Саша М.

Ђукић
Педагошки факултет
Бијељина

Меша Селимовић о (српском) језику и (српској) књижевности

У раду се анализирају ставови и однос Меше (Мехмеда) Селимовића

према тадашњем српскохрватском језику и књижевности које је
фрагментарно износио у есејима, чланацима и интервјуима објављеним у
књигама Писци, мишљења и разговори и Сјећања.
Мешини ставови о језику могу се груписати у три релацијске
категорије:
 према језику књижевности,
 према књижевном (нормираном) језику, и
 према језичкој политици.

Меша према језику књижевности

Интересовање према језику књижевности јесте Мешина борба за

властити језички израз. Говорећи о своме писању и индивидуалном језику,
он не крије да је језик његових ранијих дјела (до појаве Дервиша и
Тврђаве) лош и да на њему, да би достигао израз којем тежи – „језик
способан да изрази апстракцију и да се сублимише у интелектуални или
емоционални израз“ (СЈ: 158) – мора мукотрпно да ради. У неколико
наврата Меша износи своје дивљење према Његошевом језику и изразу
наше народне поезије (СЈ: 158). Скоро патетично се Меша жали да језик за
којим тежи и који још увијек тражи неће досегнути до тих великих узора.

Меша према књижевном језику

Општепознато је да је свој став и интересовање према књижевном

језику Меша систематски представио у цјеловитој студији За и против
Вука. Клице интересовања и најаве овако озбиљног приступа Меша је још
показивао у низу фрагмената. Тако је нпр.: у инетрвјуу за Дугу (1965)
изјавио да га у посљедње вријеме посебно привлачи Вук, или тачније,
проблеми око којих се водила Вукова борба (ПМиР: 266). Том приликом је
истакао да у научној литератури постоји једнострана представа о тој борби
1
и да се мало шта говори о научним, литерарним и културним аргументима
његових противника. Зато је и кренуо у потрагу за њиховом истином. Већ
ту даје главне закључке будуће студије – демистификује Вукову улогу
„идејног зачетника“ језичке реформе и наводи да су Вукови
неистомишљеници (Л. Мушицком, М. Видаковићу и Ј. Хаџићу) учени и
способни људи свога времена – које је ипак могао да надвиси само Вук!

Сасвим је очекивано да се у корпусу ових фрагмената налазе и они

који говоре о Мешинон односу према књижевном стваралаштву, нарочито
његовој поетици. Будући да поетика није интересовање овога рада, онда се
о њој неће ни говорити. Узгредно ћу само поменути Мешино виђење
књижевности према друштву. Он је против утилитаристичког односа
умјетности у друштву, свако ангажовање умјетности у било које сврхе
може бити погуно и за то друштво и за ту умјетност. Па каже: „...на томе је
добрим дијелом страдала данашња совјетска књижевност, јер се
ангажовала око догме, насукала се на прагматизам“. (ПМиР: 272). (О томе в.
Двадесет плодних година – ПМиР: 203; Друштво и књижевност: 249).
Када је већ ријеч о књижевност, онда ћу само узгредно поменути
нека јако упечатљива Мешина запажања, а интересентна за рад:
„...књижевност може да буде непотребна појединцу, али је потребна,
али је неопходна народу и његовој култури.“(ПМиР: 255)
„...без књижевности, језик би се свео на суву
функционалност .“(ПМиР: 255)

Ово досада речено је мање-више познато у науци и о томе се подоста

писало. Сада бих нешто рекао о Мешиним запажањима и виђењима језика
и књижевности у међунационалним односима која нису толико позната и
анализирана, или се на њих није толико обраћала пажња, а који су сада,
нарочито послије распада бивше СФРЈ, дошли до изражаја. Тадашња
запажања сада дјелују некако визионарски, пророчки.

