1.

Zan Mone i Evropski pokret

Mone je kao vrstan ekonomista shvatio da se samo intergacijom u Evropi mogu prevazići
međudržavni sukobi.On je smatrao da se u poslijeratnoj Evropi ne smije ponovo desiti jačanje
nacionalnih elemenata i suverenih država koje će se međusobno takmičiti, već je tvrdio da
„države Evrope moraju formirati federaciju ili evropski entitet koji će ih učiniti jedinstvenim
ekonomskim entitetom“. Žan Mone u to vrijeme nije bio jedini koji je zastupao takve stvavove,
mnogi evropski, američki pa i svjetski naučnici, ekonomisti političari su zastupali stajalište o
ujedinjenoj Evropi, Evropi saradnje koja će prevazići podjeli, i spriječiti ponavljanje krvavih
scenarija iz dva svjetska rata. Ovo stajalište je omogućilo da dođe do formiranja Evropskog
pokreta, neformalnog skupa pojedinaca i interesnih grupa širokog političkog spektra, od
nekomunističke ljevice do diskreditovane ekstremne desnice, koji su djelili zajedničko mišljenje
o ujedinjenoj Evropi.

Intelektualne preteče Evropskog pokreta se možda protežu i u stari vijek, međutim njegovi
neposredni korijeni leže u međuratnim godinama.Austrijski grof Kaljari je 1923. Ohrabren
svojom knjigom Pan-evropa, osnovao istoimenu organizaciju. Vrhunac Pan-evropskog pokreta je
bio čuveni govor francuskog ministra spoljnih poslova Aristida Brajana u Društvu naroda 1929.
Ali se ideal evropskog jedinstva ubrzo srušio pod naletom sverastućeg fašizma.
U ratnim godinama se pojavio Pokret otpora, takođe neformalni skup koji se suprostavio
okupacijama Sila osovine, na ovaj način Pokret otpora se predstavio kao novi skup zagovornika
evropskog jedinstva, ubjeđeni federalista i vodeći akter kasnije nastale Evropske zajednice
Altiero Spineli je kroz svoj manifest 1940. I 1941. Izrazio ideju za „slobodnu i ujedinjenu
Evropu“(Ventotenski manifest), budući da je bio zatvoren tokom Musolinijevog režima, po
oslobađanju prebjegao je u Švicarsku gdje se sastao sa ostalim predstavnicima Evropskog
pokreta otpora čiji su stavovi bili za ujedinjenjem Evrope u federalnu uniju među evropskim
narodima.
Pored grofa Kaljarija i Altiera Spinelia, osoba koja je personifikovala Evropski pokret bio je
Vinston Čerčil, on je u Cirihu 1946. Održao inspirativan govor govoreći o „Sjedinjenim
evropskim državama“ Čerčil je od svojih predhodnika zadržao blaži stav o evropskom
ujedinjenju, što će kasnije postati i stav unionista, nasuprot federalista. 1947. Osnovao je Pokret
za ujedinjenu evropu. Poslije Haškog kongresa 1948. osnovan je i Savjet Evrope koji je imao za
cilj podsticanje jedinstva i saradnje evropskih zemalja, a iz njega se izrodio i Sud za ljudska
prava (1959.) koji je čuvao građanske slobode širom Evrope.Konvencija o ljudskim pravima
donesena je 1950.
Federalisti i unionisti su se slozili samo o pozeljnosti ujedinjenja i o potrebi da se ono
institucionalizuje osnivanjem medjunarodne organizacije koja bi imala jesno parlamentarno
tijelo.Za unioniste (Cercil) to tijelo bi bila samo konsultativna skupstina koja bi imala podredjeni
karakter u odnosu na komitet ministara vlade.Za federaliste (Altiero Spineli , Ernesto Rosi) to bi
bila ustavotvorna skupstina sa zadatkom da izradi nacrt ustava za Sjedinjene Drzave Evrope.U
okviru federalista razlikovala su se dva pristupa : brza transformacija drzava (Spineli) i
postepene integracije ili sektorski pristup(Mone,Suman,Spak).

Žan Mone je bio skeptičan po pitanju Pokreta za ujedinjenu Evropu i za Savjet Evrope. To nije
bila sumnja prema evropskom ujedinjenju, već je bio rezervisan zbog prezira prema populizmu
pokreta. Njegovo viđenje ujedinjene Evrope je podrazumijevalo neglamurozan put funkcionalne
integracije i da je tjesna saradnja u određenim sektorima ključ saradnje među državama, i takvu
odluku kasnije nisu donijeli delegati pokreta, već moćni političari tadašnje evrope.Mone je
smatrao da se evropa neće moću ujediniti ako Francuska ne ojača. Pojava Hladnog rata
doprinijela je razvoju Evropskog pokreta.

2.Maršalov plan i Evropska integracija

Maršalov plan je najpoznatija međunarodna inicijativa SAD-a ikada. Bio je glavni instrument
ohrabrivanja evropske integracije. Kreator plana je bio general Džordž Maršal državni sekretar
SAD-a, on se u Harvardu 1947. Godine založio za pomoć razorenoj Evropi. Prvi razlog pomoći
je, da su SAD su smatrale da je zdrava evropska privreda uslov osptanka ekonomije SAD-a jer
ako je Evropa jaka i razvijena onda će moći i da kupuje američke proizvode. Drugi razlog, SAD
su strahovale da bi siromašnu Njemačku lako mogla privući komunistička ideologija, ali i sve
evropske zemlje koje su bile u siromaštvu, tako da je SAD preuzeo mjere kako bi odvratio
sovjete, ali i lokalne komuniste da preuzmu vlast u zemljama zapadne evrope, iako su imali jaka
uporišta u Njemačkoj i Italiji.Bilo je i humanitarnih razloga, ali glavni razlog je bio strah od
ekonomske recesije koja je bila izvjesna.Bez ekonomskog rasta izvoz SADa bi opao . Direktnoj
sovjetskoj prijetnji se najbolje moglo suprotstaviti neposrednom intervencijom SAD i
izgradnjom vojnih saveza i preuzimanjem vodece uloge.Posrednoj opasnosti su se mogli
suprotstaviti vracanjem zapadnoj Evropi ekonomske stabilnosti. Marsalov plan su neki
revizionisticki istoricari vidjeli kao napor SAD da stvore svoju imperiju u Evropi. Drugi tvrde da
je evropska ekonomska slabost sama po se bi omogucila SAD da stvore takvu imperiju.Mnogi
evropljani su u to vrijeme bili svjesni opasnosti prevelikog oslanjanja na ekonomsku i vojnu
pomoc SAD, a evropsku itegraciju su shvatili kao sredstvo za utvrdjivanje nezavisnosti
kontinenta.
Da bi ispunili uslove primanja pomoći evropske zemlje su osnovale Organizaciju za evropsku
ekonomsku saradnu (OEEC) i u osnivanju ove organizacije je učestvovalo 18 država.
Maršalovim planom evropi je dato oko 13 milijari američkih dolara, što je u današnjoj
vrjedonosti oko 148 milijardi dolara. Plan je sprovođen od 1947. Do 1952. 1952. Svaka od
država je dostigla svoj predratni nivo proizvodnje i od tad je plan stopiran, ali u sklopu drugih
aranžmana SAD je nastavio da pruža pomoć Evropskim zemljama. Ovim planom nisu bile
obuhvaćene zemlje istočne evrope, iako im je pomoć nudjena. SSSR je to odbio, pomoć nije
primala ni Španija pod Frankovim režimom, ali se uključila Jugoslavija neposredno, poslije
Staljinovog razlaza sa Titom. Najveći primalac američke pomoći bila je Velika Britanija, zatim
Francuska i Njemačka.

3.Francuski strah od Njemačke ( kontrola nad Rurom)

OEEC je pokrenuo raspravu o evropskoj integraciji ,ali nije ostvario vidljive rezultate.Vlade nisu
bile dovoljno spremne da preduzmu konkretne korake u cilju prenosenja dijela svog
suvereniteta.Marsalov lan je inidirektno izazvao krizu za koju je Mone znao da je bila neophodna
da bi francuska vlada pocela da djeluje.Francuska je bila uporna u svojim zahtjevima ka
Njemackoj: Njemacka je morala biti demilitarizovana, decentralizovana i deindustrijalizovana.
I sam Mone je osjecao germanofobiju i gradio je svoj plan francuske ekonomske modernizacije
na kaznenoj politici prema Njemackoj.Ugalj i celik bili su kljucni dijelovi tog plana.Poslijeratna
francuska politika prema Njemackoj bila je usmjerena ka obezbjedjivanju kontrole nad Sarom
bogatim ugljem,koji je francuska tada okupirala i sprjecavanjem ekonomske obnove Rura.Mone
je svoje ekonomsko planiranje zasnovao na pretpostavci da ce rurski ugalj biti dostupan
francuskim fabrikama celika,cija bi uvecana proizvodnja nasla svoje kupce na razdvojenim
njemackim trzistima.

Kontrola nad Rurom

Rur je bio dio britanske okupacione zone, što je Francuze nerviralo. Dugo je vlada u Parizu
odbijala da sarađuje sa ovom okupacionom zonom, ali dok su odbilaji saradnju britanci su sve
više otpuštali stege, pa su se Francuzi odlučili da uključe, tako da je došlo do spajanja francuske
okupacione zone sa Bizonijom (ekonomsko spajanja britanske i americke okupacione zone) u
čijem sastavu je bio i Rur.Tako je i nastala Savezna Republika Njemacka. Francuska je podržala
i osnivanje međunarodne vlasti za Rur kao sredstva kontrolisanja industijske zone u Njemačkoj.
Kada su shvatile da je Rur industrijski centar Evrope,SAD su sve vise insistirale na na
industrijskom oporavku Njemacka kao preduslovu ekonomskog oporavka.Tako se do 1949.
Francuska suočila sa svojim neuspjehom politike ka Ruru. Medjunarodna uprava za Rur,koja je
trebalo da obezbjedi vecu kontrolu frnacuske nad tom oblascu pod maskom saveznistva sa SR
Njemackom,nije napravila veliki pomak. Francuzi su shvatili da politika prema Njemackoj
morabiti promijenjena. Mone je u narednom periodu tragao za strategijom koja bi rješila brigu
njegove zemlje. Vodeći se politikom da buduči odnos prema Njemačkoj ne smije da bude
antagonistički već oličen bližom ekonomskom saradnjom, Mone je Šumanu predložio ideju
nadnacionalne zajednice za ugalj i čelik, time je uklonjeno ograničenje na njemačku proizvodju
čelika od strane Saveznika, ali i izvjesnost obnovljenih francusko-njemačkih tenzija, koja bi
prema Moneu dovela do krize u njegovoj zemlji, te bi Francuska bila primorana da preuzme
dramatične korake ka pomirenju i evropskoj integraciji.

4.Šumanov plan
Svoj predlog za osnivanje Zajedince za ugalj i čelik Žan Mone je uputio Reneu Plevenu
predsjedniku vlade i Šumanu, Pleven je na početku ignorisao plan, tako da je Šuman preuzeo
inicijativu. Šuman kao francuz iz Lorene na svojoj koži je osjetio ratne strahote i konflikte
između Francuza i Njemaca i na taj način je želio da promoviše rešenje koje bi donijelo trajni
mir između ove dvije oblasti , ali i dvije države. 9. Maja 1950. Šuman je stavio svoj predlog pred
kabinet u Parizu , ali ga predstvio i kancelaru Konradu Adenaueru u Bonu. Adenauer je
pozitivno odgovorio vođen istim idalima međusobnog pomirenja.
Mone je već ranije obavjestio SAD o planovima između Njemačke i Francuske. U Parizu Mone i
Šuman su se susreli sa državnim sekretarom SAD-a Dinom Ačesonom kome su izrazili svoje
stavove oko plana, šta je on prihvatio i pohvalio, ali je SAD ostao rezervisan i nepovjerljiv dugo
godina kasnije prema ovom planu. Šumanova deklaracija je imala za cilj da izgradi novu Evropu
na temeljima saradnje sa Njemačkom. Ugalj i čelik su bila dva ključna faktora za industrijsku
proizvodnju i sposobnost vođenja rata, bili su isključeni iz domena nacionalne kontrole i
stavljeni pod jedinstvenu nacionalnu vlast.
Šumanov plan je podrazumjevao i uključivanje drugih zemalja u ovaj savez. Ali se odmah mogle
isključiti zemlje istočne evrope, jer je uveliko trajao hladni rat. Takođe su i Skandinavske zemlje
bile nepovjerljive prema ovom planu nadnacionalnosti. Ovom planu su se u narednim godinama
pridružile i Belgija, Holandija i Luksemburg na sjeveru, i Italija na jugu. Velika Britanija je bila
najodustnija od ovog plana, ali to je bilo normalno jer je i Francuska i SAD sve do 50tih godina u
ideji evropskog jedinstva izostavljali Britaniju. Britanija je takođe insistirala da ostane po strani
zbog svoje kulture nacionalne suverenosti koja bi bila povređena ulaskom u zajednicu.Britanija
je sebe vidjela kao posrednika izmedju SAD i kontinentalne Evrope.

Osnovna načela:

• Rivalstvo treba da nestane

• Nadnacionalna proizvodnja otvorena i za druge zemlje

• Spajanjem ekonomskih interesa- bolji životni standard stanovništva

• Odluke Visoke vlasti obavezujuće za sve članice

5.Evropska zajednica za ugalj i celik

Zbog teskih odnosa sa Njemackom nakon ratnog iskustva, i poteskoca koje su nastupile nakon
toga i neuspjeha svoje restriktivne politike prema Ruru, francuski zvanicnici su uvidjeli cinjenicu
da bi politika prema Njemackoj trebala biti promjenjena . Žan Mone je predložio Šumanovu
mastovitu ideju nadnacionalne zajednicu za ugalj i čelik.Tako su uklonjena ograničenja na
njemačku proizvodnju čelika od strane Saveznika i izvesnost obnovljenih francusko-njemačkih
tenzija,doveli do krize za koju je Mone bio siguran primorala njegovu vladu da preduzme
dramatične korake na putu ka francusko-njemačkom pomiranju i evropskoj integraciji. Svoj
prijedlog za osnivanje zajednice za ugalj i čelik,Mone je uputio Rene Plevenu-francuskom
predsjedniku vlade i Šumanu. Pleven je propustio priliku da odmah reaguje,te je tako omogucio
Šumanu da preuzme inicijativu koja je kasnije ponijela njegovo ime. Da bi plan bio realizovan,
Moneu i Šumanu trebalo je odobrenje od tri ključne strane: Francuske,Njemačke i vlade SAD.
Odobrenje je stiglo sa sve tri strane. Zajednica nije podrazumjevala samo Francusku i
Njemačku,Šumanova ponuda je podrazumijevala i učešće drugih zemalja Evrope,tj susjedne
zemlje Belgiju,Holandiju,Luksemburg i Italju. Da bi bile primljene sve država su morale da
prihvate princip podijeljene suverenosti. U Parizu, 1951. osnovana je Evropska zajednica za
ugalj i čelik koja je počela da radi u avgustu 1952. godine.Ugovor je potpisan na 50 godina.
Zatim su uslijedili pregovori o nadležnosti Zajednice,institucijama,i proceduri donošenja
odluka.Mone je pregovarao za Francusku,predstavnik Njemečke Valter Halštajn. Iz pregovorao
je proizašla nadnacionalna Visoka vlast-institucionalni depozitor podijeljenog nacionalnog
suvereniteta u sektorima uglja i čelika, zatim Savjet ministara kao dio institucionalnog okvira ,
Zajednička skupština sastavljena od delegata nacionalnih parlamenata koja joj je davala izgled
demokratske odgovornosti i Sud koji je rjesavao sporove iz Pariskog ugovora.

6.Evropska ekonomska zajednica i EUROATOM

Žan Mone je i dalje zagovarao sektorske integracije,znao je da ugalj ubrzano gubi svoju ulogu
osnove za industrijsku moć a sve više i vojnu moć,dok je atomska energija već napravila
revoluciju u strateškoj doktrini,stoga je Mone sada predlagao Evropsku zajednicu za atomsku
energiju. Objavio je da će dati ostavku u Visokoj vlasti i nastaviti sa naporima ka integracijama u
Akcionom komitetu za Sjedinjene države Evrope-mala nadnacionalna organizacija sastavljena
od partijskih i sindikalnih vodja. Zamislio ga je kao sredstvo za pritisak u sprovodjenju svoje
inicijative.Na sastanku u Mesini u junu 1955 godine, ministri spoljnih poslova ECSC su
raspravljali o toj zamisli. Pol Anri Spak-belgijski ministar spoljnih poslova pripremio je
memorandum u ime zemalja Beneluksa u kojem se predlaže nastavak integracije u skladu sa
Moneovom idejom o Zajednici za atomsku energiju i rivalskim prijedlogom zajedničkog tržišta.
Ovlašten je da oformi komitet i sastavi izvještaj o budućim opcijama. Konačan izvještaj je
predstavljen njegovim kolegama ministrima spoljnih poslova na sastanku u Veneciji u maju 1956
godine predlagao je dva cilja sektorske integracije da budu realizovana u različitim
organizacijama i odvojenim ugovorima. Ovaj sastanak je predstavljao početak medjuvladine
konferencije koja je kulminirala u osnivanju Euroatoma i Evropske ekonomske zajednice.
Inicijativa Atomi za mir,američkog predsjednika Dvajta Ajzenhauera učinila je Euroatom
privlačnijom.SAD su bile voljne da podijele nuklearnu tehnologiju namjenjenu za miroljubive
svrhe . Reakcija u Francuskoj na uspostavljenje zajedničkog tržišta je bila neprijateljska. Robert
Maržolan savjetnik francuske vlade se našao u odbrani ovog prijedlogao što je nazvao "Pariška
bitka". Maržolan i drugi zastupali su carinsku uniju i zajedničko tržište i to podupirali tvrdnjom
da Francuska ne bi mogla dobiti željenu zajednicu za atomsku energiju bez neželjene ekonomske
zajednice. Prednost zajedničkog tržišta industrijskih proizvoda Njemačkoj je bila očigledna,u
pregovorima do novembra 1955 je učestovala i Velika Britanija. Ostale zemlje članice u
pregovorima za EUROATOM nisu djelile entuzijazam Francuske i sumnjale su da francuska
vlada neće eksploatisati atomsku energiju samo za civilne projekte.Glasanjem u francuskom
parlamentu 1956 godine o pregovorima za EUROATOM završilo se pobjedom vlade,a kada je
riječ o EEZ u januaru 1957 godine vlada je takodje postigla uspjeh uz mnogo više rasprave.
Važnost Francuske za sve zemlje učesnice je bila jasna i bez nje nezamisliva. Konferencija se
završila nizom sastanaka na visok nivou u februaru 1957 godine. Rezultat su bila dva
ugovora,jedan o EUROATOMU i drugi o EEZ. Oba su potpisana u martu 1957. u Rimu ali je
jedino ugovor o EEZ danas poznat kao Ugovor iz Rima. Jedino je u Francuskoj bilo problema
oko ratifikacije zbog pada Moleove vlade,ali je Moneov Akcioni komitet bio od ključnog značaja
za njegovu ratifikaciju. Do kraja godine šestorica su ratifikovala oba ugovora, omogućavajući da
dvije nove Zajednice počnu sa radom u januaru 1958 godine. Značaj EEZ bio je apsolutan kako
u političkom, tako i u ekonomskom smislu.Cilj EEZ je bio unapredjenje razvoja
ekonomije,kroz zajednicko trziste i koordinaciju ekonomskih politika,a EUROATOM je stvoren
zbog razvoja nuklearne energije,razmjene informacija, snadbijevanja nuklernom
energijom..Ugovori o spajanju EEZ, EUROATOM i ESCS potpisani su 1965.

