ИНЖЕЊЕРСКА ЕТИКА

1. УВОД

Етика је наука о моралу (филозофија морала), она истражује смисао и циљеве моралних
вредности, основне критеријуме за морално вредновање, као и заснованост и извор морала.
Етика представља део филозофије који проучава људско понашање које је прихваћено под
одређеним моралним аспектима. Она је нормативна наука, а норме одлучују о специфичном
карактеру етике и на тај начин се она разликује од других наука.

Морал представља способност човека да спознаје шта је добро а шта лоше, и да у одређеним

околностима, када се то од њега захтева, поступи на начин који он сматра исправним, у
зависности од степена развијености његове свести. Морал је у некој средини објективан и налази
се у облику друштвене свести, система обичаја, навика, норми. Настао је као захтев друштва за
одређеним понашањем, односно, принципима који одређују какво понашање треба да буде. Он
је релативан, није исти у свим друштвеним групама и историјским периодима. Морал је веома
сличан закону, али за разлику од закона он нема политичких ни економских санкција те се ослања
на свест појединца и друштва, а као санкције за неморално понашање јављају се грижа савести,
прекор или бојкот околине. Моралом и његовим вредностима бави се етика, филозофија
морала – практична филозофска дисциплина. Етичке или моралне дилеме представљају ситуације
у којима настаје сукоб моралних разлога, у којима је промена моралних вриједности
проблематична, јер испрва није јасно шта треба чинити.

Пример: Инжењер је обавестио своју фирму да би се уз релативно мали трошак могла продужити
трајност батеријске лампе за неколико година коришћењем поузданије сијалице. Фирма доноси
одлуку да није у њеном интересу да се користе нове сијалице, из разлога смањења трошкова, због
коришћења предности “уграђене застарелости“ и чињенице да ће потрошачи морати чешће да
купују нове батеријске лампе.

Побољшање способности за пажљиво размишљање о питањима морала може се постићи кроз

развој бројних практичних вештина које доприносе аутономном разматрању моралних проблема.
У односу на инжењерску етику ове вештине могу подразумевати следеће:

1. Свест о моралу: спретност у препознавању моралних проблема и питања у инжењерству.

2. Вешто морално расуђивање: разумети, разјаснити и оценити аргументе супротстављене
стране у неком моралном питању.
3. Морална кохерентност: усвајање конзистентних и свеобухватних гледишта заснован их на
разматрању свих релевантних чињеница.
4. Морална имагинација: препознавање различитих одговора на питања морала и разумевања
за креативна решења практичних проблема.
5. Морална комуникација: прецизност у употреби заступљеног језика етике; ова вештина је
неопходна како би се адекватно изразила и поткрепила лична морална схватања као и
схватања других.

Могуће је поседовати ове вештине а ипак не поступати на морално одговоран начин. Зато нашем
списку треба додати и следеће циљеве који спецификују аспекте моралне обавезе и одговорног
понашања.

6. Морална разумност: спремност и способност да се буде морално разуман.

7. Поштовање особа: искрена брига за добробит других као и за своју личну добробит.
8. Толеранција различитости: поштовање етничких и религиозних различитости широког обима,
и прихватање разумних разлика у моралним схватањима.
9. Морална нада: дубоко уважавање потенцијала националног дијалога у циљу решавања
моралних конфликата.
10.  Интегритет: очување моралног интегритета интегрисање професионалног живота и личних
убјеђења.

Проучавање етике не би имало сврхе уколико се не би поштовали претходно наведени циљеви.

2. ИНЖЕЊЕРСТВО КАО ДРУШТВЕНИ ЕКСПЕРИМЕНТ

„Започети рад на неком великом пројекту, а нарочито ако се ради о неком неуобичајеном, значи
започети експеримент. То значи започети борбу против природних сила без уверења да ћете
после првог напада изаћи као победник.“ Claude Louis Marie Henri Navier, Градитељ мостова и
утемељивач структуралне анализе.

