ЗЛОКОВИЋ

У два наврата, једном у далекој прошлости и једном у наше доба, врхове српске архитектуре дотиче дух
Медитерана: једноставна геометрија облика, тврдоћа камена, мера, ред, хармонија. Посредници су, у оба
случаја, Бокељи. Фра Вита, протомајстор из Котора, упутио се крајем треће деценије четрнаестог века у
тадашњу Србију да би Краљу саградио цркву у Високим Дечанима и тако поставио завршни споменик сјајне
делатности градитеља из Поморја. Шест векова касније, један млади студент архитектуре, рођен у Трсту али
пореклом и породичним васпитањем Бокељ, чисте душе упутио се у Србију, носећи у себи слике из свог
завичаја, обрисе кубичних грађевина, облине брда, белину каменог крша. Тај будући градитељ монуменат
нашег доба, градитељ знамените Универзитетске дечје клинике, школа, болница, вила, син поморског
капетана Ђорђа Злоковића, притом и не слути да је баш он изабран да настави тамо где је фра Вита стао.

Милан Злоковић је стигао у Београд фебруара 1919. године, непуна три месеца по Уједињењу, као
пребеглица који није хтео да прими италијанско држављанство.До поновног отварања Универзитета
запослио се као цртач у Техничком одељењу Општине града Београда. Када је првог маја 1919. године
обновљена универзитетска настава у неколико већих просторија нове зграде Војне академије,пошто је
Капетан Мишино здање било у рату оштећено,Злоковић, наилази на ванредне прилике, проређен
професорски кадар.Уз претходно одслушана два семестра на Високој техничкој школи у Грацу (1915-1916),
одслушао је и четири скраћена семестра на Техничком факултету у Београду и крајем 1920. године стигао
већ до дипломског испита. За непуне две године успео је да освоји симпатије наставничког колегијума и,
нарочито, Драгутина Ђорђевића, чија ће толерантност према идејним лутањима младог неимара битно
утицати на подстицање истраживачких склоности у његовом карактеру.

Злоковићева заоставштина, за наше прилике доста обимна збирка фотографија и фотокопија, коју помно
чува његов син, незаобилазни је извор за проучавање његовог дела. На челу ове збирке је најраније до сада
познато Злоковићево дело, дипломски рад, пројекат Концертне дворане. У овом пројекту, од кога нам је
сачуван само цртеж главне фасаде, приметан је утицај Ђорђевићевих концепција које су се темељиле на
дубоком поштовању правила академског еклектицизма. Злоковићев лични став приметан је у уклањању
сувишних декоративних детаља, строгој осовинској симетрији решења, снази једноставно обрађених
удвојених стубова који маркирају главни улаз.

Са дипломом архитекте у једној разрушеној и опљачканој земљи, после нередовних студија, Злоковић осећа
потребу за допунским школовањем. У томе му помаже еуфорично послератно француско-српско
зближавање. Користи једногодишњу стипендију француске Владе и, одмах по дипломирању, сели се у
Париз, где развија, са данашњих маших становишта, готово невероватну активност. Продужујућп боравак у
Паризу за још годину лана, овога пута уз помоћ стипендије Министарства просвете Краљевине СХС,
Злоковић истовремено ради у атељеу својих професора Godenfroy-a i Freynet-a na Ecole Superiere des Arts,
похађа предавања Charl Diehl-a i Gabriel Milleta-а и стиже да у бироу Auburtin-a i Paranty-a сарађује на
конкурсном пројекту генералног развоја Беогада, награђеним једном од три највише равноправне награде.
Злоковићев стварни допринос пројекту Alburtin-а н Рaranty-а није могуће мроценити; његово име не
налазимо међу четворицом потписаних аутора. Уочљвива је, међутим, разлика између рада у коме је
Злоковић суделовао („Urbs magna") и рада који је проглшен моралним победником („Singidunum novissima")
у односу на пошговање затеченог наслеђа које је у раду бечких аутора једноставно занемарено.

У време боравка у Паризу (1921-1923) Злоковић узима учешће и на великом конкурсу за нову палату
Министарства шума и руда (данас зграда ССИП-а), зграду СУОР-а у Загребу и Дом југословенских
инжењера и архитеката у Београду. Ови рани Злоковићеви пројекти, настали у туђој средини, под
неизвесним утицајима продукције бироа у којима је био запослен, симболизују карактеристичне фазе у
развоју његових идеја током треће генерације, од стандардног академизма (зграда Министарства шума и
руда) до прочишћеног волумена, који нас општим обликом и стилизованим декоративним елементима
асоцијативно везује за велике епохе у историји архитектуре (барокне реминисиенције у пројекту за зграду
СУОР-а у Загребу) или протомодерног геометризма (Дом југословенских инжењера и архитеката), актуелног
у српској архитектури тек крајем треће и почетком четврте деценије.

По повратку у земљу, средином 1923. године, Злоковић затиче руске емигранте, „художњике" који су
заузели помашна места у архитектонској хијерархији и са којима је било бесмислено надметати се у вештини
незнатних варирања академских образаца. Запосливши се одмах на Техничком факултету, где је примљен за

1
асистента по препоруци Драгутина Ђорђевића, Злоковић је избегао њихов директни утицај. Неминовна фаза
еклектичког академизма отуда је у Злоковићевом случају слободнија, ведрија, са више романтичних
асоцијација.

Најбољи примери Злоковићевих еклектичкнх вежби јесу пројекат зграде за непознатог инвеститора из 1924.
године и зграда у Улици Краља Милутина у Београду (1926, данас у дегутном стању) о чијем изгледу
можемо судити на основу сачуване скице. И скица из 1924. године и објекат у Ул. Краља Милутина упућују
нас недвосмислено на медитеранске предлошке. Стамбена зграда на углу Његошеве и Проте Матеје улице у
Београду, такође једно од најранијих дела са којим је Злоковић био посебно сентиментално везан, више
одговара школским примерима чије је извориште традиционално било у средњеевропском духовном
простору.

Своје неимарско дело, у ширем обиму, Злоковић започиње у блоку између Браничевске, Ранкеове и
Улице Гастона Гравијеа у Београду, у доба између 1924. и 1928. године. Први у низу објеката изграђен је на
углу Ранкеове и Браничевске улице од јуна 1924. до краја септембра 1925. године. Међутим, Злоковићева
улога у конципирању овог објекта није баш до краја јасна. Сигурни подаци о његовом учешћу потичу тек од
јуна 1925. године када је за потребе инвеститора, предузимача и препродавца зграда Јосифа Шојата, сачинио
елаборат за објекат који је већ био у градњи и приложио скицу огледалски симетрично постављених објеката
на још три суседне парцеле. Пројекат је потписао Тома Живановић (можда аутор оригиналног пројекта по
коме је извођење зграде започело?) али цртежи сигурно припадају Злоковићу. На месец дана пред завршетак
објекта, августа 1925. године, појављује се нови пројекат који потписује Злоковићев пријатељ Винко
Ђуровић.''Рука будућег мајстора недвојбено је, међутим, уписана у монументалном залученом улазу са
карактеристичним надзитком, изведеним у равни фасаде''.

Током 1926. године Злоковић је на овом подручју пројектовао и изградио осам грађевина. Ако се из овог
збира, из различитих разлога изузму приземница у Браничевској бр. 10 и троспратна зграда Стоматолошког
факултета у Ранкеовој ул. Бр.8 остаје још шест грађевина, које се могу поделити у две групе. У прву би
групу ишао низ објеката у Ранкеовој улици бр. 10, 12-14 и Гастона Гравијеа 1-3. Настале у приближно исто
време, међусобно физички повезане, ове грађевине су несумњиво већ у зачетку замишљане као
композициона целина.

Урбанистичку композицију чине три елемента: две двојне зграде и једна на углу, као спона. Снага утиска је
пажљиво распоређена. Највише је труда уложено у обликовање објекта у Ран-кеовој улици бр. 12-14, што се
може тумачити пре значајем улице, локалног амбијента, него захтевима инвеститора, којима Злоковић, за
разлику од већине наших архитеката, при конципирању својих дела није придавао претераног значаја. Да у
овој претпоставци која нам оцртава Злоковићев уметнички карактер има истине, показује већ следећи
објекат, подигнут на углу Ранкеове и Улице Гастона Гравијеа, чија је фасада у склопу целине крајње
сиромашно обрађена, мада је реч о објекту чији је инвеститор био Злоковићев лични пријатељ.

