58

7. Nove tehnologije zasnovane na tehnologiji brze izrade prototipova

(RAPID PROTOTYPING – RP)

Poslednjih godina došlo je do velikih strateških promena u oblasti proizvodnih tehnologija.

Proces globalizacije, koga ubrzavaju najmoćnije industrijske sile, doveo je do zaoštrenih tržišnih
uslova. Uspeh na tržištu (tj. profit) postaje alfa i omega za opstanak pojedinačnih privrednih
subjekata, ali često i više od toga. Novo uspostavljena tržišna konkurencija zahteva napuštanje
nekih postulata koji su važili decenijama i uvođenje novih, sa manje ili više problema.
Ti novi postulati mogu se podeliti u nekoliko grupa:
- Smanjenje veka trajanja proizvoda u marketinškom smislu. Na pr. novi model automobila
tržišno je atraktivan zapanjujuće kratko vreme, jer ga vrlo brzo (1-2 godine) smenjuje novi ili
bitno modifikovan. Pojavljuje se protivrečnost: potreba za brzom zamenom proizvoda sve
novijim i novijim, uz istovremeno zadovoljavanje visokih standarda kvaliteta. S jedne strane
proizvod ima sve uslove za realno dugo trajanje, a s druge, marketinško-tržišne okolnosti ga
proglašavaju kratkotrajnim, potrošnim, i vrše pritisak na kupca da ga zameni.
- Individualizacija proizvoda. U borbi za profit i kupca, čak i pri velikoserijskoj proizvodnji,
kupac ima utisak da kupuje proizvod po svojoj meri zbog velikog broja verzija. Zanimljivi su
primeri u auto industriji, industriji kućnih uređaja itd.
- Dizajn proizvoda. Estetski utisak sve više postaje odlučujući faktor pri prodaji. I
najkvalitetniji, a estetski neatraktivan proizvod, nema šanse za uspeh na tržištu sa globalnim
marketingom i zastrašujućim reklamnim kampanjama.
- Zahtevi u pogledu zaštite prirodne okoline. Postaju sve rigorozniji, ali čini se više kao
sredstvo za odmeravanje snaga velikih kompanija, a manje kao stvarna briga za prirodu. U
prilog takvoj tvrdnji ide pojava globalnog zagrevanja, pojačane emisije štetnih gasova u
atmosferu, nebriga velikih kompanija za stanje u Africi itd.
- Smanjenje vremena za razvoj novog proizvoda. Simbolizuje ga engleska kovanica: time to
market. Pokazalo se ključnim za uspeh na tržištu smanjiti vreme razvoja proizvoda što više
(sl. 7.1).

Sl. 7.1 Razni uzroci pada profita

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 59
13.2 Konkurentni inženjering (Concurrent engineering - CE)

Stavljanjem što kraćeg vremena razvoja proizvoda na prvo mesto faktora koji obezbeđuju profit
na tržištu, otvorena je grčevita trka sa vremenom u ostvarivanju veoma složenog procesa razvoja
novog proizvoda. To je uzrokovalo pojavu novog pristupa nazvanog Concurrent engineering (CE)
ili Simultaneous engineering (SE), sa novom filozofijom i novim tehnikama. Osnovne
karakteristike procesa SE su:
- težnja ka što višem stepenu paralelnog odvijanja faza razvoja proizvoda i
- postojanje jedinstvene baze podataka dostupne svim učesnicima procesa.
Razvoj proizvoda obuhvata ne samo njegovu geometriju (uključujući materijal, osobine itd.) nego i
kompletne tehnologije izrade svih elemenata gotovog proizvoda (uključujući sve parametre
procesa, alate, mašine itd.). Novi pristup stavlja akcenat na paralelan rad i izvođenje potrebnih
izmena u što ranijoj fazi posla (najbolje u fazi ideje ili što bliže toj fazi), sl. 7.2. Klasičan sistem
ima karakter sukcesivnog (rednog) nizanja aktivnosti u procesu što zahteva veliki broj
iteracija.