Када се у априлу 1912. године отиснуо на своје прво путовање, Титаник је проглашен за највеће
техничко достигнуће икада направљено. Не само да је био највећи брод који је свијет икада
видјео, дужине скоро као три фудбалска терена, био је и најгламурознији - имао је свој вински
ресторан и први салон за масажу на броду. Рекламиран је као први потпуно безбедан брод.
Веровало се да је брод немогуће потопити, с обзиром на то да је најгори могући  предвиђени
судар био онај на споју две од његових 16 водоотпорних преграда, а Титаник је могао да плови и
када би четири преграде биле потопљене. Охрабрен оваквим информацијама капетан је дозволио
да брод плови пуном брзином у току ноћи, на месту за које се знало да има доста санти леда;
једна од тих санти је направила огромну рупу на боку брода, и тиме потопила пет водоотпорних
преграда. Било је довољно времена да се брод евакуише, али не и довољно чамаца за спашавање
за све путнике и посаду.  Регулативе у Британији које су тада биле на снази нису прописивале да је
неопходно имати тако велика пловила за спасавање. Према регулативама, било је довољно имати
чамце за спасавање са 825 места, што је чинило једну четвртину максималног броја путника и
посаде на Титанику, који је износио 3547. Чинило се да за брод који је немогуће потопити
нису потребне додатне мере опреза. Резултат тога: 1522 мртвих (што оних који су се удавили, што
оних који су се смрзли) од 2227 путника који су кренули на Титаниково прво путовање.
Титаник остаје слика која не да мира инжењерима. Велики број различитих техничких
достигнућа представља потенцијалну опасност, тако да би се о инжењерству могло говорити као о
ризичној активности. Са циљем да се нагласи ова чињеница и да се лакше истраже нјене етичке
импликације, предложено је да се о инжењерству говори као о „експерименталном процесу“.
Наравно, не ради се о експерименту који се спроводи искључиво у лабораторији и под
контролисаним условима. То је више експеримент у друштвеној динамици који укључује људске
субјекте.

Постоје претпоставке да је Титаник напустио Енглеску са запаљеним угљем и да је због тога

капетан покушао да убрза путовање до Њујорка, па је вода која је кроз пукотину доспела у
складишта угља проузроковала експлозију и већу штету у водоотпорним преградама. Неки
научници сматрају да је кртост челичног трупа била разлог што је дошло до много веће штете него
што би ледена санта иначе изазвала. Бродоградитељи ипак тврде да би брод наставио да плови
несметано да су водоотпорне преграде биле смештене на неком вишем нивоу на тако великом
броду, уместо што је више пажње посвећено распореду кабина на путничкој палуби. Међутим,
оно што је најбитније у свему јесте чињеница да су мањак чамаца за спасавање и потешкоће
приликом спуштања у море оних којима је брод располагао спречили безбедан излаз за две
трећине путника, при чему „безбедан излаз“ представља механизам или процедуру за бег од
опасности у случају да се производ покаже неисправним.

3. СЛИЧНОСТИ СА СТАНДАРДНИМ ЕКСПЕРИМЕНТИМА

Комбинација неколико карактеристика готово свих врста инжењерских пракси омогућава да се

инжењерски пројекти схвате као експерименти. Као прво, сваки пројекат се изводи у делимичном
незнању. Постоји доза непоузданости у апстрактном моделу који се користи за прорачуне везане
за пројектовање; постоји доза несигурности у погледу карактеристика материјала који су купљени;
постоји доза несигурности у погледу прецизности израде и одраде материјала; постоји
несигурност у погледу тога какви ће бити изазови са којима ће се завршни производ сусрести.
Инжењери немају тај луксуз да чекају док не прибаве све неопходне информације, па да тек онда
започну са радом. У одређеном тренутку теоријска истраживања и лабораторијски ескперименти
морају бити заобиђени да би се могло наставити са пројектом. Заиста се може рећи да таленат
који је од круцијалне важности за успех инжењера лежи управо у способности да се безбедно
изврше сви задаци са само делимичним познавањем научних закона о природи и друштву. 

