UDC 840.

085 Genette
886.1-991.1

ŸENETOVA TEORIJA PRIPOVEDAWA

Adrijana Maråetiã

SAŸETAK: U Raspravi o pripovedawu Ÿenet se zalaÿe za

redefinisawe formalistiåkog pojmovnog para fabula/siÿe, kao
i svih ekvivalentnih opozicija koje su uveli francuski „te-
matski" naratolozi: histoire/récit, histoire/discours, récit/discours
itd., jer smatra da se pripovedni tekst ne moÿe adekvatno opi-
sati pozivawem na ideju kontrastiranih narativnih sekvenci
— svejedno da li su one oznaåene kao fabula i siÿe ili kao hi-
stoire i récit. Za razliku od svojih prethodnika, Ÿenet nara-
tivni tekst shvata kao trijadnu strukturu, sastavqenu iz tri
osnovna elementa: priåe (histoire), pripovedawa ili pripoved-
nog teksta (récit) i naracije (narration). Po wemu, ovo trojno
razlikovawe, umesto ranijih dihotomnih podela, u naåelu je
boqe zbog toga što ima veãu analitiåku vrednost, te olakšava
uvid u „celinu narativne åiwenice". U skladu s tim, Ÿenet
svoju analizu pripovedawa opisuje kao „prouåavawe odnosa iz-
meðu pripovedawa (récit) i priåe (histoire), izmeðu pripoveda-
wa i naracije (narration) i izmeðu priåe i naracije (u onoj me-
ri u kojoj se javqaju u narativnom diskursu)".
Da bi precizno opisao ove odnose, Ÿenet polazi od ideje
da je svaki narativni tekst „jeziåka tvorevina koju je moÿda
opravdano shvatiti kao razvijawe, ako treba i do åudovišnih
razmera, odreðenog glagolskog oblika". U sledeãem koraku on
probleme analize narativnog teksta razvrstava sluÿeãi se ka-
tegorijama pozajmqenim od gramatike glagola, svodeãi ih na
tri osnovne klase odreðewa: vreme, naåin i glas (to jest stawe
— voix). Ove tri kategorije u Ÿenetovoj teoriji pripovedawa
imaju dvostruku funkciju: to su, s jedne strane, tri osnovna
aspekta na koje se moÿe rašålaniti svaki narativni tekst; s
druge strane, ovi termini upuãuju nas na tri grupe problema u
okviru kojih se kreãe naratološko istraÿivawe pripovedawa.
Ÿenetova analiza pripovedawa kreãe se u okviru ovih triju
aspekata pripovednog teksta: on se bavi pitawem vremena, na-
åina (to jest, perspektive) i pripovedaåkog glasa u narativnom
tekstu uopšte i posebno u tekstu Prustovog romana. Ispituju-
ãi ove probleme, Ÿenet se oslawa i na osnovne pojmove defi-
nisane na samom poåetku Rasprave o pripovedawu — pripovedni
158

tekst, priåu i naraciju. Tako se vreme i naåin razmatraju kroz

odnos izmeðu priåe i pripovednog teksta, dok se u analizi
glasa posmatra odnos izmeðu naracije i pripovednog teksta,
odnosno izmeðu naracije i priåe.
Iako Ÿenetova teorija pripovedawa ima nesumwivih pred-
nosti u poreðewu sa srodnim naratološkim koncepcijama, ona
ipak nije lišena odreðenih nedostataka. Jedna od wenih sla-
bosti sastoji se u tome što Ÿenet ne pokušava da pokaÿe, ili
bar ne na sistematski naåin, kako su pojedini aspekti nara-
tivnog teksta meðusobno povezani: drugim reåima, kako izbor
jednog narativnog aspekta nameãe neka ograniåewa (ili olak-
šice) u primeni ostalih.
KQUÅNE REÅI: Ÿerar Ÿenet, naratologija, fabula, si-
ÿe, kontrastivne narativne sekvence, priåa, pripovedni tekst,
naracija, vreme, naåin, glas, pripovedawe.

Raspravu o pripovedawu Ÿenet poåiwe tvrdwom da su neki proble-

mi sa kojima se naratologija suoåava posledica åiwenice da znaåewe
osnovnog termina kojim ova disciplina operiše — termina pripoveda-
we (récit) — nije dovoqno precizno definisano. U teorijskoj, pa i u
svakodnevnoj upotrebi ovaj termin, kaÿe Ÿenet, izraÿava tri razliåi-
ta pojma. Prvo, kad se kaÿe récit, najåešãe se misli na narativni iskaz,
„usmeni ili pisani diskurs kojim se opisuje jedan dogaðaj ili niz do-
gaðaja". Na primer, åetiri pevawa Homerove Odiseje (¡H—H¡¡), u kojima
glavni junak na feaåkom dvoru priåa o dogaðajima koji su ga zadesili
na povratku iz Troje, åine Odisejevo pripovedawe (récit) o tim dogaðaji-
ma. Dakle, ovde pod pripovedawem podrazumevamo samo ta åetiri peva-
wa, to jest „deo Homerovog teksta koji nastoji da verno doåara Odiseje-
vu priåu". Ali da bismo izbegli zabunu, koja bi eventualno mogla na-
stati zbog specifiånosti Ÿenetovog primera, odmah treba dodati (što
Ÿenet i åini, ali tek nešto kasnije) da se termin récit, upotrebqen na
ovaj naåin, ne odnosi samo na ova åetiri pevawa veã na celinu Home-
rovog teksta, dakle na pripovedawe u sva 24 pevawa Odiseje. Specifiå-
nost primera se sastoji samo u tome što je u veãem delu Odiseje pripo-
vedaå Homer, dok u pevawima ¡H—H¡¡ on junaku prepušta da sƒm pripo-
veda o svojim pustolovinama.
Récit u ovom smislu, odnosno „usmeni ili pisani diskurs kojim se
opisuje jedan dogaðaj ili niz dogaðaja", oznaåava, po Ÿenetu, sam nara-
tivni tekst1 kao takav (tekst romana, pripovetke, novele) i jedini je
pravi predmet naratološke analize, koja treba da pokaÿe kako se on,
kao specifiåan „naåin predstavqawa priåa", razlikuje od svih drugih
„nepripovednih naåina, kakav su dramski i … neki drugi, vanliterar-
ni" [Genette 1983: 12]. Dakle, predmet prouåavawa Ÿenet ograniåava na

1 Termine narativni tekst i pripovedni tekst upotrebqavamo kao sinonimne, a iz

stilskih razloga koristimo se i jednim i drugim.
 159

pripovedawe kao specifiånu formu predstavqawa i praktiåno ga svo-

di u okvire epskih ÿanrova, jer se naratološka analiza, kako on kaÿe,
ne bavi prouåavawem struktura koje su u lirici i drami ekvivalentne
epskom predstavqawu.
To nas dovodi do sledeãeg, u svakodnevnoj upotrebi mawe rašire-
nog, ali u naratološkim tekstovima takoðe åestog znaåewa termina
récit. Francuski teoretiåari koje Ÿenet naziva „tematskim naratolozi-
ma" (Bremon, Gremas, i u nekim fazama svog rada Bart i Todorov) pod
terminom récit podrazumevaju „redosled dogaðaja, stvarnih ili izmi-
šqenih, koji su predmet tog [narativnog] diskursa" [Genette 1972: 71].
U ovom sluåaju récit oznaåava neki skup radwi ili situacija kao takav,
apstrahovan od medijuma (jeziåkog ili nekog drugog) u kojem se one pre-
doåavaju, a analizira se tako što se utvrðuje redosled pojedinaånih do-
gaðaja i opisuje naåin na koji su oni meðusobno povezani u priåu — na
primer, po principu ulanåavawa, suprotstavqawa, ponavqawa itd. Ako
ostanemo kod primera iz Odiseje, terminom récit u ovom sluåaju bili bi
oznaåeni svi dogaðaji koje je Odisej doÿiveo od odlaska iz Troje do do-
laska kod Kalipse, i to u wihovom vremensko-uzroånom redosledu. U
stvari, umesto termina récit, u ovom drugom smislu, u francuskoj nara-
tološkoj teoriji åešãe se upotrebqavaju neki drugi, ekvivalentni ter-
mini: najuobiåajeniji je termin priåa (histoire), ali se sreãu i termini
pripovedawe kao priåa (le récit comme histoire), kako bi rekao Todorov
[Todorov 1966: 127 i daqe], odnosno pripovedana priåa (le récit raconté)
— po terminologiji Kloda Bremona [Bremond 1966: 102 i 321].2 Osim
toga, francuski termin histoire, koji stoji u opoziciji prema terminu
récit u wegovom prvom znaåewu, odgovara pojmu koji su formulisali još
ruski formalisti — pojmu fabule, jer se wime, baš kao i formali-
stiåkim terminom, oznaåava neki sukcesivni niz radwi ili dogaðaja;
dok je récit, u prvom pomenutom znaåewu, ekvivalentan formalistiåkom
pojmu siÿea (pošto se i jedan i drugi odnose na pripovedni tekst kao
takav). Ÿenet se zalaÿe za redefinisawe oba ova pojmovna para (i for-
malistiåkog i onog koji su uveli francuski „tematski" naratolozi),
jer smatra da se pripovedni tekst ne moÿe adekvatno opisati poziva-
wem na ideju kontrastiranih narativnih sekvenci — svejedno da li su
one oznaåene kao fabula i siÿe ili kao histoire i récit.
I sam Ÿenet se ponekad sluÿi terminom histoire, ali da bi izra-
zio isti pojam, najåešãe upotrebqava termin dijegeza (diégèse). Meðu-
tim, Ÿenetov termin dijegeza, kako i on sƒm istiåe u Novoj raspravi o
pripovedawu, nema nikakve veze sa starogråkim, taånije Platonovim
terminom diegesis koji oznaåava prosto pripovedawe (ili, kako bi Ÿe-
net rekao, åisto pripovedawe), to jest ono pripovedawe u kojem nema di-

