Семинарски рад из Историје естетике на тему на тему:

Крочеова естетика као наука о изразу

Студент: Филип Жунић ФС16/34

 Садржај:

1. Природа духа.

2. Форме духа, форме сазнања и форме праксе.

а) Форме сазнања

б) Форме праксе

3. Квалитет естетичког израза.

4. Структура естетичког продуктивног процеса.

5. Критика других естетичких теорија са позиције естетике израза.

6. Да ли је израз истина? Питање садржаја уметности.

 1. Природа духа

Естетика је за Крочеа наука о духу који себе показује на пољу човекове особене
активности и вредности. Естетика проучава естетичке чињенице које настају као
производи активности духа. Дух је активност и делотворност по самом себи и то његово
суштинско одређење се састоји у томе што дух за утиске проналази израз који му у
потпуности одговара и са којим се он задовољава јер у њему себе препознаје. Како је у
природи духа делотворност, у духу су сазнање и пракса једно. Дух не сазнаје другачије
него кроз радњу, кроз изражавање и формирање. 1 То његово сазнање је интуитивно
сазнање.

2. Форме духа, форме сазнања и форме праксе

А) Форме сазнања

Целокупна теоријска област духа за Крочеа има дуалну структуру коју чине
интуитивна и интелектуална (логичка) форма могућег сазнања. До сазнања се може доћи
путем фантазије и тада се ради о сазнању онога што је у својој природи индивидуално и
просто; или се до њега може доћи путем интелекта којим се сазнаје оно што је
универзално. Индивидуално се сазнаје помоћу креирања слика о нечему таквом какво
јесте, док се оно што је универзално сазнаје кроз формирање појмова о чињеницама
(претходно интуитивно датим) и њиховим односима. 2 Интелект није директно повезан са
чулношћу. Човек интелектуално приступа феномену постојећег преко интуиције која
посредује између пуке чулности и појмовног сазнања.3

Кроче је сматрао да интуитивно сазнање заслужује већу пажњу од оне која му се до

тада придавала у филозофији. Док за сазнање путем појмова и разума постоји специфична
наука- логика, са друге стране интуитивно сазнање је веома ретко систематски
преиспитивано премда су се филозофи непрестано позивали на њега како би попунили оне
празнине које интелектуална форма сазнавања у себи оставља. Главна идеја коју Кроче
критикује код великог дела својих претходника је та да је интуиција слепа, а да је тек
интелект оно што јој отвара очи. За њих је интуиција неопходна како би логички закључци
били могући, јер смо приликом логичког закључивања приморани да се ослањамо на
поједине самоевидентне истине, међутим за њих те самоевидентне истине немају

1
Бенедето Кроче, Естетика као наука о изразу и општа лингвистика, Зограф, Ниш, 2006. стр. 72
2
Бенедето Кроче, Естетика као наука о изразу и општа лингвистика, стр. 65
3
Raymundo R. Pavo, „Between Collingwood's and Croce's Art-Theories: A Comparative Study“, Kritike: An Online
Journal of Philosophy 4 (1):79-93 (2010) стр. 81
истинитост по себи која би претходила логичкој истинитости целине у коју улазе.
Интуитивно сазнање је схватано као слуга интелектуалног, јер премда интелектуално
сазнање без њега не би било могуће, оно без свог господара (интелектуалног сазнавања)
није сматрано могућим.

За Крочеа је интуитивно сазнање независно од логичког сазнања и веродостојност

поседује у самом себи, док логичко сазнање у неким случајевима може сасвим изгубити
своју независност смисла. Интуитивно сазнање већ садржи себи својствену форму у којој
су утисци унутар њега захваћени, због тога је интуиција потпуно сазнање које у себи
садржи свој сопствени поредак. Интуитивно сазнање не може бити произвољно, јер је
његова форма универзална, у минималном смислу то подразумева да људи формирају
своје утиске у складу са униформношћу моћи њихових душа. Са друге стране, у
уметничким делима често се срећу филозофске мисли уплетене заједно са интуицијама о
карактеру особа које их изражавају и у тим случајевима појмови губе своју независност и
аутономију. Оно што су раније били појмови тада постају само елементи интуиције. 4
Појмови који се користе у некој трагедији нису ту више као појмови, већ они имају улогу
да окарактеришу она лица која их изговарају и у том карактерисању они потпуно
исцрпљују свој интуитивни естетички смисао.

