NEOSIMBOLIZAM

Termin neosimbolizam, koji se razvio u vreme 80-tih, 90-tih, može da izazove određene nedoumice.
Najpre, termin se uslovno upotebljava da bi se ukazalo na pojave koje se zaista mogu nazvati
neosimboličkim:

- suprotstavljenje normativnoj poeziji, njenoj jasnosti i obraćanje mnoštvu,

- usredsređenost na motive pesništva i kulture,

- negovanje pesničke neodređenosti i višeznačnosti,

- težnju ka formalnom savršenstvu, ali i otpor avangardnoj isključivosti i proglašavanju novine za

osnovno načelo.

V. Popa, M. Pavlović i S. Raičković su se svojim prvim knjigama borili da o nekim društveno

kodifikovanim temama pevaju na svoj način i svojim pesničkim sredstvima. Dovoljno je pogledati prvo
izdanje “Kore“: motiv rata, datumi ispod pesama, citiranje novinskih članaka – sve je u funkciji
suprotstavljanja prethodnom pesništvu, koje je neposrednije odgovaralo na društvene zahteve.

Pesnici koji dolaze posle njih, nalaze se u sasvim drugačijem sticaju okolnosti. Javlja se grupa pesnika
koji sebe nazivaju neosimbolisti, ali u njoj ne učestvuju svi pesnici druge generacije, ali pored pesnika
u njoj učestvuju kritičari i prozni pisci: Branko Miljković, Dragan M. Jeremić, Bozidar Timotijević,
Milovan Danojlić. Njihov prvi nastup se zapravo dogodio na stranicama časopisa ,,Mlada kultura’’,
februara 1957. Ipak tri momenta se mogu izdvojiti kao opšti, tj. naznačena su u tekstovima većine
pripadnika neosimbolističke grupe:
- svest o tome da se radi o pripadnicina nove, druge posleratne generacije i njihovoj potrebi da pevaju
u dosluhu sa svojim književnim i društvenim vremenom

- insistiranje na korišćenju simbola, počev od samog naziva pa do pojedinih pesama

- ubeđenje da su neosimbolisti izvan, tačnije iznad sukoba tradicionalista i modernista.

Iz današnje perspektive gledano, nedostajali su osnovni uslovi da termin neosimbolizam bude
prihvaćen:
– Prvi se tiče mesta i upotrebe osnovnog termina simbolizma u istoriji srpske poezije.
– Drugi proizilazi iz prirode umetničkih dometa pesničkih knjiga i pesničkih tekstova samih pripadnika
grupe.
Branko Miljković naglasava da neosimbolizam ne treba mešati sa simbolizmom i da između njih ne
postoji onakva veza kao između realizma i nadrealizma, romantizma i neoromantizma, i kaže za
neosimboliste: nama su potpuno tuđi idealizam i mistika simbolističke poezije. Miljković kritikuje
zagovornike slobodnog stiha, koji neprestano teže novome. Ta težnja ka novome avangardnih pesnika
njemu je strana, a novo je, po njegovom shvatanju, ono što je po formi savršeno, što ne da književnom
delu da se raspe i ostane nedorađeno. Nema velike poezije bez stroge i određene forme, nema
slobodnih stihova sem kod aljkavih pesnika.
Uopšte uzev, poezija u prvim posleratnim godinama nastavlja se na ratnu i predratnu naprednu
poeziju. Ona je bila zahvaćenja zbivanjima na istorijskoj i političkoj sceni, ostvarivala se pod uticajem
trenutnih prilika i raspoloženja, sva u težnji da bude poetska hronika epohe. Ta orijentacija je došla do
punog izaza u zborniku ,,Poezija mladih’’ 1947. Mladi pesnici su potpuno u vlasti tradicije, bez ikakvog
individualnog poleta. Angažovana poezija. Prvi oblik bio je suprotstavljanje tradicionalnom i ispoljio se
u okretanju pesnika ličnim emocijama. Nasuprot programirano-kolektivnom optimizmu javila se
elegičnost, melanholija, bolna rezignacija, potreba za boemstvom. U tom rasponu je sazrevala 1.
generacija posleratnih pesnika.
 
