Norman Fairclough: Critical Discourse Analysis - Global capitalism and critical

awareness of language (section G)

Norman Fairclough je rođen 1941. I profesor je lingvistike na odseku za lingvistiku i engleski jezik
na Univerzitetu Lancaster. Jedan je od osnivača Kritičke analize diskursa (CDA) primenjene u
sociolingvistici. CDA se bavi načinom na koji se moć vrši putem jezika. CDA proučava diskurs; u
CDA to uključuje tekstove, razgovore, video zapise i prakse (Wikipedia, 2020). Kritička analiza
diskursa razvila se krajem dvadesetog veka, tačnije sredinom 80-ih godina kao nova orijentacija u
radu Norman-a Fairclough-a, Teun-a van Dijk-a, Ruth Wodak i drugih. Kao disciplina je
ustanovljena od 1992. tj. od skupa u Amsterdamu, gde su Fairclough, van Dijk, Wodak, Kress i
van Leeuwen izložili svoje radove koji su kasnije objavljeni kao specijalno izdanje časopisa
Discourse and Societ (Nikolić, 2013).

Fokus opsežnog, fundamentalnog dela, profesora Normana Fairclougha, u knjizi Critical

Discourse Analysis, jeste odnos jezika i društva u više različitih manifestacija. Oni su analizirani u
dvadeset i dva rada koja čine kolekciju. Knjiga je nastala iz autorovog dugogodišnjeg istraživanja
o temi koja je dovela do prvog izdanja 1995. godine i do druge, uveliko proširene, verzije 2010.
Svezak se otvara predgovorom urednika serije, profesora Christophera N. Candlina, koji ističe
ključne elemente studije. Prema njegovim rečima, u knjizi postoji opravdano insistiranje na
konceptu transdisciplinarnosti i na potencijalnoj ulozi kritičke analize diskursa (CDA) kao sredstva
društvene promene. Opšti uvod tada čitaocu pruža objedinjavajući okvir za ove radove koji se
bave različitim temama, ali koji su svi povezani zajedničkim ciljem. Ovde su prikazana osnovna
svojstva CDA-e, naime njen relacijski, dijalektički i transdisciplinarni karakter i dan je stvarni
manifest. Za razliku od drugih oblika istraživanja i analiza, CDA nije samo deskriptivni, već je i
normativan jer ima za cilj ispravljanje ili ublažavanje prepreka i ograničenja savremenog
kapitalizma u ovom periodu globalne krize (Franceschi, 2020).

Ali najpre ćemo se pozabaviti analizom diskursa, samog značenja ovog koncepta, kao i Kritičkom
analizom diskursa i njegovim značenjem. Pojam diskurs je jedan vreoma širok pojam, veoma
protivrečan i stoga za zasnivanje jedne metode tumačenja pojava u svetu veoma nesiguran
pojam, a ipak na jedan čudan način razumljiv i za kratko vreme opšteprihvaćen pojam u brojnim
naučnim disciplinama (Tomašević, 2020). Analiza diskursa nastala je iz više naučnih disciplina:
lingvistike, semiotike, sociologije, psihologije i antropologije. Sve ove discipline imaju zajedničko
interesovanje za upotrebu jezika, tj. za načine na koje ‘stvarni’ ljudi koriste ‘stvarni’ jezik.
Upotrebili smo reč ‘stvarni’ da bismo napravili razliku između apstraktnih kategorija jezika i
gramatike kako su tradicionalno proučavani do druge polovine XX veka i stvarne upotrebe jezika
u realnim situacijama koja počinje da se proučava sa pripadnicima Praške škole i nastankom
pragmatike. CDA je, dakle, s jedne strane, izdanak analize dirkusra. Od nje se razlikuje
prvenstveno po svom kritičkom pristupu, po kojem analiza diskursa samo opisuje instance
diskursa, dok ih CDA interpretira i objašnjava (Perović, 2014).