Кроче интуитивну форму сазнања види као ону која није условљена неким у пуком
смислу речи чулним супстратом захваљујући којем бивствује, интуиција није сензација у
смислу материје без форме. Дух не може докучити пасивну материју без форме, он нешто
може докучити само кроз формирање којим он активно уобличује оно што се пред њим
налази и уобличујући га истовремено га разумева. Материја омогућава манифестацију
форме која на неки начин преегзистира у уметниковом духу, уметност представља сусрет
духа и материје при којем универзалне форме духа постају партикуларизоване и
конкретизоване у одређеној материји утисака.5

Форма и материја су једино у апстракцији раздвојене и та апстрактност излази на

видело када у себи посматрамо моменте узбуђености, опчињености или ганутости нечим
што нисмо у стању да тог тренутка у извесној форми представимо. Такво душевно стање
не може бити уметничко, оно може бити стање које настаје код уметника непосредно пре
него што он почне да ствара, јер пре тренутка стварања не можемо рећи да уметник има
јасну интуицију о ономе што ради, у њему постоји само комешање и превирање
неодређене и апстрактне тежње за изразом. Уметник не поседује унапред готову интуицију
о нечему која би надкнадно била реализована у спољашњој материји, насупрот томе чиста
интуиција постоји само онда када траје процес формирања специфичних утисака у
јединствени израз. Превирање неуобличене жеље у уметнику може се назвати сензацијом
која је уметничком делу увек спољашња. Јер било да се та сензација разуме као драж која
долази у душу уметника из спољашњег света путем таласног кретања светла и звука; или
4
Бенедето Кроче, Естетика као наука о изразу и општа лингвистика, стр. 66
5
Raymundo R. Pavo, „Between Collingwood's and Croce's Art-Theories: A Comparative Study“, стр. 81
било да се разуме као стимулус који мозак преко асоцијације претходних искустава самом
себи даје, ради се о сензацији која је механичка и која не може сама по својој природи бити
саобразна духу све док је дух не увуче у себе обликујући је и показујући је као саобразну
себи. Разлика између сензације која подстиче уметника на стварање дела и интуиције духа
је квалитативог типа, то није само разлика у степену. О сензацијама можемо говорити
натуралистичким језиком или их можемо донекле феноменолошки представити помоћу
неког веома прецизног језика, док са интуицијама то није тако. Интуиција такође није
ограничена на оно што сматрамо реалним, интуиција није нужно перцепција. Можемо
имати интуиције о замишљеним стварима, нпр. о неком другом себи у неком другачијем
свету.

Крочеова интуиција значајно се разликује од кантовски схваћене интуиције чију

форму а приори одређу чисти опажаји простора и времена. Он даје примере интуиција у
којима нема нити категорије простора нити категорије времена: интуиција једне нијанса у
боји неба, једне нијансе нашег осећања, једаног импулса наше воље. 6 Свака од навдених
интуиција се збива у времену и простору, у простору перспективе спољашњег света као и
у времену нашег унутрашњег опажања. Међутим, у тим примерима време и простор се не
јављају као категорије које чине закон постојања интуиције и оне не одређују њену форму.
Форма интуиције је према Крочеу присутна у изразу (експресији) онога што је
представљено као карактеристично, у његовој индивидуалној физиономији која није
кантовског временско-просторног типа.

Покушавајући да омеђи место интуиције у сазнању и показујући притом шта она

није, Кроче се служи Кантовом терминологијом и говори кроз дистинкцију између форме
и материје опажања, између онога што субјект а приори придружује објекту који својим
интелектуалним апаратом конституише и онога што тај објект претходно садржи а што је
пасивно и тек потенцијално постојеће и сазнатљиво. Одредбени разлог Крочеове
интуиције као ни кантовски схваћене интуиције не може лежати у пасивној материји онога
што је опажено већ он пада у природу субјекта. У томе су Кант и Кроче слични. Кроче
такође задржава и Кантов појам представе и каже да је интуиција представа схваћена као
квалитативно прерађена сензација.7 Ипак, Крочеова позиција јесте радикално различита од
Кантове због тога што за Крочеа одредбени разлог интуиције није у служби интелекта
субјекта. То не значи да Кроче види форму интуиције као несталну и променљиву, он не
сматра да сваки индивидуални човек има форму интуиције која је својствена само његовој
индивидуалној суштини, напротив он сматра да је форма интуиције духовна активност
која је константна за све људе8.

6
Бенедето Кроче, Естетика као наука о изразу и општа лингвистика, стр. 68
7
Бенедето Кроче, Естетика као наука о изразу и општа лингвистика, стр. 72
8
Бенедето Кроче, Естетика као наука о изразу и општа лингвистика, стр. 70
Б) Форме праксе

Практична форма духа јесте форма његове активности, а то је воља. Воља је зависна
од сазнања, права воља не може никад бити слепа већ она има увек у себи принцип неког
циља тј. сврхе. Могућа су два типа сврхе које воља уопште може имати и према њима две
су форме праксе које постоје. То су економска и морална форма праксе.

