Artur Miler SMRT Trgovačkog Putnika PDF

Artur Miler - Smrt trgovačkog putnika
Artur Miler
Smrt trgovačkog putnika
Prevod: Branislav Belović
LICA:
VILI LOMAN, trgovački putnik
LINDA, njegova žena
BIF, njegov sin
HEPI, njegov sin
ČARLI, njegov prijatelj
BERNARD, Čarlijev prijatelj
BEN, Vilijev brat
ŽENA, Vilijeva prijateljica
HAUARD VAGNER, Vilijev poslodavac
DŽENI, Bernardova sekretarica
STENLI, kelner
GOSPOðICA FORSAJT
GOSPOðICA LETA
Radnja se dešava u kući i dvorištu Vilija Lomana i na raznim mestima u

Njujorku i Bostonu. Vreme sadašnje.
PRVI ČIN
Na flauti se izvodi lepa i laka melodija koja priča o travi, drvetu i horizontu.
Diže se zavesa. Ukazuje se kuća trgovačkog putnika. Iza nje naziremo uglaste
oblike tornjeva, koji je opkoljavaju sa svih strana. Na kuću i prednji deo
pozornice pada samo plavičasta nebeska svetlost, a okolni predeo daje
razbuktali odsjaj narandžaste boje. Kad se pojača osvetljenje, vidimo masivne
svodove stambenih zgrada oko male trošarine. Kao da se neka dremljiva
atmosfera budi iz sna stvarnosti. Kuhinja, kojaje u sredini, izgleda dovoljno
otvorena, jer se tamo nalazi kuhinjski nameštaj: sto sa tri police i frižider.
Osim toga, nema više ničega. U pozadini kuhinje nalazi se ulaz koji vodi u
trpezariju. Na desnoj strani kuhinje, na podijumu uzdignutom dve stope je
spavaća soba, u kojoj se nalazi samo mesingani krevet i obična stolica. Na
polici iznad kreveta postavljen je srebrni atletski trofej. Prozor sa strane otvara
se prema stambenom bloku. Iza kuhinje, na podijumu uzdignutom šest i po
stopa, smeštena je dečja soba, koja se jedva nazire. Nejasno se vide oba
kreveta, a u dubini je mansardni prozor. Na levoj strani su stepenice, koje iz
kuhinje vode do dečje spavaće sobe. Celokupni dekor je potpuno ili, na nekim
mestima, delimično providan. Konture krova su jednodimenzionalne. Ispod i
iznad krova vide se stambeni blokovi. Ispod kuća je ispust koji se proteže iznad
prednjeg dela pozornice i orkestra. Taj istureni deo služi kao dvorište, a i
mesto na kome se odigravaju sve Vilijeve imaginacije, kao i scene u varoši.
Page 1
Kad god se radnja dešava u sadašnjosti, glumci vode računa o zamišljenim
zidovima, nastojeći da ulaze u kuću samo kroz vrata na levoj strani. Ali u
scenama koje su se desile uprošlosti, te prepreke se ruše i glumci ulaze u sobu
i napuštaju je prolazeći kroz zid u prednji plan pozornice. VILI LOMAN ulazi sa
desne strane. Onje trgovački putnik, koji nosi dva velika kofera sa uzorcima.
Flauta počinje ponovo da svira. On je prešao pedesetu. Obučen je neupadljivo.
Čak i kad prelazi pozornicu idući prema ulaznim vratima kuće, vidi se daje
iscrpljen. Otključava vrata, ulazi u kuhinju i sa olakšanjem spušta svoj teret,
osećajući da mu bride dlanovi. Izdišući, on promumla nešto kao: »O, brate,
brate«. Zatvara vrata, zatim kroz zastrta kuhinjska vrata iznosi kofere u
trpezariju. LINDA, VILIJEVA žena, meškolji se u svom krevetu, na desnoj
strani. Ona ustaje i oblači kućnu haljinu, osluškuje. Skoro uvek je vesele
naravi. Ona se uzdržava da prigovori VILIJU zbog njegovog ponašanja. Ne
samo da ga voli, ona ga obožava. Kao da su je njegova živahna priroda,
njegova narav, njegovi silni snovi i male grubosti podsećali na njegove nemirne
čežnje, čežnje koje su i njene, ali joj nedostaje hrabrost da ih iskaže i sledi do
kraja.
