Рај

Рај je место где обитава Бог и почивају душе свих оних који су прихватили Исуса Христа,
сина Божијег, као свога Спаситеља.

Рај у Светоме Писму има неколико синонима и може се поистоветити са библијским

терминима Царство небеско и Царство Божије. Такође, може бити поистовећен са појмом
Есхатон (грч. το εσχατον - крај, послетак) који у теологији означава идеалну димензију
постојања Божијег Царства.

Термин рај је изворно реч грчког порекла (грч. ο παραδεισος) и означава реално
есхатолошко место односно идеалну и савршену димензију постојања.

Библијска историја учи да је првобитни Едемски врт изгубљен Прародитељским грехом,

али је зато на свет дошао Нови Адам, Спаситељ човечанства - Исус Христос.

Христос је својом искупитељском жртвом на Часном Крсту поново отворио човечанству

врата раја тако да сада, након Његовог Васкрсења, свако ко верује у Њега може
наследити живот вечни у Царству небеском, а пуноћа Царства небеског биће остварена
на земљи, у будућности, приликом Другог доласка Исуса Христа.

Библијски термин за Исусов поновни долазак у слави који су користили и Свети Оци
Хришћанске Цркве је термин Парусија. На грчком језику реч Парусија (грч. η παρουσια)
означава присуство, појаву и долазак Христа и то реално и физичко присуство
Христа у свету. Тако је рај поистовећен и са термином заједнице са Христом јер, заправо,
то је суштина учења о рају, као месту вечног блаженства.

Рај је заједница са Христом који је Носилац вечности и победитељ смрти.

Једна од најлепших дефиниција раја: „Рај... то је постојање у Христовој љубави“.

Рај за искреног хришћанина може почети већ у току овоземаљског живота и наставити у
вечности кроз заједницу љубави са Христом. Јер, према Светоме Максиму Исповеднику, за оне
који прихватају Христову љубав јединство са Њим ће бити божанско и непојмљиво
уживање и радост, јер постоји само један најважнији квалитет рајског живота или начина
постојања Осмога дана (рај који долази изнад категорија времена и простора) а тај
рајски квалитет постојања јесте онтологија љубави. То је идеални начин постојања са
божанским Христом у непосредној близини Његове савршене Богочовечанске
Личности и љубави.

Хришћанска есхатологија (гр.το έσχατον - последњи, коначни) је хришћанско учење о

будућим догађајима (спасењу и успостављању Царства Божијег или вечнога живота) које ће
се збити на свршетку историје, и другом Христовом доласку када ће Христос доћи у
слави да суди живима и мртвима.

Есхатологију не треба мешати са „крајем света“ нити је треба ограничити на описивање

догађаја који прате други Христов долазак: васкрсење мртвих, страшни суд, рај и пакао. Појам
есхатологија обухвата нови поредак постојања, стање крајњег преображења, које је
предмет молитве и хришћанске наде: „Да дође Царство Твоје“, али које је већ и сада овде
присутно и које се сукобљава са садашњом реалношћу: „Царство Божије је унутра у
вама“ (Лк. 17,21).

Парусија се у Православној цркви сматра врхунским догађајем последње стварности,

који ће бити испуњење тријумфалне Христове победе над злом.
Тај догађај обухвата неколико драматичних есхатолошких збивања:

Појаву Исуса Христа

Васкрсење мртвих
Свеопшти Суд
Преображај природе
Крај времена

Парусија има више значења: Христос је по православном учењу светотајински већ

присутан: "Ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека" (Мт 28,20). Његова вечна
присутност у Цркви и свету је већ остварена. Поред тога, он ће јавно и славно, видљиво
свима, поново доћи: "Овај Исус који се од вас узнео на небо, тако ће исто доћи као што га
видјесте да одлази на небо" (Дап 1,11).

Есхатологија, као спасење, не подразумева победу над смрћу, већ прелазак душе из овога
света у Царство Небеско. Означава учење о последњим стварностима спасења,
о васпостављању Царства Божијег и вечног живота које ће се збити на крају историје.

Оваплоћење Бога Логоса било је једно апсолутно испољење Бога. И изнад свега оно
је било откривење Живота. Христос је Логос Живота. Само оваплоћење је било оживљавање
човека, нека врста васкрсења људске природе. Кроз оваплоћење људска природа је
узведена у једно непосредно и ипостасно јединство са самим Богом.