2 Bremon u svakom narativnom iskazu razlikuje pripovedajuãu priåu (le récit racon-
tant) i pripovedanu priåu (le récit raconté). Po wemu, pripovedana priåa predstavqa auto-
nomnu strukturu koju je moguãe izdvojiti iz svake konkretne „narativne poruke": to je ona
vrsta strukture na koju je Prop ukazao u svojoj analizi ruske bajke i ona je, po Bremonu,
pripovedawe (récit) u uÿem smislu te reåi [1966: 11—12]. Shvaãen na ovaj naåin, termin
pripovedawe (récit) ekvivalentan je terminu priåa (histoire).
160

jaloga: Platon u ¡¡¡ kwizi Drÿave diegesis suprotstavqa mimesis-u, ter-

minu kojim tu, za razliku od H kwige, oznaåava iskquåivo dramsko
predstavqawe.3 Ÿenet se ovde ugleda na Etjena Surioa, estetiåara i te-
oretiåara filmske naracije, koji terminom dijegeza oznaåava fiktivni
svet u kojem se zbiva radwa filma. U Raspravi o pripovedawu Ÿenet se
ovim terminom sluÿi kao sinonimom termina priåa (histoire), ali u ka-
snijim kwigama (Palimpsesti i Nova rasprava o pripovedawu) on mu
pridaje drugaåije znaåewe, tvrdeãi da se on u stvari ne odnosi na neki
niz dogaðaja poreðanih po vremensko-uzroånom redosledu (što oznaåava
termin histoire) veã na ukupan fikcionalni svet nekog romana, pripo-
vetke ili novele koji, osim priåe, obuhvata i mnoge druge elemente:
pripovedaåa, likove, „ambijent" itd. Priåa je, dakle, samo jedan od
elemenata ovako shvaãene dijegeze.4
Najzad, récit moÿe oznaåavati, kaÿe Ÿenet, i sam åin naracije —
izricawa govora o nekom dogaðaju ili nizu dogaðaja. „Reãi ãemo", kaÿe
Ÿenet, „da su åetiri pevawa Odiseje (¡H—H¡¡) posveãena Odisejevom
pripovedawu, kao što kaÿemo da je HH¡¡ pevawe posveãeno ubistvu
prosaca" [Genette 1972: 71]. U ovom sluåaju pripovedawe više ne oznaåa-
va ni narativni tekst ni ono o åemu se pripoveda (narativni sadrÿaj,
priåu, fabulu ili dijegezu), veã åiwenicu da jedno lice, stvarno ili
fiktivno, govori neku priåu: dakle, „åin naracije kao takav". Pripo-
vedni tekst nastaje u narativnom åinu, te je zato u potpunosti zavisan
od wega: dok postojawe Odisejevih avantura nije uslovqeno wegovim
pripovedawem o wima (jer bi one mogle ostati i neispriåane), pripo-
vedni tekst (to jest récit u prvom, najopštijem smislu) ne moÿe postoja-
ti ukoliko ne pretpostavimo neku govornu instancu — subjekat pripo-
vedawa. U Raspravi o pripovedawu Ÿenet „stvarni ili fiktivni" åin u
kojem nastaje pripovedni tekst naziva jednostavno naracijom (narration).
Ÿenet, dakle, narativni tekst shvata kao trijadnu strukturu, sasta-
vqenu iz tri osnovna elementa: histoire, récit i narration. Po wemu, pri-
åa, pripovedawe i naracija mogu se samo teorijski razdvojiti, dok u kon-
kretnom pripovednom tekstu uvek åine nerazluånu celinu. U Novoj ras-
pravi o pripovedawu Ÿenet kaÿe da je ovo trojno razlikovawe, umesto
ranijih dihotomnih podela, kao što je to bio sluåaj u formalistiåkom
pojmovnom paru fabula/siÿe, ili u naratološkim opozicijama histoi-
re/discours, récit/discours, histoire/récit itd., u naåelu boqe zbog toga što

3 Po Platonu, diegesis je åisto pripovedawe (u kojem nema dijaloga) i kao takav su-
protstavqen je dramskom predstavqawu (mimesis-u). O Platonovoj razlici Ÿenet opšir-
nije raspravqa u Uvodu u arhitekst [Genette 1983: 13].
4 Stvar stoji nešto drukåije sa pridevom izvedenim iz termina dijegeza. Dok se u
Raspravi Ÿenet terminom dijegeza koristio prvenstveno u znaåewu histoire, osim u regi-
stru te kwige, gde mu donekle modifikuje znaåewe, on veã tu pridev dijegetiåki upotreb-
qava u nešto širem znaåewu od onog na koje ukazuje sama imenica. Dijegetiåki, po Ÿene-
tu, oznaåava 'ono što se odnosi na priåu ili woj pripada', to jest na ono što pripada
dijegezi kao „prostorno-vremenskom univerzumu predoåenom u pripovedawu" [1972: 280].
Ÿenet, dakle, pridev dijegetiåki ni u prvoj Raspravi ne izvodi iz dijegeze shvaãene kao
priåa (histoire) veã iz dijegeze kojom se oznaåava neki sveobuhvatan fikcionalni svet [Ge-
nette 1982: 341—342 i 1983: 13—14].
 161

ima veãu analitiåku vrednost, te olakšava uvid u „celinu narativne

åiwenice". U dihotomnim podelama na dve osnovne kategorije razvr-
stavani su svi narativni elementi koje Ÿenet sada grupiše u tri kate-
gorije, što mu omoguãava da doðe do preciznijeg okvira za analizu. Na
primer, razlikovawe izmeðu aspekata naåina i glasa, izmeðu pitawa ko
vidi i ko govori u pripovednom tekstu, koje je uveo upravo Ÿenet, na-
pravqeno je tek pošto se pošlo od pretpostavke da trijadna struktura
histoire/récit/narration predstavqa adekvatniji opis narativnog teksta od
onog koji se izvodio na osnovu dihotomnih podela.
Tri kquåna Ÿenetova termina, åije smo znaåewe upravo opisali,
prevodiãemo na sledeãi naåin: termin histoire prevodiãemo kao priåa
ili fabula, termin récit kao narativni ili pripovedni tekst, dok ãemo
treãi Ÿenetov termin, narration, prevoditi našim terminom pripove-
dawe, ili ãemo se sluÿiti našim oblikom odgovarajuãe latinske reåi
— naracija.5
Ÿenetova naratološka analiza odnosi se iskquåivo na ispitiva-
we pripovedawa shvaãenog u onom prvom, najopštijem smislu, dakle, na
narativni ili pripovedni tekst (récit). Ÿenet narativni tekst shvata
kao „narativni iskaz (ili diskurs) kojim se opisuje neki dogaðaj ili
niz dogaðaja". Jedini pravi predmet naratološke analize jeste sam na-
rativni tekst, pošto su, kako Ÿenet kaÿe, i narativni sadrÿaj i nara-
tivni åin, to jest i priåa i naracija, dostupni tekstualnoj analizi sa-
mo posredstvom narativnog teksta. Osim toga, predmet Ÿenetove anali-
ze nije svako pripovedawe, veã samo ono koje je posredovano jeziåkim
medijumom ili, taånije, ono koje je posredovano kwiÿevnim narativnim
tekstom — po tome se Ÿenet razlikuje od naratologa koji fenomen pri-
povedawa prouåavaju poredeãi razliåite medijume (literaturu, film,
strip itd.)6 i nastojeãi da teorijski objasne sliånosti izmeðu razliåi-
tih a ipak srodnih semiotiåkih sistema.
Uz priåu, i naracija je za Ÿeneta samo jedan poseban aspekat nara-
tivnog teksta: priåa i naracija ne postoje nezavisno od teksta, ne mogu
se transponovati u neki drugi medijum a da se pri tom ne promene wi-
hove specifiåne karakteristike. Priåa i naracija za nas postoje is-
kquåivo posredstvom narativnog teksta (récit). S druge strane, narativ-
ni tekst ne moÿe biti to što jeste ukoliko ne pripoveda neku priåu
(jer u suprotnom ne bi bio narativan veã, na primer, lirska pesma ili
filozofska rasprava) i ukoliko ne moÿemo da pretpostavimo postoja-
we narativne instance, makar i fiktivne, koja ga proizvodi u åinu na-
racije (ako nema pripovedaåa, nema ni priåe, pa ni samog narativnog
teksta). Priåa i narativna instanca nuÿni su uslovi postojawa nara-

5 Kao što smo veã kazali za izraze narativni tekst i pripovedni tekst, ovom ter-
minološkom dvojstvu ne pribegavamo iz sadrÿinskih veã iskquåivo iz stilskih razloga.
6 Iako je još Bartova „strukturalna analiza pripovedawa" bila zamišqena kao in-
terdisciplinaran pristup fenomenu narativnog, najizrazitiji primeri takvog modela su
Gremasov i Kurteov semiotiåki projekat istraÿivawa „narativnosti uopšte" (la narrati-
vité généralisée), to jest pripovedawa shvaãenog kao „organizacionog naåela" svih formi
diskursa, a ne samo onih koje su posredovane prirodnim jezikom.
162

tivnog teksta. U skladu s tim, Ÿenet svoju analizu pripovedawa opisuje

kao „prouåavawe odnosa izmeðu pripovedawa (récit) i priåe (histoire),
izmeðu pripovedawa i naracije (narration) i izmeðu priåe i naracije (u
onoj meri u kojoj se javqaju u narativnom diskursu)" [Genette 1972: 74].
Da bi precizno opisao ove odnose, Ÿenet polazi od ideje da je
svaki narativni tekst „jeziåka tvorevina koju je moÿda opravdano shva-
titi kao razvijawe, ako treba i do åudovišnih razmera, odreðenog gla-
golskog oblika": „Ja hodam, Pjer je došao — to su za mene najkraãi pri-
povedni oblici i, obrnuto, Odiseja i [Prustovo] Tragawe na izvestan
naåin nisu ništa drugo do amplifikacije (u retoriåkom smislu) iska-
za Odisej se vraãa na Itaku ili Marsel postaje pisac. To nam moÿda da-
je za pravo da probleme analize narativnog diskursa razvrstamo, ili
bar formulišemo, sluÿeãi se kategorijama pozajmqenim od gramatike
glagola, koje ãemo ovde svesti na tri osnovne klase odreðewa: probleme
koji se tiåu temporalnih odnosa izmeðu narativnog teksta i dijegeze
uvrstiãemo u kategoriju vremena; one koji se tiåu modaliteta (formi i
stepena) narativnog 'predstavqawa' u kategoriju naåina; i najzad, one
koji se tiåu toga kako je naracija […] — to jest, narativna situacija ili
instanca, sa svoja dva protagonista, pripovedaåem i wegovim slušao-
cem, stvarnim ili virtuelnim — sadrÿana u narativnom tekstu u kate-
goriju glasa" [Genette 1972: 75—76].
Vreme, naåin i glas u Ÿenetovoj teoriji pripovedawa imaju dvo-
struku funkciju: to su, s jedne strane, tri osnovna aspekta na koje se
moÿe rašålaniti svaki narativni tekst; s druge strane, ovi termini
upuãuju nas na tri grupe problema u okviru kojih se kreãe naratološko
istraÿivawe pripovedawa. U formulisawu ovih triju kategorija svoje
analize Ÿenet se donekle oslawa na neke ideje Cvetana Todorova.
U radu Kategorije kwiÿevnog pripovedawa Todorov je 1966. predlo-
ÿio da se svaki narativni tekst kwiÿevne prirode rašålani na tri
osnovna konstitutivna elementa: vreme, aspekt, i naåin [Todorov 1966].
Uvodeãi kategoriju vreme, Todorov ima u vidu odnos izmeðu „vremena
priåe i vremena diskursa", to jest izmeðu redosleda dogaðaja u priåi i
redosleda tih istih dogaðaja u pripovednom tekstu. Kategorija aspekta
odnosi se na „naåin na koji pripovedaå percipira svoju priåu" (ovom
kategorijom Todorov obuhvata sve probleme koji se u angloameriåkoj te-
oriji proze vezuju za pojam taåke gledišta ili narativne perspektive).
Najzad, kategorija naåina7 za Todorova se odnosi na „vrstu diskursa ko-
jom se sluÿi pripovedaå" i obuhvata probleme u vezi s narativnom
distancom — iste one na koje je ukazao još Platon kada je u ¡¡¡ kwizi
Drÿave napravio razliku izmeðu dva osnovna naåina predoåavawa za-
mišqenih dogaðaja, mimesis-a i diegesis-a. Kasnije, u xemsovskoj tradi-
ciji, ta dva naåina nazvani su showing i telling, dok ih sam Todorov
oznaåava terminima predstavqawe i pripovedawe (représentation i narra-
tion).