Сврха економске активности човека јесте корист коју он себи у нечему представља.
Кроче економску сврху дефинише веома широко постављајући је наспрам моралне сврхе.
Морално хтети значи хтети неку рационалну сврху, док економски хтети значи хтети неку
нарочиту сврху корисну за субјекта који је хоће.9 Економска активност је шира од моралне
али је она не искључује у принципу, јер је према Крочеу свака морална активност такође и
економска. Онај ко рационално жели опште добро жели то због себе, он је задовољан
уколико ради оно што му његов ум налаже да ради и због тога он не може сматрати да је
то што ради некорисно (барем за њега самог независно од других људи које његов
поступак дотиче). Могуће је нешто економски хтети и без моралног хтења, чисто ради
неке сопствене користи која није разумом одређена. Економска форма праксе је за Крочеа
примарна форма, јер се морал конкретно појављује само у економској форми поступања
која је општа форма активности. Код човека који поседује пробуђену моралну свест сваки
неморалан поступак постаје уједно и антиекономски. 10 Моралну вољу чини вољом управо
њена економска страна која јој омогућује да буде делатна, без те стране морал не би био
прави морал већ само замисао о оном што је разумно и добро. Етика за Крочеа нужно има
своју утилитаристичку страну али осим тога она има и своју сопствену унутрашњу форму
разума коју утилитаристи превиђају.

Као што у подручју праксе економска форма обухвата у себе и чини могућом
моралну форму, тако и у сазнајној сфери естетичка форма чини могућом интелектуалну,
јер она даје слике о индивидуалностима без којих логичко закључивање не би имало свој
садржај. Ове четири форме чине целокупан систем духа и Кроче у њему истиче двоструку
симерију поделе. На крупном плану се форма сазнања према форми праксе односи на исти
начин на који се унутар тих форми интуитивно сазнање односи према интелектуалном и на
који се економска пракса односи према моралној. Интуитивна (форма израза) подлеже
свакој другој форми бивствујућег чинећи је могућом. Зависност форми се при томе јавља
градацијски: „Појам не може да постоји без свог израза, корисном треба и појам и израз, а
моралноме су потребна сва три претходна степена.“ 11 Дакле чист естетички израз који
изражава специфичност неке индивидуалности најнезависнији је од свих могућих
момената постојања субјекта који сазнаје. Због тога естетика као наука о изразу заузима
веома важно место у систему Крочеове филозофије. Она осветљава духовни темељ
целокупне људске праксе и сазнања, јер у духу су то сазнање и та пракса једно.
9
Бенедето Кроче, Естетика као наука о изразу и општа лингвистика, стр. 129
10
Бенедето Кроче, Естетика као наука о изразу и општа лингвистика, стр. 130
11
Бенедето Кроче, Естетика као наука о изразу и општа лингвистика, стр. 135
 3. Квалитет естетичког израза

До сада смо навели да је естетички израз једна интуиција, једна квалитативна прерада
сензације која не стоји у служби интелекта субјекта и ни на који начин не дефинише неки
појам нити потврђује ма какву реалност. Ту прераду врши дух умећући природу самог себе
у утиске које обликује. То обликовање је сасвим независно од принципа инструменталне
корисности и од принципа морала. Уметничка активност како продуктивна тако и
репродуктивна је активност осећања које је као и свако осећање поларизовано у модусе
пријатности и непријатности. Естетска активност осећања је економска тј.
најелементарнија практична активност коју не одређује некаква морална форма јер је она
сасвим независна од појмова. Она се састоји у жељи за једним чисто индивидуалним
циљем слободним од сваке моралне детерминације. Осећање пријатности не чини
естетичку форму духа, оно је прати на исти начин као што осећање такође прати моралну и
интелектуалну форму духа. Те три форме духа имају различит тип задовољства које их
прати.12 Кроче критикује хедонисте који изједначавају ове типове задовољстава сводећи
притом све форме духа на једну једину, на „ноћ у којој су све краве црне“. Оно што чини
разлику ових форми јесте однос материје осећања према оном што је мисаоно тј. према
духу.

