ЈУ Гимназија „Филип Вишњић“, Бијељина

Школска 2019/2020 година

Матурски рад из историје

Тема: РИМСКА РЕЛИГИЈА И

КУЛТУРА

Ментор: Ученик:

Небојша Травар, проф Марко Драгичевић

Бијељина, 2020.
Садржај:

УВОД.............................................................................................................3

1.0 РЕЛИГИЈА..............................................................................................4
1.1 Бог свјетла – ЈУПИТЕР ...................................................................4
1.2 Богиња мудрости – МИНЕРВА .................................................. 5
1.3 Заштитница жена, богиња брака и порођаја – ЈУНОНА ...........6
1.4 Бог рата – МАРС .........................................................................7
1.5 Богиња љубави – ВЕНЕРА ..........................................................8
2.0 КУЛТУРА ..............................................................................................8
2.1 Архитектура .................................................................................9
2.2 Скулптура ...................................................................................10
2.3 Сликарство .................................................................................11
2.4 Природне и друштвене науке ................................................... 12

2.4.1 Тит Ливије ......................................................................... 12

2.4.2 Публије Корнелије – Тацит ...............................................14

2.4.3 Марко Тулије – Цицерон ................................................. 15

3.0 ЗАКЉУЧАК..........................................................................................17
ЛИТЕРАТУРА
 УВОД

Живот Римљана раног доба био је једноставан и врло скроман. Римљани су

народ пољопривредника и сточара и поносили су се својим начином живота који су
сматрали врлином.

Тек након неког времена када су почели освајати и водити ратове Римљани су
постали народ који се окренуо култури, и који је временом израстао у праву господу.

Током тих тешких времена су увијек пажњу посвећивали свом религиозном

животу.

Римска религија била практична и уговорна, заснована на принципу „дајем да би

ми ти дао” (do ut des).

Религија је зависила од знања и исправне праксе молитве, обреда и жртве, а не

од вјере или догме, иако латинска књижевност задржава научене спекулације о
природи божанског и његовом односу према људским пословима.

Чак су и најскептичнији међу римском интелектуалном елитом, попут Цицерона,

који је био аугур, религију доживљавали као извор друштвеног уређења.

Како се Римско царство ширило, досељеници у пријестоницу донијели су своје

локалне култове, од којих су многи постали популарни међу Италијанима.

На крају је хришћанство било најуспјешније, а 380. године је постало званична

државна религија.
 1. РЕЛИГИЈА

Вјеровање Римљана развило се под јаким утицајем етрушчанске религије те

хеленске религије из колонија у јужној Италији. Изворно божанство Јупитер, попримио
је под снажним утицајем хеленске религије особине бога ЗЕВС-а, док етрушчанска
богиња МИНЕРВА заузима код Римљана врло важно мјесто.

Главно светилиште се налазило на Капитолију, та су божанства називана

капитолском тријадом. Друга су божанства изгубила своје првобитне облике.

Марс-бог прољећа преузео је особине Ареса-бог рата, богиња Венера-аграрно

божанство преузела је особине Афродите и поистовијетила се са њом. И тако је већина
богова преузела од богова њихове особине, или се у већини случаја поистовијетила са
њима.

Поред многобројних божанстава Римљани су вјеровали и у душе предака. Свака

кућа је имала властито светилиште посвећено прецима, а кућу су штитили лари и
пенати, заштитници кућног огњишта и прага. Од Етрушћана су преузели и склоност
према прорицању и празновјерју.

У Риму се ниједан чин приватног или јавног карактера није обављао без
претходног испитивања воље богова. Након жртвовања животиње, свештеници су
тумачили вољу богова из јетре жртвоване животиње. Иста би правила важила и у
случају приватног чина попут куповине, продаје, вјенчања, путовања и слично.