Ранкеова 11, 1926

Богатије обрађеним крилима компо-зиције одговарао је,

очигледно, скромнији везни елемент. Најзад, двојна
зграда у Улици Гастона Гра-вијеа понавља неке
елементе зграде у Ранкеовој бр. 12-14, симетричност во-
лумена, низове слепих аркада, на је-дан мање упадљив,
мање строг, пре-тежно декоративистички начин, што је
све у складу са умањеним значајем улице.
Било би веома смело тврдити да на овим грађевинама
има и трага од бу-дућег модернистичког метода, али је
извесно да су чврсти обриси волумена и широке
фасадне површине, лишене претеране орнаментације,
битно одударале од стандардне архитектуре епохе. На
овим темељима, у којима лако препознајемо дух
традиционал-ног медитеранског градитељства, било је
могуће градити независан архитектонски став.

2
Друга група објеката, настала пред крај 1926. године, иако није физички повезана као прва, ипак има
извесних заједничких особина. У понечему, ови су објекти за степен ближи академској традицији.
Композиција се заснива на равнотежи три основна елемента. Овај академски постулат Злоковић је у извесној
мери поштовао већ у обликовању објекта у Ранкеовој бр. 10. Али док је овде један од елемената била укупна
маса грађевине, у објектима у Скерлићевој бр. 12, Ранкеовој бр. 11 и, нарочито, Браничевској бр. 8, маса
објеката готово да се у композицији не схвата као независни елемент обликовања.

Најближи је стандардној академској продукцији објекат у Скерлићевој бр. 12. Пиластри се на уобичајени
начин пружају од сокла до фриза, други декоративни елемент је балкон, трећи улаз у објекат. Остала два
објекта, у Браничевској и Ранкеовој улици, имају знатних међусобних сличности.

Разлике су, управо, безначајне. У оба случаја декоративно обрађена највиша зона држи се у равнотежи са
снажним залученим портиком или лођом, Маса је разуђена и то асиметрично, што је свакако пут ка
слободнијем аранжману основе.

У нереализованим делима, пројектима и конкурсним радовима, Злоковић започиње трагање за сопственим

архитектонским изразом већ током 1925. године. Те године је израдио три кон-курсна елабората у којима
сасвим напушта академске методе. Најпре у „Скици за пролавницу Краљевине СХС на изложби
декоратнвних уметности у Паризу" варира фолклористичке мотиве, четвороводни кров, широку стреху,
декоративне димњачке главе. Крајем године, учествујући истовремено на конкурсу за Уметнички павиљон
„Цвијета Зузорић" и на конкурсу за Павиљон Краљевине СХС у Филаделфији, Злоковић се у обликовању
елевације (мада не и у аранжману основе) приближава моделима развијаним у доба касне сецесије,
тенденцијама које су управо на темељу примера са Изложбе декоративне уметности у Паризу добиле
заједнички назив »Аrt dесо«.

Оба пројекта изузетно су међусобно блиска. Равне безорнаменталне фасаде и четвороводни кровови, са
широко избаченим стрехама, опомињу на дух локалне градитељске традиције у оном смислу у коме су на
другом крају света, почетком нашег века, развијане Рајтове „преријске куће". Декоративистички обрађена
зона последњег спрата у берељефу или зграфиту могла би се, такође, поредити са Рајтом; овом
хипотетичном поређењу ваљало би придодати и вероватног заједничког инспиратора, Ота Вагнера. Из истог
доба је и пројекат за Пантеон, једна монументална паралелопипедна форма са кубетом у средишту.

Браничевска 8, 1926.

Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић", 1925.

3
Године 1926. у Злоковићевој биографији могла би се у целини обележити као година интензивног
експериментисања. Из те године остала су нам, најпре, два конкурсна елабората из области сакралне
архитектуре: Споменик палим ратницима на Зејтинлику и Храм св. Саве на Врачару. Пројекти сакралних
објеката засновани су на чврстим формама, монументалних пропорција, што се са доста сигурности има
приписати утицају савременог експресионизма. Без сумње, реч је о веома посредном утицају, будући да се
Злоковић - као ни други српски архитекти - никада није приклањао директном преношењу иностраних
предложака. Тако би тешко могла опстати хипотеза о позајмицама, изведена из сличности облика
конкурсног пројекта за Зејтинлик и Лутманове Радио станице из 1922. године, или конкурсног рада за Храм
св. Саве и познатих експресионистичких дела какав је Штајнеров Гетеанум I, али је из ових хипотетичних
поређења лако извући закључак о Злоковићевој обавештености о битним ка-рактеристикама савремених
архитектонских токова.

Анализа Злоковићевих пројеката сакралних објеката показује још нешто: одсуство жеље да се настави
традиција грађења у српсковизантијском стилу који је у различитим варијантама владао српском црквеном
архитектуром од средине 19. века све до наших дана.

Уопште, везе Злоковића са локалном градитељском традицијом, српском или балканском, изразито су танке.
Као човек рођен на обали Медитерана он је грађанин света. Италија и ре-несана били су му од малена на
дохвату руке. Мада је у неколико наврата помно проучавао српско средњовековно или традиционално
народно градитељство свега Је неколико његових дела која би се са овим проучавањима могла повезивати:
наведени пројекат за Продавницу Краљевине СХС у Паризу, донекле и пројекат за Уметнички павиљон или
Пансион др Карајовића у Матарушкој бањи (1932). И ништа више.

Напротив, сродност пројеката за кућу Крсте Гопчевића или кућу Ђуре Богдановића (1926) са тада модерним
декоративистичким тенденцијама, израженим у бројним делима које је чешко Уметничко друштво „Манес"
приказало на својој изложби у Београду 1925. године, сасвим је очигледна. Ново и савремено Злоковић је
увек претпостављао виђеном или застарелом. Жеља да се прескочи граница познатог и зађе у поље
непознатог пратила га је и када је средином 1926. године, оженивши се, одлучио да гради сопствену
породичну кућу.

Први избор био је локација у Професорској колонији и тај избор као што ће се касније видети, није био баш
најсрећнији. Изградња породичних кућа у Професорској колонији била је под-стицана јевтиним кредитима и
то је био, вероватно, пресудни разлог што се Злоковић, једини међу архитектима, одлучује за амбијент који
је од самог формирања показивао многе негативне особине. Прихвативши невољно један релативно узани и
дугачки плац, Злоковић није истовремено прихватио и једно од стандардних решења породичних кућа које је
Светозар Јовановић, главни пројектант Колоније, уз помоћ Петра Крстића и Михајла Радовановића,
бескрајно варирао. Злоковићево решење ближе је типу објеката које је у то време већ градио у Ранкеовој
улици.

Дугачак плац Злоковић је до крајности рационално искористио, укинувши уобичајену предбашту и

оријентишући стамбене просторије према дубоком дворишту. Као истовремени и инвеститор и градитељ
могао је да експериментише, и он је то и чинио: кухињу, девојачку собу и степенишни простор извео је на

4
уличну регулациону линију, сачинивши тако решење које би било који други инвеститор тешко могао да
прихвати.

Садржај објекта проистекао је из потребе да се уз стан сопственика изгради и „стан за издавање", помоћу
којег ће се отплаћивати део кредита. Веза оба стана унутрашњим степеништем задржана је са намером да се
једнога дана, када кућа буде отплаћена, сви простори ипак сједине као породични дом.

Основе су идентичне и у приземљу и на спрату, с тим што се геометризи-рана схематичност решења у

приземљу више осећа, захваљујући уличном порталу и пуном оградном зиду, који у композицији основе
приземља играју извесну улогу. Решење функционалног аранжмана може се сматрати стандардним, са
трпезаријом у средини и собама које су, свакако, на повољнијој локацији могле бити и већих димензија, бар
у једном правцу. Веома сличну основу Злоковић је пројектовао неколико месеци раније у свом, до тада
најзуначајнијем објекту, у Ранкеовој улици бр. 12-14.

Што се тиче облика, има доста разлога за тврдњу да они не проистичу из основе, те да је још прерано
говорити о потпунијем наговештају функционалистичких схватања. И у композицији, и у обликовању
елемената, има доста од академског метода. Оградни зид са монументалним залученим улазом има више
декоративну неголи функционалну улогу. Пласман прозорских отвора има, такође, претежно или готово
искључиво формално оправдање. Степенични простор, на пример, осветљен је на спрату, али не и у
призамљу, и то углавном из формалних разлога, зато што се на овај начин потпомаже уравнотежење односа
отвора и монументалног улаза.