Филозофија према Крочеу јесте наука о духу таквом какав је, међутим Кроче
експлицитно наводи да филозофија никада не може да буде филозофија онога што је
интуитивно дато.13 Филозофија не може филозофирати о ономе што је индивидуално као
што су конкретна дела уметности или историјски догађаји. Према њему немогуће је
претпоставити филозофску науку о нечему што није форма и што није универзално, него је
материја и појединачно. 14 То је јак антиметафизички став. Кроче сматра да се метафизика
у свом историјском континуитету може идентификовати са античком замисли о постојању
духовне фантазије и са каснијом идејом о интелектуалној интуицији. Метафизичко
мишљење у том смислу подрзумева могућност дијалектичког приказа прелажења из форме
у материју, из коначног у бесконачно; поседовања појма о интуицији или интуиције о
појму што је за Крочеа све заједно немогуће. (Синтагма интелектуалног
опажања/интуиције први пут се јавља код Канта у његовој критици неке врсте
метафизичког рационализма, касније она бива присутна код Фихтеа и Шелинга, затим
критикована од стране Хегела. Хегел остаје спорна фигура за коју не постоји јасан
концензус око тога да ли је он иоле успешно критиковао идеју интелектуалног опажања
код својих претходника или ју је заправо имплицитно инкорпорирао унутар своје
филозофије.)

12
Бенедето Кроче, Естетика као наука о изразу и општа лингвистика, стр. 151
13
Бенедето Кроче, Естетика као наука о изразу и општа лингвистика, стр. 138
14
Бенедето Кроче, Естетика као наука о изразу и општа лингвистика, стр. 138
 Кроче је антиметафизичар у том смислу што он не оставља могућност за то да се
форма духа може путем филозофског дискурса показати таквом каква је. Па ипак Кроче
себе назива и ултраметафизичарем у смислу некога ко хоће да поврати и докаже који
задатак има филозофија у постизању самосвести духа.15 Да ли онда можемо рећи да Кроче
говори о нечему о чему се не може говорити рационалним дискурсом? Да ли нас
филозофски дискурс некако упућује у адекватан приступ уметнички вредном премда га он
не може захватити? У том случају би Крочеова позиција била веома блиска позицији
позног Витгенштајна и многих постмодерниста.

Естетски израз сачињава продуктивни акт уметника који ствара као и репродуктивни
акт онога ко у уметности ужива. У оба случаја ради се о синтези непосредних утисака у
јединствену форму. Форма је оно што разликује механичку природу од живог духа, сирове
утиске од експресије. Квалитет естетског израза никако не може лежати у самој материји
утисака, јер су неуобличени утисци само потенцијално естетски. Квалитет израза такође
не може бити у идентитету материје и форме. Између квалитативне природе садржаја и
форме нема никакве „заједнице нити прелаза“ 16 То значи да квалитет естетског израза не
постоји претходно у материји, материја не садржи у себи неки узор будуће форме, неку
предодређеност за одређени тип форме. Док садржај није трансформисан он нема у себи
способности које би га детерминисале. Квалитет естетског израза је због тога у самој
форми тј. у процесу формирања утисака, он није статичан већ постоји кроз стално
васкрсавање утисака у изразима у којима ти утисци постају нешто квалитативо ново. С
обзиром да је интелектуално опажање немогуће, није могуће дискурзивно представити то
васкрсавање и идентитет форме и материје у њему. Међутим тај идентитет се мора
претпоставити како би естетика била једно сазнање што Кроче и тврди да јесте, а не само
прости осећај у хедонистичком смислу. То је сазнање путем кога се уметник ослобађа, јер
му оно омогућава да превлада пасивност којом он природно реагује на утиске који га
афицирају и да њима загосподари помоћу форме којом их обликује. Филозофија нас на
њега може упутити али она не може представити на који начин се то сазнање
конституише, она не може доказати везу између форме и утисака. Смислено се не може
одговорити на питање претходи ли осећање задовољства форми естетичког акта или јој
следује као последица. На тај начин Кроче брише Кантова питања о природи разлике
између допадања са интересом и допадања без интереса, о томе да ли осећај задовољства
претходи суду укуса или је обратно случај. На та питања не треба да одговори филозофија
већ на њих одговара сама уметност својим постојањем, показујући уметничку вредност у
активности као апсолутној слободи испољавања и тиме савладавања пасивности материје
утисака.

Разлика између уметничког и неуметничког израза је разлика у квалитету а не у

интензитетуту. У уметничким делима се не ради просто о изражавању већег интензитета

15
Бенедето Кроче, Естетика као наука о изразу и општа лингвистика, стр. 139
16
Бенедето Кроче, Естетика као наука о изразу и општа лингвистика, стр. 81
емоција од оног који је присутан у обичном животу. Једна проста изјавава љубави може
бити савршено изражена у народној песми. Разлика је у квалитету тј. у форми израза онога
што је изражено а што без тога да је изражено не би било то што јесте. Како је форму духа
немогуће пресликати у филозофском дискурсу, ову разлику није могуће филозофски
дефинисати. Кроче ту врсту границе зове емпиричком границом. 17 Емпиријска је у том
смислу да се може докучити само кроз западање у конкретан људски живот, а не кроз
интелектуално дистанцирање и контемплацију о њему, јер контемплација је увек само
слаби ехо онога што се у тренуцима искуства збило, а уметност је васкрсавање тог
искуства у новој живости. Уметност за Крочеа није неко више аристократско занимање,
уметност је укорењена у конкретности живота народа. Због тога постоји само једна
естетика, наука о интуитивном сазнању, а уметнички феномен је део тог поља сазнавања.