1.2 Бог свјетла – ЈУПИТЕР

Јупитер отац и господар богова у класичној

староримској митологији. Побједио је Титане, свргнуо
свог оца Сатурна, дао Нептуну море, Плутону пакао, а за
себе задржао небо и земљу. Име је добио по врховном
богу старих Римљана, ког су Грци звали Зевс.
Јупитер је бог свјетла. Он шаље грмљавину и
муњу, заштитник је правде, истине, ћудоређа, војску
зауставља у бјегу и досуђује јој побједу.
У историјско доба је Јупитер Оптимус Максимус
главно божанство Рима. Најстарији храм римског
државног култа на капитолију посвећен је Јупитеру,
Јунони и Минерви; у њему је сенат доносио одлуке о
објављивању рата, ту су се потписивали међународни
уговори и војсковође приносили жртве, а побједнички
императори су на повратку у Рим у тријумфалној
Слика 1. Бог свјетла - Јупитер поворци најприје полазили у Јупитеров храм.
 По Римском царству подизани су многи храмови у част Јупитера (најчешће на
брежуљцима) који су представљали симбол римске моћи. У част Јупитеру приређивале
су се сваке године у септембру луди Романи.
1.3 Богиња мудрости– МИНЕРВА

Минерва, римска богиња, покровитељ занатлија и уметника, поистовјећивана

са грчком богињом мудрости Атином.
Поштована је у храму на Капитолу заједно са Јупитером и Јуноном, чинећи тзв.
„капитолску тријаду“. Тек касније она добија самостално светилиште на
брду Авентину, изван градског атара. Култ Минерве Авентинске уведен је у Рим
током пунских ратова, када је дошло до крупних промјена у друштвеном животу
Римљана, а поготово до наглог развоја занатства.
Поред сточара и земљорадника, све значајнију економску улогу тада добијају
занатлије и трговци, који се окупљају у професионална удружења, тражећи и међу
боговима себи заштитнике и покровитеље.
За њу је везан празник Квинкватри. То је првобитно била једноставна
светковина у част бога Марса и Минерве, али је слављење временом продужено на пет
дана (отуда и његов назив, или зато што је одржаван на qуинтус, пети дан о Ида).
Првог дана славља, који је поштован као Минервин рођендан, приносили су јој
бескрвну жртву (колаче од брашна, уља и меда), а следећа три дана су
приређиване гладијаторске игре у част Минерве као богиње рата, чиме су јој
приписивани атрибути бога Марса.
Последњег дана Квинкватри приносили су јој жртве припадници разноразних
занатских удружење (љекари,  обућари,  пекари, ткачи,  дрводјеље , учитељи,  сликари, 
скулптори, пјесници, играчи и свирачи труба и фрула).

Слика 2. Богиња мудрости - Минерва

 1.3 Заштитница жена, богиња брака и порођаја -
ЈУНОНА

Јунона је најцјењенија богиња римског пантеона, поистовјећивана

с грчком богињом Хером. Сматрана је ћерком Сатурна и женом врховног римског
бога Јупитера. У том својству сачињавала је заједно са Минервом део тзв. капитолске
тријаде, и зато имала посебну одају у Јупитеровом храму. Представљана је
са дијадемом на глави, скиптром и муњом у рукама.

Месец Јун је по њој добио име, Римљани су јој посветили Календе тј. први дан у

мјесецу, чиме је довођена у везу са Јанусом, богом сваког почетка. Претпоставља се да
су ова два божанства првобитно била културно чвршће повезана, на шта указују и
заједнички ритуални поступци: Јунона је почетком сваког мјесеца regina
sacrorum жртвовала јагње у „краљевској кући“ на Форуму, док је њен муж на Календе
приносио жртву Јанусу и објављивао дан на који падају Ноне. Тек са подизањем
Капитолског храма, Јунона се доводи у култну везу са
Јупитером, постајући део „капитолске тријаде“, заједно са
Минервом.