Оно што није успео да реализује у Професорској колонији, Злоковић је покушао на новој локацији на Котеж
Неимару. Изградња Котеж Неимара почела је у првим послератним годи-нама, када је акционарско друштво
„Неимар" закупило терен, испарцелисало га и израдило какав-такав урбанистички пројекат. „Котежи" су се
разликовали од „колонија" - па и од Професорске колоније - углавном по томе што нису претпостављали
унифицирани социјални састав становништва, па ни унифицирану архитектуру породичних или колективних
стамбених зграда. Међу првим становницима Котеж Неимара нашао се и Бранислав Којић који је одмах по
повратку са студија, већ 1923-1924 године, изградио у Ранкеовој улици бр. 1 вилу за свога оца. Касније су се
на Котеж Неимару населили и други архитекти: Бранко Таназевић, Драгомир Тадић, Димитрије М. Леко,
Милутин Борисављевић, инжењер Миодраг Маринковић.

Злоковића је, да закупи плац на Котеж Неимару, наговорио Јосиф Шојат. Током 1926. године Злоковић је
становао у кући на углу Браничевске и Ранкеове улице, коју је сам саградио, и плаћао веома високу кирију."
Градећи по Котеж Неимару заволео је тај крај и, нема сумње, лака срца прихватио Шојатову понуду да
откупи плац на крају Улице Интернационалних бригада. Тако је с пролећа 1927 године сачинио пројекат за
сопствену кућу на новом терену.

Кућа у Професорској колонији, 1926.

5
Терен је имао и својих добрих и својих лоших особина. Као прамац каквог брода, терен је био обухваћен
двема улицама које су се сучељавале под оштрим углом. Страна окренута углу имала је мање од шест
метара. Регулациона линија за зграду пратила је регулациону линију за ограду свуда на подједнаком
одстојању од мање од три метра; овај непријатни облик габарита био је уз то и нагнут према улици. Требало
га је, дакле, искористити што потпуније, изградити до по-следњег квадратног сантиметра, уклопити у
уобичајену структуру породичне виле што више „станова за издавање".

Незгодан терен и недовољно јасно дефинисан садржај довели су до неправилног облика просторија у
средишту куће. Главни тракт ослоњен је на Улицу Јанка Веселиновића, и њега у приземљу чине три
мростране, међусобно повезане просторије: спаваћа соба, трпезарија и салон. Напуштена је схема по којој је
трпезарија обавезни средишњи простор; нашавши се у спољњем тракту она је у потпуности задобила
особине дневне собе. Ово потврђује и аранжман стана на спрату у коме је ширина салона смањена на свега
2,90 метара, чиме се он практично претвара у нишу трпезарије.

У аранжману стана на спрату има и недовољно простудираних одлука. Од петособног стана у приземљу, на
спрату је начињен троипособни стан са малом кухињом и терасом, чији је добар део намењен комуникацији.
Осим тога, и намена једне од соба није баш сасвим јасна, с обзиром да се у њу може ући и право са
степенишног подеста. У сутерену смештене су помоћне просторије и две собе за послугу, а на страни према
улици Јанка Веселиновића, користећи пад терена, Злоковић је пројектовао и минијатурни стан, чија основа
подсећа на хотелска решења.

Форма објекта више се ослања на изглед приморских кућа из новијег доба, него на академску традицију.
Сокл ограде је у ломљеном камену и из Улице Јанка Веселиновића, захваљујући паду терена достиже ниво
високог приземља. У њега је уклопљен декоративни обрађени улаз у гаражу и ограда стана у приземљу.
Дрвени застори приказани су у пројекту широм отвореним, чиме се наглашава њихово учешће у
композицији. Они, у ствари, треба да истакну идеју о при-морској кући као моделу. На спрату, између
прозора, у плиткии нишама постављени су рељефи.

Овај први Злоковићев пројекат за сопствену кућу на Котеж Неимару одобрен је средином априла 1927
године. Грађење објекта започело је три месеца касније, 15 јула исте године. Биће да се са грађењем није
изашло ни из темеља, а већ почетком октобра Злоковић подноси на одобрење „допуњени план" који и у
основи - а поготово у форми - садржи битно нове елементе.

У основи једнособни стан са прилазом из Улице Јанка Веселиновића претворен је у двособни, чиме је
повећана његова вредност док су нехигијенске собе за послугу укинуте. Основа приземља није претрпела
толико измена у садржају, колико у начину компоновања. У првом пројекту видљиви су још увек елементи
академског метода. Две собе ослоњене на Улицу Интернационалних бригада постављене су симетрично у
односу на предсобље, док се у просторијама ослоњеним на Улицу Јанка Веселиновића такође осећа
поштовање принципа трочлане композиције.

У измењеном пројекту овај принцип је у оба случаја порушен. Собе према Улици Интернационалних
бригада више нису сличне по облику, нити су симетрично повезане са предсобљем. Осим тога, соба за рад
повезана је са салоном, разбијајући тиме ранију херметичну затвореност тракта из Улице Јанка
Веселиновића. Најзад, на спрату, уместо једног троипособ-ног пројектована су два двособна стана, оба,
истина, без купатила. Тераса је, такође, добила правилнији а тиме и рационалнији облик. Положај спољњег
степеништа сада је мање на-глашавао комуникативну а више рек-реативну намену, терасе.

Многе од ових изненадних промена могу се уклопити у знатно касније прокламоване принципе
модернистичког покрета. Рационализам је, уопште, превагнуо над естетицизмом. Простор је у целини
рационалније искоришћен: уместо ранија два стана, у приземљу и на спрату, сада су добијена три, уз
проширен стан у сутерену.

У изгледу објекта револуционарном променом може се сматрати напуштање четвороводног крова, чиме је
волумен добио коцкасти, кубистички облик. Мада се симетрично решавање отвора још увек држи у сутерену
и у приземљу, на спрату су декоративна поља са рељефима скупљена у углу, чиме је постигнута извесна
динамичност у композицији. Фасада из Улице Интернационалних бригада разуђена је већ и у основи, али је
њена динамичност потенцирана асиметрично надзиданим простором за сушење веша са два залучена отвора.
Рађање једног од првих модернистичких објеката, Злоковићеве куће на Котеж Неимару, може се посматрати

6
као антиципација рађања читавог модернистичког покрета. У време довршавања објекта, у јесен 1928
године, четворица младих београдских градитеља, Милан Злоковић, Бранислав Којић, Јан Дубови и Душан
Бабић састајали су се повремено у кафани код „Руског цара" „у циљу оснивања једне групе архитеката који
схватају архитектуру на бази модерних естетичких и техничких новина, засновану у културном животу
данашњег друштва". „Присутна господа -стоји у првом Записнику о раду Групе архитеката модерног правца
- нашла су за потребно да организују рад на пропагирању и гајењу модерне архитектуре у Београду
специјално.

Током неколико наредних година, између 1929 и 1931 године, Злоковић је окупиран пропагандом
модернистичких идеја, јавним излагањем пројеката и објеката. Околности су ишле члановима Групе на руку.
У време оснивања Групе довршен је Уметнички павиљон на Калемегдану, чији је аутор био Бранислав
Којић. И тек што је Група основана, а већ јој стиже позив да узме учешће на првом Јесењем салону. На овој
смотри београдских уметника и архитеката Злоковић излаже управо завршени конкурсни пројекат за зграду
Коларчевог уни-верзитета, типски пројекат за жељезничке станице и пројекат Павиљона на париској
изложби, али и пројекте веома удаљене од модернистичких идеја, ентеријер Пантеона или снимак црквице
код манастира Градац.

Ова најранија појава архитектонских дела на једној уметничкој изложби у целини није била спектакуларна.
Сре-тену Стојановићу, који је правдао своје пријатеље, модернисте, да су „изложили оно што су имали при
руци", у пригодном тексту се омакао и тачан, али неповољан суд да се „не може говорити о некој нарочитој
оригиналности приликом третирања њихових (модернистичких) пројеката.