7. Pokušaji stvaranja Evropske odbrambene zajednice

Kontroverza oko remilitarizacije Njemačke koja se javila u to vrijeme,ugrozila je pregovore o

uglju i čeliku na samom početku. Suočen sa zahtjevima SAD za ponovnim naoružavanjem
Njemačke nakon otpočinjanja Korejskog rata,francuski premijer Pleven je u oktobru 1950 godine
objavio plan njemačke remilitarizacije pod pokroviteljstvom Evropske odbrambene
zajednice,Mone je takodje bio autor ove ideje. Njegovo zastupanje EOZ neposredno je proisteklo
iz njegovog zauzimanja za Šumanov plan.On je pritiskao Plevena da paralelno zastupa ideju o
nadnacionalnoj organizaciji za evropsku odbranu. Pregovori o formiranju EOZ u okviru koje bi
njemačke jedinice bile integrisane u evropsku vojsku počeli su u februaru 1951 godine.
Francuska,Njemačka,Belgija,Luksemburg i Italija su učestovale u pregovorima o EOZ,dok je
Holandija odložila učešće do oktobra 1951 godine. Mone je iskoristio svoj uticaj kako bi
obezbjedio podršku SAD. Zbog dubokog nepovjerenja prema nadnacionalnosti Britanija nije
pristala na nagovore SAD da udje u pregovore. Šestorica su nakon teškog pogadjanja,potpisali
ugovor o EOZ u maju 1952 godine u Parizu. Nakon preživljavanja pretposljednje pregovaračke
faze,EOZ se saplela kod ratifikacije. Golističko neprijateljstvo prema djeljenju suvereniteta nad
svetom politikom nacionalne odbrane,udruženo sa neumoljivim komunističkim protivljenjem
ponovnom naoružavanju Njemačke, rezultiralo je porazom ugovora o EOZ u francuskom
parlamentu avgusta 1954 godine. Nakon neuspjeha EOZ,Entoni Idn-britanski premijer je
predložio da se Njemačka priključi Britaniji,Francuskoj,Italiji i zemljama Beneluksa u
Zapadnoevropskoj uniji,čija je svrha bila da olakša ulazak Njemače u NATO. Francuska je
nevoljno odobrila inicijativu.U posljednjoj rundi EOZ,Francuska se pomirila sa ulaskom
Njemačke u NATO maja 1955 godine.

8.Pokušaji stvaranja političke zajednice

Pregovori o EOZ iznjedrili su još jednu inicijativu koja je probudila nade federalista za
budućnost evropske integracije. Član 38 Ugovora iz Pariza pozivao je na uspostavljanje
nadnacionalne političke vlasti koja bi usmjeravala EOZ. Pokoravajući se mišljenju domaćih
parlamenata u septembru 1952 godine, ministri spoljnih poslova šestorice postupili su u skladu
sa rezolucijom usvojenom u Skupštini Savjeta Evrope kojom se pozivaju da jednom
parlamentarnom tijelu povjere zadatak sprovodjenja člana 38 tako što će izraditi statut
predložene Evropske političke zajednice. Tzv. Ustavotvorni komitet je brzo izradio planove za za
političku zajednicu koja bi sadržavala ne samo EOZ i ECSC,nego bi obuhvatala i koordinaciju
spoljne,ekonomske i monetarne politike. Šestorica su zaobišla ekstravagantne preporuke
ustavotvornog komiteta. Na olakšanje država članica od prijedloga o političkoj zajednici ubrzo
se odustalo nakon neuspjeha EOZ.

9. Francuska, Njemačka i Evropska zajednica

U francuskoj su se problemi pojavili još 40ih godina u vezi sa sve većom težnjom ka
nezavisnosti kolonija od Francuske i protivljenjem vojnog rukovodstva u vezi ovoga. Alžirska
kriza iz 1958. je u tom smislu imala veliki uticaj na stabilnost tada Četvrte Republike i krizu
vlasti u francuskoj. Pod prijetnjom državnog udara od strane desnog krila, vlada je pala. De Gol
je opet pritekao u pomoć kao jedini političar na nacionalnoj sceni koji je još uvijek imao podršku
i autoritet u narodu. Vratio je Francusku sa ivice katastrofe i time doprinjeo EZ. U septembru 58
je najavljena Peta Republika koja je dobila veliku podršku iz naroda, a koja se ogledala u de
Golovim reformama ustava koji je podrazumijevao podvojenost predsjednika države sa jakim
statusom od parlamentarnog frakcionašenja, a čije bi vlasti bile iz domena spoljne politike i
odbrane.

Sa druge strane, Žan Mone je shvatao od kakvog je značaja jaka Francuska za EZ. Moneovo
shvatanje jake izvršne vlasti, kao preduslova za djeljenje suverenosti, kojoj se de Gol izričito
suprotstavljao i zbog koje de Gol nije dobio Moneovu podršku na izborima, je bilo dalekovido.
Na osnovu ove Moneove pretpostavke je kasniji predsjednik Francuske, Fransoa Miteran,
uspješno podsticao evrointegraciju tokom 80ih godina.

De Golove finansijske i monetarne reforme su se takođe pokazale od velikog značaja za

integraciju Evrope. Bez de Golove drastične devalvacije franka krajem 50ih, a sa tim povezanih
drastičnih smanjenja javne potrošnje vlade i smanjenja poreza, tada krhka fr ekonomija ne bi
mogla izdržati smanjenje carina unutar EZ. Od tog momenta zajednica je ostala živa.

De Golov stav prema Evropskoj zajednici je bio usklađen sa njegovom politikom prema
Njemačkoj. Dok je prema slaboj i podjeljenoj Njemačkoj 1946 zagovarao kaznenu politiku,
nakon Adenauerovog dolaska i posjete de Golu 1958, de gol se suočio sa radikalno drugačijom
slikom Evrope. Njemačka je bila reindustrijalizovana i ponovo naoružana. De Gol je tada
prihvatio politiku pomirenja i približavanja. Na njihovom drugom sastanku de Gol je uvjerio
Adenauera privrženosti Rimskom ugovoru, a na osnovu toga je dobio podršku Njemačke za
zajedničku poljoprivrednu politiku. Ključni međunarodni događaji iz 50ih i 60ih su samo
potvrdili zajedničku perspektivu politike podrške EZ od strane Francuske i Njemačke. Kada je
Nikita Hruščov zaprijetio da će poduzeti određene mjere ako zapadne sile ne preispitaju status
Berlina kao podjeljenog grada, de Gol je Adenauru odmah ponudio svoju punu podršku i takav
trend se nastavio i u budućnosti. Zapravo, u pitanju je bila de Golova vizija Evropske zajednice i
njegova ideja Evropske Evrope. Evropska integracija bi , prema de Golu, trebala da bude
ograničena samo na tehničke aspekte Ugovora iz Rima, ali ovi aspekti ugovore nisu u potpunosti
provodivi bez dublje međunacionalne saradnje u bezbjednosnim i političkim pitanjima. Na
osnovu toga de gol je u konsultaciji sa Adenauerom pokrenuo incicijativu za zajedničkom
bezbjednosno-odbrambenom integracijom . Komitet kojim je predsjedavao fr ambasador
Kristijan Fuše je konačno objelodanio nacrt plana o konfederaciji evropskih država. Ovakav
Fušeov plan je bio nekompatibilan sa idejom EZ koju su zagovarali osnivači Evrposkog pokreta.
Adenauer je odlučno podržao Fušeov plan. De Gol je iskoristio infrastrukturu Fušeovog plana da
utvrdi zbližavanje Francuske i Njemačke. Stoga je de Gol predložio redovno zasjedanje
predsjednika Francuske i njemačkog Kancelara i to sa njihovim relevantnim ministrima kako bi
razgovarali o kulturnim, ekonomskim, obrazovnim i dr međunarodnim pitanjima, a ovo će na
kraju dovesti do konačnog zbližavanja Fr. I Njem., te samim tim do EZ odn, EU kakvom je
danas poznajemo. Na osnovu ovoga uslijedio je Jelisejski ugovor koji je u principu govori o
tome kako će Francuska i Njemačka razgovarati o svim bitnim pitanjima spoljne politike i međ.
Odnosa, kako bi u tim prilikama imale osiguran zajednički i odlučujući stav o tako važnim
pitanjima, bez razmimoilaženja. Jelisejski ugovor je bio vrhunac Adenauerove diplomatije koji je
predstavljao pomirenje i približavanje dvije tradicionalno neprijateljski nastrojene zemlje.

Ovo je nažalost doprinjelo do razmimoilaženja mišljenja unutar same demohrišćanske partije

kojoj je Adenauer pripadao i koja je imala namjeru da sačini dopunu ovog ugovora koja bi
garantovala privrženost Njemačke postojećim obavezama iz članstva u NATO-u.

Francusko-Njemačko zbližavanje kasnih 50ih i veoma živa ekonomija su pomogli da Evropska

zajednica dobro startuje. Kasne 50e i rane 60e su bile period neobično visokih i održivih stopa
ekonomskog rasta zbog enormnog porasta međunarodne trgovine. Čim su se uvjerili da će
zajedničko tržište biti uspostavljeneo, menadžeri su se u određenoj mjeri počeli ponašati kao da
ono već postoji. Ekonomski uspjeh EZ olakšao je potvrđivanje i prihvatanje njenog ekonomskog
kvaliteta, a samim tim i međunarodnog identiteta. S izuzetkom SSSR-a i njenih satelita, ostale
zemlje su ubrzo prihvatile nadležnosti Komisije u trgovinskoj politici i otvorile trgovinska
predstavništva u Briselu. Uspješni prvi koraci u spoljnoj politici i ekonomskim odnosima, bili su
kontrast u teškoćama pri ispunjavanju drugih odredaba Ugovora. EZ je imala svoj najveći uspjeh
u poljoprivrednoj politici, iako je prema nekim tvrdnjama, cijena toga bilostvaranje jednog
monstruma.

10. Sarl de Gol i Evropska zajednica

Šarl de Gol je prema shvatanju evrointegracionista bio otpadnik od Evropske ideje. On se
zalagao za nacionalnu državu, a to bi prema mišljenju ovih, uništilo razvoj Evropske zajednice (u
periodu 60ih g.). U stvarnosti je de Golov doprinos evropskoj integraciji bio značajan barem po
tome što je zagovarao zajedničku poljoprivrednu politiku koja svoje postojanje unutar EZ duguje
njemu. Iako je ZPP predstavljena kao nešto što opterećuje resurse EU i smeta međunarodnom
trgovinskom dogovoru, ona se pokazala kao ključni instrument solidarnosti te je imala značajan
doprinos pri restrukturiranju tada propadajuće poljoprivrede Zapadne Evrope. Može se reći da
bez zajedničke poljoprivredne politike ne bi bilo ni Evrope.

Drugi aspekt odnosa Šarla de Gola prema EZ je taj što je on bio subjekt koji je spriječavao
ulazak Velike Britanije u EZ te je bio protivnik jačanja moći Evropskog parlamenta i Komisije.
Ulazak Britanije je opet vezan za zajedničku poljoprivrednu politiku. Da je VB dozvoljen ulazak
60ih godina u EZ, to bi osujetilo stvaranje Zajedničke poljoprivredne politike. To bi zapravo
podrivalo nastanak EZ i pretvaranje carinske unije u zonu slobodne trgovine.

De Golovo suprotstavljanje nadnacionalnoj ideji se ogleda u njegovom sukobu sa E Komisijom

1965. Međutim, de Golova nacionalna gledišta i zastupanje međunacionalnog (međuvladinog)
odnosa unutar EZ, je zapravo postavilo osnovu za dalji razvoj EU u budućnosti. Na osnovu
ovakvih odnosa u EZ, ona je preživjela tokom 70ih i dobrim djelom 80ih i postavila je osnov dza
dalji razvoj zajednice u drugoj polovini 80ih i tokom 90ih. Devedesetih je EZ (EU) izgledala kao
čudna tvorevina de Golovih i Moneovih ideja, ali je ipak bila funkcionalna tvorevina. EZ se na
kraju oslobodila stega degolizma i počela jednu novu fazu svoga razvoja na talasu dovršenja,
produbljenja i svog proširenja.

EZ je nastavila ovim pravcem i pokrenute su nove inicijative. VB, kasnije i Irska i Danska, je
primljena u članstvo EZ . Solidarnost unutar EZ je stavljena na probu uoči njenog proširenja i to
zbog francusko-njemačkih nesuglasica oko monetarne politike unutar zajednice. Ovo je
nagovijestilo teškoće koje su nastupile u deceniji poslije proširenja zajednice, a izazvano
ulaskom VB u zajednicu i teške ekonomske recesije, čime su ipak bili opravdani de Golovi
stavovi.

11.Kriza prazne stolice

Sukob oko prijedloga Komisije o finansiranje Zajedničke poljoprivredne politike, bio je

neposredni uzroK onoga što će postati poznato kao kriza prazne stolice. Zajednička
poljoprivredna politika (ZPP) je trebalo da postane potpuno operativna, da bude finansirana od
dadžbina na uvoz poljoprivrednih proizvoda i još nekih industrijskih proizvoda na nivou cijele
EZ. Kako je zajedničko tržište trebalo da se uspostavi prija roka u julu 68., Komisija je
predložila da EZ za to vrijeme stekne neke svoje sopstvene resurse. Prijedlog da se države
članice prije tog roka dobrovoljno odreknu svojih sopstvenih carina je bio problematičan.
Komisija je ubrzo pretjerala i sa prijedlogom kompleksnog budžetskog sistema kojim bi
Komisija i Parlament značajno povećali svoje moći. Ovaj prijedlog je otišao mnogo dalje od
onoga što bi de Gol ikada prihvatio te je prouzrokovao izuzetno napete odnose između njegove
vlade i Komisije.

De gol je inače prezirao ljude iz Komisije smatrajuči ih birokratama bez države, a posebno je
prezirao Halštajna koji nije propuštao priliku da integriše Evropu na federalnim osnovama i da
uveća moći Komisije. Međutim, Halštajn je nastavio sa pritiscima i preuzeo je još jedan
zapanjujući korak. Najprije je objelodanio prijedlog, ne u Savjetu u Briselu, nego u Parlamentu u
STrazburu. Odmah nakon ovoga su izbili problemi u smislu da je francuski ministar spoljnih
poslova upozoro; „naši partneri se prepuštaju iluzijama predlažući nešto za šta znaju da
Francuska neće prihvatiti“.

Ostale države članice, budući neprijateljski raspoložene prema de Golu zbog ovoga, spremile su
se da ga iskušaju u njegovim namjerama. Ključni sastanak otvoren je 28. Jula, s Francuskom kao
predsjedavajućom. Minimalistički stav francuskog ministra spoljnioh poslova, se ogledao u
tome da, se odluka donese o ZPP nakon 1.jula. Ovo nije išlo te je sastanak prekinut dva sata
kasnije. Francuska vlada je istog časa opozvala svog stalnog predstavnika te je oglasila da više
neće učestvovati u stalnim zasjedanjima Savjeta niti u njegovim komitetima.

Suočena sa praznom francuskom stolicom, Zajednica nije mogla obavljati ništa više od običnih
rutinskih poslova. Ovo je u istoriji ostalo poznato kao kriza prazne stolice. De Gol je još i dodao
ulje na vatru postavljajući pitanje koje i nije bilo na dnevnom redu, a ticalo se prvobitnog uzroka
konflikta. Pitanje glasanja kvalifikovanom većinom. De Gol je podržavao jednoglanost, gdje bi
se čak uvažavalo i pravo veta. I ostale države članice su dijelile brigu Francuske da bi mogle biti
preglasane. Međutim, tvrdilo se da će važni nacionalni interesi tesko ikada moći biti ignorisani.

Na sastanku Savjeta, učesnici su ponovo potvrdili svoju posvećenost Ugovoru. U isto vrijeme su
izrazili spremnost na kompromis povodom ranijih prijedloga Komisije i ponudili su Francuskoj
mogućnost da se vrati za pregovarački sto.

12. Luksemburški kompromis

Solidarnost ostalih država Članica je bio razlog da se de Gol odluči da nastavi razgovore.
Organizacije poljoprivrednika i privredni interesi su se pribojavali produžetka krize prazne
stolice. Ovi su dobili priliku da na predsjedničkim izborima demokratskim glasom izraze tu
svoju zabrinutost. De Golov protukandudat Fransoa Miteran je u predizbornoj kampanji nazvao
sebe „kandidatom Evrope“, da bi pridobio glasače. Međutim, u prvom krugu izbora, ni jedan od
njih nije dobio apsolutnu većinu pa su se takmičili u drugom krugu izbora. De Gol je konačno
pobijedio u drugom krugu, ali uz vrlo malu razliku glasova. Ovakvi rezultati su ipak bili
pokazatelj limita proevropske politike na unutrašnjoj sceni Francuske. Sedmicu dana nakon
završetka izbora, Francuska je konačno pokazala spremnost da radi na završetku krize i konačno
je riješena na sastanku ministara spoljnih poslova 1966. Iste godine de Go izvodi Francusku iz
NATO.
Većinsko glasanje u Savjetu je ipak ostalo neriješeno pitanje. Međutim, pitanja oko privremene
finansijske uredbe za Zajedničku spoljnu politiku i budžetske nadležnosti parlamenta su riješena.
Obe strane su se obratile u deklaraciji nakon ovoga sastanka.

Luksemburški kompromis je zapravo bi deklaracija slaganja oko neslaganja.

Istaknute su 4 svari:

• Za stvari koje su važne za jednu ili više država članica, članovi savjeta će pokušati da
dođu do riješenja koje bi bilo prihvatljivo za sve članove savjeta, poštujući
međusobne interese i interese zajednice istovremeno
• Francuska strana smatra da o pitanjima veoma važnim za nacionalni interes, diskusija
treba da se nastavi sve do onog momenta kada se iznađe konačan jednoglasan
dogovor
• Šest članova savjeta primjećuju da postoje razmimoilaženja oko toga šta treba činiti u
slučaju da se ne postigne konačan dogovor
• Smatraju da ove razlike ne treba da utiču na to da se rad zajednice nastavi u skladu sa
normalnom procedurom.

Ishod krize je očigledno predstavljao pobjedu za Evropsku zajednicu. U stvarnosti, kriza je

završena pobjedom de Gola. Savjet je u maju 66. Odobrio privremeno finansiranje ZPP, a
ambiciozni prijedlog Komisije da se revidiraju budžetske procedure je netragom nestao. Kriza je
podrila Holštajnov kredibilitet, ali i samopouzdanje Komisije.

Kriza je pokazala da Zajednica zavisi od okruženja nad kojim i nema baš puno kontrole.
Međutim, kriza je sa druge strane, doprinijela oblikovanju političkog okruženja u kome će
Zajednica funkcionisti u narednom periodu . Kao posljedica ovoga, Zajednica i
Zapadnoevropske države su se približile degolističkim stavovima konfederalizma, dok su
evrofederalisti izgubili na značaju, što je još jedna potvrda de Golovih načela.

13. Sprijecavanje clanstva Velike Britanije

Pitanje prosirenja EZ prvi put je postavljeno 1961. godine kada je VB podnijela zahtjev za
clanstvo.Do kraja 50ih godina bilo je ozigledno da Komonvelt nije adekvatno sredstvo za
ispunjavanje britanskih interesa,ali je duboko nepovjerenje prema evropskim integracijama
umanjivalo britanski entuzijazam.Neuspjeh inicijative o slobodnoj trgovini i odgovarajuci uspjeh
carinske unije koja se razvijala ubjedili su politicke i privredne lidere da interes zemlje jeste
puno clanstvo u EZ.Laburisti su bili duboko podijeljeni oko ovog pitanja, dok su konzervativci
nacelno podrzavali intergaciju. Kenedi je apsolutno odobravao britansko clanstvo , sto je
izazvalo sumnje kod de Gola koji je smatrao da pravedni transatlantski odnosi nisu moguci dok
god je Zapadna Evropa bila potcinjena SAD.Kenedijev veliki plana za cvrsce odnose sa SAD i
EZ i jaci atlantski savez bio je u suprotnosti sa de Golovim planom "evropske Evrope".De Gol
jeste politicki dugovao Mekmilanu (britanskom premijeru),ali pokusaji Mekmilana da da
prevazidje protivljenje de Gola bili su uzaludni.Prema sporazumu iz Nasaua ,Britanije bi koristila
rakete SAD kao nosace za britanske nuklerane bojeve glave,koje bi bile integrisane u NATO. De
Gol je to smatrao stetnom predajom suvereniteta.
De Golovo "ne": to je izrekao na konferenciji za stampu1963 .Izlozio je istoriju britanskih
odnosa sa EZ.Nakon sto je pokusala da uroni EZ u siroku zonu slobodne trgovine,Britanije je
zeljela da pristupi prema vlastitim pravilima.
Pregovori nisu dali mnogo dokaza da VB moze da prihvatio caronu koja je istinski zajednicka,da
odustane od svih prviliegija koje proizilaze iz Komonvelta,da tretira svoje angazmane sa drugim
zemljama Zone slobodne trgovine nistavnim.Ulaskom VB , EZ ne bi trajala dugo i postala bi
zajednica pod americkom dominacijom i upravljanjem. Mnogi drzavnici i zvanicnici EZ slagali
su se da Britanije jos uvijek nije spremna za pristupanje.
Drugo De Golovo "ne": Kda je VB ponovo podnijela zahtjev za clanstvo 1967 na vlasti je bila
Laburisticka partija.Premijer Harold Vilson nije bio siguran u clanstvo,ali nije vidio bolju
alternativu.Nadao se da ce pevazici francusko protivljenje tako sto ce se zbliziti sa De
Golom.Dijelio je francuski strah od dugorocnih posljedica tehnoloske superiornosti SAD na
evropsku industriju.Samo 4 dana nakon sto je Britanija podnijela zahtjev za clanstvo , De Gol je
rekao da Britanija jos uvijek nije dostigla temeljnu ekonomsku i politicku transformaciju,te da bi
ulazak Britanije znacio raspad EZ.Nakon toga VB povlaci zahtjev.

