Претходно саопштење
821.111(73)-31.09 Фокнер В.

Петра M. Пешић1
Филозофски факултет у Нишу

БУКА И БЕС – ЈЕДАН НАРАТОЛОШКИ ПРИСТУП

Предмет рада јесте наратолошки приступ роману Бука и бес Вилијема Фокнера. Не бавимо
се наратолошком анализом целог романа, већ само анализом приповедне инстанце и
фокализације.Успостављамо разлику између приповедања и фокализације. Приповедач
или приповедна инстанца јесте онај ко приповеда неку причу. Фокализација представља
онај угао гледања, ону призму кроз коју је прича представљена. Роман Бука и бес представља
причу о постепеном пропадању породице Компсон. Утврђујемо зашто је приповедање
приче поверено тројици синова породице Компсон и зашто се као наратор не појављује,
Кеди, сестра о којој приповедају сва браћа? Приповедаче и фокализацију проучавамо
ослањајући се на теоријске поставке Жерара Женета, Мике Бал, Шломит Римон-Кенан,
Џералда Принса. Различите типологије приповедача и фокализације које су поставили
ови аутори, примењујемо на роман Бука и бес. Циљ нам је не само да препознамо одлике
приповедача и фокализације и одредимо њихову типологију, већ и функцију коју приповедање
има у делу и карактеризацији ликова.

Кључне речи: наратологија, приповедач, фокализација, хомодијегетички приповедач, наратер

Наратологија се као један вид тумачења књижевности јавила то-

ком шездесетих година двадесетог века2. Овај вид тумачења књижев-
ности примењује се на наративну књижевност, на књижевне жанрове
који су наративни. Наратолошка анализа једног романа обухвата ана-
лизу фабуле, дискурса и текста3. У оквиру анализе текста, анализи-
рају се приповедач, наратер и облици приповедања.Наш наратолошки
приступ роману Бука и бес заснива се на анализи приповедне инстанце
и фокализације. Успостављамо разлику између тога ко приповеда при-
чу, и из чијег угла је прича представљена, односно, ко види.
Сваку причу сазнајемо посредством одређене приповедне ин-
станце, приповедача, који прича са одређеним знањем и представља
догађаје из свог угла или из угла неког другог. Приликом анализе при-
поведача у роману одговарамо на следећа питања: Ко прича, у ком лицу

1 petra88pesic@gmail.com
2 „Наратологија – једна од најважнијих школа структуралистичке науке о књижевности настала
у Француској шездесетих година. Повезивала је стуктурално-семиолошку перспективу са испи-
рацијама које су долазиле из истраживања француског антрополога Клод Леви-Строса и анализа
руске бајке фолклористе Владимира Пропа, као и из утицаја трансформативно-генеративне гра-
матике Ноама Чомског. Основни ток истраживања наратолога чинили су покушаји конструисања
модела стварања фабула (наративне граматике) сматраних првим кораком на путу ка откривању
универзалне граматике књижевности“ (Бужињска, Марковски 2009:317)
3 Фабула или прича представља след узрочно последичних логично повезаних догађаја. Дискурс је
начин на којије нека прича саопштена.

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture 263

 Петра M. Пешић

и са којим знањем? Да ли је приповедач лик приче? Да ли је приповедач

поуздан или непоуздан? Ко види? Није нам циљ да само одредимо или
препознамо приповедача у роману, већ се бавимо и функцијом нара-
тивних инстанци у роману, у радњи и карактеризацији ликова. При-
ликом анализе приповедача неизоставно је поменути и наратера као
примаоца приче уписаног у текст и његове карактеристике и функцију.
Уопштено посматрано, роман Бука и бес представља причу о про-
падању породице Компсон са америчког Југа. У питању је прича о по-
следњим изданцима једне породице која пропада материјално, али и
морално. Бука и бесје психолошки роман , у њему доминира ток свести
и унутрашњи монолог ликова. Роман се састоји од четири поглавља,
обележена различитим датумима, кључним за породицу Компсон, и
пишчевог предговора. Предговор улази у састав романа и написан је
као регистар чланова породице Компсон, предговором се употпуњује
знање о члановима породице. Прича о пропадању породице предста-
вљена је кроз четири поглавља од стране четири различита припове-
дача од чега тројица Компсона, последњи мушки потомци породице.
Последње поглавље романа представља приповедач који није лик при-
че, није на истом наративном нивоу са претходним приповедачима. У
анализи приповедача и фокализације ослањамо се на теориjске постав-
ке Жерара Женета, Мике Бал, Џералда Принса, Шломит Римон-Кенан.

