09/07/2016 Drugovi, ja se ni sada ne stidim svoje komunističke prošlosti | B E T O N :: KULTURNO PROPAGANDNI KOMPLET

BETON BR.141 Utorak 28. jun 2016.

Piše: Goran Cvetković

DRUGOVI, JA SE NI SADA NE STIDIM SVOJE

KOMUNISTIČKE PROŠLOSTI
Autorski i izvođački par: Sanja Mitrović i Vladimir Aleksić; režija: Sanja  Mitrović
 
Produkcija: Sanja Mitrovic/ Stand Up Tall Productions, Amsterdam i BITEF teatar, Beograd u
koprodukciji sa Beursschouwburg, Brussels
 
premijera u BITEF teatru, petak 27. maj 2016.
 

 
Rečenica koja je uzeta za naslov predstave višeznačno izražava koncept i strukturu ovog projekta. Naime, to je jedna
takoreći sudska izjava, svedočenje pod nekom vrstom optužbe, gde se hrabro ostaje na odavno proskribovanim ideolškim
pozicijama. S druge strane, to je direktan citat iz filma, Wr – Misterije organizma, jednog od glavnih atora poznatog Crnog
Talasa, najzapaženijeg i najprovokativnijeg perioda jugoslovenskog i, pre svega, srpskog filma – Želimira Žilnika. Predstava
je i sastavljena od mnogobrojnih citata – posebno pažljivo su izmontirane sekvence brojnih filmova – od prvih posleratnih
do skoro sasvim novih, snimljenih pre i posle raspada nekadašnje domovine, u kojoj su rođeni i protagonisti ove predstave,
performeri Sanja Mitrović i Vladimir Aleksić. Njihova omiljena tinejdžerska zabava u rodnom provincijskom gradiću,
Zrenjaninu, gde su odrasli u istoj ulici i išli u isti razred, bila je višekratno gledanje filmova na kućnom videu i krajnje
uživljavanje u likove i pokretne slike, sve do vešte kopije viđenog materijala. Ta dečja igra poslužila je kao originalna forma
za stvaranje ove zanimljive predstave, predstave koja ponovo i ponovo postavlja ono krucijalno pitanje – zašto je moralo
doći do tako krvavog raspada Jugoslavije?

U traženju odgovora na ovo pitanje svih pitanja, mlada autorka Sanja Mitrović je već napravila jednu snažnu predstavu sa
kolegom, nemačkim mladim glumcem i smišljeno, ali nenametljivo, uporedila bol sećanja na krvave dane Trećeg rajha sa
situacijama u vreme raspada poslednje Jugoslavije. U ovoj novoj predstavi, opet sa jednim partnerom ali sada iz istog
okruženja, Sanja Mitrović pokušava da se priseti zajedno sa njim, kako su tada živeli, u šta su verovali, čemu su se smejali i
divili kao pioniri i omladinci.

Scena iz predstave

Dvoje mladih performera se zapravo dvostruko uživljava u sadržaj koji nam prenosi: s jedne strane to uživljavanje u
sopstveno sećanje na upečatljive trenutke ličnog života u društvenom okruženju, tada spontanog života, a sada kritički
promišljenog i umetnički preoblikovanog u jednu složenu igru o naivnom ušešću u društvenim preokretima. S druge strane,
oni se na sceni igraju te svoje nekadašnje igre uživljavanja u likove sa filma i tako prolaze kroz brojne slikovite i odlično
izabrane scene i likove, preko kojih komentarišu društvene tokove vremena koga se sećaju, ali sada sa istorijske distance i
sa mnogo bolne, ali i vesele ironije. Ironija se odnosi na njihovu, ali i na naivnost celokupne društveno­ideološke, istorijske
matrice koja je zauvek nestala – poražena u krvavom boju sa povampirenim kapitalizmom.

Tako je ovo i predstava koja komentariše suštinske razlike dva duštvena sistema. Jedan je, možda naivan, ali iskren i
pošten pokušaj stvaranja društva ravnopravnosti, a drugi surov, kapitalistički u kome je čovek čoveku vuk i vodi u
neprestane ratove sa jednim jedinim ciljem – bogaćenjem već bogatih, bez obzira na patnju poniženih i eksploatisanih.
Tako dobijamo jedan zaokružen iskaz o bolu sećanja i nesreći budućnosti, dobijamo jednu razvijenu elegiju ispunjenu
igrom, veštinom, maštovitim obrtima i trijumfom talenta i precizne uigranosti.

Dvoje mladih protagonista prikazuju vrhunsko scensko umeće, koje, kombinovano sa fascinantnim radom na montaži
filmskih sekvenci autora Nikole Vrzića, daje jedno značajno i stilski sasvim posebno scensko delo. Tekst koji dvoje
performera govore u svoje ime, kombinovan sa tekstovima iz citiranih filmskih sekvenci izrezanih iz filmova  iz različitih
perioda razvoja i raspada Jugoslavije, stvara jednu složenu sliku preispitivanja smisla postojanja socijalističke Jugoslavije,
kao i žalosti zbog raspada te zajedničke države na sitne i neuspešne feude, u kojima napreduje samo zajednička beda,
kriminal i besperspektivnost. U tom smislu, naročito su upečatljive lične priče dvoje protagonista o njihovim roditeljima i
fabrikama gigantima u kojima su radili a kojih više nema. Sve je to bolno istinito ilustrovano dokumentarnim sekvencama na
http://www.elektrobeton.net/anticement/drugovi­ja­se­ni­sada­ne­stidim­svoje­komunisticke­proslosti/ 1/2
09/07/2016 Drugovi, ja se ni sada ne stidim svoje komunističke prošlosti | B E T O N :: KULTURNO PROPAGANDNI KOMPLET
filmskom platnu. Slika opšte katastrofe koja sada sve nas okružuje i obeležava, našla je u ovoj predstavi višestruko
umetničko tumačenje.

Čestitam na hrabrosti, iskrenosti i umeću.

http://www.elektrobeton.net/anticement/drugovi­ja­se­ni­sada­ne­stidim­svoje­komunisticke­proslosti/ 2/2