Факултет за економију и инжењерски менаџмент

СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет: Управљачко рачуноводство

Тема: МЕТОДОЛОГИЈА ОБРАЧУНА ТРОШКОВА

МЕНТОР: СТУДЕНТ, Бр.индекса:

проф. Милоје Јелић Остојић Марко, ПЕ 515/19

јануар 2020.
САДРЖАЈ
УВОД..........................................................................................................................................................3
1. Систем обрачуна по стварним трошковима....................................................................................4
1.1. Фазе у обрачуну система по стварним трошковима...............................................................7
2. Основе обрачуна по стандардним трошковима.............................................................................10
2.1. Основе обрачуна по стандардним варијабилним трошковима – Дирецт Цостинг.............12
ЗАКЉУЧАК.............................................................................................................................................15
ЛИТЕРАТУРА.........................................................................................................................................16
УВОД

Најважнији део рачуноводства је обрачун трошкова и учинака с

калкулацијом. Његов основни задатак је да прати, у оквиру процеса
производње, трошкове основних чинилаца без којих тај процес не би могао
да се одвија, а такође да прати и стварање учинака, као резултата
производних активности.

Формулисање циљева и задатака обрачуна трошкова и учинака јесте

најважније питање при утврђивању садржине и организационог устројства
погонског обрачуна. Опште циљеве овог дела регулисао је нови контни
оквир. Нови контни оквир рачунски је одвојио главну књигу погонског
обрачуна од главне књиге финансијског књиговодства и тиме му дао
карактер методолошки самосталног књиговодства. Постоји више различитих
система обрачуна трошкова. Разлог због којих не постоји јединствена
класификација система обрачна трашкова је та што се они могу
класификовати по различитим критеријумима.

Систем обрачуна трошкова представља скуп начела, метода и

поступака обраде и обухватања трошкова, затим њихово алоцирање на
местима трошкова, као и везивање за носиоце трошкова или укључивање у
расходе текућег периода, а све у циљу обрачуна што тачнијег периодичног
резултата и задовољења других обрачунских циљева. На основу овога
издвојићемо две основне поделе:

-систем обрачуна по стварним трошковима

-систем обрачуна по стандардним трошковима.

 1. Систем обрачуна по стварним трошковима

Систем обрачуна по стварним трошкова се заснива на стварним,

употребљеним количинама и стварним трошковима фактора производње.
Стварни трошак производње представља производ стварно употребљених
количина инпута и њихових стварних цена. Карактеристично за овај систем
јесте да нема одступања у трошковима.

Систем обрачуна по стварним трошковима има одређене недостатке, али и

предности у односу на систем обрачуна по планским трошковима (и друге
системе обрачуна трошкова и учинака). Ти недостаци и предности
произилазе из природе система обрачуна по стварним трошковима.

Највећи недостаци обрачуна по стварним трошковима произилазе из

величине и промена величине цене коштања носилаца трошкова. На
величину цене коштања (као најзначајнијег податка које пружа обрачун
трошкова) утиче више фактора, као што су:

– Величина ценовне компоненте утрошених фактора процеса рада;

– Величина количинске компоненте утрошених фактора процеса рада;

– Обим производње и продаје.

Предност обрачуна по стварним трошковима треба посматрати у односу

на обрачун по планским трошковима. Та предност се огледа у његовом
лакшем увођењу у предузеће. Наиме, за обрачун по стварним трошковима
неопходне су мање припреме (нпр. нема утврђивања стандардних трошкова).
Због тога је обрачун по стварним трошковима препоручљиво уводити у оним
предузећима која нису претходно имала никакав обрачун трошкова, па тек
кад се стекне одређено искуство, треба прећи на систем обрачуна по
стандардним трошковима.
 Слика 1. Периодизација трошкова према различитим системима обрачуна

Слика 2. Периодизација трошкова према систему обрачуна по стварним трошковима

 Основно по чему се обрачун по стварним трошковима разликује од од
осталих система обрачуна је питање његовог главног циља који се огледа у
накнадној калкулацији поруџбина и производа погона. У обрачуну по
стварним трошковима, све врсте трошкова (директни и индиректни) су за
сваки обрачунски период зарачунати носиоцима трошка и не појављују се
никаква одступања у трошковима.