Кроче је генија спустио међу обичне људе. Он тврди да и геније и обичан човек
морају имати по квалитету исту врсту фантазије, јер уметнички геније помоћу своје
фантазије открива нас пред нама самима, у супротном продуктивни акт не би чинио исти
онај изражај који се јавља у репродуктивном акту и комуникација између публике и
уметника не би била могућа. Основа генијалности је општечовечанска и састоји се у
универзалности фантазије и њене моћи синтезе утисака у јединствену форму духа, а
појединци који су генијални само износе ту чињеницу на видело помоћу свог стваралачког
талента.

4. Структура естетичког продуктивног процеса

Естетички процес састоји се из четири степена: а) утисци, б) израз или естетско-

духовна синтеза, в) уживање у лепом, г) преношење естетске чињенице у физичке
феномене (тонове, линије, покрете...) 18 Овај низ момената не чини временску сукцесију. Са
сигурношћу би се могло рећи само да моменат г) временски следи после осталих
момената, јер слободно експериментисање са физичком материјом може донекле подстаћи
уметника да обрати пажњу на неки утисак у себи, међутим оно не може заменити тај
утисак који мора претходно постојати. Претходећи моменти се могу прожимати у истом
временском периоду, уживање се може јавити баш у тренутку када се јављају утисци и
мисао о њиховом могућем изразу. Прави естетски изражај се налази у моменту б), он је у
том моменту сасвим употпуњен, моменат г) представља само његову пројекцију на
спољашњу материју на којој уметник ради. Због тога је код Крочеа битно разликовање
појма материје од појма материјала. Моменат рада на материјалу је моменат праксе, јер он
подразумева вољу којој сврху даје онај чисти акт израза који јој претходи и који подлеже

17
Бенедето Кроче, Естетика као наука о изразу и општа лингвистика, стр. 79
18
Бенедето Кроче, Естетика као наука о изразу и општа лингвистика, стр. 172
другачијим законима. (он сам по себи није практичан јер он нема циљ који би га
детерминисао с обзиром да је он сам тај циљ у непрекидном изражавању тј.
себеодређивању) Кроче критикује оне који моменат г) сматрају естетичким изразом и
назива их натуралистима. Они према њему замењују једну духовну чињеницу једном
механичком и пасивном, једну конкретну реалност њеном апстракцијом. 19 Принцип
активности се налази у оном што је само по себи по кретачко, а то је дух у свом природном
окружењу утисака које он има у телу у којем се налази. Физичка лепота нпр. лепота једне
статуе је изведена лепота, ми њу зовемо лепотом по ономе што ју је створило, а то је
активност духа. Лепо није у стварима, оно није никаква физичка појава, већ је у
активности човековој и у његовој духовној енергији. Лепота у природи може бити само
надражајно средство које подстиче на репродукцију, јер без претходних естетичких
интуиција које је дух створио природа не може да изазове ни једну естетску интуицију. 20
Естетички продуктивни процес почиње и завршава се у духу, а његова практична
(утилитаристичка) и техничка (звукови, облици, покрети) страна му се придодају као
његово наличије. Као и у основним ставовима Крочеове теорије сазнања где је оно
теоријско испред практичног кога одређује тако је то и овде; само то не-практично у овом
случају није нешто интелектуално и појмовно него оно представља слободну игру синтезе
форме и садржаја.

Продуктивни процес се изнова догађа приликом акта репродукције у души појединца

из уметничке публике. Процес тада тече супротним током. Посредством физичког објекта
ствара се изражај одређених естетских утисака уз присуство пријатног осећаја. Поставља
се питање како утисак може бити репродукован када спољашњи услови у којима се објекат
појављује не могу бити сасвим исти у сваком историјском времену. „Фонетичке
манифестације, то јест речи и стихови, на пример Дантеове Комедије, морају да утичу
сасвим другачије на грађанина у атмосфери политике Трећег Рима него што су утицали на
културног песниковог савременика.“21 Како у том случају можемо да имамо један исти
израз код уметника који ствара и код његове публике када се психичке диспозиције
појединца и физички услови околине непрестано мењају? Кроче закључује да је то ипак
могуће због тога што су ти спољашњи услови увек акцидентални за сам израз, а ми имамо
могућност преношења себе у оно стање из кога је надражајни елемент (физички лепо)
настао. Ми имамо непрестану конекцију са општим људским духовним извором, јер смо и
сами један такав извор.

