Professional Documents
Culture Documents
Панонија
Панонија
Провинција Панонија
Provincia Pannonia
9. година—107. година
Главни Сирмијум, Карнунтум, Саварија, Аквинкум, Пое
град товио, Виндобона
Историј
а
• Успостав 9. година
љено
• Укинуто 107. година
Претходник Следбеник
Илирик (Рим Горња
ско царство) Панонија (Римс
ко царство)
Доња
Панонија (Римс
ко царство)
Име
Панонија је добила име по етнониму Панонци (Pannonii, Παννόνιοι), који се
најраније среће код Полибија, Тибула и Јустина. Код најстаријих грчких писаца
искључиво се користи назив Панонија (Παννονια). Међутим, од почетка 2. века
грчки писци мешају Панонце са Пеонцима (Παινες, Paeonii). Плутарх вероватно
први Панонце зове Пеонцима, али провинцију Панонију ипак зове њеним
именом (Παννονια). Код Апијана су подаци који се односе на ова два народа
помешани. Касије Дион критикује оне писце који етноним Пеонци
употребљавају као други назив за Панонце.[3]. Упркос томе, код каснијих грчких
аутора подједнако су заступљени називи Панонија и Пеонија.[4]
Назив Панонија је остао у употреби дуго после слома римске власти у Средњем
Подунављу. Чак су се и мађарски краљеви из 11. века повремено титулисали
као краљеви Паноније (rex Pannoniae), панонским краљевима (rex
Pannoniorum), а своју земљу звали Панонијом. Етноним Панонци се пренео и на
народе који су се за време сеобе населили у Панонији.[4]
Етимологија имена провинције је непоуздана. Према Диону Касију (Римска
историја XLIX 36.6), становници Паноније (Παννονιοι) добили су име по
дроњцима (pannus, крпа, дроњак) у које су били обучени. Међутим, сам Касије
не придаје нарочити значај свом објашњењу.[5]
Макс Фасмер претпоставља, по аналогији са топонимима у Илирији са
наставком -ona као Emona, Campona, Salona, Narona („град на реци Нар“), да је
постојао топоним *Pannona од ког је подекао хороним. Место с таквим именом
је додуше постојало, али се није налазило у Илирији него на Криту (Πάννονα) [6]
Керењи изводи име од pān „бити надут, пун“ и доводи у везу са богом Паном
који је код Илира био јако поштован („Панова земља“).
Никола Жупанић нуди два објашњења. Према једном, име Паноније се може
довести у везу са кореном pen баскијске речи pentze у значењу ливада,
пољана, пашњак, а према другом са староиндијским панкас (уп.
старопруски pannean), бара, мочвара. Друго објашњење Жупанић сматра
вероватнијим.[7]
Географија
Панонија је обухватала западни део низије средњег Подунавља. По природи
свог земљишта тај крај представљао је делимично ливаде, делимично пак
мочваре и ритове, нарочиту уз Дунав и Саву. Још и данас, кад су обале ових
река заштићене вештачки подигнутим насипима, стрепи
становништво Војводине и Посавине свако пролеће и сваку јесен од опасности
поплаве.
Предримска Панонија
Скордисци и келтизација
Најстарији познати становници Паноније су били Илири. У другој половини 4.
века пре. н. е. у Панонију су дошли Келти. Међутим, према Теопомпу, кога
цитира Страбон, Келти се нису настанили у Панонији. О првом насељавању
Келта у Панонију извештава Трогов епитоматор Јустин. Догађаји су описани у
24. Троговој књизи. Јустин указује да власт Келта још није била потпуна:
Покоривши Панонце водили су овде разне ратове са својим суседима (Ibi
domitis Pannoniis per multos annos cum finitimis varia bella gesserunt). Упад Келта
се временски поклапа са опсађивањем и пљачкањем Рима. Археолошки налази
указују да се насељавање Келта одиграло у северозападној Панонији.