ПРИПОВЕДАЧИ

Како бисмо се бавили анализом приповедне инстанце, најпре

морамо објаснити теоријске појмове везане за приповедача и припо-
ведање. У приповедању разликујемо различите наративне нивое, „нај-
виши ниво је онај непосредно изнад прве приповести и са кога се врши
приповедање те приповести“ (Римон-Кенан 2006: 69). Овај ниво се на-
зива екстрадијегетички ниво. Са друге стране, ниво испод екстрадијеге-
тичког нивоа је дијегетички ниво, или „ниво самих догађаја“. На крају,
приче које причају фикционални ликови у причи представљају хипо-
дијегетички ниво. Важно је нагласити да је приповедач увек на вишем
наративном нивоу од догађаја које приповеда. Сам појам дијегеза озна-
чава казивање, причање, насупрот приказивању (мимези). Дијегеза та-
кође може означавати и свет у коме се одвијају приповњедне ситуације
и догађаји. Жерар Женет у односу приповедача према самом наратив-
ном тексту издваја екстадијегетичко, дијегетичко и метадијегетичко
приповедање4. Према учешћу у причи приповедачи се деле на хомо-

4 Према Женетовом ставу, сваки наративни текст је састављен од различитих наративних нивоа
који се налазе у односу субординације. „Основни или аутономни статус има онај ниво на коме
се одвија нарација – приповедачев ниво. Овом нивоу подређен је ниво самих ликова, као и свих
других секундарних приповедача којима основни или главни приповедач у неком тренутку своје
приче може препустити реч“ (Марчетић 2004: 85, 86).

264 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

 

дијегетичке и хетеродијегетичке или на драматизоване и недрамати-

зоване приповедаче5. Хомодијегетички приповедач је онај приповедач
који учествује у причи док хетеродијeгетички приповедач не учествује
у причи. „Хетеродијегеза и хомодијагеза одређују статус приповеда-
ча у односу према причи коју приповеда, хомодијегеза је наративна
ситуација у којој је приповедач истовремено и један од јунака своје
приче“(Марчетић 2004:86). Приповедач који учествује у причи може
бити учесник догађаја о којима приповеда или само сведок догађаја6.
Као посебан тип хомодијегетичког приповедача издвајамо аутодијеге-
тичког приповедача. То је приповедач у првом лицу који је део фикције,
главни лик свог приповедања.
Према томе да ли је приповедање уследило после догађаја или је
пре догађаја или за време догађаја, Шломит Римон Кенан дели припо-
ведање на: ултериорно, приповедање после догађаја; антериорно, при-
поведање које претходи догађајима; приповедање које је симултано са
догађајима; уметнуто приповедање, када се прича и делање међусобно
смењују (Римон-Кенан: 2006).

БЕНЏАМИН

Прво поглавље у роману приповеда Бенџемин, неми тридесе-

тогодишњак са умом детета, болесни син породице Компсон.Бенџе-
мин приповеда у првом лицу, и по подели приповедача спада у хомо-
дијагетичке приповедаче. Бенџамин је лик који нема способност да
вербализује своју причу, он је нем, па је доминантна форма његовог
приповедања ток свести. У његовом приповедању, мешају се улоге при-
поведача као сведока догађаја и приповедача као учесника догађаја о
којима приповеда. Његово име је првобитно било Мори, по ујаку, али је
касније промењено у Бенџамин. Доминантно је Бенџеминово изноше-
ње запажања и утисака, веома слично дечијим запажањима у складу са
стањем његовог ума. Он не прави никакву разлику између прошлости
и садашњости, те се у његовом току свести по асоцијацијама појављују
догађаји из различитих периода његовог живота, без неког реда. С об-
зиром на то да се он током времена мења само физички, нема велике
разлике у његовом опажању људи и света у прошлости и садашњости.
Бенџаминов поглед на свет сличан је погледу детета. Једини начин на
који се оглашава јесу његов крик или плач.

5 У драматизованом приповедању, приповедач јеучесник радње, а у недраматизованом припове-

дању није учесник радње, дистанцира се од радње.
6 У Наратологији Мике Бал каже следеће: „Када приповедна инстанца нигде у тексту не указује
експлицитно на себе као лик, можемо говорити о екстерном приповедачу. Он не игра никакву уло-
гу у фабули. Али када је ‚ја‘ идентично лику из приче коју сам приповедач приповеда, тада је реч о
приповедачу везаном за лик“(Бал 2000: 23).