Поштована је као заштитница жена, богиња брака и

порођаја. Њој у част су удате жене славиле
празник Matronalia (1. марта), када су добијале дарове од
својих мужева, укућана и рођака. Сматрало се да је на тај
дан рођен Јунонин син, бог Марс, по коме је овај мјесец и
добио назив, а такође и да је склопљен мир
између Латина и Сабињана, којим је омогућено
сједињавање насеља околних брежуљака и стварање
првобитне римске државе. Према предању, споразум су на
Форуму закључили Ромул и Тит Тације, легендарни

Слика 3. Богиња Јунона оснивач сабијског племена Titiе.

Јунона је задобила и друге бројне атрибуте:

 у функцији заштитнице дјевојака звали су је Virginiensis (Девичанска),

 а као богиња удатих жена Matrona,
 као заштитница невјеста Pronuba (која води за руку младу),
 као заштитница брака Iugalis (која приликом склапања брака саставља руке
супружника),
 затим Domiduca (она која одводи невјесту у кућу младожење),
 Unixa (названа тако по ритуалном мазању довратака када млада улази у његову
кућу),
 Cinixa (која приводи невјесту брачној постељи).
 Јунона је слављена и као богиња плодности у ширем смислу.
 1.4 Бог рата – МАРС

Марс је био римски бог рата, сличан њему је и Грчки бог Арес.

Поред Јупитера Марс је најзначајније италско и римско божанство. Поштован је од
давнина у цијелој Италији, и то под разним именима: Маворс - код Латина, Мамерс -
код Оска и Сабињана, Марисл - код Етрураца, Маурте - у Тускулу, Мармар - у пјесми
свештеничког реда арвалска браћа. Марс је такође био пољопривредни чувар, што је
комбинација карактеристична за рани Рим .

Био је најистакнутији војни бог у религији римске војске. Већина његових

фестивала одржана је у марту, мјесецу названом по њему (латински Martius), и у
октобру, када је почињала сезона војних кампања и завршавала се пољопривредна
сезона.
Под утицајем грчке културе, Марс је био поистовећиван са грчким
богом Аресом,чији су митови реинтерпретирани у римској литератури и уметности под
именом Марс. Међутим, карактер и достојанство Марса фундаментално су се
разликовали од начина на који се опходио његов грчки пандан, који се у грчкој
књижевности често третира с презиром и одбојношћу.

Марс је био дио архаичне

тријаде заједно са Јупитером
и Квирином, при чему Квирин као
чувар римског народа, није имао
грчког еквивалента. Марсов олтар
на Марсовом пољу, подручју Рима
који је добио његово име, требало је
да буде посвећен Нуми,
мирољубивим полу-легендарном
другим краљу Рима.

Слика 4. Бог рата – Марс

Иако је центар богослужења Марса био првобитно лоциран изван свете границе
Рима (померијума), Аугуст је учинио овог бога обновљеним фокусом римске
религије успостављањем храма Марса Ултора у свом новом форуму.

Док је Арес био посматран првенствено као деструктивна и дестабилизирајућа

сила, Марс је представљао војну моћ као начин осигурања мира, и био је
отац (патер) римског народа.У митској генеалогији и оснивачким митовима о Риму,
Марс је био отац Ромула и Ремуса са Рејом Силвијом.

Његова љубавна афера са Венером симболично је помирила две различите

традиције оснивања Рима; Венера је била божанска мајка јунака Енеја, прослављеног
као тројански избеглица који је „основао” Рим неколико генерација пре него што је
Ромул поставио зидине.

Важност Марса у успостављању религијског и културног идентитета

унутар Римског царства показује велики број натписа који га идентификују са
локалним божанством, посебно у западним провинцијама.
 1.5 Богиња љубави – ВЕНЕРА

Венера је била римска богиња љубави, љепоте, секса, плодности и благостања.

У римској митологији била је мајка римског народа преко њеног сина, Енеје, који је
преживјео пад Троје и избегао у Италију.

Велики римски војсковођа, политичар и писац Јулије Цезар тврдио је да његов

род води порекло од Марса и Венере. Венера је била централна фигура многих
вијерских празника, а у римској религији је поштована под бројним култним називима.

