Трагом српске музичке историје:

Претходници Корнелија Станковића

У првој половини деветнаестог вијека, државно-политичке границе и различити услови

друштвеног живота представљали су моћан бедем између Србије и Војводине. Ипак, већ
око 1840. године, музички живот јужних војвођанских градова и Београда текао је
паралелно, уз неријетко узајамно допуњавање. У поменутом периоду дјеловао је значајан
број музичара који су, упркос недостатку систематичног музичког образовања, својим
аматерским, али преданим и свестраним радом, дали драгоцјен допринос развоју српске
музичке културе прије појаве Корнелија Станковића, са којим почиње не само
професионално музичко стварање, већ и специфичан национални музички правац, који ће
представљати најзначајнији огранак развоја српске музике.

Ускоро послије Крагујевца гдје су, захваљујући дјелатности Јозефа Шлезингера

(1794–1870), забиљежени први зачеци оркестарског музицирања, у Панчеву, граду
уоквиреном чврстим бедемима Војне границе, године 1838. основано је прво српско
пјевачко друштво. Оснивањем Српског црквеног пјевачког друштва, како је панчевачки
хор добио назив, постављени су темељи за развој хорског пјевања које ће, у наредним
деценијама, постати најраспрострањенији вид музицирања у српској средини, док ће
панчевачко пјевачко друштво представљати расадник не само музичке културе, већ и
патриотских идеала српског грађанства.

Спону између тадашњих музичких активности у Београду и Панчеву представљала

је дјелатност Николе Ђурковића (1812 – 1875), рођеног у Трсту, у породици поријеклом из
Боке Которске. Након обављања дужности црквеног хоровође и учитеља црквеног појања
у Београду, Ђурковић се сели у Панчево, гдје преузима дужности хоровође Српског
црквеног пјевачког друштва, које под његовим вођством проширује свој репертоар, не
ограничавајући се више искључиво на извођење црквене музике. Године 1844. Ђурковић
своју дјелатност проширује и на позориште, компонујући и аранжирајући музику за
драмске комаде у извођењу позоришног друштва, чије је оснивање иницирао, заједно са
пјесником Васом Живковићем. Многе Ђурковићеве музичке нумере, осмишљене за
позоришне комаде, стекле су велику популарност и изван позоришта, посебно пјесме
патриотске садржине, попут чувених „Радо иде Србин у војнике“ (на стихове Васе
Живковића) или „Устај, устај Србине“ (на стихове Јована Стерије Поповића), коју је
компоновао заједно са Јосифом Шлезингером. Од када је премијерно изведена, на
представи Стеријине драме Сан Краљевића Марка у Београду, пјесма „Устај, устај
Србине“ постала је временом „српска Марсељеза“, пјевана у народу и по српским
домовима у свечанијим приликама, поставши коначно борбени поклич у отпору Срба за
вријеме револуције 1848. године.

Дјелатност Николе Ђурковића у панчевачком позоришту била је вишеструка.

Обављајући улогу преводиоца комада, режисера, глумца, композитора, пјевача и
диригента, Ђурковић је са својим пјевачким и позоришним друштвом у више наврата
успјешно гостовао у Београду, уживајући велику популарност код београдске публике.
Његова плодна и успјешна дјелатност била је, нажалост, прекинута услијед друштвено-
политичких околности након 1848. године када је у Панчеву, због стега Баховог
апсолутизма, био скоро у потпуности онемогућен било какав умјетнички рад. Ђурковић је
тада био приморан да своју више него успјешну музичку и позоришну каријеру замијени
чиновничком, запосливши се као службеник Дунавског паробродарског друштва, због
чега се селио из мјеста у мјесто, те од његовог одласка из Панчева више не постоје подаци
о даљем бављењу умјетничким радом.

Значајан допринос развоју српске музичке културе у првој половини деветнаестог

вијека дао је и Милан Миловук (1825–1883), син Јосифа Миловука, образованог
пештанског књижара, који је сарађивао са Вуком Караџићем и многим припадницима
тадашње српске интелектуалне елите. Широко опште и солидно музичко образовање
омогућило је Милану Миловуку да, у скормним оквирима београдског музичког живота,
да свој допрнос развоју српске музике културе. Миловук је, прије свега, познат као
оснивач и први хоровођа Београдског пјевачког друштва, које је од оснивања – 1853.
године – па све до Мокрањчевог времена имало улогу најзначајније музичке установе и
средишта музичке културе у Србији. Миловук је, такође, објавио прве књиге о музици на
српском језику – Теорички основи музике (1866) и Наука о музици (1867) – које постављају
основе за теоријско музичко образовање у Србији и први покушај стварања домаће
музичке терминологије, умјесто до тада употребљаване њемачке. Миловук се може
сматрати и утемељивачем српске музичке педагогије, будући да је у својој приватној
школи, која је дјеловала под окриљем Београдског пјевачког друштва, предавао музичку
теорију, виолину, виолончело, те су многи његови ђаци чинили први кадар домаћих
оркестарских музичара у Народном позоришту у Београду.

На крају поменимо и то да је свој допринос развоју српске музичке културе у првој

половини деветнаестог вијека дао и аустријанац Алојз Калауз, пијаниста и музички
педагог, који је од 1843. године живио и радио у Београду. Очаран аутентичном љепотом
српских народних и градских мелодија, које је користио у својим клавирским
композицијама, Калауз се посветио систематичном биљежењу српске музичке баштине,
путујући широм Србије и Војводине. Као резултат његовог записивачког, мелографског
рада, којим ће се предано бавити и Корнелије Станковић, настале су двије свеске српских
пјесама, објављене у Бечу 1850. и 1852. године, под називом Србски напјеви. Од укупно
четрдесет три пјесме садржане у поменутим збиркама, неке још увијек живе у народу, док
су се неке сасвим изгубиле и остале само у овој збирци као значајан историјски документ.
То се нарочито односи на „Јарко нам је сунце за облаке зашло“, најстарију српску пјесму
из деветнаестог вијека, која потиче из Карађорђевог времена. То није народна, сеоска
мелодија, као што ни стихови нису народни, већ потичу из пјесме Плач Сербаља, чији је
аутор родољубиви свјештеник Петар Живковић из Илока. Међутим, њена историјска
вриједност лежи управо у томе што представља огледало збивања и драгоцјено музичко-
поетско свједочанство из једног од најбурнијих периода српске историје.