14.Odlazak Sarla de Gola i promjene koje su uslijedile

Socijalni nemiri u Francuskoj u maju 1968. vrhunac su dozivjeli serijom nemira i strajkova koji
su prijetili da obore i vladu i rezim.De Go je toliko bio preokupiran spoljnim odnosima da nije ni
primjetio sve vece unutrasnje nezadovoljstvo.Nakon mjesec dana nemira cinilo se da je Petoj
Republici dosao kraj.Vlada je prezivjela,ali ne zbog de Gola koji je na vrhuncu krize pobjegao iz
Pariza i ostavio premijera Zorza Pompidua da pronadje rjesenja.U junu 1968.raspisani su novi
izbori.Degolisti i njihovi saveznici su pobijedili,ali su dogadjaji od maja srusili njegovu licnu,
politicku popularnost.1969. podnosi ostavku.De Gol je ucinio mnogo vise od obnove francuskog
ponosa i samopostovanja.Pruzio je Evropi osjecaj identiteta i svrhe u vrijeme podredjenosti
supersilama.Nakon de Gola , kljuc razvoja EZ bio je u rukama Zorza Pompidua.On jeste bio
degolista,ali nije robovao de Golovoj politici prema EZ.Za tvrdokorne degoliste veto na zahtjev
Britanije za clanstvo postao je svetinja.Za sve siru javnosti i za francuske prijatelje iz EZ
,povlacenje veta je bio jedini nacin na koji je Francuska mogla da povrati kredibilitet i uticaj u
EZ. Dogadjaji iz 1968.ekonomski su oslabili Francusku.Pompidu je tako bio u daleko slabijoj
poziciji od De Gola da sprijeci clanstvo Britanije.Kako je Francuska slabila, tako je Njemacka
rasla.Tada je kancelar bio Vili Brandt.Rastuca moc Njemacke i jacanje njenog politickog
samopouzdanja ucinili su pristupananje VB prihvatljivijim za Pompidua.Zajedno su Francuska i
Britanija mogle da budu protivteza Njemackoj.Brant je politiku ,poznatu kao Ostpolitik uzdigao
na nivo osnovnog nacela njemacke spoljne politike i isticao je vaznost pristupanja Britanije kao
sredstva da se razuvjere oni koji su se plasili njemackog oporavka.Ostpolitik je bila nova istocna
politika,saradnja sa SSSR , ali prije svega sa Istocnom Njemackom.

15.Samit u Hagu 1969. godine

Pompidu je u decembru 1969. godine oraganizovao poseban samit lidera EZ u Hagu.Holandija je

u to vrijeme bila na mjestu rotirajuceg predsjedavajuceg EZ.Posto je de Gol otisao, a prosirenje
je bila glavna tema,vecina drzava clanica predvidjala je velike pomake i uvjerenje da je EZ
ponovno pokrenuta.Prihvacena je Pompiduova fraza dovrsenje-produbljenje-prosirenje.Na
samitu je Pompidu prihvatio prosirenje,ali je trazio da se najprije ojacaju postojece nadleznosti
Zajednice.Dovrsenje je znacilo finalizovanje finansiranja Zajednicke poljoprivredne
politike.Pregovaranje o finansiranju EZ iz vlastitih izvora i o finansijskoj uredbi iz ZPP znacilo
bi otvaranje rasprave o budzetu Evropskog Parlamenta.Produbljenje je znacilo sirenje
nadleznosti EZ prekopostojecih javnih politika i aktivnosti.Pompidu je posebno zagovarao
sistem saradnje u spoljnoj politici putem redovnih sastanaka ministara spoljnih poslova i
vjerovatno osnivanje sekretarijata u Parizu.Predlozio je produbljenje EZ i koordinisanje
monetarnih politika drzava clanica.Pjer Verner, premijer Luksemburga, pristao je da do sredine
sljedece godine napravi izvjestaj o Ekonomskoj i monetarnoj uniji.Pompidu odbio da odredi
datum pocetka ,a posebno datum okoncanja pregovora o pristupanju.Ipak, Francuska je obecala
da ce pregovori o pristupanju poceti do juna 1970.
Rezultat samita u Hagu: nastavak procesa integracija, finansiranje ZPP,sirenje nadleznosti
,najava uspostavljanja ekonomske i monetarne unije.

16.Prvo prosirenje EZ

Prijem Britanije
Pregovori o prijemu su poceli u junu 1970 . u Luksemburgu i zavrsili su se godinu dana kasniej u
Briselu.Poznati problemi prethodnih zahtjeva za clanstvo ponovo su izbili na povrsinu,ali su
razgovori bili mnogo blazi i kraci nego oni pocetkom 1960-ih.Hit, britanski premijer , je bio
nestrpljiv po pitanju clanstva , cilj mu je bio da dobije clanstvo,a onda da rjesava
neslaganja.Smetnje koje su bile vezane za clanstvo Britanije u Komonveltu izgubile su na
znacaju.Pregovori su povremeno zastajali zbog britanskih budzetskih doprinosa.Sastanak Hita i
Pompidua 1971.pomogao je da se rijese otvorena pitanja.U dokumentu britanske vlade sumirani
su rezultati pregovora o pristupanju i iznesena argumenti u korist clanstva i to: ukoliko VB
pristupi EZ zemlja ce biti bezbjednija,sposobnost da se ocuva mir i unaprijedi razvoj u svijetu
bice veca, ekonomija jaca,a ljudi i industrija ce biti prosperitetniji.Pompidu je najavio da ce u
martu 1972. u Francuskoj biti odrzan referendum o prosirenju.Na referendum je izaslo 60%
biraca, a 32% je glasalo protiv.Razlozi za to se nalaze u unutrasnjoj politickoj situaciji.
Pitanje clanstva u EZ u Norveskoj je bilo jos spornije,gdje je na referendumu 1972. tijesna
vecina glasala protiv.Premijer je obecao podnijeti ostavku u slucaju negativnog rezultata. Vlada
je zeljela da razuvjeri biracko tijelo po pitanju posljedica clanstva , posebno onih po ribarstvo i
poljoprivredu ,koji su u Norveskoj bili zasticeni vise nego u EZ i naftnu industriju koja je bila u
povoju.Ipak, na referendumu je 54% biraca bilo protiv.U Danskoj je referendum donio
impresivno prihvatanje clanstva(63%).Buduci da je vecina izvoza zemlje bila usmjerena ka
Britaniji i Njemackoj, neulazak Danske u EZ znacio bi ekonomsko samoubistvo.Irski
referendum odrzan je u maju 1972. i pokazao je jaku podrsku clanstvu(83%), zbog slicnih
razloga kao i u Danskoj.
Od cetiri kandidata koji su podnijeli zahtjev , tri su 1973. pristupila EZ: VB, Danska i Irska.

17.Samit u Parizu 1974.

Države članice su 1974. odlučile da ustanove Evropski savet, odnosno da učine sastanke šefova
vlada tj. država redovnim, što je podrazumijevalo sastajanje najmanje tri puta godišnje.Odlučeno
je, takođe, i da se Evropski parlament bira na opštim, direktnim izborima, što se prvi put
dogodilo 1979. godine.Belgijski premijer Leo Tindemas dobio je zadatak da predlozi nacine za
unapredjenje evropskih integracija.On se manje fokusirao na cilj fedreralne Evrope,a vise na
potrebu za institucionalnom reformom i umjerenim prosirenjem nadlazenosti
EZ.Najkontroverzniji aspekt izvjestaja bio je razmatranje mogucnosti Evrope u dvije brzine,sto
je podrazumijevalo razlicite stepene integracije u zavisnosti od volje i mogucnosti svake drzave
clanice.Ovaj izvjestaj nije usvojen.

18.Evropski monetarni sistem

Inicijativa je pokrenuta 1979. da bi se uspostavila zona relativne monetarne stabilnosti.EMS je

pomogao zemljama clanicama da se izbore sa inflacijom i oporave ekonomski rast.Najvise
zasluga za stvaranje EMS pripada Roju Dzenkinsu,predsjedniku Komisije od 1977. do
1981.Dzenkins je startovao polako i nesigurno.Onda je iskoristio priliku 1977. na predavanju u
Firenci i objavio svoju ideju.Tvrdio je da mi monetarna unija smanjila nezaposlenost, smanjila
inflacije i povecala investicije.Imao je jaku podrsku od Belgije, a Njemacka je bila jedna od
najmanje zainteresovanih clanica.VB nije ucestvovala. Glavni saradnik Dzenkinsa je bio Smit.
Smit i Desten su iskoristili redovne sastanke Evropskog savjeta da promovisu svoje monetarne
prijedloge.Samit u Bremenu predstavljao je odlucujucu fazu u stvaranju EMS.Strah da bi on
mogao propasti pojacao se nakon sto je Desten sasvim neocekivano trazio da se ukinu monetarna
kompenzatorna sredstva koja Francuskoj nisu bila od pomoci,ali su u Njemackoj bila jako
popularna.Uskoro je Desten , ipak, povukao zahtjev.EMS zahtjevao je stabilnost cijena: najnize
stope inflacije,unapredjenje ekonomske saradnje, suzbijanje negativnih spoljasnjih
efekata.Formirana je zajednicka moneta eki.Cilj EMS je bio da se uspostavi monetarna stabilnost
EU i da se ogranice varijabilni devizni kursevi.

19.Britansko budzetsko pitanje

Britansko budzetsko pitanje znacilo je da je EZ opet pala u probleme.Margaret Tacer dosla je na
vlast u VB, podrzavala je integraciju u EZ.Smatrala je da EZ treba da se ukloni barijere trgovini
i investicijama i da koordinacija ekonomske i spoljne politike treba da bude iskljucivo na osnovu
medjuvladine saradnje.Prema njenom misljenju,Britanija je placala previse, a dobijala
premalo.Specijalni prelazni aranzmani za VB samo su prikrivali finansijski teret clanstva.Krajem
1980-ih godina obim britanskog prevelikog placanja postao je ocigledan.Tacerova je imala
prirodnog saveznika u Smitu,cija je zemlja takodje mnogo placala EZ , ali je ona to bila u
mogucnosti,a i zbog ratne krivice nije mogla da se buni.Tvrdila je da bi se budzetske reforme
britanska javnost okrenula protiv EZ ili mozda cak zatrazila povlacenje.Zbog neprijatne naravi i
pristupa Tacerova , ovo je postalo jedan od najsloznijih i najspornijih pitanja u istoriji EZ.Njena
agresivnost ojacala je njenu reputaciju u VB , kao branioca britanskih interesa.Njen prvi sastanak
Evropskog savjeta pretvorio se u pravi okrsaj.Iako je zahtjevala da se vrati britanski novac, ona
nije, a ni niko drugi, govorio o kojim iznosima je rijec. Na samitu u Luksemburgu
1980.okoncana je ova borba.Razlike izmedju onog sto je ona trazila i onog sto su drugi nudili je
bila mala, ali je ona ipak odbila.Odlucujuci susret bio je na sastanku ministara spoljnih poslova ,
kada je britanski ministar spoljnih poslova konacno ubijedio Tacerovu da pristane na
ponudu.Ovo je bilo samo privremeno rjesenje, Tacerova se ovom problemu vratila vec
1983.Trazila je trajno rjesenje, a ne samo godisnja obestecenja.Situacije se izmjenila na bolje
kada je Francuska preuzela predsjedanje Savjetom.Miteran je bio odlucan da rijesi ovaj
problem,ali i Tacerova zeljela da se spor rijesi.Rjesenje se pojavilo na osnovu povracaja u obliku
fiksnog procenta britanskog neto doprinosa svake godine.Tako se spor konacno rijesio.

20.Program jedinstvenog trzista

Jedan od faktora kojisu uticali da se obnovi interesovanje za jedinstveno trziste jeste ideoloska
promjena koja je tada zahvatila Zapadnu Evropu, a narocito izborna pobjeda Tacerove
1979.Miteran je nakon dolaska na vlast 1981. sprovodio socijalisticku agendu drzavne
intervencije i regulacije.Posljedice su bile katastrofalne: rast inflacije, pad investicija,pad
vrijednosti franka.Pod Delorovim uticajem ,Miteran je napustio ovakav pristup.Etjen Davinjon
takodje je doprinjeo stvaranju jedinstvenog trzista.Zagovaranjem prednosti saradnje unutar EZ ,
dosao je do rezultata u vidu "Evropskog strateskog programa za istrazivanje i razvoj u
informacionim tehnologijama , ESPRIT".I Komisija je isticala potrebu za jedinstvenim trzistem i
proglasila je da svaki proizvod uvezen iz druge drzave clanice morra biti prihvacen ako je
legalno proizveden.Kasnije ce Komisija zatraziti od Savjeta da usvoji veliki broj prijedloga
kojima se jaca unutrasnje trziste i da pojednostavi granicne formalnosti unutar EZ ukljucujuci
carine, oporezivanje i statistiku.Komisija je za samit u Fontenblou pripremila detaljan dokument
koji se ticao velikog broja pitanja iz oblasti unutrasnjeg trzista: uklanjanje carinskih barijera,
sloboda kretanja ljudi ,robe,kapitala i usluga.Na samitu u Fontenblou formirana su dva komiteta:
Adonino i Komitet za institucionalna pitanja.Jednistveno trziste predstavlja jedinstveni fizicko-
geografki i ekonomski prostor,unutar kojeg ne postoje ekonomske granice i u kojem su potpuno
zazivjele 4 slobode.Faze razvoja jedinstvenog trzista:
1968- uvodjenje carinske unije (liberalizacija kretanja roba )
1969-1992: donosenje akta kojim je izrazeno prerastanje u jedinstveno unutrasnje trziste
1993-2000:Mastriht, stvaranje EMU i uvodjenje evra.

21. Spoljni odnosi EZ 80-ih godina

Spoljni odnosi EZ bili su jednako problematični kao i njen unutrašnji razvoj ranih osamdesetih
godina XX vijeka.Podizanje tenzija između Istoka i Zapada stavilo je na probu sposobnost
Zajednice da djeluje na međunarodnom planu.Evropska politička saradnja nije mogla odgovoriti
na neke krize: sovjetska invazija na Afganistan 1979.,uvođenje vanrednog stanja u Poljskoj...
Neprijateljstvo SAD prema SSSR stavilo je na probu solidarnost EZ.Reganova administracija je
u SSSR vidjela izvor svih zala i pritiskala evropske saveznike da prekinu ekonomske i trgovačke
aktivnosti sa SSSR.Situacije se pogoršala 1982. kada su SAD proglasile sankcije protiv
američkih filijala i preduzeća koja su imala američke licence,a koja su bila uključena u sovjetski
gasovod.Takav potez samo je učvrstio antiamerikanizam i ubrzao saradnju u EZ.

SAD i njeni evropski saveznici sporili su se oko razmještanja nuklearnih raketa srednjeg dometa
od strane NATO-a u Zapadnoj Evropi.Nisu se slagali ni u pogledu politike prema Bliskom
istoku,neke evropske države kritikovale su Izrael i podržavale Palestinu. Iritantnost ponašanjem
SAD ohrabrilo je države članice da se dokažu na međunarodnoj sceni.Glavnu ulogu je preuzela
Francuska.Fransoa Miteran je održao govor u Evropskom parlamentu u kojem je pozvao na
institucionalne reforme i veća ovlašćenja Zajednice u unutrašnjim i spoljnim poslovima.Zatražio
je od država članica da se angažuju u domenu zajedničke odbrane.Tako je stvoren „Nacrt
evropskog akta“ , poznatiji kao Genšer-Kolombovi prijedlozi.Akt je zagovarao efikasnije
odlučivanje i veće nadležnosti Zajednice u spoljnim odnosima.SAD su zbog toga izrazile
zabrinutost.Iz različitih razloga jednom broju manjih država (Grčka,Danska, Irska) nije se dopao
naglasak na tijesnoj bezbjednosnoj saradnji.Genšer-Kolombovi prijedlozi nisu imali veći
uticaj,ali su indirektno doprinijeli oživljavanju EZ.

22. Jedinstveni evropski akt

Jedinstveni evropski akt predstavljao je prvu veliku izmenu ugovora u istoriji Evropske
zajednice. Međuvladina konferencija na kojoj je usvojen trajala je od septembra 1985. do januara
1986. Pregovore su vodili ministri spoljnih poslova kojima su pomagale dvije radne grupe
visokih službenika. Prva, koja se uglavnom sastojala od stalnih predstavnika, bavila se
revizijama Ugovora. Druga, u kojoj su bili politički direktori ministarstava spoljnih
poslova(politički komitet), bavila se Evropskom političkom saradnjom, a izradila je i nacrt
preambule akta. Osim ministara i zvaničnika država članica, komesari ili zvaničnici Komisije
učestvovali su na svakom nivou konferencije.

Pisani predlozi država članica i Komisije obezbedili su materijal za konferenciju. Jedan od prvih
doprinosa Komisije bio je predlog da se usvoji jedinstveni završni dokument, a ne pojedinačno
ugovor o saradnji u spoljnoj i bezbedonosnoj politici i posebna kompilacija revizija Rimskog
ugovora. Države članice su bile sumnjičave, ali su ubrzo uvidjele političku prednost postojanja
jednog dokumenta koji će nastati iz konferencije. Ipak, tek u kasnoj fazi pregovora ministri
spoljnih poslova prihvatili su ideju jedinstvenosti, a končan rezultat njihovih rasprava je
Jedinstveni evropski akt.

Kada je reč o javnim politikama i procedurama EZ, na konferenciji nije bilo teško da se prihvati
cilj unutrašnjeg tržišta, definisanog kao 'oblast bez unutrašnjih granica u kojoj je obezbeđeno
slobodno kretanje robe, lica, usluga i kapitala'. Međutim, pregovori o neophodnim koracima za
njegovo ostvarivanje bili su predvidljivo borbeni. Na kraju, na konferenciji je revidiran Ugovor
tako da se omogući većinsko glasanje o harmonizaciji, ali samo za približno dve trećine mera
predviđenih u Bijeloj knjizi. Ostale mjere i dalje su bile predmet jednoglasnog odlučivanja. Na
konferenciji je takođe odobren veliki broj nacionalnih derogacija za različite aspekte programa
jedinstvenog tržišta.

Konferencija se nije direktno suočila sa Luksemburškim kompromisom, neformalnim

dogovorom prema kojem država članica može da spriječi glasanje u Savjetu. Neke države
članice su u dogovoru da se koristi glasanje kvalifikovanom većinom u većini pitanja u okviru
programa jedinstvenog tržišta prepoznale početak usaglašenog napora da se podrije mogućnost
veta država članica. Druge su izvukle suprotan zaključak, navodeći nastavljanje primjene
jednoglasnosti u najkontroverznijim pitanjima iz Bijele knjige. Nesumnjivo države članice ostaće
osjetljive na međusobne brige, na taj način čineći trajnom 'veoma jaku sklonost Saveta da nastoji
da postigne konsenzus bez obzira na pravila glasanja'.

Pitanje uloge Parlamenta u procesu odlučivanja bilo je podjednako osjetljivo. Kako bi EZ

pogurale više u federalnom pravcu i uvećale njenu demokratsku legitimnost, Nemačka i Italije su
tražile veća ovlaštenja za Parlament, dok je Britanija zauzela suprotan stav, dok se Francuska
protivila jačanju zakonodavne uloge Parlamenta. Ovo pitanje je dominiralo velikim brojem
pregovaračkih sesija, uključujući i samit u decembru 1985. Konačno na konferenciji je
dogovoreno da se proširi 'obavezno' konsultovanje između Saveta i Parlamenta na nove oblasti
javne politike i da se uspostavi 'procedura saradnje' kako bi se Parlament u potpunosti uključio u
zakonodavani proces.Parlament je dobio pravo da odobrava sporazume o pristupanju i
pridruživanju. JEA sadržavao je značajne promjene u politici zaštite životne sredine , istraživanju
i razvoju i koheziji između bogatih i siromašnih regiona u EZ.Proces ratifikacije tekao je
relativno glatko.Javnost nije mnogo brinula zbog velikog gubitka nacionalne suverenosti ili zbog
pretjerane akumulacije vlasti od strane Komisije.JEA stupio je na snagu 1987. , a 1988. donesen
je izvjestaj Cekini koji je predvidjao rast BDP za 4,5%, porast broja radnih mjesta 1,8- 5 miliona,
smanjenje cijena 4,5% - 6,1%, isporuka sto vise roba po sto manjim cijenama.

