Филип Жунић фс 12/21

Семинарски рад из Методике I на тему:

Платонова замисао образовања

 Појам образовања у Платоновој Држави има веома значајно место. Једино преко
образовања је могуће успоставити чврсту везу између појединца и заједнице.
Успостављање те везе значи истовремено и могућност остварења среће и врлине код
сваког појединца, јер врлина и срећа су могући само унутар заједнице. И Платон и
Аристотел деле исто становиште по питању тога да човек једино у заједници може
остварити своју суштину и бити срећан. Због тога заједница има онтолошки примат над
појединцем, она је услов могућноти развоје његове суштине и њу је неопходно узети у
обзир уколико се питамо каква је природа човека и на који начин човек треба да живи да
би био срећан. Да би се објаснила нужност образовања као посредујућег између појединца
и његове среће неопходно је приказати како Платон види однос појединца и државе.

Платон се у Држави пита шта је то праведност и пре одговора на на то питање Сократ

износи гледиште према којем праведност постоји и у појединцу и у држави. У оба случаја
то је једна иста праведност која нам се показује на различите начине. То је тако због тога
што Платон сматра да постоји суштинска аналогија између душе и државе, она својства и
односи који постоје између делова душе постоје и између делова (сталежа) државе. Душа
се састоји из три дела. Делови душе су: разумни, срчани и нагонски део. Хармонија душе
постоји онда када разумски део душе придобивши срчан (вољни) део на своју страну влада
нагонским делом.1 Када постоји хармонија, сваки део душе остварује своју врлину. Разум
у својој врлини мудрости спознаје циљеве постојања и деловања, он не дозвољава да га
засени сласт неразумних страсти. Уз срчани део душе коме је врлина храброст он успева
да обузда нагоне и стави их под своју контролу. Тада се јавља и врлина пожудног дела
душе, а то је умереност. Када је душа у таквој хармонији којом руководи разум, онда
настаје и врлина правичности душе као целине. 2 Стање хармоније човекове душе могуће
је само уколико човек живи у држави која је и сама праведна, а то је таква држава у којој
се друштвене класе налазе у хармонији аналогној оној на плану душе појединца. То је
држава у којој свако ради оно што најбоље уме, тј. оно за шта је по природи обдарен и у
складу са том обдарношћу образован. Праведна држава је она у којој умни владари имају
сазнање идеје Добра и владају, храбри чувари спроводе у дело остварење тог сазнања и
чувају државу, а произвођачи бивају контролисани целокупним државним апаратом и

1
Платон, Држава, Дерета, Београд, 2005. стр. 107 (442).
2
Платон, Држава, стр. 108-109 (443-444).
својим радом доприносе заједници притом остајући умерени. Само у таквој држави
поступци људи доприносиће општем добру и биће избегнута могућност штетног деловања
појединаца једних на друге. Та могућност би постојала у неправедној држави, у њој би
могло да се догоди да нека од моћи душе у појединцу ојача на рачун других моћи. 3 Тако би
била угрожена срећа и слобода других људи. На пример уколико би моћ нагонског дела
душе порасла у великој мери и надвисила моћ разума и срчаности човек би гомилао
богатство бринући се само за свој интерес и тиме би угрозио животе других људи. У
другом случају, уколико би моћ срчаног дела несразмерно порасла човек би почео
злоупотребљавати своју храброст за неразумне и неморалне циљеве. Структура правичне
државе онемогућава овакве штетне утицаје. Правична држава ограничава деловање људи,
тако да они и даље раде вођени најдоминантнијом моћи своје душе али тако да при томе не
угрожавају могућност развитка и среће других људи. Идеја правичности коју сазнаје
владар омогућава настанак и постојање врлина умерености, храбрости и мудрости. 4
Сазнавши шта је правичност филозоф је сазнао да држава треба да буде класно подељена и
да у њој свако треба да ради само оно што по природи најбоље уме. Образовање и
васпитање су средства за одржање такве структуре државе. Они су попут цемента који
треба да учврсти замисао филозофа. Помоћу њих Платон успева да оно што сачињава
намену појединаца претвори у њихово властито биће и хтење.