 
P. Džadžić, “Branko Miljković ili neukrotiva reč“
Prva njegova zbirka “Uzalud je budim“ – u tim stihovima čitamo refleksivnost novog tipa, bez oslonca
na oveštale misaone konvencije naše tradicije, u spretnom spoju sa starim dražima pesničke muze,
rečitošću pomalo svečanom, patetikom rima, tragičnih tonova. Ove su pesme nadiranje sveta u
prazno, dan iznutra, govorio je tragični pesnik. Pesnik je mnogo više ono što najboljim delom sebe živi
u svom delu, mnogo manje onaj čovek koji se kreće ulicama, prebiva u svakodnevnici. Širio je ideju o
poeziji kao veri dostojnoj da joj se posveti ceo život, svaki život. Vidljivi, jaki nagonski impulsi terali su
ga da stvara čitavu mitologiju. Bili su to realni fantazmi. “Smrt svoju u glasu nosim“. Reč smrt,
konstanta Miljkovićeve pesničke leksike. “Ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo.“
Niške publikacije “Narodne novine“, “Glas omladine“, “Naš put“, “Gledišta“. Beogradski “Zapisi“ (1952.)
mu ukazije prvo gostoprimstvo pesmom “Sećanje na jednu noć 1941.“ koja otkriva dramu ratnog
detinjstva. Bio je očevidac groznog prizora poklanih ljudi (tragom za korenima prisustva smrti u
Brankovom delu). Časopis “Delo“ (1955.) objavljuje krug pesama u kojima je i poznata pesma “Uzalud
je budim“. Sredinom dramatičnih pedesetih god., pesnici više nisu krojili porudžbine; stekli su pravo na
neprikosnovenost svoje intime, bilo da ona odzvanja muklim, tragičnim tonovima, bilo da se izražava
stihovima eliptičnim, zagontenim, i čija faktura ne podleže uskim standardima “razumljivosti“. “Pesma
mora da kaže “postojim“, a ne “postoji ono o čemu pevam““, kaže Branko, i kreće u traganje za
“ontološkim dokazom“ stiha. Iz toga nastaje u njegovoj pesmi pesma kao objekat pesme. On je
napisao stih “ne ljubi prošlost u ruku“, da bi učinio veliko podvorenje pesničkoj prošlosti, prihvatanjem i
obnavljanjem fiksnih formi tradicionalnog pesništva. Branko sluša Valerija, ako poezija mora da se
posluži konvencijom, onda se radije poslužimo starom no novom konvencijom. Nema velike poezije
bez stroge i određene forme. “Strogost oblika čini pesmu pribranom uprkos svemu što je iznutra
razdire“. Oslobađanje od kanona išlo je različitim pravcima u srpskoj posleratnoj poeziji. Prva
posleratna generacija pretežno prihvata tradiciju Branka Radičevića, koju su obogatili Crnjanski i
Dedinac. Vidno je mesto koje ima i tradicija pesničke boemije, predvođena Draincem. Na drugoj strani,
zastupnici avangardnih težnji, Vasko Popa i Miodrag Pavlović, daju jedan nov smer: pesnik čitavim
bićem staje pred lice savremenog sveta i “oskudnog vremena“. Poezija referira na dramu savremenog
čovečanstva; bujnu zelenu vegetaciju, belinu oblaka i vedrinu neba zamenjuju šturi, suri, ogoljeni
metafizički pejzaži. Popa nalazi oslonac u drevnoj leksici, Pavlović u urbanoj, intelektualnoj govornoj
konstrukciji, u rečničkom fondu savremenog grada. Akcenat je pretežno na sadržajnom, manje na
artističkom poduhvatu. Artizam, međutim, postaje preokupacija jednog dela Miljkovićeve generacije, a
njen najbolji i najistaknutiji predstavnik je upravo Branko. Generacijski signal dao je
devetnaestogodišnju “vunderkid“ Borislav Radović, pitomac nadrealista, koji se preko noći pretvorio u
tvorca soneta.

Odlike neosimbolizma:

 višeznačnost
 suprotstavljanje normativnoj poeziji i jasnost
 težnja ka formalnom usavršavanju
 okretanje ka mitu odnosno predanju
DODOLE
Ko sat bez kazaljke svetom otkucava  čovjekovo neshvaćanje prolaznosti,
vrijeme postoji u njemu živimo ali ne shvaćamo koliko je vrijeme dragocjeno
Pronađena praznina danu sagorelom  upravo je to ta ljudska greška
Što posvađa budno sa onim što spava  ne kontam
I let zaustavljen s laži odletelom.  let je pokret, uzdizanje i asocira na uspjeh, a
zbog laži u kojoj možda živimo ta šansa je propuštena
Pa pevaju: daj nam budućnost ko sećanje,  sve zavisi kakvo je kome sjećanje –
takvu budućnost traži
Svet više iza nas negoli u nama.  neiskorišteni trenuci i šanse iza čovjeka a ne s
njim
Da bi čeznuli i pevali daj manje  ne kontam
Nego što nam treba. Padaj kišo tamna!  aha, nadovezuje se na prošli, čovjek ima
previše što ga čini slijepim za ono vrijeno, zato sada traži manje od onoga što im
treba. Kiša tamna je možda ovje neki vid opomene
Ružu nutrine nude bezazleno  ono naj
Promuklom dodiru dana da se svlada.  ne kontam
Između njih i sveta strmog, eno, 
Kao u jamu teška kiša pada. 
Žuborniku biljno pesmom dozivaju 
I dan iza leđa ko potonji cvet. 
Bela im vrana na jeziku. Znaju 
Sa lažnom slikom da pomire svet 