Мешин став о међунационалним односима у књижевности

Када говори о међунационалним односима у књижевности, па и у

култури, Меша каже „да је нужност међунационалне сарадње драматично
ургентна“ (ПМиР: 240; прича о Словенцу: 246). Сматра да не треба
инсистирати на сентиманталним разлозима, алудирајући на братсво и

2
јединство, у очувању заједнице нација и народности, већ на заједничким
ширим интересима (економским, друштвеним, културним, одбрамбеним и
сл.).

Или неко опште стање:

„Шта вас у нашој књижевности данас највише забрињава? – Грубе

отворене свађе, моћне затворене котерије, разорна мржња“. (ПМиР:261)

Меша према језичкој политици – језичкој ситуацији у Југославији

Занимљив је и његово став према језичким варијантама – источна

(српска) или (хрвастска) западна. У интервјуу који је дао за Борбу 1970,
Меша је изјавио да језичку толеранција доживљава као демократију која ће
осигурати свакоме да се опредијели за језик који сматра својим и да је
толернција не наметање језичких норми (ПМиР: 339).
Упитан о своме виђењу (исто) језичке ситуације у БиХ, Меша је
одговорио да у БиХ не види неку специфичну језичку ситуацију, да је то
јединствен језик са одређеним дијалекатским особинама и да су разлике
много мање него што то неко жели да представи. (ПМиР: 342)

Једном приликом наглашава да „спор око језика оживљава увијек у

прекретним временима“.

И на крају:
Као неки општи закључак, прелиминарни, рекао бих – Меша се, у
тадашњој клими југословенства, залагао за истину да је језик јединствен,
један, са више варијаната којима се писац може слободно, по властитој
вољи користити. Да је језичко заједништво, српско-хрватско, засновано на
политичко-моралним мотивима (ПМиР: 319) и да се плаши будућности.
Због предосјећаја рушилачких појава (као што је била појава
дезинтеграције српске књижевности у књижевном минимуму), Меша је
одлучио да се писменом изјавом, коју је упутио Српској академији наука и
уметности, опредијели за српску књижевност, а томе се може додати још и
источној варијанти српскохрватског језика, односно српском језику, јер је
сам Меша нагласио да припада, нацији и књижевности Вука, Матавуља,

3
Сремца, Станковића, Петра Кочића, Ива Андрића, а да своје најдубље
сродство са њима нема потребе да доказује.

О Мишљењу и Приједдлогу књижевног минимума

Мишљење и Приједлог Удружења књижевника Србије о Нацрту

минимума наставе књижевности у средњим школама, актуелан 1981.
Удружење износи замјерку на критеријум и начин избора писаца –
завичајност не може бити главни критеријум за одређење
припадности писца јер су многи писци стварали у разним срединам или
су рођени у једнима, а стварали у другима. Посљедица тога је
дезинтеграција Српске књижевности, која има велики број писаца
рођених у другим републикама или покрајинама. Затим, постављени
критеријум није дослиједно ни проведен. Нпр.: Матавуљ је припао Српској
књижевности, иако је рођен у Шибенику, док то могућност немају Дучић,
Шантић, Андрић, Ћопић...

4
 Мешино интересовање према језику усмјерено је у два правца: према језику
књижевности и књижевном (нормираном) језику.
„Борба“ у изградњи и афирмацији властитог израза повела је Мешу стазом
језичке прошлости, у Вукова времена. Ту се експлицирало и Мешино занимање за
расправу о језику која се водила између Вука и противника реформе језика.
Општепозната је ствар да је Меша том приликом демистификовао Вукову улогу
„идејног зачетника“ језичке реформе. Али, никако не желећи да умањи Вуков
револуционарни значај, Меша аргуменотвано пише о Вуковим неистомишљеницима
(Л. Мушицком, М. Видаковићу и Ј. Хаџићу) као ученим и способним људима свога
времена – које је ипак могао да надвиси само Вук! У истоименој студији, износећи
аргументе „за“ и аргументе „против“ Вукове реформе, Меша показује и своје ставове о
језику и наглашава богатство и стваралачку моћ (српског) језика на којем почива тако
богата књижевна традиција.