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture 265

 Петра M. Пешић

Догађаје не коментарише нити икада говори о својим раз-

мишљањима нити има свести о сопственом приповедању. Никада кроз
приповедање не износи свој суд о догађајима, већ их само преноси
онакве какви су. Кроз своје приповедање, преносећи туђе реплике, он
открива какву слику свет има о њему. За сопствену мајку представљао
је божију казну, за пролазнике је био застрашујућ, према њему је увек
била добра Кеди. У његовом опажању света и људи доминантну уло-
гу има опажање мириса и звукова,осећање пријатности или непријат-
ности.Људе повезује са њиховим одређеним мирисима, по којима их
памти.Ствари које су му значајне у животу јесу његова сестра Кеди, па-
шњак у близини куће и светлост ватре. Никада не износи суд о другим
ликовима, само пријатна осећања када се нађе у присуству своје сестре
Кеди.
Према поузданости, Шломит Римон-Кенан сврстава Бенџамина у
непоуздане приповедаче, зато што је у питању човек недовољно разви-
јеног ума, који располаже ограниченим знањем. Кроз његов ток свести
представљени су неки од важних догађаја из живота породице Компсон,
али чију он важност није схватао.

КВЕНТИН

Друго поглавље романа приповеда Квентин, најстарији син Ком-

псонових који окончава живот самоубиством два месеца после венчања
своје сестре. Време његове приче односи се на последњи дан његовог
живота. Квентин приповеда у првом лицу и такође је хомодијегетички
приповедач. Истиче догађаје из прошлости који су оставили снажан ути-
цај на њега иу којима је учествовао. Доминантна форма приповедања је
такође, као и код Бенџемина ток свести. Квентиново приповедање има
функцију да објасни како је дошло до његове одлуке на самоубиство.
У поглављу које приповеда Квентин, посебно су графички издвојена
сећања на прошлост везана за његову сестру Кеди. Постоји графичка
разлика између приповедања актуелних догађаја и догађаја из прошло-
сти. Када је у питању прошлост, реченице се само нижу без икакве ин-
терпункције, посебно у дијалозима између њега и Кеди. Сећања навиру
хаотично, у складу са његовим психичким стањем, последњи тренуци
пред самоубиство. У неким тренуцима се паралелно нижу догађаји из
садашњости и прошлости, оно што се приповедачу догађа тренутно, и
оно о чему размишља.
Непрекидно се сећа ванбрачне трудноће своје сестре, коју схвата
као скрнављење породичне части и која га је много разочарала. Сећа се
обавештења о венчању своје сестре, које није одобравао. Најстрашнији
догађаји из прошлости за њега су сазнање о сестриној трудноћи и удаји,
сазнање о њеном губитку невиности.

266 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

 

У Квентиновим коментарима увиђамо одређене тонове нихили-

зма и бесмисла7. Такође, кроз његове коментаре провлаче се ставови
о човеку и животу које је чуо од свог оца. Квентин је приповедач који
изриче мисли и ставове о човеку, животу и времену, тако да се овде
препознаје улога приповедача као коментатора догађаја о којима при-
поведа.

„Мислим да су људи, служећи се у толикој мери сами и један према другоме

речима, у најмању руку доследни кад приписују мудрост ћутању, и убрзо
затим сам могао да осетим како двојица осталих ужурбано траже неки
начин да се замене са њим, да му украду његовог коња и кола“ (Фокнер
1994:147)

Последњи дан његовог живота посвећен је узмицању од времена и

било каквог временског одређења. Ломећи свој сат, он жели да прекине
проток времена, жели да покаже свој став према времену. Сматра да ће
зауставити време ако уништи справу којом се мери.Општа пролазност
на коју се указује и која мучи Квентина није само пролазност времена,
то је пролазност једног друштва, једног начина размишљања, то је про-
лазност и распадање старог Југа.
Реченице на које се Квентин стално враћа јесу питање „Јеси ли
икада имао сестру?“ и обавештење које је прочитао у новинама о вен-
чању своје сестре. Све време у његовим мислима се понавља једно име,
Далтон Емз, човек са којим је затруднела његова сестра, а кога је он
желео да убије.Време приче у Квентиновом приповедању је много веће
од једног дана, време дискурса је сведено на један дан, последњи дан
његовог живота. Квентин проводи последњи дан свог живота у бесциљ-
ним шетањима, лутању, посматрању реке, воде и бежећи од часовника.
Временски планови из прошлости који надиру у његову свест су у вези
са мотивацијом његовог самоубиства. То је само наизглед збуњујуће
смењивање планова, оно има смисла ако се доведе у везу са Квентино-
вим психичким стањем, са свешћу о томе да ће ускоро окончати свој
живот, са његовим разочарењима.

