Хелен Мартен

Рођена 1985. у Максфилду, Велика Британија, Живи у Лондону

Упакованo за проклетство (рана музика) (Packed for perdition /early music/)

2016, натписи: ситоштампа и сликање на кожи; антилопу,
памук, велур; обојен и распршен пепео; интарзирана формика;
Јавор; Брезова шперплоча, Димензије: 251 x 321 x 32 cm

Разблажи скоч (Water the scotch), 2016

комбинована техника, 300.0 x 285.0 x 8.5 cm, 118 x 112 1/8 x 3 1/4 in.
© Helen Marten, љубазношћу Sadie Coles HQ, Лондон. Фотографија: Аник Ветер
(Annik Wetter)

Када археолози врше ископавања у нади да ће наћи фрагменте који се могу именовати,
могло би се помислити да теже да се врате фигурацији. Кости, зграде, посуде и кашике
су ушле у нову игру поновне артикулације. Скупљени па испљунути као фрагмент
колажираних хронологија, сабрана топлина рупа од стварног живота, издваја ове
налазе из закопане безбојности и враћа у свакодневни језик. Када се сакрију блатом и
лишчем, претражена подручја постају обележене локације, места са савременом вучом.
И тако део огромног скупа заборављених тајни, избрисани потези древних активности
поново раде: векторске мреже симболично додељују значење или положај животињама
и људима; енигма рада укљученог у наше одговорности према гравитацији –
тактилном улагању да би грађевине стајале усправно и да би производи кружили према
напред – добила је солидан тополошки нацрт. Рукопис, бројеви и вокабулар улазе у
нове описе форми. Откриће може бити интензивно или крхко и скоро сигурно је
окружено халуцинантном контуром, што је истовремено праћење знакова и алхемијски
процес.
То је једна врста мапирања.
Цртеж тлоцрта такође се може читати као апстракција неке идеје. Машта и филологија
омогућавају мутацију: социолошка процедура, технолошка метафора, еротска слика
или надреално појављивање везују се као мрмљава маса.
Везана идејом логике, али без датих инструкција, мапа је штампана култура, а не
гестуални говор. Она је замена за самовољан, индиректан и бескрајан скуп разговора.
Замислите бели папир као аналогију за земљу прекривену снегом: ми не повезујемо
механички идеју беле с осећањем светла, али смо у стању да саставимо индекс
информација које могу тангенцијално активирати вредне идеје. Ово је микроскопска
порнографија универзума.
То би могло имати везе са прављењем слика које би морале да буду водичи, али су оне
растављене до тачке у којој им се може допустити да буду необавезујуће, ако је
потребно. Плоснатост омогућава дослован опис кретања, навигације од А до Б, при
чему је векторска линија одговарајуће брз механизам испоруке. Али тачка у којој се
ствари ољуште до геометријских сећања на себе, такође је тачка у којој дефиниција
постаје лабава: ово дрво је пијано дрво; ту кућу боли са стране. Чак и погубни
колоквијализми мелодраме на радном месту могу се извозити, метафоре у суштини:
мислите о кашикама, врчевима, камењу, сви су довољно опремљени личношћу да могу
да комунициају са људском неумереношћу.
Дакле, свакако је уобичајено да неки страни ентитет, ако наиђемо на њега, видимо због
чисте апстракције његове различитости. Видљиво лебдење честица у ваздуху – смог,
снопасте мрље дима или ватре – изазива ванземањску стимулацију. Има нечег
егзотичног у страху и енергији коју поседује супстанца која је тако блиско повезана са
ометањем дисања. Облачић дима је дим-као-објекат, јасно дефинисан спектакл чуда
атомског. Онда, која је суштинска природа дима? Омамљивач? Омогућавач смешног?
Саосећатељ?
Када се извињавамо, може бити намерно нејасно колико искрено то чинимо. Капање
боје, мокраће, леда је издајничко, али стварно ми је жао, такође. То је чиста
трагикомедија. У сликарској форми, „извињење“ је мрачан одраз људског тела,
карикатура: нанизане цртице, мрљице и либидинозне развратне чрчкарије задржавају
еластичну чврстину. Оне су издајничке у материјалу; сама боја која ствара пластичност
фиксне супстанце; она је непроменљива и нема топлину меса. Али то је екстензија
интензитета и можемо се извињавати превентивно у њено име. Ово је валидација:
Извињења! Ту је калкулација и даље археолошко истраживање. Боја учествује као да је
добила квир или родне одлике; једноставна активност дуплирања сила таутолошке
пречице и колапс дефиниције; дисфункционалне очи замагљује звучни филм, а уши
дијаграмско мапирање сензорног значаја. Укључени су и уста, и рука, и језик. Наш
велики сиви милкшејк информација се савија и уврће по вољи, чврст планктон знакова
где роба, језик, духовност – сви поносно учествују у лонцу стварности.
.....
Хелен Мартен је студирала на Универзитету уметности Central Saint Martins, Лондон и
Школи ликовне уметности Ruskin, Универзитет у Оксфорду (2005-2008). Најпознатија
је по сложеним вајарским асемблажима, а кроз скулптуру, графику и писање
артикулише своје сложене идеје о материјалном свету и нашем положају у њему.
Новије самосталне изложбе (избор): Пијана браон кућа (Drunk Brown House),Галерија
Серпентин Саклер, Лондон; Еукалиптус, пусти нас унутра (Eucalyptus, let us in),
Галерија Greene Naftali, Њујорк (САД) (обе 2016.); Папагајски проблеми (Parrot
Problems), Фридерицианум, Касел, Немачка; Орхидеје или хемисферично дно (Orchids,
or a hemispherical bottom), Галерија Johann König, Берлин; Oreo St. James, Галерија
Sadie Coles HQ, Лондон (све 2014.); Нема граница у воку које се не могу прећи (No
borders in a wok that can’t be crossed), Музеј CCS Bard Hessel, Анандејл-на-Хадсону
(Њујорк), САД (2013); Plank Salad, Галерија Chisenhale, Лондон; Евијанска болест
(Evian Disease), Палата Токио, Париз; Скоро тачан облик Флориде (Almost the exact
shape of Florida), Kunsthaлle Zurich, Цирих, Швајцарска (све 2012); Узми штап и
зашиљи га (Take a stick and make it sharp), Johann König, Берлин (2011); Зли обрасци
(Wicked patterns), Т293, Напуљ, Италија (2010).
Мартен је излагала и у оквиру изложби Све будућности света на 56. Венецијанском
бијеналу, Венеција, Италија (2015); Енциклопедијска палата, 55. Венецијанско
бијенале, Италија; и на 12. Бијеналу у Лиону (оба 2013). Учествовала је на
колективним изложбама у МоМА ПС1, Њујорк; The Hayward, Лондон; Astrup Fearnley,
Осло; Moderna Museet, Стокхолм и Музеј уметности Тел Авива, Израел.
Добитница је Тарнерове награде (2016); награда ЛУМА (2012) и Лафајет (2011) и Boise
– Стипендије за путовање (2009).