3

2. TEORIJSKE OSNOVE POSTUPAKA OMD (TPD)

Plastično deformisanje metala odvija se pod dejstvom odgovarajućeg spoljašnjeg

opterećenja koje izaziva unutrašnje napone i trajnu promenu oblika polaznog materijala.
Ukupna deformacija je rezultat plastične deformacije svakog pojedinačnog kristalnog zrna
materijala, koje međusobno ne moraju da budu jednake. Raspodela deformacija po
zapremini komada može biti veoma različita što zavisi od tipa i uslova oblikovanja.
Pri obradi deformisanjem ne smeju se prekoračiti vrednosti graničnih iznosa deformacije,
jer se u protivnom razara struktura materijala ili pojavljuju drugi neprihvatljivi defekti.
Takođe se ne smeju prekoračiti intenziteti kontaktnih napona jer može doći do oštećenja
alata. Zbog toga se za svaku tehnološku metodu OMD izvodi proračun komponenti
napona i deformacija, zatim proračun deformacionih sila i rada. Ovi parametri neophodni
su za pravilno dimenzionisanje alata i izbor odgovarajućih mašina.
Tokom plastičnog deformisanja materijal menja svoju strukturu, što za posledicu ima
promenu mehaničkih svojstava u smislu povećanja čvrstoće i žilavosti.
Za analizu i prethodnu procenu navedenih pojava kod TPD neophodno je poznavanje
osnovnih teorijskih relacija baziranih na mehanici kontinuuma odnosno teoriji plastičnosti.

2.1 PRETPOSTAVKE U TPD

Da bi se matematičko−fizička interpretacija veoma složenih zavisnosti pojednostavila i

učinila praktičnijom za razumevanje i primenu, uvode se pretpostavke koje često nisu
sasvim realne ali (uz prihvatljivu grešku) daju rešenja za važne parametre procesa.
a) hipoteza o homogenosti elastično−plastičnog tela (zanemaruje se stvarna
diskretna, kristalna, struktura metala).
b) hipoteza o prirodnom naponskom stanju (pre početka deformisanja nema
unutrašnjih napona ili su uravnoteženi).
c) izotropnost strukture materijala (realni materijali imaju različita svojstva u raznim
pravcima po zapremini).
d) Idealizacija elastičnih i plastičnih svojstava (sl. 2.1).
e) nepromenljivost zapremine.
σ σ σ
a) b) c)

0 ε 0 ε 0 ε

σ σ

d) e)

0 ε 0 ε

Sl. 2.1 Idealizacija elastično−plastičnih svojstava materijala

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 4

2.2 NAPONI

Naponsko stanje u bilo kojoj tački naregnutog tela određeno je tenzorom napona:

⎡σx τ xy τ xz ⎤ ⎡σ1 0 0⎤ σ−normalni naponi; τ −tangencijalni naponi

⎢ ⎥
Tσ = ⎢τ yx σy τ yz ⎥ = ⎢ 0 σ2 0⎥ σ1> σ2 >σ3 −glavni normalni naponi
⎢ ⎥
⎢ τ zx τ zy ⎥
σ z ⎦ ⎢⎣ 0 0 σ 3 ⎥⎦ (deluju u ravnima u kojima nema
⎣ tangencijalnih napona)

Srednji (hidrostatički) napon:

1
σm = (σ1 + σ 2 + σ3 )
3
Ovaj vrednost predstavlja intenzitet napona ravnomernog pritiska ili zatezanja u
posmatranoj tački i definiše tzv. sferni tenzor napona (Tσs).

⎡σ m 0 0⎤
T =⎢ 0
s
σm 0⎥ Tσ = Tσs + D σ gde je Dσ − devijator tenzora napona
σ ⎢ ⎥
⎢⎣ 0 0 σ m ⎥⎦

Proces plastičnog deformisanja izvodi se upravo pod dejstvom devijatora tenzora napona
dok tzv. sferni deo tenzora u tom smislu nije značajan.