ЏЕЈСОН

Трећи приповедач је Џејсон, или, како сам писац о њему каже,

„први разуман Компсон“. Џејсон приповеда у првом лицу, он је такође
хомодијегетички приповедач. Кроз читаво његово приповедање увиђа
се огорчени поглед на свет, човека који сматра да је у животу добио
много мање него што му припада. Због таквог свог става, он се садисти-

7 Коментар представља екскурс приповедача, успоравање на нивоу приче. Овим екскурсом при-
поведач нешто коментарише, објашњава, износи одређене ставове или судове или коментарише
своје сопствено приповедање. Некада коментари имају и само реторичку сврху.

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture 267

 Петра M. Пешић

чки свети својој сестричини, јер њу и њену мајку сматра одговорним за

своју несрећу. Такође, мучи и своју рођену мајку сталним указивањем
на неправду која му је нанета од стране оца и целе породице. Посебно
је уочљива његова мржња и нетрпељивост према женама и црнцима,
коју износи кроз своје коментаре. Он је приповедач који износи одређе-
ни суд кроз своје коментаре, а његово приповедање има функцију обја-
шњења. Тек у трећем поглављу, кроз ретроспективне епизоде, открива
се шта се десило са Кеди и породицом Компсон. Поред тога што при-
поведа, Џејсон, као и Квентин има улогу коментатора догађаја о којима
приповеда.
Према поузданости, Џејсон спада у непоуздане приповедаче,
он је лично уплетен у све догађаје и његово приповедање је емотивно
обојено. Залаже се за оне вредности које представља као исправне. Он
је морални судија својој сестри и сестричини, али, са друге стране, сма-
тра оправданим да кришом узима новац своје сестре и обмањује своју
мајку. Кроз своје приповедање, Џејсон оцењује и вреднује поступке
чланова своје породице. Заузима одређени став, који представља мо-
рално исправним, и према томе оцењује поступке других. Своју освету
и немилосрдност представља као оправдане последице неправде која
му је учињена. Себе сматра поштеним и угледним грађанином. Кроз
читаво његово приповедање провлачи се осећање беса који мотивише
све његове поступке. Коментари и реплике у дијалозима су му често
саркастични.
У Џејсоновом приповедању, које је представљено преко тока свес-
ти и унутрашњег монолога, уочавамо и појаву наратера. Наратер пред-
ставља инстанцу којој се приповедач обраћа8.

„Дошао сам до закључка кад је неко већ упао у колотечину најбоље је

пустити га да тамо и остане. А кад човек уврти себи у главу да треба да
вам соли памет у вашем сопственом интересу, онда лаку ноћ.“ (Фокнер
1994: 235)

Наратер није персонализован и не узима учешће у причи, није

лик у причи, не одговара приповедачу9.Његова функција је овде одо-
бравање, он је неко од кога приповедач очекује сагласност када износи
своје ставове. У складу са представљањем овог лика као разумног и прак-

8 Термин наратер у науку о књижевности увео је Џералд Принс. У његовом Наратолошком речни-
ку под одредницом наратер стоји: „Онај коме се приповеда, а који је уписан у текст. Има најмање
један (мање или више уочљиво представљен) наратер по приповести, лоциран на истом дијеге-
тичком нивоу као и приповедач који му се обраћа. У приповести може бити и више различитих
наратера којима се наизменице обраћа један приповедач (Змијско легло) или више њих (Имора-
листа). [...] Наратер – чист текстуални конструкт – мора се разликовати од читаоца или примаоца.
Коначно, исти стварни читалац може читати различите приповести (од којих свака има различите
наратере), као што и свака приповест (која увек има исти скуп наратера) може имати неодредиво
променљив скуп стварних читалаца.“ (Принс 2011: 114-115)
9 Више о теми наратера видети у раду Снежане Милосављевић – Милић, „Типови наратера у срп-
ском реалистичком роману“, Прича и тумачење, Београд: Филип Вишњић.