Početkom 1990-ih diskurs je postao ključni termin u postmodernoj filozofiji i kulturologiji, pa je

CDA pokušala da se eksplicitno distancira od dominantne tendencije u tim oblastima da se
društveno svede na diskurs i samo diskurs. Koncepti kao što je, na primer, ‘marketizacija’
(Fairclough, 1995) mogu da obuhvate i društvenu praksu koja prolazi kroz proces promena
(tržišna praksa se trenutno uvodi u mnoge institucije, uključujući i univerzitete), i diskurse koji se
takođe stalno menjaju, a koji igraju ključnu ulogu u tim procesima, tako što predlažu i legitimišu
promene, obučavaju ljude u tim novim praksama, zahtevaju od njih da nauče nove načine
pisanja i govorenja, itd. (Nikolić, 2013).

Kritička analiza diskursa (CDA) interdisciplinarni je pristup proučavanju diskursa ili, jednostavnije
govoreći, teksta koji jezik posmatra kao oblik društvene prakse. Stručnjaci koji rade na tradiciji
CDA-e općenito tvrde da (nejezička) društvena praksa i lingvistička praksa sačinjavaju jedna
drugu i fokusiraju se na istraživanje kako se društveni odnosi moći uspostavljaju i jačaju
upotrebom jezika. U tom se smislu razlikuje od analize diskursa po tome što naglašava pitanja
asimetrije moći, manipulacije, eksploatacije i strukturalnih nejednakosti u oblastima kao što su
obrazovanje, mediji i politika (Wikipedia, 2020). Prema kritičkoj analizi diskursa jezik ima glavnu
ulogu u održavanju i legitimizaciji nejednakosti, nepravde i ugnjetavanja u društvu. CDA koristi
analizu diskursa da bi pokazala kako se to čini i pokušava da razvije svest o ovom društvenom
aspektu jezika, kao i da eksplicitno zagovara promene na osnovu rezultata svojih istraživanja
(Nikolić, 2013).

Odlika ovog tipa analize koja je razdvaja od poststrukturalističkih analiza teksta je da se

uvažavaju i spoljašnje (socijalne) determnante značenja koje se ne mogu redukovati na tekst i
značenje. Diskurzivna analiza obuhvata tri sloja interpretacije: karaktersitike teksta, procese
proizvodnje i praktikovanja (diskurzivna praksa) i upotrebe obrasca u socio–kulturnom kontekstu
(socio– kulturna praksa). Kritička analiza diskursa podrazumeva da se tekst analizira u kontekstu
institucionalnih i diskurzivnih praksi u kojima nastaje (Fairclough 1995). Sprovodeći kritičku
analizu diskursa, istraživači su usmereni na to kako su diskursi konstruisani i održani u odnosu na
određeni fenomen, kao što je na primer globalizacija (Bryuman 2012). Kao što je tema
globalizacije centar javnih i naučnih debata, tako je i centralno pitanje gotovo svakog
savremenog dokumenta javne politike iz svih oblasti - globalizacija. Pored određenja globalizacije
kao ekonomskog, političkog i kulturološkog procesa, Fairclough smatra da globalizaciji možemo
da pristupimo i iz ugla jezika, jer globalizacija podrazumeva određene načine komunikacije i
pojam je koji reprezentuje procese koji se događaju u realnosti (Fairclough, 2007).

Predmet našeg istraživanja jeste poslednje poglavlje knjige Critical Discourse Analysis koje je
označeno kao Section G (Language and education) koje se sastoji od dva rada I to: Critical
language awareness and self-identity in education (za koje je zadužena naša koleginica Katarina
Šašić) I Global capitalism and critical awareness of language koji opet u sebi sadrži odredjene
naslove za koji sam zadužena ja I potrudiću se da vam na što lakši I jednostavniji način
predstavim glavne karakteristike I definicije ovog dela knjige I to za svaki naslov pojedinačno. S
obzirom na to da oblik novog društvenog poretka postaje jasniji, tako postaje I potreba za
kritičkom svešću o jeziku kao delu jezičkog obrazovanja. Postoje nekoliko ključne karakteristike
kasnog modernog društva koje pomažu da se razume kritička svest diskursa: odnos izmedju
diskursa, znanja I društvene promene u našem društvu; “tekstualno posredovanje” prirodom
savremenog društvenog života (Smith 1990); veza izmedju diskursa I socijalne razlike;
komodifikacija diskursa; diskurs I demokratija (Fairclough, 1995).