Сви трошкови производње у њиховом стварном износу конституишу

производну цену коштања носилаца трошкова, а сви трошкови маркетинга и
трошкови општег управљања и администрације допуњују комерцијалну цену
коштања реализованих производа.

Док трошкови периода не утичу на периодични резултат, дотле потпуно

преваљивање трошкова производње на носиоце трошкова има утицаја на
периодизацију трошкова и резултата.

Слика 3. Периодизација трошкова по систему обрачуна по стварним трошковима

 На основу шематског приказа очигледно је да обрачун по стварним
трошковима, трошкове периода изједначава са стварним трошковима
непроизводних функција, а да за трошкове производа проглашава стварне
трошкове функције производње у ширем смислу, односно да међу
трошковима производње не познаје трошкове периода. Специфичност
обрачуна по стварним трошковима је променљива производна цена коштања
јединице производа. Отуда закључак да обрачун по стварним трошковима за
све могуће сврхе употребе нуди променљиву, дакле међупериодично
неупоредиву и производну и комерцијалну (пуну) цену коштања обрачунату
увек уназад.

1.1. Фазе у обрачуну система по стварним трошковима

 - I ФАЗА - обухвастање примарних трошкова

У првој фази се врши обухватање трошкова по врстама природних

трошкова, зашта је предвиђена класа 5.

Класа 5 обухвата следеће групе:

1. Трошкови материјала;

2. Трошкови зарада;

3. Трошкови производних услуга;

4. Трошкови амортизације и резервисања;

5. Нематеријални трошкови.

II фаза – везивање примарних трошкова за рачуне места трошкова

Подаци о трошковима садржани у класи 5 не пружају увид у висину

трошкова по организационим деловима у којима су настали, нити по
производима (носиоцима трошкова) који су их изазвали.

Пред обрачун трошкова се поставља задатак да преузете трошкове

пренесе на носиоце трошкова, као њихове крајње изазиваче.

Да би распоред примарних трошкова био тачан морају да буду

испуњена два услова:

1. Морају се у класи 9 преузети сви трошкови који ће се укључити у цену

коштања;

2. Распоред на места и носиоце трошкова мора да буде извршен сходно

принципу узрочности.
III фаза – интерни обрачун између места трошкова

Примарни трошкови који су у другој фази распоређени по местима

трошкова представљају резултат трошења фактора процеса рада набављених
ван предузећа или створених у предузећу и претходно активираних на неком
од рачуна залиха.

Постоје фактори који су створени у предузећу и који се троше, али се

не активирају ни на једном рачуну стања (интерне услуге), па стога
прокњижени трошкови по местима трошкова не представљају укупне
трошкове појединих места трошкова. Због тога се у III фази спроводи
интерни обрачун између места трошкова како би се комплетирали њихови
укупни трошкови.

IV фаза – пренос трошкова на носиоце

У четвртој последњој фази обавља се неколико врста послова:

1. Књижи се завршетак производње и предаја производа у складиште;

2. Обрачун излаза са залиха готових производа по основу њихове продаје,

предаје у продавницу;

3. Преносе се трошкови коначних места трошкова на њихове проузроковаче –

носиоце трошкова;

4. Састављање калкулације цене коштања;

5. Утврђивање крајње вредности залиха готових производа.