268 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

 

тичног, у његовом приповедању не можемо уочити рефлексије налик

на Квентинове, нити хаотично низање мисли.Чак је и графички приказ
његовог приповедања другачији од приказа његове браће. Његово при-
поведање се одликује једноставним реченицама са интерпункцијом. Он
је оптерећен својим похлепним циљевима и својим користољубивим
погледом на живот. Читаво његово приповедање проткано је огорчено-
шћу и мржњом према женама и уоквирено је реченицом „Једном куч-
ка, увек кучка“, која се односи на његову сестру. Самим тим, за њега је,
поред тога што је на крају опљачкан, још већа увреда што га је надмуд-
рила једна жена.
Џејсон износи ставове о свом преминулом оцу и брату, о својој
сестри и сестричини. Исто тако, он има одређену слику о себи као о по-
штеном и угледном човеку који издржава породицу. Међутим, судећи
по његовим поступцима и ставовима других ликова према њему, ова
слика се потпуно руши и деконструише.

ПРИПОВЕДАЧ У ТРЕЋЕМ ЛИЦУ

Последње поглавље представљено је од стране приповедача у

трећем лицу, хетеродијегетичког или недраматизованог приповедача.
Завршна реч и последње информације о породици Компсон представље-
не су од стране приповедача који није лик у причи, није учесник приче,
али, истовремено, он није ни свезнајући приповедач.Закључујемо да се
у последњем поглављу мења и наративни ниво са кога се приповеда.
Приповедач је екстрадијегетички, на вишем нивоу од нивоа саме приче
коју приповеда, али и на вишем наративном нивоу од осталих припове-
дача. Нарација овог приповедача није представљена кроз ток свести и
унутрашњи монолог, као код осталих приповедача.Видљивост припове-
дачау тексту огледа се у његовим коментарима у којима износи судове
и утиске о ликовима. Приповедање обилује описима времена, ликова,
природе. Јасно је да се више не поклања пажња само приповедачевом
доживљају радње и току свести. Хетеродијегетички приповедач у овом
поглављу и приповеда и приказује. Први пут у роману, овде уочавамо
физичку карактеризацију ликова. Када се поједини ликови први пут
појаве, приповедач их не ословљава одмах по имену, него најпредаје
опис њиховог изгледа, што је изостајало код претходних приповедача.

„Чула је кораке кроз трпезарију, онда су се врата расклопила и појавио се

Ластер, а за њим један грмаљ који као да је био саздан од неке материје
чије честице нису могле или нису хтеле да се сложе једна са другом нити
са скелетом који ју је носио. Лице му је било ћосаво и као у мртваца;
патећи од водене болести, вукао се и гегао при ходу као припитомљен
медвед. Коса му је била светла и нежна, и глатко очеткана низ чело као
деци на старинским фотографијама.“ (Фокнер 1994: 272)

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture 269

 Петра M. Пешић

Овај опис се односи на Бенџемина. Приповедач у трећем лицу

доноси другачији поглед на ликове који су се пре тога сами предста-
вљали. Нема ретроспективних епизода нити појашњавања о прошлости
ликова. Приповедање се односи само на догађаје који се одвијају тога
дана, на Ускрс 1928. године и садржи много више описа и коментара од
приповедања претходна три приповедача. У питању су коментари који
садрже неке информације или појашњења о ликовима, али и припове-
дачеве рефлексије и поређења. У коментарима је исказан одређен став
приповедача према ликовима.

„Сат је куцкао, свечано и дубоко. Могао је представљати и само тупо било

куће која пропада“(Фокнер 1994: 281)

Овакав коментар указује на одређену свест приповедача о причи

коју приповеда. Приповедач заправо износи своје ставове о породици и
експлицитно указује на тему самог приповедања, пропадање породице.
Приповедање у трећем лицу је уведено да се њиме закључи радња
овог романа, да се коначно исприча како је упропашћен последњи
Компсон али и да се опише Џејсонов шок што уверљивије. Иако је на
почетку речено шта ће се догодити са Џејсоновим новцем, приповедач
појачава напетост одлагањем расплета те ситуације зато што Џејсон не
може да погоди прави кључ. Описују се снажне афективне Џејсонове
реакције на новонасталу ситуацију и његови очајни поступци да нешто
промени.

