,,Дервиш и смрт”

Meша Селимовић

Меша Селимовић био је југословенски, српски и босанскохерцеговачки писац

који је стварао у другој половини 20. века. Убројен је међу 100 најзнаменитијих
Срба. Рођен је 1910. године у Тузли где је завршио основну школу и гимназију.
Студирао је  српскохрватски језик и југословенску књижевност на Филозофском
факултету у Београду. Радио је у Грађанској школи и у Реалној гимназији у Тузли.
Био је члан Комунистичке партије Југославије и обављао је разне политичке
функције. У Сарајеву је радио као доцент Филозофско факултета и директор
драме Народног позоришта. Био је члан САНУ. Два пута се женио и имао је две
ћерке. Преминуо је у Београду 1982. и сахрањен је у "Алеји заслужних грађана
Београда".
После прве књиге, збирке приповедака „Прва чета“ (1950), с темом из НОБ-а,
објављује роман „Тишине“ (1961). Следе књиге, збирка приповедака „Туђа
земља“ (1962) и кратки поетски роман „Магла и мјесечина“ (1965). Након тога
објављује романи „Дервиш и смрт“ (1966), „Тврђава“ (1970) и „Острво“ (1974).
Последње дело „Сјећања“ (1976) је аутобиографско и описује важне особе и
догађаје из његовог живота.
Роман „Дервиш и смрт“ писан је четири године у периоду од 1962. со 1966.
Објављен је 1966. године од стране издавачке куће Свјетлост из Сарајева и
доживио је велики успех у оквирима читалачке јавности широм
тадашње Југославије. Књигу је посветио супрузи Дарки, која му је цели живот била
верни пратилац, пријатељ и подршка. Дервиш и смрт донео је Селимовићу
многобројне највише југословенске награде укључујући Његошеву, Горанову и
НИН-ову награду. Овај роман је поетско-психолошки и рефлексивно-филозофски.
Касније је објавио и наставак у виду романа „Тврђава“.
Радња романа збива се у 18. веку  у Босни, а главни протагониста романа
је Ахмед Нурудин, дервиш мевлевијског реда, који се сусреће са потешкоћама
које му носи хапшење и смрт његовог брата, судар са тоталитарном влашћу 19.
века у Босни, и етичког преиспитивања. Нурудин је патетични вапај за одбраном
индивидуалности личности. Афирмишући себе, Нурудин афирмише вредност
личне савести и одговорности. У свету, који више нема душу, Нурудин трага за
унутарњим језгром у човеку које би је могло заменити. Ово настајање једног ја,
које је завршено неуспехом, праћено је етичком и метафизичком рефлексијом,
која овај неуспех искупљује. А испитујући своју свест и савест, Нурудин доводи у
питање свест и савест епохе.