Primer: Diskurs o “fleksibilnosti”

Najpre ćemo navesti primer koji ukazuje na brojne karakteristike socijslnog života u savremenom
društvu koji zahteva kritičku svest diskursa. Večina smatra da promene u savremenom društvu
daju više ili manje centralno mesto u ekonomskom sistemu: promena iz “fordizma” do
“fleksibilne akumulacije”, kako Harvei (1990) kaže (Fairclough, 1995). Fordizam je “masovna
proizvodnja” – osnovi moderni ekonomski i socijalni sistem, baziran na industrijalizovanoj,
standardizovanoj masovnoj proizvodnji i masovnoj potrošnji. Koncept (nazvan po Henriju Fordu)
se koristi u socijalnoj, ekonomskoj i upravljačkoj teoriji u vezi sa proizvodnjom i uslovima rada,
potrošnjom i srodnim pojavama, naročito u 20. veku. Fleksibilna akumulacija je više složen
koncept, ali u osnovi znači veću fleksibilnost na različitim nivoima proizvodnje, u radnoj snazi, u
opticaju finansija itd. Fleksibilnost je svojstvo savremenih ekonomija za koje postoji dovoljno
naučnih dokaza - ali to ne znači da je „fleksibilna akumulacija” potpuno izbacila “fordizam”,
stvarnost je mešavina starog i novog režima. Promena od fordizma u fleksibilnu akumulaciju je
nezamisliva bez promene ekonomskog diskursa. Postavlja se pitanje, zašto? Kao jedan od
odgovora nameće se termin “jak diskurs”, a to je diskurs koji je podržan snagom svih
ekonomskih i socijalnih snaga (banke, multinacionalne kompanije, političari i tako dalje) koji
pokušavaju da naprave fleksibilnost - novi globalni kapitalizam – koji će biti još više prisutan,
nego li što je sada trenutno. Treba napomenuti da diskurs fleksibilnosti takođe prodire u
svakodnevni jezik i privlači neke komentare i kritike - kritička svest o jeziku nije u potpunosti
nešto što se mora doneti ljudima spolja, ona se javlja u uobičajenim načinima kada ljudi
razmišljaju o svom životu. Ljudi bi trebalo da znaju takve stvari, u suprotnom će teže da
upravljaju raznim delovima svog života: kao radnički sindikalisti - bilo da se bore protiv otpora
premeštanja na honorarni rad i rad na kraće vreme kada je to neizbežno; kao menadžeri - koje su
snage i ograničenja fleksibilnosti za njihove organizacije; kao građani - da li postoji „treći put“;
kao roditelji - u kakav svet da pripreme svoju decu. Ali takvo znanje o diskursu mora doći izvan, iz
teorije i istraživanja, putem obrazovanja (Fairclough, 1995).
Diskurs, znanje i društvene promene

Evaluacija diskursa znači njihovo prilagođavanje promenama, razumevanje kakve materijalne