Код Римљана су митови и иконографија Венериног грчког пандана  Афродите

прерађивани за потребе римске умјетности и књижевности на латинском језику. У
каснијој класичној традицији на Западу, Венера је постала једно од најчешће навођених
божанстава из грчко-римске митологије као отелотворење љубави и сексуалности.

У почетку, Венера је била богиња прољећа и тек пробуђене природе, али се под
великим утицајем грчке Афродите у јужним
дијеловима Италије и на Сицилији, претворила у богињу
љубави и љепоте.

За разлику од Афродите Венерин отац је био бог

неба Целус, а посебно поштовање Венера је имала у доба
владавине Цезара и Августа, јер су они сматрани
директним потомцима Венере.

Венери у част на Форуму јој је био подигнут храм кога јој

је посветио Цезар као „Венери Родитељки“, и то
после битке код Фарсала, 48. године п. н. е..

Слика 5. Богиња љубави - Венера

Венера је, заједно са богињом Ромом имала заједнички храм недалеко
од Колосеума. То је био највећи храм античког Рима - двоструки храм под једним
кровом (110х53 метра). Храм је подигао цар Хадријан 121. године п. н. е., а на његовим
остацима је у 12. Веку саграђен храм Santa Francesca Romana, са чувеним звоником.

2. РИМСКА КУЛТУРА

Римска култура имала је највећи домет у периоду од 200. п. н. е. до 500. године и

дала је мноштво уметничких дијела, али није дала неких нарочитих новина. Развијала
се од апенинског полуострва а затим се са римским освајањима проширила на
цио Медитеран и цио “познати свијет”. Ова умјетност која је прешла на Апенинско
полуострво добила је одређене карактеристике и особености и није имала онај облик
који је био у самом Риму.
 Иако се рачуна да су Рим основали Ромул и Рем 773. п. н. е. - права римска
умјетност се развијала и сеже од 2. - 1. п. н. е. Римљани су се ослободили, постигнута
су права Римљана а са друге стране појавили су се и занати и занатлије, као  робови
долазећи из различитих страна, доносили су собом и одређене традиције. У Риму је
дошло до развоја умјетности која је користила умјетност ранијих  епоха  превасходно
умјетност старе Грчке.
Стога, није чудо што свијет обузет практичним потребама (политичке, војне,
економске, организацијске, финансијске...) и у умјетности даје практични печат. Тако
ће једна од главних особина римске уметности бити тежња ка величанственошћу као
знамењем моћи, дакле импозантност и чврстина испред елеганције и љупкости,
уметност која се бави потребама великог мноштва.
Управо зато градитељска и архитектонска дијела својом оригиналношћу и
монументалношћу увелико засењавају она у скулптури и сликарству.

2.1 АРХИТЕКТУРА

Архитектура античког Рима израсла је из преисторијског развоја градње на

Апенинском полуострву као и утицаја грчке архитектуре и оријенталних култура.
Што се тиче архитектуре у Римској уметности појављује се једно другачије
схватање простора и конструкције, за разлику од схватања храмова као пластике,
појављује се схватање које не затвара већ покрива простор- и статичност јесте једна
нова карактеристика. Базиликарни облик јесте такође карактеристика за римску
архитектуру (базилика).
Од 2. века п. н. е. у римској
архитектури се употребљава бетон. У бетон
се може умешати камен и лакше га је
обликовати. Тако су изграђени
многи објекти, а елементи
лука и купола које он омогућава су постали
карактеристика римске архитектуре.
За разлику од грчке архитектуре
значај римске архитектуре је у зидовима
који су конструктивни елементи док се
стубови налазе упуштени у зидове у виду
Слика 6. Римски колосеум пиластера и у куполи.
Под снажним утицајам Грчке употребљавали су се и стилски стубови (дорски
стил јонски стил и коринтски стил) но они су били само додани елементима зидних
конструкција који су се градили као носећи елементи а зграде су огромних димензија
по правилу се граде од опека у малтеру а на површини се употребљава камен који се
доноси из Азије и Африке.
По конструктивној и умјетничкој страни развој римске умјетности се завршава
тек у 6. веку. Утицај римске архитектуре на околне земље био је огроман.
 Архитектонска дијела која су почивала управо на конструкцији лука били су
римски акведукти. Један од најљепших примјера је “Pont du Gard” (Француска), 19. век
п. н е. са дужином од 269 m.
Његове јасне и чисте линије које премошћују широку долину не говоре само о
градитељској способности Римљана, него и трајном осјећају за ред који је био вјечна
инспирација. Тако се природан ток воде симулира уситњеним ритмизирањем најмањих
лукова на трећем хоризонталном појасу аквадукта.
Славолуци су особити архитектонски облик који су измислили Римљани. Они су
били монументални аркадни споменици подигнути у част побједа императора или
великих војсковођа, обично су означавали крај улице и почетак форума.