Efektivni (ekvivalentni) normalni napon:

2
σe = (σ1 − σ 2 )2 + (σ 2 − σ3 )2 + (σ3 − σ1 )2
2
To je veoma značajna vrednost jer predstavlja intenzitet fiktivnog jednoosnog napona čije
dejstvo reprezentuje odgovarajuće troosno naponsko stanje.
Ovako definisan efektivni napon pri prostornom naponskom stanju uvek je moguće
upoređivati sa odgovarajućim stvarnim naponom pri jednoosnim naprezanjima (zatezanju i
pritiskivanju) što je od velikog praktičnog značaja, jer je moguće analizom na pr.
jednoosnog zatezanja dobiti univerzalne karakteristike vezane za proces plastičnog
oblikovanja.

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 5

2.2.1 Vrste naponskih stanja i njihove mehaničke šeme

Sl. 2.2 Šeme različitih naponskih stanja

2.3 DEFORMACIJE

Deformacija predstavlja meru promene oblika i dimenzija posmatrane zapremine ili tela u
celini. Pri plastičnom deformisanju menjaju se dimenzije a najčešće i osnovni oblik tela.
Svaka elementarna zapremina, u opštem slučaju, deformiše se do različitih iznosa
deformacije. Slično naponima, deformaciono stanje u svakoj tački moguće je definisati
tenzorom deformacije. Za potpuno određivanje deformacionog stanja potrebno je takav
tenzor odrediti u velikom broju tačaka što je teorijski značajno ali praktično veoma teško
izvodljivo. Zato se u tehnologiji plastičnog deformisanja pribegava pojednostavljenju tako
što se posmatra veća, makro, zapremina i za nju definiše ostvarena deformacija. Smatra
se da je po posmatranoj zapremini deformacija ravnomerna (homogena), a njen iznos
predstavlja srednju vrednost svih realnih vrednosti.
Slično efektivnom naponu moguće je definisati i efektivnu (ekvivalentnu, uopštenu)
deformaciju:
2
εe = (ε1 − ε 2 )2 + (ε 2 − ε 3 )2 + (ε 3 − ε1 )2
3

Ova veličina je pogodan reprezent deformacionog stanja.

U praktičnim izračunavanjima vrednosti deformacija izražavaju se preko pokazatelja.

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 6

Sl. 2.3 Idealno deformisanje paralelopipeda

Pokazatelji deformacije:
− apsolutna deformacija Δl = l1 − l 0 ,mm
Δl
−relativna (jedinična) deformacija: ε = ,
l0
ΔA
−deformacija površine (proširenje ili suženje): ψ= ,
A0
l1
−prirodna (logaritamska) deformacija: ϕ = ln .
l0
Iz uslova o nepromenljivosti zapremine u oblasti plastičnosti dobija se veza između
deformacija u sva tri pravca.
V = l 0 b 0 h 0 = l1b1h 1 = const.
l1 b1 h 1
= 1 i logaritmovanjem konačno: ϕ1 + ϕ 2 + ϕ3 = 0
l0 b0 h 0

2.3.1 Deformaciona stanja i njihove šeme

Sl. 2.4 Šeme deformacionih stanja

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 7
Deformaciona stanja se razlikuju od naponskih. Na pr. čistom jednoosnom naponskom
stanju pri zatezanju odgovara troosno (prostorno) deformaciono stanje.

a) i b)−ravanska naponska stanja,

c)−ravansko deformaciono stanje

Sl. 2.5 Primeri naponsko−deformacionih stanja

2.4 BRZINA DEFORMACIJE I BRZINA DEFORMISANJA

I brzine su tenzorske veličine (tenzori drugog reda kao naponi i deformacije) ali ovde će
se dati samo vrednosti na makro nivou.
Razlikujemo brzinu deformisanja (brzina kretanja izvršnog elementa mašine, v, mm/s) i
brzinu deformacije (promena deformacije u jedinici vremena, ϕ & , s −1 ).
dϕ dl v
ϕ& = = = l, mm−trenutna dimenzija zapremine koja se deformiše,
dt ldt l
dl
= v , mm / s −brzina deformisanja.
dt

2.5 VEZA IZMEĐU NAPONA I DEFORMACIJA

U oblasti elastičnosti postoji linearna jednoznačna veza između napona i deformacija

definisana poznatim Hukovim (Hooke) zakonom.
U oblasti plastičnosti ta zavisnost je složena i nelinearnog karaktera. Pri veoma malim
deformacijama pravi se analogija sa elastičnim deformisanjem i to su Levi−Mizesove
jednačine (Levy−Misses). Značajne su pri teorijskim razmatranjima i numeričkim
simulacijama procesa deformisanja.

