Природна селекција- механизми

Два основна типа селекције:

1. Прогресивна селекција (динамичка, дирекциона и центрифугална) при којој се

повећава адаптивна норма популације
2. Стабилизациона која адаптивну норму популације одржава константном

Један од облика прогресивне селекције је и вишесмерна селекција која фаворизује

поједине комбинације генских алела које могу имати сасвим различит фенотипски
ефекат

3. Балансна или равнотежна селекција- најчешћи облик селекције у природи која

води већој адаптираности популација на променљиве услове средине без
пермаментног деловања у одређеном правцу

Постоји више начина како делује балансна селекција:

 Генски алели млогубити елиминсани у хомозиготном облику али фаворизовани

у хетерозиготним комбинацијама (хетеротичан баланс)
 Генски алели могу бити фаворизовани код једног пола а елиминсани код другог
пола (сексуални баланс)
 Генски алели могу бити фаворизовани ни на једном од ступњева развића а да
њихови носиоци слабије преживљавају на неком другом ступнњу развића
(развојни баланс)
 Поједини генетски облици могу бити елиминисани у једном интервалу времена
 Различити генотипови могу насељавати различите еколошке нише чиме се
избегава компетиција и омогућује одржавање генетичке разноврсности у
популацији (еколошки баланс)
 Поједини ретки фенотипови могу бити фаворизовани у репродуктивном смислу
а када постану чести могу опет да буду дефаворизовани

Селекција зависна од учесталости фенотипа заснива се на фаворизовању ретког

фенотипа чиме се спречава да он буде елиминисан из популације. Ово изазива
повећање учесталосати ретких фенотипова а када они постану чешћи селекција ће
престати да их фаворизује.

Директна селекција је против рецесивног алела најмање ефикасна када је овај веома
редак јер је тада овакав алел само присутан код нормално варијабилних хетерозигота.
При потпуној елиминацији хомозиготно рецесивног алела потребно је 18 генерација да
се његова фреквенција смањи са 50% на 5%, 182 генерације да се редукција обави са
5% на 0.5% а чак 1818 генерација да се учесталост рецевиног алела смањи са 0.5% на
0.05%

Значај генетичке различитости за опстанак организама

Адаптивна вредност или фитнес је мера популационо-еволуционог успеха (успеха у

преживљавању и размножавању) одређеног генотипа. Испољава се преко
карактеристичних перформанси фенотипа, које називамо компонентама адаптивне
вредности, тј. фитнес генотипа се испољава кроз његов фенотип.

Некада се користи термин Дарвинов фитнес да би се успоставила јасна разлика у

односу на фитнес у здравственом (физичком) смислу. Треба уочити да фитнес не
представља меру опстанка или животног века, већ да фитнес представља меру успеха у
преживљавању и остављању већег броја јединки у следећим генерацијама.

Особине:

Бесполним размножавањем се адаптивне вредности додељују генотипу. Полним путем,

генотипи су кодирани свакој следећој генерацији. У том случају адаптивне вредности
бивају додељене алелима, при чему такви алели, са више фитнес вредности, имају
тежњу да постају чешћи током времена. Овако долази до природне селекције.

Основне компоненте фитнеса су:

 дужина живота — вијабилитет,

 број потомака — фертилитет.

Вредности ових компоненти настају у садејству генотипа и еколошких фактора

животне средине коју организми (генотип) настањују.

Предиспозиција:

Фитнес се најчешће дефинише као предиспозиција или вероватноћа, а не као реалан

број потомака. Према Мајнарду Смиту: "Фитнес је својство, али не јединке, већ целе
скупине истих. Самим тим дефиниција којом фитнес представља меру у размножавању
неког генотипа, сада формулише и то да се тада мисли квантитативно на просечан број
могућих потомака, у односу на целу скупину, а не на јединку конкретно. На пример,
уколико људско младунче погоди гром, док је још у раном животном стадијуму, то не
значи да је адаптивна вредност датог генотипа мала, већ да та јединка "није имала
среће".