Nikolaj Vasiljevič Gogolj - Revizor

Revizor je jedino Gogoljevo dramsko delo. Na njemu je počeo da radi od 1834. i nije
prestao sve do 1842. godine, iako je delo već doživelo i prvo scensko izvođenje i
štampanje 1836. godine.

Revizor počinje čuvenom scenom u kojoj se gradonačelnik obraća svojim saradnicima: -

Gospodo, pozvao sam vas da vam saopštim veoma neprijatnu vest. Dolazi nam revizor.
Posle kraćeg šokasvi gradski funkcioneri preduzimaju mere da što bolje zataškaju
nepravilnosti u delokrugu svog rada. Time autor postiže dvostruki efekat: prvo, otkriva
da u gradu caruje javašluk, primitivizam i korupcija i, drugo, pokazuje da gradski oci
dobro znaju šta je opšti interes, ali da o njemu brinu samo onda kad nemaju drugog
izbora.
Drama Revizor spada u društvene komedije jer se bavi ljudskim naravima i negativnim
pojavama, ali je i komedija karaktera i situacije. Ismejavanje društvenog stanja i ljudske
naravi je tema koja je uzeta iz društvene stvarnosti carske Rusije u prvoj polovini 19.
veka. Ideja komedije sadržana je u jednoj izjavi samog Gogolja:

- U Revizoru ja sam odlučio da na jednom mestu skupim sve ono što je u Rusiji ružno, a
što sam ja tada znao, sve nepravde koje se čine na onim mestima i onim slučajevima
gde se pravednost traži od čoveka više od svega, i hteo sam sve da ismejem u jedan
mah...

Komedija ima pet cinova

PRVI ČIN
Za mesto radnje uzeta je provincijska sredina i sve društvene strukture: sudstvo,
zdravstvo, obrazovanje. Glavne uloge: našelnik grada Anton Antonovič, direktor bolnice
Zemljanika, sudija Amos Fjodorovič Ljapkin Tjapkin, skolski nadzornik Luka Lukič,
postar Ivan Kuzmič, varoske spahije Dopčinski i Bopčinski... Lik koji je iznad njih, koji
pokreće radnju jeste Hlestakov, sitni činovnik iz Petrograda.

Načelnik je pozvao u kancelariju sve glavne ljude u gradu da im saopšti iznenadnu i

neprijatnu vest koja glasi: Dolazi nam revizor. Iz njegovih reči saznajemo da u bolnici
vlada prljavština, bolesnici liče na kovače, nema bolesničkih lista i dijagnoza, sve
zaudara na kupus, puši se duvan. U sreskom sudu je opšti nered. Sudija uzima mito -
lovačke kućice, načelnik sve što mu padne šaka - skupocenu bundu, šal ili bilo šta
drugo.

Dolaze spahije Dopčinski i Bopčinski sa vešću da je u gradskoj gostijonici činovnik. Da

se zove Ivan Aleksandrovič Hlestakov, da je tu već dve nedelje. Nastaje dilema šta
raditi. Ipak, spremaju se da svi odu u gostionicu i potraže revizora, ali kako kad ne znaju
ništa o njegovom izgledu.

DRUGI ČIN
Mesto dešavanja je gostionica odnosno soba u kojoj su odseli Hlestakov i njegov
momak Osip. Već je drugi mesec kako je Hlestakov iz Petrograda krenuo na put, a
nikako da stigne na cilj - do svojih roditelja. U gradu ništa ne plaća, gostioničar preti da
će ga prijaviti vlastima i oterati u zatvor. Nastaje izuzetno komična situacija koja se gradi
na zabuni, nesporazumu i uzajamnom strahu.

TRECI ČIN
Razgovor načelnikove žene Ane Andrejevne i kćerke Marije. I one su uzbuđene
jurnjavom koja je nastala u gradu. Dopčinski im javlja da će u njihovu kuću na smeštaj
doći revizor i da ona, Ana Andrejevna, sve dobro pripremi.

Načelnik dovodi u kuću uglednog gosta. Do izražaja prvo dolazi provincijski duh
načelnikove žene i kćerke. One su fascinirane prisustvom i pričom Hlestakova o
petrogradskom životu. Pošto u pitanjma prelaze sa teme na temu, to je dokaz njihove
neiživljenosti i potrebe za životom u velikom gradu i svetu otmenisti.

Hlestakov, u pričanju, gubi granicu između istinitog i izmišljenog. Njegova priča ima
svoje dejstvo. Načelnik i svi oko njega drhte od straha, a on, dok priča, živi život o kome
je sanjao kao sitan činovnik.

ČETVRTI ČIN
Do kraja se uobličava motiv korupcije i podmićivanja kao sredstva u očuvanju položaja u
društvu. Korupcija i malograđansko ponašanje malih ljudi u malom mestu spram važnih
ličnosti, uveliko su došli do izražaja, što dobija i vanvremensko značenje. Prvo
Hlestakovu dolazi Ljapkin Tjapkin, sudija. Prilazi zaplašeno, iz ruku mu ispada
pripremljen novac. Videći povoljnu priliku, Hlastakov ga uzima na zajam. Ali, pored
sklonosti da podmićuje, on ima još jednu crtu: potrebu da svakog od bližnjih podkazuje i
još više obeleži greškama i nedostacima, kako bi sebe prikazao u što boljem svetlu.