Друго посведочено насељавање Келта догодило се после њиховог продора на
Балкан. Тада су први пут успоставили своју власт у Панонији. Од Келта који су
се вратили из Делфа „једна група се населила на ушћу Дунава и Саве и волела
да се зове Скордисцима“ (manus quaedam in confluente Danuvii et Savi consedit
Scordiscosque se appellari voluit). Према археолошким налазиштима келтизација
целе Паноније је почела тек у 3. веку после продора на Балкан. Скордисци су у
следем веку проширили своју власт у најмању руку на целу јужну половину
Паноније, јер 179. пре н. е. македонски краљ Филип V их узима их има у виду
као савезнике: јер преко Скордиска води пут до Јадранског мора (per Scordiscos
iter esse ad mare Adriaticum). Већ 156. пре н. е. Скордисци се вероватно у савезу
са Далматима боре против Римљана. Први напад Римљана на Панонце се
може довести у везу са овим борбама. Овај напад се на основу Апијанових
података датира у 156. годину пре. н. Из Апијанове приче произлази да је тада
и Сисција била опседана.
Ове прве борбе са Панонцима је описивао и Полибије. Средином 2. века чини
се да су и Скордисци играли неку улогу на далматинској обали. Истовремене
римске операције против Панонаца односно Сисције указује на панонско-
скордички савез или скордичку власт над Панонцима. Другу могућност чини
вероватнијом чињеница да је пут до Јадранског мора (iter ad mare Adriaticum)
водио преко земље Скордиска (per Scordiscos). У наредних пет деценија
хегемонија Скордиска се осетила у северном Балкану. Од 141. њихови напади
су се усмерили на југ, где су од оснивања провинције Македоније били стални
противници Римљана. Владавином над Илирима и Трачанима почела је
илиризација и тракизација Скордиска.
Хегемонија Скордиска у северном Балкану је трајала до 88. године пре н. е.,
када их је поразио Сципион Азијаген. Скордисци су се повукли на ушће Саве.
Када је 76. године. пре. н. е. Гнеј Скрибоније Курион с југа стигао до Дунава,
Скордисци се више не спомињу. Тада су се и Панонци могли ослободити
владавине Скордиска. Панонци се помињу 64. године. пре н. е., када је
Митридат планирао поход на Италију преко Балкана.
Кимбри, Боји и Таурисци
Римљани су 119. пре н. е. поново напали Сисцију. Напади Римљана на Сисцију
били су скопчани са нападом на далматинску обалу. У оба случаја Скордисци
су били заступљени међу савезницима непријатеља Римљана. Скордисци су
одржали свој положај у Далмацији, а да нису прекинули притисак на
Македонији. То је посведочено приликом миграције Кимбра. Наиме, Кимбри су,
дошашви са севера, затекли Боје. Пошто су их Боји одбили, морали су ићи
даље на југ. У Подунављу су затекли само Скордиске и Тауриске, пре него што
су отишли у земљу Хелвета. Из Посејдонијевих навода код Страбона може се
закључити да су на крају 2. века у Панонији само три народа имала власт
(Скордисци, Таурисци и Боји). Међу њима се не помињу Панонци. Они су се
изгледа налазили под влашћу Скордиска.
Према Посејдонију, Боји су живели у „шуми Херцинији“ (Hercynia silva), али није
јасно шта се подразумева под овом географском одредницом. Према Страбону,
она је могла да се односи на североисточне Карпате. И Јулије Цезар у својим
мемоарима мисли тако. Не може се са сигурношћу рећи да ли су и када Боји
напустили своје станиште у шуми Херцинији. Према Страбону, Боји су се убрзо
по бекству из Италије населили на Дунаву.
Народи, који су пре владавине Боја овде живели, засада су непознати. Можда
се један податак из списа Dimensuratio provinciarum односи на њих: desertis
quibus habitabant Boii et Carni. На основу тога се може претпоставити да
су Карни владали на простору ћилибарског пута.
Боји су владали северном делом, а Таурисци југозападним делом Паноније.
Западно од области Скордиска, отприлике између Сисције и Наупорта, пружала
се њихова источна граница. Сисција је била град Панонаца, а Наупорт град
Тауриска. Панонско-скордичкој области припадала је долина Саве од Сисције
па низводно. Североисточно од Сисције је почињала област Тауриска.
Хегемонија Скордиска у северном Балкану је трајала до 88. године, када их је
поразио Сципион Азијаген. Скордисци су се поново повукли на ушће Саве. Када
је 76. Гнеј Скрибоније Курион кренушви са југа стигао до Дунава, о њима више
нема говора. Тада су се и Панонци могли ослободити власти Скордиска. Наиме,
у склопу Митридатових планова за поход на Италију из 64. преко северног
Балкана, помињу се Панонци.