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 8
2.6 USLOVI PLASTIČNOSTI

Pod dejstvom spoljašnjeg opterećenja polazni materijal (polufabrikat) se u prvoj fazi

deformiše elastično, a onda u kritičnom trenutku počinje ostvarivanje procesa plastičnog
oblikovanja, koji traje sve do konačne promene oblika.
Da bi se ostvario prelaz iz elastičnog u plastično deformisanje , potrebno je da budu
ispunjeni određeni uslovi u pogledu intenziteta i međusobnog odnosa napona koji deluju
po zapremini tela.

K K
σ
σ
F
σ= −tehnički napon.
A0
RP0,2
T Stvarni napon:
F
Idealno plastičan σ1 = = K = σe
materijal A

0 ε
Sl. 2.6 Stvarni i tehnički napon pri jednoosnom zatezanju

Ilustrativno je pratiti prelaz iz oblasti elastičnosti u oblast plastičnosti na primeru

jednoosnog zatezanja (sl. 2.6). On se dešava u tački T kad tehnički, odnosno glavni
normalni napon, dostigne vrednost granice tečenja RP0,2 (ili Re).
Glavni normalni napon, kao jedini stvarni napon, ujedno predstavlja efektivni napon i
napon tečenja, odnosno deformacioni otpor (deformacionu čvrstoću) K. NJegov intenzitet
raste sa porastom plastične deformacije (efekat ojačavanja).
Deformacioni otpor (napon tečenja, deformaciona čvrstoća) jednak je ekvivalentnom
(efektivnom) naponu σe tokom plastičnog deformisanja. U uslovima jednoosnog napo-
nskog stanja σe je jednako glavnom normalnom (σ1), odnosno stvarnom naponu (F/A).

2.6.1 Energetski uslov plastičnosti

Poznat je i kao Mizesov kriterijum plastičnosti (Misses) i važi u opštem slučaju prostornih
naponskih stanja. Počiva na sledećoj energetskoj hipotezi: da bi otpočelo plastično
deformisanje u napregnutom telu, količina unutrašnje energije elastične promene oblika,
po jedinici zapremine, treba da dostigne jedan kritičan iznos u datim uslovima
(temperatura, brzina, stepen deformacije). Ova energija ne zavisi od
naponsko−deformacionog stanja, već isključivo od svojstava materijala.
Konačna forma ovog uslova može se dati preko sledećeg izraza:
2
σe = (σ1 − σ 2 )2 + (σ 2 − σ3 )2 + (σ3 − σ1 )2 =K
2

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 9
što praktično znači da plastično deformisanje počinje kad efektivni napon dostigne
vrednost deformacionog otpora.
Zavisnost deformacionog otpora od plastične deformacije određuje se najčešće
eksperimentalno pri jednoosnom zatezanju ili pritiskivanju.

2.6.2 Uslov najvećeg smičućeg napona

Poznat je pod nazivom kriterijuma Treska (Tresca) i glasi: da bi otpočeo proces plastičnog
deformisanja maksimalni smičući napon u materijalu treba da dostigne odgovarajuću
kritičnu vrednost.
τ max = K S = const. KS −smicajni deformacioni otpor (može se odrediti
čistim smicanjem)
σ1 − σ 3
τ max = ± = τ13
2
K
Pri jednoosnom zatezanju σ 2 = σ 3 = 0 i σ1 = K pa je: τ max = = KS
2
σ1 − σ 2 K
Konačno: = , odnosno σ max − σ min = K
2 2
Znači, prema ovom uslovu, da bi otpočelo plastično deformisanje u opštem slučaju
naponsko−deformacionog stanja, potrebno je da maksimalni smičući napon dostigne
polovinu vrednosti deformacione čvrstoće.
S druge strane, a sobzirom da se τmax izražava preko normalnih napona, može se reći
da, prema uslovu najvećeg smicajnog napona, plastično deformisanje nastupa kad razlika
između najvećeg i najmanjeg glavnog normalnog napona dostigne vrednost
deformacionog otpora.