У почетку су подизани у част војних побједа и тријумфалних дочека, како би

војсковођа могао с побједничком војском кроз тријумфални лук узјахати у град.
Најчешће су са једним или три засвођена пролаза, украшена стубовима или полу-
стубовима који стоје на високој бази.

Украшени су бројним рељефима који су и битни код славолука. Најпознатији

славолуци су у Риму: Титов славолук, Славолук Септимија Севера и Константинов
славолук, и у Француској у Нимесу.
2.2 СКУЛПТУРА

Вајарство се развијало од 6. века п. н. е.

под утицајем Етрураца а после од 3. века п. н. е. и
Грка.
У свим добима је присутан портрет који
тежи за реализмом. Значајне су
бисте Цезара и Цицерона. Присутни су
и рељефи који славе историјске
личности и догађаје из доба Августа, као и
рељефи на Титовом луку, на Трајановим
стубовима као и Марка Аурелија.
Слика 7. Свечани опход
Рељефно су украшавани сагкофази који симболизују посмртн живот. Из ситне
пластике на цени су рељефи на слоновачи као и гвозденом посуђу.
Почеци римске скулптуре ослањају се на етрурску скулптуру или су дословна
копија грчких мајстора у мермеру. Док су у класичној Грчкој интереси били
усредсређени на тражење, обликовање општег, идеалног људског лика, у римској је
умјетности акцент на приказивању појединачног и карактеристичног. То најбоље
долази до изражаја у мноштву портрета римских грађана (14 000 скулптура).
На тим портретима се постижу меки прелази свјетла и сенке меканом обрадом
површине. Карактеризација понекад иде до потпуне натурализације, као код Портрета
Римљанина из 1. века п. н. е.
Јединствени су и римски рељефи који су обично бивали везани за завјетне
објекте, саркофаге, тријумфалне стубове или славолуке.
 Једини сачувани коњанички споменик је онај Марка Аурелија, римског цара,
филозофа и песника (161—180.). На овој бронзаној скулптури велики облици су ситним
детаљима спојени на крајње природан начин. Ово дјело било је узор великим
коњаничким скулптурама ренесансе (Донатело и Андреа дел Верокио).
Кад Римско царство запада у кризу, у 3. веку уметници на касним портретима
исказују својеврсну кризу, тако они изгледају мистично. Римски портрет се све више
удаљава од објективне слике стварног, а постаје све више видљиви симбол духовне
личности.
Тако портрет цара Константина Великог, императора који ће признати
хршћанство и тиме, на извесно време, доприниети стабилности и јединству Рима, је
незграпан у размерама и пропорцијама, груб и непрецизан у појединостима и изразито
укочена погледа (као да жели рећи како види све и свакога) - више уопштен портрет
цара него његов реалистичан приказ.
Огромне очи, масивно, непокретно лице, не говоре нам много о Константиновом
стварном изгледу, али нам говоре веома много о томе како је он гледао на себе и своје
звање.
Једна од важнијих промена у касноантичким рељефима, у односу на класичне,
јесте губитак осјећаја за простор и дубину.