Sl. 7.2 Niz aktivnosti pri klasičnom procesu razvoja proizvoda (a) i pri
razvoju po principima Concurrent (CE), t.j. Simultaneous (SE) Engineeringa

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 60
11.3 Reverzibilni inženjering (Reverse Engineering – RE)

Sve faze procesa razvoja proizvoda u SE sistemu su kompjuterizovane, odnosno pokrivene

odgovrajućim softverima, uz postojanje centralne zajedničke baze svih podataka dostupne svim
učesnicima u procesu. Jedno od najvažnijih mesta predstavlja kreiranje 3D CAD modela novog
proizvoda. On se uobičajeno dobija direktim projektovanjem u nekom od CAD softvera (Catia,
ProEngineer, MD, Inventor itd.). Međutim, često je daleko brža varijanta da umetnik (dizajner) uradi
prostorni model u nekom materijalu koji njemu najviše odgovara (glina, gips, drvo itd.) pa se onda
tehnikama 3D skeniranja (3D digitalizacije) uz dopunske korekcije, dobije konačan 3D CAD model
proizvoda, a zatim i fizički model. Praktično, smer projektovanja je obrnut (otuda naziv).
Prema tome, reverzibilni inženjering podrazumeva projektovanje gde je polaz konkretan fizički
objekat koji se zatim tehnikama 3D skeniranja i raznim korekcijama prevodi u 3D CAD model. Iza
toga se, posle eventualnih izmena, realizuje izrada nekom od brzih CNC ili RP tehnologija.
Na sl. 7.3 vidi se razlika između „klasičnog” i RE projektovanja.
Vrlo često se, u užem smislu, pod reverzibilnim inženjeringom podrazumeva ceo proces
dupliranja (ponovne brze izrade) nekog postojećeg proizvoda, komponente, elementa, za koji ne
postoji 3D CAD model ili tehnička dokumentacija.

Sl. 7.3 Klasično i RE projktovanje

Na sl. 7.4 date su osnovne faze procesa RE. Posle 3D skeniranja (laserski sistemi, koordinatne
merne mašine, 3D pantografi, kompjuterska tomografija –CT u medicini itd.) dobije se tzv. oblak
tačaka koji može da sadrži izvesne greške i nedostatke. Softverskim putem te greške se otklanjaju
kako bi se dobila pravilno definisana površina 3D CAD modela. Postoje dva prilaza: tzv. cross-
sectional (generisanje površine na osnovu presečnih krivih linija) i poligonalna mreža koja se dobija
iz oblaka tačaka, a zatim prevodi u tzv. NURBS (Non Uniform Rational B-Spline) površine. Iza toga
sledi generisanje potpunog (solid) 3D CAD modela.

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 61

Sl. 7.4 Osnovne faze procesa RE

7.4 Integracija „brzih” tehnologija i reverzibilnog inženjerstva

U sveopštoj trci sa vremenom, uporedo sa novom filozofijom u razvoju proizvoda razvijaju se i

konkretni novi tehnološki postupci za veoma brzo dobijanje fizičkih modela (bilo kakve složenosti)
na osnovu 3D CAD modela. Vrlo brzo je postignut takav kvalitet modela da oni u mnogim
slučajevima odgovaraju prototipu. Modeli, naime, mogu da se manje ili više razlikuju od gotovog
proizvoda a prototip je potpuno isti (razlikuje se samo način izrade). Pomenuti postupci su poznati
pod nazivom Rapid Prototyping (RP). Postoji analogija sa dobijanjem 2D objekata na papiru na
osnovu odgovarajuće elektronske (kompjuterske) verzije. Uređaji su razne vrste printera. Ovde je,
međutim, sve podignuto za jednu prostornu dimenziju i moguće je na raznim uređajima (neki se i
nazivaju 3D printerima) potpuno opredmetiti 3D CAD model u fizički model, odnosno u mnogim
slučajevima i prototip. Dakle, potreban je samo jedan jedini uređaj (bez ikakvih dopunskih alata i
mašina) da bi se od kompjuterskog modela dobio fizički model, odnosno prototip proizvoda.
Ovakav prodor otvorio je mogućnost da se na osnovu prototipa, sličnom brzom tehnologijom
dobije alat (tzv. negativ) u formi kalupa sa gravurama, najčešće za odgovarajća livenja polimera ili
metala. Postupci, iako zasnovani na RP tehnikama, nose naziv Rapid Tooling (RT) – brza izrada
alata.
Posle velikih uspeha na značajnom broju proizvoda primenom RP i RT tehnologija, postalo je
izvodljivo (još uvek za mali broj realnih proizvoda) izvesti kompletnu serijsku proizvodnju direktno
na RP uređajima ili indirektno preko RT izrade alata, pa zatim serije gotovih proizvoda. Takva
tehnika kompletne proizvodnje primenom RP i RT tehnologija poznata je pod nazivom Rapid
Manufacturing (RM) – brza proizvodnja. Za sada, klasične tehnologije velikoserijske i masovne
izrade pokazuju daleko bolje rezultate u proizvodnji, ali zbog intenzivnog razvoja, može da se