 2. Основе обрачуна по стандардним трошковима

Стандардни трошкови показују колико трошкови у датим производно-

техничким условима Tреба да износе. Систем обрачуна по стандардним
трошковима је, једна од метода обухватања, алокације и реалокације по
местима и носиоцима трошкова и међупериодичне алокације стварних
трошкова. Овај систем обрачуна служи се стандардним трошковима као
мерилом, нормалом, контролним средством за стварне трошкове. Отуда
појава одступања стварних од стандардних трошкова као подлога управљања
по начелу изузетка. Одступања могу бити негативна и позитивна. ’

Систем обрачуна по стандардним трошковима има још једну важну

сличност са обрачуном по стварним трошковима. То је квалитативна
једнакост цене коштања. Квалитативна једнакост цене коштања производа
разлог је што се оба система често називају апсорпционим системима
обрачуна трошкова. Међутим, ова два система обрачуна трошкова
принципијелно су различита у погледу износа трошкова који се алоцирају на
производе у фази производње , а затим и у фази продаје.

Систем обрачуна по стандардним трошковима у свом чистом виду,

заснован, дакле, на довољно објективизираним стандардима, алоцира на
носиоце трошкова у фази поизводње само стандардне дEлове варијабилних и
фиксних трошкова производње. Остатак стварних трошкова производње,
скупа с непроизводним трошковима, представља трошкове периода, тј.
расхода текућег периода.

У фази продаје, калкулација по стандардним трошковима алоцира на

продате производе или групе продатих производа стандардни дeо трошкова
маркетинга и трошкова општег управљања у администрацији. Остатак ових
трошкова,заједно са ванстандардним трошковима производње, покрива се из
бруто резултата производа као разлике између прихода производа и пуне
стандардне цијене коштања производа.
 Обрачун по стандардним трошковима, у односу на обрачун по стварним
трошковима, сужава појам трошкова производа препознавајући трошкове
периода и међу трошковима производног функционалног подручија.

Добро постављен обрачун по стандардним трошковима огледа се у

следећим предностима:

а) Прва се огледа у томе што стабилна производна цена коштања не

дозвољава вјештачке периодичне осцилације вриједности залиха.

б) Друга предност обрачуна по стандардним трошковима састоји се у томе

што је унапред позната стабилна пуна цена коштања знатно употребљивија
трошковна подлога формирања продајних цена.

ц) Трећа предност овог система обрачуна трошкова произилази из тога штосу

стандардни трошкови у основи будући трошкови. Као логичан наставак тога,
контрола трошкова располаже поузданим мерилом, основом за упоређење
стварно насталих трошкова.

д) Четврта предност се манифестује усмјеравањем пажње руководства само

на одсупања од стандардних трошкова.

е) Пета предност се тиче могућности овог система обрачуна трошкова да

путем контроле трошкова обезбиједи главне полазне основе или и мјерила
стимулативног награђивања по основу економичности трошења и доприноса
рентабилитету предузећа.

ф) Шесто, обрачун по стандардним трошковима повећава економичност

интерног обрачуна, што је резултат његовог ослањања на унапред одређене
калкулационе квоте стандардних трошкова.

На крају, предношћу стандардних трошкова може се сматрати и то што

сам чин стандардизовања трошкова претпоставља одређено испитивање
пословне активности. Очигледне предности стандардних трошкова и на њима
заснованог система обрачуна трошкова не смеју бити повод за њихово
проглашавање општим леком, јер различити циљеви обрачуна нису
подједнако добро задовољени од овог система обрачуна.
 2.1. Основе обрачуна по стандардним варијабилним
трошковима – Дирецт Цостинг

Стварни трошкови представљају обавезни предмет обрачуна и у обрачуну

по стандардним варијабилним трошковима. То га чини само једном
специфичном методом обухватања, алокације и реалокације по местима и
носиоцима трошкова и међупериодичне алокације стварних трошкова.
Дирецт цостинг, дакле, не напушта укупне трошкове као вредносну основу,
већ их само, у односу на претходне системе обрачуна трошкова, друкчије
обрачунава, а у складу са другачијим концептом трошкова производа,
трошкова периода и пословног резултата.

