Трагом српске музичке историје:

Музички живот у осамнаестом вијеку

Након вишевијековне турске феудалне доминације, први знакови буђења грађанске

музичке културе у Србији и Војводини појавили су се у 18. вијеку. Када је аустријски
војсковођа Еуген Савојски 1717. године извојевао побједу над Турцима освојивши
Београд, Турци су напустили и један дио сјеверне Србије. За вријеме аустријске
доминације, освојени српски крајеви, а нарочито Београд, попримили су низ западњачких
обиљежја, која су се огледала како у градској архитектури и начину живота, тако и у
областима просвјете и културе. У поменутом периоду отворене су многобројне школе,
њемачке и латинске, са учитељским кадровима из редова аустријских католичких
мисионара, али и школске установе у којима су ђаке основама писмености подучавали
махом досељеници из Грчке и Русије.

Тако су, залагањем београдског митрополита Мојсија Петровића, као учитељи

појања у Београд доведени светогорски калуђери – „даскал“ Герасим, „старац“
Константин и Никола Логијатат. Највећи доринос успону вјештине појања српских појаца
дао је јеромонах Анатолије из Ватопеда, из чије су школе за „псалмопевчике“ излазили
младићи који су научили појати на „грчки начин“. Појање се учило напамет, чак и без
разумијевања самог текста, који је био грчки. Већ друга генерација Анатолијевих ђака под
грчке мелодије стављала је српске текстове, па је временом установљена подјела на
„грчко“ и „српско“ појање, при чему је прво носило предзнак извијесне учености, док је
друго називано још и пјевањем „по старински“.

Са аустријским окупаторима, у Београд су пристигле и праксе западноевропске

свјетовне музике. У палати гувернера Србије, Александра Виртемберга, приређиване су
раскошне забаве којима су били дужни присуствовати сви виђенији грађани, а на којима
су, поред плеса и музике, биле извођене и позоришне представе на њемачком језику. У то
вријеме, развој свјетовне музике у Војводини био је, такође, под доминантним утицајем
западноевропске културе. Припадници имућнијих српских грађанских слојева усвајали су
обичаје и друштвене манире аустријске и мађарске аристократије, прихватајући преко
њих и тада доминантне утицаје француске културе, између осталог и помодно бављење
плесом и музиком „на француски начин“. Представљајући вјеран одраз ондашњих
друштвених збивања, у грађанској лирици 18. вијека сачувани су драгоцјени подаци о
духовној клими, наклоностима и начину живота српског грађанства, па и о њиховим
музичким активностима. Тако сазнајемо да је плесање менуета, типичне француске игре и
свирање на харфама и спинетима (инструмент са диркама, претеча модерног клавира)
имало средишњу улогу у животу младих дјевојака, које су се све мање бавиле везом,
ткањем и другим кућним пословима. Такве „нобл“ навике и обичаје српске грађанске
класе критиковао је и исмијевао оснивач српске драме, Јован Стерија Поповић (1806-
1856), не само у Покондиреној тикви, већ и у Милобрукама у којима је, поводом бављења
музиком, забиљежио: „Најпре је највећа срамота била за девојку која није знала прести,
ткати, хлебац месити... сад је срамота да те послове ради, а да на клавиру није виртуоз“. У
сваком случају, бављење музиком, изучавање свирања на појединим инструментима, било
је неизбјежно у потпуном образовању грађанских госпођица, а једини доказ о томе шта се
у Војводини свирало даје нам штампани каталог књижаре новосадског књижевника
Емануила Јанковића, у коме се међу нотним издањима помињу камерни дуети, трија,
квартети италијанских, аутријских и њемачких композитора – Штамица, Ђеминијанија,
Паизјела, Хајдна.

У оштрој супротности са, Паризом, Бечом и Пештом инспирисаним, музичким

животом војвођанске грађанске класе, стајале су обновљена умјетност српског црквеног
појања, која се рађала иза зидина фрушкогорских манастира, као и народна умјетност,
чији је најизразитији примјер представљала чувена „Слепачка академија“ у Иригу,
средиште у коме су се окупљали не само сремски гуслари, већ и они из удаљенијих
крајева. Из те „школе“ коју су 1780. године аустријске власти укинуле, јер је њено
национално-политичко дјеловање било у супротности са државном политиком, изашао је
низ истакнутих гуслара, од којих је Вук Караџић биљежио народне пјесме.

Иако је музички живот у Војводини у 18. вијеку био прилично развијен, како у
салоним грађанске интелигенције, племића и велепосједника, тако и у оквиру цркве, па и у
народу, једини примјер записаних, оригинално компонованих мелодија, сачуван је у
рукопису Поздрав Мојсеју Путнику, свечаној оди коју је Захарија Орфелин, српски
књижевник, историограф, калиграф, бакрорезац и уредник „Славеносербског магазина“,
написао поводом устоличења Мојсеја Путника за бачког епископа 1757. године. Наиме, у
поменутом рукопису, карактеристичном по раскошној графичко-калиграфској страни,
поред стихова налазе се и ноте, писане руском квадратном нотацијом, Орфелинове
оригиналне мелодије, које показују сродност са војвођанском грађанском мелодиком, али
и са појединим црквеним напјевима. Тако се овај велики српски просвјетитељ, који је
према ријечима Јована Скерлића „испуњавао нашу оскудну књижевност у вријема када су
се писци могли на прсте избројати и када су се књижевна дјела тек с времена на вријеме
појављивала“, сврстао у ред првих српских композитора, чије је дјело поставило темеље за
даљи развој српске музичке културе и њено постепено приближавање европским
умјетничким токовима.