ФОКАЛИЗАЦИЈА

Приликом анализе приповедача у роману треба поставити јасну

разлику између тога ко приповеда и из чије перспективе је представље-
на радња. „Прича се у тексту представља посредством неке призме или
перспективе, угла посматрања који је вербализован од стране припове-
дача, али који не припада нужно њему самом“ (Римон-Кенан 2006:56).
Фокализација и приповедање могу бити везани за исту наративну инста-
нцу, а могу припадати и различитим инстанцама. Фокализатор је особа
из чијег угла гледања је представљена радња10. Истичемо да фокализа-
ција не мора бити фиксна у целом делу, фокализатори се могу смењи-
вати.
Фокализација подразумева субјект и објект фокализације, субјект
– фокализатор, и објект фокализације – оно што фокализатор опажа
(Римон-Кенан). У зависности од тога да ли је фокализација блиска све-
знајућем приповедачу или лику приповедачу, фокализација се дали на

10 Наглашавамо да постоји и нефокализовано приповедање, односно приповедање са нултом фо-

кализацијом. Нулта фокализација је карактеристична за свезнајућег приповедача из класичних
романа.

270 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

 

спољашњу и унутрашњу. Спољашња фокализација је најчешће каракте-

ристична за свезнајућег приповедача у трећем лицу. Одреднице споља-
шња и унутрашња, односе се заправо на позицију у односу на причу.
Прва три поглавља романа приповедају ликови, Бенџамин, Квен-
тин и Џејсон. Међутим, у овим приповедањима фокализација није
фиксна.Одрасли Бенџамин је приповедач и фокализатор, али он при-
поведа и о својим доживљајима из детињства. Приповеда одрастао чо-
век, а фокализатор је тај исти човек док је био дете. Такав је случај и
са Квентиновим и Џејсоновим приповедањем. Приповедања су испуње-
на бројним ретроспективним епизодама у којима приповедачи остају
исти, али се фокализација мења. Бенџаминова фокализација је унутра-
шња, он располаже ограниченим знањем и не опажа оно о чему други
ликови размишљају. Сва тројица приповедача имају заједничке објекте
фокализације – своју сестру Кеди. За Бенџамина је она неко ко је према
њему био добар, за Квентина је она била симбол части Компсона, док
је за Џејсона она кривац за све лоше ствари које су се догодиле њему и
породици.
Сваки од ликова преноси своје виђење пропасти породице, од-
носно, кључне догађаје од којих склапамо ширу слику о породици
Компсон.Квентинова и Џејсонова фокализација је такође унутрашња.
Квентин и Бенџемин у својим приповедањима сећају се истих кљу-чних
догађаја, смрти баке, Кедине удаје и одласка из куће, тако да овде има-
мо појаву вишеструке фокализације– различити погледи на исте до-
гађаје. Обојица су тешко примила Кедину удају и одлазак од куће. Бе-
нџамин није био психички способан да схвати о чему се заправо ради,
зашто Кеди мора да се уда, али је осећао њен другачији мирис, више му
није мирисала на лишће. Са друге стране, Џејсон се сећа догађаја после
Квентинове смрти када је Кеди родила дете а муж је отерао. Квентин је
на одређен начин обузет својом сестром, према њој гаји неку посебну
врсту себичне љубави и себе сматра чуварем њене части и невиности.
Убија се онда када је, по његовом мишљењу, та част оскрнављена. Квен-
тин и Џејмсон формирају одређене представе о моралу и према томе
процењују поступке своје сестра. Кроз приповедање, сваки од припове-
дача даје свој поглед на родитеље, њима је поверена кара-ктеризација
родитеља, али и сестре. Отац, Џејсон, умро је од болести и претера-
ног опијања, био је наклоњен Квентину и Кеди. Мајка, Каролин, није
била довољно способна да се суочи са проблемима и доживљавала је
поступке своје деце као своју незаслужену казну, јер је себе сматрала
исправном и угледном женом. Једино дете због кога не мора да се стиди
јесте Џејсон.
Када су упитању ликови приповедачи, Квентин, Џејсон и Бенџа-
мин, истичемо да њихова фокализација није објективна и неутрална
већ емотивно обојена (Римон-Кенан). Приповедачи не поседују веће
знање од онога које им припада као хомодијегетичким приповедачима,
Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture 271
 Петра M. Пешић

тако да је и њихов угао гледања сужен, знају само оно што сами могу да
виде или чују.
Бенџамин:

„Могао сам да их чујем како разговарају. Изашао сам преко прага и нисам
могао да их чујем, и отишао сам до капије, тамо где су пролазиле девојчице
са својим школским торбама.“ (Фокнер 1994: 93)

Квентин:

„И одмах затим сам извесно време слушао свој сат и могао да осетим она
писма како ми пуцкају кроз капут, притиснута оградом, и наслонио сам се
на ограду, и посматрао своју сенку, како сам је преварио.“(Фокнер 1994:126)

Џејсон:

„Није ништа одговорила. Причвршћивала је кимоно испод браде, стежући

га око себе, гледајући ме.“ (Фокнер 1994: 200)

Када је реч о приповедачу у трећем лицу, фокализација је проме-

нљива, не припада само приповедачу већ прелази и на ликове. У одре-
ђеним тренуцима јасно је да се ради о ономе што виде ликови, Дилси,
госпођа Компсон или Ластер.Тешко је одредити да ли се овде ради о
спољашњој или унутрашњој фокализацији. Са једне стране, приповедач
у трећем лицу поседује веће знање од претходних приповедача и осве-
тљава и унутрашње стање ликова.

„Мислио је на то с неком врстом победничког задовољства, на чињеницу

да ће изгубити ручак, да ће се ако одмах пође и тако задовољи своју
унутрашњу потребу за брзином, налазити на највећој могућој раздаљини
од оба града кад буде подне.“ (Фокнер 1994: 279)

Међутим, у тексту се појављују и неки показатељи унутрашње

позиције приповедача, нешто што указује на његову присутност као
сведока одређених догађаја. На унутрашњу позицију приповедача ука-
зује опис уласка у собу Џејсонове сестричине, има се утисак као да
и онај ко приповеда први пут види ову собу и његова се перспектива
шири како улази. Што се тиче когнитивне компоненте фокализације,
овај приповедач поседује веће знање од претходних приповедача. Ње-
гова фокализација није емотивно обојена као код претходних припове-
дача. Овај приповедач није лик у радњи, поседује веће знање од осталих
приповедача, мада има сужену перспективу. Ипак, сматрамо да је овај
приповедач ближи спољашњој него унутрашњој фокализацији.

272 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

 

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

Причу о пропадању породице Компсон писац је представио из че-

тири различита угла гледања, кроз приповедање четири различита при-
поведача. Сазнање о ликовима допуњено је пишчевим предговором где
је много шире, са већим знањем описана прошлост и будућност ликова.
У предговору сазнајемо и о догађајима који су се одвијали после за-
вршетка радње романа, што нам указује да је читава радња романа
испричана као нешто што се већ догодило. Радња романа, на нивоу
дискурса, сведена је на четири дана, четири датума, али је преко ретро-
спективних епизода испричано много више. Радња почиње седмог апри-
ла 1928. године, а завршава се осмог априла 1928. године, последње
поглавље следи за првим поглављем.
Тројица ликова приповедача се разликују, те се разликују и њи-
хови погледи на свет.Бенџемин је идиот, Квентин је усамљеник, затво-
рен у своје мисли, обузет појмом части, разочаран, Џејсон је подлац,
неко кога су околности начиниле безобзирним, али ко не престаје да
се бори не бирајући средства. Приповедање тројице ликова приповеда-
ча проткано је бројним ретроспективним епизодама које имају улогу
експликације.Ова приповедања почињу буком а завршавају се бесом.
Бука је оно што је карактеристично за Бенџамина, његов начин огла-
шавања.Када други приповедачи представљају дијалог у коме су и сами
учествовали, они наводе своје реплике, Бенџемин је глувонем, тако да
он не учествује у разговорима. Са друге стране, осећање које домини-
ра последњим поглављима романа јесте Џејмсонов бес. Радња романа
представљена је кроз свест тројице ликова, при чему акценат није на
самој радњи, већ на њиховом доживљају радње, на њиховој перцепцији
и интерпретацији догађаја о којима приповедају.
Проучавајући приповедаче у роману Бука и бес, закључили смо
да можемо издвојити неколико функција приповедања, односно, при-
поведача. Првенствено, улога приповедне инстанце јесте причање, ка-
зивање одређених догађаја – наративна функција. Међутим, ако изу-
змемо Бенџамина, приповедачима припада и улога коментарисања и
вредновања одређених догађаја. Коментаришући, приповедачи дају
вредносне судове о одређеним догађајима и износе своје ставове о дру-
гим ликовима. Мотивацијска и експликативна функција приповедања
састоји се у појашњавању узрочно-последичног низа догађаја који до-
воде до пропадања породице Компсон. На крају, доминантна је улога
ликова приповедача у карактеризацији ликова о којима приповедају,
али и у самокарактеризацији. Свако приповедање о другим ликовима
је, у ствари, и приповедање о себи. Приликом казивања неког догађаја,
сазнајемо и о догађају, али и о казивачу. Две улоге ликова приповедача
у односу на догађаје о којима приповедају јесу сведок догађаја и про-
тагониста догађаја. Приповедач у трећем лицу није учесник догађаја о
којима приповеда, већ само посматрач.