SCENA PRVA
VILI: O bože, bože.

LINDA (čuvši VILIJA, izvan spavaće sobe, zove sa strepnjom): Vili...
VILI: Sve je u redu, vratio sam se.
LINDA: Zašto? Šta se desilo? Da se nije nešto dogodilo, Vili?
VILI: Ne, ništa se nije dogodilo!
LINDA: Da nisi slupao kola?
VILI (nehotice izazivački): Rekao sam, ništa se nije dogodilo, zar me nisi čula?
LINDA: Je l ti dobro?
VILI: Mrtav sam umoran. (Zvuk flaute se gubi. Seda na krevet pored nje,
pomalo apatičan.) Nisam mogao stići tamo. Prosto nisam mogao stići, Linda.
LINDA (veoma oprezno, delikatno): A gde si bio celog dana? Izgledaš strašno.
VILI: Stigao sam do Jonkersa. Zaustavio sam se da popijem šolju kafe. Možda
je to bilo zbog kafe.
LINDA: Šta: to?
VILI (pauza): Odjednom nisam mogao više da vozim. Kola su stalno vukla u
stranu.
LINDA: O, možda je to opet zbog volana. Izgleda mi da Anñelo ne poznaje
stjudebeker.
VILI: Ne. O meni je reč. Odjednom shvatim da vozim sto kilometara na sat, a
ne sećam se šta se dogodilo poslednjih pet minuta. Ja sam... ja izgleda ne
mogu da se koncentrišem.
LINDA: Možda je to zbog naočara. Nikako da odeš po svoje nove naočare.
VILI: Ne, ja dobro vidim. Kad sam se vraćao, vozio sam dvadeset kilometara
na sat. Trebalo mi je gotovo četiri sata da se vratim iz Jonkersa.
LINDA (blagonaklono): Treba samo da se odmoriš Vili, ne možeš tako da
nastaviš.
Page 2
VILI: Pa, tek što sam se vratio sa odmora iz Floride.
LINDA: Ali nisi se psihički odmorio. Tvoj mozak je preopterećen, a mozak je
važan, dragi moj!
VILI: Poći ću sutra ujutro, možda ću se osećati bolje.
LINDA: Uzmi aspirin. Hoćeš li da ti dam aspirin? To će te smiriti!
VILI: Vozio sam brzo, razumeš li? I dobro sam se osećao. Čak sam i razgledao
pejzaž. Možeš li da me zamisliš kako svake nedelje razgledam okolinu? Tamo
je prekrasno, Linda: šume su guste, a sunce toplo. Otvorio sam prednje staklo
i pustio da me kupa topao vazduh. I tako, odjednom, skrenem s puta. Kažem
ti, potpuno sam zaboravio da vozim. Da sam prešao na drugu stranu, preko
bele linije, mogao sam ubiti nekog. Tako sam produžio... a posle pet minuta
ponovo sam zadremao i zamalo što nisam... (Hvata se rukom za glavu.)
Proganjaju me takve misli. O, kako čudne misli!
LINDA: Vili, dragi, razgovaraj opet sa njim. Ne vidim zašto ne bi mogao da
radiš u Njujorku?
VILI: Nisam im potreban u Njujorku. Moje područje je Nova Engleska. Ja sam
im potreban u Novoj Engleskoj.
LINDA: Ali tebi je šezdeset godina. Ne može se od tebe tražiti da putuješ svake
nedelje.
VILI: Moraću da pošaljem telegram u Portland. Trebalo je da sutra ujutru u
deset sati posetim Brauna i Moriona i da im pokažem uzorke. Do ñavola,
mogao sam ih prodati. (Počinje da oblači kaput.)
LINDA (uzima kaput od njega): Zašto ne odeš sutra do direkcije i, prosto, ne
kažeš Hauardu da bi trebalo da radiš u Njujorku. Ti si suviše popustljiv, dragi.