Следећу прилику да јавно изложи евоја дела Злоковић је, заједно са осталим модернистима, имао неколико
месеци касније, на првом Пролећном салону. Злоковић је том приликом из-ложио три експоната, сва три у
техници цртежа и акварела. Први је међу овим експонатима свакако најзначај-нији: конкурсни пројекат за
зграду Поморског музеја у Сплиту. Други експонат представљао је варијанту већ излаганог Павиљона у
Паризу, док је трећи био акварел манастира Градац. О радовима архитеката неку реч је прозбориоједино
Михајло Петров, примећујући да „Злоковић и Ко-јић нарочито одскачу озбиљношћу свога става.

Само месец дана касније, средином јуна 1929. године, Милан Злоковић у име Групе архитеката модерног
правца отвара први Салон архитектуре, заједничку смотру радова свих београдских архитеката, истичући
притом да „приређивачи, по свом смеру присталице нове струје (модерниста), иступају заједно са осталим
колегама без обзира на правце, желећи да оваквом манифестацијом створе што ужи контакт међу њима
самима, а с друге стране да побуде код публике правилније схватање њиховог рада. Овако помирљиву
формулацију свакако није саставио Злоковић сам; његови саборци у Групи већ су се и раније одрицали
агресивних тонова, у доба када је Група оснивана. Изложена дела подједнако су симболизовала потврду
компромисних ставова. Злоко-вић је изложио равно тридесет експо-ната, репрезентативни скуп својих
дотадашњих дела.

Критичар дневног листа „Време" Драган Алексић сасвим одређено у оквиру читаве изложбе указује на дело
„г. Милана Злоковића, кога с много права издвајамо као најбољег представника нове куће (модерниста) и
најбољег уметника на овој изложби". Анализирајући подробно изложена Злоковићева дела, Алексић налази
да је он „повезао одлично наше национално-орнаментско завештетање с кубизмом мада је у делима које
притом наводи (конкурсни рад за зграду Коларчевог народног универзитета, пројекат за типске жељезничке
станице и Породична кућа на Котеж Неимару) евидентно управо одсуство сваког „национално-орнаментског
завештања" и прихватање битних елемената „интернационалног стила" у оквирима једне домаће
модернистичке варијанте.

Анонимни критичар „Политике" прецизнији је од Алексића када закључује да су „од радова модерног
правца најинтересантнији и најоригиналнији радови г. Милана Злоковића" истичући пројекат за Музеј
Јадранске страже у Сплиту, који сматра „изразитим примерком модерне архитектуре са искључиво правим
линијама, правоугаоним облицима и великим празним површинама". „Једна од најизразитијих тежњи
модерне архитектуре - пише даље овај очигледно добро обавештени критичар - састоји се у томе да се као
декоративни елементи употребљавају само они који директно проистичу из данашњих конструктивних
елеманата и да се на фасадама не истиче ништа што није условљено конструктивним условима и услови-ма
удобности зграде.

И овај критичар, као и Алексић, држи да је Злоковић у делима са сложеним модернистичко-романтичарским

7
обележјима „успео и нешто више". Уепео је да једноставне облике модерне архитектуре врло спретно
комбинује са исто тако простим и једноставним облицима нашег народног грађевинарства. Пројекат
Државне хипотекарне банке у Сарајеву заиста је један леп и оригинал примерак тога његовог схватања.

Злоковићеви градитељски ставови у доба око 1930. године одликује се колебањима између сентименталног
благог историцизма и рационалног модернизма. Има доста од личног искуства у његовој оцени да је „стање
у коме се данас налази наша архитектура прилично неодређено.Потврда овакве оцене садржи се и у
Злоковићевом програмском тексту, публикова-ном у време одржавања Салона у чешком часопису „Ставба".
Одмах у почетку текста Злоковић се жали на „неуобичајено конзервативни мента-литет средине чији
„анахронистички погледи спречаваЈу и отежаваЈу раз-мах онима који у архитектури траже нове путеве".
„Што се тиче наших модерних архитеката, пише Злоковић, они не пропагирају насилна решења са каквима
се срећемо врло често у данашње време а која заиста нису прикладна. Револуционарност не значи увек и
напредак већ, како нас уче школска искуства са већине европских факултета и академија, она често постаје
супротност ономе што је логично за савременог архитекту и коиструктора" .

Ближи поглед на Злоковићева дела настала између 1928. и 1930. године и излагана, као што смо већ навели,
у више наврата у Уметничком павиљо-ну, потврда је ставова изнетих у текстовима. Реч је, најпре, о низу од
три конкурсна пројекта из 1928. године: за зграду Коларчевог народног универзитета, за Инвалидски дом на
Калемегдану и за Поморски музеј у Сплиту.

Коларчев народни универзитет, 1928

Злоковићев конкурсни рад за зграду

Коларчевог народног универзитета, који се
нашао у групи откупа, представља један од
најранијих пројеката једног јавног објекта
конципираног у модерном духу.
Модернистички ме-тод спроведен је овде у
целокупној организацији простора: у
основама, у пресеку, на фасади.
Основе приземља и нивоа партера
публиковане су у љубљанском часо-пису
„Архитектура". На кадемски конципирану
основу сале Злоковић је додао тракт са
помоћним просторима и канцеларијама
администрације. Мада је на вештачки начин
дошао до асиметричног решења, Злоковић је
ипак начинио први - и одсудни - корак ка слободном аранжману основе. У пресеку видљива је неједнака
висина појединих етажа, што би могло да одговара поштовању принципа фун-кционалног одређивања
висине просторија. Кров изнад сале није у цртежу довољно дефинисан, но биће да се ради о решеткастим
носачима.

Фасада је схваћена довимензионално. Она представља један огромни пано са натписом у врху и фигуром
Илије Коларца као централним декоратив-ним мотивом, са благом асиметријом која је пажљиво
уравнотежена постављањем споредног улаза и односом споредног улаза према паду терена. И у приземљу, и
на спрату, зона прозорских отвора повезана је у хоризонталне траке. Њихов значај за композицију фасадне
површине потенциран је бојењем и сенком маркизе која је вероватно случајном омашком изостала из цртежа
пресека.

Тек што је окончан конкурс за Коларчев универзитет, расписан је нови, овога пута за Инвалидски дом на
Малом Калемегдану, поред зграде Техничке школе. Жири је био састављен од београдских и загребачких
архитеката, представника и старије и млађе генерације. Председник жирија био је Мартин Пилар, професор
загребачке Високе техничке школе. Од београд-ских архитеката већи утицај на одлу-ке жирија свакако су
имали Јанко Шафарик и Злоковићев пријатељ и модернистички саборац Бранислав Којић, него Светислав
Путник или инжењер Милан Јовановић.
Ауторитет појединих чланова жирија пресудно је ут
ицао на додељивање награда. Прва награда, као и на конкурсу за Коларчев универзитет, није додељена.

8
Друга награда припала је Милану Секулићу за један академско-романтични комплекс „дворца из маште",
какви су се могли срести у дипломским радовима студената. Трећа награда додељена је Милану Злоковићу и
Андреји Папкову за рад у коме је удео Папкова нејасан.

Злоковићев пројекат потпуно је супротан Секулићевом и то у толикој мери да је тешко веровати да се ради о
истом конкурсном задатку. Укупни изграђени простор у Секулићевом раду чини се бар двоструко већим од
оног у Злоковићевом. Секулић је тежио да разнородне функционалне целине (и формално разнородно
обрађене) повеже у композициону целину са куполом као доминантним елементом, док је Злоковић
прихватио модернистички принцип слободне просторне композиције павиљона са фасадама обрађеним на
сличан начин, у облику безорнаменталних површина, са јасним односом зида и отвора. Академски методи
присутни су у Злоковићевом пројекту само у траговима, у основи павиљона, компонованој по принципима
огледалске симетрије.

Најзад, почетком децембра 1928. године објављени су резултати конкурса за зграду Поморског музеја у
Сплиту на коме је Дујам Гранић, пореклом Сплићанин, добио највишу, другу награду. На овом конкурсу, на
коме је председник жирија био Едо Шен, од српских архитеката је, поред Гранића, добро прошао и
Бранислав Којић, освојивши један од четири равноправна откупа. За сада нема ближих података о овим
награђеним и откупљеним радовима. Сачуван је Злоковићев пројекат који није био ни награђен ни откупљен.
У односу на претходне конкурсне радове за Коларчев универзитет и Инвалидски дом, Злоковић је у пројекту
Поморског музеја остварио до тада најчиситије модернистичко дело. Основа је слободно компонована са
атријумом у дворишту главног тракта.