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 62
očekuje sve veći broj proizvoda (ili komponenti) dobijenih RM tehnologijom.
U svetlu prethodno iznetog, moguće je zaključiti da RP tehnologije, zajedno sa RE, predstavljaju
brzu vezu između virtuelnog kompjuterskog sveta (3D CAD modeli proizvoda, alata, mašina,
simulacije procesa sve do virtuelne proizvodnje) i sveta relanih predmeta („fizičkog” - stvarnog
sveta), sa konačnim ciljem sve bržeg dobijanja gotovog proizvoda bilo koje složenosti i visokog
kvaliteta.
Ceo integrisani razvojni i proizvodni sistem (intenzivan razvoj je u toku) još ne živi u praksi, ali je
moguće govoriti o integraciji RE i RP u okviru SE sistema razvoja proizvoda (sl. 7.5).

Sl. 7.5 Mesto RP i RE u integrisanom sistemu razvoja proizvoda

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 63
7.5 Postupci brze izrade prototipova (Rapid Prototyping – RP)

Dobijanje fizičkog modela (ili u mnogim slučajevima prototipa) na osnovu virtuelnog 3D CAD
modela je stvarnost. Pravac razvoja ide u smeru dobijanja, ne više modela i prototipa nego
gotovog proizvoda direktno primenom RP postupaka. Iako su učinjeni tek prvi koraci, trend razvoja
najavljuje ostvarenje sna mnogih SF pisaca o materijalizaciji složenih virtuelnih objekata (sve do
živih bića).
2001.g. na RP sistemima proizvedeno je 3.550.000 modela i prototipova. 1998.g. to je bilo
gotovo upola manje (1,86 miliona komada). Trend u primeni RP sistema poprima eksponencijalni
rast.
Na sl. 7.6 prikazane su najznačajnije oblasti primene RP postupaka.

Sl. 7.6 Oblasti primene RP postupaka

Kao i u drugim slučajevima vrhunska dostignuća (pogovu ona profitabilna) dugo ostaju monopol
najrazvijenijih zemalja. To je slučaj i ovde (sl. 7.7).

Sl. 7.7 Procentualna raspodela instaliranih RP uređaja u svetu

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 64
U klasičnim tehnologijama oblici se dobijaju: a) skidanjem „viška” materijala (tehnologija skidanja
strugotine) tzv. subtraktivnim putem i b) oblikovanjem date zapremine (tehnologije plastičnog
deformisanja i livenja) tzv. formativnim putem. U primeni RP, oblik se generiše inkrementalno,
aditivnim putem. Oblik nastaje sloj po sloj (sl. 7.8). Svaki sloj odgovara približno jednoj
površini preseka modela. Pogodne su tzv. ograničene zapremine. Nisu najpogodnije
zapremine sa veoma malom debljinom zidova, otvorima, konzolama, prepustima itd.

Sl. 7.8 Princip izvođenja RP procesa

Za realizaciju RP postupka potreban je niz aktivnosti (sl. 7.9). Osnovu čini 3D CAD model. Može
da bude direktno kreiran u nekom od CAD softvera ili RE metodom.

Sl. 7.9 Aktivnosti na realizaciji RP postupka

Potrebno je da CAD model bude bez grešaka tipa pukotina (nezatvorenih površina), zazora itd.
Ispravan CAD model prevodi se u fajl gde se model formira pomoću odgovarajuće površine (blok
konverzije podataka na sl. 7.9). Posle toga se model posebnim softverom obrađuje, da bi se
definisali slojevi, potporni elementi, položaj modela u procesu itd. (blok provera i priprema na sl.

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 65
7.9). Iza toga obavlja se neposredna priprema parametara RP procesa na računaru uređaja
(mašine) i započinje sam proces. Po završenom procesu najčešće sledi postprocesiranje (čišćenje
predmeta, njegova dorada sa skidanjem potpornih elemenata i eventualno naknadno očvršćavanje
zagrevanjem ili sl.).
Iako je u principu RP proces jednostavan, u praktičnoj realizaciji ima dosta problema za čije
rešavanje treba dobro poznavati konkretan uređaj i softvere koji se koriste. Pored geometrijskih
ograničenja (oblik i veličina komada) izbor materijala za RP je relativno mali. Za dominantne RP
postupke to su materijali relativno male čvrstoće i mogu da služe samo kao modeli u narednim
fazama razvoja proizvoda i projektovanja tehnologija proizvodnje.
Koriste se 3 vrste materijala za RP:
1. fluid-fotopolimer (otvrdnjava pri osvetljenju laserom ili UV zracima),
2. diskretne čestice (na pr. prah) koje se povezuju i očvršćavaju pod uticajem laserskih zraka i
sredstava za vezu,
3. čvrsti materijali u vidu traka - folija (plastične folije, papir, tanak lim).
Postoji dosta RP postupaka koji se međusobno manje ili više razlikuju. Veoma pogodna
klasifikacija postupaka je upravo prema vrsti materijala koja se koristi u procesu formiranja modela,
odnosno prototipa (sl. 7.10).