mogućnosti postoje u praktičnom domenu (na primer ekonomija). U takvim se praktičnim
kontekstima diskursi ne vrednuju u smislu kao neka nemoguća „apsolutna istina“, ili u smislu
„epiztemskih dobitaka“ – da li oni daju znanje koje omogućava ljudima da poboljšaju način na
koji upravljaju svojim životom. Posao procene i promene znanja i diskursa je nešto u šta je sve
veći broj ljudi uključen, kao deo svog posla koji obavljaju. Velika je briga obrazovnih institucija da
ih nauče kako da urade ovo i deo trenutne preokupacije „učenjem za učenje“ i drugo
tematizacije “učenja” u savremenom obrazovanju i biznisu – “društvo koje uči“, preduzeća kao
“organizacije koje uče“, “celoživotno učenje“ (Fairclough, 1995). Norman želi da kaže da su
resursi za učenje i za rad u ekonomiji zasnovi na znanju koja uključuju kritičnu svest o diskursu -
na svest o tome kako diskurs deluje unutar društvenih praksi, svest o tome da svako znanje u
domenu društvenog života konstituisano je kao jedan diskurs, kako su različiti diskursi povezani
sa različitim perspektivama I interesovanjima, kao I svest o tome kako diskursi mogu
funkcionisati u društvenim odnosima.

Tekstualno posredovani društveni život

Savremena društva nisu zasnovana na znanju samo u svojoj ekonomiji, već i na načine na koji
ljudi vode svoje lične veze. Dolaze nam stručna znanja / diskursi putem raznih tekstova koji
posreduju u našem društvenom životu - knjige, časopisi, radio i televizijski programi i tako dalje.
Ovi tekstovni procesi posredno povezuju ljude koji su rasuti po društvima u društvenom sistemu
- jedan od Smithovih primera je kako tekstualno posredovane utiče na konstrukciju žene
zaključavaju ženstvenost rasute po društvenom prostoru u ekonomski sistem robne proizvodnje
i potrošnje, u toj je ženstvenosti izgrađena uslove kupovine i upotrebe robe kao što je odeća
(Smith, 1990). Nosioci ove prostorno-vremenski proširene tekstualne medijacije su novi mediji -
radio, televizija i informaciona tehnologija. Kako svakodnevni život postaje sve više tekstualno
posredovan, život ljudi se sve više oblikuje reprezentacijom koja se proizvodi drugde.
Reprezentacije sveta u kojem žive, aktivnosti u koje su uključeni, njihovi odnosi jedni sa drugima,
pa čak i ko su i kako (treba) da vide sebe (Fairclough, 1995). Autor u ovom poglavlju daje
Stephenov primer reprezentacija života u crnoj ekonomiji koji se oslanja na diskurs fleksibilnosti.
Tekstualno posredovan društveni život smanjuje oba načina - ljudima to otvara neviđene resurse
oblikuju svoj život na nove načine zasnivajući se na znanju, perspektivi i diskursi koji se stvaraju
širom sveta. Ali na taj način se otvara nova područja njihovog života do igre moći. Na delu postoji
dijalektika kolonizacije - prisvajanja (Fairclough, 1995). Ali glavna poenta je ovo: ako ljudi žele da
žive u složenom svetu, a ne da se samo nose sa sobom po njemu, potrebni su im resursi da bi se
oni smestili izmedju globalnog i lokalnog - a ti resursi uključuju kritičnu svest o jeziku i diskursu
do kojih mogu doći samo jezičkim obrazovanjem.
Diskurs, društvena razlika i socijalni identitet

Diskursi su delimični i pozicionirani, a društvena razlika se manifestuje u raznolikost diskursa u

