Naslov originala:

Fernando Pessoa
Poemas escolhidos de Alvaro de Campos

ODGODITI ČITAV SVEMIR

Ah, ko će napisati
istoriju onoga što bi moglo biti?
Biće to, akoje neko hapiše,
Jedina prava istorija čovečanstva.

Alvaro de Kampuš

Alvaro de Kampuš, pomorski inženjer, jedan od najntenziv-

nijih među heteronimima, izmišljenim spisateljskim ličnostima
Hernanda Pesoe, usredsredđen je, u mnogim pesmama, na „ono
što bi moglo biti” kao vrhunac životnosti i potencijala. Jer „Po-
slojati je moći da se bude/A moći da se bude veće je od svih bo-
ova” („Prvobitni greh”). Nekadašnji student u Glazgovu veliki i
prvkookeanski putnik, čija su najveća dela, po Pesoinoj detaljnoj
biografskoj koncepciji, nastala početkom dvadesetog veka, jeku
burnih evropskih zbivanja, pisao je poeme koje su izrasle među
u
najsnažnija i najburnija dela portugalske književnosti. Samopro-
zvani „pesnik senzacionista” oblikuje verovatno najdinamičniji
najraznovrsniji opus u sazvežđu Pesoinih pisaca, njih preko 70,
i
i
posthumno pronađenih u sanduku jednog lisabonskog stana.
Snažna smenjivanja odlaganja silovitosti, izjednačavanja sa

i
svemirom mrtvih budućnosti, eruptivih usklika i želja sa humo-
rom Llihih gradskih soba: prelivanja gromkog
i
tihog osa su Kam-
pušovog pisanja. Pesme Alvara de Kampuša ispunjene su glasnim

e
inlenzitetima koliko i halucinantim telima „mrtvih budućnosti”
Predmet žudnje postaju svi impulsi grada, od „negrađanskog
neba” prepunog zvezda do tela Francuskinja, od skrivenih misli
Ot NT u sobama do „čudesne flore” fabričkih mašina; od Velikog Pirata,
VOOOM E.

Izabrane pesme Alvara de Kampuša 5

 šara na stolnjaku
i
iz
i
olelotvorenja svih zločina njihovih žrtava, do političkih pam{leta
trpezarija detinjstva. Kampušova vizija pre-
davanja savremenom gradu razvija se oko slike tela u
ogromnom
naponu koje autor „Proticanja sati” naziva „bludnicom svemira”
i
„bahantkinjom svih namcra” nekadašnjih, sadašnjih, ili onih
samo slućenih, nagoveštenih, sanjanih.
Snaga grada, jedne od najvećih kampušovskih ljubavi, vri
odvelike strasti autora „Opijarijuma” –
promene: njom kola-
ju, piše se u velikim Kampušovim odama, „groznice Eshilovog
mozga” i „čestice Aleksandra Makedonskog” u „crnoj, čude-
snoj flori” savremenih mašina. Samoproglašeni brat Volta Vi-
tmena, „erotizovan svim profesijama” jakim ritmovima obli-
kuje „moje srce, malo veće od čitavog svemira”: svaki pokret,
oset, menjanje intenzitet, od podjednake su jačine i značaja za
kampušovsko telo i pogled. Bili oni očevidni
ili prikriveni, sa-
dašnji ili drevni, postaju „senzacionistički” plen pesnika koji u
središnjem delu čuvene „Pomorske ode” zaziva u sebe Velikog
Gusara, otelotvorenje svih zločina, ali, uz njega, i počinitelje
milosdrnih dela i lađe iz detinjih uspavanki. Upijanjem svih
impulsa grada raste sveobuhvatno telo ljubitelja dinamike, koje
gotovo melanholičnim tonom završava „Irijumfalnu odu”:
„Ah, da nisam
ja svi ljudi i sva mesta”
Sa druge strane intenziteta, silne ritmove
napisanih na portugalskom jeziku, koji bi žed za novim zadovoljio
Jedno pronašavši „Orijent na Orijentu Orijenta, postaje gradski
posmatrač koji večito odlaže putovanje: „pripaljujem cigaretu/Da
odpodim ovo putovanje/Da odgodim sva putovanja/Da odgodim
ćilav svomirŽ Pesnik koji sebe opisuje kao nesuđenog putnika koji
sedi kraj nespakovanih, otvorenih kofera „i nikada ne stiže Apisu,
wuadbini”, upravo u kovitlacima odlaganja razvija bogatstvo trenu-
taka.
Mirni, snovidni putevi i njihova odgađanja, odmotavaju Se,
iwuzplvd, sa druge strane burnih buktanja Kampušovih oda i nji-
hovih snažnih gestova. „Mrtve budućnosti, potekle iz neodlaska
ma pul („želim još da ostanem na platformi duše”), sa jedne strane
wa videnc kao umiranje; sa druge strane – one su neobičan vid
očuvanja snage u trenutku u kojem se sve čini mogućim. Eksplo-
“Ivno sopstvo želi da očuva punoću svih potencijala „malo ve-
vih od čitavog svemira” Nekadašnji prostori detinjstva često
su u
konirastu sa sadašnjim, nesamerivim prostorima grada: statične
„hke dečaštva suprostavljaju se vrtoglavim gradskim sobama ~ iS-
punjenim neuhvatljivim mogućnostima. Za kućama detinjstva, u
kojuna je rođendan „vekovna tradicija? i „niko nije umro” („Ro-
dendan”), usledio je svet u pokretu, vrtložnom umnožavanju, u
kome je sopstvo „partija šaha odigrana na transatlantiku” („Opi-
jattjum?”) a lični svet soba koja se nalazi „u jednom milion sve-

i
kampušovskog od

sveta susreću mirni i snovidni pejzaži radnih lova" Nijanse vremena doživljaja prostora prepliću se i postaju
prostora, gde pisac
„kao neki Bog, nije sredio ni istinu ni život”; prostori tlo susrela, u dodiru sa pejzažima grada, Lisabona „sa svojim ku-
odlaganja
oklevanja, istorije „onoga što je moglo biti”, automobili na vanna raznih boja” koji menja svoje dinamike: promena koja po-
putu

"
ka Sintri, koji za sobom ostavljaju snove devojčica u kućama keće, monotonija koja okamenjuje, trajnost koja teši.
kraj
puta. Kao što ritam „Pomorske ode” polazi i završava se smira- Kamipušov šetač voli sve, „mesožderski, „kao zver: Zud-
jem luke, sa silnim, pa i nasilnim jačinama izmedu njih; tako i nja Za upijanjem i žestinom, naizgled suprotna sablasti „mrtvih
čitavo telo Kampušovih pesama obuhvata gromka budućnosti, njihov je odjek, druga strana: njihova donekle ha-
sjedinjenja sa
svakim impulsom postojanja (pre u
svega „Trijumfalnoj odi”), sli-
vene sa tihim snovidnim sobama, nespakovanim, koferima, zvo-
lu inantna priroda duboko je povezana
života
sa telesnim intenzitetom
dinamičnog grada. Šetanje je posvećenost prostorima ne-
nima putovanja stolovima za odiedenosti, potencijala, želje. Užareni pokret kampušovskog
pisanje, pepelom cigarete koji na sve
to pada. („La bas, je ne sais ou”), Veliki prekomorski
„Opijarijuma” ritmički i metrički jedne od najbogatijih
putnik iz
pesama
posmalrača, poistovećenog sa svim prošlostima, budućnostima
„adašnjim vrenjima grada, u saglasju je sa slikom budućeg putni- i
6.
fernando Pesoa Izabrane pesme Alvara de Kampuša 7
 ka
u
osvajača („Odlaganje“) povučenog svoju sobu koju pritiska mu'lanlolični karakter, možda i najdinamičniji među Pesoinim
i

beskrajno „negradansko nebo? „pod kapcima zveri” Građanski w.obaana, snažno se brine o „istoriji onoga što bi moglo biti” a
lik snevanju odanog gospodina
sa monoklom, koji izjednačava ono se, ncočekivano, u poslednjim stihovima „TIrafike” ukazuje,
sebe sa knjigom zaboravljenom
u vozu, uranja u nadiranje neo-
stvarenih mogućnosti u njima uživa. Odlaganje,
i
hodanje i po-
juwobražava i prevazilazi „bez ideala i nade, u svakodnevnom
kontaktu, u smešku gazde trafike, u pozdravu Steveša bez meta-
smatranje kao da postaju deo istog iskustva: načini su da se žive Reike.
sopstvene potisnute, neaktivirane budućnosti. „Mrtva budućnost“
jeza Kampuša jedan od pogona dinamike samooblikovanja. „Pro- Jelena Žugić
i
miskuitetna furija” „mesožderska ljubav” intenzivnog
šetača, za-
netog beskrajnim mogućnostima grada, stvara snažno, žudno telo
koje je sveprisutno, a nema svoje konkretno mesto. Telo koje

i
sve
upija, pre svega u velikim odama „Proticanju sati” željeno
mišljeno, zazivano, intenzitetom reči.
je, za-

Ono
štotek dolazi prisutno je u metaforama,
sugestivnim
slikama koje nose gest, pokret, zvučnu
mobilizaciju ličnih buduć-
nosti. Sopstvo kao niz kuća pretvara se u „niz voznih
vagona i
zvižduk odlaska” Sadašnji i budući ja sreću
se, ne prepoznaju i
razmimoilaze na ulici – u pesmi „Lisbon Revisited” U
pesmi čiji
su početni stihovi „Velike su pustinje, i sve je pustinja” budući
put-
nik sedi kraj kofera koji treba srediti; ševrolet
na putu za Sintru
crta mesečinasti međuprostor potencijala:

i
pozajmljeni automobil
hvata snove drugih ostavlja snove za sobom. „Sve
to? piše Kam-
puš u „Irijumfalnoj odi” sagoreva sve, „osim Trenutka” Trenutak,
za pesnika „savremene flore, čudovišne
i nezasite” spaja intenzi-
tete, odlaganja, snovidenja: prošle, trenutne, sanjane,
ili tek poten-
cijalne. Tela mrtvih prošlosti
i mogućnosti, a ona su za Kampuša
„jedini pravi leš“, koji „ni bogovi ne mogu oživeti“,
vraćaju se i
iznova pokreću u vrelini trenutka. Trenutak,
„nagog torza i topao
poput vatre” obnavlja ne samo ono hipotetički moguće
i
doživljeno, već, podjednako, neodsanjane snove, a nikada
želje koje se još
i
nisu poželele. „Ja, koje snagom gesta jakog ritma
sve čestice, događaje i metafore grada, utkano
priziva u sebe
je u vrenje „Trenut-
ka” u kojem je svako „ja” tolike veličine.
Da li
odgoditi čitav svemir znači i očuvati sposobnost da se

i
primeti, razvije i ispuni kampušovski trenutak? Silovit humorno

&
Fernando Pesoa Izabrane pesme Alvara de Kampuša 9