19
Бенедето Кроче, Естетика као наука о изразу и општа лингвистика, стр. 172
20
Бенедето Кроче, Естетика као наука о изразу и општа лингвистика, стр. 176
21
Бенедето Кроче, Естетика као наука о изразу и општа лингвистика, стр. 203
 5. Критика других естетичких теорија са позиције естетике израза

Критика коју Кроче упућује ранијим естетичким теоријама у потпуности следи из

његовог система поретка форми духа. Помињали смо четири форме: интуитивну форму
сазнања, интелектуалну форму сазнања, економску форму праксе и моралну форму праксе.
Естетски израз је интуиција слободна од појмова, интуиција коју прати економска
активност уживања обликовања индивидуалних утисака, слободна од моралног или
инструменталног хтења које себи поставља неку разумом одређену сврху и средства нужна
за њено остваривање. Заблуде о естетичким принципима постоје тамо где је оваква форма
духовног стваралаштва прекршена и где је дошло до конфузије типова форми и до
неоправданог преношења карактера једне форме духа на другу уз неоправдано
постулирање пете форме духа (форме сличности између датих форми која то преношење
чини могућим).

1) Теорија естетских чула. Погрешна је, јер претпоставља могућност прелаза од

квалитета садржине до квалитета форме. Материја утисака не садржи у себи
детерминацију будуће форме. Кроче сматра да је за изражај потпуно ирелевантан
физиолошки пут којим су утисци пристигли у душу. 22 Кроче не даје исцрпнија објашњења
и остаје проблематично прихатити идеју да би уметност која би се руководила чулом
мириса могла бити подједнако успешна као уметност чула гледања и слушања које се
традиционално сматрају вишим облицима чула.

2) Теорије типичног у уметности. Погрешне су због тога што претпостављају да се

естетски типови могу одређивати тако што ће се постављати под опште појмове или
универзалије.23 На пример лик Дон Кихота био би специфичан тип који потпада под појам
губитка реалног осећања у заносу према слави. Средњовековни романи у којима централно
место заузимају теолошке карактеризације ликова представљају нарочито плодно тло за
овакве видове генерализација. Са Крочеовог становишта такве теорије су неодрживе због
тога што оне претпостављају уметничке појмове који би били шемати везе елемената
разума са сензибилним елементима материје утисака. Уметнички ликови јесу типични али
само за за саме себе, када су у својој индивидуалности приказани и окарактерисани, а не за
некакво спољашње рационално мерило.

3) Теорија уметности као симбола и алегорије. Ова теорија одељује оно што је
симболично од уметности, док су те две ствари заправо јединствене. Тако испада да са
једне стране постоји симбол, а са друге оно што симбол симболизује, тада симбол постаје
претстава једног апстрактног појма њихове везе, а уметност се претвара у подражавање

22
Бенедето Кроче, Естетика као наука о изразу и општа лингвистика, стр. 85
23
Бенедето Кроче, Естетика као наука о изразу и општа лингвистика, стр. 102
науке. Насупрот томе за Крочеа је симбол синоним за интуицију која је идејно
јединствена.24

4) Теорије о уметничким врстама. За Крочеа уметничке врсте не могу да постоје за

чисту уметност. Оне постоје само са позиције логичке класификације уметности која може
бити корисна ради лакшег сналажења у разноликости уметничког историјског опусуа,
премда се она не дотиче онога што уметност чини бивствујућом. Не дотиче се духа који је
у изразу у себи целовитом и недељивом. Дух може прећи са индивидуалног на
универзално, он тада разрешава изражајне чињенице у логичке односе и при томе израз
бива уништен.25 Тада на место првобитног израза индивидуалне физиогномије чињенице
долази естетско-логички израз који је од оног првог сасвим другачији. Лако је проверити
то што Кроче тврди, довољно је само да у себи замислимо појам неке врсте живота нпр.
живота свету сувишног човека и да схватимо да појам који поседујемо представља чисто
мртвило у односу на уметнички израз конкретне индивидуе Раскољникова или Евгенија
Оњегина.