Као друго, коначни исход неког инжењерског пројекта, као и експеримента ретко је предвидљив.
У инжењерству се често и не зна који су могући исходи, због тога се велики ризици могу јавити и
код наизглед лаких пројеката. Један резервоар би могао да нанесе штету друштвеној структури у
региону или регионалном еко-систему. Може се десити да не послужи својој сврси ако почне да
цури или пукне. Аквадукт може довести до раста популације у региону где представља једини
извор воде, стварајући тако зависност и ранјивост без адекватне заштите. Мала авио-компанија
може да банкротира због куповине великог авиона, који притом служи само као статусни симбол.
Читач отисака прстију за специјалне намене може да се примењује као средство за
идентификацију и присмотру дисидената у тоталитарним режимима. Нуклеарни реактор,
односно, мања верзија једног успешно конструисаног модела, може да проузрокује неочекиване
проблеме који могу да угрозе популацију у његовом окружењу и доведу до прераног гашења
реактора што даље може много да кошта његовог власника, али и кориснике. Раније се дешавало
да фен за косу проузрокује оштећења плућа код неопрезних корисника, због азбестне изолације
његових цеви.

Као треће, успешно инжењерство се заснива на информацијама о призводу добијеним пре

изласка из фабрике, али и након тога – то је знање које је неопходно за унапређивање постојећег
производа и стварање бољег. Другим речима, непрекидни успех у инжењерству зависи од
прикупљања нових сазнања, а исти случај је и са експериментима. Надгледанје и контролисање је,
према томе, једнако битно у инжењерству и у експериментима. Надгледати у ствари значи
забележити периодична опажања и урадити тестове да би се проверила ефикасност производа,
али и уочили нежељени ефекти. С обзиром на то да је најбитнији тест ефикасности, сигурности,
исплативости неког производа, његовог утицаја на животну средину и естетске вредности,
праћење како тај производ функционише у неком друштву, тестирање не може бити ограничено
само на посматрање његовог развоја и настајања под контролисаним условима или на тестирање
по фазама инжењерског подухвата. Надгледање обухвата и посматрање начина на који клијенти
користе одређени производ. Све је исто као код извршавања неког експеримента –  завршне
резултате инжењерског пројекта, али и оне добијене у току производње, треба анализирати, ако
из тог пројекта желимо да научимо праве и корисне лекције.

4.ПОУКЕ ИЗ ПРОШЛОСТИ 

Инжењери углавном уче из оперативних резултата својих ранијих пројектовања неког производа,
или из резултата других инжењера. На жалост, то није увек случај. Недовољно је утврђених канала
за комуникацију, лоша врста поноса често омета тражење информација, стид од неуспеха или
страх од парничења, или пак чиста немарност, често се испрече протоку таквих информација и
воде до понављања грешака из прошлости. Ево неколико таквих примера:

 1. На Титанику није било довољно чамаца за спасавање, иако су деценијама пре тога путници и
посада пароброда „Арктик“ настрадали из истог разлога.

 2. Вентили су познати као компоненте хидрауличких система на које се најмање можете
ослонити. Вентил за притисак, уз недовољно прецизне информације о томе када је вентил
затегнут а када не, допринели су несрећи на нуклеарном реактору на острву Три миље 28. марта
1979. Слични кварови су се дешавали на истим вентилима у нуклеарним реакторима на
различитим локацијама. Произвођачи тих реактора, „Babcock“ и „Wilcox“, поднели су извештаје
који су се од њих тражили, али нико није придао значајнију пажњу тим извештајима. 

Ови примери показују зашто инжењерима није довољно да се ослоне само на приручнике и
компијутерске програме, већ морају бити упознати и са ограничењима из табела и приручника
које користе. Било би добро да посећују производне погоне и градилишта, како би од радника и
испитивача могли да сазнају у којој мери су испуњена очекивања корисника. Способност
инжењера да користе непрецизне прорачуне како би дошли до неких оријентационих вредности
које се могу користити за брзо проверавање дугих и комплекованих процедура рачунања, не сме
бити изгубљена. Инжењерство баш као и вршење експеримената, захтева стручњаке који ће бити
опрезни и добро информисани у сваком стадијуму пројекта и који слободно размењују идеје са
колегама - стручњацима из сличних области.

5. РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ ИНЖЕЊЕРСТВА И СТАНДАРДНИХ ЕКСПЕРИМЕНАТА 

Са сигурношћу се може рећи да се инжењерство у неком погледу разликује од стандардних

експеримената. Неке од ових разлика могу послужити томе да се нагласе посебне одговорности
које инжењери имају. Размишљање о овим разликама такође може помоћи приликом
разматрања моралних одговорности свих оних који су укључени у неки инжењерски пројекат.

КОНТРОЛА ЕСКПЕРИМЕНТА

Једна велика разлика се може видети у контроли експеримената. У стандардном експерименту то

подразумева насумични одабир чланова из две различите групе. У инжењерству се ово не
практикује – осим ако пројекат није ограничен на лабораторијска испитивања – зато што су
субјекти који подлежу експерименту људска бића или завршни производи који се продају, па су
самим тим ван домашаја контроле особе која врши експеримент.

Заиста се може рећи да су клијенти корисници они који врше контролу јер су управо они ти који
бирају производ или артикал који желе да користе. Стога је немогуће насумице изабрати учеснике
експеримента из различитих група. Такође, паралелне контролне групе се не могу организовати
на основу случајног узорка. Према томе, није могуће проучавати утицај који промена варијабли
има на две или више група које се пореде, па се морају користити доступни историјски подаци о
различитим групама које су већ користиле производ. Ова тврдња имплицира коришћење термина
„инжењерство као друштвени експеримент“ у мало ширем смислу.

ИНФОРМИСАНА САГЛАСНОСТ

Посматрајући инжењерство као експеримент у оквиру друштва, средиште се поставља тамо где и
треба да буде: на људским бићима на које утиче технологија, јер се експеримент врши на
особама, а не на неживим објектима. У овом погледу, чак у много већој мери, инжењерство се
може поистоветити са медицинским тестирањем новог лека или нових процедура у лечењу људи
од еболе. Не тако давно је у друштву порасла свест о томе колико је важна безбедност субјекта и
његова слобода да сам одабере да ли хоце или неће учествовати у друштвеном експерименту. Од
када је обелодањен ужас из затвора и концентрационих логора, који се дешавао у име медицине,
све већи број заштитника правних и моралних начела настоји да обезбеди да субјекти једино
својевољно могу учествовати у експериментима, то јест, дати сагласност на основу
информисаности.

Сматра се да информисана сагласност има два главна елемента: знање и добровољност. Као прво,
особа мора да располаже не само информацијама које она сама захтева, већ свим оним које су јој
неопходне како би донела исправну одлуку. Као друго особе треба да пристану на експеримент, а
да не буду на то присиљене, преварене или обмануте. Поштовање основних права мањина које не
пристану и надокнада за нежељене последице у овим случајевима се узимају здраво за готово. И
у медицини и у инжењерству може постојати огромна разлика између разумевања сложености
експеримента које поседује особа која врши експеримент и особа на којој се врши експеримент.
Међутим, иако се ова разлика вероватно не може премостити, пожељно је да се саопште све
релевантне информације које могу утицати на доношење одлуке о томе да ли треба учествовати у
самом експерименту. Исто тако инжејнери не могу да обезбеде све неопходне информације о
неком пројекту или производу уколико не постоји потпуна сарадња са надлежнима, и разумевање
оних који за том информацијом имају потребу. Менаџери често одбијају да дају више
информација од оног лимита који је захтеван тренутним прописима, плашећи се да, ако то учине,
могу открити важне ствари потенцијалним конкурентма или постати жртве судских спорова.
Слично искуству у медицини, могуће је да клијенти или јавност не желе да знају све релевантне
информације о инжењерском пројекту, барем док не наступи криза. Међутим, важно је да сви
канали за ширење оваквих информација буду спремни и отворени.

Пример: када је „Northern States Power Company“ из Минесоте планирала да направи нову
електрану, ступила је у контакт са грађанима и са групама за заштиту животне средине, пре него
што је велике суме новца утрошила на израду прелиминарног плана о изгледу постројења.
Компанија је изнела доказе који су грађане убедили да им је нова електрана потребна, а онда су
предложили неколико могућих места за њену изградњу. Групе грађана су на ово одговорииле
тако што су изнеле свој предлог о месту изградње. Компанија се са њиховим предлогом сложила.