7 Ÿenet dodaje da je Todorov kasnije [Todorov 1967, 1968] termine aspekt i naåin
zamenio terminima viðewe (vision) i registar (registre).
 163

Od triju Todorovqevih kategorija za Ÿeneta je najmawe sporna pr-

va: „Bez ijedne dopune usvajam prvu kategoriju iz Todorovqeve defini-
cije koju sam upravo citirao, kategoriju koju on objašwava pozivawem
na 'temporalne deformacije', to jest na odstupawa od hronološkog re-
dosleda dogaðaja, kao i na odnose ulanåavawa, smewivawa ili 'umetawa'
razliåitih niti radwe od kojih je sastavqena data priåa. Ali, Todorov
je ovde uvrstio i razmišqawa o 'vremenu' narativnog 'iskazivawa' i
narativne 'percepcije' (koje izjednaåava sa vremenom pisawa i vreme-
nom åitawa), dok se meni åini da te kategorije izlaze iz okvira Todo-
rovqeve definicije, te ãu ih zato razmatrati unutar jedne druge klase
problema, oåigledno povezanih sa odnosom izmeðu narativnog teksta i
naracije" [Genette 1972: 74].
Što se tiåe drugih dveju Todorovqevih kategorija, aspekta i naåi-
na, Ÿenet predlaÿe neke znaåajnije izmene. Todorov u okviru naåina
razmatra probleme koji se tiåu narativne distance, kao i modaliteta
pripovedaåevog i åitaoåevog prisustva u narativnom tekstu. Ÿenet,
meðutim, tvrdi da o ovoj drugoj grupi problema treba raspravqati odvo-
jeno. S druge strane, Ÿenet smatra da razmatrawe pitawa koja je Todo-
rov podelio u dve grupe (aspekt i naåin) treba obuhvatiti jednom kate-
gorijom, tako da bi se zajedno našla pitawa koja se tiåu narativne dis-
tance (ili „stepena mimeze") i pitawa koja se tiåu narativne perspek-
tive („taåke gledišta"). Ÿenetove izmene, motivisane shvatawem nara-
tivnog teksta kao specifiåne forme predstavqawa, vode bitno drukåi-
joj analizi pripovedawa od one koju je predloÿio Todorov.
Kao što je veã istaknuto, za razliku od nekih ranijih naratolo-
ških projekata, pa donekle i Todorovqevog, Ÿenetova analiza pri-
povedawa nije zamišqena kao istraÿivawe „gramatike" pripovedawa
uopšte. Ona nije motivisana nastojawem da se ukaÿe na jedan univerza-
lan obrazac narativnosti koji ãe podjednako biti primenqiv na razli-
åite semiotiåke sisteme — prirodni jezik, grafiåku umetnost, film
itd. Ÿenetov pristup pripovedawu mnogo je tradicionalniji; on je za-
mišqen kao „åista" kwiÿevna teorija åiji je osnovni zadatak da ukaÿe
na specifiånost kwiÿevnog pripovednog teksta kao takvog, to jest na
one wegove osobine po kojima se on razlikuje od svih drugih, vankwi-
ÿevnih formi predstavqawa.
Po Ÿenetu, specifiånost kwiÿevnog pripovednog teksta treba
traÿiti pre svega u wegovoj formi — u naåinu na koji je predstavqena
priåa (histoire). Ÿenet kaÿe da se pripovedawe (récit) razlikuje od dru-
gih formi iskazivawa iskquåivo po svom naåinu, ne i po sadrÿaju ko-
ji moÿe biti predstavqen i drukåijim sredstvima — dramskim, gra-
fiåkim ili nekim drugim. Ÿenet pojam narativnog naåina vezuje, s
jedne strane, za jeziåka sredstva upotrebqena u pripovedawu (glagolska
vremena, priloge itd.), a s druge, za narativne aspekte unutar kojih se
oblikuje priåa (glas, vreme i naåin). Ÿenetova analiza pripovedawa
kreãe se u okviru ovih triju aspekata pripovednog teksta: on se bavi
pitawem vremena, naåina (to jest, perspektive) i pripovedaåkog glasa u
narativnom tekstu uopšte i posebno u tekstu Prustovog romana. Ispi-
164

tujuãi ove probleme, Ÿenet se sve vreme oslawa i na osnovne pojmove

definisane na samom poåetku Rasprave o pripovedawu — pripovedni
tekst, priåu i naraciju. Tako se vreme i naåin razmatraju kroz odnos iz-
meðu priåe i pripovednog teksta, dok se u analizi glasa posmatra od-
nos izmeðu naracije i pripovednog teksta, odnosno izmeðu naracije i
priåe.
Ali rašålanivši narativni tekst na tri pomenuta aspekta, Ÿenet
se nije tu zaustavio. Nastojeãi da ih što preciznije opiše, on ih je
daqe rašålanio na nekoliko posebnih „podstruktura". Na primer, u
aspektu glasa pripovedawe se moÿe oblikovati bilo kao homodijegetiå-
ko bilo kao heterodijegetiåko. U prvom sluåaju prisutan je jedan pro-
filisan pripovedaåki lik koji kao jedan od aktera uåestvuje u svojoj
priåi: reåeno tradicionalnim jezikom, pisac se ovde opredequje za
pripovedawe u prvom licu. Ako se, nasuprot tome, narativna instanca
ne ovaploãuje kao lik unutar priåe, pripovedawe je heterodijegetiåko,
odnosno reå je o pripovedawu u treãem licu. Osim lica, aspektu glasa
pripadaju i parametri vezani za narativne „nivoe" (u onim sluåajevi-
ma gde se javqa kompozicioni postupak „priåe u priåi") kao i parame-
tri koji se tiåu vremena naracije — „autorovog vremena".
Sliåne modifikacije Ÿenet uoåava i u domenu drugih dvaju aspe-
kata — naåina i vremena. Parametri naåina mogu se, po Ÿenetu, odredi-
ti ili s obzirom na dimenziju distance ili s obzirom na dimenziju
perspektive. Prva se tiåe posredovanosti narativnog predstavqawa —
na primer, da li pripovedaå posredno, u formi saÿetog pregleda ili
pripovedaåkog izveštaja, s mawe ili veãe vremenske distance, svojim
„glasom" govori o dogaðajima, ili zbivawa predstavqa neposredno, u
scenskoj formi, ustupajuãi reå samim likovima. Dok se dimenzija dis-
tance odnosi na kvantitativno podešavawe „narativnih informacija"
(koliko iscrpno pripovedaå govori o dogaðajima), dimenzija perspek-
tive odnosi se na wihovo kvalitativno podešavawe, na to kojim „ka-
nalom" ili „filterom" te informacije stiÿu do åitaoca. U podešava-
wu narativnih informacija Ÿenet razlikuje tri osnovne „strategije":
pripovedawe s unutrašwom fokalizacijom u kojem se zbivawa sagleda-
vaju i predoåavaju iz perspektive jednog od likova romana; pripoveda-
we sa spoqašwom fokalizacijom, gde se zbivawa sagledavaju i prenose
„spoqa", kao da ih vidi posmatraå kome su nepristupaåne misli, ose-
ãawa i pobude samih aktera radwe; i nefokalizovano pripovedawe, u ko-
jem nema ovakvih restrikcija, pa je zato blisko tradicionalno shvaãe-
nom pripovedawu sa sveznajuãim pripovedaåem.
Najzad, u aspektu vremena narativne „strategije" vezane su za razli-
åite odnose izmeðu vremena priåe, „ispripovedanog vremena" (erzählte
Zeit), i vremena pripovedawa, „pripovednog vremena" (Erzählzeit), odno-
sa koji se — po Ÿenetu — mogu ticati redosleda, trajawa i uåestalo-
sti. Ovakvim rašålawivawem triju osnovnih aspekata narativne proze
Ÿenet je u Raspravi o pripovedawu došao do razgranatog sistema pojmo-
va kojima preciznije nego u dotadašwim naratološkim teorijama mogu
da se opišu narativne „strategije" u ÿanrovima kao što su roman, no-
 165

vela ili pripovetka. To mu je takoðe omoguãilo da opiše i tako sloÿe-

ne narativne figure kakve, na primer, nalazimo u Prustovom Tragawu
za izgubqenim vremenom.
Iako Ÿenetova teorija pripovedawa ima nesumwivih prednosti u
poreðewu sa srodnim naratološkim koncepcijama, ona ipak nije liše-
na odreðenih nedostataka. Jedna od wenih slabosti sastoji se u tome
što Ÿenet ne pokušava da pokaÿe, ili bar ne na sistematski naåin,
kako su pojedini aspekti narativnog teksta meðusobno povezani: drugim
reåima, kako izbor jednog narativnog aspekta nameãe neka ograniåewa
(ili olakšice) u primeni ostalih. Na nekim mestima u Raspravi nago-
vešteno je da takva povezanost postoji, to jest da promene narativnog
registra unutar jednog aspekta povlaåe za sobom odgovarajuãe promene u
okviru drugog. Na primer, u jednom od poglavqa posveãenih aspektu
vremena („Redosled"), Ÿenet konstatuje da su anticipacije buduãih do-
gaðaja u Tragawu za izgubqenim vremenom toliko åeste, a povremeno i to-
liko opširne da odstupawe od hronološkog izlagawa dogaðaja prerasta
u narativnu normu Prustovog pripovedaåkog postupka. Pitajuãi se za-
što je tako, on primeãuje da bi to mogla biti posledica odabranog re-
šewa u aspektu glasa, to jest izbora da se pripoveda u retrospektivnom
prvom licu. Naime, i inaåe, a ne samo u Prustovom sluåaju, nijedna
druga narativna forma nije toliko podesna za preplitawe anticipaci-
ja s aktuelnim vremenom zbivawa, kao što je to sluåaj sa retrospektiv-
nim prvim licem, odnosno — posluÿimo li se Ÿenetovom termino-
logijom — homodijegetiåkom naracijom. Sam retrospektivni karakter
pripovedawa u prvom licu kao da „ovlašãuje" pripovedaåa da se poziva
na dogaðaje koji su se dogodili u buduãnosti wegove priåe, pa i da alu-
dira na svoju sadašwu situaciju, to jest na trenutak u kojem pripoveda.
To je, u izvesnom smislu, „deo uloge" retrospektivnog pripovedaåa u
prvom licu. Zato Ÿenet kaÿe da anticipacije, „u onoj meri u kojoj ne-
posredno uvode u igru samu narativnu instancu", to jest pripovedaåa,
nisu samo „åiwenice" vremena pripovedawa veã su i „åiwenice glasa"
[Genette 1972: 106, 108].8
Ipak, nastojeãi da svaku kategoriju koja je predmet wegove analize
jasno razdvoji od ostalih, Ÿenet stavqa akcenat na izdvajawe a ne na
povezivawe pojedinih aspekata pripovednog teksta (to je verovatno i
razlog što sistematiånije i sa više paÿwe ne ispituje meðusobnu
uslovqenost narativnih aspekata). On tako postupa drÿeãi se uverewa
da je pojmovna nepreciznost bila glavni nedostatak ranijih teorija
pripovedawa koje — kao, na primer, Todorovqeva ili Štanclova u
svojoj prvobitnoj verziji — najåešãe nisu uspevale da razgraniåe as-
pekt glasa i aspekt naåina. Ÿenet, naravno, ne misli da je u naåelu ne-
moguãa tipologija pripovedawa koja bi istovremeno uzimala u obzir
„åiwenice glasa" i „åiwenice naåina". Naprotiv, govoreãi o razliåi-

8 Osim toga, Ÿenet na jednom mestu kaÿe da bi se jedna temporalna „figura" (elip-
sa — narativni postupak u kojem pripovedaå „preskaåe" izvesni period svoje priåe) mo-
gla tretirati kao „åiwenica naåina", to jest kao posledica namernog ograniåavawa nara-
tivne perspektive koja se manifestuje i na planu vremena [1972: 93].
166

tim klasifikacijama, on kaÿe da je „bez sumwe opravdano razmotriti

jednu tipologiju 'pripovednih situacija' koja bi istovremeno vodila
raåuna i o datostima naåina i o datostima glasa. Meðutim, nije oprav-
dano takvu klasifikaciju predstavqati samo pomoãu kategorije 'taåke
gledišta', niti je opravdano sastavqati spisak na kojem bi se te dve
kategorije ukrštale, iako je oåigledno da su pobrkane" [Genette 1972:
205—206].
Dok je reå samo o „tipologiji" narativnih tekstova, moÿemo se
sloÿiti sa Ÿenetom: klasifikacija koja se zasniva na maglovitim kri-
terijima i „pobrkanim" aspektima pripovedawa ne moÿe biti ni dobra
ni prihvatqiva. Klasifikovawe u ovoj oblasti podrazumeva da ãe neke
sloÿene pojave naizgled biti pojednostavqene, utoliko što ãe odreðe-
ne razlike meðu wima nuÿno biti zanemarene, dok ãe druge, inaåe me-
ðusobno povezane pojave morati da budu analitiåki razgraniåene. Ali
pošto smo jednom razvrstali åiwenice i precizno ih opisali, kao
što je to uåinio Ÿenet u Raspravi o pripovedawu, ništa nas ne spreåa-
va da ih, sada svesni razlika, naknadno pokušamo povezati.9 Štaviše,
pojedina mesta u Raspravi na kojima sam Ÿenet povezuje osobine vreme-
na pripovedawa sa osobinama glasa ili naåina nedvosmisleno pokazuju
da je to vrlo podesan model analize åak i jednog tako sloÿenog teksta
kakvo je Tragawe za izgubqenim vremenom. Tako, da se vratimo veã pome-
nutom Ÿenetovom zapaÿawu, homodijegetiåka narativna situacija omo-
guãava Prustovom pripovedaåu da se nesmetano i bez ikakvih ograniåe-
wa kreãe kroz vreme svoje priåe, ne vodeãi raåuna o linearnom prori-
cawu vremena i hronologiji dogaðaja. Umesto da se u pripovedawu drÿi
„stvarnog" redosleda zbivawa, pripovedaå Tragawa razvija siÿe romana
rukovodeãi se svojim seãawem i tako dolazi do mešawa i izvrtawa vre-
menskih planova priåe, pa se åesto dešava da se o ranijem dogaðaju
pripoveda kasnije, tek pošto su veã predoåeni neki dogaðaji koji su se
u vremenu priåe odigrali posle wega.
Pokušaãemo da na primeru Ÿenetove analize glasa, taånije nara-
tivnih „strategija" vezanih za kategoriju vremena naracije, nešto si-
stematiånije ilustrujemo kako se pojedini aspekti pripovednog teksta
(vreme, naåin i glas) meðusobno povezuju i uslovqavaju.

¡¡

Terminom glas (voix) Ÿenet oznaåava jedan poseban aspekt narativ-

nog teksta: onaj koji se odnosi na funkcije subjekta iskazivawa, odno-
sno pripovedaåa. Ovaj termin (kao i termine vreme i naåin) Ÿenet pre-
uzima iz gramatike glagola, nastojeãi da wime zameni termin tradici-
onalne teorije proze — lice (personne). Ta zamena nije uslovqena samo

9 Iako je u naåelu skeptiåan prema ideji da su tri narativna aspekta „meðusobno

ili jednosmerno determinisana", Ÿenet ne iskquåuje moguãnost da se izmeðu pojedinih
aspekatskih rešewa ipak moÿe uoåiti izvestan „afinitet" ili „mawa ili veãa kompati-
bilnost" [Genette 1983: 89].
 167

Ÿenetovim nastojawem da izbegne psihološke konotacije koje su, kako

kaÿe, naglašeno prisutne u terminu lice, veã i time što je Ÿenetov
pojam glasa znatno širi od pojma lica. Za razliku od tradicionalnijeg
termina lice, Ÿenetov glas ne odnosi se samo na gramatiåko lice pri-
povedawa (pripovedawe u prvom ili pripovedawe u treãem licu), veã
na sva pitawa koja se tiåu odnosa izmeðu subjekta iskazivawa (pripove-
daåa) i samog iskaza (pripovednog teksta). U Ÿenetovoj koncepciji gra-
matiåko lice je samo jedan od aspekata kategorije glas, koja osim ovoga
obuhvata i pitawa koja se tiåu vremena naracije i wenog odnosa prema
vremenu priåe, narativnih nivoa, odnosno umnoÿavawa narativnih in-
stanci, funkcije pripovedaåa i implicitnog åitaoca (narrataire) itd.
Dakle, u Ÿenetovoj teoriji pripovedawa kategorijom glasa obuhvaãena su
pitawa u vezi s naracijom kao posebnim aspektom pripovednog teksta i
wenim odnosom prema priåi koja se „proizvodi" u åinu naracije.
Naracija ili narativni åin podrazumeva postojawe pripovedaåa,
subjekta koji pripoveda o dogaðajima, odnosno, kako Ÿenet kaÿe, nara-
tivne instance koja proizvodi pripovedni tekst u celini. U fikcio-
nalnom narativnom tekstu ova instanca je autonomna i specifiåna, pa
je, s jedne strane, treba razlikovati od lika koji je u datom tekstu nosi-
lac „taåke gledišta" i, s druge strane, od pisca, empirijskog autora
teksta. Dok je u romanu u treãem licu razlika izmeðu pripovedaåa i li-
ka oåigledna veã i na jeziåkom planu, u romanu u prvom licu, gde su
obe ove instance oznaåene zamenicom ja, postoji opasnost da se one po-
mešaju. Na to su upozoravali teoretiåari i pre Ÿeneta, bilo naåelno
— kao Štancl, bilo u vezi s konkretnim tekstom. Na primer, još od
Špicerovog eseja o Prustovom stilu opšte mesto „prustologije" po-
stala je tvrdwa da pripovedaå u Tragawu za izgubqenim vremenom nije
identiåan sa likom koji percipira zbivawa ili uåestvuje u wima; iako
se Prust sluÿi zamenicom prvog lica i kada govori o Marselu junaku i
kada govori kao Marsel pripovedaå, intelektualna, moralna i emotiv-
na distanca izmeðu wih toliko je velika da smo primorani da ih po-
smatramo kao dve razliåite osobe, kao dva razliåita „ja": „doÿivqajno
ja" i „pripovedaåko ja". Ali Ÿenetova teorija nam omoguãuje da osim
ove „karakterne" razlike izmeðu dva Marsela zapazimo da izmeðu junaka
i pripovedaåa Tragawa postoji još jedna, u teorijskom smislu, vaÿnija
razlika. „Doÿivqajno" i „pripovedaåko" ja razlikuju se prvenstveno
po tome što u Prustovom romanu imaju razliåite funkcije: Marsel ju-
nak nosilac je „taåke gledišta", on je lik iz åije se perspektive pre-
doåava veãina zbivawa u romanu, on, kako bi Ÿenet rekao, „vidi", dok
je Marsel pripovedaå onaj koji „govori", izveštava i o samom zbivawu
i o tome kako ga Marsel junak „vidi". Ova razlika åisto je formalne,
taånije aspekatske prirode i upravo ona svakoj od tih dveju instanci, i
Marselu junaku i Marselu pripovedaåu, garantuje specifiånost i auto-
nomnost.
Isto tako, kako je åesto isticao i sam Prust, Marsela, pripoveda-
åa Tragawa, ne treba brkati sa stvarnim Marselom Prustom — piscem
ovog romana, i pored åiwenice da se wihova mišqewa ponekad poduda-
168

raju. Za razliku od istorije ili autobiografije, u romanu i fikcional-

nom tekstu uopšte pripovedaå je i sam jedna fiktivna figura, izmi-
šqena uloga, pa makar se stvarni autor poistovetio s wom u onoj meri
u kojoj je to uåinio Prust. Åak i u sluåajevima gde se pripovedaå sam
predstavqa kao pisac teksta koji je pred nama (na primer, Tristram u
Sternovom Tristramu Šendiju), moramo voditi raåuna o ovoj razlici:
pripovedaå je fiktivna figura, a sve eventualne aluzije na pisawe da-
tog romana odnose se u stvari na fiktivni åin pisawa åiji je subjekt
pripovedaå, a ne na stvarni åin u kojem empirijski autor zaista piše
svoj tekst. Ÿenet kaÿe: „Ali, na jedan suptilniji i istovremeno radi-
kalniji naåin, pripovedaå Åiåa Gorija 'nije' Balzak, åak i ako tu i ta-
mo izraÿava wegova mišqewa, jer je ovaj pripovedaå-autor neko ko 'po-
znaje' pansion Voker, gazdaricu i goste, dok ih Balzak samo zamišqa:
i, naravno, upravo u tom smislu narativna situacija jednog fikcional-
nog narativnog teksta nikada se ne moÿe poistovetiti sa situacijom u
kojoj se on piše" [Genette 1972: 226].
Pripovedaåev lik u pripovednom tekstu ne mora uvek biti profi-
lisan, kao što je to sluåaj u Prustovom, Sternovom ili Balzakovom ro-
manu. U znaåajnom delu romaneskne tradicije prisutna je suprotna ten-
dencija — nastojawe da se pripovedaå kao samostalni lik ukloni iz
teksta ili barem da se u najveãoj moguãoj meri obezliåi i prikrije. Ali
pod pretpostavkom da se sloÿimo sa Ÿenetom da je pripovedaå konsti-
tutivni element narativnog teksta, onda moramo zakquåiti da je pripo-
vedaå uvek prisutan u svojoj priåi i da je zato uvek u nekakvom odnosu
prema woj. Ÿenet kaÿe da je zadatak teorije da istraÿi upravo taj odnos
— poziciju pripovedaåa prema priåi, kao i wegov status u narativnom
tekstu kao takvom. U ovom poslu poetika treba da se inspiriše istra-
ÿivawima kakva je u strukturalnoj lingvistici sprovodio Emil Ben-
venist baveãi se problematikom „subjektivnosti u jeziku" [Benveniste
1966: 258—266]. Drugim reåima, poetika treba, kaÿe Ÿenet, da „preðe
sa analize iskaza na analizu odnosa izmeðu iskaza i instance koja ih
proizvodi — na analizu onoga što danas nazivamo iskazivawem (énon-
ciation)" [Genette 1972: 226].
Takvo istraÿivawe, i u lingvistici i u poetici, podrazumeva
shvatawe po kojem jeziåki ili pripovedni iskaz nije jednostavna for-
ma, prost zbir meðusobno autonomnih elemenata koji se do kraja mogu
jasno razluåiti i posebno opisati, veã sloÿena celina åiju prirodu
bitno odreðuju ne samo pojedinaåni elementi od kojih je sastavqena veã
i naåin na koji su oni povezani jedni s drugima. Kako i Ÿenet pripo-
vedawe shvata kao sloÿenu strukturu, sastavqenu od tri konstitutivna
elementa (histoire, récit, narration) åiji se odnos moÿe posmatrati u tri-
ma razliåitim aspektima — vremenu, naåinu i glasu, razumqivo je što
mu je bliska ideja ovakvog, višedimenzionalnog prouåavawa narativnog
teksta kao posebnog vida jeziåkog iskazivawa. Meðutim, iako je polazi-
šte ovakve analize shvatawe narativnog teksta kao nerazluåne celine
razliåitih elemenata, potrebe teorijskog opisa nalaÿu da se ta celina
rasklopi, ponekad i nasilno, na sastavne delove: „Kao i svaka druga
 169

situacija, i narativna situacija je jedna sloÿena celina u kojoj anali-

za, ili prosto opis, ne moÿe ništa razluåiti ukoliko ne napravi rez
u tkivu naåiwenom od meðusobno tesno povezanih elemenata — narativ-
nog åina, wegovih protagonista, wegovih prostorno-vremenskih odre-
ðewa, wegovog odnosa prema drugim narativnim situacijama sadrÿanim
u istom pripovednom tekstu, itd. Potrebe ovog izlagawa nas primora-
vaju da izvršimo to neizbeÿno nasiqe — neizbeÿno samo zbog toga
što kritiåki diskurs, kao i svaki drugi, nije u stawu da sve kaÿe od-
jednom" [Genette 1972: 227].
U skladu s ovim stavom Ÿenet pojedine elemente glasa, koji „u
stvari funkcionišu istovremeno", analizira sukcesivno, rasporeðuju-
ãi ih, kako sƒm kaÿe, „po onome što im je suštinsko u sledeãe katego-
rije: vreme naracije, narativni nivoi i 'lice' " [Genette 1972: 227]. U
okviru ovih triju kategorija Ÿenet posmatra odnos izmeðu pripovedaåa
i priåe koju pripoveda, kao i odnos izmeðu pripovedaåa i wegovog
eventualnog implicitnog åitaoca (narrataire).
Pozivajuãi se na Kristijana Meca, teoretiåara filmske naracije,
Ÿenet kaÿe da je svako pripovedawe „dvostruko temporalno": pripo-
vedni tekst „traje" u dve vremenske dimenzije — u dimenziji priåe (do-
gaðaja o kojima se pripoveda) i u dimenziji pripovedawa (samog nara-
tivnog teksta). Vreme priåe je, uslovno reåeno, hronološko, jer su
dogaðaji tu „poreðani" onim redosledom kojim su se dogodili, dok je
vreme pripovedawa, odnosno, kako bi rekli ruski formalisti, vreme
siÿea, podloÿno razliåitim temporalnim deformacijama (izvrtawu
redosleda dogaðaja, ispuštawu ili udvajawu pojedinih epizoda itd.).
„Dvostruka temporalnost" pripovednog teksta, åiwenica da ova dva
vremena, vreme priåe i vreme pripovedawa, „naleÿu" jedno na drugo,
podudaraju se ili razilaze, omoguãava pripovedaåu da se u svom tekstu
na bezbroj razliåitih naåina „poigrava" s vremenom [Genette 1972: 71].
Na primer, dogaðaji koji su „realno" kratko trajali mogu se prikazati
kao da su zauzimali veoma dug vremenski period (tada se „radwa", a sa-
mim tim i vreme pripovedawa, usporava); moÿe se postupati i obrnuto
— „radwa" i vreme u kojoj se ona odvija mogu se ubrzavati, vremenski
planovi mogu se „preklapati" itd. U teoriji kwiÿevnosti, još od ru-
skih formalista, upravo se ova „igra" s kombinovawem „faktiåkog" i
„siÿejnog" vremena shvata kao „umetniåko vreme" pripovednog dela.
„Umetniåko vreme" nije, dakle, neko filozofsko shvatawe problema
vremena uopšte, kako ga postavqaju pojedini pisci (Prust, Xojs, Man),
veã naåin na koji se ono reprodukuje i prikazuje u pripovednom tekstu:
„vreme kao umetniåki faktor kwiÿevnosti" [Lihaåov 1972: 250, 251].
Umetniåku reprodukciju vremena u narativnom tekstu (prvenstveno
u Prustovom romanu) Ÿenet prouåava u uvodnim poglavqima svoje Ras-
prave o pripovedawu, posveãenim aspektu vremena. U poglavqu o glasu on,
meðutim, istraÿuje narativno vreme u jednom sasvim specifiånom smi-
slu. Naime, u izvesnim sluåajevima moÿe se dogoditi da osim ova dva
vremena, „faktiåkog" i „siÿejnog", vaÿnu ulogu u pripovednom tekstu
ima još jedna vremenska dimenzija — pripovedaåevo vreme. Ovu vre-
170

mensku dimenziju pripovednog teksta identifikuje i Lihaåov u Poeti-

ci stare ruske kwiÿevnosti i naziva je „autorovim vremenom". U ne-
kim romanima (na primer, Tristramu Šendiju) prikazivawe vremenske
dimenzije u kojoj pripovedaå „proizvodi" svoj tekst i problematizova-
we odnosa izmeðu te i drugih dveju vremenskih dimenzija dela predsta-
vqa vaÿan element umetniåke zamisli. Lihaåov kaÿe da je isticawe
„autorskog vremena" i wegove razlike u odnosu prema temporalnom pla-
nu priåe naroåito svojstveno sentimentalizmu (romanu 18. veka) [Liha-
åov 1972: 252].
Kategorija vremena koju Ÿenet razmatra u poglavqu o glasu odnosi
se upravo na ovu dimenziju kwiÿevnog narativnog dela — na vreme sa-
me naracije, to jest na pripovedaåevu temporalnu poziciju u odnosu
prema priåi koju pripoveda. U pripovednom tekstu hronološko vreme
naracije, odnosno vreme u kojem se odvija neki narativni åin, ne mora
biti precizno odreðeno. U stvari, ono najåešãe to i nije; sluåajevi da
nas pripovedaå eksplicitno obaveštava o svojoj taånoj poziciji u is-
torijskom vremenu — poput, na primer, Serenusa Cajtbloma u Doktoru
Faustusu — u okvirima pripovednih ÿanrova pre predstavqaju izuze-
tak no pravilo. Meðutim, u odnosu prema priåi vreme naracije uvek je
implicitno odreðeno; štaviše, to odreðewe je nuÿno, jer pripovedaå,
åak i kad bi to hteo, ne bi mogao da ga izbegne. Po Ÿenetu, ova nu-
ÿnost proizlazi iz prirode samog jezika: u svakodnevnom govoru, kada o
neåemu pripovedamo, mi se sluÿimo nekim glagolima, a oni moraju bi-
ti u jednom od tri osnovna glagolska vremena: prezentu, preteritu ili
futuru. Samim izborom jednog od ova tri vremena, mi se — kao subjekti
iskazivawa — postavqamo u odreðenu temporalnu poziciju prema doga-
ðajima koje opisujemo. Kada govorimo u nekoj od formi preterita, mi
trenutak iskaza automatski definišemo kao kasniji u odnosu na doga-
ðaje o kojima govorimo, odnosno te dogaðaje oznaåavamo kao prošle.
Isto tako, kada na standardan naåin upotrebqavamo prezent ili futur,
dogaðaj kojim se bavimo smeštamo u naš sadašwi, odnosno u neki bu-
duãi trenutak. Ÿenet smatra da glagolska vremena i u kwiÿevnom nara-
tivnom tekstu funkcionišu na isti naåin: svaka priåa mora biti is-
pripovedana u jednom od triju osnovnih glagolskih vremena, a veã sa-
ma ta åiwenica odreðuje vremensku poziciju naracije u odnosu prema
priåi.
Kada je priåa ispripovedana u nekom od oblika preterita, to zna-
åi, kaÿe Ÿenet, da je narativni åin kasniji u odnosu na dogaðaje pred-
stavqene u priåi. Ovu vrstu pripovedawa Ÿenet naziva naknadnom na-
racijom (narration ultérieure). Ako je priåa ispripovedana u prezentu,
dogaðaji o kojima se pripoveda i sam narativni åin istovremeni su —
ovu vrstu naracije Ÿenet naziva simultanom (narration simultanée) — a
ako je priåa ispripovedana u buduãem vremenu, onda to znaåi da nara-
tivni åin prethodi predoåenim dogaðajima. To je prediktivna ili an-
teriorna naracija (narration antérieure). Najzad, kaÿe Ÿenet, ima i slu-
åajeva da se naracija, inaåe voðena u nekom od oblika preterita, toliko
pribliÿava trenutnom zbivawu da se stiåe utisak da mu je praktiåno
 171

simultana. Naracija tu u stopu prati dogaðaje; ona kao da je „rascepka-

na" i umetnuta izmeðu razliåitih trenutaka priåe, pa u izvesnom smi-
slu postaje sliåna reportaÿi. Kao izrazit primer ove vrste pripoveda-
wa Ÿenet navodi HH¡H poglavqe Ajvanha u kojem Rebeka kroz prozor
zamka posmatra bitku koja se vodi kraj wegovih zidina i istovremeno
rawenom Ajvanhu opisuje ono što vidi. Ovakva naracija svojstvena je
romanu u pismima, odnosno romanu u formi dnevnika, kaÿe Ÿenet.
Ovu vrstu pripovedawa Ÿenet naziva umetnutom naracijom (narration
intercalée).
U celokupnoj tradiciji pripovednih ÿanrova naknadna naracija
(to jest pripovedawe u nekom od oblika preterita) apsolutno je domi-
nantna. Iako u ovoj vrsti pripovedawa ne mora biti izriåito reåeno
kolika je vremenska distanca izmeðu trenutka u kojem se odvija naracija
i onog u kojem se odvija priåa, upotreba nekog prošlog vremena, sama
po sebi, signalizuje minulost predoåenih dogaðaja.10 U klasiånom roma-
nu u treãem licu (na primer, kod Balzaka) ta distanca uglavnom je neo-
dreðena, a pitawe o woj se u stvari i ne postavqa: åitalac se ne pita
koliko je pripovedaå udaqen u vremenu od svoje priåe, jer „preterit tu
oznaåava neku prošlost izvan vremena" [Genette 1972: 232]. U vezi s
ovom vrstom naracije Ÿenet ukazuje na izvesne razlike izmeðu pripo-
vedawa u treãem licu (heterodijegeze) i pripovedawa u prvom licu (ho-
modijegeze) koje proistiåu iz odnosa pripovedaåa prema fikcionalnom
svetu likova, ali na to ãemo se vratiti nešto kasnije.
Sa stanovišta „umetniåke reprodukcije" vremena u romanu pripo-
vedawe u prezentu je, po Ÿenetu, najjednostavniji narativni oblik: ov-
de nema mesta nikakvoj „igri" s narativnim vremenom (premeštawu
ili umetawu razliåitih vremenskih planova), pošto se teÿi apsolut-
nom poklapawu vremena priåe i vremena naracije. Naracija je istovre-
mena s predoåenim zbivawima. Ÿenetova kategorija simultane naracije
ne obuhvata sluåajeve u kojima se sadašwe vreme javqa u funkciji isto-
rijskog ili deskriptivnog prezenta (gde prezent gubi svoju temporalnu
vrednost), veã samo one narativne forme u kojima prezent zaista ozna-
åava aktuelnu sadašwost pripovedaåa. Na ovaj naåin prezent se u kwi-
ÿevnom pripovedawu upotrebqava tek od kraja 19. veka, a kao prvi pri-
mer simultane naracije Ÿenet navodi Diÿardenove Poseåene lovore
(1887).
U zavisnosti od toga da li je u pripovedawu akcenat stavqen na
priåu ili na samu naraciju, odnosno „narativni diskurs", Ÿenet raz-
likuje dva glavna tipa simultane naracije: pripovedawe u prezentu
„bihevioristiåkog" tipa i pripovedawe u prezentu kakvo nalazimo u
romanu „toka svesti" ili „unutrašweg monologa". U prvoj vrsti, „bi-
hevioristiåkom pripovedawu", naglasak je stavqen na priåu, dogaða-
ji se predoåavaju „objektivno", u nastojawu da se stvori privid da ni-

10 Ÿenet kaÿe da u francuskom jeziku izuzetak predstavqa passé composé, prošlo

vreme koje, kao i present perfect u engleskom, oznaåava relativno blisku prošlost. Po
Benvenistu, ovo vreme povezuje dogaðaj iz prošlosti sa sadašwim trenutkom subjekta ko-
ji ga evocira [Genette 1972: 232].
172

su posredovani pripovedaåevim glasom. Najizrazitije primere ovakvog

pripovedawa nalazimo u francuskom „novom romanu", pravcu poznatom
i pod nazivom „škola pogleda", a naroåito u Rob Grijeovim romanima
iz pedesetih i šezdesetih godina (Qubomora, U lavirintu, Kuãa sasta-
naka). U drugom tipu simultane naracije, onom koji sreãemo u tehnici
„unutrašweg monologa", situacija je obrnuta: sam narativni iskaz —
govor pripovedaåa u prezentu — potiskuje u drugi plan dogaðaje koji se
svode na najmawu moguãu meru, tako da se åini da je „radwa" kakvu po-
znajemo iz tradicionalnog romana potpuno izbrisana. Ÿenet kaÿe da je
taj efekat prisutan veã u Diÿardenovom romanu, ali da je vaÿan i za
åitavu tradiciju „toka svesti", od Xojsa, Virxinije Vulf i Foknera,
pa sve do Beketa ili Kloda Simona.
Za razliku od ostalih triju tipova Ÿenet umetnutu naraciju ne de-
finiše pozivawem na neko posebno gramatiåko vreme pripovedawa (i
ovde je, kao i u naknadnoj naraciji, preterit osnovno vreme pripoveda-
wa), veã pozivawem na minimalnu temporalnu distancu izmeðu priåe i
naracije. Meðutim, videãemo da, izdvajajuãi ovaj tip naracije, Ÿenet u
stvari primewuje jedan drugi kriterij koji uopšte nije temporalne
prirode i bitno je drukåiji od onih koji su mu posluÿili u odreðewu
prvih triju tipova. U umetnutoj naraciji, kakvu sreãemo na primer u
romanu u pismima, temporalni odnosi izmeðu priåe i narativnog åina
veoma su sloÿeni. Po Ÿenetu, ova sloÿenost je uslovqena dvema okol-
nostima: åiwenicom da je u ovoj vrsti pripovedawa narativna instan-
ca obiåno „umnoÿena" (ima nekoliko korespondenata, to jest pripove-
daåa), kao i time što su priåa i naracija veoma bliski u vremenu, to-
liko bliski da „druga moÿe uticati na prvu" [Genette 1972: 229].
U epistolarnom romanu ili u romanu dnevniku distanca izmeðu
vremena u kojem su smešteni sami dogaðaji („evo šta mi se danas dogo-
dilo") i vremena u kojem pripovedaå, iznoseãi svoje misli i oseãawa,
te iste dogaðaje komentariše („evo šta o tome veåeras mislim") toliko
je mala da to, po Ÿenetu, proizvodi jedan specifiåan efekat: efekat
„trewa" izmeðu temporalnosti samih zbivawa i atemporalnosti pripo-
vedaåevog iskaza, utisak da je statiånost narativnog iskaza neprekidno
u koliziji s progresijom i dinamiånošãu dogaðaja: „Veoma velika bli-
zina izmeðu priåe i naracije ovde najåešãe proizvodi, ako tako smem
da kaÿem, jako suptilan efekat trewa izmeðu pripovedawa o dogaðajima
koje lagano protiåe u vremenu… i apsolutne simultanosti misli i ose-
ãawa u [narativnom] iskazu. U dnevniku i epistolarnoj ispovesti åvr-
sto je povezano ono što se jezikom radiofonije zove direktni i odlo-
ÿeni prenos, kvaziunutrašwi monolog i naknadni izveštaj. Ovde je
pripovedaå istovremeno još junak i veã neko drugi: dogaðaji koji su se
dogodili tog dana veã pripadaju prošlosti, a 'taåka gledišta' se u me-
ðuvremenu mogla promeniti; veåerašwa i sutrašwa oseãawa u potpu-
nosti pripadaju sadašwem trenutku, i ovde je fokalizacija na pripove-
daåa istovremeno i fokalizacija na junaka" [Genette 1972: 230].
U epistolarnoj formi zbivawa nisu prikazana neposredno, u tre-
nutku dok ih lik doÿivqava, veã su „propuštena" kroz svest, „misli i
 173

oseãawa", tog istog lika koji se sada, na kraju dana dok piše o svojim
dogodovštinama, javqa u ulozi pripovedaåa. Iako je izmeðu trenutka
doÿivqavawa i trenutka pisawa proteklo veoma malo vremena, pripo-
vedaå je veã postao „neko drugi", wegova oseãawa su sazrela ili su se
promenila. Pošto su sva zbivawa u epistolarnoj ispovesti predsta-
vqena kao u „odloÿenom prenosu", posredstvom pripovedaåevog glasa,
åitalac ih tumaåi iz perspektive ovog pripovedaåkog ja. „Juåerašwu
Sesil [Sesil Volanÿ, junakiwu Lakloovih Opasnih veza] vidi i o woj
pripoveda današwa Sesil. Ovde imamo dve junakiwe od kojih je (samo)
ova druga (istovremeno) i pripovedaå. Ona nameãe svoju taåku gledišta
koja neposredno prati dogaðaje, a udaqena je od wih taåno onoliko ko-
liko je potrebno da bi se stvorio utisak disonantnosti" [Genette 1972:
230].
Meðutim, utisak disonantnosti izmeðu dveju narativnih instanci
ili perspektiva, junakove i pripovedaåeve, nije specifiåan samo za
epistolarnu formu u kojoj je temporalna distanca izmeðu dogaðaja i
wihovog komentarisawa minimalna. Identiåan efekat proizvodi se i
u narativnom tekstu u kojem je ta distanca mnogo veãa i proteÿe se na
nekoliko godina, pa åak i decenija. Na primer, u Prustovom romanu, u
kojem je vremenski jaz koji deli junaka i pripovedaåa u najveãem delu
teksta veoma veliki, o aktuelnom dogaðaju ili prizoru najåešãe ne „iz-
veštava" sam junak veã jedna drukåija, prefiwenija i senzibilnija
svest — pripovedaåko ja. Dogaðaji se ne „prenose" direktno, iz perspek-
tive doÿivqajnog ja, veã onako kako ih vidi pripovedaå. To stvara
efekte sliåne onima koje Ÿenet pripisuje epistolarnom romanu: „smi-
saoni sklop" romana izgraðuje se oslawawem na pripovedaåevu taåku
gledišta, naracija uvek mawe ili više zaostaje za dogaðajima i, najzad,
prisutan je i efekat „trewa", jer se åini da dogaðaji teku po nekoj za-
mišqenoj progresiji, dok je istovremeno komentar posredovan narativ-
nim glasom statiåan i uvek „prisutan" u sadašwem trenutku iskazi-
vawa.
Utisak „disonantnosti" nije svojstven samo epistolarnoj ili dnev-
niåkoj formi veã je tipiåan za temporalnu situaciju svakog retrospek-
tivnog pripovedawa u prvom licu. I ovde, kao i u klasiånom romanu u
prvom licu, taj utisak ne proizlazi iz minimalne temporalne distan-
ce izmeðu priåe i naracije, kako to tvrdi Ÿenet (ona moÿe biti i ve-
ãa, a da efekat o kojem je reå ostane nepromewen, što se vidi i iz
Prustovog primera), veã je posledica pripovedne situacije prvog lica
u kojoj je, kao što smo videli, narativna instanca podeqena na dva su-
bjekta: pripovedaåko ja i doÿivqajno ja. Doÿivqajno ja, zajedno sa doga-
ðajima åiji je akter, nalazi se u prošlosti priåe, dok je pripovedaåko
ja smešteno u sadašwi trenutak pripovedawa. Odatle sledi da utisak
„disonantnosti", kao i sloÿenost „igre" s vremenom u epistolarnoj
formi — i Ich-formi uopšte — zavisi prvenstveno od odabranog re-
šewa u registru naåina, odnosno od „udvajawa" perspektive, a ne od
„blizine" priåe i naracije, koja uostalom moÿe i varirati. Kriterij
na koji se Ÿenet oslawa kada ovu vrstu naracije (umetnutu naraciju)
174

izdvaja kao poseban tip uopšte nije temporalne, veã je aspekatske pri-
rode: on se tiåe naåina na koji su dogaðaji u narativnom tekstu predsta-
vqeni.
Ÿenetovo zapaÿawe o koliziji izmeðu dijahronijskog naåina po-
stojawa samih dogaðaja i sinhronijske „egzistencije" pripovedaåevog
komentara moÿe se primeniti i šire. Veã smo pokazali da Ÿenetov
efekat „trewa" nije svojstven samo romanu u pismima veã retrospek-
tivnom pripovedawu u prvom licu uopšte, ali moÿemo ga pratiti i
izvan okvira Ich-forme. Åak i u romanu u treãem licu pripovedaåev
komentar, nasuprot „izveštavawu" o dogaðajima, smešten je u sinhro-
nijskoj ravni, trenutku koji je sadašwi i za samog pripovedaåa i za åi-
taoca. Za razliku od dogaðaja, pripovedaåevo komentarisawe ne „odvija"
se u vremenu, a vremenski plan na kojem se nalazi jasno je izdvojen od
temporalne dimenzije zbivawa. To potkrepquje pretpostavku da je „di-
sonantnost" uslovqena prvenstveno odreðenim rešewima u registru
narativnog naåina.
Anteriorna naracija ili prediktivno pripovedawe (récit prédictif)11
jeste pripovedawe u buduãem vremenu u kojem narativni åin, kako Ÿe-
net kaÿe, prethodi dogaðajima opisanim u priåi. Primere ovakvog
pripovedawa Ÿenet nalazi u proroåanstvima, apokalipsama, vizijama,
astrološkim ili onejromantskim tekstovima itd., a kao jedan sluåaj
ovakvog pripovedawa navodi i nekoliko pevawa iz Sent Amanovog Iz-
bavqenog Mojsija. Ali on ne navodi nijedno delo koje je u celini ispri-
povedano u buduãem vremenu, oåigledno zato što takvog dela, a pogotovu
literarno znaåajnog dela, u glavnom toku zapadnoevropske kwiÿevne
tradicije jednostavno i nema. Pripovedawe u buduãem vremenu u okvi-
rima narativnih ÿanrova predstavqa sasvim marginalnu pojavu, pa se
zato åini da Ÿenet kategoriju anteriorne naracije ne uvodi toliko iz
deskriptivnih razloga (da bi wome obuhvatio i opisao jedan mawe ili
više znaåajan korpus literarnih tekstova) koliko u nastojawu da svoju
klasifikaciju naracije po temporalnoj poziciji pripovedaåa dosledno
izvede po analogiji sa gramatiåkom trijadom glagolskih vremena.
Ÿenet i sam priznaje da se prediktivno pripovedawe javqa samo
unutar nekih veãih narativnih celina (najåešãe kao „uokvirena" pri-
åa). Recimo, u ¢¡ pevawu Sent Amanovog Izbavqenog Mojsija, u kojem se
pripoveda o Aronovom proroåanstvu, kao i u ¡¢ i ¢ pevawu — Ÿokabe-
linom proroåanskom snu — opisana je Mojsijeva buduãnost. Ove umet-
nute priåe uvek su anteriorne u odnosu na svoju „neposrednu narativnu
instancu" (Arona, odnosno Ÿokabelu), ali nisu anteriorne u odnosu
prema „vrhovnoj" narativnoj instanci datog pripovednog teksta u celi-
ni — pripovedaåu Izbavqenog Mojsija. Drugim reåima, dogaðaji o koji-
ma se u ovim pevawima pripoveda buduãi su samo sa stanovišta samih
likova, ali ne i sa stanovišta pripovedaåa koji ih opaÿa kao veã
ostvarene, dakle prošle. Ovo Ÿenetovo zapaÿawe dovodi u pitawe
„prediktivni" karakter anteriorne naracije: ako se opisana zbivawa, u

11 Ovaj termin Ÿenet, kako sam kaÿe, „pozajmquje" od Cvetana Todorova [Genette

1972: 229; Todorov 1969: 48].

 175

celini posmatrano, nalaze u prošlosti „prvostepenog" pripovedaåa

(bio on poistoveãen sa autorom teksta ili ne), onda to znaåi da su ona
prethodila trenutku naracije, to jest trenutku u kojem se „proizvodi"
dati narativni tekst. Sa stanovišta vremena naracije nevaÿno je da li
ta zbivawa pojedinaåni likovi (åak i kada se osamostaquju kao „drugo-
stepeni" pripovedaåi) primaju kao buduãa ili ne, jer vizije ovih „dru-
gostepenih" pripovedaåa nisu u buduãnosti subjekta koji pripoveda veã
u wegovoj prošlosti. Posmatrano sa stanovišta celine narativnog
teksta, ovde u stvari i nije reå o anteriornom pripovedawu veã o
„obiånom", naknadnom pripovedawu.
Ÿenetova klasifikacija naracije sa stanovišta „autorovog vreme-
na" zasniva se na pretpostavci da je funkcija glagolskih vremena u
pripovednom tekstu strogo gramatiåka: da preterit tu uvek oznaåava
prošlost, prezent sadašwost, a futur buduãnost. Meðutim, u pripo-
vednom tekstu (uostalom, kao i u govornom jeziku) semantiåka vrednost
glagolskih vremena ne moÿe se svesti na ovu jednostavnu shemu. Moÿe
se dogoditi, i åesto se dogaða, da recimo buduãnost subjekta koji pri-
poveda ne bude oznaåena futurom veã nekim drugim glagolskim vreme-
nom — na primer, prezentom. Jedan takav sluåaj navodi i sam Ÿenet:
anteriorna naracija u ¡¢, ¢ i delom ¢¡ pevawu Izbavqenog Mojsija nije
data u buduãem veã u sadašwem vremenu. Upotreba prezenta (umesto fu-
tura) u ovom primeru, s jedne strane, dovodi u pitawe Ÿenetovu klasi-
fikaciju naracije sa stanovišta „autorovog vremena", a s druge, ukazuje
na to da se temporalni odnosi izmeðu priåe i pripovedawa ne mogu do
kraja objasniti pozivawem na gramatiåku funkciju glagolskih vremena.
U Novoj raspravi o pripovedawu do istog zakquåka dolazi i sam Ÿe-
net. On tu priznaje da je bio u zabludi kad je tvrdio da upotreba prete-
rita u pripovedawu automatski oznaåava prošlost predoåenih zbivawa:
„Nema sumwe da sam malo preuveliåao posledice upotrebe prošlog
vremena — ono u åitaocu ne budi uvek preterano snaÿan oseãaj da se
naracija odvija posle dogaðaja" [Genette 1983: 55]. Nastojeãi da koriguje
svoj prvobitni opis pripovedawa u prošlom vremenu, Ÿenet se sada
oslawa na neka zapaÿawa Kete Hamburger o funkciji preterita u roma-
nesknoj fikciji. Doduše, Ÿenet ovu teoriju usvaja s izvesnim rezerva-
ma koje se tiåu pre svega razlikovawa pripovedawa u treãem licu kao
„åiste" fikcije od pripovedawa u prvom licu kao nefikcionalne, au-
tobiografske forme.12
Ÿenetu je najbliÿa ideja po kojoj preterit u „epskoj fikciji", u
pripovedawu u treãem licu, „gubi svoju gramatiåku funkciju oznaåa-
vawa prošlog", odnosno svoje gramatiåko temporalno znaåewe i posta-
je oznaåiteq „fikcionalnosti" narativnog teksta. Ova ideja sreãe se
i kod drugih teoretiåara pripovedawa. Ÿenet navodi primer Rolana

12 Ÿenet ima najviše rezervi u pogledu „åistote" „epske fikcije". Da bi se neki

narativni tekst mogao odrediti kao „åista fikcija", on bi morao biti lišen svih isto-
rijskih i temporalnih referenci — a u tradiciji narativnih ÿanrova, barem u „veli-
koj", romanesknoj formi, takav bi se primer teško mogao naãi. Idealu „åiste fikcije"
najviše se, po Ÿenetu, pribliÿava novela [Genette 1983: 54].
176

Barta koji je pre Kete Hamburger, u Nultom stepenu pisma, ukazao na

åiwenicu da upotreba aorista (passé simple) u pripovednom tekstu ne
oznaåava toliko prošlost zbivawa koliko sluÿi kao signal „literar-
nosti" datog teksta.13 Preterit u romanu ili pripoveci ne oznaåava
ni naknadnost naracije u odnosu prema predoåenim zbivawima ni bi-
lo kakav drugi konkretan temporalni odnos: on jednostavno ukazuje na
„veåno sada i ovde" epskih lica, wihovu stalnu prisutnost u fikcio-
nalnom svetu, potpuno lišenom svih realnih temporalnih referenci.
Ÿenet usvaja ideju Kete Hamburger, ali u wu unosi jednu znaåajnu
dopunu: on primeãuje da se utisak „minulosti" ili anteriornosti pre-
doåenih zbivawa u odnosu na trenutak u kojem se odvija sam narativni
åin ponekad moÿe postiãi i u „åistoj" „epskoj fikciji". Åak i u pri-
povedawu u treãem licu mogu se uvesti neke, uslovno reåeno, realne
temporalne reference. Na primer, dovoqno je da pisac na kraju romana
uvede epilog u prezentu. Na taj naåin svi dogaðaji koji su se dotad do-
godili automatski ãe biti prebaåeni u neko prošlo vreme, prethodno u
odnosu na trenutak u kojem se odvija radwa epiloga. Drugim reåima,
stvoriãe se utisak da su sva zbivawa predoåena u romanu zaista prošla
— kao što to pokazuju primeri Toma Xonsa, Evgenije Grande ili Gospoðe
Bovari.14 Ovaj retrospektivni „preteritivni" efekat kraja u prezentu
Ÿenet objašwava time što prezent (ukoliko nije istorijski ili de-
skriptivni) u kontekstu pripovedawa u prošlom vremenu oznaåava ne
samo neki fiktivni sadašwi trenutak, kasniji u odnosu prema ispri-
povedanim dogaðajima, veã i jedno potencijalno pripovedaåko ja. Kada
pripovedaå u treãem licu upotrebi prezent — a to ne mora biti samo u
epilogu romana — on se, kaÿe Ÿenet, automatski stavqa u poziciju sa-
vremenika i svedoka dogaðaja koje opisuje. Wegovo prisustvo u svetu di-
jegeze, dotad potpuno skriveno, poåiwe da se jasnije nasluãuje. Upotre-
bivši prezent, stavivši se u ulogu svedoka zbivawa, pisac u priåu ko-
ju je dotad pripovedao u treãem licu (heterodijegeza) unosi izvesnu „do-
zu homodijegetiånosti".
Drukåije reåeno, na ovakvim mestima promena u aspektu vremena
(prezent umesto preterita) povlaåi za sobom i promenu u aspektu glasa:
prelazak iz narativne situacije treãeg lica u narativnu situaciju pr-
vog lica, odnosno, da se posluÿimo Ÿenetovom terminologijom, prelaz
iz „heterodijegeze" u „homodijegezu" [Genette 1983: 53].

13 Istraÿujuãi „umetniåko vreme" u kwiÿevnom delu uopšte, a posebno u nekim

ruskim folklornim ÿanrovima, do sliånog zakquåka dolazi i Lihaåov: „Problem prika-
zivawa vremena u kwiÿevnom delu nije problem gramatike. Glagoli mogu biti upotrebqe-
ni u sadašwem vremenu, ali ãe åitalac jasno znati da je reå o prošlosti. Gramatiåko
vreme i vreme kwiÿevnog dela mogu se bitno razilaziti" [Lihaåov 1972: 257]. Najzad, na
jedan poseban primer semantiåkog pomerawa u upotrebi glagola, taånije glagolskog vida,
u pripovednom tekstu ukazuje i Uspenski u Poetici kompozicije [Uspenski 1979: 97—110].
14 Isti efekat proizvode i anticipacije buduãih dogaðaja u pripovedawu auktori-
jalnog, balzakovskog tipa. Na primer, kada Balzak kaÿe: „za tri dana desiãe se nešto
strašno" ili „tako je prošao sudbonosni dan, koji ãe biti od uticaja na ceo ÿivot boga-
te i sirote naslednice", on svoje pripovedawe nedvosmisleno smešta u neki kasniji
trenutak u odnosu na predoåene dogaðaje iz kojeg se oni u celini opaÿaju kao prošli [Ge-
nette 1983: 53].
 177

Ÿenetovo zapaÿawe o funkciji epiloga u prezentu potvrðuje našu

tezu da se izmeðu pojedinih rešewa u razliåitim aspektima narativnog
teksta (vremenu, naåinu i glasu) moÿe uoåiti izvestan „afinitet" ili
„mawa ili veãa kompatibilnost". Konkretno, sadašwe vreme u pripo-
vedawu „kompatibilno" je s homodijegetiåkom narativnom situacijom,
prezent oznaåava prisustvo pripovedaåkog ja. Osim toga, na primeru
koji navodi Ÿenet (kraj Gospoðe Bovari) vidimo da paralelne promene u
registru vremena i glasa prati i promena u registru naåina, odnosno
perspektive: pripovedaå s fokalizovanog pripovedawa, to jest pri-
povedawa u kojem je narativna informacija ograniåena na ono što
„znaju" sami likovi, prelazi na nefokalizovano pripovedawe — onu
vrstu pripovedawa koja podrazumeva neograniåeno romansijersko „zna-
we". Stoga izgleda da se osnovna temporalna razlika izmeðu dvaju tipo-
va pripovedawa u prošlom vremenu (heterodijegeze i homodijegeze) pre
moÿe objasniti pozivawem na narativno lice (treãe ili prvo) nego po-
zivawem na gramatiåko vreme pripovedawa. Odluåujuãu ulogu u obliko-
vawu narativnog vremena nema gramatiåka funkcija pojedinaånih vre-
mena, veã lice u kojem se pripoveda, što znaåi da su modifikacije na-
rativnih registara unutar jednog aspekta (vremena) uslovqene odabra-
nim rešewima na planu druga dva aspekta — glasa i naåina.

LITERATURA

Émile Benveniste, Problémes de linguistique générale, Gallimard, Paris 1966.

Claude Bremond, La logique des possibles narratifs, Communications, 8, 1966.
Genette Gérard, Figures III, Seuil, Paris 1972.
Genette Gérard, Palimpsestes: La littérature au second degré, Seuil, Paris 1982.
Genette Gérard, Nouveau discours du récit, Seuil, Paris 1983.
D. S. Lihaåov, Poetika stare ruske kwiÿevnosti, Srpska kwiÿevna zadruga,
Beograd 1972.
Tzvetan Todorov, Les catégories du récit littéraire, Communications, 8, 1966.
Tzvetan Todorov, Littérature et signification, Larousse, Paris 1967.
Tzvetan Todorov, Poetique u Qu'est-ce que le structuralisme?, Seuil, Paris 1968.
Tzvetan Todorov, Grammaire du Décaméron, Mouton, La Haye, 1969.
Boris Uspenski, Poetika kompozicije; Semiotika ikone, Nolit, Beograd 1979.

Adrijana Maråetiã

LA THÉORIE DU DISCOURS NARRATIF DE GÉRARD GENETTE

Résumé

Dans son Discours du récit Gérard Genette propose une relecture critique de l'op-
position formaliste fable/sujet, ainsi que des dichotomies équivalentes introduites par la
narratologie „thématique" française: histoire/récit, histoire/discours, récit/discours, etc.
Il soutient en effet que le texte narratif ne peux pas être proprement décrit par le reco-
urs a l'idée de séquences narratives contrastées, qu'elles soient désignees comme fable
et sujet ou comme histoire et récit. À la différence de ses prédécesseurs, Genette en-
178

tend le text narratif en tant qu'une structure tripartite, composée de trois éléments: hi-
stoire, récit et narration. Selon lui, cette distinction tripartite, par rapport aux divisions
dichotomiques précédentes, présente l'avantage de rendre mieux compte de „l'ensemble
du fait narratif". Par conséquence, l'analyse du dicours narratif pour Genette est „l'étu-
de des relations entre récit et histoire, entre récit et narration, et (en tant qu'elles s'in-
scrivent dans le discours du récit) entre histoire et narration".
Afin de préciser ces relations, Genette trouve son point de départ dans l'idée que
tout récit est „une production linguistique" et qu'il est „peut-être légitime de le traiter
comme le développement, aussi monstrueux qu'on voudra, donné à une forme verba-
le". Ceci lui authorise à formuler les problèmes d'analyse du discours narratif selon les
catégories empruntées à la grammaire du verbe, en les réduisant à trois classes princi-
pales de détermination: le temps, le mode et la voix. Ces trois classes, dans la théorie
de Genette, ont une double fonction: d'un côté, elles constituent les trois aspects fonda-
mentaux de tout récit; de l'autre, ces termes renvoient a trois groupes de problèmes
donnant le cadre pour l'analyse narratologique. L'étude du récit de Genette porte essen-
tiellement sur ces trois aspects du discours narratif: en effet, il examine les questions de
temps, de mode (cette-à-dire de perspective narrative) et de voix dans le récit en
général et notemment dans le texte du roman de Proust. En examinant ces questions,
Genette s'appuie également sur les notions définies au début même de son Discours, à
savoir histoire, récit et narration. Ainsi le temps et le mode sont-ils étudies au niveau
des rapports entre histoire et récit, alors que la voix désigne à la fois les rapports entre
narration et récit et entre narration et histoire.
Bien que la théorie du discours narratif de Genette présente les avantages inconte-
stables par rapport aux conceptions narratologiques semblables, elle n'est pourtant pas
privée de certains défauts. Par exemple, Genette ne cherche pas à montrer, pas systé-
matiquement du moins, comment les divers aspects du discours narratif sont liés entre
eux: c'est-à-dire, comment le choix d'un aspect narratif impose certaines restrictions
(ou facilités) dans l'application des autres.