Управо у тој (српској) књижевној традицији егзистира и Мешино дјело што

експлицитно потврђује својој изјави и сам писац – да припада српској књижевности, а
књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припада, сматра само
завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу. Ово је један од
темељних ставова

Мешин однос према језику и према књижевности не може се поларизовати на

само „за“ или на само „против“. Ако већ не можемо категорично одредити да ли ће
бити „за“ или „против“, онда је нужно, по Мешином принципу, одредити да ли има
више „за“ или више „против“.

, тј. према властитоме језичком изразу и његовом побољшању, и према

књижевном језику

Између ових крајности налази се врло сложено и слојевито опредјељење.

Удружење књижевника Србије формирало је Радну групу да изнесе мишљење о

Нацрту минимума књижевности у средњим школама. Радна група сматра да је
мањкавост приједлога у томе што је механички примјењен принцип подјеле наших
националних књижевности по републикама и покрајинама. При томе се није водило о
могућим другим критеријумима, као што су: избор дјела и писаца за средњошколске
програме, о језицима којим се писало ни у прошлости ни у садашњости, ни о
националној припадности писаца, ни о историјским условима у којима су се развијале
наше националне литературе. Изгледа да је главно било одредити републичко-
покрајинску припадност свих писаца и учинити да преко школских програма та
припадност буде призната у читавој Југославији. А пошто су многи писци стварали у
разним срединама или су рођени у једним а стварали у другим, питање њихове

5
припадности ријешено је на најједноставнији начин – писци припадају књижевности
средине у којој су рођени, а не књижевности средине гдје су се стваралачки изразили.
Завичајност је тако узета за главни критеријум за одређење припадности писца, а све
друго постало је мање важно.

У раду се посматра однос Меше (Мехмеда) Селимовића према (српском) језику

и (српској) књижевности. , односно, према књижевном минимуму којим би у оквиру
наставе језика и књижевности у свакој републици и покрајини бивше СФРЈ биле
представљене националне и народносне (мањинске) књижевности.
Мешино интересовање за језик може се посматрати у два смјера – према језику
књижевности, односно према његовме индивидуалном језику којим је стварао своја
дјела и књижевном (нормираном) језику. О Мешином настојању да достигне израз
којем тежи – „језику способним да изрази апстракцију и да се сублимише у
интелектуални или емоционални израз“, овом приликом неће бити говора, али та
„борба“ у афирмацији властитог израза вјерованто је повела Мешу стазом језичке
прошлости, у Вукова времена, што је интересовање овога рада: Мешино занимање и
његов однос према расправи која се водила између Вука и његових противника о
језику, односно на његову студију „За и против Вука“. Већ је општепозната ствар да је
Меша том приликом демистификовао Вукову улогу „идејног зачетника“ језичке
реформе. Не желећи да умањи Вукову улогу и његов револуционарни значај, Меша
аргуменотвано пише о Вуковим неистомишљеницима (Л. Мушицком, М. Видаковићу,
Ј. Хаџићу) као ученим и способним људима свога времена – које је ипак могао да
надвиси само Вук! Износећи аргументе „за“ и аргументе „против“ Вукове реформе,
Меша показује и своје ставове о језику (о којима ће бити говора у раду), али и на само
богатство и стваралачку моћ (српског) језика на којем почива тако богата књижевна
традиција. Управо у тој (српској) књижевној традицији егзистира и Мешино дјело што
експлицитно потврђује својој изјави и сам пиац – да припада српској књижевности, а
књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припада, сматра само
завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу. О своме књижевном
(не)опредељењу Меша говори поводом књижевног минимума, о чему ће такође бити
помена у самоме раду.

Кључне ријечи: Меша Селимовић, књижевни језик, језички израз, књижевни

минимум.

Хронологија дешавања: