Stefan Nemanja (1166-1196). On je po svojoj prilici bio u srodstvu sa raškim županima.

Rodio se  se u
Ribnici (Zeta), gde su mu roditelji izbegli. Nemanju su krstili najpre latinski, a po dolasku u Ras, u crkvi
Sv. Petra i Pavla pravoslavni sveštenici. U vreme kada je Tihomir, Nemanjin najstariji brat bio raški
veliki župan, Nemanja je bio oblasni gospodar.
Upravljao je Toplicom, Ibrom, Rasinom i Rekom. Posle susreta sa vizantijskim carem  Manojlom I
Komninim, Nemanja je dobio na dar i Dubočicu (oblast kod Leskovca). Po već ustaljenom običaju braća
(kao oblasni gospodari) se nisu slagala. Nemanjine namere su bile da postane veliki župan. Zna se da je
to zaista i postao 1166. godine. Nemanja je, kao i njegovi predhodnici, gledao kako da se oslobodi
vizantijske podčinjenosti. Učinilo mu se da vizantijsko-mletački rat 1171-1172. godine pruža za to
pogodnu priliku. Međutim, rat je srećno okončan po Vizantiju, što je omogućilo caru Manojlu I da izvrši
pohod na Srbiju. Posle smrti cara Manojla I Vizantija je zapela u unutrašnje neprilike što su iskoristili
njeni severni susedi, pa i Nemanja.
Od 1183. godine Nemanja počinje širenje svoje države. Nemanjina država izlazila je na Jadransko more
od današnjeg Omeša na severu do Lješa na jugu. Vizantija je pokrenula rat protiv Srbije i 1190. u bici na
Moravi porazila Nemanjinu vojsku. Iako poražena Srbija je mirovnim ugovorom zadržala skoro sve
svoje teritorije. Nemanjin srednji sin Stefan se 1191. oženio vizantijskom princezom Evdokijom i od
svog tasta dobio visoku titulu sevastokrator.  Nemanja je iskorenio bogomilsku jeres koja se bila raširila
po Srbiji, podigao mnoge crktudeniceve i manastire, dovršio gradnjusvoje zadužbine,
manastira Studenica.
Nemanjin sin Rastko bio je određen za namesnika Humske zemlje. On međutim nije mario za svetovnu
vlasi i odlučio se za život monaha isposnika. Bez znanja roditelja otišao je na Svetu goru (Atos) i u
ruskom manastiru Pantelejmona se zamonašio i uzeo ime Sava. Sava je za života nazvan “prosvetitelj
srpske zemlje” i nadaleko se pročuo kao “sveti čovek”.
Kad se 1196. Nemanja povukao s vlasti, presto je nasuprot ustaljenom običaju ostavio srednjem sinu
Stefanu. Po ugledu na sina monaha Savu, Nemanja njegova žena Ana su ostatak života proveli u
monaštvu. Kao monah Simeon, Nemanja je otišao na Svetu goru i pridružio se Savi. Od vizantijskog cara
su izdejstvovali dozvolu i 1198. godine podigli manastir Hilandar. Nemanja je na Svetoj gori umro i
sahranjen u manastiru Hilandar. Posle smrti proglašen je za sveca (sveti Simeon).

Stefan Nemanjić – Prvovenčani (1196- 1228) u početku je mirno vladao, ali posle očeve smrti odnosi
između njega i starijeg brata Vukana su se zaoštrili. Sukob između braće opustošio je zemlju, pa je
Rastko (Sava) oko 1205. iz Hilandara doneo mošti svetog Simeona i izmirio braću. Od tada su
Nemanjine mošti počivale u Studenici, a među braćom vladao je mir, sve do Vukanove smrti (1207).
Vizantija se rapala i Stefan na toj strani više nije imao oslonca, te je izlaz potražio na zapadu.
Zahvaljujući tom braku sa Anom , unukom mletačkog dužda Enrika Dandola, jednog od najuticajnijih
ljudi na Zapadu uspostavio je čvrste veze sa Venecijom i uz pomoć dužda 1217. od pape je dobio
kraljevsku  krunu. Posle krunisanja nazvao se Prvovenčani. Na taj način Rim je priznao Srbiju, a preko
Rima i ceo evropski zapad.