2.3 СЛИКАРСТВО

У сликарству можемо пратити исте тенденције као и у архитектури и у

вајарству. Сликарство је било под снажним утицајем грчког сликарства. Ту се јавља
облик зидног сликарства које украшава унутрашње зидове на профаним објектима,

приватних зграда и вила.
Слика 8. Александров мозаик
Примјери су у Помпејима, Херкуланеуму и Риму. Нарочита пажња се поклања
очима. Тежња ка натурализму, детаљу и интерес за перспективу су изражени а што се
тиче технике нарочито се развила поред фрески и мозаик, техника која је присутна у
свим умјетностима а нарочито се развијала у Византији. Мозаик је у Римској
умјетности имао велики значај и преовлађивао је над сликом. Мотиви су бирани из
лова, морепловства, појављују се и ведуте па и прикази вртова, митолошке фигуре а у
малим спаваћим собама нису недостајале ни еротске сцене. 
Перспектива се такође појављује и настојање да се прикаже шта је ближе и шта
је даље за разлику од египатских схватања које се карактерише приказима по важност.
Грци нису поклањали нарочиту пажњу изради стакла већ су више радили на
изради керамике, међутим у Римској уметности се изради стакла поклања нарочита
пажња и у 1. веку распрострањана је била и употреба и провидног стакла као и стакла
бојеног а врхунац представља и употреба тзв. диатрета то је у ствари ваза од стакла
израђена дувањем и превучена мрежом од стакла.
Приликом украшавања се комбинује и гравирани камен. Израда накита такође је
распрострањена, у прво време накит је једноставнији него у Грчкој но временом постаје
врло компликован и на крају и упадљив- познат је и гравирани накит.
У позно доба се јављају утицаји александријског портретног сликарства и
египатски мозаици.
Битка код Иса Александра и Персијанаца, мозаик, копија хеленистичког
оригинала из 315. п. н. е. Помпеји, 2,7 x 5,1 m. Археолошки музеј, Напуљ је слика која
показује извесну колекционарску страст Старих Римљана коју су они гајили за све што
је пореклом из Античке Грчке. Изузетно велики и технички савршен подни мозаик
ипак нема ону битну карактеристику сваког умјетничког дјела – оригиналност.
Римско сликарство сачувано је у мањој мери у Риму, а понајвише у Помпејима и
Херкуланеуму страдалим у природној катастрофи вулкана Везува и „конзервиранима“
у пепелу. 
Сликарство се вероватно ослањало на хеленистичко сликарство, иако од
хеленистичког сликарства није остало готово никаквих трагова.
Ипак, један велики мозаик приказује хеленистички мотив – „Битка код Иса“
где Александар Велики покорава персијског цара Дарија. То је величанствени призор
потенциран снажним покретима људског мноштва; облици су моделирани сенкама, а
просторна рјешења познају смјела скраћења.

2.4 ПРИРОДНЕ И ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ

Стари Римљани су његовали и развијали природне и друштвене науке. Највећи

значај су дали праву и историји, док су право издвојили као најбитнију друштвену
науку.

Осим права и историје велики значај имало је и говорништво.

Најпознатији римски историчари били су: Тит Ливије и Тацит, док је

најпознатији говорник био Цирерон.

2.4.1 ТИТ ЛИВИЈЕ

Тит Ливије (рођен око 59. године пре Криста, умро 17 година прије нове ере),
аутор монументалне историје римске државе и народа, био је највећи историчар
аугстанске ере римске књижевности и један од највећих римских историчара уопште.
 Титус Ливиа рођен је 59. године прије Христа у
Патавију (данашња Падова), у угледној и имућној
породици. Стекао је темељно реторичко образовање.

Кад се преселио у Рим, упознао је и

спријатељио се са царем Августом, који га је у шали
звао Помпејцем, али није био љут на њега због
уздизања Помпеја и напада на Цезара.

Већину свог живота провео је у Риму и тамо је

написао своје велико историјско дјело. У римском
друштву га је било драго видети. По завршетку свог
живота вратио се у родни град, где је умро у 17. вијеку.