Осовина главног тракта једва се назире: у атријуму она се под правим углом укршта са подужном осовином
која је у још мањој мери дефинисана. Осовине, једна од темељних вредности академског метода, коначно су
изгубиле значај.
И пресек и елевација потврђују одлучно придржавање модернистичких принципа архитектонског
обликовања. У пресеку, различите висине простора у приземљу и на спрату одговарају њиховим различитим
наменама. Елвација је безорнаментална. Прозорски отвори нису унифицирани, њихове димензије одговарају
функцији унутрашњег простора. Прозори исте врсте повезани су у хоризонталне траке и то је један од
начина остваривања блиске везе чеоног и бочног тракта. Бледим остатком академског обликовања може се
сматрати једино крајње упрошћени венац који тече око објекта на висини атике бочног крила.

Поморски музеј, 1928.

Ако се овај венац схвати као елемент академског декоративизма, онда нема разлога да се стуб са
вертикалном мотком за заставу не схвата као елемент модернистичког декоративизма. Почев од
Злоковићевог пројекта за Поморски музеј у Сплиту, кроз читав период владавине модернизма, мотка за
заставу провлачи се као основни декоративни мотив.

Пројекат Поморског музеја садржи у себи и једну црту општијег карактера, наивни симболизам, који нешто
касније срећемо и у Брашовановом пројекту за Павиљон у Барцелони. Код Злоковића, угаони мотив са
балконима сасвим одређено асоцира прамац брода. Код Брашована је асоцијација више индиректног
карактера, као облик који буди у нама потребу за кретањем, за напредовањем. Много касније, средином
тридесетих година, у Команди ратног ваздухопловства у Земуну, Брашован је суштински поновио
Злоковићеву формулу, везујући облик објекта за одређену асоцијацију на облик авиона.

Истовремено са конкурсним радовима, уз довршење сопствене куће, Злоковић током лета 1928. године
изводи још један модернистички конципирани стамбени објекат. Била је то већа стамбена зграда у
Палмотићевој улици у Београду. У свим основним елементима функције, конструкције и форме, зграда носи
одлике модернистичког метода. У аранжману основе Злоковић је очигледно тежио идеалу „минималног

9
стана". Уместо трпезарије, сре-дишњи простор заузео је узани функционални хол. Интимни део стана јасно
је издвојен; њега сачињавају спаваћа соба, купатило, посебни тоалет, дегажман. Такође је јасно одвојен и
радни простор, соба за послугу, кухиња, остава. У трећем делу је простор за дневни боравак укућана. Укупна
површина Злоковићевог тро-собног стана не прелази величину од 120 m2 и уз мале интервенције - и да није
других карактеристичних елемената - ово решење лако би се могло датирати у другу половину нашег века.
И у структуралном погледу, зграда је логично раздвојена тако што део изнад гараже, вешернице и других по-
моћних просторија има за неколико степеника већу апсолутну коту него део изнад подрума. До
изједначавања долази у поткровљу, где је с једне стране стан а са друге таван.

Истовремено овај „лом" у конструкцији има значајног удела у композицији облика, Неједнака кота спратова
дала је фасади извесну живост, пружила је могућност различитог повезивања прозорских отвора. Уведена је
асиметрија. Краће хоризонтале постављене на вишем нивоу у равнотежи су са нижим и дужим. Овима по-
следњим додати су еркер и декоративна обрада фасаде приземља у густој хоризонталној текстури која од
овог првог примера, па кроз читав период раног модернизма, све до средине тридесетих година, остаје један
од најчешће коришћених ликовних мотива.

Доба раног модернизма у српској архитектури, између 1929. и 1931. године, испуњено је делима у којима је
модернистички начин мишљења јасно изражен, али и делима која из различитих разлога одражавају пре-
модернистички начин мишљења у оквирима једне рационализоване варијанте еклектнчког академизма. Ове
последње одблеске преживелог света историјских стилова налазимо и у два значајна Злоковићева дела, у
једној породичној стамбеној згради и у једном великом јавном објекту.

Кућа коју је предузимач Јосиф Заборски градио за сопствене потребе у Далматинској улици у Београду по
општим одликама представља »hotel particulier«, са дневним боравком у приземљу и спаваћим собама на
спрату. Концепција елевације показује пуно поштовање академског принципа осне симетрије. Елевација
нема никаквог односа према функцији унутрашњих простора. Јонски пиластри, као и други елементи
класицистичке декорације, стилизовани су на начин који се могао видети на изложби чешке архитектуре у
два маха, 1925. и 1928. године. Известан динамизам унело је постављање рељефа при врху: са капијама у
приземљу рељеф гради мрежу равностраног троугла. Геометризам, и то планарни геометризам основна је
одлика овог Злоковићевог дела.

Одатле до маниризма само је један мали корак. Оквир, који тако речито сведочи о површинском а не
структуралном третману фасаде, појављује се не само на овом Злкоковићевом објекту, већ и на низу
грађевина насталим између 1929. и 1931. године. Уз мотку за заставу, хоризонтално избраздане површине,
уоквиравање прозора и њихово формално „повезивање", модернистички маниризам рођен је, такорећи, пре
модернизма или је, тачније, представљао његову веома раширену варијанту.

Сличан карактер садржи и зграда Хипотекарне банке, саграђена између 1928. и 1932. године у центру
Сарајева. У конкурсном пројекту са почетка 1928. године приметили смо утицаје сентименталних веза са
медитеранском градитељском културом. У даљој разради, до које је дошло између маја 1928. године и
септембра 1929. године, када је започета изградња, Злоковић је у сарадњи са Војином Петровићем,
архитектом Хипотекарне банке, изменио концепцију, уводећи знатно виши степен академске строгости.
Нова композиција фасаде заснована је на парном броју јонских поластера изнад којих је архитравни венац.
Ризалиди су обликовани у модернистичком духу. Али, не треба се варати: у питању је модернизирани
академизам, идејни концепт који је већ био присутан у Европи и који је у другој половини тридесетих година
одговарао општим карактеристикама владајућег тоталитарног духа.

После Хипотекарне банке у Злоковићевим делима више не запажамо трагове академских еклектичких
метода. У томе се он битно разликује од своје модернистичке сабраће у чијим се делима историцистичка
декорација појављивала увек када је инвеститор то захтевао.

10
Хипотекариа банка у Сарајеву,
конкурсни рад

И задње елементе романтичног духа могуће је запазити такође у делима насталим око 1930.године, у
конкурсном пројекту за Банску палату у Скопљу и конкурсном пројекту за Колумбусову кулу, која је тада
младог критичара Ђурђа Бошковића „изненадила, али не и очарала . . . хипермодернизирањем византијског
стила.

Три мала стамбена објекта, настала током 1929. и 1930. године, на углу Ламартинове улице, у Синђелићевој
улици бр. 24 и дворишна зграда у Далматинској улици у Београду не одају у довољној мери сензибилитет
градитеља. Тако остаје да се каже још која реч о два значајна дела, згради „Опел"-а у Улици Народног
фронта у Београду и Хотелу „Жича" у Матарушкој бањи. Овим делима се, и у Злоковићевој уметничкој
биографији, и у српској архитктури уопште, завршава период раног модернизма, када су различите опције
још увек биле отворене и када је модерниста могао залазити у „забрањено подручје" историцизма без
значајнијих последица по интегритет сопствених идејних ставова.

Зграда „Опел"-а је најранији Злоковићев велики стамбени објекат. Основа садржи елементе „београдског
стана" развијеног током треће деценије: две собе „с лица", пространа трпезарија у средишту стана, са
изласком на дворишну терасу. Основа је помало измучена, на оригиналном плану уцртаване су измене у
току грађења. Композиција фасаде има строг, симетрични карактер. Медаљони и рељефи, дело Бранка
Крстића, представљају такође елемент континуитета, преузет из раније епохе.
Али, има и новина. Употреба слова као елемента декорације овде се први пут појављује. По првобитном
пројекту фасада је у делу изнад првог спрата била тотално безорнаментална, али су касније прозорски
отвори уоквирени по вертикали, вероватно због потребе да се медаљони нађу у дефинисаним површинама.
Ово >уоквиравање<, до кога је дошло у току грађења, као и претварање квадратних прозорских отвора у
правоугаоне, свакако су били изнуђени компромиси.