određenim društvenim praksama. Neoliberalni ekonomski diskurs, na primer, samo je jedan od
mnogih ekonomskih diskursa i odgovara određenoj perspektivi i skupu interesa. Kritička svest je
u ovom slučaju stvar uočavanja različitosti diskursa i njihova pozicionirana priroda. Ali postoje i
drugi aspekti društvene razlike. Kasno moderna društva su sve više društveno raznovrsnija
društva, koje su samo u migracijama dovela do veće etničke i kulturne raznolikosti, ali i zbog
drugih razlika koje bili su donedavno relativno bile prekrivene, a sada su postale vidljivije - razlike
na polnoj i seksualnoj orijentaciji, na primer. Razlike su delom semiotičke prirode - različiti jezici,
različiti društveni dijalekti, različiti komunikativni stilovi, različiti glasovi, različiti diskurzi.
Dominantni standard, je na primer, u evropskim društvima da razlike koje su postojale u
prošlosti sada bi trebalo da bude priznate. Ali pošto ljudi moraju da rade zajedno preko razlike,
razlike se moraju pregovarati. Ljudi moraju da rade preko razlika u poslu, politici, kulturnim
aktivnostima i svakodnevnom životu. Ali je vrlo važno shvatiti da društvena razlika nije samo
razlika između ljudi, već i razlika unutar ljudi. Zaista, prepoznajući razliku unutar je osnova za
otvoreno pregovaranje o nesavesnim pregovorima između ljudi i grupa (Barat, 1998). Medjutim
radeći preko razlika podrazumeva pojavu novih kombinacija jezika, glasova, dijalekata, žanrova i
diskursa. Različitost, promenljivost, brzina delovanja, intertekstualnost su neke od karakteristike
diskursa, takodje još jedna karakteristika je svakako pregovaranje o socijalnoj razlici koja
uključuje, pregovaranje o razlici između profesora I studenata, izmedju oglašavača i potrošača
robe, izmedju rukovodilaca preduzeća I njegovih zaposlenih, a sve u okviru obrazovnih institucija
koje su sve okrenuta ka tržišnom poslovanju.

Komodifikacija diskursa

Norman govori o knjigama menadžerskih gurua koje pune aerodromske knjižice i puni su
neoliberalnih ekonomskih diskursa. One su uglavnom prilično uspešna roba, što se može videti iz
impresivnih podataka o prodaji koje često ukrašavaju njihove korice. Stvari od kojih se izrađuju
su, naravno, papir I mastilo ali tu je i jezik i druge vrste semiotičkih stvari. Oni proizvode
proizvode, pažljivo kreiranu kako bi privukli potrošače I što više prodali. Savremeni oblici
poslovanja dovode do toga da se menja akcenat od robe koje su više fizičke nego kulturne
(automobile) do robe koja je više kulturološka nego fizička (knjiga). Danas I mnoge usluge
postaju roba, kao npr u restoranu plaćamo pored hrane I ambijent, ljubaznost osoblja I sl. Kako
roba postaje semiotizirana, diskurs postaje komodifikovan - postaje otvoren prema ekonomskim
procesima, dizajniran je za uspeh na tržištu. Komodifikacija diskursa može se posmatrati kao deo
opšteg primena instrumentalne ili „krajnje“ racionalnosti u diskursu koji takođe poprima oblik
vlade i drugih organizacija koje više diskursuju birokratski. Ovaj proces počiva na kritičkoj svesti
diskursa, ali takođe zahteva kritičku svest o diskursu među ljudima koji rade u komercijalnim,
vladinim i organizacijama javnih službi u raznim segmentima, uključujući obrazovanje
(Fairclough, 1995).

Diskurs i demokrartija

U ovom delu autor se fokusira na to kako funkcionišu politički sistemi I to širom sveta. Političke
stranke postaju sve sličnije u svojim politikama i razlike među njima su samo razlike u stilu. Jedan
aspekt ovoga proces je ono što je Marcuse pre 30 godina identifikovao kao “zatvaranje
univerzum diskursa” - prevladavanje jednog jedinstva ekonomsko-političkog diskursa kroz
politički spektar (Fairclough, 1995). Ovde se javljaju problemi sa očiglednim odsustvom efikasnih
prostora i praksi u kojima ljudi kao građani mogu da razmišljaju preko pitanja od zajedničkog
društvenog i političkog značaja i njihove rasprave mogu oblikovati političke odluke koje se
donose. Mediji koji emituju program su puni dijaloga o takvim pitanjima, ali to je dijalog koji je
duboko manjkav u pogledu javnosti sfera verodostojnosti - u smislu ko ima pristup tome, u
smislu onoga šta se uključuje u plan, u smislu ko kontroliše njegov tok i u smislu njegovog
dizajniranja da maksimizira publiku i zabavi se (Fairclough, 1995). Pregovaranje preko razlike
opet je centralna briga za savremenu javnu sferu - politički dijalog u sociokulturno raznovrsnim
društvima mora biti orijentisan na saveze oko određenih grupa pitanja. U ovom slučaju je kritička
svest diskursa od suštinskog značaja za rad eksperimentiranje i osmišljavanje koji su potrebni za
pronalaženje efikasnih oblika dijaloga koji olakšavaju otvorenu argumentaciju i zajedničke oblike
delovanja I ne suzbijati tu razliku (Fairclough, 1995).