Sl. 7.10 Klasifikacija RP (i RT) postupaka prema vrsti materijala modela

Od velikog broja RP postupaka biće izneti nešto detaljniji podaci samo o najvažnijim. Broj
različitih postupaka i njihovih modifikacija raste i već sada je dostigao nekoliko desetina. Ipak
pojedini postupci (SL, SLS, 3D printing, LOM itd.) su u najširoj praktičnoj primeni.

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 66
7.5.1 Postupak stereolitografije (SL)

To je prvi RP postupak (1988.g. firma 3D Systems, Kalifornija, SAD) uopšte. I danas dominira u
primeni (oko trećine svih instaliranih uređaja). Zasniva se na fotopolimerizaciji, odnosno pojavi da
odgovarajući tečni monomeri ili polimeri očvršćavaju pod dejstvom laserskih ili UV zraka. Slojevi
očvršćavaju u vidu elementarnih zapremina (tzv. voxela) čiji redovi formiraju slojeve (sl. 7.11).

Sl. 7.11 Princip SL postupka

Od suštinskog je značaja tačno fokusiranje laserskog zraka i vreme delovanja (u skladu sa

kompjuterskim modelom). Na sl. 7.12 i 7.12a data je osnovna shema procesa na SL uređaju.

Sl. 7.12 Shema SL postupka

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 67

Sl. 7.12a Shema SL postupka

Formiranje sloja izvodi laser pokretan u horizontalnim pravcima (x-y). Debljinu sloja, odnosno
treću dimenziju definiše pokretanje platforme u vertikalnom pravcu (z osa).
Na sl. 7.13 data je shema potrebnih softverskih operacija pre samog SL procesa
fotopolimerizacije, a celina SL postupka na blok shemi- sl. 7.14.

Sl. 7.13 Softverski koraci pre SL fotopolimerizacije, a) CAD model, b) formiranje slojeva
c) kreiranje potpora (oslonca), d) definisanje pravaca kretanja lasera po slojevima

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 68

Sl. 7.14 Blok shema celokupnog SL procesa

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 69
Prednosti SL postupka:
- neprekidan rad mašine (24 sata na dan) bez nadzora,
- dobra podrška korisniku (kompjuterizovan proces),
- dobra tačnost (debljina sloja 0,025 do 0,5 mm),
- mogućnost izrade delova veoma složene geometrije,
- transparentnost modela ili prototipa (vidljivost cele zapremine).

Nedostaci SL postupka:
- neophodnost oslonaca (potpora)(sl. 7.15),
- neophodnost postprocesiranja (naknadne dorade modela),
- potreba za naknadnim očvršćavanjem,
- tečni foto monomeri su toksični i zahtevaju mere zaštite,
- mehaničke osobine gotovog modela nisu često na potrebnom nivou.

Sl. 7.15 Položaj potpora (oslonaca) pri SL postupku

Na slikama 7.16 i 7.17 dat su primeri pojedinih modela dobijenih SL postupkom.

Sl. 7.16 Primeri modela dobijenih SL tehnologijom

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 70

Sl. 7.17 Primeri modela dobijenih SL tehnologijom

Sl. 7.18 Primer SL uređaja (kompletan uređaj-levo gore, peć za očvršćavanje-levo dole,
posuda (kada) za fotopolimer i pokretna platforma sa modelima (desno)

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 71
7.5.2 Selektivno lasersko sinterovanje (Selective Laser Sintering – SLS)

Princip postupka se sastoji u sledećem: na platformu se nanose čestice praha prečnika 50 do

100 μm (najčešće valjkom), zagrevaju se do topljenja laserskim zrakom i hlađenjem formira sloj
modela. Spuštanjem platforme za debljinu sloja i nanošenjem novog sloja praha proces se
ponavlja, drugi sloj se vezuje za prvi i tako sloj po sloj nastaje ceo model (sl. 7.19).