Dolaze i trgovci koji se žale na načelnika. Njegova gramzivost poprima takve dimenzije
da se ničega ne libi - sve nosi, pa čak i suve šljive koje u buretu stoje i po sedam godina.
Da bi što više dobio, on i po dva rođendana slavi godišnje. Zatvara ljude i u zatvoru ih
hrani slanom ribom, ne dajuci im vodu. Načelnikovu bahatost i samovolju potvrđuje i
žena jednog podoficira, čijeg je muža nezakonito oterao u vojsku a nju išibao.

Hlestakov se naizmenično udvara načelnikovoj ženi i kćerci, da bi se na kraju stekao

utisak kako on prosi načelnikovu kćerku. Hlestakov piše pismo prijatelju, novinaru, u
Petrograd, čiji ce se sadržaj otkriti na kraju. Odlazi u kočijama, sa izgovorom da će to biti
nakratko, a načelnikova porodica ostaje presrećna što je sve dobilo takav neslućeni obrt.

PETI ČIN
Ovaj čin donosi rešenje, ali na način kako je komedija i pošela. Na pošetku ovog čina
data je slika malograđanske porodične sreće. Načelnik u udaji kćerke vidi izuzenu šansu
za svije napredovanje u službi. Verujući da se visoko vinuo, izriče pretnje i osvetu svima
koji su se žalili na njega. Da bi prikazao mentalitet i licemerje kako činovničkog tako i
trgovačkog sveta, Gogolj i treći put na pozornicu izvodi i sudiju, upravnika bolnice,
trgovce i policajce. Svi dolaze da načelniku čestitaju na udaji kćerke i da sa njim podele
"zadovoljstvo" i sreću.
A onda - šok za sve njih. Dolazi poštar sa pismom Hlestakova koje je upućeno prijatelju
u Petrograd. Počinje čitanje pisma u prisustvu svih. U njemu je Hlestakov podsmeh
upućen svima koji su uvereni da nešto znače u tom provincijskom životu. Pismo otkriva
da Hlestakov nije nikakav revizor, niti neka važna ličnost, već slučajni prolaznik i
prevarant, te da je načelnik sa svojom porodicom izigran i kao ostali ismejan.

I dok još traje stanje izazvano brukom koja je došla sa pismom, stiže gromovita vest o
dolasku pravog revizora. Ova vest je pretvorila sve prisutne u skamenjenu grupu. Sve se
pretvara u nemu scenu, u kojoj nema ni pokreta ni reči. Tako se završava Gogoljeva
komedija u kojoj, na prvi pogled, sve deluje obično, a opet izuzetno i neponovljivo.

Likovi
Likovi imaju posebnu funkciju: da svojom pojavom, postupcima, načinom razmišljanja i
jezikom izraze ne samo individualno, ono što ih razlikuje od drugih, nego i sve ostalo što
ih čini sličnim ili jednakim sa drugima, odnosno što je svojstveno mahom svim ljudima na
istim položajima i u istim okolnostima.

Likovi u Revizoru su, dakle, tipizirani, izrazito prepoznatljivi, zbog čega je bilo zučnih
reagovanja kada je delo prvi put prikazano na sceni. Mnogi su u njima videli sebe, svoju
zaparloženost ili podmitljivu prirodu, svoju zaostalost, malograđanski i egoistički duh koji
ne poznaje velike duhovne vrednosti.

Načelnik
- čovek koji se najviše brine da ne propusti ono što mu samo ide u šake;
- postao ugnjetač jer je bio obuzet samo uzimanjem onoga što je tuđe;
- otupeo i ogrubeo, nema osećaj za tuđe probleme, ništa ne može da ga dirne;
- u dnu duše oseća da je grešan, pa odlazi u crkvu, ali kajanja još nema;
- grabljenje i otimanje tuđeg nije samo njegova potreba nego i navika;
- strah, nada i radost jesu unutrašnja stanja koja se stalno smenjuju u njemu;
- uzima mito i sklon je druge da korumpira;
- zaboravlja na opreznost i biva prevaren;
- osvetoljubljivost i bahatost, samovlašće - osobenost su njegovog činovnickog
karaktera, na šta upućuju mnoge žalbe trgovaca

Hlestakov
Uveden je u prostor komedije kao umetničko sredstvo vrlo pogodno da se izrazi
osnovna ideja dela i namera pisca. On se slučajni i iznenada pojavljuje i postaje centar
svih zbivanja - revizor, nešto što nikada nije imao na umu.
- sitni petrogradski činovnik
- govori i radi bez ikakvog razmišljanja
- odeven je po modi
- ne radi svoj posao, niti obavlja dužnost kako treba
- sklon je kartanju i lako proćerda sve što ima
- čovek je bez prošlosti i budućnosti; za njega postoji samo sadašnjost i olako trajanje od
danas do sutra
- on je salonska varalica iz zadovoljstva u tome uživa
- kada priča raspanjene mašte, onda u prvi plan stavlja sebe; priča o vlastitoj veličini i
važnosti; laže, a veruje u to kao da je najveća istina
- i kad odlazi, ne ostavlja utisak čoveka koji misli da je učinio neku nepravdu ili ružnu
stvar, nego se javlja kao neko kome se desilo nešto ugodno, zabavno i prosto
neverovatno.