Botond Silađi

Šta nam epidemija govori o našim društvima, i šta ostaje nakon nje?

Vesti o korona virusu nam stižu takvom brzinom da mišljenje jedva može da napravi bilo
kakav pokret, poput tela koje se nalazi u autu koji sve više ubrzava. U nastavku ću
formulisati nekoliko uvida kojima bi mogla da započne problematizacija krize. U slučaju
epidemije nipošto nije manje opasno ako se i samo mišljenje nalazi u karantinu.
Minervina sova nije prinuđena da započne svoj let u suton, već u zaslepljujućem svetlu
podneva. Ptica koja posmatra tragove jučerašnjih dešavanj sada mora da uzme u obzir
i dešavanja tokom dana, iako su joj oči sviknute isključivo na mrak. Nacrt koji sledi
stoga ne namerava da bude sveobuhvatan ili večno važeći. Kriza je u toku i ne znamo
kakvi nas preokreti čekaju, kao što nije jasno ni koji će se faktori promeniti i na taj način
izazvati novu interpretaciju.

Ovaj tekst pokušava da osvetli društveno-biopolitičke aspekte epidemije korona virusa,

ukazujući na nekoliko mogućih polaznih tački koje, nadam se, mogu pomoći da kritički
mislimo stanje do kojeg je dovela epidemija. Ali kao što vanredno stanje ne može biti
alibi za ignorisanje svagdašnjeg zadatka mišljenja, tako ni ovi uvidi ne mogu biti
sredstvo kojem bismo mogli odložiti prepoznavanje stvarnosti epidemije i ispravnog
delanja koje sledi iz nje.

Naravno, to ne znači da ono što sledi predstavlja samo puki teorijski uvid. Naprotiv,
epidemija ne može legitimisati predimenzionirane poteze moći ili nehuman tretman, kao
što ne može biti izgovor u pogledu onih jednostavnih stvari koje dugujemo jedni
drugima. S jedne strane, moramo biti solidarni, dakle, moramo pomoći jedni drugima
uzimajući u obzir konkretna svojstva i socijalne aspekte epidemije. S druge strane,
moramo pažljivo pratiti i mere koje uvode vlasti i moramo se suprotstaviti nepravednim
činovima (kao što je slučaj sa nedostojnim merama protiv iranskih studenata u
Mađarskoj).

1.

Na stranicama lista Il manifesto 26. februara je objavljen članak italijanskog filozofa

Đorđa Agambena u kojem se zalaže protiv karatina i ograničavanja prava koja se tiču
slobode. Prema njemu, vlasti i mediji izazivaju paniku: ova panika s jedne strane daje
legitimaciju drastičnim merama, dok su s druge strane i same te mere doprinos
dodatnom povećanju panike. On pominje dva faktora kojima se može interpretirati ova
“nesrazmerna reakcija”:
“Ono što se u ovom slučaju pre svega pojavljuje, to je sve snažnija tendencija upotrebe
vanrednog stanja kao paradigme vladanja”. Prema Agambenu, sama epidemija je
prosto izmišljotina [2], i služi samo kao alibi za uvođenje vanrednih mera.

Uz to, “drugi, ne manje zabrinjavajući faktor je stanje straha koje je poslednjih godina
prodrlo u našu svest, i pretvara se u potrebu za stanjem kolektivne panike, a za koje
epidemija ponovo služi kao idealni izgovor.”

Naravno, od tada je Italija blokirana i Agambenovo prvobitno stanovište postalo je

neodrživo. Možda su mere itekako legitimne: situacija je ozbiljna, nema vremena za
pametovanje, što je ionako neautentično u situacijama krize. Treba dozvoliti vlastima da
učine sve što mogu i treba da se nadamo da će kriza proći. Ali usporimo malo. Iako je
epidemija realna, moramo primetiti da kriza uglavnom nije medicinskog karaktera (iako
je ozbiljnija od gripa). Kriza je u mnogo većoj meri društvenog karaktera: društveni
slovjevi koji su ionako u gorem zdravstvenom stanju se izoluju i postaju izloženiji nego
prosečno, izvesni sektori proizvodnje ili trgovine su zaustavljeni, ekonomski sistem je u
krizi, itd.