23. Mediteransko proširenje EZ

Riječ je o pristupanju Grčke 1981. I o pristupanju Španije i Portugala 1986.godine.Iako je Grčka
pristupila EZ u relativno kratkom roku,pregovori sa Španijom i Portugalom bili su teški i odužili
su se.Sve tri zemlje su bile siromašne.Njihovo ukupno stanovništvo činilo je 20% stanovništva
od ukupnog stanovništva EZ. Mogućnost pristupanja ove tri zemlje obeshrabrila je mnoge države
članice , ne samo zbog teškoća izazvanih prvim proširenjem.

Grčka

Grčka je uspjela da se distancira od druga dva kandidata,koji su predstavljali veći ekonomski

problem za EZ.Komisija se usprotivila brzom pristupanju Grčke.Predsjednik Komisije Roj
Dženkins je smatrao da je Grčka od svih kandidata najmanje spremna da pristupi.Za razliku od
toga Savjet je posmatrao grčki slučaj prvenstveno iz političke perspektive i zanemario je savjet
Komisije.Grčka je započela pregovaranje u julu 1976.Grčki premijer Konstantin Karamanlis
izdvojio je svoju zemlju od druga dva kandidata.Nije pokretao nikakva sporna pitanja i zaključio
je sporazum o pristupanju 1979. Ugovor je stupio na snagu 1981.i Grčka je postala deseta članica
EZ.

Portugal i Španija

Portugal je takođe pokušao da obezbjedi da se njegov zahtjev posmatra odvojeno i zaključi

brzo.Pregovori o pristupanju Portugala počeli su prije nego pregovori sa Španijom.Iako je EZ
pregovarala sa svakom zemljom odvojeno,kratak period između početka pregovora ukazivali su
na to u kojoj mjeri je EZ smatrala da su oni povezani.Pristupanje Portugala snažno je podržavala
Margaret Tačer,zbog prijateljstva sa Portugalom i želje za širom i slabijom Zajednicom.Dok god
je Francuska bila nezainteresovana za proširenje (zbog zabrinutosti u vezi sa zajedničkom
poljoprivrednom politikom) bilo je malo vjerovatno da će Portugal brzo pristupiti.Fransoa
Miteran je odbio je da prihvati proširenje dok se ne pronađe prihvatljivo rješenje za
poljoprivredu mediteranskih zemalja.Formiranje stabilne administracije u Lisabonu od strane
Maria Suareša 1983.doprinijelo je da EZ blagonaklonije gleda na Portugal.Sudbina španskih i
portugalskih pregovora bila je u sve užoj vezi.Bez napretka u pregovorima sa Španijom,i
Portugal je imao male šanse za skoro pristupanje. Španije izgleda nije bila spremna da prihvati
sve obaveze članstva,posebno potrebu uvođenja poreza na dodatu vrijednost,smanjivanje
subvencija i obuzdavanje protekcionizma.Situacija se popravila kada je Felipe Gonzales
formirao vladu u Madridu.On je bio veliki evrofil i najvažniji cilj mu je bio da uvede Španiju u
EZ. Ribarstvo je postalo predmet spora između EZ, sa jedne strane, i Španije i Portugala , sa
druge strane. Odlučujući korak o pristupanju odigrao se u okviru unutrašnjih odnosa EZ kroz
rješavanje britanskog budžetskog pitanja.Nacionalni lideri su na samitu u Fontenblou
1984.objavili da će se proširenje odigrati do 1986. Pregovori između EZ i država kandidata
ubrzali su se nakon toga.Proširenje je opet otežano grčkim zahtjevom da se države članice
sporazume oko Integrisanih mediteranskih programa, koji su zahtjevali finansijsku pomoć
,prvenstveno za Grčku,a zatim Italiju i južnu Francusku,čime bi se pomogao razvoj
poljoprivrede,turizma i malog biznisa. Nakon intenzivnih pregovora , na sastanku Evropskog
savjeta 1985.,dogovoren je sedmogodišnji program bespovratne pomoći i zajmova kojim će se
pomoći postojećim mediteranskim regionima.Unatoč prvobitnom protivljenju Tačerove,države
članice su konačno prihvatile iznos od 6,6 mlrd € , od kojih bi Grčka primila otprilike 30%.
Ishod samita u Briselu bio je Delorov trijumf,predstojeće proširenje obezbjedilo je psihološki
podsticaj i dodatni razlog za institucionalnu reformu. Konačno, 1986. Portugal i Španija
pristupaju EZ.

24. Ekonomska integracija i geopolitičke promjene

Bez obzira na to kada je ostvarivanje programa jedinstvenog tržišta postalo nepovratno,ono je

izuzetno dobro startovalo u svijetu trgovine i biznisa.Preduzetnici i poslovni ljudi su bili očarani
programom jedinstvenog tržišta.Velika preduzeća su bila u najboljoj poziciji da iskoriste
mogućnosti EZ bez granica.Paolo Čekini, bivši zvaničnik Evropske komisije,dobio je zadatak da
izmjeri troškove održavanja statusa quo , da analizira uticaj tržišnih barijera i uspoređivanja EZ
sa Sjevernom Amerikom. 1988.godine Čekinijev tim objavio je optimistične rezultate.Svrha tzv.
Delorovog paketa budžetskih prijedloga proizilazila je iz njegovog naziva : „Obezbjeđivanje
uspjeha Jedinstvenog akta“, koji je nalagao EZ da do 1992. dostigne jedinstveno tržište i
sprovede veliki broj povezanih javnih politika bez kojih jedinstveno tržište ne bi moglo da
funkcioniše.Jedna od tih politika bila je politika kohezije: zatvaranje ekonomskog jaza između
bogatih i siromašnih članica EZ i između bogatih i siromašnih regiona unutar država
članica.Politika kohezije je postala jedna od najvecih mogucih prepreka u stvaranju jedinstvenog
trizsta.Siromasne drzave clanice su trazile su veca davanja za regionalnu i socijalnu politiku u
zamjenu za liberalizaciju trzista.Tacerova je imala vjecitu averziju prema povecanju sredstava i
svima je dala do znanja da ce ona zadrzati svoj povrat novca.Inace je podrzavala Delorovu
rijesenost da ogrnici potrosnju namjenjenu poljoprivredi i da nametne opstu budzetsku
disiplinu.Tacerova je opet dosla u sukob sa Komisijom i sa siromasnijim clanicama.Drzave su
gotovo godinu dana pregovarale bez rezultata,Delor je bi ocajan . Konacno su se dogovorili
udvostruce strukturne fondove do 1992., da uvedu nov metod procjene budzeta i da se reformise
ZPP.

25. Plan Zaka Delora u stvaranju EMU

Delor je htio da revitalizuje EZ tako sto bi preispitao procedure odlucivanja,pokrenuo novu

inicijativu u oblasti monetarne politike i prosirio nadleznosti u oblasti spoljne i odbrambene
politike.Prvenstveno je htio da se koncentrise na EMU,ali je znao da je monetarne politika u srzi
nacionalne suverenosti i da jedna inicijativa koja bi isla dalje od EMS tih godina ne bi
uspjela.Predosti unutrasnjeg trzista bile su velike i nacionalni lideri su ih velicali.Delor je
vjerovao da ce opredjeljenje za strategiju jedinstvenog trzista dovesti do unapredjenja procedura
odlucivanja.Unutrasnje trziste nikada ne bi moglo da se ostvari da jednoglasnost nije zamijenjena
kvalifikovanom vecinom.Delor i Kokfild radili su na nacrtu Bijele knjige o dovrsavanju
unutrasnjeg trzista , jednog od najvaznijih dikumenata koji je ikad pripremljen za raspavu ispred
Savjeta.Komisija je igrala glavnu ulogu, a Delor je znao da bez jacanja ovlascenja i morala
Komisije EZ nece opstati.Tako su se strategije Delora i Komisije poklapale.Delor je predstavio
Bijelu knjigu Savjetu 1985.Bijela knjiga je napoznatija po svom dodatku koji navodi oko 300
propisa kojima se ukidaju fizicke (uklanjanje granicnih kontrola) , tehnicke(uklanjanje barijera
koje stavraju nacionalni propisi i standardi, EZ treba da se ogranici na minimalan broj
zdravstvenih i bezbjednosnih zahtjeva) i fiskalne (usaglasavanje PDV) barijere.Bijela knjiga je
bila veliki napredak za EZ.Prihvatanje Bijele knjige od strane Evropskog savjeta ne bi bilo
dovoljno da se obezbjedi uspjeh programa jedinstvenog trzista zbog proceduralnih
problema.Zakodavne reforme u EZ predstavljene su na samitu u Milanu u formi Dodzovog
izvjestaja.Dodzov komitet je proucio veliki broj opcija za poboljsanje zakonodavnog procesa
,jacanje Komisije i EP i otklanjanje zastoja u Savjetu.Komitet je razmotrio mogucnost formalnog
prosirenja nadleznosti EZ ,posebno u oblastima konkurencije,istrazivanja i razvoja ,zastite
potrosaca ,procedure saradnje medju drzavama clanicama u oblasti spoljne politike.U finalnom
izvjestaju komiteta, identifikovani su brojni prioritetni ciljevi: ogranicavanje upotrebe
jednoglasnosti u Savjetu,jacanje zakonodavne uloge Parlamenta, davanje vece izvrsne vlasti
Komisiji i pokretanje nove inicijative u oblasti javne politike.Samit u Milanu je opet zapeo u
procedurama: Tacerova se protivila reviziji ugovora, Miteran i Kol su trazili su veliku
institucionalnu reformu.Na Delorov prijedlog pokrenuta je inicijativa za odrzavanje nove
konferencije radi revizije Rimskog ugovora kako bi se poboljsalo odlucivanje i prosirila
nadleznost EZ.Tacerova se protivila,ali sama nije mogla sprijeciti odrzavanje nove
konferencije.Britanija, Grcka i Danska su mogle da sabotiraju konferenciju iznutra,ali previse
toga su mogle da izgube.

Koristeci uspjeh programa jedinstvenog trzista,Delor je posvetio paznju primarnom cilju

Evropske monetarne unije.Ideje monetarne unije su postale popularne nakon uspjeha EMS.Na
inicijativu Delora, pod pritiskom Miterana ,i uz slabu podrsku Kola, Evropski savjet je odlucio
da naredi grupi eksperata da prouci i predstavi konkretne izmjene koje bi mogle dovesti do
EMU.Lideri EZ su prihvatili pristup koji je predlozen, da se do EMU dodje u tri faze:

1990-1993: uklanjanje svih prepreka slobodnom protoku kapitala,sloboda koristenja ekija,

pojacavanje ekonomske konvergencije

1994-1998: osnivanje EM instituta, zabrana kreditiranja javnog sektora od strane Centralne

banke, jacanje koordinacije monetarnih politika, jacanje ekonomskog usaglasavanja

1999- nepovratno fiksiranje kurseva nacionalnih valuta , uvodjenje evra, vodjenje jedinstvene
monetrane politike .

Francuska je bila najveci zagovornik EMU, a Tacerova se najvise protivila.Kol je bi neodlucan

jer bi stvaranjem EMU Njemacka izgubila svoju dominaciju u kreiranju monetarne politike.Na
kraju je ipak Tacerova popustila i 1990. pocela je Faza 1.

26. Ujedinjenje Njemacke I EU

Rušenjem Berlinskog zida javljali su se novi izazovi za Britaniju, Francusku (latentni strah od
jake Njemačke) ,ali I Evropsku Zajednicu u cjelini (ekonomski – kako prihvatiti nerazvijenu
Istocnu Njemačku I politički–kako spriječiti Njemačku da bude nadmoćna). S druge strane
izazov Njemačke je bio da uvjeri članice u svoju privrženost evropskoj integraciji.

U ključnom obraćanju pred njemačkim parlamentom 1989.,Kol je želio da umiri nervozne

članice EZ izjavom “buduća arhitektura Njemačke mora biti uklopljena u buduću arhitekturu
Evrope kao cjeline”.

Na prvim slobodnim izborima u Istočnoj Njemačkoj, marta 1990. ubjedljivo je pobjedila Kolova
Demohrišćanska partija I time su povećane šanse skorog njemačkog ujedinjenja, kao i pokretanje
francusko-njemacke inicijative u pravcu političke unije.Politicka unija plasirana je u formi
kratkog pisma u aprilu 1990.Godine od strane Kola I Miterana predsjedavajućem savjeta, s
ciljem da se ubrza politička izgradnja Zajednice sa nedavnim dogadjajima u Centralnoj I Južnoj
Evropi. Pismo predstavlja važnost njemačko-francuske osovine u istoriji EU. Pismo jeste dalo
podstrek, ali nije pokrenulo debate o političkoj uniji 1989/90.

Kol I Miteran nisu definisali političku uniju, ali su umjesto toga identifikovali 4 njena suštinska
elementa:

• Veći demokratski legitimitet

• Efikasnije institucije

• jedinstvo I koherentnost ekonomskih, monetarnih I političkih aktivnosti

• zajedničku spoljnu I bezbjedonosnu politiku.

Daljim sastancima članice su sve bolje razumjevale Evropsku monetarnu uniju, ali je politička I
dalje bila nejasna. EMU podrazumjevala je jedinstvenu monetarnu politiku I jedinstvenu
valutu.Kod političke unije većina članica se slagala oko toga šta politička unija treba da sadrži,
ali do neslaganja dolazilo po pitanju sprovođenja tih promjena.

27.Ugovor iz Matrihta

Samitom u Mastrihtu krunisana je serija pregovora izmedju drzava clanica.Svaka nacionalna

delegacija donijela je odredjeni set ocekivanja i ciljeva.Njemacka je zagovarala blisku vezu
izmedju EMU i politicke unije do te mjere da je zaprijetila stavljanjem veta na EMU ukoliko ne
dodje do sporazuma o dubljoj politickoj integraciji.Francuska je pod svaku cijenu zeljela
EMU,ali se protivila davanju vece moci Parlamentu.Britanija se ostro protivila jedinstvenoj
valuti i EU koja bi bila organizovana na federalnoj osnovi.Italija i Spanija su imale politicke
interese,ali im je nedostajala politicka snaga kako bi uticale na rezultat pregovora.Luksemburg je
igrao ulogu nepristrasnog posrednika.
Najizrazitija karakteristika Nacrta ugovora bila je ona koja je oblikovala strukturu EU: tri stuba
koja bi natkrivao ES. Prvi stub: Evropska zajednica za ugalj i celik, EEZ i
EUROATOM(nadnacionalni karakter). Drugi stub: zajednicka spoljna i bezbjednosna politika.
Treci stub: pravosudje i unutrasnji poslovi. Pokrenuta je prva ozbiljna diskusija o o kriterijumima
konvergencije i o mogucnostima ostajanja izvan jedinstvene valute(vecui uticaj clanica).Nijedna
drzava clanica nije bila obavezna da usvoji jedinstvenu valutu.

Ugovor iz Mastrihta potpisan je 1992., a stupio je na snagu 1993.Spoljasnji faktori koji su uticali
na potpisivanje su : pad komunizma, posljedice ujedinjenja Njemacka.Unutrasnji faktori su
podrska jedinstvenom aktu,odrzavanje madjuvladinih konferencija, uspostavljanje ugovorne
vizije buducnosti Evrope.Ciljevi Ugovora iz Mastrihta su:

1)ostvarivanje ekonomskog i drustvenog napretka ,visok stepen zaposlenosti

2)stalan i balansiran razvoj

3)ostvarivanje EMU

4)izgradnja odgovarajucih resursa za obezbjedjivanje efikasnog funkcionisanja institucija

5)potvrdjivanje identiteta EU na madjunarodnoj sceni,kao proizvod spoljne i bezbjednosne

politike

6)zastita prava i interesa gradjana, gradjanska unija

7)razvoj Unije kao prostora sigurnosti i pravde uz garancije slobode kretanja u skladu sa
odgovarajucim mjerama

28. Problemi oko ratifikacije Ugovora iz Mastrihta

Proces ratifikacije ugovora bio je suočen s nizom poteškoća u državama članicama.

Sudbonosni referendum koji je podigao najviše prašine I uzdrmao budućnost Evropske zajednice
dogodio se u Danskoj juna 1992.Uoči referendum, činilo se da je dansko javno mnjenje
podjeljeno na dva dijela. Ipak, rezultati referenduma 50,7% protiv I 49,3% za – doživljen je kao
potpuni šok I za čelnike Zajednice, tako I za nacionalne vlade. Manje od 30.000 glasovao dlučilo
je ishod referenduma, što je pokazatelj sve veće ozlojađenosti javnosti prema EZ.

Irska je bila druga članica koja je prema svom ustavu bila obavezna da ratifikuje Ugovor na
referendumu. Kako je bio zakazan samo 15 dana nakon danskog referendum, dobio je na
značaju. Pozitivan rezultat doprineo bi poboljšanju sudbine EZ, dok bi negativan rezultat
pogoršao neprilike i onako poljuljane EZ.Od 59% onih koji su izašli na referendum 69% je
glasalo za dok je 31% glasalo protiv.
Mnogo važniji test za Ugovor došao je u septembru 1992. u Francuskoj. Iako je francuski
parlament lako mogao ratifikovati Ugovor sa većinom od 3/5 članova oba doma, Miteran je kako
bi učvrstio svoj položaj, ali i svoju politiku ka evropskim integracijama zakazao referendum.
Ovo se pokazalo kao ogroman rizik jer je popularnost vlade pala nakon pogorsanja ekonomske
situacije I porasta nezaposlenosti.Ipak,na kraju se Miteranovo kockanje isplatilo. Od 70%
izlaznosti, 51,05% glasao je za, dok je 48,95 glasalo protiv. Ovo je samo ubrzalo politicki pad
predsjednika.

Delor je odlucio da ukloni birokratksu barijeru koja je okruzivala Brisel,ucini zakonodavni

proces transparentnijim,istakne nacelo supsidijarnosti.Cak i prije krize sa ratifikacijom,Komisija
je pocela da odustaje od predlaganja zakonodavstva za koje je tvrdila da je pripadalo
nacionalnom nivou.U VB najvaznija je bila zastita nacionalne suverenosti , a za Komisiju je
nacelo supsidijarnosti bilo kljucno nacelo evrofederalizma.Odgovor EZ na ratifikacionu krizu
bio je usmjeren na to da Ugovor bude prihvatljiv danskim biracima.Komisija i nacionalne vlade
su shvaile da ,ako ne daju Danskoj pravo da ne ucestvuje u odredjenim odredbama Ugovora,
Danska nece ratifikovati Ugovor ni na drugom referendumu.Savjet je napravio dogovor koji je
ukljucivao dansko izostajanje iz Faze 3 EMU i iz nekih aspekata Zjednicke spoljne i
bezbjednosne politike.Na drugom danskon referendumu 56,7% glasalo je za ratifikaciju.

Slabo politicko vodjstvo, los trenutak i tajnovitost Palamenta gotovo da su osujetili ratifikaciju u
VB. Britanija je trebala da ratifikuje Ugovor bez prekomjernog odlaganja,pogotovo nakon sto je
preuzela predsjedavanje Savjetom.Medjutim, ubrzo je valutna kriza pretvorila britansko
predsjedavanje u jedno od najgorih u istoriji.Kada je Ugovor prezivio glasanje u Donjem domu,
Britanija je odlozila ratifikaciju za period nakon drugog referenduma u Danskoj.Ugovor je
konacno ratifikovan 1993.

Ugovor jos jedino nije bio ratifikovan u Njemackoj.Tamo je problem bio pravne
prirode.Protivnici Ugovora su po razlicitim osnovama trazili provjeru ustavnosti.Presuda
Ustavnog suda otklonila je posljednju prepreku i Ugovor je ratifikovan.

29. Prosirenje Evropske unije iz 1995. Godine

U poredjenju sa prethodnim i kasnijim prosirenjima, ovo je bilo jednostavnije i jasnije.Drzave

kandidati Austrija, Finska i Svedska su ekonomski bolje stajala od mnogih drzava clanica ,imale
su administrativne strukture sposobne da tumace i primjenjuju zakonodavstvo EU i imale su
vlade koje su zeljele da ih uvedu u EU.

30.Evropski ekonomski prostor (EFTA)

Pregovori o pristupanju Austrije,Finske i Svedske trajali su kratko jer su ove drzave kao clanice
EFTA (Evropsko udruzenje slobodne trgovine) vec bile usvojile veliki dio obimnih pravnih
tekovina EU. One su pocele da usvajaju tekovine sredinom 1980-ih kako bi sto vise smanjile
moguce negativne posljedice programa jedinstvenog trzista EZ po drzave koje u njemu ne
ucestvuju.EFTA je zatrazila ulogu u formulisanju jedinstvenog trzista i politika koji su sa njim
u vezi,a koje bi direktno uticale na njezine clanice.Kada je Komisija to odbila,neke zemlje EFTE
su razmotrile clanstvo u EZ. EZ svakako nije bila zainteresovana za nove clanice.Delor je onda
1989. predlozio novi oblik i tako je nastao Evropski ekonomski prostor (EEA).Bilo je to
ogromno integrisano trziste koje je trebalo da obuhvati tadasnjih 12 clanica EZ i 7 clanica
EFTA(Austrija, Finska, Svedska,Island Lihtenstajn,Norveska i Svajcarska). EEA postaje najveci
i najunosniji trgovinski blok na svijetu .Iako je prvo trebalo da sprijeci prosirenje EU, EEA je
postala cekaonica za pristupanje u EU. EEA je predstavljao korak ka narednom prosirenju.Prava
rbarenja, transport kamionima preko Alpa i finansijska podrska siromasnijim zemljama
clanicama postavili su prepreke sporazumu. Spanija i Portugal su trazili pristup norveskim i
islandskim ribnim fondovima, Svajcarska i Austrija su trazile da se ogranici prelaz teskih
kamiona iz clanica EZ. EFTA je imala vise da izgubi ukoliko bi pregovori propali.Ipak,
Sporazum je potpisam 1991., ali su se pregovori morali ponavljati nakon sto je Evropski sud
pravde presudio da ce predlozeni Sud EEA biti u suprotnosti sa sudom EZ.1992. ugovor je
ponovo potpisan.
31. Od EEA do EU
Inicijativa u EEA nije odbila Austriju, Finsku , Norvesku , Svajcarsku i Svedsku da podnesu
molbe za clanstvo u EZ.Izgledi za napredovanje djelovali su im veci unutar EZ. Zakljucile su da
je clanstvo jedini nacin da se ucestvuje u donosenju odluka i bojale su se neucestvovanju u EMU
i u ekonomskom rastu vezanom za EMU.Savjet je u junu 1992. odlucio da ne otpocne pregovore
o prisyupanju dok drzave clanice ne ratifikuju ugovor iz Mastrihta i postignu sporazum i novom
budzetskom paketu.Neutralni kandidati bile su voljne da usaglase svoju neutralnost sa
zjedniskom spoljnom i bezbjednosnom politikom , a sa pravosudjem i unutrasnjim poslovima
nisu imale mnogo problema.Najveci problemi odnosili su se na politiku zastite zivotne sredine
(standardi su bili veci kod drzava kandidata), poljoprivrednu politiku , energetsku politiku
(Norveska nije bila spremna da preda kontrolu nad rezervama nafte i gasa), politiku ribarstva
(opet Norveska).Druge teske oblasti obuhvatale su finansijsku podrsku udaljenim i slabo
naseljenim podrucjima u nordijskim zemljama,pravo drugih gradjana EU da kupuju nekretnine u
Austriji,prelaz preko Alpa.I clanice i Komisija su se slozile da ne daju drzavama kandidatima
dugorocne izuzetke iz pravnih tekovina.Poziv Evropskog Savjeta da se pregovori o pristupanju
okoncaju do pocetka 1994. doveo je do snaznog pritiska.Konacni kompromisi su obuhvatili su
odluku da se formira nova struktura fondova za arkticka podrucja , razne mjere za odrzavanje
prihoda poljoprivrednika po snizenju cijena proizvoda u vecini drzava koje pristupaju ,obecanje
da se u roku od 4 godine od prosirenja pregledaju uputstva u oblasti zastite zivotne sredine.
Jedan od najtezih sporova na kraju je bio izmedju drzava clanica: drzave koje pristupaju su
dobile broj glasova u Savjetu skoro proporcionalno broju stanovnika, a drzave clanice su ponovo
izracunale broj glasova potreban za kvalifikovanu vecinu.VB i Spanija su insistirale da se broj
glasova potreban za formiranje blokirajuce manjine zadrzi na nivou od prije prosirenja cime bi
se omogucilo da relativno mali broj drzava clanica blokira odluke u Savjetu.Ovaj spor se zavrsio
Kompromisom iz Janjine: prag ce ostati prporcionalno na nivou od prije prosirenja,dok ce Savjet
uciniti sve sto moze da se dostigne zadovoljavajuce rijesenje koje bi moglo da se usvoji sa
najmanje 65% glasova.Problematicna pitanja obuhvatala su broj komesara po drzavi clanici i
velicinu nacionalnih delegacija u EP.Sljedeci korak bio je da se postigne ratifikacija sporazuma
uo pristupanju u drzavama kandidatima u kojima je Mastrihtska kriza oslabila podrsku clanstvu u
EU.Drzave kandidati su imale razlicite razloge da se kolebaju u pogledu uclanjenja u EU: sve su
se zalile da ce ZPP ostetiti njihove snazno subvencionirane privredne sektore.Austrije se bojala
dodatnog priliva stranaca,nordijske zemlje su bile zabrinute za integritet svojih zakona u oblasti
zastite zivotne sredine, Svedska se uzasavala pokusaja EU da ih odvikne od burmuta.U nadi da
ce pobijediti, sve 4 zemlje su se sporazumjeli da zakazu referendume o pristupanju za ljeto i
jesen 1994.Austrija , Finska i Svedska izglasale su uclanjenje u EU, Norveska je glasala
protiv.Poput Norveske , Svajcarska je uputila zahtjev ,ali je clanstvo odbijeno na
referendumu.Tako su Norveska i Svajcarska postale jedine kontinentalne drzave koje niti su bile
u EU niti su pokusale aktivno da joj pristupe.Obe su veoma nacionalisticke i bogate zemlje, ali se
razlikuju po bezbjedonosnim politikama: Norveska je u NATO , a Svajcarska je neutralna.Obe
su evroskepticne ,ali vecina njihovog stanovnistva i politickih i poslovnih elita zalaze se za
clanstvo u EU.Neuclanjenje u EU se na kraju moze pokazati kao ekonomski neodrzivo.
EU se prosirila do dalekog Sjevera i povecala se za 33%. Prosirenje je uvelo tri bogate drzave
koje su pokazale vecu brogu za pitanje zastite zivotne sredine, globalbom razvoju , progresivnu
socijalnu politiku i drukciji pogled na odnose sa Rusijom , baltickim zemljama i
Slovenijom.Prosirenje je sa sobom donijelo jos jedan veliki talas evroskepticizma.Svedska je
uskoro zalalila zbog clanstva, 1998. su odlucili da ne ucestvuju u posljednjoj fazi EMU.Duboke
ekonomska recesija i mali broj koristi od clanstva pojacali su nezadovoljstvo.Austrija i Finska su
bile zadovoljen clanstvom.Finska je cijenila povecanu bezbjednost .Nakon iskustva sa
pregovaranjem o prosirenju iz 1995. u EU je nestalo entuzijazma za prosirenje na Centralnu i
Istocnu Evropu.Spanija je zaprijetila da nece ratifikovati ugovore osim ako EU ne pristane da
Spaniji pruzi dogovor o ribarenju slican Norveskoj. 1996. je postignut ugovor da se Spanija
ukljuci u Zajednicku politiku ribarstva.
32.Prosirenje iz 2004.
2004. pristupilo je deset zemalja:Estonija,Letonija,Litvanija,Ceska, Madjarska,Poljska,Slovenija,
Slovacka ,Kipar i Malta .Svih deset kandidata je bilo ekonomski slabije i siromasnije od
ostalih clanica.Bile su to i nove demokratije koje su ocekivale od EU ne samo finansijsku
pomoc,pristup trzistu i tehnicku pomoc , vec i priznane njihovog evropejstva.EU je imala
mogucnost i odgovornost da im pomogne.Brzi razvoj dogadjaja u sovjetskom bloku primorao je
EU da se po prvi put suoci sa nedostatkom Ostpolitik.EU je zaboravila da ona predstavlja samo
dio Evrope.Na samitu G7 u Parizu 1988. Komisija je odlucila da preuzme odgovornost za
koordinaciju pomoci Poljskoj i Madjarskoj,politicki najnaprednijim zemljama u regionu.1989.
EU je pokrenula program PHARE kao podrsku reformama , koji je uskoro prosiren na sve zemlje
Istocne i Zapadne Evrope.Program ISPA sluzio je za finansiranje infrastrukture, SAPARD za
razvoj poljoprivrede i sela, a CARDS za obnovu ,razvoj i stabilizaciju.2007. sve programe
zamijenila je IPA: pomoc u izgradnji institucija, tranziciji,prekogranicnoj saradnji , regionalnom
razvoju, razvoju ljudskih kapaciteta,poljoprivredi i ruralnom razvoju. IPA 1 trajala je do 2013. ,
a od 2013. do 2020. na snazi je IPA 2 sa budzetom od 11,7 mlrd evra:podrska tranziciji,
izgradnja kapaciteta, regionalni razvoj, zaposljavanje, socijalna politika, razvoj ljudskih
potencijala.EU je imala i vaznu ulogu u Evropskoj banci za obnovu i razvoj,ciji je cilj bio da
koristi javni novac za pomoc razvoju privatnog sektora na Istoku.Komisija je morala da otvori
ambasade sirom regiona i da se interno reorganizuje u Briselu.Brzi razvoj dogadjaja otezao je
EU da stvori strategiju, zeljela je da promovise stabilnost, demokratiju i ekonomske reforme u
regionu,ali nije bila u stanju da pozitivno reaguje na zahtjeve za trenutnim prosirenjem.Prepreke
ranom prijemu bile ogromne: 40 godina komunizma ostavilo je mnogo problema.Da bi uspjesno
izveli tranziciju privrede,drzave Centralne i Istocne Evrope cekale su velike i teske pravne i
privredne reforme, morale su da poprave infrastrukturu, zapoceti poljoprivrednu i industrijsku
modernizaciju i da privuku investicije.Mnogi njihovi stanovnici su morali da nauce osnovne
vjsetine i stavove koji su se na zapadu podrazumijevali.Ekonomske razlike medju dva pola
Evrope su bile prevelike da bi EU mogla da se prosira na Istok.
1990. Komisija je predlozila da EZ zakljuci sporazume druge generacija sa
Cehoslovackom,Madjarskom i Poljskom kako bi prosirila i produbila sporazum prve generacije o
trgovini i saradnji koji su bili zakljuceni deceniju prije.Prvi evropski sporazumi zakljuceni su
odmah nakon Mastrihta.Nijedna od drzava Centralne i Istocne Evrope nije se brinula zbog
smanjenja suvereniteta koje je svojstveno clanstvu u EU, vec su docekale sansu da pristupe EZ
zasnovanoj na pravilima koja sa sobom nosi ekonomske i politicke prednosti.Ni evropski
sporazumi nisu uspjeli da odloze nove zahtjeve za clanstvo.Prosirenje ka Istoku je bilo mnogo
kontroverzno medju drzavama clanicama:VB se nadala da ce rano prosirenje oslabiti politicku
integraciju, ostale drzave su se bojale da bi lose pripremljeno prosirenje pretvorilo EZ u zonu
slobodne trgovine.Njemacka je htjela da Ceska i Poljska sto prije udju u EU, a Madjarsku su
podrzavali zbog njenog doprinosa u padu Berlinskog zida.Dok je Njemacka bila ravnodusna ,
Francuska je strahovala zbog ekonomskih implikacija prosirenja.Spanija,Portugal,Grcka i Irska
su se brinule ako bi morale da se takmice za fondove sa novim clanicama koje su ih vise
zasluzivale.
33. Kriterijumi iz Kopenhagena

Kriterijumi iz Kopenhagena predstavljaju uslove za članstvo u Uniji,postavljeni na sastanku

Evropskog savjeta 1993. godine u Kopenhagenu.Kriterijumi se dijele na tri grupe:

• Politički podrazumijevaju stabilnost institucija koje obezbjeđuju demokratiju,vladavinu

prava,poštovanje ljudskih prava i zaštitu manjina;
• Ekonomski podrazumijevaju postojanje funkcionalne tržišne privrede, sposobne da se nosi
sa konkurencijom i tržišnim snagama unutar Unije;

• Pravni podrazumijevaju sposobnost preuzimanja obaveza članstva, uključujući odanost I

poštovanje ciljeva političke, privredne i monetarne unije.

Kriterijumi iz Kopenhagena nazivaju se još i pristupni kriterijumi.

Njima su 1995.godine dodani I kriterijumi iz Madrida.Riječ je o dodatnom kriterijumu za

članstvo u EU-u .Ovaj kriterijum odnosi se na prilagođavanje administrativne strukture radi
stvaranja uvjeta za postepenu i skladnu integraciju. Podrazumijeva jačanje admnistrativne
sposobnosti i stvaranje efikasnog državnog sistema uprave za obaveza koje proizlaze iz članstva
u Europskoj uniji. Kriterijum iz Madrida naziva se još administrativni.

34. Problemi Turske oko pristupanja Evropskoj uniji

Pridruživanje Turske Evropskoj uniji je sporno pitanje u evropskim krugovima. Zahtjev za

prijem u članstvo Turska je podnijela još 1987.godine,da bi tek 1999. Evropski savjet postigao
dogovor da prihvati Tursku kao kandidata za članstvo. Pregovori o pristupanju su počeli 2005.
Godine.

Turska je prijem za članstvo zatražila mnogo ranije nego bilo koja druga zemlja Centralne I
Istočne Evrope.Međutim, EU je bila u dilemi: kako da primi relativno nerazvijenu zemlju , koja
bi sa nešto više od 70 mil. stanovnika postala druga najmnogoljudnija zemlja EU,zemlju sa
diskutabilnom zaštitom ljudskih prava.Ipak, Turska je bila veliko tržište u nastanku,bili su joj
potrebni poztivni signali I podrška EU kao pomoć u suprostavljanju rasta muslimanskog
fundamentalizma.Turska je zauzela I ogroman strateški značaj u odnosu na Balkan,Srednji Istok
I dijelove bivšeg SSSR-a.Iako su mnogi Zapadni Evropljani imali opravdane ekonomske I
političke razloge da sumnjaju u pogodnost Turske da u bliskoj budućnosti postane članica ,
mnogi su bili motivisani prvenstveno antimuslimanskim predrasudama.Svi su mogli da se
sakriju iza izgovora duboko ukorjenjenog neprijateljstva između Grčke I Turske. Od svih
zemalja dosad koje žele ući u EU , Turska ima najmanju potporu među stanovništvom unije.
Protivnici turskog članstva u uniji za svoje argumente navode nepoštovanje sadašnje i bivših
vlada Turske prema liberalnoj demokratiji u što spada: diskriminacija prema etničkim
manjinama (prvenstveno prema Kurdima), prema nesunitskim muslimanima i drugim religijama,
prisilni sekularizam i značajna uloga vojske u političkom životu Turske. EU zabrinuta je i zbog
rasta nacionalizma u Turskoj, te zbog promjena koje bi se dogodile u evropskim institucijama
primanjem ove višemilijunske zemlje u članstvo. Mnogi se protive i članstvu jedne izrazito
muslimanske zemlje u zajednicu u kojoj su dosad sve zemlje većinski s hrišćanskim
stanovništvom.

1997.godine turski ministar spoljnih poslova nekoliko dana prije samita Evropskog Savjeta
postavio je pitanje da li će budućnost EU biti ograničena religioznim I etničkim razmatranjima ili
će to biti budućnost koja pruža ruku I hrabro doprinosi različitosti I jedinstvu.Do promjene
politike prema Turskoj došlo je samim promjenama u Turskoj 2002.godine: nova Erdoganova
vlada implementirala je brojne ekonomske I društvene reforme,ublažila odnos prema Kipru.
Turski predsjednik jasno je rekao da se Turska neće lako predati, uz objašnjenje da su blizina
Turske i Sirije, kao i ključna uloga koju je ta zemlja odigrala u izbjegličkoj krizi ojačali njezin
položaj kada je posrijedi njezino potencijalno članstvo u EU-u.

35. Proširenje iz 2007.godine

Ovo proširenje predstavlja drugi dio petog proširenja , kome je prethodilo najveće proširenje
Unije iz 2004. kada je primljeno 10 novih zemalja. Peto proširenje iz 2007.godine podrazumijeva
pristupanje dvije nove članice: Bugarska I Rumunija. Zaključno s ovim proširenjem, EU je
postala zajednica 27 zemalja.

Rumunija je zahtjev za prijem u članstvo podnijela u junu 1995.godine,a Bugarske iste te godine
u decembru.Pregovori o pristupanju su počeli 2000.godine , da bi 2007.godine obje zemlje
postale punopravne članice EU.

Na sastanku Evropskog savjeta u Kopenhagenu 2002.godine , Bugarska I Rumunija su dobile

posebnu odredbu.Ocjenjujući njihov napredak , Savjet je zaključio da je pred ovim zemljama
period ulaganja dodatnih napora u podizanje nivoa njihove spremnosti za članstvo u Uniji.U tom
smislu je Komisija izradila Mapu puta za obje zemlje.Mapa puta je podrazumijevala razdoblje do
ulaska ovih zemalja u EU,a cilj je bio definisanje svih koraka I mjera za ispunjavanje kriterijuma
iz Kopenhagena I Madrida,sa posebnim naglaskom na privrednu reformu I efikasnu primjenu
usklađenog zakonodavstva.
36.Hrvatska kao 28.članica Evropske unije

Hrvatska je postala članicom EU njenim posljednjim ,šestim proširenjem. Hrvatska je podnijela

zahtjev za punopravno članstvo 2003. Godine u Atini, a službeni status kandidata za članstvo u
EU dobila je 2004. Pristupni pregovori, koji su trebali započeti u martu 2005.godine , odgođeni
su, a kao uvjet za početak pregovora istaknuta je potpuna saradnja sa sudom u Hagu. Pregovori
su službeno otvoreni oktobru iste godine, nakon što je glavna haška tužiteljica potvrdila
potpunu saradnju Hrvatske s Haškim sudom.

2013.godine Hrvatska je postala 28.članica EU, I druga zemlja iz bivše SFRJ koja je postala
članica (nakon Slovenije).

37.Zemlje Zapadnog Balkana I Evropska Unija

Kada je zemljama Zapadnog Balkana otvorena mogućnost pristupanja EU ,tada su u okviru

procesa Procesa stabilizacije I pridruživanja ustanovljeni dodatni kriterijumi 1997. I 1999.,koji
važe samo za njih:

1.puna saradnja sa Haškim tribunalom (ICTY);

2.poštovanje ljudskih I manjinskih prava;

3.stvaranje realnih mogućnosti za povratak izbjeglica I interno raseljenih lica;

4.vidljiv doprinos regionalnoj saradnji.

Kriterijum koji je važio samo za Srbiju I Crnu Goru je funkcionalnost državne zajednice.

38.Postupak od podnošenja zahjeva za članstvo do potpisivanje ugovora o pristupanju

Svaka Evropska država može podnijeti zahtjev za članstvo.Tim zahtjevom počinje formalni
postupak ocjene sposobnosti države da postane članica.Savjet Evropske unije prima zahtjev I
upućuje ga Evropskom savjetu na razmatranje.Evropska komisija sastavlja Upitnik koji sadrži
niz pitanja i daje mišljenje o zahtjevu za članstvo I preporuku o otvaranju pregovora.Mišljenje I
preporuku Komisija upućuje Evropskom Savjetu koji donosi odluku o odobravanju statusa
kandidata.Nakon toga slijedi otvaranje pregovora za članstvo.Početak pregovora označava
postupak analitičkog pregleda I ocjene usklađenosti zakonodavstva države kadidata sa pravnim
tekovinama EU (screening).Evropska komisija prvo predstavlja liste A i B propisa koje uređuju
područje nad kojim se vrši screening.Za potrebe screeninga sva pravna tekovina EU dijeli se na
31 poglavlje.Na listi A navedeni su obavezni dijelovi pravnih propisa za svako poglavlje,dok su
na listi B navedeni ostali akti.Nakon završetka screeninga određenog poglavlja ,država kandidat
iznosi svoje pregovaračke pozicije.Zatim Evropska komisija priprema nacrt zajedničkih pozicija
koji prosljeđuje Savjetu.Savjet ih mora usvojiti jednoglasno I jednoglasno donijeti odluku o
otvaranju pregovora.Ako se neko poglavlje pregovora uvjetno zatvara,pregovori s tog poglavlja
se mogu ponovo otvoriti u dva slučaja: usvajanjem nove pravne tekovine ili neispunjavanjem
preuzetih obaveza tokom pregovora od strane države kandidata.Komisija od države kadidata
traži maksimalno prilagođavanje u cilju nesmetanog funkcionisanja unutrašnjeg tržišta.Osnovno
načelo pregovora za članstvo je individualna sposobnost za usvajanje I potpuno sprovođenje
pravnih tekovina Unije.Zaključivanjem pregovora o članstvu države kandidati postaju države
pristupnice,a Evropski savjet donosi odluku o primanju u punopravno članstvo.Do datuma
pristupanja mora se završiti postupak ratifikacije u parlamentima svih država članica I
pristupnica,te se mora održati referendum u državama pristupnicama o ulasku u EU.

39.Uslovi za proširenje , postupak I strategija proširenja Evropske unije

Uslovi za proširenje : Prije velikog istočnog proširenja EU, teško je precizirati tadašnje uslove I
kriterijume za prijem novih članica.Nakon pada Berlinskog zida EU je otvorila vrata većem
broju članica,što je ukazivalo na to da ne postoji ozbiljniji sistem prijema novih članica,tada je
bio više deklarativnog karaktera.Uslovi prijema su formalizovani usvajanjem pristupnih
kriterijuma 1993.godine u Kopenhagenu, predpristupne strategije u Esenu 1994., donošenjem
Bijele knjige II 1995., i dopunom kriterijume iz Kopenhagena 1995. u Madridu.Tri osnovna I
najvažnija kriterijuma usvojena u Kopenhagenu 1993. su:

• Politički podrazumijevaju stabilnost institucija koje obezbjeđuju

demokratiju,vladavinu prava,poštovanje ljudskih prava i zaštitu manjina;

• Ekonomski podrazumijevaju postojanje funkcionalne tržišne privrede, sposobne da

se nosi sa konkurencijom i tržišnim snagama unutar Unije;

• Pravni podrazumijevaju sposobnost preuzimanja obaveza članstva, uključujući

odanost I poštovanje ciljeva političke, privredne i monetarne unije.

Tri osnovna kriterijuma iz Kopenhagena dopunjena su 1995.godine u Madridu:

• Razvoj efikasnosti državne uprave

 • Primjena harmonizovanih propisa.

Kada je zemljama Zapadnog Balkana otvorena mogućnost pristupanja EU ,tada su u okviru

Procesa stabilizacije I pridruživanja ustanovljeni dodatni kriterijumi 1997. I 1999.,koji važe
samo za njih:

6.puna saradnja sa Haškim tribunalom (ICTY);

7.poštovanje ljudskih I manjinskih prava;

8.stvaranje realnih mogućnosti za povratak izbjeglica I interno raseljenih lica;

9.vidljiv doprinos regionalnoj saradnji.

Pristupni kriterijumi služe kao parametri prema kojima se mjeri I ocjenjuje ispunjavanje
potrebnih uslova zemalja kandidata za prijem u članstvo.

Postupak proširenja: Postupak proširenja ima svoju postupnost,redosljed I uslovljenost.Taj

postupak obuhvata tri,uslovno četiri,faze: 1) državi se nudi mogućnost članstva; 2) država
postaje zvanični kandidat za članstvo; 3) otvaranje formalnih pregovora; 4) primanje u članstvo.

Postupak kandidature: o aplikaciji kandidata se obavještavaju Evropski I nacionalni parlamenti

država članica; kandidat podnosi zahtjev Savjetu ; Savjet nakon konsultacija sa Komisijom
odlučuje jednoglasno;sporazum moraju ratifikovati sve zemlje članice.

Cijeli korpus prava EU podijeljen je u 35 poglavlja.Prvi korak je screening.Tokom cijelog

predpristupnog perioda , Komisija o rezultatima Parlamentu I Savjetu podnosi Godišnji strateški
dokument I Izvještaj o napretku.Kada zemlja kandidat ispuni sve uslove ,zaključuje se ugovor o
pristupanju EU.U predpristupnoj fazi EU pruža pomoć zemlji kandidatu za ispunjavanje
potrebnih uslova.Instrument za predpristupnu pomoć IPA je instrument EU za pomoć zemljama
kandidatima , primjenjuje se od 2007. ,a korisnici su Srbija,BiH, Crna Gora , Makedonija
Kosovo ,Albanija,Turska I Island.Prioritetne oblasti koje EU finansira preko IPA su: 1)
tranziciona pomoć I izgradnja institucija; 2) prekogranična saradnja; 3) regionalni razvoj; 4)
razvoj ljudskih resursa; 5) razvoj ruralnih područja.

Strategija proširenja EU: Uvid u istoriju dosadašnjih proširenja EU , ne svjedoči o postojanju

realne I dugoročne strategije.Sa stanovišta novih članica koje se integrišu razlozi mogu biti
ekonomski I politički, a sa stanovišta EU razlozi su većinom politički.Prvo proširenje iz 1973.
(Velika Britanije,Irska I Danska) imalo je karakter razbijanje EFTA (Evropska asocijacija za
slobodnu trgovinu) gdje su VB I Danska bile poželjne nove članice,dok je Irska bila
nerazvijena.Prijem Grčke 1981. I Španije I Portugala 1986.značio je integrisanje dvije
nerazvijene ekonomije, Grčke I Portugala, I jedne srednje razvijene, Španije,ali je doprinjeo
razvoju političke demokratije u tim zemljama.Proširenje iz 1995.godine na Austriju, Finsku I
Švedsku imalo je potpuno ekonomsko opravdanje.Prijem zemalja iz Centralne I Istočne
Evrope,prijem Malte I prijem zemalja iz Zapadnog Balkana ima definitivno politički
karakter.Svako proširenje sadašnje EU bilo je pokretano različitim ciljevima,ali sa prevagom
političkih ciljeva I ambicija, a sa sve većim ekonomskim teškoćama.

40.Ugovor iz Amsterdama

Ugovor iz Amsterdama rezultat je rada međuvladine konferencije započete u Torinu

1966.godine, ministri vanjskih poslova zemalja članica EU potpisali su ga u 1997., a stupio je na
snagu u 1999.godine.

Najvažnije izmjene uvedene Ugovorom iz Amsterdama su:

• jačanje uloge Evropskog Parlamenta (veći broj odluka koje se donose postupkom
saodlučivanja),

• uvođenje fleksibilnosti,

• mogućnost suspenzije države članice iz postupka donošenja odluka,

• prenošenje dijela odredaba koje se odnose na saradnju u području pravosuđa i unutrašnjih

poslova iz III stuba u I stub EU (vizni režim, azil, sudska saradnja u civilnim pitanjima),

• uvrštavanje Šengenskog sporazuma u Ugovor

• uključivanje socijalnog protokola u tekst Ugovora,

• isticanje borbe za većom zaposlenošću kao cilja Unije.

Ugovor iz Amsterdama otvorio je mogućnost da se pravo glasa i druga prava iz ugovora

pojedinoj državi članici ograniče kada ta država članica teško i konstantno krši određena
temeljna načela (slobodu, demokratiju, ljudska prava i temeljne slobode, načelo pravne države).

41. УГОВОР ИЗ НИЦЕ

Уговор из Нице је потписан 26.12.2001. а ступио је на снагу 01.02.2003. Циљ Уговора је

било спровођење институционалне реформе како би се Европска унија оспособила за
ефикасно функционисање у проширеном саставу (очекивало се максимално 27 држава
чланица), а у свјетлу ширења на земље централне и источне Европе те Медитерана (пети,
највећи круг проширења). У складу са закључцима састанка Европског савјета у
Хелсинкију из 1999. године Унија је требала бити у могућности прихватити земље које су
спремне за приступање као будуће државе чланице до краја 2002. године. Зато се кренуло
са новим Уговором како би се Унија припремила за сљедеће велико проширење.

Најзначајније промјене које Уговор из Нице доноси односе се на:

• пондерисање гласова у Савјету министара ЕУ. Број гласова повећао се за све

државе чланице, али се удио који припада најнасељенијим државама чланицама
смањио: с пријашњих 55 % гласова пао је на 45 % са приступањем нових десет
држава чланица, а на 44,5 % са приступањем нове двије чланице 2007. године. Због
тога је уведена тзв. демографска „безбједносна мрежа“. Према њој држава чланица
може затражити да се утврди представља ли квалификована већина најмање 62 %
укупног становништва Уније. Ако то није случај, одлука неће бити усвојена.

• Европска комисија од 2005. године има по једног представника из сваке државе

чланице. Савјет министара има овлашћење да донесе једногласну одлуку о броју
представника и одредбама о систему ротације под условом да свака Комисија
одражава различите демографске и географске карактеристике држава чланица.

• Уговором из Нице предсједнику Комисије дато је овлашћење за расподјелу ресора

за представнике и њихову прерасподјелу током свог мандата, као и бирање
потпредсједника и одређивање њиховог броја.

-У Ници се, имајући у виду проширење, сматрало да је потребно измијенити број

посланика по држави чланици. Нови састав Парламента искориштен је и као противтежа
измијењеном пондерисању гласова у Савјету министара.

-Европски парламент може, на исти начин као и Савјет министара, Комисија и државе
чланице, покренути правне поступке за оспоравање аката Савјета, Комисије или Европске
централне банке због ненадлежности, битних повреда поступка, повреде Уговора о
оснивању Европске заједнице или било које правне норме у вези са његовом примјеном,
те због злоупотребе овлашћења.

• Уговором из Нице дошло је и до реформе правосуђа. Суд Европске уније добио је

могућност да засједа на неколико начина: може засједати у судским вијећима (од
три или пет судија), Великом вијећу (једанаест судија) или у пуном саставу.

• Уговор из Нице, баш као и Уговор из Амстердама, садржи опште одредбе које се
примјењују на све облике појачане сарадње. Међутим, док је Уговор из
 Амстердама предвиђао примјену појачане сарадње само у првом и трећем стубу,
Уговор из Нице обухватао је сва три стуба.

• Тако је дошло до успостављања Евроџаста (Eurojust) – органа за борбу против

криминала, развоја појачане сарадње која мора укључивати најмање осам држава и
бити отворена према свим државама чланицама.

• Појачана сарадња не смије стварати препреке или дискриминацију у трговини

између чланица или угрозити конкуренцију.

42. НАЦРТ УГОВОРА О УСТАВУ ЗА ЕВРОПУ ИЗ 2004 И ЊЕГОВО ОДБИЈАЊЕ

НА РЕФЕРЕНДУМИМА У ФРАНЦУСКОЈ И ХОЛАНДИЈИ

Конвенцијом о будућности Европе организована је расправа о будућности Европске уније

која је покренута на основу декларације из Лејкена (2001). Према декларацији, циљ
Декларације је да подстакне што ширу расправу о кључним питањима будућности ЕУ те
да изради приједлог Европског устава. Конвенција је почела рад 28.2.2002., а завршила
представљањем нацрта уставног уговора Европском вијећу у Солуну 19.6.2003. У раду
конвенције, којом је пресједавао Valery Giscard dEstaing, учествовали су представници
влада и парламената држава чланица и кандидаткиња, представници институција ЕУ, те
представници социјалних партнера, невладиних организација, младих.

Уставни уговор чији је пуни назив Уговор којим се успоставља европски устав требало је
да буде основни правни акт ЕУ, који би замјенио оснивачке уговоре и њихове ревизије, те
је донио одређене промјене у начину функционисања ЕУ. Нацрт уставног уговора
припремила је конвенција о будућности европе од 2003 до 2004, а његов коначни текст
усаглашен је на међувладиној конференцији у октобру 2003. Уставни уговор је потписан
29.10.2004. у Риму.

Средином новембра 2004. године са усвајањем Устава у парламенту Литваније почео је

процес његове ратификације у државама чланицама Уније. Међутим, након што је
ратификован у парламентима Мађарске, Словеније, Италије, Грчке, Словачке, Аустрије и
Њемачке те на референдуму у Шпанији, Уговор о уставу је доживио два неуспјеха који су
означили његов крај. На референдумима у Француској у мају 2005. и Холандији у јуну
2005. године Уговор је одбијен са 54,87%, односно 61,8% гласова против. Након што су
становници двије државе оснивачице Европске уније зауставиле Уговор о уставу Европска
унија је била присиљена да одустане од његове даље ратификације.

Уговор о уставу је требало да стави тачку на непрестане промјене кроз које су пролазиле
некадашње Европске заједнице у последњих деценију и по. У том периоду, десиле су се
велике институционалне реформе (Мастрихт, Амстердам, Ница), као и два таласа
проширења Уније (на сјевер и на исток Европе).
Свака од ових институционалних реформи представљала је корак напријед у односу на
претходну етапу. Европска унија је, тако, постепено измијењена до непрепознативости у
односу на раније Европске заједнице:

• проширила је и продубила своје надлежности, увела заједничку валуту,

• увела нове механизме и инструменте одлучивања и функционисања

• и постала далеко више од обичне међународне организације - практично нека врста

(кон)федералног ентитета, који у мањем или већем обиму дјелује практично у свим
питањима којима се бави и једна класична држава.

Референдум у Француској на којем је Устав сасвим јасно одбијен са 54,87% (против) и

45,13% (за) уз веома добро учешће на референдуму од 69,74%. И само неколико дана
након тога одржан је референдум у Холандији на којем је чак 61,8% гласача гласало
против, а само 38,2% било за европски Устав.

-Тиме су бирачи сасвим јасно рекли својим владама "стоп", што Европској унији није
дозволило да настави са планираним дневним редом.

-На референдуму у Луксембургу 10. јула 2005. године резултат је био "да" Европској
унији, али то у оваквој ситуацији није ништа могло промијенити. Дефицитарне
одредбе Уговора из Нице наставиле су важити, а ЕУ је запала у дубоку кризу.

• Који су били разлози за одбацивање?

-Према спроведеним анкетама у Француској економска и социјална ситуација у земљи

за 52 посто испитаника била је један од најважнијих разлога за одбијање Устава.

-Други разлог за 24 посто испитаника била је искориштена могућност да одбијањем

Устава опонирају влади и предсједнику.

-Велики број испитаника, њих 31 посто, објаснио је да су одбијањем Устава покушали

изразити своје опште неповјерење према политичким лидерима и политици коју воде.
Другим ријечима, већина мотива за одбијање Устава била је унутрашњо-политичке
природе.

43. УГОВОР ИЗ ЛИСАБОНА

Уговор из Лисабона је потписало 27 држава чланица ЕУ 13.12.2007. године у Лисабону.

Уговор из Лисабона је ступио на снагу 01.12.2009. године.

Уговор из Лисабона је реформски уговор чији је циљ демократизација Уније, повећање

ефикасности институција и система одлучивања, редефинисање спољне политике,
приближавање Уније њеним грађанима те њено оспособљавање да одговори на изазове
глобализације.

Овим уговором уведен је низ промјена:

- Унија је добила правни субјективитет;

- напуштена је структура три стуба;

- Европски савјет је организован као институција, а њен предсједавајући је уједно и

предсједавајући ЕУ; Он би према Уговору требало да уз договор са лидерима земаља
чланица утврђује главне правце спољне политике а високи представник за спољну и
безбједносну политику да их спроводи у дјело;

- у систем гласања у Савјету министара Европске уније уведено је тзв. правило двоструке
већине, које значи да за одређену одлуку мора гласати 55% држава чланица које
представљају 65% грађана Уније;

- систем гласања квалификованом већином у Савјету министара ЕУ је проширен на већи

број политика;

- проширене су законодавне, контролне и буџетске надлежности Европског парламента, те

је смањен број његових чланова на 751 (750 посланика + предсједник Европског
парламента);

- функција високог представника за спољну и безбједносну политику укључиваће и

дотадашњу функцију комесара за спољне односе, а високи представник за спољну и
безбједносну политику уједно ће бити и потпредсједник Европске комисије;

- повећава се укљученост законодавних тијела држава чланица Уније у систем доношења

одлука;

- уводи се Повеља о основним правима Уније као уговорна обавеза за државе чланице;

- уводе се промјене и у подјелу надлежности, организацију судске власти ЕУ те извора

права ЕУ;

- Лисабонским уговором први пут је прописано да земља може изаћи из ЕУ.

44. ЕВРОПСКА КОМИСИЈА(избор предсједника, организација и састав,

надлежности комисије)

Европска комисија се сматра покретачем Европске уније. Она уз Европски парламент и

Савјет министара Европске уније чини три главне институције Европске уније.
Има наднационални карактер у смислу да је независна од националних влада и
представља интересе ЕУ као цјелине.

Европска комисија је политички независан извршни орган Европске уније. Успостављена

је Уговором о спајању институција ЕЗ из 1965. године а до тада су постојале три високе
власти за сваку Заједницу одвојено.

• Данашња Европска комисија се састоји од 28 чланова, од по једног комесара из

сваке земље чланице укључујући предсједника Комисије и потпредсједнике.

• Комесари су задужени за политичко вођство Комисије током петогодишњег

мандата. Предсједник сваком комесару додјељује надлежност за одређену област.

• Како се бирају Европски комесари

Владе држава чланица Европске уније заједно се договарају око новог предсједника
Европске комисије;

Европски савјет Европском парламенту предлаже кандидата за предсједника ЕК на основу

одлуке квалификоване већине. Предсједника Комисије затим бира Европски парламент на
основу гласова већине својих чланова (најмање 376 гласова од 751 гласа). Након тога
новоизабрани предсједник Европске комисије у договору и са приједлозима влада држава
чланица бира остале чланове Комисије (тзв. комесаре, њих 27 );

• Савјет Европске уније усваја листу кандидата за састав Европске комисије,

квалификованом већином и даје га на усвајање Европском парламенту;

• Прије тога одбори Европског парламента обављају интервју са сваким кандидатом

и дају своје мишљење путем гласања о цијелом тиму;

• Гласањем парламента за предложене чланове Европске комисије, сматра се да је

она формално именована.

• Трајање и престанак мандата чланова Комисије

• 28 комесара (по један из сваке државе чланице) именује се сваких 5 година уз

могућност реизбора; Комисију чини 1 предсједник, 7 потпредсједника и 20
комесара. Мандат се може завршити оставком, разрјешењем са дужности и смрћу;

• Састају се једном седмично у Бриселу а дневни ред одређује предсједник Комисије.

• Предсједник Европске комисије

• Предсједник остварује водећу политичку улогу и један је од лидера Европске уније

како на унутрашњем тако и на међународном плану.
Надлежности Kомисије:

• Мотор уније, покреће све иницијативе

• Законодавна(доноси секундарне акте, и учествује у скицирању свих)

• Комунитарна надлежност (надгледа како функционише еу)

• Штити слободно тржиште и спроводи забрану монопола

• Извршна(извршава све политике и одлуке, уз помоћ извршних комитета)

• Буџетска надлежност

• Економски односи са иностранством

• Проширење еу

• Ревизија оснивачких уговора

• Надгледа функционисање еу у цјелини

45. Evropska komisija zastupa interese citavog EU.Komisija predlaze novo zakonodavstvo
Evropskom parlamentu i Savjetu Europske unije te osigurava da se propisi EU-a ispravno
provode u drzavama clanicama. Komisija ima pravo inicijative na temelju kojega predlaze
propise na usvajanje Europskom parlamentu i Savjetu EU-a (ministri drzava clanica). U vecini
slucajeva Komisija daje prijedloge kako bi ispunila svoje obaveze skladno ugovorima EU-a ili je
njezino djelovanje zatrazila druga institucija EU-a,zemlja ili sudionik. Od 2012 gradjani EU-a
mogu pozvati komisiju da predloze propise(Europska gradjanska inicijativa). Prije davanja
prijedloga komisija provodi opsirna savjetovanja kako bi se uzela u obzir stajalista sudionika.
Procjena se ekonomskog,socijalnog i ekoloskog ucinka odredjenog zakonodavnog akta u nacelu
objavljujezajedno sa samim prijedlogom. Prema nacelima supsidijarnosti i proporcionalnosti
podrazumijeva se donosenje zakonodavnih akata na nivou EU-a samo kada je takvo djelovanje
ucinkovitije od djelovanja na nacionalnoj,regionalnoj i lokalnom nivou ta da mjere EU-a ne
prelazeone koje su potrebne za ostvarivanje dogovorenih ciljeva. Kada je zakonodavni akt EU-a
donesen. Komisija osigurava da se taj akt ispravno primjenjuje u svim drzava clanicama EU-A.