Sl. 7.19 Princip SLS postupka

Za praktičnu realizaciju procesa bitno je da radna komora bude na temperaturi malo ispod
temperature topljenja praha, kako bi laserski zrak saopštavao manju energiju za topljenje.
Oksidacija materijala modela se sprečava primenom inertnih gasova.
Za materijal modela može se koristiti praktično svaki materijal koga je moguće dovesi u oblik
praha (najlon, poliamid, polikarbonati, termoplastični elastomeri, keramika sa vezivom, metal sa
polimernom prevlakom itd.)

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 72

Sl. 7.20 Shema SLS uređaja

Sl. 7.21 Izgled dva SLS uređaja

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 73

Sl. 7.22 Modeli dobijeni SLS postupkom

Povoljne osobine SLS postupka su:

- široka paleta materijala modela,
- relativno brz proces (25,4 mm visine na sat),
- brzo i ekonomično dobijanje delova složenih geometrija,
- nije potrebno naknadno očvršćavanje modela odnosno prototipa,
- nisu potrebni oslonci (potpore),
- relativno mala naknadna dorada.
Nedostaci SLS postupka:
- velika potrošnja energije,
- hrapava površina komada,
- potreba za zaštitnom atmosferom u komori,
- pojava toksičnih gasova, posebno pri radu sa PVC materijalima.

Sl. 7.23 Primeri SLS delova

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 74
7.5.3 3D štampanje (3D Printing – 3DP)

I u ovom postupku polazni materijal je u vidu praha. Sistem radi sloj po sloj (sl. 7.24) pri čemu se
očvršćavanje sloja vrši zahvaljujući dodavanju vezivnog sredstva u vidu kapljica postupkom koji je
veoma sličan kretanju glave kod klasičnog 2D ink džet štampača. Spuštanjem platforme za
debljinu sloja ostvaruje se visina modela.

Sl. 7.24 Princip 3DP postupka

Sl. 7.25 Izgled jednog 3DP uređaja (levo) i dva modela (desno)
S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije
 75
Tačnost postupka zavisi najviše od veličine kapljica vezivnog sredstva i veličine čestica praha.
Zanimljiva je mogućnost dobijanja delova u različitim bojama po zapremini. Materijali su na bazi
skroba, gipsa, kombinacije gipsa i livačkog peska itd.
Prednosti 3DP postupka su:
- jednostavnost procesa i brzina (model veličine fudbalske lopte rade se za oko 2 sata),
- rasprostarnjenost zahvaljujući relativno niskoj ceni uređaja i korišćenju standardnih
komponenti ink džet printera,
- jednostavnost korišćenja (nije potrebna visoka stručnost),
- nema gubitaka materijala,
- pun kolor po zapremini.
Nedostaci 3DP postupka:
- ograničena funkcionalnost modela (najviše u odnosu na SLS postupak),
- mali izbor polaznih materijala (ipak, nešto je veći izbor materijala za naknadnu infiltraciju i
očvršćavanje),
- hrapava površina koja zahteva naknadnu obradu (postprocesiranje).

Sl. 7.26 Put od modela (3DP) do gotovog proizvoda

Sl. 7.27 Primeri modela dobijenih 3DP postupkom

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 76

7.5.4 Postupci sa korišćenjem čvrstih materijala u vidu folija (Laminated Object

Manufacturing-LOM)

Za veće delove, postupci nanošenja slojeva nisu primenljivi zbog sporosti. Taj nedostatak
otklonjen je kod LOM postupaka. Kao materijal koriste se razne folije (plastične mase, papir) ali i
tanki lim, tako da je moguće dobiti prototip velikih dimenzija potpuno funkcionalne čvrstoće, što je
jedan od osnovnih nedostataka RP postupaka.
Laser kod ovog postupka samo iseca konturu jednog lista (lamele). Slaganjem i spajanjem
lamela dobija se model, prototip ili gotov proizvod (sl. 7.28).