Слика 9. Тит Ливије

У свом опсежном историјском раду под насловом Од оснивања града (Аб урбе
цондита) у најбољим рукописима развио је Ливијев извештај о римској историји од
митског оснивања Рима до смрти Друзеове девете годишњице.

Ливиеу је најприје подијелио своју историју у појединачне књиге, затим је

груписао књиге у битне одјељке, па је чак, чак, дао неке посебне преговоре, на примјер.
са 21. књигом. За нас је, међутим, Ливијева историја сачувана деценијама: чини се да је
та подјела веома стара и да се у одређеној мјери побринуо и сам писац.

Од читавог дјела сачуване су само прва, трећа, четврта и половина пете

деценије, односно књиге 1-10. и 21–45, који покривају период од оснивања Рима до
Трећег самита (753–293 пне) и од Другог пучког рата до побједе Луција Емилија Павла
над Македонијом у Трећем македонском рату (218–167 пне).

За реконструкцију осталих дијелова, поред неколико непосредних фрагмената,

служе нам се и списи који цитирају извадак из Ливија: то су прије свега сажеци или
периоди који се појављују испред сваке књиге (осим 136 и 137) и неки мањи
историчари, попут је Еутропиа. Од грчких писаца, Ливи је користио нарочито Плутарх
и Касије Дион.

Ливиер је реторички писац у свом образовању и склоностима: зато ће његово

историјско дијело, посматрано са становишта модерне историографије, несумњиво
изгубити већи дио своје старе славе.

Али Ливи и његов рад треба сагледати с обзиром на вријме у коме је живио и
стварао. Ливиа, као и многи други римски историчари, уопште није била главна мета
извештавања о историјски истинитим догађајима: за њега је главна поента била да
приповиједање треба да буде лијепо и убједљиво, да буде књижевно и да задовољава
етичке и патриотске захтјеве.
 Ако се на Ливијеву историју посматра са становишта ових мотива, он је у
потпуности испунио задатке које је себи поставио.
На крају, Ливиер је и као човек и као писац имао све услове за то: био је
савјесни, велики римски родољуб, био је добар психолог у цртама ликова, имао је
снажну машту и рафиниран умјетнички укус.

С обзиром на то да је имао богат рјечник, разноврсну фразеологију, одлично

реторичко образовање, није изненађујуће да је он створио ремек-дјело у прози времена
Августа, а може се рећи и у римској прози уопште.

Плиниј Млађи прича анегдоту једног Хиспанца који је чак дошао из Рима у
Гадес да види Ливи и који се, чим га је угледао, одмах вратио, не занимајући ништа
друго.

2.4.2 ПУБЛИЈЕ КОРНЕЛИЈЕ – ТАЦИТ

О Тациту (његово име се у данашње вријеме изговарало "Такитус" и буквално

значи "Тихи") постоје само ријетка свједочења од њега или његових савременика, прије
свега Плинија Млађег.

Дошао је из витешког сталежа; његов отац је био прокурист у провинцији

Галлиа Белгица. Његова породица вјероватно потиче из једне од римских провинција,
можда из Цисалпине Галије или Нарбонне Галије. Тацит се припремао за државну
службу, наводећи да су му учитељи М. Апер и Јулиа Секунд.

Каријеру је започео као судски говорник (данас бисмо рекли и адвокат), у 77.
години се оженио ћерком конзула Агрицоле. За вријеме владавине цара Веспазијана
постао је сенатор, у 88. години био је претор.

Током владавине цара Трајана (98. - 117.) Радио је на његовим дијелима, између
1112. и 116. је био проконзул провинције Азије (у данашњој Турској). Тачан датум
његове смрти није познат, умро је око 117. године.

Слика 10. Тацит

 2.4.3 МАРКО ТУЛИЈЕ – ЦИЦЕРОН

Марцус Туллиус Цицеро (лат. Марцус Туллиус Цицеро; Арпин, 3. јануара 106.
године прије нове ере - Формијан у Гаети, 7. децембра 43. године прије нове ере),
државник, правник, политички теоретичар, филозоф и највећи римски говорник.

