Professional Documents
Culture Documents
ПРАВОСЛАВНА
АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ
Садржај
ДА ЛИ ЈЕ САВРЕМЕНОМ ЧОВЕКУ
ПОТРЕБНА АСКЕТИКА? 3
Глава I
СТРАСТИ И СТРАДАЊА 8
Глава II
ПОКАЈАЊЕ - ОСНОВА ДУХОВНОГ
ЖИВОТА 14
Глава III
БОРБА С ПОМИСЛИМА 24
Заштита вере 28
Глава IV
О ШТЕТНОСТИ НЕКИХ ИЗВОРА
ИНФОРМАЦИЈА 30
Глава V
НЕУМЕРЕНОСТ У ЈЕЛУ И ПИЋУ
"ТРБУХ ЈЕ ЊИХОВ БОГ" 37
"Молитвом и постом" 40
Духовно-телесна зависност 42
Да ли је пушење цигарета грех? 46
Глава VI
БЛУДНИЧЕЊЕ - "ДЕМОН
НЕЧИСТОТЕ" 48
Чувај срце своје 52
Тешко свету од саблазни 56
Нека вам је Бог на помоћи! 60
Глава VII
СРЕБРОЉУБЉЕ - КУЛТ ЗЛАТНОГ
ТЕЛЕТА 62
Због чегаје богатом тешко да се спаси? 63
Чувајте срце своје од безосећајности 67
Среброљубље и други греси 70
Врсте среброљубља 74
Борба са похлепом 75
Глава VIII
ГНЕВ - "УБИЦА ЉУБАВИ" 77
Разлози гнева 78
Врсте гнева 80
Гнев и молитва су неспојиви 83
Глава IX
"ТУГА - "ЦРВ У СРЦУ" 94
Врсте туге 97
Положи своја надања на Бога 99
Укус живота 100
Смисао страдања 103
Терапија рада 108
Греси увећавају тугу 110
Глава X
УНИНИЈЕ - "ПОСЛЕПОДНЕВНИ
ДЕМОН" 114
Хлађење 118
Глава XI
СУЈЕТА - "ДОМАЋИ ЛОПОВ" 120
Прикривена и отворена сујета 122
Борба са страшћу 128
Глава XII
ГОРДОСТ - "ЛУЦИФЕРОВ ГРЕХ" 131
Суд и осуда 134
Гордост и отпадништво од вере 137
Прелест 140
Битка са гордошћу 142
"ЦАРСТВО НЕБЕСКО С НАПОРОМ
СЕ ОСВАЈА" 145
ДА ЛИ ЈЕ САВРЕМЕНОМ ЧОВЕКУ
ПОТРЕБНА АСКЕТИКА?
У стара времена омиљено штиво редовно су биле књиге као
што су: "Добротољубље", "Лествица" светог Јована
Лествичника и друга душекорисна дела. Савремени
православии хришћани, нажалост, ретко узимају у руке те
велике књиге. А штета! Јер, оне нуде одговоре на питања,
која често постављају на исповести: "Оче, како се уздржати
од раздражљивости?" "Како се борити с унинијем и
лењошћу?" "Како живети у свету са ближњима?" "Због чега
се ми увек враћамо једним те истим гресима?" На та питања
одговара наука, која се у богословљу назива аскетика. Она
говори о томе шта су то страсти и греси, како се борити с
њима, како наћи душевни мир и како стећи љубав према
Богу и ближњима.
Реч "аскетика" одмах нас асоцира на древне подвижнике,
египатске пустињаке и манастире. Аскетска искуства и
борбу са страстима многи сматрају особито монашким
чином. "А ми (људи) смо слаби самим тим што живимо у
свету, што значи да можемо живети како било". То је,
наравно, велика заблуда. На свакодневну борбу, рат са
страстима и греховним навикама позван је сваки
православии хришћанин без изузетка. О томе нам говори
апостол Павле: А щи су Христовы (то јест сви хришћани -
свешт. П.), распеше тијело са страстима и жељама(Гал.
5,24). Као што војници полажу заклетву и заклињу се да ће
бранити Отаџбину и уништавати њене непријатеље, тако се
и хришћани, као војници Христови, у Светој Тајни крштења
заклињу на верност Христу и "одричу се од ђавола и свих
дела његових", то јест од греха. Значи, предстоји нам битка
са суровим непријатељима нашег спасења: палим анђелима,
страстима и гресима. Битка која није за живот него за смрт,
тешка и свакодневна, ако не и непрекидна - "о спокоју
можемо само да сањамо". И због тога је представљање
православие аскетике у првом реду умесно, на основу учења
о осам човечијих страсти и борби против њих.[1]
Речи "аскетика", "аскетизам" проистекле су од грчког
глагола "аскео", што у преводу значи "вешто и приљежно
прерађивати", тј. "обрађивати грубе материјале и у томе се
вежбати". У древној незнабожачкој Грчкој аскетама су
називали атлете, због тога што су они проводили време у
сталним тренинзима и вежбањима и при томе су водили
строг, уздржљив начин живота. Касније се назив "аскео"
усталио за л.уде који се подвизавају у уздржању и стицању
врлина.