Ovo nas vodi do sledećeg problema. Agamben u svom članku navodi ograničena prava,
ali u tom pogledu postoje dva izuzetka: u Italiji se karantin ne odnosi na rad i na
kupovinu, iako se uglavnom ograničavaju sve javno-zajedničke aktivnosti [1]. Premda je
provođenje vremena s prijateljima izvor zaraze i društvo 21. veka s lakoćom suspenduje
takav oblik prljavih aktivnosti, od nekih se sfera ljudskog života ipak ne možemo
osloboditi. Izgleda da proizvodnja i potrošnja moraju opstajati, čak i u okviru totalnog
karantina, makar sa minimalnom distancom od drugih ljudi, u sigurnoj samoći. Stvarnost
izolovanog proizvođača se u ovoj opasnoj situaciji pojavljuje bez obizra na ideološke
premise: da, to je to (c'est ça).

Kada se ograničava ljudska sloboda, ono što ostaje nedodirljivo je upravo neprestano
otuđeno delanje.

Naravno, rad se može izvesti kao nešto nužno što sledi iz “objektivnih potreba”, kao i
sam karantin. Ekonomija mora da funkcioniše, inače ćemo umreti. U danima posle
terorističkih napada 11. septembra američki građani su se zatvorili u svoje domove, a
šokantni događaji su zaustavili uobičajeni tok stvari. Džordž Buš im se obratio posle
nekoliko dana, rekavši im: idite u kupovinu, inače će teroristi pobediti. Šta god da se
desi, ništa ne sme da zaustavi business as usual. Zbog toga upravo ova dva elementa,
proizvodnja i potrošnja, predstavljaju izuzetak u odnosu na vanredno stanje. Obavezu
da se radi (što je za društvo istovremeno stanje zavisnosti i stanje prinude) ne može
promeniti čak ni to ako se pojedine forme rada pokažu kao eventualno besmislene: u
Rumuniji su zatvorili škole, ali su pritom rekli da se to odnosi isključivo na đake –
nastavnici i profesori moraju da dolaze na svoje radno mesto. Ali šta bi trebalo da
rade?! Krizna situacija prouzrokovana epidemijom je upravo takva da ne zahteva
uobičajene ekonomske aktivnosti, već brzo davanje prednosti određenim prioritetima.
Na taj način business as usual, za koji svetske sile smatraju da je nužan, predstavlja
iracionalni rizik.

To može da znači dve stvari: ili je karantin farsa jer je nedosledan (ali, reći takvo nešto
bilo bi neodgovorno), ili su rad i potrošnja delovi osnovne biopolitičke paradigme koje
globalni kapitalistički sistem čini koherentnim, koji bi se raspao bez kompleksnih
posredovanja “slepih tržišnih sila” (čiji su uslovi rad i potrošnja kao uporišne tačke).
Možda je ovaj izuzetak u odnosu na vanredno stanje upravo jedan suštinski simptom.
Logika epidemije i osnovna biopolitička paradigma su u sukobu. Ovo se za vlasti
pojavljuje kao paradoksalna situacija: ili čine dovoljno u pogledu verovatnih i objektivnih
aspekata krize, ili će potkopati svoj sopstveni temelj, čime će stupiti na scenu oni
društveno-biopolitički skandali koji su do sada padali u zaborav.

Zamislimo kako je onima koji su i ranije živeli u malim izbama od po svega nekoliko
kvadratnih metara, u kojima su do sada uglavnom samo spavali.

Ili se setimo one dece čiji roditelji ne mogu da rade od kuće, usled čega mala deca
ostaju sama bez ikakvog nadzora.

Na ovu protivrečnu situaciju ukazuje i Žolt Kapelner u svojoj kratkoj belešci: političke sile
moraju da održavaju funkcionisanje ekonomije, zato što bi, s jedne strane, njen krah sa
sobom doveo i do gubitka političke vlasti, a s druge zato što društvo (i politički akteri) u
tolikoj meri zavise od ekonomije da će se samo društvo raspasti ako se ona zaustavi.
Prema tome, održavanje stanja business as usual nije “objektivna potreba”, već je
društvena potreba.

Rekao sam da obaveza da se radi ne prestaje čak ni ako je dotični rad besmislen.
Međutim, ovo je samo poluistina: prvobitni smisao rada za kapitalističko društvo je u
tome što društvo čini koherentnim – njegov smisao jeste (biopolitički) smisao društvene
sinteze, a ne samoostvarivanje, korist ili bilo šta drugo. Kapelner ukazuje i na to da je
prinuda održavanja ekonomije u suprotnosti sa ljudskim potrebama (slučajnost je ako se
one eventualno poklapaju), ali ovo što je i inače istinito, sada – širenjem korona virusa –
pokazuje se kao zabrinjavajuće svedočanstvo.