5) Теорија класа изразних форми. Уметност чине многобројни начини изражавања за

које се може рећи да су различите или сличне али се њихова сличност и разлика не може
систематски класификовати. То је због тога што је сваки израз специфичан на
индивидуални начин и због тога он не може чинити род. Не постоје модуси интуиције, јер
интуиција претходи свакој логичкој идеји односа. Сличности између израза нису логиче
врсте већ су то „породичне сличности“ дела насталих у сличним историјским условима
или дела уметника сродних по духу.26

6) Естетика симпатичног. Код ове теорије лепог естетска чињеница се посматра као
сложена из елемента израза и из органског осећаја уживања у појавама израза. Естетика
симпатичног заправо настаје на месту укрштања две погрешне теорије, теорије класа
израза и хедонистичке естетике. Неизбежно је следеће колебање- или ћемо запасти у
немогућу науку о врстама израза и врстама задовољства који им одговарају или ћемо
запасти у тривијални хедонизам у коме су задовољства једино квантитативно разликују.
Насупрот томе, за Крочеа однос између садржине и форме није сума различитих
вредности, већ су у изразу те вредности једно, јер га они чине тим што јесте.

24
Бенедето Кроче, Естетика као наука о изразу и општа лингвистика, стр. 103
25
Бенедето Кроче, Естетика као наука о изразу и општа лингвистика, стр. 104
26
Бенедето Кроче, Естетика као наука о изразу и општа лингвистика, стр. 147
 6. Да ли је израз истина? Питање садржаја уметности.

Уметност је израз утисака који се јављају приликом сусрета са светом. Тај израз је
једноставна целина, он се као сингуларан ентитет опире подвојености на истину и лаж коју
препознаје интелект. Истинитост естетског израза се због тога не може тумачити по
аналогији са логичком истинитошћу где се подразумева да из неистинитости једног исказа
мора следити истинитост другог исказа који је са њим у логичкој вези. Неки естетски израз
није неистинит због тога што неки други јесте истинит и обрнуто. Сваки естетски израз је
израз за себе и његова истинитост је јединствена. Израз је истинит у том смислу што нам
он отвара индивидуалне физиогномије чинећи могућим да имамо појмове о којима бисмо
мислили. Истинитост израза је аутономна и примарна у односу на интелектуалну
истинитост. У том смислу је уметност првобитна ментална активност човека.

Израз је истинит због своје специфичне форме која чини могућим наш доживљај неке
индивидуалности као индивидуалности. Форма интуиције је у себи потпуна и универзална.
Кроче тврди да форма интуиције поседује такав статус и пре него што постане
конкретизована у материји утисака. Форма потпуно и универзално егзистира у духу без
обзира да ли ће икада бити конкретизована, међутим људске околности су такве да да ми
не можемо имати директан приступ формама, већ их можемо бити свесни само када су
конкретизоване над материјом утисака који напослетку могу бити пренети у неки облик
физичког постојања.27 Инсистирање на преегзистенцији форме интуиције у духу нарочито
долази до изражаја када Кроче тврди да уметнику како би био креативан није неопходно
обнављање подручија утисака. За Крочеа ће уметност имати континуитет изражавања без
обзира на разноврсност утисака које уметник прима. Када бисмо замислили да се
околности осамнаестог века продуже у бесконачност времена, уметност која би у тим
околностима настајала била би континуирано жива и актуелна. Крочеов уметник у крајњем
не мора бити ни припадник друштвене заједнице да би могао производити обиље
интуиција.28 Форма интуиције се тако показује као затворена у свести појединца у којој
преегзистира, а дух се изједначава са индивидуалном психом појединца. Оваква идеја у
потпуности иде под руку са Крочеовим ставовима о прогресу уметности и о прогресу
уопште. Прогрес према њему не води некакав метафизички закон који се налази у природи
тј. у поретку сензација, јер би у том случају дух био потчињен ономе што је пасивно и
механичко па тако не би био слободан. Прогрес и слобода која га чини могућим се налазе у
„појму људске активности која прерађује градиво што јој га даје природа, савлађује његов
отпор и употребљава га за своје циљеве.“29 Дакле слобода такође преегзистира у духу и
спољашња материја чини могућим њену појаву у једном уском смислу чисто материјалног

27
Raymundo R. Pavo, „Between Collingwood's and Croce's Art-Theories: A Comparative Study“, стр. 84
28
Raymundo R. Pavo, „Between Collingwood's and Croce's Art-Theories: A Comparative Study“, стр 86
29
Бенедето Кроче, Естетика као наука о изразу и општа лингвистика, стр. 213
услова постојања, док садржај (форму) слободе утисци не конституишу нити је саодређују,
јер је она потпуна у својој преегзистенцији.