За разлику од свих дотадашњих Злоковићевих дела, Хотел >Жича< не показује ни трага од било каквог исто-
рицизма, маниризма, декоративизма. Датирање идејне скице или идејног пројекта за сада је несигурно. У
својој аутобиографији, веродостојном документу, Злоковић пројектовање Хотела ставља у време између
1929. и 1931. године. Не изгледа, међутим, вероватно да би Злоковић овај свој први велики хотел „у
америчком духу", како су говорили савременици, пропустио да излаже било на Салону архитектуре, било на
изложби „Облика" или на изложби радова чланова Групе архитеката модерног правца у Прагу, 1930. године.
Скицу за Хотел „Жича" у Матарушкој бањи Злоковић је излагао тек на Првој југословенској изложби,
фебруара 1931. године, и сви су изгледи да је она настала неколико месеци раније.

Ако се не може прецизно утврдити време настанка идеје, тачно се зна када је саграђен објекат и то
захваљујући једном новинском извештају, публикованом у „Политици".Са грађењем се започело у јесен
1931. године а завршило маја 1932. године. Чак је и новински дописник приметио да је „хотел саграђен по
свим правилима модерне архитектуре". То исто вели и Ђурђе Бошковић у кратком приказу

11
Хотел „Жича", 1931-1932.

Злоковићевих дела, излаганих на Првој југословенској изложби модерне архитектуре. „Скица Хотела у Ма-
тарушкој бањи - пише он - једноставношћу, мирним површинама, хармонијом пропорција и ритмом отвора
представља прави образац коме данас тежи савремена архитектура".

Има извесне симболике у томе што се овом реченицом завршава Бошковићев приказ изложбе. Једно значајно
раздобље било је окончано, модерна српска архитектура ушла је у своје зрело доба. Контакт са загребачким
и љубљанским модернистима, успостављен заједничким излагањем дела и покретањем часописа
„Архитектура" извео је београдске модернисте на југословенску сцену. Група архитеката модерног правца је
у свом зениту. Она се учетворостручила, четворици оснивача придружило се још тринаест амбициозних
младих архитеката. Сви они прихватају Злоковића као идејног вођу. Компромисима из ранијих година више
нема места. У пролеће 1932. године Злоковић објављује текст „Стара и нова схватања" у коме се свом
жестином обара на академску градитељску традицију 19. века, констатујући да „скромно, у зградама
примарних друштвених потреба, у радничким становима, школама и болницама, а поготово у индустриј-
ским постројењима, нов покрет пробија себи пут, лагано и сигурно, из дана у дан.

У сваком врху се, као што је опште познато, крије и клица опадања. Ово беспоштедно правило важи и за
српски модернистички покрет. Већ 1932. године вођство покрета било је принуђено да се захвали на даљем
учешћу шесторици својих неактивних колега.Током те године нема трагова јавних манифестација, изложби,
јавних предавања. Модерна архитектура није више појава за чију се афирмацију треба борити. Почетком
1933. године модернисти организују другу изложбу модерне југословенске архитектуре која се ни по
учесницима (љубљански архитекти нису се ни појавили) ни по излаганим делима не може поредити са
изложбом из 1931. године. Један од последњих покушаја активирања рада Групе била су два Злоковићева
предавања „о савременој архитектури", одржана на Коларчевом народном универзитету пред крај 1933.
године. Садржај ових предавања познат нам је из новинских интерпретација.

У првом од њих, Злоковић у први план ставља друштвену улогу архитектуре, закључујући да се „новом ар-
хитектуром стварају услови за изједначење и побољшање социјалних неуравнотежености". Ова мисао
сасвим је у духу Корбизјеовог става: архитектура или револуција. Друго предавање Злоковић је посветио
„савременој архитектури у Југославији". У сличним приликама, Злоковић се ранијих година жалио на
примитивизам и конзервативност средине. Овога пута његова уверења садрже црту оптимизма. „Пролазе

12
постепено времена - закључује Злоковић - која су архитектуру стављала у искључиву службу богатства и
шпекулације, као и лажне репрезентације". Мање је, међутим, оптимистичка оцена развоја идеја на којима се
модернистички покрет заснива. За претежно маниристички карактер модерне београдске архитектуре
Злоковић оптужује „београдску јавност" која је „доста брзо, чак и са извесним одушевљењем, прихватила
нову архитектуру, дајући јој на жалост исувише модни карактер, што је у суштини значило једно изопачење
основног правила новог грађења".

Почетком 1934. године покрет модерниста био је умртвљен и Група архитеката модерног правца била је
ускоро и формално растурена. Градитељска делатност, напротив, цвета у раздобљу између 1931. и 1933.
године, завршавајући се, бар када је о Злоковићу реч, ремек делом, пројектом Универзитетске дечје клинике.
Злоковићева продуктивност у периоду непосредно после Прве југословенске изложбе управо је фантастична:
учествовао је на осам конкурса и изградио седам објеката. Документација о конкурсним решењима за
скопску Железничку станицу и Учитељску школу на Цетињу (1931) неповратно је изгубљена. О пројекту за
скопску Жељезничку станицу имамо посредно сведочење Ђурђа Бошковића који Злоковићево дело сврстава
у групу модернистичких радова „међу којима поједини имају више изглед изложбених павиљона а не
жељезничке станице".

И остали конкурсни радови изгубили су се без трага. Почетком 1932.године Злоковић учествује на
конкурсима за Берзу и Дом Аероклуба. Оба рада су откупљена. Пројекат за Берзу радио је у два варијантна
решења. На једном од њих, излаганом на другој Изложби југословенске модерне архитектуре (1933) Ђурђе
Бошковић је запазио пиластре, па га је припојио групи радова на којима се „још осећају концесије разними
историјским стиловима".Ова констатација савременика не утиче битно на оцену да у Злоковпћевим делима,
после Хотела „Жича", нема примене историцистичких метода: примећени пиластри у варијантном решењу
били су само изнуђена одбрана од могуће дисквалификације, будући да су радом жирија руководили
представници и једне и друге школе мишљења, и Бранислав Којић, али и Бранко Таназевић и Јанко
Шафарик, кога је у току рада заменио Милан Секулић.

Током 1932. године Злоковић је учествовао и на конкурсима за Основну школу и Народни дом у Земуну.
Али је тек учешће на конкурсу за Привредни дом у Скопљу донело пуни успех: прву награду и реализацију
пројекта. Награђени пројекат публикован је у дневним листовима „Политика" и „Правда".У једном
претходном тек-сту, публикованом поводом одлуке о подизању дома, назначене су жеље инвеститора. „Сама
зграда ће бити једноставна" - каже се у тексту, но одмах потом и: „будући да се она налази у центру Скопља,
њен изглед мора бити што репрезентативнији". Најзад се закључује да „Дом мора бити по висини једнак
згради Народне банке" која представља и грађевински и стилски, потпун пандан Официрском дому и са њим
чини другу осовину за будуће уређење најважнијег трга у Скопљу". Зграду Официрског дома, као што је
познато, подигао је Вилим Баумгартен пред крај треће деценије у академском маниру.

Када се догађаји изложе овим редом, Злоковићева одлука да пројектовању Привредног дома приђе
модернистичким методима указује се у свом пуном значају. Разуме се, нужно је додати да Управа Дома
свакако није била тако „тврд" инвеститор као штоје морала бити Управа Народне банке. Но, с друге стране,
стоји и чињеница да је само непуне три године раније Злоковићев саборац Бранислав Којић замислио тај
исти амбијент у фолклористичком руху у околностима у којима су политички мотиви доминирали над
стручним.
Привредни дом је пројектован и изведен непосредно после Иблеровог Окружног уреда за осигурање радни-
ка.Самим тим намеће се поређење између ова два несумњиво најзначајнија модернистичка објекта у Скоп-
љу.

Поређење указује више на разлике него на сличности и може указивати на разлике шире природе, између
загребачке и београдске архитектонске школе уопште. Иблеров пројекат припада оној верзији „интернацио-
налног стила" која је негована у Ваићаизи, и по ортогоналној рашчлањености волумена, и по третману про-
зорских трака, и по композицији фасаде на којој отвори односе благу превагу над зидом. У Злоковићевом об-
јекту, који би у интернационалним размерама био ближи француским узорима, постоје битни бурни сукоби
различитих архитектонских мотива у оквиру једног каприциозно разуђеног волумена.

Остала Злоковићева дела, настала пре пројекта за Дечју клинику, припадају стамбеној архитеткури. Сва ова
дела могу се поделити и по функционалним и по обликовним особинама на две групе. У првој би се нашао
мање вредан низ узиданих вишеспратница, у другој три градске виле: у Професорској колонији, на Котеж
Неимару и на Дедињу.

13
Мали стамбени објекти, виле, садрже једну заједничку особину: све три су плод Злоковићеве интерпретације
дела Адолфа Лоса,неке у мањој, неке у већој Мери. Најмање је Лосовог духовног наслеђа у најпознатијој и
највише публикованој вили Штерић на Дедињу. Очигледно, композиција фасада замишљена је у Лосовом
духу. Али, други елементи ближи су „интернационалном стилу". Овде се пре свега мисли на широк и
интиман контакт између екстеријера и ентеријера, на разуђеност основе која се у Лоса не среће, на
суперпонирање планова по дубини која је такође, једна од битних особености „интернационалног стила".

Виле на Котеж Неимару, скупљене у једну пространу целину, повезане заједничким приземљем, ближе су
Лосу по оштрој кубичности волумена, плитким еркерима, спољним степеништима, како у приземљу тако и
на спрату. Најближа је Лосовим делима вила Прендић у Професорској колонији. Улазна партија „исечена" из
кубичне масе, елементи „просторног плана" у основи приземља, широка повезаност хола, салона и
трпезарије, прозорски отвори различитих димензија и облика, све је то изузетно блиско прашкој »Muller
haus« из 1930. године, бечкој »Мoller haus« из 1928. године или њиховом заједничком предлошку, пројекту
за Вилу на венецијанском Лиду из 1923. године.

Из овог прегледа Злоковићевих дела са почетка четврте деценије могла би се изоставити вила у Улици
Огњена Прице бр. 82 у Београду, објекат који и у облику волумена и у аранжману основе понавља примере
настале крајем треће деценије. Слична формулација могла би се односити и на вишеспратне стамбене
објекте у Улици Милоша Поцерца или Улици Војводе Миленка, грађене за предузимача Јулија Заборског.

Оба објекта понављају схему зграде „Опела" у Улици Народног фронта. Од њих је знатно занимљивија
зграда инжењера Јована Петровића у Улици Цара Душана. Фасада овог објекта већ сасвим припада
„сиромашном" функционализму, она је такорећи лишена било какве декоративности ако се изузме масивни
средишњи еркер. За истог инвеститора Злоковић је градио и вишеспратницу у Улици Светог Саве, и одмах
до ње истоветни објекат за Драгољуба Штерића, за кога ће годину дана касније изградити и вилу на Дедињу.
Објекти у Улици Светог Саве 6-8 представљају класичне примере модернистичке стамбене архитектуре,
примере који су се у каснијим годинама множили до бесконачности. Типску основу чини „београдски стан"
са пространим и слабо осветљеним предсобљем, собама „с лица", кухињом и помоћним просторијама дуж
дворишног фронта. На фасади су се поред еркера појавили и балкони.

Најзначајније Злоковићево дело зграда Универзитетске дечје клинике у Београду, настаје у исто време и на
сличан начин као и Брашованово најзначајније дело, зграда Државне штампарије. Ова два објекта у исто
време су, без икакве двојбе, најзначајнији примери српске модерне архитектуре уопште.
Датирање процеса пројектовања и грађења није неважна коинциденција, јер показује да су оба аутора, и
Злоковић и Брашован, до својих најснажнијих идеја дошли управо усред периода зрелог модернизма 1933. и
реализовали их у периоду касног модернизма (1936-1940). Злоковић, међутим, у својој аутобиографији
писаној 1949. године датира пројекат Дечје клинике у 1931. годину, што би основну идеју о објекту
померило на сам почетак периода зрелог модернизма. Мада је Злоковић изузетно мало грешио у датирању
својих објеката, ипак смо склони да верујемо да је у овом случају погрешио. Милан Злоковић је од самог
почетка изузетно ценио ово своје дело и излагао га у свим приликама. Први пут га је изложио на десетој
изложби „Облика", пред крај 1933. године, и то као први од три експоната. На другом месту нашао се проје-
кат Привредног дома у Скопљу, рађен средином 1933. године, после одржавања Друге југословенске излож-
бе. Да је пројекат Дечје клинике заиста настао 1931. године, Злоковић свакако не би пропустио да га излаже
на Другој југословенској изложби (фебруар 1933. године), будући да је овом приликом излагао и далеко
мање значајни пројекат Берзе, и то у две варијанте од којих му је једна донела и негативну опаску Ђурђа
Бошковића.
Има и сигурнијих извора за датирање настанка пројекта Дечје клинике него што је то анализа Злоковићеве
излагачке политике. Први траг о акутној потреби за грађењем Дечје клинике појављује се у дневној штампи
маја 1933. године.Из искуства знамо да се у дневној штампи појављују текстови који најављују непосредно
решавање актуелних проблема.
Следећи новински текст, публикован октобра 1935. године,износи историјат институције Универзитетске
дечје клинике, тешко стање у коме се она налазила у баракама на Губеревцу. „Због евега овога - вели
новински извештач - Управник Универзитетске дечје клинике професор г. др Амброжић, чим је примио
дужност пре неколико година, почео се бавити питањем изградње једне велике и модерне Дечје клинике. У
ту сврху он је путовао по Швајцарској, Немачкој и Холандији, студирајући у тим земљама дечје клинике
које су изграђене на најмодернији начин. После тога он се вратио у земљу где је, потпомогнут од многих
пријатеља и надлежних, успео да створи добро расположење за остварење тог великог плана.

14
Дечија клиника, 1933, 1936-1940.

И збиља, пре три године Општина је уступила плац за подизање те велике и корисне установе у близини
старе Звездаре".

Из овог текста закључујемо да је терен за изградњу Клинике одређен током 1932. године. Да пројекат није
могао настати раније потврђује исти овај новински извештач нешто даље. „Међутим - пише он - у последње
време Министарство за физичко васпитање затражило је то земљиште за вежбалиште Школе за физичко
васпитање. Универзитет је поводом тога поново упутио молбу Општини, која је остала при свом ранијем
решењу. У противном, сви планови за Универзитетску дечју клинику, које је израдио архитект г. Милан
Злоковић, морали би да се раде изнова, јер су они рађени искључиво према земљишту код старе Звездаре,
које је веома подесно за једну такву здравствену установу".

У овом тексту, који смо навели у нешто ширим изводима, појављује се и наговештај улоге коју је у
пројектовању и грађењу објекта могао имати др Матија Амброжић. О сарадњи инвеститора и пројектанта
сведочи и идући новински текст, у коме се прецизно датира настанак пројекта. „На основу решења
Универзитетског сената - пише дописник „Политике" поводом полагања камена темељца - тадашњи ректор
пок. Влада Петковић у споразуму са ондашњим Министром просвете садашњим Краљевским намесником г.
Раденком Станковићем, замолио је управника Дечје клинике крајем школске 1932-1933. године (тј. у
пролеће 1933. године) да припреми план за нову клиничку зграду. Одмах се приступило приправљању скица
и планова које је израдио архитект г. Милан Злоковић, универзитетски доцент за јавне грађевине у сталном
договору са проф. г. др М. Амброжићем". Из даљег текста види се да је спор око земљишта окончан почет-
ком 1935. године.
Први пројекат који је, дакле, настао у лето 1933. године и који познајемо из заосталих фотографија макете и
коначни пројекат, по коме је објекат изведен од краја 1936. до почетка 1940. године (без опреме која је
уграђена знатно касније, после другог светског рата) разликују се у детаљима од којих нам се неколики чине
значајним. Коначни пројекат изгледа „сређенији" од првога углавном стога што је перфорација фасаде у
висини трећег спрата уједначена са перфорацијом у осталим спратовима. Следећи детаљ односи се на
разуђену улазну партију из Тиршове улице, коју први пројекат није имао. Трећи детаљ је део поткровља из
Пастерове улице, са експресивним рамовским конструкцијама, које су несумњиво допринеле динамичности
дугог „брода" грађевине.