Дирецт цостинг се заснива на маргиналним трошковима производње и

продаје и маргиналном резултату. Маргинални резултат је разлика до
продајне цене јединице производа.

Систем обрачуна по варијабилним трошковима почива, дакле, на

контрибуционој теорији управљања пословним резултатом, односно његове
оптимизације. Он представља, заправо, уграђену анализу преломне тачке у
систем рачуноводственог обухватања и извештавања о трошковима и
резултату за интерне али и за екстерне потребе информисања.

Главна суштинска новина обрачуна по варијабилним трошковима

састоји се у томе што концепт трошкова производа сужава само на
варијабилне трошкове производње. Комерцијалну цену коштања производа
овај обрачун коплетира укључивањем још само варијабилних трошкова
продаје.

Обрачун по варијабилним трошковима уобичајено је заснован на

стандардним износима варијабилних трошкова. Отуда и његов прави назив:
систем обрачуна по стандардним варијабилним трошковима. То је и логично
ако се има у виду да су маргинални трошкови, у основи будући трошкови.
Сагласно томе, трошкове производа чине само стандардни варијабилни
трошкови производње. Одступања стварних од стандардних варијабилних
трошкова производње не везују се за носиоце трошкова већ представљају
трошкове периода.
 Слика 4. Периодизација трошкова по систему обрачуна по стандардним
варијабилним трошковима

Систем обрачуна по стандардним варијабилним трошковима ужива

доста велику популарност. У основи тога стоје његове предности, од којих
ћемо навести само оне најзначајније.

а) Прва указује на то да је елиминисана могућност поправљања текућег

резултата на терет наредних обрачунских периода форсирањем обима
производње изнад обима продаје.

б) Друго, обрачун по стандардним варијабилним рошковима је појавни облик

уградње анализе преломне тачке у систем рачуноводственог обухватања,
анализе и интерпретације трошкова, прихода и резултата. Та веза је повод и
основ истицања планско-контролних предности овог система обрачуна
трошкова. Оне се састоје у могућности непосредног и јединственог
пројектовања нивоа трошкова.

ц) Треће, у предности је и када су у питању захтјеви аналитичког планирања

и контроле трошкова резултата.

д) Четврто, када је у питању подобност маргиналног брачуна са аспекта

политике продајних цијена, јер је обрачун по стандардним варијабилним
трошковима сигурно у предности увијек када је у игри контрибуциони
приступ формирању цијена

е) Пето, алтернативно пословно одлучивање је подручје нарочитог

манифестовања предности система обрачуна по стандардним варијабилним
трошковима.
ЗАКЉУЧАК

У данашње време где се све активности човека развијају веома бржо,

сама технолошка модернизација и науцна достигнућа. Све то убрзава ритам
људског живота даје мноштво погодности за даљи раст животног стандарда.
Да би се побољшао стандард потребно је и пословати у предузећу које може
да испрати потребе савременог начина пословања.

Може се слободно рећи да ти захтеви данас нису лако оствариви и да се

састоје од великог броја чинилаца. Један од битних чинилаца је
рачуноводство. Рачуноводство као наука има кључну улогу у осавремењавњу
и модернизацији система евидентирања и праћења. У садашњем пословном
окружењу да би се остварио раст и развој потребно је квалитетно управљање
које ичаце не може да буде без квалитетних информација.

Из тога произилази важност управљачког информационог система и

његовог подсистема, рачуноводственог информационог система. Да би било
успешно управљање пословањем оно мора да има поуздане и благовремене
информације. Између осталог беома су битне информације о обрачуну
трошкова. Обрачун трошкова треба да одговори на питања где су и у вези са
чим су трошкови у предузећу настали.
ЛИТЕРАТУРА

1. Управљачко рачуноводство», Др.Никола Стевановић, Др. Дејан

Малинић,
2. Менаџерско рачуноводство»; Др. Винко Белак
3. Систем обрачуна по стварним и систем обрачуна по планским
трошковима.др Душан Дендић