2.7 DEFORMACIONO OJAČANJE I KRIVE OJAČANJA

Tokom procesa deformisanja sa povećanjem ostvarene plastične deformacije raste

napon tečenja potreban da se proces nesmetano odvija. Karakteristike plastičnosti i
žilavosti opadaju, dok su svojstva čvrstoće u porastu. Materijal se opire deformisanju i u
skladu sa njegovim osobinama treba delovati sve većim i većim deformacionim silama.
Upravo taj efekat izraženog porasta napona tečenja sa povećanjem plastične
deformacije praćen padom plastičnosti materijala predstavlja deformaciono ojačanje.
Najbolji način za kvantifikovanje tog procesa je preko krivih ojačanja.
Efekat ojačanja zavisi od:
a) vrste (hemijski sastav) i osobina materijala (stanje strukture),
b) brzine deformacije,
c) temperature obrade.

2.7.1 Hladno i toplo deformisanje

Egzaktno posmatrano, deformisanje je u hladnom stanju ako je temperatura obrade

niža od temperature rekristalizacije (T<Tr). To je temperatura na kojoj se obnavlja
(oporavlja) kristalna struktura i njena plastičnost.

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 10
U većini slučajeva hladno deformisanje podrazumeva obradu na sobnoj temperaturi (bez
ikakvog termičkog tretmana), što donosi uštede u procesu proizvodnje. U tabeli 1 date su
temperature rekristalizacije značajnijih materijala.

Tabela 1
Temperatura rekristalizacije pojedinih metala, oC
Volfram 1200 Mesing 270
Gvožđe 450 Aluminijum 150
Nelegirani čelici 450−600 Kalaj 0
Srednje i visoko Olovo 0
legirani čelici
600−800

Deformisanje u toplom stanju vrši se ako je temperatura obrade viša od temperature

rekristalizacije. Osnovne karakteristike ove obrade (u odnosu na oblikovanje u hladnom
stanju):
a) znatno niži deformacioni otpor,
b) povećana plastičnost,
c) niži kvalitet površina i niža tačnost dimenzija,
d) viši troškovi proizvodnje zbog zagrevanja.
Postoji i polutopla obrada (temperatura obrade je u intervalu između hladne i tople
obrade). Kod većine čelika taj temperaturski interval je između 450 i 700oC.

2.7.2 Krive ojačanja

Krive ojačanja predstavljaju zavisnost deformacionog otpora (napona tečenja,

deformacione čvrstoće) od ostvarene efektivne plastične deformacije. Neposredno
pokazuju intenzitet efekta deformacionog ojačavanja. Zavise od: materijala (vrsta,
struktura), temperature, brzine deformacije, ali ne zavise od naponskog stanja. Zbog toga
je to veoma važna univerzalna karakteristika materijala koja omogućava kvantifikovanje
naponskih komponenti i parametara procesa.
Izvorno, krive ojačanja se određuju eksperimentalno, najčešće u uslovima jednoosnih
naponskih stanja zatezanja i pritiska u oblasti plastičnosti. Tada postoji samo jedan glavni
napon, u isto vreme jednak i ekvivalentnom naponu i deformacionom otporu .
F(σ)

M
T(H) R
T(L)
P, E

ravnomerno def. neravn. def.

0 Δ lM -PL Δ lM -EL Δ l (ε)

Sl. 2.7 Dijagram zatezanja

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 11
Test jednoosnog zatezanja se veoma često koristi za određivanje osnovnih mehaničkih
karakteristika materijala: granice tečenja (Re ili Rp0,2), zatezne čvrstoće (RM), maksimalnog
izduženja (A). Paralelno sa tim moguće je odrediti i krivu ojačanja. Naime, u oblasti
ravnomernog (homogenog) deformisanja (sl. 2.7) vlada jednoosno naponsko stanje i tu je
moguće doći do direktnih zavisnosti između sile zatezanja, tehničkog napona i stvarnog
napona (koji je u oblasti plastičnosti istovremeno jednak deformacionom otporu i
ekvivalentnom naponu). Takođe, deformacija dužine (u ovom slučaju, najveća−prva
glavna deformacija) predstavlja efektivnu (ekvivalentnu) deformaciju.