На тај начин се труд хришћанина око спасења своје душе
може упоредити са радом спортисте који јача своје тело и
вољу константним вежбама, или војника који се тренира у
борбеној вештини како би увек био спреман за ратне
операције.
Свој скромни рад саставио сам на основу Светог Писма,
светоотачких аскетских писаних споменика и малог личног
свештеничког искуства. Учење Цркве о страстима и борби с
њима у књизи је пребачено на савремени терен, за
православие хришћане, којима је Господ наменио да живе и
спасавају се у 21. веку. Исто тако, усудио сам се да
искористим нека знања из базе практичне, примењене
психологије, преосмисливши их сагласно учењу светих
отаца о борби са страстима. И свети Теофан Затворник )е
наводио у сво)им делима психолошке аналоги) е, чак )е и
позивао да се састави уџбеник у којем би било могуће
спојити хришћанство и психологи)у. Психологија проучава
механизме људског понашања и мишљења. Практична
психологија помаже човеку да изађе на кра) са својим
рђавим склоностима, да победи депресију, да научи да живи
у миру са собом и људима, и у том смислу психолошка
знања могу бити веома корисна у духовном делању.
Несрећа је у томе што психологија није општа научна
дисциплина, као што су физика, математика, хемија или
биологија. Постоји више школа, праваца, ко)и себе називају
психологи) ом. Под психологи) ом се подразумевав и
психоанализа Фројда и Јунга и модерне тековине попут
неуролингвистичког програмирања (НЛП). Неки правци у
психологией су потпуно неприхватљиви за православие
хришћане. Због тога треба прикупљати знања зрно по зрно,
одва)а)ући жито од кукоља.
Пре него што се почнемо бавити основним страстима и
методима борбе с њима, ха)де да поставимо себи питање:
због чега се ми боримо с нашим гресима и страстима?
Недавно сам чуо једног чувеног православног богослова,
професора Московске духовне академије (нећу наводити
његово име, јер га веома ценим - био ми )е професор, али по
том питању у суштини нисам сагласан с њим), који )е рекао:
"Богослужење, молитва и пост - све су то, такорећи,
зидарске скеле, подупирачи за подизање зграде спасења, али
не и циљ спасења и смисао хришћанског живота. А циљ )е
избављање од страсти". Не могу с тим да се сложим, )ер
избављање од страсти такође није сврха по себи.
Преподобии Серафим Саровски о правом циљу говори:
"Стекни дух смирен и око тебе ће се хиљаде спасити". Циљ
живота хришћанина јесте стицање љубави према Богу и
ближњима. Сам Господ говори само о двема заповестима на
којима се заснива читав Закон и Пророци. Љуби Господа
Бога својега сейм срцем својим, и свом душом сеојом, и
сейм умом својим и ближњега свога као самог себе (Мт. 22,
37-39) И даље: О овим двјема заповијестима виси сав Закон
и Пророци (40). То су најважније заповести чије држање
представља смисао и циљ хришћанског живота. А
избављање од страсти је само средство, као што су,
уосталом и молитва, богослужење и пост. Ако би то био
циљ, онда би ми били врло блиски будистима, који исто
тако траже бестрасност, односно нирвану.
Али човек не може испунити две главне хришћанске
заповести док над њим господаре страсти. Онај човек који
је подложан страстима и гресима, воли само себе и своју
страст. Зар може сујетан и горд човек да воли Бога и
ближње? А онај који се налази у унинију, гневу и који
служи среброљубљу? Реторичко питање.
Служење страстима и греху не допушта хришћанину да
испуни кључну заповест Новога Завета - заповест љубави.
НАПОМЕНА:
Глава I
СТРАСТИ И СТРАДАЊА
НАПОМЕНА:
Глава II
НАПОМЕНА:
Глава III
БОРБА С ПОМИСЛИМА
НАПОМЕНА:
1. Святитель Феофан Затворник. Путь ко спасению. Краткий очерк аске- тики. М.,
1899. С. 280-281
Заштита вере
НАПОМЕНА:
Глава IV
НАПОМЕНА:
Глава V
НЕУМЕРЕНОСТ УЈЕЛУ И ПИЋУ
"ТРБУХ ЈЕ ЊИХОВ БОГ"
НАПОМЕНА:
НАПОМЕНА:
Духовно-телесна зависност
НАПОМЕНА:
НАПОМЕНА:
1. Иоанн Ильич Сергиев, прот. Полное собрание сочинений. СПб, 1893. Т.2. С. 644-
645.