Образовање чувара је гимнастичко и музичко. Оно треба да оплемени чуваре и спречи

њихово окретање против других становника. Владари државе морају непрестано пазити да
се музичко и гимнастичко образовање одвија према њиховим правилима и да се у њему не
појављују никакве новотарије које би га могле покварити. 5 Образовање најмалобројније
класе филозофа је поступно. Оно започиње музиком и гимнастиком, затим они уче
математику да би на крају постали способни за учење дијалектике помоћу које треба да
дођу до сазнања идеје Добра. Класа произвођача уопште не добија никакво државно
образовање. (подразумева се да умеће произвођења они наслеђују од старијих радника)
Врлина ове класе је умереност (трезвеност), а она се остварује подвргавањем ове класе
рационалним правилима која откривају владари, а спроводе чувари државе. Видимо да код
Платона образовање не припада појединцу по природи тј. на основу његовог природног
3
Платон, Држава, стр. 109 (444).
4
Платон, Држава, стр. 98 (433).
5
Платон, Држава, стр. 90 (424).
права, него да чак напротив, нечија претходна природа (урођене склоности и таленти) чине
могућим или немогућим образовање тог појединца. Они који добијају образовање (владари
и чувари) не могу бирати тип образовања, јер им је он наметнут с обзиром на њихову
природу на коју не могу сасвим да утичу. Мешање сталежа је најстроже забрањено па је
тако додир са образовањем потпуно онемогућен онима за које се сматра да им је
образовање непотребно. То је потпуно супротно савременом схватању према ком свако
има право да се образује и да бира струку за коју ће бити образован. Код Платона је врлина
неопходна за постизање среће. Врлина јесте знање, али та тврдња у јаком смислу важи
само за неколицину оних који су предодређени да се баве филозофијом. За чуваре (барем
не за све њих) врлина не подразумева сазнање саме идеје Добра, већ поступање у складу са
представом о праведности која им је преко образовања кроз музику, поезију и митове дата.
Са данашњег становишта бисмо чак рекли да класа произвођача не може поседовати
истинску врлину, јер је за врлину неопходно сопственим умом открити истину моралног
закона, а Платон у својој Држави дозвољава постојање „белих лажи“ које се говоре онима
који нису у стању да рационално појме због чега је држава устројена тако како јесте. Ми
бисмо за тако нешто данас рекли да је манипулација људима и њихово намерно
задржавање на митском нивоу свести ради очувања власти. Код Платона беле лажи имају
исту функционалну улогу коју има и образовање- омогућити некоме да живи праведан и
срећан живот. Због тога се се код Платона не може јасно раздвојити образовање од
политичког програма. Рекли бисмо да би људи у Платоновој Држави чак и да су срећни
били срећни на један човеку недостојан начин, јер је неко удесио да они буду и остану на
положају на којем се налазе. При томе удешавању образовање је играло кључну улогу.
Тако је став „врлина је знање“, уколико под знањем подразумевамо истинско знање
супротно мнењу, ограничен на један веома мали број грађана филозофа, елите која добија
образовање које је потпуно. То је једино образовање у данашњем смислу те речи које
можемо пронаћи код Платона.

Ако данас разматрамо значај Платонове теорије образовања морамо узети у обзир да
се поглед људи на свет радикално променио. Унутар појединца можемо видети веома
много способности и не морамо се задржати на Платоновој трочланој категоризацији
способности. Оно што је вредно код Платона је уверење да се бављењем филозофијом
може доћи до врлине и унутрашње среће барем код једне врсте људи. Нас ништа не
спречава да тај циљ поставимо као општи циљ који треба да буде идеал сваког појединца у
данашњем времену у којем је индивидуализам за појединца постао захтев по себи. Како би
Хегел рекао дух времена од нас то захтева, тај захтев је једна конкретна истина, јер
историјски процес субјективизације и њој припадајуће апстарције људских тежњи и
сазнања нема циљ у самом себи већ је он само огледало у којем дух самог себе треба да
препозна и због тога субјективистичко становиште духа јесте нужан медијум апсолутне
самоспознаје. Ми морамо издвојити оно што није временски релативно у Платоновој
филозофији и разумети га у складу са могућностима кроз које гледамо на саме себе.