Kako će izgledati život u svetu rada kada će rad (koliko-toliko, ko zna do kada) biti
neporecivo besmislen, jer će ekonomija kao njegov pokretač biti suspendovana?

2.
Ipak, treba razmotriti pitanje zašto baš korona virus izaziva takve snažne reakcije
međunarodnih organizacija i vlasti širom sveta. Jer svi smo svesni epidemija gripa koji
sa sobom donose mnogo žrtava, glad, duboko siromaštvo, beskućništvo, ekonomski
bezobrazluk, itd. – sve to zajedno nas čine bednima, mnogo više nego korona virus. Na
početku ove godine Geret Dejl je svoje predavanje u Klužu započeo konstatacijom da
se povodom klimatske krize (koja u svojim razmerama nipošto nije manje ozbiljna) vlasti
ne pokazuju tako saveszan trud kao sada u slučaju korona virusa. Da li je fantastičnost
ili senzacionalnost razlog zbog kojeg korona virus zaslužuje ovu izvanrednu pažnju? Da
li sve ovo zadovoljava potrebu za kolektivnom panikom, kao što Agamben sugeriše?

Međutim, nije ni diskurs o klimatskoj krizi lišen fantastike: u nju spadaju, na primer,
apokaliptične vizije. Poređenje koje je napravio Dejl ukazuje na jednu drugu odliku.
Naime, može se reći da za razliku od totalnog karaktera klimatske krize (to jest,
činjenice da se ona tiče čitavog ekosistema naše planete, i to na netransparentan način,
odnosno zahtevala bi promenu čitavog društva), korona virus predstavlja jednu malešnu
pojavu. Reč je o sitnom virusu čije su granice dosta jasne, skoro da je u pitanju jedna
stvar (res), ali je ipak tečan i brzo, nejasnim putevima se širi, na preteći svima nama.
Maglovitost i teškoća da se identifikuje zajedno izlaze u susret potrebi za kolektivnom
panikom, na koju se pritom može primeniti birokratsko-pragmatična racionalnost, više
nego na klimatsku krizu koja obuhvata čitavo društvo, istovremeno ga i prevazilazeći.

Za vlast se ovaj sitan virus pojavljuje kao problem koji se može tretirati i kontrolisati, za
razliku od klimatske krize za koju se čini da se ne može problematizovati iz perspektive
postojećeg poretka.

Iz ugla koji je ponudio Agamben, nameće se još jedna moguća interpretacija ovog
poređenja. Dok – inače ne iracionalan – osećaj vezan za klimatsku krizu, kao što je
depresija, sasvim ispravna frustracija, bes ili nihilizam ne može pružiti legitimitet
vanrednim merama, kolektivna panika (kao šta nas i Agamben upozorava) stvara
idealne uslove za uvođenje vanrednog stanja.

Ako ozbiljno shvatimo dijagnozu italijanskog filozofa, onda dolazimo do ključnog pitanja:
šta s aspekta naše budućnosti znači ovakvo objavljivanje vanrednog stanja bez ikakvih
prepreka? Sadašnju krizu možemo interpretirati i kao način na koji vlast testira
vanredno stanje. Možda Agamben preteruje, ali nije sigurno da se ova hipoteza može
izbeći: ubuduće će se i vlada i stanovništvo oslanjati na iskustvo karantina. Ključno je
pitanje koliko želimo da se odreknemo naše slobode u trenutku kada zvanična vlast to
zahteva stojeći “na tlu objektivnosti” – pre svega zato što će ova sklonost biti relevantna
za državne organe, kada paradigma vanrednog stanja kao normalne vladavine zaista
bude uvedena.

3.
Kao što smo videli,virus (ovo atomističko biće) se tiče čitavog društva čim su potrebne
mere uvedene: nije reč samo o tome da društvo problematizuje korona virus, već i
sama epidemija probmetizuje društvo – s jedne strane, on obuhvata skoro sve delove
društva, a s druge strane razotkriva apsurdne elemente društvenih odnosa. Ovo
razotkrivanje se ne odnosi samo na business as usual, već i na istorijske aspekte
društva.