Могуће предлошке за ово Злоковићево дело није лако утврдити. У домаћим оквирима инспирације треба
тра-жити на страницама Планићеве књиге „Проблеми савремене архитектуре", објављене 1932. године.
Листају-ћи ову књигу наилазимо на конкурсне радове за Закладну и клиничку болницу у Загребу. Основа
Хећимовићевог рада, публикована овом приликом, има сличности са Злоковићевом основом. Већина радова
на овом конкурсу, и Вајсманов, и Стрижићев, и Хећимовићев, имала је терасе окренуте ка југу, као
продужетак болничких соба, а помоћне просторије и комуникације окренуте ка северу.
Болничке собе са терасама појавиле су се у нашој архитектури без сумње под утицајем Алтових

15
„соларијума" из пројекта за Санаторијум у Паимиу (1929-1931).Алтов пројекат припадао је ауторовој „белој"
фази, па је и са те стране могао бити од утицаја на Злоковићево дело, бар исто толико колико и неизбежне
медитеранске асоцијације.
Како су еавременици видели Дечју клинику? Новинарска запажања овде нису од већег интереса пошто уг-
лавном понављају елементе програма и износе податке о инвестиционим сумама које су вртоглаво расле
како се рат приближавао.
Критички текст написао је Иван Здравковић и објавио га у дневном листу „Правда".Здравковић највише
пажње обраћа функционалистичким вредностима у Злоковићевом делу. „Сваки отвор за осветљење неке
просторије - пише он - постављен је тамо где је требало да буде постављен и у оној величини коју је дикти-
рала сама величина просторије коју осветљава. Отуда сви отвори нису истих величина и несиметрично су
распоређени, али то не смета да цео изглед ипак даје хармоничан и пријатан утисак. Осећа се известан ритам
између отвора и површина, а исто тако и између неједнаких висина и разних кровних завршетака".
Здравковић замера аутору „велику разбацаност неких архитектонских елемената" на улазном делу објекта из
Тиршове улице, но ипак закључује да је Злоковић „успео да зграда задовољи максимум потребе, а то је
главни услов модерне архитектуре".

Ма колико дубоко био окупиран грађењем Дечје клинике, немирни Злоковићев дух и његова огромна радна
енергија уткани су истовремено у низ нових пројеката, конкурсних радова,у грађење мањих објеката. Током
друге половине тридесетих година Злоковић шири своја интересовања и на две граничне области
архитектонске делатности, на област урбанистичког пројектовања и регионалног планирања као и на област
грађења споменика. Најзад, овај пребогати збир дела и активности Злоковић завршава пред сам светски рат
зградом ФИАТ-а (данас предузећа „Југоауто") која би сама била довољна да обележи врх једне изузетне
градитељске каријере.

Прво дело настало после скице за Универзитетску дечју клинику такође припада архитектури болница. Дело
нам је познато из заосталих фотографија техничке документације и једног цртежа публикованог у дневном
листу „Политика". Судећи по овом цртежу, зграда је била конципирана као једноставни кубични волумен са
транспарентним приземљем и снажно подцртаним хоризонталама масе и отвора. Из нама непознатих разло-
га дело је остало нереализовано, мада је сомборски Градски сенат прихватио пројекат зграде која би се
„имала подићи на 30 огромних стубова од армираног бетона", а завештање сомборског велепоседника Стева-
на Семзеа представљало сасвим сигурну финансијску основу.

Злоковићеви конкурсни радови, настали између 1934. и 1939. године, углавном су данас непознати. Каракте-
ристична црта сачуваних скица је њихова пуна припадност теоријским поставкама касног модернизма. У
пројекту за зграду Трговачког фонда на углу Улица Маршала Тита и Генерала Жданова замишљен је
монументални објекат са изједначеним односом отвора и зида, обложен крупним каменим плочама или
имитацијом камених плоча. Карактеристични пример касног модернизма је, такође, и Злоковићев пројекат
за зграду Етнографског музеја. И у овом случају монументална форма постиже се једноставним средствима,
превагом зидне масе над отворима, ревалоризацијом принципа осне симетрије. Зграда Гимназије у Јагодини
(данашњем Светозареву), дело реализовано између 1937. и 1940. године, има веома много сличности са
пројектом за Етнографски музеј, само што је у овом случају монументалност ублажена превагом отвора над
зидом на бочним фасадама, као и елементима асиметричног решења главне фасаде. И нереализовани
пројекат за зграду Индустрије мермера, дело које Злоковић не бележи у својим биографским записима и за
које знамо из једног новинског извештаја,представља подједнако карактеристични кубични блок са
огромним улазом, пресечен стубом по средини од дна до врха. Сличне елементе садрже и дела која сматра-
мо антологијским примерима касног модернизма: Хипотекарна банка у Панчеву (Баумгартен и Солодов,
1940) и Хипотекарна банка у Новом Саду (Игњатовић и Ивановић, 1940).

Зграда ФИАТ-а је, рекли смо, најзначајније Злоковићево дело после Дечје клинике. Мада временски ово
дело настаје у доба пуног утицаја тоталитарне идеологије, мада је посвећено индустријском гиганту
фашистичке Италије, нема ни трага од монументалистичких тенденција касног модернизма или идеолошких
основа архитектуре тоталитарних режима. Усред силних идејних притисака, утицаја који су се ширили од
изложбе у Паризу (1937) до Марховог пројекта за Олимпијски стадион у Београду (1940), Злоковић је остао
самосвојан, веран свом градитељском идеалу, реду, мери, хармонији.

У међувремену, између 1935. и 1938. године, пружила му се прилика да уради неколико пројеката за
урбанистичко и архитектонско уређење свог старог завичаја. Израдио је предлог „систематизације" (да
употребимо архаични Злоковићев термин за делатност која би се данас назвала просторним планирањем)

16
западне обале Которског залива, израдио је пројекат за Народни дом у Бијелој, изградио две виле и зграду
Царинарнице у Котору, једноставни објекат сасвим у духу традиционалне далматинске пучке архитектуре,
као и Болницу у Рисну.
Пред сам други светски рат, упоредо са довршавањем великих објеката (Универзитетска дечја клиника, згра-
да ФИАТ-а) Злоковић почиње да се интензивно бави теоријским проблемима. „Аналитичко испитивање
трактова у односу на степен искоришћења појединих конструктивних система у архитектонском
пројектовању" је наслов загубљеног недовршеног текста чији је један део био предат у штампу 1939. године.
О другом тексу у коме је Злоковић расправљао о вредностима традиционалне народне архитектуре стваране
у дрвету знамо нешто више. Текст је Злоковић припремио за јавни конкурс а основна тема тицала се ве-
ковног сукоба источне и западне цивилизације на балканском тлу. Сажетак из овог текста Злоковић је
публиковао у „Уметничком прегледу".

Као и већина београдских архитеката Злоковић се током рата није бавио пројектовањем или грађењем. Бавио
се теоријом архитектуре, пропорцијским системима. Можда је управо у тим предугим и мучним ратним
годинама, које су налагале размишљања и разноврсна преиспитивања, дошао до уверења да је архитектура
превасходно сразмера, бројчани однос делова, геометрија облика.

Оно што је његов далеки претходник фра Вита држао за професионалну тајну, коју мајстор преноси
наследнику као део градитељског ритуала, Злоковић је покушао да у наше доба објасни рационалним
методима.

Током наредне две деценије, све до смрти, Злоковић се претежно или искључиво бави пропорцијским дијаг-
рамима и модуларним мрежама, модуларном координацијом. Мера, број, постају његова опсесија. Почетком
шездесетих година покушава да успостави корелацију између Корбизјеовог „Модулора" и интернационалног
модуларног система. Следећих година, у заједници са сином и кћерком, покушава да оствари снове свих
градитеља, да варљивост инспирације замени извесношћу разума. Туристички комплекс у Улцињу
пројектован у породичној атмосфери требало је да представља увод у нову серију грађевина које би
разрешиле тајне које су га мучиле у младости: може ли архитектура без историјских стилова, без пиластера и

17
венаца, али и без силних невоља које собом доноси неизвесност уметничког надахнућа? Умро је изненада, у
трену, у својој шездесетседмој години. Као да се сама Природа уплашила да јој не открије све тајне .

Кућа Ђуре Богданића, 1926.

18
19
20
21
22
Хипотекарна банка у Сарајеву, 1928-1931.

23
0РЕL. Haродиог фронта 64, 1930-1931.

24
Османа Ђикића 20, 1932-1933.

Привредни дом у Скопљу, 1933-1935.

25
Колумбусова кула, 1929.

26
Етнографски музеј, 1938.

Дом Хришћанске заједнице младих људи, 1940.

27