Они који су доспели до интуитивног сазнања идеја су спокојни, јер њихова душа није
растрзана мноштвом и разноликошћу појавног света већ је њена пажња усмерена на оно
бивствујуће које је вечно, непроменљиво и непропадљиво. Ученицима треба предочити
Платоново учење о идејама као мудрост која им може променити поглед на свет. То је
мудрост која се не може сасвим појмовно артикулисати, она подразумева и неку врсту
интуитивног увида. Добро по себи може се сазнати само интуицијом ума. Ипак учење о
идејама садржи и један чисто дискурзивни део, тај део је у речима одраз оног односа који
постоји између идеја и ствари и догађаја у свету. Тај део учења представља опис
дисхармоније која у свету постоји због тога што људи у њему поступају супротно идеји
Добра коју не познају. Тај део учења чини оно сократовско изношење на видело
противречности мнења о стварима које постоје. Деци треба скренути пажњу на ту
подвојеност на интуитивно и дијалектичко-дискурзивно у Платоновој филозофији. Затим
им треба предложити да своје унутрашње интуиције ставе на место оног интуитивног у
Платоновој филозофији и да њих покушају да доведу у однос са оним што је дискурзивно
и што би требало да је потомак тих интуиција у материјалном свету (у почетку дијалектике
је њихов потомак у једном негативном смислу, кроз специфично негирање те интуиције од
стране стварности, на дијалектичком крају је помирење интуиције са стварношћу). До
помирења интуиције са стварношћу долази се кроз борбу аргумената који се
претпостављају као хипотезе, тако се кроз дијалектички отпор појма на крају долази до
нехипотетичког и интуитивно сазнатљивог почетка свих ствари и свог сазнања. Треба
ученицима допустити да између себе дискутују док дају предлоге о томе каква би требала
бити та интуиција којом се сазнају идеје. Тако ће они имати могућност да на дијалектички
начин схвате смисао Платонове филозофије. Стално им треба предочавати противречности
које при њиховим покушајима избијају, те негативности природно настају када се фокус
разматрања превлачи преко линије која спаја појединца и заједницу. При тим покушајима
Надсуштина треба да избије на површину као оно што у себе прима супротности и при
томе преживљава, као она љубав која је у својој измирујућој моћи умна и сазнатљива.
Њена умност се огледа баш у њеној глади за негативности преко које се она једино може
манифестовати. У том смислу Платон каже да идеја Добра свим стварима даје биће, а да
души даје способност њиховог сазнавања.6 Након што се интуиција која је дијалектички
изборена примени на ствари и догађаје у свету ти ствари и догађаји постају нешто друго
од оног што су до тада били, а наравно и онај који их сазнаје постаје другачији него што је
до тада био. Ствари постају истакнуте у свом недостатку који оне поседују наспрам идеје.
Објективни идеализам је најконкретнија и најреалистичнија мисао о свету, јер нам он
омогућава да видимо какав свет заиста јесте, он истиче свако зло које постоји у свету и
показује његов прави узрок који се састоји у покушајима да се свет учини бољим без знања
о оном што је Добро по себи. У том смислу онај ко зна шта је Добро никад не греши
својевољно. Ученицима кроз Платоново учење треба приближити филозофско схватање о
томе шта је идеализам, јер они већ имају у глави погрешне представе о томе. У друштву се
реч идеализам традиционално користи да означи утопију, некакво становиште које је
бескорисно, јер је супротно постојећем стању ствари. Такво мишљење је потпуно супротно
Платону, код њега је идеално оно што открива свет у својој несавршености наспрам идеје
и што помоћу увиђања те несавршености чини могућим сваку реалну промену. Ученицима
треба представити то становиште, јер су Платонова филозофија и немачки класични
идеализам једно од последњих уточишта таквог схватања ствари. Све идеологије и уопште
социолошко-политичка учења насупрот томе добијају своје биће од занемаривања
негативности које у стварности реално постоје. Таква мишљења постоје захваљујући
игнорисању оног стварног у стварности. Једине области у којима Дух има могућност
пребивања су још религија и уметност и ученицима треба приближити везу између
идеализма и религије с обзиром да религији одувек, а у данашњем времену готово сасвим
недостаје могућност да буде схваћена умом и више него икад јој је потребна помоћ
филозофије како би барем престала да буде оруђе зла у које се претворила. У корену
отуђења у које је хришћанство запало налази се успостављање суштине потпуно изван

6
Платон, Држава, стр. 165.
света и без његовог посредовања са светом, а платонизам може бити средство којим би се
такво апстрактно подвајање дијалектички превладало.

Образованост у погледу Платонове метафизике је блиска религији у том смислу што

таква образованост чини човека спокојним с обзиром на свет уколико он и практично
живи у складу са тим што је схватио. Тај захтев за практичношћу не треба превише круто
схватити, образовање треба само да понуди истину појединцима и тако испуни своју
дужност која је у себи апсолутна и нема никакве везе са тиме колико ће ученика од сутра
разумети идеју или почети да живи у складу са неком идејом. У том смислу можемо са
савременог становишта дужности прихватити Платонове речи уперене против софиста да
се врлина не може усадити у човека као у слепе очи вид.
Литература:

1. Платон, Држава, Дерета, Београд, 2005.

2. Платон, Протагора. Горгија, Београд, 1968.