Govoreći na Novosadskom radiju, Alpar Lošonc je započeo svoju analizu konstatacijom

da su epidemije uvek povezane sa istorijom društva i sa političkim igrarijama i igrama
moći – nije tu reč naprosto o prirodnim katastrofama koje u društvo ulaze iz
spoljašnjosti, već o pojavama koje su omogućene izvesnim društvenim konstelacijama.
Detaljno analizirajući kontekst korona virusa, Lošonc ukazuje na to da je zdravstveni
sistem najviše stradao prilikom neoliberalnog zaokreta Kine, kada je reorganizovan u
duhu logike divljeg, tržišnog kapitalizma. Zdravstvene usluge su počele da se naplaćuju
i, pozivajući se na skupe usluge, ljudima se preporučivalo da razmisle kada će otići kod
lekara. “Disciplina mora biti važniji od slabosti.”

Prema vojvođanskom filozofu, optužba o nekompetentnosti veoma je daleko od istine,

jer problem potiče upravo iz osobina savremenog kapitalizma, u čemu Kina daleko
nadmašuje sve ostale zemlje. U Kini bolesnici moraju plaćati za jednu trećinu
zdravstvenih usluga, što je tri puta više od onoga što plaćaju američki pacijenti –
socijalističke ideje, koje je propagirao Mao, skoro su nevidjive u ovoj situaciji. Pijaca u
Vuhahu, koja je verovatno izvorište virusa, može se povezati sa iracionalnim
funkcionisanjem kapitalizma: sami ljudi činili su ono što im se moralo činiti – a egzotične
robe cirkulišu na pijaci, kolebajući se između haosa i balansa. Dakle, poreklo virusa
nipošto nije nezavisno od aktualne društvene konstelacije. Različite artikulacije
društveno-ekonomskog života stvaraju vezu između prirodnog i društvenog, a – u ovoj
(kapitalističkoj) formi – nedostaju upravo opreznost i razboritost.

Prema Alparu Lošoncu, virus razotkriva kako društvo funkcioniše: “u njemu društvo vidi
samo sebe”. Ali i jedan drugi uvid uključuje njegovu odličnu analizu u ovaj nacrt: on
ističe da savremeni analitičari ukazuju na to da, iako su nevidljivi za dijagnozu, mere i
intervencije se mnogo više odnose najniže slojeve nego ne bogataše – koji će pobeći i u
svojim palatama sačekati kraj epidemije.

Time se ponovo skreće pažnja na biopolitički aspekt i odnose moći, koji su bili važni i za
Agambena.

4.

Valja pomenuti koliko je – u odnosu na Rumuniju –Mađarska neozbiljno shvatila ovu

situaciju. Iako i Rumuniji ima problema i redovno se pojavljuju individualizirajući diskursi
koji strukturnu krizu zdravstvenog sistema vezuju za nedostatke i propuste pojedinaca ili
čak za korupciju – tipično je da se ovo uvek tiče korumpiranih osoba ili partija, ali nikada
ne doseže do strukturnih problema i faktora koji prevazilaze ljudsku pogrešivost.
Međutim, videli smo da neoliberalna destrukcija javnog zdravstvenog sistema
(privatizacija) ima veliku ulogu u tome što nismo spremni – zanima me do kada će se
još desničarske partije u Rumuniji zalagati za privatizaciju, budući da je stvarnost
epidemije jasno ukazala na neodgovornost neoliberalne politike.

U Mađarskoj je, čini nam se, svaki problem braon (tj. da je nacističkog karaktera – prim.
Prev.): mađarska javnost, koju dosledno i neprestano truje propaganda vlasti, navikla se
na to da kao izvore problema uvek identifikuje neke nepoželjne elemente, što u ovom
slučaju očigledno ne pomaže. Mađarski organi nisu naprosto nespremni, kao što ni
Rumunija nije bila spremna na epidemiju – oni su naprosto lenji.

