NAUKA I MUZIKA, ILI NAUKA U MUZICI: NEKI MALO POZNATI

PRIMERI U “TEORIJA MUZIKE” IZMEĐU 1650. i 1750. GODINE

Penelope Gouk

Privremene granice za ovaj rad, koje se tiču naše akademije, mogu da budu najbolje
uklopljene sa referencom na Athanasius Kircher’s Musurgia universalis (Rim, 1650) sa jedne
strane ili sa referencom na Denis Diderot’s Encylopédie koja je objavljena izmedju 1751. i
1772. godine, sa druge. Oba izvora su dugo smatrana bazičnim tekstovima za zapadnu
teoriju muzike. Izvori koji će biti ovde razmatrani, ipak, nisu generalno poznati istoričarima
muzičke teorije, iako su predmeti njihove rasprave izgradili deo domena “muzičke teorije”
poznate oko 1700. godine. Ono što ove izvore čini veoma udaljenim je to što njihovi autori-
lekar i profersor prirodne filozofije na Oxford-u Tomas Vilis (1621-1675), alhemičar I
profesor matematike na univerzitetu Cambridge Isak Njutn (1642-1727), škotski lekar,
pristalica Njutnovog učenja i medicinski popularize Džordž Čejn (1671-1743)- bolje znani
istoričarima rane moderne nauke i medicine. Ni jedan od njih, koliko je meni poznato, nije
bio muzički pismen, ali su svi zelieli da razumeju i objasne prirodu u smislu pojave “nove
nauke” ovog perioda, i kao sto cemo videti, svaki od njih je imao nesto bitno da kaze o
efektima muzike na ljudsku prirodu.
Iako nisu bili obučeni da se bave muzikom, svi su imali diplomu univerziteta i bili su
profesionalni ljudi: Vilis I Njutn su imali akademske poslove u jednom delu karijere, Vili i
Čejn su bili uspešni lekari, dok su Njutn i Čejn predavali matematiku.
Drugim rečima, imali su kvalifikacije u matematici i prirodnoj filozofiji, i bilo je u
intelektualnom kontekstu da krenu da pišu o muzici na načine, koje se nadam da ću pokazati,
koji su posebno bitni za “novu nauku” koja je ustanovljena tokom njihovog životnog veka, i
posebno dok je ova eksperimantalno bazirana praksa došla do razmevanja u britanskoj
kulturi.
Domen praktične muzike je bio jedan od najznačajnijih resursa za prirodne filozofe
koju su težili da spoznaju svet kroz eksperimente, da otkriju matematičke zakone i skrivene
harmonije koje su vodile univerzum, i da ustanove novu, efektivniju naučnu metodu koja je
građena na pozdanim čulnim podacima. Presudna razlika je bila to što sada, prvi put,
“nauka”, kao i muzika, je počinjala da bude sve više shvatana u vidu njene prakse, pre nego
jednostavno postavljanja teoretkog sistema. Naučna muzika je sada generalno definisana kao
period kada je nauka, ili prirodna filozofija, prvi put postala identifikovana sa naprednim
znanjem i kontrolom prirodnog sveta, posebno kroz matematizaciju fizike. Danas se primena
matematike na fizički svet, eksperimentalno posmatranje, i manipuliacija prirodnih sila
smatraju za zaštitne znake naučne metode, ako što je već bio slučaj u Diderot-ovom
prosvećenom dobu.
Ipak, pre sedamnaestog veka, a čak i dosta tokom njega, ove određujuće karakteristike
nauke su više bile asocirane sa prirodnom magijom- tj. (prema tadašnjoj definiciji) umetnost
pravljenja neverovatnih efekata korišćenjem skrivenih, neprimetnih i beživotnih sila u
prirodi. Iako je odbacivanje magije tradicionalno jedno od definišućih odlika Naučne
Revolucije, mnogi aspekti prirodne magije, posebno korišćnje instrumenata radi širenja
okvira i moći ljudskih čula, i izazivanje moćnih efekata preko udaljenosti, su prosto preuzeti,
i apsorbovani u eksperimantlnu filozofiju. Moj argument je da su muzički instrumenti među
najbitnijim, a ipak istorijski najviše zanemareni, uređajima koju su transformisali moderne
evropske načine saznanja i spoznaje sveta.