Kritična svest o diskursu i novom globalnom kapitalizmu

Fairclough u delu o novom globalnom kapitalizmu govori da uprvo on otvara nove mogučnosti sa
jedne strane, ali I da stvara problem sa drug strane. I upravo kritična svest diskursa je potrebna
za obe strane, kako za otvaranje novih znanja u ekonomiji, tako I za otpor protiv interesa
ratličitih državnih, ekonomskih I socijalnih organizacija u svakodnevni život. Zbog toga je izuzetno
vašno pružiti ljudima potrebno znanje iz ekonomske sfere, kako bi mogli sami da razvijaju kritiku
o tome I to kao gradjani, potrošači, radnici, članovi društvenih grupa (kao žene, crnci, sindikalisti,
aktivisti za zaštitu životne sredine).

Kritika: društvena nauka, analiza diskursa, svest o diskursu

Obrazovanje I informacije o kritičkom svešću diskursa u savremenom društvu trebala bi da

zauzima centralni deo jezičkog obrazovanja u školama, fakultetima i univerzitetima. Kritička
društvena nauka objašnjava i strukturalne odnose između i unutar društvenih praksi unutar
takvih mreža i dijalektičke napetosti između struktura i događaja koji čini strukture i
preduslovima za događaje i (transformisani) njihovi rezultati. Jedan pogled kritike je koncept
“objašnjenja kritika” povezana sa “kritičkim realizmom”: kritika uključuje četiri faze (Fairclough,
1995):
 1. identifikaciju problema,
2. identifikaciju u čemu se nalazi mreža društvenih praksi koja stvara problem,
3. razmatranje da li i kako je problem funkcionalan u održavanju sistema (na primer da li
deluje ideološki) i
4. identifikacija stvarnih mogućnosti unutar domen društvenog života u pitanju za
prevazilaženje problema.

Problem se može uspostaviti samo dijalogom onih koji su uključeni - često nije lak proces ili onaj
koji daje jasne odgovore. Kritička istraživanja diskursa vršena su pod imenima “kritičnih analiza
diskursa” I “kritička lingvistika”. Kritična analiza diskursa ima za cilj da osigura okvir za
sistematsko povezivanje svojstva diskurzivnih interakcija i tekstova sa osobinama njihove
društvene i kulturne okolnosti. Posebni diskurzivni događaji i dugoročne serije događaja vezani
za specifične društvene konjukture opisani su u terminima potencijalno inovativnih načina na
koje se oslanjaju na redoslede diskursa što ih uslovljava - takav je odnos prema naredbama
diskursa koji posreduju vezu između detaljnih semiotičkih / jezičkih karakteristika tekstova i
interakcije, socijalne i kulturne strukture i procesa. Postoje dve vrste porblema: problemi na
osnovu potreba - diskurzivne prakse koje u na neki način u suprotnosti sa potrebama ljudi (na
primer, oblici lekara i pacijenta) komunikacija koja ne dozvoljava pacijentima da prepričaju ono
što vide relevantni aspekti njihovih zdravstvenih problema); i problemi sa reprezentacijom (na
primer, konstrukcije društvenih grupa kao što su žene ili kulturne manjine koje za njih imaju
štetne socijalne posledice)(Fairclough, 1995).