Kao što se vidi na osnovu članka sa portala 444, zvanične izjave se odnose na
“neuredne i nekorektne Irance”, i podsećaju nas da je problem stigao “iz inostranstva”, a
dobro se zna da ne postoji nikakav racionalni metod da virus bude dijagnostifikovan i
lečen u unutrašnjosti zemlje. Štaviše, vlada je čak u konfliktu i sa Mađarskom lekarskom
komorom, što je u ovakvoj situaciji, kada je potrebna dobra koordinacija svih državnih
organa, naprosto skandalozno. Iranski studenti su bili “izolovani” (njih šestoro u jednoj
sobi), pretpostavljajući da će zaustavljanje virusa time biti zagarantovano. Njih nadziru
policajci (u stvari su u pritvoru) i govore o njima jezikom regulacije i administracije.
Umesto da priznaju da rizikuju ljudske živote, vlasti neprestano naglašavaju da imaju
kontrolu nad ljudskim životom – ako Agambenova preteća dijagnoza ne važi za Italiju,
čini se da možda ipak važi za mađarsku situaciju.

To nam skreće pažnju na sledeća biopolitička pitanja:

ko će biti ti koje će država spasti, a kome će dopustiti da umre? Šta će biti sa

siromašnima, starima i Romima – ukupno uzevši, sa svim isključenim manjinama?

Ujedinjene nacije upozoravaju na ranjivost izbeglica, te traže dodatna sredstva od sveta

ne bi li ih spasile od epidemije. Oni koji su isključeni iz zvaničnog društva, ali i oni koji su
gubitnici kapitalističkih ratova i tržišne kompeticije, nalaze se u očajnoj situaciji – i
nemaju razloga da se nadaju da će postfašističke vlade konačno učiniti ono što bi
trebalo da učine u skladu sa odgovornošću prema čovečanstvu.

Slovenački filozof Slavoj Žižek nas upozorava da ćemo, ako se stvari nastave ovako,
surovi princip “opstanka najjačih” (survival of the fittest) prihvatiti kao novu polaznu
tačku našeg društva. U svetlu ovoga se panika ponovo pojavljuje kao preteći faktor: ako
se predajemo njenoj logici, onda nećemo biti sposobni da delamo. I ako Agamben ima
pravo, onda se lako možemo naći u izvanrednoj situaciji koja već zahteva
permanentost, te može legitimisati drastične mere bilo kada, izlažući na taj način moći
upravo one koji su najslabiji, a kojima je hiljadu puta rekla: niste nam potrebni.
Prema Žižeku, rešenje se može očekivati od nekakvog komunizma. On pod time misli
da ne treba uzimati u obzir samo tržišne i nacionalne perspektive, već da prema
postojećem stanju treba da se odnosimona temelju međunarodne solidarnosti : bez
obzira na cene i granice, moramo mobilisati i podeliti sva sredstva za čovečanstvo, da
bismo zadovoljili aktualne potrebe.

Glavni uzrok smrti u Italiji je nedostatak neophodnih aparata: tokom intenzivne nege
lekari moraju da daju prednost nekima, uzimajući u obzir starost i intenzivnost bolesti,
što vodi do toga da su nedovoljna sredstva uskraćena pojedinim pacijentima.

Zbog toga su itallijanske vlasti investirala dodatna finansijska sredstva kako bi kupile još
respiratornih aparata. Upravo bi ovde trebalo da uzmu obzir Žižekov predlog: ova
sredstva ne treba kupovati, situacija je naprosto suviše ozbiljna da bismo ušli u
uobičajenu tržišnu igru. Respiratorni aparati postoje, dakle treba ih odneti tamo gde su
potrebni; nije nikakvo rešenje ako pojedine zemlje kupe sva potrebna sredstva, a
siromašni ostaju bez pomoći. Berni Sanders je u svojoj predizbornoj izjavi čak rekao da
ako će protiv-lek biti izrađen, on mora biti besplatan i svima dostupan – ovo ne važi
samo za Ameriku, već za čitav svet. Međunarodna solidarnost je jedini humani put, ali
se čini da smo veoma daleko od toga. Ako propustimo ovu priliku, preostaje nam
“zakon džungle”, organizovan u obliku nemilosrednog vanrednog stanja.

Prevod Mark Lošonc

Beleška:

[1] Agamben se u svom članku pozivao na izjavu Italijanskog nacionalnog istraživačkog

saveta (NRC) prema kojoj “u Italiji nema epidemije SARS-CoV2.” Naravno, situacija se
od 26. februara promenila.

[2] Prilikom redakcije poslednje verzije teksta, situacija se promenila: osim prodavnica
hrane i apoteka su zatvorili sve prodavnice.

Članak je objavljen na sajtovima aszem.info i merce.hu.