Смрт је, међутим, побеђена не појављивањем Живота у смртном телу, већ вољном смрћу
Оваплоћеног Живота. Логос је постао оваплоћен ради могућности примања смрти у
телу, наглашава Св. Атанасије. "Да би могао да прими смрт Он је имао тело". Христос је
претрпео смрт, али је кроз њу превазишао смртност и пропадљивост. Он је оживео
саму смрт. "Смрћу смрт уништи."

Васкрсавајућа сила и значај Христове смрти у потпуности се пројављују у Евхаристији

(Светом Причешћу). Она је"лек бесмртности и противотров због којег ми не би
требало да умремо, већ да живимо заувек у Христу Исусу."

Евхаристија је предукус васкрсења. Свето причешће је свемоћни против-отров,

тако силан да ниједно страно тело не може дуго да преживи у нашем организму.

Само сила самога Господа, Његово тело и крв способна су уништити лукаво
припремљене нано технологије људима. Само Он и ништа друго не може заштити
верујућег човека. Они који се не буду причешћивали и молили биће као отворена врата за
врага. Без наше молитве, демони и људи које они држе имаће силу на нама. Молитва ће
спречити дејство тих нано-шпијуна у нашем телу, таква ће бити сила молитве.

А када се приближи време да се зацири антихрист, канони ће изменити тајинство Свете

Литургије и она ће престати да буде света. Отићи ће Свети Дух од њих и неће више бити
претварања хлеба и вина у тело и крв Господа. Многим људима као оружје остаће само
молитва. Без молитве човек ће пасти на колена пред антихриста. У то време, верни
свештенослужитељи Христови, иако ће их бити мало, имаће силу невероватну. Када буду
таквом свештенику за благослов прилазили, сатана ће бежати на километар, дрхтећи од
страха. Живимо у апокалиптичном времену, ко то још не разуме живи у дубоком сну.

Демони постоје и имају одређену моћ, али само од воље човека зависи да ли ће га демон
надвладати или не. Верујући човек има већу власт од демона јер као заштитника
има Бога, Његове светитеље и анђеле. Човек који напусти Бога и одбаци заштиту анђела
чувара, увек добије једног или више демона пратиоца.

Свети Игњатије Брјанчанинов о њима говори: "Очајничка злоба чини карактер палих анђела;
њихова лица су слична наказним лицима злочинаца међу људима."
Демони су унаказили себе уништавањем добра у себи, рађањем и развојем зла у себи.
То се одразило и на њиховом спољашњем изгледу. Из тог разлога Свето писмо их назива
зверима, а главног од њих змијом. “Не предај зверима душу која се исповеда Теби“ (Пс. 73,19).

То је замка. Знаш то. Видео си. Осећаш се као на дну. Празан и испражњен.

Све што забавља, фасцинира, окупира пажњу и краде време - од нечастивог је.

Пакао је царство непослушности и свако ко је непослушан припада тамо.

Тамо нема љубави, сви се међусобно мрзе.

Лоше и зло има за циљ да те гурне дубље и јаче у загрљај Оцу Небеском.

Враћа те Господу Исусу Христу и Духу Светом.

Слобода

Хоћеш ли слободу, онда покушај прво ослободити се себе самог. Хоћеш ли да дођеш до слободе
револуцијом, онда подигни револуцију прво против себе самог и увидећеш да су све друге
револуције излишне. Хоћеш ли да дођеш до слободе ратом, онда поведи прво рат против себе
самог, па ако овај рат успешно окончаш, увидећеш да су сви други ратови сувишни.

Велиш да хоћеш слободу? Онда мораш стати уз Бога против себе и против света. Прво против
себе, јер у теби је и главно бојиште против света. Ако победиш свет ту, у себи, на главном
бојишту, победио си га на свим линијама. Ако га пак победиш на свим линијама, а не победиш
га у себи, он ће остати непобеђен у својој главној тврђави.

Ако не победиш себе, ти ћеш свима осталим напорима успети једино да ускачеш из једне
тамнице у другу. Слобода друштвена и слобода национална, слобода државна и слобода
интернационална, без ослобођења од себе самог, само су заводљива и лажљива имена разних
тамница, разноликих кавеза. Ослободи се себе самог и бићеш ван свих тамница и свих кавеза.