Sl. 7.28 Princip LOM postupka (levo) i primer prototipa (desno)

Materijal je u vidu trake. Platforma (sl. 7.28) je na početku podignuta do ravni trake i tu se iseca
prva kontura. Tada se platforma pomeri na dole u vertikalnom pravcu za debljinu trake, a traka se
pomeri za korak, posle čega se iseca druga kontura. Pošto je sa donje strane trake nanet vezivni
materijal, potrebno ga je aktivirati zagrejanim valjkom. Posle te operacije sve se iznova ponavlja za
svaki korak trake. Treba primetiti da se u svakom koraku (osim prvog) posle isecanja konture iseca
pravougaoni okvir otpadnog materijala. Takođe, uobičajeno je da se otpad izdeli na manje
pravougaonike koji se otklanjaju na kraju postupka.
Prednosti LOM postupka:
- velike dimenzije modela,
- povoljna čvrstoća,
- velika brzina izrade i velikih modela,
- primena raznih materijala u vidu tankih traka uključujući i limove od raznih metala i legura.
Nedostaci LOM postupka:
- različite osobine modela u pravcu ravni slojeva i upravno na njih (anizotropija),
- relativno veliki gubici materijala zbog otpada,
- teškoće oko izrade modela sa velikim šupljinama, konzolama i prepustima,
- potreba stalnog nadzora rada mašine.

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 77

Sl. 7.29 LOM postupak sa korišćenjem papirne trake i izgled otpadnog dela materijala

7.5.5 Upoređenje RP tehnologija sa klasičnim tehnologijama izrade modela i prototipova

Sl. 7.30 Poređenje klasičnih i RP tehnologija u izradi modela i prototipova

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 78

8. Kompjuterske (numeričke, softverske) simulacije procesa plastičnog oblikovanja

Osnovna ideja je da se primenom matematičke teorije plastičnosti, numeričkih metoda (najčešće

metode konačnih elemenata-MKE) i snažnih kompjutera, dobije virtuelni prikaz (simulacija) čitavog
procesa oblikovanja (naponsko-deformaciona polja, promena geometrije itd.). To pruža mogućnost
korekcija, t.j. optimizacije, pre realizacije realnog procesa. Takođe, moguće je smanjiti, a ponekad i
izbeći skupe probe u realnim uslovima.
Tokom zadnje decenije u primeni se nalazi nekoliko velikih programskih paketa za simulaciju
plastičnog oblikovanja lima i masivno oblikovanje, od kojih treba pomenuti: PAM STAMP,
LS−DYNA3D, ABAQUS, OPTRIS, AUTO FORM, MTLFRM, DEFORM3D itd.. Hardversko
okruženje pružaju različite platforme (Unix i Linux radne stanice i Windows PC).

Proces realizacije simulacije ide okvirno po sledećem redosledu:

1) definisanje geometrije alata (na pr. izvlakač, matrica, držač) i polaznog komada (razvijenog
stanja),
2) definisanje mreže konačnih elemenata,
3) unos karakteristika materijala (kriva tečenja, r i n faktor, kriva granične deformabilnosti, uticaj
anizotropije u ravni lima, modul elastičnosti, Poison−ov koeficijent itd.),
4) određivanje kinematike procesa i graničnih uslova na kontaktnim površinama,
5) definisanje tehnološkog postupka (broj i redosled operacija),
6) postprocesiranje rezultata (vizuelni prikaz geometrije, distribucije napona i deformacija,
parametara procesa, površinskih defekata, itd.).

Najosetljivije i kritično mesto kod bilo kog softverskog paketa za simulaciju je mogućnost
predikcije pojedinih defekata (nabori, stanjenje i lom, površinski defekti, devijacije oblika
posle povlačenja elastičnih deformacija itd.). Nijedan od aktuelnih softverskih paketa, i
pored manje ili više spektakularnih rezultata, ne može u potpunosti da predvidi sve
pomenute defekte.

Pri korišćenju bilo kog softvera za simulaciju procesa plastičnog oblikovanja materijala,
treba posebno obratiti pažnju na sledeće:
-pravilno definisanje svih karakteristika materijala, geometrije komada i alata,
- pravilno uzimanje u obzir kontaktnih uslova, preko odgovarajućih modela trenja i raznih
triboloških efekata,
-pravilno uzimanje u obzir elasto-plastičnih devijacija oblika i pojave nabora veoma čestih
kod različitih limova,
-ostalo (karakteristike alata, brzine, termički efekti itd.).

Naročito treba pažljivo raditi na pripremi polaznih podataka jer će softver najčešće dati
kompletne rezultate i za pogrešne polazne podatke, a takve greške je ponekad teško
pronaći.

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije

 79

Sl. 8.1 Primer simulacije oblikovanja komada od tankog lima

Sl. 8.2 Provera rezultata simulacije eksperimentom na primeru

ispitivanja lima

S. Aleksandrović – Proizvodne tehnologije