Поред основних наука у Арпину, у Риму предаје (заједно са својим братом

Квинто) ораториј Марка Антонија, говорника и Луција Краса, и закон аугура и великог
свештеника Квинта Муција Шквеволе.

Упознаје га са системом мудрости Епикура, којем он није склон, Федро, с

Академије наука, којој је Филон највише наклоњен, а већ га је Диодот поучио у
стоичкој филозофији у кући својих родитеља.

Лично је упознао пјесника трагедија Луција Акција. Подобно је познавао грчки

језик и књижевност. Чини се да је проучавање литературе подстакло грчког пјесника
Аула Лициниуса Архија, кога касније брани на суду.

Са двадесет година размислио је о својим првим књижевним покушајима, а

истовремено се појавио као говорник у неколико приватних парница. 79 - 77 прије нове
ере Кр. живи у Грчкој са својим братом Кинтоом и пријатељем Титом Помпонијем
Атиком.

У Атини слуша академског Антиохија, епикурејца Зенона и опет стоичког

Федра, и разговара са Деметријем док говори. У Азији је упознат са украшеним
барокним азијским стилом (род Асиатицум или амплум), а у Рходе ат Молон роду (род
Рходиум или медиум), који чини средину између једноставног Аттика (род Аттицум
или тенуе) и бујног Азијата.

У политици се слаже са Конзервативном републиканском странком Сената, тако

да као његов представник свог конзулата открива Катилинин и противно закону
кажњава заверенике смрћу сената.

Слика11. Цицерон
 Први је акт проглашавања политичких противника. Међу забрањеним је и
Цицерон, коме је већ 7. децембра 43. године прије нове ере. Кр. одсјекли су му главу и
десну руку, који су доведени у Рим и изложени на штанду, где је пре кратког времена
(44-43 прије нове ере) имао ватрене говоре против Антонија.

И његов син и брат Куинт жртве су прописивања. Цицеронова смрт значи

политички пад Римске Републике (рес публике). Још је војнички према истоку до битке
за Филипа (42. године прије нове ере), а после битке акције, цијела држава коначно
долази под власт једног Октавијана и постаје царство.

Цицерон развија вишеструко дјело на књижевном пољу. Поред судијских говора

на суду (ген иудициале) и политичких говора на приватним и званичним политичким
скуповима (генус делиберативум), он пише записе о теорији ораторија (реторички
списи) и проширује грчку филозофију (филозофски списи) у Риму.

Такође је сачувао велику збирку епизода из преписке рођака, пријатеља и

познаника. Покушао је да конструише стихове, а познато је да су његови списи били из
историје и географије.

Цицеронови говори представљају главни дио његовог књижевног дјела.

Сачувано је 58. Неки су одсјечени, неки имају само одломке, а 48 изгубљени.

Већ током његовог живота издате су одређене групе говора, а прво групно
издање објављено је након Цицеронове смрти, прво његов роб, а касније (од 54). или
53. слободни и пријатељ Марца Тулиа Тирона, оснивача кратке руке (нотае
Тиронианае).
 3. ЗАКЉУЧАК

На основу истраживања која сам обавио у претходном периоду

видео сам са каквим религијским обичајима су се сусретали стари Римљани,
како су се молили и жртве приносили Богу.

Култура старог Рима је доста допринела развоју архитектуре,

сликарства, вајарства, као још многих културних занимања. Развојем
културног знамења Рима и наш културни живот је добио на значају и
напретку.
ЛИТЕРАТУРА:

1. Илијин Душан, Катић Татјана, Уџбеник из историје за 1. Разред средње

школе, завод за уџбенике и наставна средства, 2012.

2. Душан Живковић, Борислав Станојловић, Уџбеник из историје за 3.

Разред средње школе, завод за уџбенике и наставна средства, 2012.

3. Николај А. Машкин, Историја старог Рима, научна КМД. Београд 2005.

4. Интернет