Врсте среброљубља
Борба са похлепом
Глава VIII
Разлози гнева
НАПОМЕНА:
Врете гнева
Глава IX
Врсте туге
Укус живота
НАПОМЕНА:
Смисао страдања
Терапија рада
А сада неколико речи о обавезном средству борбе с тугом
иунинијем. Преподобии Амвросије Оптин- ски је говорио:
"Досада је ћерка лењости, а унука унинија". Лењост,
беспосличење, досада, униније и туга су нај ближи род. Око
доконог и лењивог човека се непрестано мотају зли дуси
туге. За њих он представља лак плен. Онај човек који има
јасан циљ и који воли да ради, ретко тугује. Овде је
потребно постелено приморавати себе на било какав рад.
Онај који тугује једноставно је у обавези да покреће себе на
рад, будући да је у депресивном стању сваки посао већ мали
подвиг. Као рецимо у руском фил- му "Барон Минхаузен"
где градоначелник говори: "Ја морам свако јутро у 9 сати да
идем у градску управу и не кажем да је то подвиг, али,
уопште узев, има нечег херојског у том чину".
Већина људи који су ми исповедали грех туте и унинија,
била је без посла. Веома је добро када жалостан човек нађе
посао који га може заинтересовати. Међутим, ако такав
посао не постоји, треба присиљавати себе на било који
други једноставан рад. Сваки сат (па чак и минута) морају
бити нечим испуњени, како не би остајало места мрачним
помислима. Човек не може истовремено да размшпља о две
ствари, стога треба замењивати негативно позитивним и
мислити само о добром.
Ево приче о једном старцу и његовом ученику. Једном
приликом зачу старац зле духе како певају: "Тешко нама с
тим монасима: не можемо се приближити ни старцу ни
његовом ученику јер овај разрушава и саграђује, и никад га
не затичемо беспосленог". Старац би у недоумици шта то
разрушава и саграђује његов ученик, па оде и упита га.
Ученик му показа камење од којег најпре подиже зидове, па
их онда опет руши. "Радећи то, ја не осећам униније".
Старац схвати да му се управо због тога што никад није
беспослен зли дуси ни не могу примаћи и ободри ученика
да настави тако чинити.
Прање, спремање и кућни послови су оно чиме увек можемо
испунити време, нарочито ако нисмо запослени. Кажу:
"Жена која западне у стање депресије и жели себи да одузме
живот, треба да узме сапун и пракљачу...и правац на прање
веша". Ма колико да је тешко, треба себе натерати на рад.
Једном сам прочитао ]ош један изванредан савет: "Ако сте
тужни, жалосни или вам се чини да вас нико не воли,
пружите помоћ свом ближњем и учините добро дело, по
могућности ономе коме је још горе него вама". На тај начин
ми једним ударцем убијамо две муве, одвалачећи пажњу од
туге и осећајући да смо неком потребни, тј. да помоћ и
саосећање не треба нама, него ближњем.
Глава X
УНИНИЈЕ - "ПОСЛЕПОДНЕВНИ
ДЕМОН"
Хлађење
НАПОМЕНА:
Глава XI
Борба са страшћу
Глава XII
НАПОМЕНА:
НАПОМЕНА:
Прелест
Битка са гордошћу
Уместо закључка
Пут борбе са страстима је трновит, није нимало лак и ми
често посустајемо, падамо, трпимо пораз; некад нам се чини
да немамо више снаге, али опет устајемо и настављамо да се
боримо. Тако чинимо јер је то једини пут хришћанина: Нико
не може два господара служити; јер или ће једнога
мрзити, а другого љубити; или ће се једнога држати, а
другого презирати (Мт. 6,24). Немогуће је служити Богу и
остајати роб страсти.
Наравно, ниједан озбиљан посао не обавља се лако и брзо.
Ако подижемо храм, градимо кућу, васпитавамо дете,
лечимо тешко оболелог човека - увек требају велики
напори. Царство небеско с напором се осваја и подвижници
га задобијају (Мт. 11, 12). Стицање Царства Небеског
немогуће је без очишћења себе од грехова и страсти. У
словенском преводуЈеванђеља (увек, по мом мишљењу,
прецизнијем и сликовитијем) уместо глагола "освајати"
употребљава се реч "принуда". И заиста, духовни рад
захтева не само улагање напора, већ и присиле, принуде и
превазилажења себе.
Човек који води борбу са страстима и побеђује их, добија за
то награду од Бога. Једном су преподобног Серафима
Саровског питали: "Ко у нашем манастиру стоји на првом
месту пред Богом?" И преподобии рече, да је то кувар из
манастирске кухиње, по пореклу - бивши војник. Старац
рече још и ово: Карактер тог кувара је природно ватрен. Он
је спреман у афекту да убије човека, али његова непрестана
борба унутар душе привлачи велико благовољење Божије.
За ту његову борбу ће му се одозго дати благодатна сила
Светога Духа, јер је неоспорно Божије слово, које говори:
"Ономе који побиједи даћу да сједи са мном на пријестолу
моме} као и ја што побиједих и сједох са Оцем мојим на
пријестолу његовом" (уп. Откр. 3, 21).
Свештеник ПАВЛЕ Гумеров
ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ
ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ
ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