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture 273

 Петра M. Пешић

Без посредовања свезнајућег приповедача, само преко припове-

дања хомодијегетичких приповедача извршена је карактеризација је-
диног детета Компсонових коме није дата улога приповедача, то је ћер-
ка, односно, сестра Кеди. Према приповедању њене браће, непоузда-
них приповедача, закључујемо да је кључну улогу у нарушавању већ
пољуљаних темеља породице Компсон имала управо она. Улогу припо-
ведача у роману не добија ни служавка Дилси, која је сведок свега што
је задесило породицу Компсон, која годинама посматра, али и учествује
у животу ове породице.
На нивоу композиције романа, последња реч, последње поглавље,
поверено је приповедачу у трећем лицу. Овај приповедач поседује веће
знање од претходних приповедача, он је хетеродијегетички припове-
дач.Није на истом наративном нивоу као претходни приповедачи, зато
што није лик приче коју приповеда нити је лик у роману.
У роману постоје четири различита доживљаја приказаног света.
Један је Бенџијев где је време стало, време је сада. У њега нас уводи сам
Бенџи, пружајући нам слику која није прожета доношењем закључака
и судова већ само утисцима. Други је Квентинов свет контемплације.
Центар оба ова света је Кеди, око ње су се њихови светови окретали.
Трећи је Џејсонов свет прагматичности и четврти је свет хетеродије-
гетичног приповедача коме је поверено да исприча последњи велики
скандал у породици Компсон.

ЛИСТА РЕФЕРЕНЦИ
Бал 2000: М. Бал, Наратологија, Београд: Народна књига.
Бужињска, Марковски 2009: А. Бужињска, М. Павел Марковски, Књижевне
теорије XX века, Београд: Службени гласник
Марчетић 2004: А. Марчетић, Фигуре приповедања, Београд: Народна књига
Милосављевић-Милић : С. Милосављевић-Милић, Прича и тумачење, Београд:
Филип Вишњић
Принс : Џ. Принс, Наратолошки речник, Београд: Службени гласник
Римон-Кенан 2006: Ш. Римон-Кенан, Наративна проза, Београд: Народна књига
Фокнер 1994: В. Фокнер, Бука и бес, Београд: Књига комерц

274 Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

 

Petrа M. Pesic / The Sound and the Fury - a narratological approach

Summary /In this paper we are dealing with the narratological approach to the novel
The Sound and the Fury by William Faulkner. We do not do narratological analysis
of the entire novel, but by analyzing the narrative instance and focalization. Each
story reveals through certain narrative instance, the narrator, who talks with a certain
knowledge and events from their point of view, or from the perspective of someone else.
The narrator or narrative instance is the one who tells a story, and his first feature is
a narrative function. In this paper, we point to the division of the narrator in relation
to the very narrative text and in relation to participation in the story. Focalization
is the viewing angle, one prism through which the story is presented. The novel The
Sound and the Fury is the story of the gradual destuction of the family Kompson,
on the material and moral level. We are determine why storytelling entrusted three
sons of the Kompsons, and why, as a narrator, does not appear, Kedi, sister of which
narrate all the brothers? The narrator and focalization study relying on theoretical
assumptions Gerard Genette, Mike Ball, Rimmon-Kenan, Gerald Prince. Different
typologies narrator and focalization raised by these authors, we apply on the novel
The Sound and the Fury. Our goal is not only to recognize the characteristic of the
narrator and focalization, and determine their typology, but also, to determinate the
function that storytelling has.

Key words: narratology, narrator, focalization, homodiegetic narrator, narater

Примљен: 28. октобра 2013.

Прихваћен за штампу децембра 2013.

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture 275