Osvešćenost kritičkog diskursa i obrazovanje

Moramo napomenuti da su obrazovne reforme oštro postavile pitanja šta je obrazovanje I kome
je namenjeno. Jedan od odgovora koji se nameće je svakako da je obrazovanje profesionalno
orijentisan prenos znanja i veština. Najbitnije u ovom pogledu obrazovanja je svakako njegov
fokus na podučavanje I učenje „ključnih veština“, tj prenos znanja sa profesora na učenika I kao
osnova za budući uspeh uključujući I veštine “doživotno učenje”. S obzirom da je jedna od ovih
ključnih veština „komunikacija“, ovo gledište obrazovanja počiva na pogledu diskursa - diskurs
kao “komunikacijske veštine”. Postavlja se pitanje – Šta nije u redu sa posmatranjem diskursa
komunikacijskih veština? Postoje naime tri problema. Prvo, pretpostavlja se da je veština
komunikacije, jednom naučena, može se slobodno preneti iz jednog konteksta u drugi. Ali ono
što ta prva pretpostavka propušta je ono što je autor nazvao kolonizacijom - prisvajanje
dijalektike (koja je takođe globalno lokalna dijalektika). Drugo, pretpostavlja se da postoji
jednostavan odnos između onoga što je u stvari rečeno tokom neke društvene prakse i veština,
internalizovani modeli kako to reći / učiniti - taj diskurs je puka instancija takvih modela. Treće, i
najozbiljnije, pretpostavlja se da je dato i prihvaćeno način upotrebe jezika za obavljanje
određenih stvari, kao da je diskurs jednostavna stvar tehnike, a bilo koji način upotrebe jezika
koji će se dati i prihvaćeno to čini kroz aplikacije moći koje nasilno isključuju druge načine i bilo
koji način upotrebe jezika u bilo kojoj društvenoj praksi je socijalno sporno i verovatno da će biti
sporno (Fairclough, 1995). Autor u ovom delu pored kritike I gledanja na diskurs komunikacijskih
veština, kritikuje pogled na obrazovanje kao prenos znanja i veština, koji su uglavnom privremeni
i neodređeni I osporavani u odnosima svih profesora I učenika. Još jedno od pitanja koje se
postavlja u kritičkom pogledu na obrazovanje jeste I šta profesori podučavaju I uče svoje
učenike, kao I bruga šta se računa kao znanje ili veština, a samim tim I šta ne, za koga je to
korisno ili problematično. Savremena tendencija ide ka tome da svrha obrazovanja ide u skladu
sa zadovoljenjem potreba ekonomije. Alternativa je neka vizija obrazovanja za život unutar koje
a za sve je neophodna kritička svest o diskursu (Fairclough, 1995).

Ranije spomenuta metafora fleksibilnosti, nakon što se udomaćila u ekonomskom diskursu,

