О АНТИПОДИМА, изложба графика Видe Стефановић

Мала галерија УЛУПУДС, 19. фебруар – 1. март 2013.

Вида Стефановић, сликар по образовању, прихвата графичку дисциплину као основно
подручје уметничког деловања, успешно поштујући другачије, можда и знатно строже
техничке, тиме и ликовне захтеве. Заузврат, спретно и наочито, у своје линорезе и
линогравуре уткива сликарски начин размишљања. Наиме, графичка уметност
уобичајено подразумева наглашено присуство цртежа као окосницу композицијског
збивања, где је боја пратећи елеменат. Истина, као и свако правило и ово има
изузетака, посебно у оквирима уметничких експеримeната. Стварајући свој уметнички
рукопис и његову особеност, Вида Стефановић се држала извесне традиције у
приступу, у мери којa не би угрозила истраживачке могућности. У њеном случају, оне
су евидентне. Какав је и степен зрелости при избору тема и њиховом ликовном
осмишљавању, како појединачних листова, тако и читавих циклуса. Опредељивањем за
фигурацију у представљању своје идеје, уметница природно није ни избегла цртеж,
штавише, зналачки је урезивала правилну путању представљених обличја, сводећи их
на неопходно рафинираним поступком и духовитом стилизацијом. Његова главна
особеност подразумева извесну контраверзу, која очиту чврстину обликовања
иконичке структуре преводи у готово импресионистичку мекоту, као да је цртеж
нанесен сликарском четком.

Пажљивом праћењу путање цртежа не измиче увид у добро осмишљавање односа

ширине, дубине и броја уреза у матричну плочу, ради поставке једне линијске нити –
дебљи и дубљи, чак слојевитији на местима где треба назначити засенчење, или
појачати значај представе и њен драмски тренутак, утемељити ликовне симболе
ослонца и важности геста, док се они тањи, као из једног даха извучени, најчешће
појављују при обликовању више фигура постављених у поредак међусобног
супротстављања. У значењу антипода. Логика оваквог одношења према линији и
њеном значењу происходи из разумевања тематског смисла и драматургије
представљене сцене, али и из уметничиног поштовања закона ликовности и потребе за
растерећењем композиције.

Са друге стране, обликовање било фигура, било њиховог окружења, осим од уреза и
њихове динамике, зависи и од броја пролаза (два до три по отиску!), затим од
распоређивања боје на плочи, а евентуално и од броја плоча за један отисак. Ваља
нагласити да је колорит веома значајан састојак ликовног језика Виде Стефановић.
Повремено преовлађујући, никада није угушио остала средства. Његова употреба је
увек веома промишљена јер у читавој поставци емитује висок степен лакоће, те,
захваљујући деликатним интервалима без боје, или вишеслојности пролаза различитим
тоновима једне боје, њиховом преклапању и другачијем, растерећенијем интерном
цртежу, односно стратегији урезивања у поља која представљају слободне просторе
неба, мора, копна - графика Виде Стефановић општом прозрачношћу понекад подсети
на акварел. На овом месту скрећемо са теме, али помен ових општих географских
одредница наводи на важно подсећање: све сцене су постављене у екстеријер, било да
су у питању земаљски предео, или неодређени космички простори. Овакав контекст је
у први план донео доминацију плаве боје, не само због веродостојности, већ и због
њене спиритуалне вредности.

Композиције су увек добро избалансиране, без обзира на димензије отисака, увек уз

видљиву примесу ликовног контекста који алудира на безтежинско стање, на магичну
издвојеност композиционог приказа из земаљског света. Објашњење бисмо могли да
потражимо управо у сликарском начину размишљања, но подједнако у разумевању
литерарне и филозофско-поетске подлоге сваког рада, подлоге која је и иницирала
тематске циклусе графика Стефановићеве. Оне су понекад инспирисане добро
познатим античким, митолошким темама, каква је и прича о Икару, а понекад онима
које су постављене у хришћанско-религиозни контекст, као што је стварање света, или
алузија на представу раја. Понекад је тематика симбиотског карактера, односно
временски тешко разлучива, о чему говоре и ликовне и значењске импликације ове
веома образоване уметнице. То додатно указује на значај одабране тематике, на њено
трајање и актуелност у оквирима ширег временског континуитета и културног
прожимања.

Изложба насловом уједињена у широко схваћену, притом алузивну тему „О

антиподима“, заправо се бави космогонијом, стварањем света и његовом
примордијалном топографијом. Не осврћући се на увелико приступачна сазнања
модерне науке, Вида Стефановић је са великом радозналошћу заронила у готово
заборављено културно наслеђе антике, чија је суштина, мада заснована на митолошкој
подлози, прихваћена у хришћанству и подобно контекстуализована. Свој истраживачки
подухват је проширила сазнањима из илустрованог путописа из 6. века, дело
византијског трговца, касније монаха, Козме Индикоплова, чији је обимни рукопис
„Хришћанска топографија“, заправо топографија свемира. Козма је подржао библијску
космогонију према којој Земља има облик табернакла, старозаветног ковчегa, упоран
да чак и својим непосредним путним искуствима докаже њену исправност. Иако је
овакав став стајао насупрот тада актуелној, напреднијој Птолемејевој теорији о
сферичном облику и Земље и космоса, вредност овог рукописа чине веродостојни, а за
оно време јединствени описи свега виђеног, као и драгоцени цртеж са најстаријом
познатом географском картом света.

Ова мапа и њен магични литерарни контекст су очито и покренули ликовно-поетска

размишљања Виде Стефановић. Она их је, како уочавамо, превела на раван властитих
размишљања и тумачења, која се крећу у областима психологије и етике. Где су
сучељавања са властитим бићем тематска окосница. Што у неку руку доказује да је
уметничко дело уопште – поље аутобиографског дискурса. У том смислу, из општег
клишеа представљања ликова издваја се женски лик који на графичком отиску
персонификује Душу, а носи портретске одлике уметнице. Ово скровито једначење
буди асоцијације на све оне сликаре који су пре легитимне појаве аутопортретског
жанра, током векова излазили из натурене анонимности тако што би свој лик подарили
неком статисти у оквиру вишељудне композиције.

На крају, важно је осврнути се на облике плоча, а тиме и отисака, које су у убедљивој

већини неправилно, махом валовито срезане, што одудара од конвенције правих
углова, и наводи на питање из равни значења. Одбацивање прве асоцијације на
сачуване и конзервиране драгоцене делове фресака која у односу на празне,
омалтерисане површине зидова делују као острвца у мору – није и дефинитивно. Ипак,
осим што је пажљивије сагледавање безусловно доказало да таква појава свакако не
може бити уметнички хир у циљу некаквог ликовног иновирања, јасно је да су она и
проблематика у вези са њом осмишљене са намером, понајвише ради чвршћег
повезивања са предоченом космогонијском темом, асоцирајући на мапу света Козме
Индикоплова. Где је сваки лист овог графичког циклуса Виде Стефановић посебан
значењски ентитет, веома лична метафора на мапи виђења света према властитим
животним искуствима. А уз оправдани предзнак општег места!

Весна Тодоровић, ликовни критичар