46. Komisija prije svega upravlja potrosnjom(politikama) u okviru Unije,tj. Odredjuje prioritete
potrosnje izdvajanjima za Evropske poljoprivredne fondove,strukturne fondove,medjunarodne
ekonomske odnose Unije te razvojnu i humanitarnu podrsku.Nadgledanje potrosnje ukljucuje
upravljanje izdvajanjima za: 1) Garanciski sektor Evropskog fonda za upravljanje i garancije u
poljoprivredi 2) Strukturne fondove –koji cine Evropski socijalni fond 3) Medjunarodne
ekonomske odnose EU,ukljucujuci i razvojnu i humanitarnu podrsku. U kontrolisanju izdataka iz
budzeta EU komisija ima skromne rezultate. Razlog za to je cinjenica da se najvise nepravilnosti
prilikom finansiranja odredjenih politika desava na nacionalnom nivou medjutim uvijek se
neuspjesi prepisuju komisiji. Da bi se sprjecila korupsija u okviru fondova EU 1999 godine
institucije EU su osnovale Evropsku kancelariju za borbu protiv korupcije ( OLAF ) koja
prestavlja nezavisni istrazni organ.

47.Kao izvrsni organ Evropske unije,Evropska komisija je odgovorna za upravljanje i

sprovodjenje budzeta Evropske unije. Komisija sprovodi i politiku koju je usvojio Evropski
parlament i Savjet ministara Evropske unije,kao sto je na primjer Zajednicka poljoprivredna
politika ili politika konkurencije u kojoj Evropska komisija ima moc da odobrava ili zabrani
spajanja izmedju preduzeca. Komisiju ponekad nazivaju i cuvarem osnivackih ugovora. To znaci
da je Evropska komisija,zajedno sa Sudom pravde Evropske unije,odgovorna za donosenje
zakona i odgovorna je za pravilnu primjenu prava EU u svim drzavama clanicama. Ako se utvrdi
da zemlja clanica Evropske unije ne primjenjuje zakonske obaveze, Komisija preuzima
odredjene korake za obezbjedjenje njihovih primjena. Komisija moze da pokrene proces koji se
zove prekrsajni postupak i podrazumjeva slanje zvanicnog pisma vladi drzave clanice u koje se
iznose argumenti prema kojima doticna zemlja krsi pravo EU. Evropska komisija je vazan
glasnik Evropske unije na medjunarodnoj sceni. Ona omogucava drzavama clanicama da govore
jednim glasomna medjunarodnim forumima. Evropska komisija priprema misljenje o spremnosti
drzava za clansto u EU. Jedna od mozda najvaznijih uloga komisje je usmjeravanje napretka
putem kontinuiteta integracije.

48.Komisija moze dovesti drzavu clanicu pred Sud pravde zbog neispunjavanja obaveza iz
Osnivacikih ugovora. Vecina prekrsaja koje ucine drzave clanice rezultat su iskrenog
nesporazuma,pogresnog tumacenja ili odlaganja u transponovanju komunitarnih propisau
nacionalno pravo. Postoji i namjerno nepostovanje komunitarnog prava,narocito u oblastima
poput zastite konkurencije i jedinstvenog trzista. Komisija ovo rijesava na dva nacina,komisija
moze da se odluci za slanje ’’ zvanicnog obavjestenja’’,zahtjevajuci da drzava u pitanju objasni
postupke koji je terete za povredu prava. Drzava clanica ima dva mjeseca da odgovori. Ukoliko
ne odgovori ili ne pruzi zadovoljavajuce objasnjenje , komisija usvaja ’’ obrazlozeno misljenje ’’
u kojem navodi razloge zbog kojih smatra da je drzava clanica prekrsila osnivace ugovore. U
ovom slucaju,takodje,komisija ostavlja drzavama clanicama rok od dva mjeseca da se povinju
propisima. Vecina slucajeva se okonca nakon zvanicnog obavjestenja ili nakon obrazlozenog
misljenja.

Nadleznosti u domenu medjunarodnih odosa- Komisija vodi politiku razvoja EU.koja obuhvata
Kotonou(predhodno Lome)sporazum za podrsku vise od 70 africkih.karipskih i pacifickih
zemalja. Vecina drzava i medjunarodnih organizacija odrzava diplomatske odnose sa EU, a
komisija ima misije i kancelarije u vise od 150 zemalja sirom svjeta.Kancelarija Evropske
zajednice za humanitarnu pomoc,osnovana 1992. Godine kako bi obezbjedila medjunarodnu
humanitarnu pomoc,prestavlja zasebnu sluzbu Komisije. Uz pregovaranje o spoljnotrgovinskim
sporazumima,upravljanju politikom razvoja i medjunarodnom povezivanju u ime EU,komisija je
zaduzena da pregovora o sporazumima o pridruzivanju sa trecim drzavama i igra vaznu ulogu u
procesu prosirivanja EU.

53. Evropski parlament (prvi neposredni izbori, političke grupacije, organizacija, uloga)
Prvi neposredni izbori: Sadašnji izbor poslanika Evropskog parlamenta se naziva neposredni i
razlikuje se od posrednog sistema koji je primjenjivan prije 1979 godine i kad su nacionalni
parlamenti imenovali jedan broj poslanika za Strazbur. Rimski ugovor je predvidio da Parlament
napravi prijedlog za neposredne izbore s pravom glasa za sve i jedinstvenom procedurom u svim
državama članicama. Odluka na Samitu u Parizu da se pristupi neposrednim izborima i da se uđe
u rizik snaženja prerogativa Parlamenta donijela je velike razlike u organizacionim i
proceduralnim stvarima. A 1976 godine Savjet je konačno autorizovao održavanje neposrednih
izbora na svakih pet godina, ali ne i po jedinstvenom izbornom sistemu i tu imamo proceduralne
razlike između država članica: izborni sistem, mogućnost da se bira i da se bude biran i
određivanje izbornih jedinica.
Izborni sistem: Dugo je Britanija sa svojim sistemom proste većine djelovala čudno po pitanju
izbora za Parlament, a sve ostale članice služile su se proporcionalnim zastupanjem.
Amsterdamskim ugovorom postignuto je da Parlament ima jedinstven izborni sistem u cijeloj EU
koji ima formu proporcionalnog predstavljanja.
Mogućnost da se bira i da se bude biran: Ista je minimalna starosna granica - 18 godina, ali
biračka prava se razlikuju u svim državama članicama. Ugovorom iz Mastrihta je propisano da
Savjet treba da omogući građanima Unije da biraju i da budu birani na izborima za EU bez
obzira gdje im je prebivalište u EU, a ugovor je omogućio i odstupanja opravdana zbog
specifičnih problema u tim državama.
Određivanje izbornih jedinica: U nekim državama članicama cijela država je jedna izborna
jedinica, a u drugim zemlja je podijeljena u nekoliko regionalnih izbornih jedinica koje ne
odgovaraju onim za nacionalne izbore. Nedostatak velikih izbornih jedinica je što ovakav sistem
teško dovodi u vezu birače sa evroparlamentarcima u većini država članica.
Ono što se može primjetiti kod održavanja izbora za Evropski parlament je sve manja izlaznost
glasača na izbore jer većina birača ove izbore doživljava kao manje vrijedne u odnosu na
nacionalne. Kandidati za evroparlamentarca se svrstavaju u nekoliko kategorija: to su ambiciozni
ljudi, poznati političari, uspješni lokalni ili regionalni političari, istaknuti sindikalci...
Parlament se negativno odredio prema dvojnom mandatu, da se bude član nacionalnog i
Evropskog parlamenta i većina država ga je ukinula.
Političke grupacije: Pravila su da političke grupacije treba da obuhvate članove izabrane u
najmanje jednoj petini država članica, a njihov minimalan broj članova je 19. Od uvođenja
sistema političkog grupisanja sredinom pedesetih godina tri opšte grupacije ili familije bile su
najznačajnije u Parlamentu, to su: socijalisti, demohrišćani i liberali. U Poslovniku Evropskog
parlamenta za obrazovanje grupe u parlamentu kao uslov je predviđena kombinacija broja
poslanika i broja zemalja iz kojih dolaze, pri čemu se traži manji broj poslanika ukoliko dolaze iz
većeg broja zemalja. Npr. Ako poslanici dolaze iz dvije države potrebno je 23 poslanika, a ako
dolaze iz tri zemlje 18 poslanika, ako dolaze iz četiri zemlje potrebno je 14 poslanika. U
Evropskom parlamentu dolazi do udruživanja grupacija pa je tako nastala grupacija Evropske
narodne partije i Evropskih demokrata EPP–ED. Socijalistička partija je osnovala
transnacionalnu partiju Evropskih socijalista – PES. Ove grupacije EPP-ED I PES se razlikuju u
pristupu pitanjima jedinstvenog tržišta, socijalne politike i pojedinih aspekata ekonomske i
monetarne unije. Grupacija EPP-ED je više orjentisana ka slobodnom tržištu dok je PES sklonija
intervencionizmu i zabrinutija je pitanjima zaštite prava i jačanja socijalnog blagostanja. Ostale
grupacije čine liberali i oni su treća po veličini grupacija u parlamentu, zatim slijede Zeleni oni
su zagovornici zaštite životne sredine i udružuju se sa nezavisnim članovima u grupaciju Duga.
Postoji i grupacija Nesocijalistička ljevica, takođe i grupacija Nezavisnost, a njeni članovi su
protiv EU. Opseg i raznolikost grupacija: raznolikost evropske politike je od krajnje ljevice do
krajnje desnice čak mnogo veća od one koja postoji u SAD-u . Socijalistička grupacija pripada
lijevom centru, liberali, demohrišćani-konzervativci i Grupacije Unije za Evropu nacija nalaze se
u desnom centru. Grupacije Evropske ujedinjene ljevice-skandinavska ljevica zelenih i neofašista
ne pripada nijednoj grupaciji. Zeleni- Evropski slobodni savez nije lako pozicionirati-jedan broj
partija Zelenih svrstava se na ljevici, a drugi broj na desnici. Postoje i intergrupe koje čine
parlamentarci iz različitih političkih grupacija koji imaju zajedničke interese,predmet njihovih
interesovanja su specifični npr.dobrobit životinja ili kontrola naoružanja za masovno uništenje.
Organizacija: Parlament ima složenu organizaciju koja se sastoji od: predsjednika, 14
potpredsjednika, 5 kvestora, generalnog sekretara, konferencije predsjednika, konferencije
predsjedavajućih komitetima, konferencije predsjedavajućih delegacijama, interparlamentarnih
delegacija,zajedničkih parlamentarnih komiteta.Predsjednik predsjedava plenarnim zasjedanjima,
predstavlja parlament na sastancima, potpisuje budžet zajedno sa predsjednikom Savjeta,upućuje
saopštenja komitetima.Prije samog izbora predsjednika Parlamenta, predsjedavanje će vršiti
najstariji član do izbora predsjednika koji se bira prvi. Nominacije za predsjednika dostavljaju se
najstarijem članu i on ih objavljuje. Ako nakon tri kruga glasanja nijedan kandidat ne dobije
apsolutnu većinu, slijedi četvrti krug koji će biti ograničen na dva kandidata koji su dobili
najveći broj glasova u trećem krugu.Ako oba kandidata dobiju isti broj glasova izabranim se
smatra stariji kandidat koji preuzima mjesto od najstarijeg člana. Mandat predsjednika traje pet
godina ali od 1989 godine mandat traje dvije i po godine.Martin Šulc je izabran 2014 na funkciju
predsjednika Evropskog parlamenta. Potpredsjednici predsjedavaju plenarnim sjednicama kad je
predsjednik odsutan i predstavljaju parlament pri Komitetu za mirenje. Kvestori donose važne
dnevno-administrativne odluke. Parlament ima 20 stalnih odbora koji pokrivaju sve aspekte
aktivnosti EU za unutrašnje politike (odbor za bužet,odbor za ekonomske i monetarne poslove,
odbor za zapošljavanje i socijalnu politiku...), za međunarodne odnose ( odbor za spoljne
poslove, za ljudska prava,odbor za odbranu i bezbjednost), a postoje i privremeni odbori za
izazove u domenu javnih politika i buždetskih sredstava. Vođstvo Parlamenta dijeli mjesta
političkih grupacija u odborima prema njihovoj snazi u parlamentu koristeći Dontovo pravilo u
sistemu proporcionalnog predstavljanja. Svaki odbor ima sličnu strukturu kao i Parlament- to
znači da ima predsjedavajućeg i tri zamjenika. Svaki odbor ima koordinatora koji okuplja
članove za ključna glasanja kao i izvjestioca koji priprema nacrte izvještaja. A kad se radi o
prijedlozima propisa, odbor obavlja pripremni posao i provjerava pravni osnov na kojem
Parlament u cjelini zasniva svoju odluku. Plenarne sjednice obuhvataju rasprave, govore članova
komisija ili predsjedništva savjeta, poslanička pitanja i glasanje o rezulucijama i amadmanima na
prijedlog propisa. Rezolucijom Parlament prihvata, odbija ili mijenja odgovarajući prijedlog.
Postoji osoblje za pravnu i političku pomoć, svaka grupacija može da angažuje osoblje koje je
proporcionalno veličini njenog članstva. Sekreterijat Parlamenta čine javni službenici koji
pružaju podršku instituciji od istraživanja i komuniciranja sa javnošću sve do prevođenja i
tumačenja.
Uloga: Parlament ima ulogu u odbrani ljudskih prava, to radi uz pomoć posebne organizacione
jedinice za ljudska prava, parlament ima ulogu da podiže svijest o važnim političkim,
ekonomskim i humanitarnim pitanjima. Evropski parlament je zakonodavno tijelo i predstavlja
građane Evrope koji ga biraju na neposrednim izborima na mandat od pet godina. Ugovorom iz
Lisabona je predviđeno da broj sjedišta u Parlamentu bude ograničen na 751 (750 + predsjednik).
Rad Parlamenta je podijeljen na mjesečna zasjedanja koja su podijeljena na dnevna. Samo
utvrđivanje kvota odnosno broja poslanika na koje ima pravo država članica je posljedica
primjene dva principa: proporcionalnosti i jednakosti država. Princip proporcionalnosti polazi od
toga da što više stanovnika ima država članica to joj daje pravo za veći broj poslanika. Kao
primjer je Njemačka koja ima 96 poslanika što je najveća kvota s obzirom da je Njemačka
najmnogoljudnija zemlja EU. Dosljednom primjenom ovog principa došlo bi do toga da
parlament ne bi bio funkcionalan, sa jedne strane velike države bi imale prevelik broj poslanika,
a male bi bile nedovoljno zastupljene. Rješenje je pronađeno u primjeni principa opadajućeg
proporcionaliteta, po tom načelu broj poslanika velikih država se proporcionalno smanjuje sa
svakim proširenjem. Princip jednakosti sa druge strane polazi od toga da je svaka država
jednaka, pa prema tome treba da ima jednak broj poslanika u parlamentu.

54. Evropski parlament (budžetska nadležnost)

Nakon amandmana na Rimski ugovor 1970 godine Parlament i Savjet postaju budžetska vlast
djeleći odgovornost za potrošnju EZ, ali ne i za prikupljanje novca. Postoje dvije kategorije
troškova: obavezujući i neobavezujući. Obavezujući troškovi su usvojeni u skladu sa osnivačkim
ugovorom i čine ih: podrška cijenama u poljoprivredi, stavke u domenu poljoprivrede i
ribarstva,fiksna stopa povraćaja državama članicama, dio razvojne pomoći. Neobavezujući
troškovi pokrivaju sve ostale troškove u vezi strukturalnih fondova i unapredjenja socijalne i
ekonomske kohezije. Ugovor o ustavu prestaje sa podjelom na obavezujuće i neobavezujuće
troškove, a Parlamentu daje završnu riječ o budžetu kao cjelini. Od 1977 godine Parlament ima
isključivo pravo davanja „razrešnice“ na opšti budžet, a ta uloga Parlamenta ima znatne političke
implikacije – naročito u odnosima Parlamenta i Komisije. Budžetska procedura: Komisija
izrađuje preliminarni nacrt budžeta na osnovu smjernica koje postavljaju Parlament i Savjet EU
tokom međuinstitucionalnog trijaloga i šalje ga Savjetu do 1 septembra, zatim slijedi prvo čitanje
u Savjetu gdje Savjet usvaja nacrt budžeta kvalifikovanom većinom i prosljeđuje ga Parlamentu
do 5 oktobra. Nakon toga nastupa prvo čitanje u Parlamentu koje može trajati i do 45 dana gdje
Parlament može da usvoji budžet ili da predloži određene modifikacije. Savjet EU pristupa tada
drugom čitanju i ima 15 dana da odgovori Parlamentu, kvalifikovanom većinom Savjet može da
odbaci ili izmjeni predložene modifikacije koje ne bi uvećale ukupne troškove bilo koje od
institucija. Potom dolazi do drugog čitanja u Parlamentu gdje on ima 15 dana da odgovori,
ukoliko za to vrijeme ne zauzme stav smatra se da je budžet usvojen. Odlučujući većinom svojih
članova Parlament može da odbaci ili izmjeni izmjene Savjeta. Tada se procedura završava i
predsjednik Parlamenta ozakonjuje budžet. Parlament može da odbaci budžet u cjelini, a u tom
slučaju cjelokupna procedura mora da ide iznova, uz novi nacrt koji predlaže Komisija.
55. Evropski parlament (zakonodavna nadležnost)
Uloga Evropskog parlamenta u zakonodavnom postupku je postepeno rasla, počev od procedure
konsultovanja, preko procedure saradnje (uvedene Jedinstvenim evropskim aktom do procedure
saodlučivanja uvedene Ugovorom iz Mastrihta). Ugovorom iz Lisabona Evropski parlament u
većini oblasti ima jednaku zakonodavnu ulogu kao i Savjet. Zakonodavna funkcija se ogleda u
tome da Evropski parlament zajedno sa Savjetom donosi zakone Unije na osnovu prijedloga
Evropske komisije. Parlament donosi odluke o medjunarodnim sporazumima, odluke o
proširenjima, preispituje program rada Komisije i poziva Komisiju da predloži zakonodavne
akte.
56. Evropski parlament (kontrolna nadležnost)
Parlament nadzire rad Komisije i Savjeta i odobrava imenovanje predsjednika Komisije i njenih
članova. Ključni uticaj Parlamenta na Komisiju se ogleda u mogućnosti Parlamenta da izglasa
nepovjerenje Komisiji. Postupak izlasavanja nepovjerenja Komisiji pokreće se tako da prijedlog
o izglasavanju nepovjerenja mora da podnese desetina od ukupnog broja poslanika Parlamenta i
da se taj prijedlog dostavi predsjedniku Parlamneta. Nakon podnošenja prijedloga pristupa se
glasanju i ukoliko se prijedlog usvoji dvotrećinskom većinom prisutnih poslanika koji
predstavljaju većinu poslanika Evropskog parlamenta, članovi Komisije moraju podnijeti
kolektivnu ostavku. Komisija kojoj je izglasano nepovjerenje neće odmah prestati sa radom nego
će zbog kontinuiteta rada nastaviti da funkcioniše dok ne bude imenovana nova Komisija.
Ugovorom iz Mastrihta uvedene su još neke nadležnosti Parlamenta: poput zaštite ljudskih prava
u EU, zaštite prava žena, zaštite potrošača, zdravstvene zaštite, zaštite životne sredine. Parlament
razmatra prijave gradjana i pokreće istrage. On djeluje kao čuvar interesa građana i pruža im
veću mogućnost da ostvare svoja prava i odbrane stečene vrijednosti. Parlament koristi pravo
nadzora kako bi učinio manevar ka klasičnoj ulozi zakonodavne u kontroli izvršne grane vlasti.
Ugovorom iz Mastrihta Parlament je razvio odbore za istragu za prekoračenja u primjeni
komunitarnog prava. Ostali instrumenti u nadzornom arsenalu Parlamenta su: pravo građana na
peticiju Parlamentu o stvarima koje imaju direktan uticaj na pojedinca, drugi instrument je
kancelarija Ombudsmana.
*Evropski ombudsman- ustanova Evropskog ombudsmana ili zaštitnika ljudskih prava je
uvedena 1994 godine. On se bira u Evropskom parlamentu poslije održanih izbora. Mandat mu je
pet godina i obnovljiv je, on se ne bavi povredama ljudskih prava koje nastaju u državama
članicama, za ta pitanja su nadležni nacionalni ombudsmani. Evropski ombudsman se bavi
povredama ljudskih prava koje nastaju djelovanjem ustanova Unije. U njegovoj nadležnosti su
administrativne nepravilnosti, nepravično postupanje, povrede ljudskih prava, zloupotreba vlasti
i moći.

57. Evropski sud pravde

Karakter
Evropski sud pravde je „najviša“ komunitarna institucija Evropske unije. Osnivački ugovori,
sporazumi o pristupanju i sve izmjene tih ugovora čine primarno zakonodavstvo EU, dok propisi
koji su sačinjeni u skladu sa osnivačkim ugovorima predstavljaju sekundarno zakonodavstvo.
Nastanak
Evropski sud pravde sa sjedištem u Luksemburgu nastao je sa EZUČ 1952. godine, a EEZ (i
EUROATOM) ga je prihvatio kao zajednički instituciju 1957. godine.

Nadležnosti
1. tumačenje akata i davanje mišljenja o prethodnom pitanju – svaki pojedinac može da se
obrati ECJ ukoliko smatra da sud nije u mogućnosti da samostalno razriješi spor koji se zasniva
na prethodnoj praksi
2. poništavanje akata
3. pokretanje postupaka po direktnim tužbama:
-Komisija protiv država članica ili država članica protiv države članice
-slučajevi protiv Komisije, Savjeta, EP ili ECB zbog ispitivanja zakonitosti
-članice i institucije protiv Komisije, Savjeta ili EP zbog nečinjenja
-slučajevi protiv EU za naknadu štete
-službenički sporovi
4. Nakon Amsterdama (1997), Sud je zadužen za pitanja o azilu, emigracijama i granicama.

Sastav
Sudije ECJ imenuju vlade članica na mandat od 6 godina. Predsjednik se bira na 3 godine sa
pravom reizbora, a članovi Suda se zanavljaju svake godine. Pored sudija (27), u Sudu radi 8
advokata (pravobranilaca), sekretarijat i oko 1000 službenika. Sudije rade po vijećima, koji
mogu biti:
Opšti plenum (27)
 Veliko vijeće (15)
Vijeće petorice (na 3 godine)
Vijeće trojice (na godinu).

Odlučivanje
Procedura suđenja:
1. Sekretarijat uzima predmet i obavještava predsjednika suda
2. predsjednik obavještava sudije
3. sudija izvjestilac određuje advokata (pravobranioca)
4. advokat prikuplja činjenice i zakazuje usmenu raspravu
5. advokat pravobranilac piše skicu presude i daje ju sudiji izvjestiocu 6.sudija izvjestilac
proučava presudu i šalje prijedlog u sud
7. sekretar stavlja na vijeće i Sud odlučuje kolektivno i diskreciono.

Procedure i principi
Precedentno pravo Evropske unije, odnosno ECJ zasniva se na dva principa: direktno dejstvo
komunitarnog prava i suprematija komunitarnog prava.
1. Direktno dejstvo komunitarnog prava definisano je presudom iz 1963. godine u slučaju VAN
GEND EN LOOS koji je uvozio robu u Holandiju iz Njemačke.

Firma se požalila Sudu da je Holandija nametnula dodatne carinske barijere, što jeprotivno
komunitarnom pravu. Sud je odlučio da pravo EU djeluje direktno nafizička i pravna lica, a
država ne može da ga ne uzima u obzir po svom nahođenju.
2.Nadređenost komunitarnog prava definisano je slučajem iz 1964. godine kada je Kosta Flamino
tužio državu Italiju zbog računa za struju. Odlučeno je da država članica mora da podredi svoje
nacionalno pravo komunitarnom, inače prvi princip ne bi imao smisla. Svaka država bi samo
objavila da će spor riješavati svojim pravom, što je nemoguće nakon ove presude.

58.Prvostepeni sud
Karakter
Isto kao ECJ.

Nastanak
Jedinstvenim evropskim aktom iz 1986. godine odlučeno je da se osnuje Court of First
Instance kako bi se rasteretio Evropski sud pravde. Savjet ministara je u oktobru 1988. godine
osnovao CFI, a sa radom je počeo 1989. godine (prva presuda godinu kasnije).
Sudije ne biraju države članice nego Savjet ministara.
Nadležnosti

1.sudska zaštita fizičkih i pravnih lica prilikom primjene komunitarnog prava

2.sporovi između službenika unutar Brisela
3.Tužbe za kontrolu zakonitosti
4.riješava tužbe o naknadnoj šteti.

Sastav
CFI bira predsjednika na mandat od 3 godine, kao i predsjednika vijeća. Sudije rade u vijećima
petorice i trojice, a samo u najznačajnijim slučajevima angažuju se svih 27 sudija. CFI nema
opšte pravobranioce (advokate), s tim što svaki sudija može obaviti taj posao po potrebi. Nije
rijetka praksa da bivši advokati iz ECJ postaju članovi CFI, što doprinosi pozitivnom ugledu ovog
Suda. Stranke se mogu žaliti kod ECJ ako smatraju da CFI nije u pravu. Službenički sud nije isto
što i CFI, pa ih treba razlikovati.1

59.Računovodstveni (revizorski) sud ili finansijski sud

Karakter
Isto kao i svi sudovi u EU. Prije Mastrihta bio je pomoćno tijelo, a nakon 1992. godine postaje
evropska institucija. U Amsterdamu (1997) dobija mogućnost pokretanja postupka kod ECJ, a od
Nice (2000) ima kontrolu po sektorima.
Nastanak
Računovodstveni sud nastao je u Luksemburgu 1975. godine, a sa radom je počeo u oktobru
1977. godine. Osnovan je kada je EZ donijela propise o osnivanju budžeta, pa je bilo
potrebno da se od početka kontrolišu tokovi novca unutar zajednice. Amsterdamski ugovor
(1997) naglasio je ulogu suda u borbi protiv korupcije, mada i dalje glavna svrha ostaje kontrola
javnih finansija.
U EZUČ ulogu suda je obavljao Komesar za računovodstvo, a u EEZ i EUROATOM – Komisija za
finansijsku kontrolu. Obe ove institucije se ukidaju 1975. kada nastaje
Računovodstveni sud.

Sastav i odluke
Računovodstveni sud ima 27 članova (imenuje ih Savjet ministara), a mandatpredsjednika je 3
godine. Nakon Nice (2000) sudije se biraju kvalifikovanom većinom, apored njih u Sudu radi oko
500 službenika i Sekretarijat.
Od sudija se zahtijeva stručnost i nezavisnost. Svoje odluke Računovodstveni sud objavljuje u
Službenom glasniku EU, na osnovu čega Komisija ili Parlament pokrećupostupke.
Nadležnosti
1.kontrola prihoda i rashoda u cijeloj EU
2.kontinuirano prati trošenje budžeta
3.kontroliše svaki račun javnih sredstava
4.redovno izvještava Evropski Parlament
5.nalaze objavljuje u Službenom glasniku (o budžetu od prije dvije godine)
6.daje ocjenu Komisiji o korištenju budžeta
7.daje stručna mišljenja iz finansija
8.učestvuje u kreiranju i skiciranju budžeta.

60.Evropski ekonomsko-socijalni komitet

Ekonomsko socijalni komitet

Ekosoc predstavlja široku lepezu socijalnih i ekonomskih interesa u EU, a grupišu se:
1.Grupa I: Poslodavci (iz sektora industrije i usluga)
2.Grupa II: Zaposleni (sindikati)
3.Grupa III: Interesne grupe (zaštita životne sredine, zaštita potrošača i sl.)
Članove Ekosoca bira Savjet ministara kvalifikovanom većinom, a prije Nice (2000) birani su
apsolutnom većinom. Organ je uglavnom konsultativan i povezuje se sa velikim lobi grupama.
Komitet djeluje u šest sektora:
-poljoprivreda, ekologija, razvoj sela
-ekonomska i monetarna unija, socijalna kohezija
-zaposlenost, socijalna politika i građanstvo
-međunarodni ekonomski odnosi
-jedinstveno tržište, proizvodnja i potrošnja
-saobraćaj, energetika, infrastruktura i informaciono društvo.
Jedna od glavnih odlika Ekosoca je korporativizam.

Rimskim ugovorom precizirano je da Savjet ministara i Komisija moraju konsultovati Ekosoc o

svim pitanjima koja su navedena u Ugovoru. Jedinstveni evropski akt (1986) naglasio je ovu
funkciju kroz tri tačke: socijalni faktor, pokretanje inicijative i određivanje pitanja za raspravu.

61. Komitet regiona

Komitet regiona je savetodavno tijelo koje predstavlja lokalne i regionalne vlasti na teritoriji
Evropske unije. Uspostavljen je 1994. godine, a nalazi se u Briselu.

Dajući mišljenja na zvanične predloge Komisije, Komitet regiona omogućuava da se čuju i

lokalni i regionalni interesi u procesu donošenja zakona.

Prema Lisabonskom ugovoru, Komisija mora da konsultuje Komitet o zvaničnom predlogu

ukoliko on zadire u jedno od polja značajnih za Komitet.

Čini ga 350 članova iz svih 28 država članica EU.

Predsjednik komiteta je Markku Markkula (Finska), od februara 2015. godine, a mandat mu traje
dije i pol godine.

62. Evropska investiciona banka

Evropska investiciona banka (EIB) je finansijska institucija Evropske unije.

Osnovana je u Rimu 1958. godine ugovorom o osnivanju Evropske zajednice. Finansira
investicione projekte koji doprinose balansiranom razvoju Unije.

Akcionari EIB su zemlje članice Evropske unije. Prema tom vlasništvu EIB kao kreditni institut
ima mogućnosti da na kapitalnom tržištu nabavi novac po veoma povoljnim uslovima pošto ima
klasifikaciju AAA.

EIB nema klijente koju ulažu novac nego isključivo kreditno finansira projekte koji na drugi
način ne bi mogli da se finansiraju.

Projekti koje banka finansira moraju da imaju ciljeve razvoja Evropske unije (razvoj evropskih
industrija, razvoj malih preduzeća, stvaranje prekookeanskih mreža, podrška informacionim
tehnologijama, zaštita prirodne sredine, poboljšanja zdravsta i obrazovanja).

EIB je glavni akcionar u Evropskom investicionom fondu.

EIB je autonomna institucija. Ona radi prema mogućnostima kapitalnih tržišta. Pored toga
sarađuje sa svim institucijama Evropske unije. Članovi EIB imaju mogućnosti da prisustvuju
sednicama i sastancima svih institucija Unije.

64. Komitologija

Komitologija je zargonski izraz u Evropskoj uniji za kompleksne komitetske procedure kroz koje
se dogovara o pravilima I propisima neophodnim za sprovodjenje zakonodavstva EU.

Postoje 3 tipa komiteta : savetodavni , upravljacki I regulatorni I sveukupno oko 250 komiteta
koji pokrivaju gotovo svaki aspekt aktivnosti Evropske unije. Kako mu ime govori , savetodavni
komitet jedva da savetuje komisiju prilikom izrade pravila. Upravljacki I regulatorni komiteti, sa
druge strane , mogu da obavezu komisiju da posalje Savetu na provcenu predlozene izvrsne
mere. Upravljacki komiteti su bili prvi put osnovani 1962. Godine sa ciljem da doprinesu
sprovodjenju Zajednicke poljoprivredne politike, dok su regulatorni komiteti nastali kako bi
pomogli u sprovodjenju zajednicke spoljne carine.

Postojanje 3 komiteta oduvek je bilo tn u oku za omisiju, koja , uprkos tome ima koristi od
saveta nacionalnih eksperata o podesnosti izvrsnih mera u pojedinim drzavama clanicama I
regionima Evropske unije. U martu 1986. godine Komisija je predlozila Savetu da tri “dobro
oprobane procedure” (savetodavni, upravljacki I regulatorni komitet) ostanu u upotrbi, ali je
zatrazila od saveta da savetodavnom komitetu da prednost u pitanjima koja se ticu jedinstvenog
trzista.

Sve do jula 1987. Godine Savet nije odlucio o novim procedurama . Predvide je da ce Komisija
vrsiti nadleznosti sprovodjenja bilo samostalno , bilo uz ucesce jednog od tri tia komiteta .
Medjutim, Savet je dodao jos dvije varijante regulatornog komiteta I uveo zastitnu klauzulu,
cemu se komisija snazno protivila.
Sukob Saveta I Komisije postao je vise ritualni nego stvarni. Zapravo , komisija je uzivala
znacajan stepen samostalnosti.

Da je komitologija I dalje ostala ogranicena na odnose Saveta I Komisije, o njoj bi se citalo samo
na bezivotnim stanicam “Sluzbenog glasnika EU” I Generalnog izvjestaja Komisije. Medjutim,
davanjem Evropskom parlamentu stvarnu zakonodavnu moc putem postupaka zakljucivanja.
Ugovor iz Mastrihta uneo je novi zaokret u vec komplikovanu pricu. Zato sto je zagovarao vece
izvrsne moci Komisije I zeleo zauzvrat da kontrolise izvrsnu vlast. Parlament se oduvek veoma
interesovao za pitanje komitologije, dok Ugovor iz Mastrihta nije stupio na snagu, parlamentu
je nedostajao razlog da postane neposredno ukljucen u proceduru. Nakon toga parlament je
mogao da tvrdi da bi treebalo da ima jednaka prava sa Savetom u nadzoru na komisijom dok
vrsi sprovodjenje zakonodavstva koje je on zajedno sa Savetom usvojio.

Medjuinstitucionalni sporazum iz decembra 1994. Godine doneo je primirije I uputio strane da

definitivno rese problem na medjunarodnoj konferenciji.

1998 i1999. Godine , bitka oko komitologije se vodila izmedju komisije I parlamenta.
U februaru 2000. Godine Komisija I parlament su pronasli modus vivendi kada su se
sporazumeli oko procedura za primenu nove odluke o komitologiji. Godisnji izvjestaji Komisije
o komitologiji navode da sistem u najvecoj meri funkcionise dobro. Prilikom izrade izvrsnih
akata Komisija uzima u obzir stavove nacionalnih eksperata, pa jes toga retko morala da
prosledjuje mere Savetu na razmatranje.

65. Budžet Evropske unije (postupak usvajanja budžeta)

Savet I parlament jesu dve grane budzetske vlasti Evropske unije. Komisija takodje ima svoju
ulogu: njeni predlozi zapocinju proces. Komisija I Parlament obicno visoko ciljaju u svojim
budzetskim zahtevima, Savet pokusava da ih obuzda. Naposletku , vecina prihoda Evropske
unije dolazi u obliku procenta bruto nacionalnog dohodka drzava clanica.. Samo mali broj
drzava zeli znacajno da uvecava budzet Evropske unije.

Od 1988. Godine , Evropska unija funkcionise unutar visegodisnje finansijskog okvira, u kome
su se odvijali pregovori o godisnjem budzetu.
U julu 2004. Godine komisija je podnela paket predloga za finaskijski okvir od 2007-2013.
godine. Komisija je zatrazila veliko povecavanje za sedmogodisnji period. Kako se moglo
predpostaviti, nacionalne vlade , posebno one cije zemlje placaju evropskoj uniji vise nego sto
od nje dobijaju, povukle su se. To je doprinelo da pregovori unutar Saveta ministara I
Evropskog saveta produze I otezaju naredne dve godine sve dok Komisija, savet I parlament
nisu zakljucili medjuinstitucionalni sporazu da ce se postovati budzetska ogranicenja I
sprovoditi finansijske okvire.

Budzetska procedura:
1. Nacrt komisije
2. Prvo citanje u Savetu
3. Prvo citanje u Parlamentu: period od 45 dana
4. Drugo citanje u Savetu: Savet ima petnaest dana da odgovori
5. Drugo citanje u parlamentu: parlament ima 15 dana da odgovori

Pre uvodjenja finansijskih okvira., Savet I parlament su se uviek iznova sukobljavali tokom
godisnjih budzetski pregovora . Zbog velike vjerovatnoce da ce doci do spora oko buzeta , Savet
I Parlament su vec 1971. Godine ustanovili proceduru za usaglasavanje.. podrazumjeva njihve
sastanke dva puta godisnje., prvi put kad Savet sprema da usvoji nacrt budzeta I kasnije kada
savet treba da odluci o amadmanima koje je predlozio Parlament.
Budzetsko usaglasavanje I procedura budzetske saradnje nsiu odvratili parlament I Savet od
stalnog sukobljavanja tokom ssedamdesetih I osamdesetih godina 20. Veka. Parlamet je odbacio
budzet 1979. I 1984. I sve vreme je pokusao da uveca iznos neobaveznih troskova, na koje ima
pravo da stavlja budzetske amadmane.. Glavna briga parlamenta je bila da zauzda
poljoprivrednu potrosnju I uveca troskove koji su spadali u neobavezujucu kategoriju., posebno
u regionalnoj politici. SItuacija se popravila tek nakon sporazuma iz februara 1998. Godine o
prvom finansijkom okviru (takozvani paket Delor 1). Savet I parlament su usvojili budzet za
1989. Godinu bez vecih sporova.
Usvajanje paketa Delor 2 kooji je pokrivao period od 1993 do 1999 godine. Iako je recesija
pocetkom devedesetih godina 20. Veka ojacala protivljenje u drzavama clanicama na severu
Evropske unije velikom Kohezivnom fondu namjenjenu drzavama clanicama na jugu.Delor 2 u
decebru 1992. Godine u velikkoj meri je bio omogucen uspjehom budzetks e reforme u 1998
godini I obezbjedio je da visegodisnji finansijaki okvir postane nepromjenjiva karakteristika
EU.

Parlament je jedini koji ima nadletnost da usvoji godisnje finansijske zavrsne racune koje
izradjuje Komisija. Parlament cesto koristi ovu nadleznost kako bi uvecao svoju institucionalnu
moc iako zaista na stetu zavrsnog racuna budzeta, Na jednoj plenarnoj sednici u julu 1979
godine, clan komisije zaduzen za budzet izneo je misljenje da bi odbijanje zavrsnog racuna
budzeta predstavljalo politicku sankciju. Ipak 5 godina kasnije u novembru 1984. Godine
parlament je odbacio zavrsni racun budzeta za 1982 godinu, kako sredstvo iskazivanja
nepoverenja komisiji. Politicka kriza je uklonjena tek istekom mandata komisjie.

66.Izvori prava EU i pravni akti istitucija (uredbe, direktive, odluke, preporuke i mišljenja)
 Pravni akti Evropske Unije
- U ugovoru Evropske Zajednice, navode se vrste obavezujućih pravnih akata, a to su: Uredbe (pravilnik, opšta
važnost, direktno  primenjujuća i obavezna za sve zemlje); Uputstva (direktiva, obavezna u vezi sa
nekim ciljem za sve ili samo neke zemlje); Odluke(odnosi se na određene zemlje i za njih obavezna); i
preporuke i mišljenja (nema obaveznu prirodu, odnosi se za određene zemlje i  pojedina fizička ili pravna
lica).

Uredba (pravilnik)
- je pravni akt kojim Unija reguliše pitanja iz svoje nadležnosti. Uredba ima opštu važnost, ona je u svim delovima
obavezujuća idirektno se primenjuje u svim zemljama-članicama. Ako radna tela EU odluče da
neki pravni akt usvoje u obliku uredbe, ondadržave-članice moraju da poštuju kao što poštuju
svoja nacionalna prava i biće primenjiv čak i na sve individue, ustanove ipreduzeća u EU. Države-
članice moraju sprovesti sve uredbe u potpunosti bez ispravki nacionalnog prava u svrhu izbegavanja
 Uputsvo (direktiva)
- je akt koji predstavlja kompromis između potreba za ujednačenim zakonodavstvom unutar Unije i potreba da se
zadrži ranolikostnacionalnih karakteristika. Osnovni zadatak je približavanje zakonodavstva, a ne izjednačavanje
(što je kod uredbe). Uputstva suobavezujuća za svaku zemlju-članicu na koju se odnose u pogledu
željenog cilja, ali prepušta nacionalnim vlastima izbor oblika inačina. Sud pravde je odredio da članice
odabiru oblik i način koji najbolje osigurava sprovođenje uputsva u praksi.
Odluka
- je oblik pravnog akta i koristi se za uređivanje određenih i pojedinačnih pitanja. Obavezujuća
je u potpunosti za one na koje seodnosi. Ovi akti se odnose na države-članice, pojedince
ili ograničen broj konkretnih osoba. Ovaj akt (odluka) koristi se u oblastitržišne konkurencije, jer tako
se može uticati na pojedina preduzeća ili tržišne aktere.
Preporuke i mišljenja
- pravni akti koji nisu pravno obavezujući. Svha im je da na neobavezujući način upute na određeno poželjno
ponašanje. Preporukei mišljenja koje donose tela Zajednice mogu imati važan uticaj na aktivnosti
onih na koje se odnose, imaju isključivo političkutežinu, ponekad stvaraju preduslove za donošenje
obavezujućih akata