Дачани и Боји
Смена власти у Панонији ојачала је Дачане под Буребистом. Њихови напади на
народе које су владали у Панонији почели су средином 1. века. Вероватно су
прво победили Скордиске. Отада су Скордисци били савезници Дачана.
Буребиста је затим напао Боје и Тауриске, како би се отарасио келтске власти у
Карпатском басену. Алфелди датира борбе у време после Цезаровог убиства.
Пораз Боја и Тауриска се приближно може датирати средином 1. века. О
узроцима бојско-дачког рата пише Страбон. По њему, Дачани су тражили
извесне области од Боја. Према нешто каснијим подацима, у северној
Мађарској живео је низ народа који су се налазили у зависном положају у
односу на Боје. То је сигурно погађало интересе Дачана.
Продор Келта у северну Мађарску и јужну Словачку може се посведочити не
само на основу археолошких налазишта, него и на основу писаних извора.
Учесници овог продора били су келтски народи, који се код Птолемеја помињу
на северозападној ивици области Дачана. То су били Анарти, Таурисци, Котини
и Ерависци или Арависци.
Дачани су нанели тежак пораз Таурисцима и Бојима. За победу се везује помен
бојске пустиње (deserta Boiorum). Међутим, пошто су Боји још у време римске
владавине чинили значајну заједницу (civitas) у Панонији, а deserta била
изразито насељена Келтима, реч deserta се не може протумачити као
ненасељена земља. Боји и Таурисци су се тада налазили у тесном савезништву
и то под предводништвом бојског кнеза Критазира (Kritasiros). Победом Дачана,
распала се јединствена власт Боја и Тауриска. То је подстакло
осамостаљивање мањих келтских група: Котина, Ерависка, Анарта, Тауриска.
У другој половини 1. века видљив је дачки утицај у археолошком материјалу.
Најраније је видљив код Скордиска, чији опидум Жидовар садржи налазе са
изразито дачким особинама. Дачка керамика је пронађена на многим
налазиштима на десној обали Дунава у околини Будимпеште. Налазишта су:
Токод, Сентандреја, Будимпешта-Табан, Ерд. Дачки утицај се огледа највише у
археолошком материјалу у Словачкој. Тамо је дакизација почела средином 1.
века истовремено са слабљењем таласа насељавања Келта. Упадљива је
концентрација Дачана у долинама река Ваха и Хрона. Мађарска равница је
била под владавином Дачана све до појаве Јазига. Према Плинију, Јазиги су
одавде протерали Дачане (pulsi ab his Daci).
Политичке прилике средином 1. века
За време миграције Кимбра Дачани се још не спомињу. Страбон описује област
између Алпа и Дунава, Италију и Германије, тј. Панонију и Норик. Помиње Боје
и Тауриске, који су поразили Дачани, затим Скордиске помешане са Илирима и
Трачанима и напослетку Панонце, који су живели на простору од Сисције на
северу до Дунава на истоку. Према томе, изгледа да су Панонци средином 1.
Века проширили своју власт, јер се њихова област већ пружала до Дунава.
Након пораза Скордиска 88, стекли су своју независност. Године 65. били су за
Митридата готово једини фактор на Сави. После победе Дачана присвојили су
још област до Дунава. Област Панонаца су означили Страбон и Апијан на више
песта. Панонска племена су
била: Бреуци, Андизети, Дитиони, Пирусти, Мезаци, Дезидијати и више мањих
народности до Ардијеа. Сисција је увек била град Панонаца. И околина Сисције
на југозпаду увек им је припадала. Западно од Сисције припадала је земља
Таурисцима, али на југозападу чини се да су Панонци своју власт вероватно
проширили и на један део Јапода. Иначе, били су суседи Јаподима. На истоку
њихова област се пружала до области Скордиска. Једно време су можда
држали и Скордиске под својом влашћу. Тада је према Страбону и источна
граница била на Дунаву. На југу земља Панонаца се протезала све до залеђа
Салоне и Нароне (Ardiaioi и Dalmatai) и до Дарданаца. На северу Панонци су
владали земљом до Дунава, наравно тек након пораза Боја.
Панонија у 2. веку
Панонија у 4. веку