MUZIKA I EKSPERIMENT: MAGIJA, NAUKA, I “NOVA FILOZOFIJA”

Glavni razlog zašto su muzički modeli bili centralni razlog za razvoj nove vrste “naučnog”
razmišljanja je to što su prvi kvantitativni zakoni koji su otkriveni u sedamnaestom veku bili
oni koje danas nazivamo Mersenovim zakonima, pošto je Marin Mersenne (1588-1648) koji
je eksperimentalno odredio vezu između dužine, napona i poprečnog preseka dela vibrirajuće
žice i njene frekvencije. Do 1650.godine ovi harmonski zakoni su već pružali model za
prirodne filozofe kao što je Dekart, koji je težio da uspostavi slične zakone u drugim granama
fizičkih nauka, i isto traganje je kasnije započeo Robert Huk i Isak Njutn kasnije tokom
sedamnaestog veka. Kao što je dobro poznato, ovi harmonski zakoni koji su izgrađeni na
otkriću pripisanom Pitagori, naime su aritmetička veza između dužine žice i frekvencije,
muziči zakon koji je pružio osnovu za strogo razlikovanje između konsonance i disonance u
Boetijevom De musica.
Međutim, postojale su bitne razlike između ovih tradicionalnih harmonskih podela i
novih harmonskih zakona Mersena. Prva razlika je to što je Mersen izveo svoje zakone iz
svojih opsežnih istraga o mnogim različitnim varijablama koje su uticale na visinu tona, ne
samo one u muzičkim žicama, već i onim koje su se nalazile u cevima i drugim zvučnim
telima. Muzički instrumenti su pružili Mersenu eksperimentalne aparature za istraživanje
raznih raličitih podešavanja zvuka, istraga koja je efikasno pretvorila muzičke instrumente u
filozofske, ili “naučne” instrumente koju su veštački manipulisani u cilju pronalaženja novih
saznanja (kao način kontrasta prema njihovoj primarnoj funkciji pravljenja muzike).
Drugi način na koji se Boetijevo muzičko pravilo razlikovalo od Mersenovog je to da
je Boetije tražio objašnenje konsonance u savršenstvu prva četiri cela broja. Suprotno od
toga, Mersene je locirao izvor muzičke moći u samom zvuku, predmet akustike, nova
eksperimentalna disciplina koji je engleski filozof i lord kancelar Francis Bacon prvi uočio
dvadesetih godina 17.veka. Posebno, Mersen je imao teoriju konsonance koja je
retrospektivno zvana “teorija slučajnosti” jer kaže da su intervali manje ili više prijatni
prema relativoj frekvenciji pri kojoj se impulse muzičkog zvuka podudaraju, dok diraju uho.
Mersen je smatrao da je moć muzičkih cevki iz sličnosti između zvučnih talasa i pokreta koji
se otiskuje na bubnoj opni, akcija koja kreira odgovarajući pokret u životinjskom duhu koji
teče kroz nerve, koji zauzvrat stimulišu vitalne duhove u krvi da se kreću ka ili od srca,
sedišta strasti.
Mersenovo objašnjenje konsonance se pokazalo relevantno za novu mehaničku
filozofiju koju je razvijao Dekart kao alternativu za Aristotelinizam, ujedinjen sistem u kom
je sve fenomene, od kretanja planeta do ljudskih emocija, moguće objasniti mehanički u
smislu kretanja čestica materije. Ipak, iako su sva tri moja britanska prirodna filozofa uzeli
kretanje materije kao njihovu početnu tačku za objašnjenje muzičkih efekata, njihov pristup
je ličio Bekonovom konceptu nove indukivne metode više nego Dekartovom rigorozno
deduktivnom sistemu. Francis Bacon (1561-16260) je bio ključna figura u procesu gde je
prirodna magija apsorbovana i koju je eventualno preuzela eksperimentalna nauka, i njegovo
nasleđe se može videti kod tri autora na čiji se rad fokusiram ovde. Ova transformacija, ili
prisvajanje, magije se može demonstrirati posebno efikasno sa referencom na novu disciplinu
akustike za koju je Bacon isplanirao eksperimentalni plan koji su entuzijastično preuzeli
Mersen i drugi prirodni filozofi.
Bacon-ova eksperimentalna nauka akustike kao praktična umetnost ‒ koja je
podrazumevala konstrukciju instrumenata koju su mogli da imitiraju prirodne zvuke i da
kreiraju veštačke hermonije ‒ i takođe teoretska nauka, koju je on definisao kao “višu vrstu
prirodne magije”. Bacon je odbacio pojam da je muzika (tj. harmonija) objašnjena
aritmetičkim razmerama, koji nam sami po sebi ne govore o živim iskustvima. Pre nego da
nađe utočište u Pitagorinim brojevima, Bacon je savetovao svojim pratiocima (koristim
modernu terminologiju ovde na trenutak) da koriste fenomenološki pristup u ovoj novoj
nauci, na taj način kako bi pažnja bila usmerena na kvalitete zvuka koje proizvode različiti
muzički instrumenti, i njihov kapacitet da stvaraju melodiju. Njegova nauka je ona koja je
težila da istražuje kako drugačiji modaliteti i muzički žanrovi naizgled utiču na ljude
drugačije (što je možda do njihovog individualnog ili nacionalnog temperamenta), i koja je
želela da istražuje paralele između telesnih instrumenata i organa i instrumenata koje je
napravio čovek.