F
σ= , tehnički napon (fiktivna vrednost proporcionalna sili zatezanja).
A0
Veza između deformacionog otpora K i napona σ jednostavno se određuje:
F F l F
K= = ; K= (1 + ε ) = σ(1 + ε ) na osnovu uslova o nepromenljivosti
A A 0 l0 A0
zapremine: A 0 l 0 = Al i osnovnih definicija pokazatelja deformacije (na pr. relativnog
l − l0 l
izduženja): ε = = − 1.
l0 l0

K
K=K(ε;ϕ;ψ )
K0

0 ε(ϕ, ψ)
Sl. 2.8 Kriva ojačanja

Na osnovu prethodne veze između K i σ moguće je dobiti krivu ojačanja (u oblasti levo
od tačke M na sl. 2.7).
Deformacija u tački M je pri jednoosnom zatezanju najčešće manja od 30%, pa za veće
iznose nije moguće odrediti krivu ojačanja. Za veće stepene deformacije moguće je
koristiti analitičke aproksimacije ili drugačiji eksperimentalni postupak (na pr. pritiskivanje).
Da bi u procesu sabijanja (najčešće cilindričnog polaznog komada) vladalo jednoosno
naponsko stanje potrebno je smanjiti trenje na kontaktnim površinama. To se najčešće
radi po metodi prikazanoj na sl. 2.9.

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 12

Sl. 2.9 Sabijanje po metodi Rastegajeva

Sl. 2.10 Primeri krivih ojačanja

Sl. 2.11 Uticaj temperature na krive ojačanja

2.7.3 Aproksimacije krivih ojačanja

Aproksimacije krivih tečenja su odgovarajuće matematičke funkcionalne zavisnosti koje

sa dovoljnom tačnošću mogu da zamene stvarne (eksperimentalne) krive. Različite su
funkcije u pitanju, najčešće eksponencijalnog tipa, ali najveću primenu ima funkcija oblika:
K = C ⋅ ϕn
C i n su konstante koje je moguće odrediti iz uslova nepromenljivosti zapremine i
maksimuma sile na dijagramu zatezanja (primeri u tabeli 2).
KM
C= ; n = ϕ eM
ϕϕeMeM
KM−deformacioni otpor u trenutku postizanja maksimuma sile pri zatezanju,
φeM−efektivna deformacija pri maksimalnoj sili zatezanja.

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 13
Tabela 2

C (MPa) n
Legure aluminijuma
1100–O 180 0.20
2024–T4 690 0.16
6061–O 205 0.20
6061–T6 410 0.05
7075–O 400 0.17
Mesing
70–30, žaren 900 0.49
85–15, hl. valjan 580 0.34
Leg. kobalta, žarena 2070 0.50
Bakar, žaren 315 0.54
Čelik
Nisko uglj., žaren 530 0.26
Č 4731 žaren 1015 0.17
Č 4731 hl. valjan 1100 0.14
Č 5430 žaren 640 0.15
Č 4580 nerđ. žaren 1275 0.45
Č 4170 nerđ. žaren 960 0.10

2.8 DEFORMABILNOST

U oblasti tehnologije plastičnog oblikovanja često se koriste termini: deformabilnost,

plastičnost, obradivost. Ako je reč o trajnom (plastičnom) deformisanju deformabilnost i
plastičnost se odnose na opštu sposobnost materijala da se trajno deformiše bez pojave
razaranja ili nekog drugog oštećenja strukture.
Obradivost se najčešće vezuje za konkretan tip obrade (na pr. dubokim izvlačenjem,
istiskivanjem itd.).
Najznačajniji uticajni faktori na deformabilnost su: vrsta materijala (hemijski sastav),
struktura, temperatura obrade, brzina deformacije i naponsko stanje.
Kvantitativna mera koja izražava deformabilnost pri zapreminskom oblikovanju je
granična ekvivalentna deformacija (ϕeg) u trenutku pojave oštećenja strukture
(lokalizovano deformisanje ili razaranje). Zavisnost ϕeg od naponskog pokazatelja β
predstavlja dijagram granične deformabilnosti (sl. 2.12).

Sl. 2.12 Dijagram granične deformabilnosti pri

zapreminskom oblikovanju

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 14

σ1 + σ 2 + σ 3
β=
σe
Dijagram na sl. 2.12 moguće je dobiti eksperimentalno preko tri tačke koje odgovaraju
jednostavnim naponskim stanjima. Detaljnije definisanje zahteva primenu i složenijih
naponskih stanja.
Kod deformisanja limova, najčešće se deformabilnost izražava preko intenziteta glavnih
deformacija u ravni lima u trenutku lokalizovanog deformisanja i razaranja. Zavisnost veće
glavne deformacije (ϕ1) od manje (ϕ2) pri graničnim uslovima predstavlja dijagram
granične deformabilnosti kod limova, poznat i kao Kiler−Gudvinov dijagram
(Keeler−Goodwin) (sl. 2.13).