Начин пререегзисстенције форме у духу је врло проблематичан, јер остаје спорно на

који се начин он може мислити. Уколико су форме а приори дате онда је и садржај
уметности такође а приори дат, јер се он мора утелотворити у материју утисака из духа, па
исто тако остаје нејасно шта заправо чини садржај уметности. Напетост се јавља у самом
појму форме интуиције која има својства потпуности и целовитости. Та својства сугеришу
синтезу смисла форме из релација међу ентитетима који граде значење, јер значење се
мора мислити у виду релације између знакова или између знака и означеног. Међутим
израз је код Крочеа целовит и употпуњен као једноставан и смисао њега као таквог не
може бити релацијског карактера. Све то не би био проблем када би израз остао у нивоу
субјективног отварања према искуству без претензије за универзалношћу. Између израза
као једноставно целовитог и између њега као универзалног постоји напетост, јер
универзалност подразумева усклађеност елемената који чине хомогену целину на основу
закона у којем ти елементи учествују. Наша интуитивна представа универзалности је таква
да тешко можемо прихватити да су ти елементи усклађени, а да при томе не постоји неко
њихово подударање у спољашњости, морамо замислити да ти елементи одређују сами себе
тако што излазе из себе и у том излажењу се сусрећу са другим елеметнима. Они морају у
неком смислу бити своја супротност да би могли постојати за себе. Уколико тог излажења
нема и елементи остају у себе затворени попут Лајбницових монада, онда ум мора
природно претпоставити прапоредак усклађености елемената у Богу који је спољашњи у
односу на феномен постојања.

Појам садржаја уметности остаје мисаоно апстрактан и празан, он представља појам

једне активности, једно „Хеј“ или „Ура!“ које констатује неко неизрециво искуство свести.
Уколико је то тако поставља се питање у ком се смислу уопште Кроче може назвати
онтолошким идеалистом. Његова естетичка позиција је донекле слична Хегеловој у том
смислу што обојица њих уметника виде као оног који духом осветљава себе самог у свом
конкретном историјско-културном положају. За Крочеа као и за Хегела суштинско
одређење духа је исто, дух је за њих сазнање кроз делатност и делатност у сазнању
(одређење бивствујућег које Хегел прихвата у Аристотеловој сврси као делатности која је
идентична са собом). Разлика је у томе што би према Хегеловом схватању ове дефиниције
материја својим принципом пасивне другости чинила могућим делотворност бивствујућег
и дуализам између форме и материје не би постојао. За Хегела би та материја била
супстанција заједнице у којој уметник живи. Хегелова позиција у старту нуди више
могућности за мишљење садржаја уметности, јер суштину (форму) тог садржаја из свести
појединца премешта у спољашњост социјалног контекста постојања човека. Крочеова
замисао остаје затворена у свести појединца и због тога његов појам материје постаје
подложан психологизацији. Не бивајући јасно шта друго материја може бити, она код
Крочеа постаје чулна сензација која стоји у месту супротстављена оном што је чиста
мисаона форма. (Позиција доста слична Кантовој премда ни Кант не успева да мисаоно
изрази идентитет чулне афекције и закона ума. Тај идентитет је код њега негативно
одређен тиме што је показано да поступање у складу са законом ума које наноси штету
нашим склоностима изазива бол у складу са једном а приори законитошћу. Међутим
подударање у позитивном смислу би захтевало синтезу дуалности чулног и мисаоног која
је за Канта немогућа, јер је интелектуално опажање немогуће, па зато он њихов крајњи
идентитет не доказује него га постулира у Богу)

Кроче би се могао бранити тако што би се променио начин гледања на својство

универзалности његове форме интуиције. Универзално би се могло тумачити не у смислу
хомогености неког система елемената, него у смислу радикалне слободе која спаја умове
тако што се интуиције тих умова подударају у разузданости своје фантазије препознајући
свој идентитет у непрестаној промени. У том комешању индивидуалности многоструких
неупоредивих фантазија дешавала би се конекција између различитих култура и традиција.
Такво тумачење би вероватно одвукло Крочеа у круг ирационалиста и у потпуности га
удаљило од свих облика идеализма који подразумевају могућност умне артикулације
природе духа. Када из тог угла посматрамо Крочеа нестају сви проблеми у вези дуализма
духа и материје утисака. У том случају не би се више радило о онтолошком дуализму, јер
обавезаност на дискурзивно одређење њиховог односа не би више постојала. Тај однос би
био одређен у самој пракси, тако што би се разликовала успешна од мање успешне
уметности. У мање успешној уметности могла би се назрети неадекватност израза и у њој
би преостајало нешто што би се могло назвати материјом, док би у успешној уметности
материја и форма биле једно у изразу.
 Литература:

1. Бенедето Кроче, Естетика као наука о изразу и општа лингвистика, Зограф, Ниш, 2006.

2. Raymundo R. Pavo, „Between Collingwood's and Croce's Art-Theories: A Comparative Study“, Kritike:
An Online Journal of Philosophy 4 (1):79-93 (2010)