Kralj Stefan Prvovenčani kao i njegov brat, monah Sava, bili su svesni da je Srbiji za potpunu
nezavisnost neophodna samostalna crkva. Podelom hrišćanske crkve Srbija se našla na granici između
pravoslavnog i katoličkog sveta. Savu je u Nikeji lično primio car Teodor I i preporučio patrijarhu, a
patrijarh ga je 1219. rukopoložio za arhiepiskopa. Tako je Srbija dobila autokefalnu crkvu i stekla punu
nezavisnost. Prvo sedište srpske arhiepiskopije bilo je u manastiru Žiča, zadužbina kralja Stefana
Prvovenčanog.

Radoslav (1228-1234) ,Kralj Stefan se 1223. godine razboleo, pa je do njegove smrti državne poslove

obavljao njegov najstariji sin Stefan Radoslav koji se potpuno potčinijo svom tastu epirskom caru, pa se
o crkvenim pitanjima savetovao sa Savinim protivnikom. Takvom politikom je ugrozio crkvenu
samostalnost, te su ga protivnici zbacili s prestola i za kralja izabrali drugog sina Stefana Prvovenčanog.

Vladislav (1234-1243). Vladislava je krunisao njegov stric arhiepiskop Sava, s kojim je bio u najboljim

odnosima. Sava se potom povukao smesta arhiepiskopa i otišao po drugi put u Svetu zemlju. Vraćajući
se sa Istoka svratio je u Bugarsku prestonicu Trnovo i umro na bugarskom dvoru 1236. godine.
Vladislav je izdejstvovao dozvolu od svog tasta, bugarskog cara Ivana Asena II da Savine mošti prenese
u svoju zadužbinu manastir Mileševu.

Kada je 1241. umro bugarski car Asen II to je bio veliki gubitak za kralja Vladislava. Tatari su ugrozili
Bugarsku i 1241/42. opustošili gradove u Jadranskom primorju i severne delove Srbije. To je uticalo da
kralj Vladislav bude lišen vlasti.

Stefan Uroš I (1243-1276). Posle Vladislava, kralj je postao  Uroš I, sin Stefana Prvovenčanog i Ane
Dandolo. Njegova supruga bila je Jelena Anžujska. Ceo život je posvetio izgradnji zemlje, posebno
njenom ekonomskom napretku. Nije dopuštao dodelu posebnih oblasti prinčevima i članovima
vladarske porodice  kako se zemlja nebi delila. Srbija se posle 1261. godine opet našla između Vizantije
i Mađarske. Vizantija nije mogla da potčini Srbiju, pa je diplomatijom i na druge načine pokušavala da
je učini bezopasnom. Nastojala je da ukine autokefalnost srpske crkve.

Početkom 13. veka, Mađarska se proširila južno od Save i Dunava, na predele mačve i Beograda.
Pokušaj kralja Uroša da se oslobodi ugarskog pritiska osuđen je njegovim porazom u ratu s Mađarskom
1268. godine. Taj poraz je ublažen brakom starijeg Uroševog sina Dragutina i kćerke ugarskog kralja.
Kako je kralj Uroš odugovlačio sa ispunjenjem te obaveze, nestrpljivi Dragutin ga je uz pomoć
mađarske uklonio s vlasti.

Dragutin (1276-1282) se priklonio Mađarskoj, a prema Vizantiji je nastupao neprijateljski. Iako sam nije
ništa preduzimao, njegovi planovi su usmereni protiv Vizantije odredili su pravac spoljne politike Srbije
u narednim decenijama. Majci, kraljici Jeleni, dao je na upravu Zetu, koja je potom dodeljivana
nasledniku prestola. Za vreme lova kralj Dragutin je pao s konja i teško se povredio. Pošto više nije
mogao obavljati državničke poslove, sazvao je državni sabor u Deževu (1282) i u prisustvu vlastele i
sveštenstva, pod odredjenim uslovima, vlast predao mladjem bratu Milutinu. Dragutin je pod svojom
vlašću zadržao severozapadnu Srbiju i od 1284. zemlje koje je dobio u miraz – Mačvu, severoistočnu
Bosnu i Beograd. Od tada se nazivao “sremski kralj”.

Milutin (1282-1321) od početka se pokazao kao izuzetno darovit državnik i vojskovođa. Zategnutost u

odnosima sa Dragutinom, koji je vodio nezavisnu spoljnu politiku i sve više se vezivao za Zapad, nagnali
su kralja Milutina da 1299. godine prihvati mir  koji je ponudila Vizantija. Da bi podigao sopstveni
ugled, postavio je uslov – ženidbu s nekom od vizantijskih princeza. Milutinu je priznata Makedonija i
data careva ćerka Simonida, koja je imala tek šest godina, pa je do punolestva rasla na srpskom dvoru.
Zbog Milutinovog odbijanja da Dragutinu vrati presto, braća su se zavadila i izazvala građanski rat koji
je trajao do Dragutinove smrti 1316. Pošto je Milutin bio je poodmaklim godinama, postavilo se pitanje
nasledstva prestola. U teškim metežima, izazvanim borbom za presto, vlastela i većina stanovništva
stala je na stranu Stefana i on je krajem 1321. postao kralj.

Stefan Dečanski (1321-1331) nije se zanosio osvajanjima i cilj mu je bio da očuva državu koju je

nasledio od oca. Susedi su njegovu miroljubivost shvatali kao slabost, pa su protiv Srbije istupile Bosna,
Vizantija i Bugarska. Kralj je tim povodom dva puta pokretao vojsku, u kojoj se kao veoma darovit
vojskovođa istakao njegov sin Stefan Dušan. U bici kod Velbužda 1330. bugarska vojska je poražena.
Srpsko plemstvo je od trijumfalne pobede na Velbuždu očekivalo veliku dobit, ali kralj Dečanski nije
dopustio nikakvo teritorijalno širenje. Plemstvo mu to nije zaboravilo i podstaklo je njegovog mladog i
ambicioznog sina da ga ukloni sa prestola. Zatočen u tvrđavi Zvečan, stari kralj je pod nejasnim
okolnostima 1331. godine izgubio život.

Dušan (1331-1355)  poznatiji kao Dušan Silni. Takav nadimak u jednom borbenom i nepokornom

narodu mogao da stekne samo borac najređe vrste, one koja ume da pobeđuje i osvaja. Tako je uz
pomoć plemstva došao na presto. Sa novim bugarskim carem Ivanom Aleksandrom uspostavio je
prijateljske odnose i 1332. ih učvrstio ženidbom sa carevom sestrom Jelenom. Stefan Dušan se
krunisao za cara u Seru 1345. godine. Pod novom titulom, srpski vladar se prvi put pominje u Ivoronu
na Svetoj Gori iz januara 1346. Tada je i Srbija postala carevina, a Dušan car “Srba i Grka”. Svakako
najznačajniji dokument Dušanove vladavine u Srbiji bio je Dušanov zakonik. Ovaj pravni spis donet je
na saboru u Skoplju 1349. godine. Dušanov zakonik je ustvari bio ustav srednjovekovne srpske države.
Srpski i bugarski car su u građanskom ratu su u građanskom ratu u Vizantiji, vojnički pomagali
zakonitog cara Jovan V . Njihove vojske su poražene kod Didimotike, kad je počelo trajno nasljavanje
Turaka u evropski deo Vizantije. Car Dušan je uvideo opasnost od Turaka i nameravao da protiv njih
pokrene obimniji rat. Obratio se papi Inoćentiju VI sa molbom da ga imenuje za kapetana hrišćana u
borbi protiv nevernika. Papa je to odbio zbog protivljenja madjarskog kralja. U tim  planovima Dušana
je pretekla smrt umro je 1355. u 46 godini života.

Stefan Uroš V (1355-1371). Naslednik cara Dušana je njegov sin Stefan Uroš V (1355-1371) nije bio u
stanju da obuzda velikaše koji su se posle Dušanove  smrti osamostalili. Uroš je u jednom spisu
prikazan kao čovek veoma lepe spoljašnosti sa kojom nije usklađena njegova duhovna strana. Zbog
čega je nazvan Nejaki. Novi srpski car, koji je tu titulu nasledio od oca, nije uspevao da zaštiti svoju
državu ni od spoljnih napada, ni od unutrašnjih potresa.