Stuart Keeler
(Keeler Technologies LLC,
USA)
Sl. 2.13 Dijagram granične deformabilnosti kod limova

2.9 PARAMETRI PROCESA

Osnovni parametri procesa plastičnog deformisanja su: deformaciona sila, srednji

površinski pritisak (radni pritisak, radni napon) i deformacioni rad.
Deformaciona sila je najvažniji podatak za izbor mašine na kojoj se proces oblikovanja
izvodi. Radni pritisak je bitno poznavati u procesima zapreminske obrade i on se koristi za
određivanje odgovarajućih sila i radova. Deformacioni rad je važan za definisanje potrebne
snage mašine i procenu utroška energije tokom procesa oblikovanja.

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 15

2.9 KONTAKTNO TRENJE I GRANIČNI USLOVI

U toku procesa plastičnog deformisanja metala na kontaktnim površinama između alata i

radnog predmeta nastaje odgovarajuće trenje, pošto dolazi do relativnog kretanja između
alata i komada. Po svojoj prirodi ovo trenje je bitno drugačije od trenja između krutih
mašinskih parova, koji rade u oblasti elastičnosti.
Pri oblikovanju deformisanjem kontaktni pritisci mogu preći iznad 2500 MPa, za razliku
od mašinskih parova gde je to najčešće ispod 50 MPa. Druga razlika je u površini
kontakta. Pri deformisanju kontaktna površina se najčešće povećava i menja njena
konfiguracija. Dalje, kod mašinskih parova trenje je uvek štetno, pri deformisanju u brojnim
slučajevima može da bude i korisno (valjanje, duboko izvlačenje).
Glavni uticaji na kontakno trenje su: kontaktni pritisak, brzina klizanja, temperatura,
parametri kontaktnih površina (hrapavost, fizičko−hemijske osobine), vrsta materijala u
kontaktu, primenjeno mazivo itd.
Moguća podela tipova trenja: suvo trenje (metalni kontakt bez maziva), kvazi
hidrodinamičko (sloj maziva potpuno razdvaja površine u kontaktu), granično (postoji film
maziva koji može biti prekinut i pod većim pritiscima ostvareno hladno privarivanje) i
mešovito (elementi graničnog i kvazi hidrodinamičkog trenja, najčešće prisutno u praksi).
Sredstva za podmazivanje treba da obezbede željene otpore trenja (najčešće
smanjenje), umanjenje habanja, održanje filma maziva, netoksičnost itd. Primena zavisi od
vrste procesa, uslova obrade, vrste materijala itd.
Osnovne vrste maziva su: ulja, emulzije (smeše ulja i vode), masti i maziva u čvrstom
stanju (praškovi, grafit, molibden disulfid, cink sulfid, sapuni i polimeri).
Kontaktno trenje dovodi do: promene naponskog stanja (pri sabijanju, od jednoosnog
postaje prostorno), povećanja deformacionih sila, nehomogenog deformisanja, pogoršanja
kvaliteta površina komada itd.
Sile trenja deluju na kontaktnim površinama i predstavljaju smicajne sile usmerene
suprotno od smera pomeranja metala. Određivanje ovih sila zasniva se na različitim
pojednostavljenjima i pretpostavkama. Data je jedna od mogućnosti.
1) Normalni napon u kontaktu je znatno veći od deformacione čvrstoće (na pr. pri toplom
kovanju), σ >> K . Tada važi da je smicajni napon usled trenja:
τ k = μ ⋅ K , gde je μ koeficijent trenja.
Prema hipotezi maksimalnog smičućeg napona τ max = 0,5K pa je očigledno najveća
vrednost koeficijenta trenja μ=0,5.
2) Normalni napon u kontaktu je manji od deformacione čvrstoće, σ<K (na pr. pri obradi
dubokim izvlačenjem).
τ k = μ ⋅ σ , što odgovara Kulonovom trenju.

Za praktičnu primenu mogu se usvojiti sledeće vrednosti koeficijenta trenja:

μ=0,4 − 0,5 za obradu u toplom stanju,
μ=0,2 − 0,3 za hladnu obradu bez podmazivanja,
μ=0,08 − 0,15 za hladnu obradu sa podmazivanjem.

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije