Трагом српске музичке историје:

Средњовијековна црквена музика – Хиландар

Као саставни дио богослужења и вјерских обреда, црквена музика је у средњем вијеку
његована трајније и систематичније него свјетовна. Током 12. вијека, за вријеме
владавине Стефана Немање, учвршћивање политичке власти и феудалног поретка било је
праћено јачањем утицаја православне цркве. Владари су градили црквена здања и
даривали манастире и цркве богатим посједима, што је монаштву и свјештенству
обезбјеђивало економску сигурност, а самим тим и могућност посвећивања духовном
раду, па тако и његовању црквене музике.

Прве податке о српском црквеном појању проналазимо у написима који се односе

на монашки живот у Хиландару, српском манастиру на Светој Гори, који се издвајао као
утицајно средиште духовног живота не само Срба него и осталих народа православне
вјере. У Савиној биографији Стефана Немање, поводом Немањине сахране, помиње се да
су један за другим појали на свом језику представници разних православних народа који
су имали своје манастире на Атосу. Одређени историјски извори указују на то да српско
појање његовано у Хиландару није било ни изразито грчко ни српско, већ да је
највероватније постојало заједничко светогорско појање, које је имало националне
варијанте, али и заједничко поријекло у музичких традицијама Византије, Сирије и
Антиохије. Са друге стране, подаци из бугарске историографије указују на то да су на
Светој Гори постојале различите појачке школе – српска, бугарска, руска – од којих је свака
у црквене напјеве уносила музичке особености свога народа.

У вези са наведеном проблематиком, занимљива су свједочења руског монаха

Василија Грегоровича Барског, који је почетком 18. вијека боравио на Светој Гори,
упознајући се са начином живота у тамошњим манастирима. Његове тврдње, иако потичу
из каснијих времена, могу се сматрати релевантним и за средњовјековни период, имајући
у виду чињеницу да се начин живота на Светој Гори готово није мијењао током вијекова.
Барски, између осталог, наводи да су српски калуђери били „гостољубивији него сви
остали Светогорци“, као и то да су, у зависности од прилика, пјевали и своје и грчке

1
напјеве. „По правилу пјевају својим српским, кратко сложеним гласовима, а недељом и
празницима пјевају српским језиком на грчке гласове, врло лијепо и лагано и то је
неизрецива красота хиландарске цркве“, забиљежио је руски калуђер.

О заједничком поријеклу светогорског појања говори у прилог и чињеница да је

Свети Сава, прогласивши 1219. године самосталност српске цркве, црквене законике
састављао по угледу на већ постојеће на Светој Гори. Такође, познато је да је Растко
Немањић првобитно боравио у руском манастиру св. Пантелејмона, а потом и у грчком
манастиру Ватопеду. Када је уз новчану помоћ свога брата Стефана Првовјенчаног
сазидао Хиландар, узаконио је у новооснованом српском манастиру „устав о служби и
појању као што научи од Ватопеда“. Поменути податак преузет је из Теодосијевог Житија
св. Саве, гдје се помиње и то да Сава, након што је постао игуман у Студеници,
„установљаваше сва предања славословљем и појањем, које научи на Светој Гори“.

Није искључено да је Свети Сава имао удјела у компоновању црквених напјева или
барем у њиховом редиговању и преношењу из грчких књига, нарочито имајући у виду
његову музикалност коју истичу обојица Савиних биографа. Теодосије наводи да се Сава
„одвајаше од свих појањем“, док Доментијан, говорећи о канонизацији св. Симеона
(Стефана Немање), помиње податак да су светогорски оци Саву благословили да напише
каноне и стихире у помен свога оца. Сам Свети Сава у свом Хиландарском типику износи
дивну мисао о улози и значају црквеног појања у манастирском животу и богослужењу
уопште: „Као што смо ми састављени од двога, од душе и тијела, тако су и ствари у
манастиру. Као душа његова могла би се, наравно, разумјети цијела богољепна служба у
пјенију, а као тијело сам манастир.“