Послушност и исповест
Послушност. Када имате послушност избацујете ђавола напоље.

Онај ко нема послушност, унутар њега живи “ја”. То је паразит изопачености.

“Ја” (его) је сатанска природа. То је природа суноврата, основа пакла и ништавила.

Постоји ли ја? Бог никада није рекао “ја”. Сам Бог избегава да каже “ја”, Он коме то
припада јер је Владар, Творац и Сведржитељ целога света.

Исповест је смирење на делу које искорењује ђавола.

Прикривање, које је уствари својеглавост основана на егоцентричности, је седиште сатане.

То треба да искоренимо.

Зашто те је срамота? У себи водиш рат.

Срамота те је да кажеш духовнику: “Оче имам искушење?” O, Господе Сила!

Ма, постоји ли човек који не води рат? Овде смо дошли да се боримо!
 ОБЕСХРАБРЕЊЕ

Чему обесхрабрење? Допуштамо да нам ђаво глуми адвоката? Па, већ врло добро знамо
да не постоји ни један дан у нашем животу, ма ни један једини, а да не сагрешимо. Зато што
смо након пада доживели суноврат. Немамо способност да стојимо непомични, јер на
нас делује окружење. И захваљујући томе чинимо грешке.

Тада долази ђаво да глуми адвоката. Тај “непогрешиви”. Да нам каже да смо ми
грешни. Устани са храброшћу говорећи: “Врати се одакле си дошао! Ја ћу отићи своме Оцу
и Њему ћу се исповедити! Овде је дошао Син Бога Живога да мене усинови а тебе да
уклони, а ти ми глумиш адвоката!“ Тако се постављајте према обесхрабрењу.

Зато што је храброст покретачка снага. То је енергија, као струја, као огрев.
Зашто да губимо храброст? Погрешили смо заиста, али постоји ли безгрешан живот?

Oкрени се нашем Христу, и помоли:

„Многомилостиви, да ли су милиони покајника којима, не само да си опростио него си их

обукао у награду освећења, и који се налазе окупљени у кругу око Твог Трона, својим
јунаштвом то постали? Зар нису то постали Твојом благодаћу, Господе мој? И ја сам један
од њих. Упоран сам, нећу престати да куцам на врата! Отворићеш ми! Ти си истина, Ти
си живот, Ти си васкрсење!“

Тако желим да се борите, тако да ратујете. Зар немамо примере да су се заблудели људи који су
стигли до понора ништавности вратили назад, и не само да су победили грешност, него су
ушли у светост, спојили се заједно са светима и заблистали!

Православни хришћани
Ми се називамо православним хришћанима зато што верујемо у Господа Исуса Христа онако
како је изложено у "Символу Вере" и припадамо Једној, Светој, Саборној и Апостолској
Цркви коју је основао Сам Спаситељ на земљи, и која под руководством Духа Светог
неизмењиво, правилно и славно чува учење Исуса Христа - припадамо Православној
Христовој Цркви, јединој истинској Црква ван Које нема спасења, јер коме Црква није мајка,
томе ни Бог није Отац. Сви остали хришћани, који исповедају веру у Христа различито од свете
Православне Цркве, не припадају јој. Ту спадају: католици (римо-католичка црква),
протестанти (лутерани), баптисти и други секташи. Екуменизам = екскомуникација.

• Онај је слуга Господњи који може неправду трпети. Господ чим је допустио, Он зна због
чега је допустио. Када немамо утеху од ближњег, онда Господ сам теши.

• Милостив је и добар Господ, спор на гњев и веома благ.

• Чим заволимо неку ствар, и ако би нам је неко узео било би нам жао - заробљени смо.

• Смирење подразумева да за свако искушење прекореваш себе и оправдаваш свог брата.

• Ако ништа не замишља, ум ће обратити пажњу на речи молитве која се изговара умно или
усмено. Стварна и средишња тачка свих метода је молитва слободна од било каквих
маштања, при чему се пажња усмерава на речи које се могу изговарати умно или усмено.

• Исус је дошао да би разорио царство таме и зла. Али да би сишао у ад морао је бити жртвован.
И жртвован је, и умро је. Али Oн је васкрсао! Први и једини, јер Бог, a Бог не може умрети. Од
тада се спашавамо Његовим Именом. Господе, Исусе Христе, Сине Божији, спаси нас!