Према томе, информисана саглсаност је тражена и добровољно добијена од оних на које пројекат
може да утиче, тако да су тиме избегнуте оштре и дуге битке које се обично јављају када
компанија уложи новац у изградњу, ослањајући се само на прорачуне инжењера. Треба обратити
пажнју на то да је комунално предузеће ступило у контакт са групама које су могле  послужити као
представници за различите сегменте јавности који трпе директан утицај. Очигледно је да би било
превише тешко да се засебно ступи у контакт са свим погођеним сегментима. Усвојили смо широк
појам инфомисаног пристанка или сагласности, или онога што би неки назвали валидна
сагласност, који је дефинисан следећим условима:

1. Сагласност је дата добровољно.

2. Сагласност је дата на основу информацјиа које би затражила рационална особа, заједно са
било којим другим траженим информацијама, које су особама представљене на разумљив
начин.
3. Особа која даје пристанак је компетентна (није превише млада или душевно обољела, нпр.)
да размотри све информације и доносе рационалну одлуку.
4. Информација коју би затражила рационална особа је изражена у разумлјивом облику и
широко дистрибуирана.
5. Замена за сагласност субјекта је понуђена у име групе која колективно представља више
особа које деле исте бриге и изложеност ризику.

 
6. СТЕЧЕНО ЗНАЊЕ

Научни експерименти се изводе какао би се дошло до нових сазнања, док су „инжењерски

пројекти експерименти који се не спроводе увек са циљем да се дође до нових знања“, према
интерпретацији модела који нуди Тафт Брооме. Када неку инжењерску активност спроведемо у
дело на исти начин као и неки експеримент, потребно је да се припремимо на неочекивнане
резултате. Имајући ово у виду, најбољи резултат би био онај у коме нам експеримент није показао
ништа ново, већ је потврдио наша претходна знања о нечему. Неочекивани резултати нас шаљу у
потрагу за новим знанјима – вероватно укључујући експеримент првог типа (научни експеримент).
За потребе нашег модела експеримента ова разлика није од виталног значаја, јер нас много више
занима начин на који се експеримент спроводи, на пример, да ли је тражена информисана
сагласност, да ли су предузете све мере опреза, да ли постоје средства да се експеримент прекине
у било ком тренутку, а да се при томе свим учесницима обезбеди сигуран излаз. 

ПРИМЕР ЗА ДИСКУСИЈУ:

„Брана Тетон (Teton Dam) у Ајдаху је пукла 5. јуна 1976. године и усмртила 11 особа, наневши при
том штету од 400 милиона америчких долара. Завод за Рекламације (Bureau of  Reclamation), који
је саградио ову брану, дозволио је да она буде напуњена водом врло брзо, не допустивши на тај
начин довољно времена да се провери постојање пукотина, а пројекат је био извођен на
недовољно припремљеном тлу“.

Ослањајући се на концепт инжењерства као друштвеног експеримента, размислите о доле

наведеним чињеницама које је открио Генерални рачуноводствени биро, и објавио их у
новинама:

1) Због тога што су се пројектанти ослонили на основни пројекат бране Тетон, веровало се да не
може доћи до већег цурења воде. Из тог разлога није дошло до уграђивања опреме која би на
време детектовала ерозију.
2) Значајни подаци који су указивали да постоји могућност да брана почне да цури откривени су
шест недјеља пре рушења бране. Ти исти подаци су послати стандардним каналима, то јест,
супервизори пројекта су обавестили пројектанте, али су пројектанти добили обавештење
тек један дан после рушења бране.
3)  За време врло битног стадијума у пројекту – пуњења резервоара, брана није надгледана у
континуитету. Као резултат тога, пукотина је примећена тек пет сати пре рушења бране. Тада се
рушење није могло спречити јер се није могао отворити главни испуст – услед кашњења
извођача, другим речима конструкција испуста није била довршена.
4) Десет година пре поменутог инцидента, Завод за Рекламације (Буреау оф Рецламатион) је
финансирао изгадњу бране Фонтенел, на којој су се појавиле велике пукотине које
су проузроковале делимично рушење бране – то је случај из којег је завод могао да научи.

Питања и задаци:

1. Укратко напиши поенту изведену из датог текста.