postpuno je penetrirala i u ostale vrste diskursa, osobito u pedagoški i obrazovni. Konkurentnost
na tržištu rada, mobilnost, fleksibilnost u odabiru studija, kriterij izvrsnosti itd. sve su češći izrazi
preuzeti iz ekonomskog diskursa, koji su praktički "kolonizirali" obrazovni diskurs. Fairclough
primjećuje najočitije promjene u diskursu kao što je preimenovanje postojećih aktivnosti i
odnosa, pa su učenici postali "konzumenti" ili "klijenti", nastavni predmeti su "paketi" ili
"proizvodi", a postoje i brojne suptilnije diskurzivne promjene, kao što je prodiranje
promidžbenog, menadžerskog i savjetničkog diskursa. Ono što je šokantno jest da, unatoč tome
što je u takvom neoliberalnom diskursu obrazovanja jedan od najčešćih koncepata "razlikovanje
na temelju postignuća" i "izvrsnosti", u obrazovnom sustavu, osobito "bolonjskom" modelu,
diferencijacija zapravo ide linijom društvene klase (Fairclough, 2006). No nije slučajnost što se
diskurs globalnog kapitalizma uvijek navodi kao primjer, jer je upravo njegova priroda i ono što
predstavlja, perpetuira i naturalizira razlog zbog kojeg je nekritička svijest o diskursu uopće i
potrebna. Kritička analiza prema Faircloughu prije svega treba identificirati problem koji ima
semiotički aspekt. Nakon toga treba identificirati razloge koji su u društvenim praksama
uzrokovale nastanak problema i razmotriti je li i kako problem funkcionalan u prevladavajućem
sustavu (npr. je li ideologičan). Potrebno je identificirati realne mogućnosti unutar domena
društvenog života koje omogućuju prevladavanje problema i u konačnici, kritički promisliti o
vlastitoj analizi. Kritička analiza diskursa u današnjem kontekstu globaliziranog i vrlo dinamičnog
društva svakako ima brojne izazove i određene nedostatke koje mora doraditi. S obzirom da je
kritički orijentirana, a društvo i okolnosti dinamično se mijenjaju, ta kritika mora biti suvremena i
primjenjiva. Za opstanak kritičke analize diskursa nužno je njezino postavljanje u primarno
lingvističko okruženje i mjerenje njezinih postignuća unutar lingvistike i lingvistički orijentirane
pragmatike i analize diskursa. Osim toga ono što se na europskom tlu istražilo u okvirima kritičke
analize diskursa ne objašnjava fenomene u drugim krajevima, npr. u Africi, i ne može se precizno
odrediti kako diskurs funkcionira u ostatku svijeta (Podboj, 2012).
Od devedesetih, kada se kritička analiza diskursa profilirala kao znanstvena perspektiva pa do
danas, društvo se, globalno govoreći, vrlo promijenilo, a samim time i položaj jezika kao
komunikacijskog sredstva. Stoga je danas više nego ikad potreban konstruktivan program
kritičke svijesti o jeziku koji će omogućiti rekontekstualizaciju cjelokupnog jezičnog istraživanja i
radikalnu izmjenu obrazaca jezičnog obrazovanja. Zbog toga se danas kritička analiza diskursa
nalazi pred brojnim izazovima i zahtjevima za prilagodbom svojeg djelovanja u skladu s
društvenim okolnostima. Smatram da se iz kritičke perspektive proučavanja jezika mogu
objasniti brojni jezični i društveni problemi s kojima se svi kao pojedinci unutar određenih
društvenih grupa susrećemo. Ono što vidim kao najveću prednost i privlačnost kritičke analize
diskursa jest njezina društvena angažiranost i problemska orijentiranost te inzistiranje na
tretiranju jezika kao društvenog fenomena, a ne apstraktnog sustava znakova. Takav pristup i
zaokret u lingvistici ne treba se smatrati radikalnim, nego naprosto potrebnim.

Literatura I izvori:

1. Critical discourse analysis. Dostupno na:

https://en.wikipedia.org/wiki/Critical_discourse_analysis
2. Nikolić, Melina (2013). Jezička sredstva za izražavanje moći u konfrontacionom diskursu.
Doktorska disertacija
3. Norman Fairclough. Dostupno na: https://en.wikipedia.org/wiki/Norman_Fairclough
4. Podboj, Martina (2012). Kritička analiza diskursa: Teorijski temelji I mogučnosti primjene.
Diplomski rad. Dostupno na:
https://repozitorij.ffos.hr/islandora/object/ffos:1576/preview
5. Tomašević, Boško (2020). Problematika diskursa. Web časopis za književnost. Dostuno
na: https://eckermann.org.rs/article/problematika-diskursa/
6. Fairclough, Norman (1995). Critical discourse analysis: The critical study of language,
Longman
7. Franceschi, Daniele (2020) Norman Fairclough - Critical Discourse Analysis. the Critical
Study of Language. Dostupno na: https://www.questia.com/magazine/1G1-
334844706/norman-fairclough-2010-critical-discourse-analysis