VILI: Da je stari Vagner živ, ja bih sada radio u Njujorku. To je bio divan čovek
- pravi gospodin. Ali ovaj njegov sin, ovaj Hauard, ništa ne ceni. Kad sam prvi
put otišao na Sever, Vagnerova kompanija nije ni znala gde je Nova Engleska.
LINDA: Zašto to ne kažeš Hauardu, dragi?
VILI (ohrabreno): Reći ću mu, budi sigurna da hoću. Ima li sira?
LINDA: Napraviću sendviče.
VILI: Nemoj. Idi da spavaš. Uzeću mleka. I ja ću odmah u krevet. Jesu li deca
kod kuće?
LINDA: Spavaju. Hepi je večeras izveo Bifa.
VILI (zainteresovano): Zbilja?
LINDA: Bilo je tako lepo videti ih kako se zajedno briju u kupatilu. Jedan posle
drugog. Kako izlaze zajedno. Primećuješ li, cela kuća miriše na kolonjsku vodu?
VILI: Eto, tako ti je to. Celog života radiš da bi otplatio kuću, na kraju je tvoja,
ali nema ko da živi u njoj.
LINDA: Da, dragi. U životu moraš mnogo čega da se lišavaš. Uvek je to tako.
VILI: Ne, ne. Neki ljudi, neki ljudi nešto i postignu. Je li Bif nešto rekao kad
sam otišao?
LINDA: Nije trebalo da mu prebacuješ, Vili! Pa on se tek vratio. Ne bi trebalo
da se svañaš s njim.
VILI: Pa, kada sam se, do ñavola, svañao s njim? Samo sam ga pitao da li
zarañuje. Zar je to prebacivanje?
Page 3
LINDA: Ali, dragi, kako bi on mogao da zarañuje?
VILI (zabrinuto i ljutito): On nešto prikriva. Postao je veoma ćutljiv. Da li se
izvinio kad sam jutros otišao?
LINDA: Bio je potišten, Vili. Ti znaš koliko te on voli. Mislim, ako on pronañe
sebe, onda ćete obojica biti srećniji i nećete se više svañati.
VILI: Kako bi mogao da nañe sebe na farmi? Zar je to život: farmer, običan
radnik. U početku, dok je još bio mlad, u redu. Mlad čovek, dobro je za njega
da malo luta, da menja zanimanja. Ali prošlo je već deset godina i on bi morao
sada da zarañuje bar po trideset pet dolara nedeljno.
LINDA: On traži sebe, Vili.
VILI: Ne naći sebe do trideset četvrte godine, to je sramota.
LINDA: Vili!
VILI: Nesreća je u tome što je on lenj, do ñavola!
LINDA: Vili,molimte!
VILI: Bif je neradnik.
LINDA: Vili! Uzmi nešto da pojedeš. Hajde dole.
VILI: Zašto se vratio kući? Želeo bih da znam, šta ga je opet dovelo ovamo?
LINDA: Ne znam. Izgleda izgubljen, Vili. Mislim da je još uvek zbunjen.
VILI: Bif Loman izgubljen? U zemlji koja je najveća na svetu jedan tako
privlačan mlad čovek - izgubljen. Takav dobar radnik pa da bude izgubljen?
Reći ću ti nešto o Bifu: on nije lenj.
LINDA: Svakako.
VILI (razneženo i odlučno): Videću ga sutra ujutru. Lepo ćemo porazgovarati.
Naći ću mu posao. Mogao bi za kratko vreme da uspe. O, bože! Kad god bi išao
ulicom... (Sećanje mu se gubi.)
LINDA (pokušavajući da ga otrgne od toga): Vili, danas sam kupila novu vrstu
američkog sira. Umućen je.
VILI: Zašto uzimaš američki kad ja volim švajcarski?
LINDA: Mislila sam da bi voleo da promeniš...
VILI: Ja ne želim promene, hoću švajcarski sir. Zašto se meni uvek protivureči?
LINDA (prikrivajući osmeh): Mislila sam da će to biti iznenañenje.

VILI: Zašto ne otvoriš prozor, za ime boga.
LINDA (veoma strpljivo): Svi su otvoreni, dragi.
VILI: Kako su nas samo zatvorili ovde. Cigle, zidovi, zidovi, cigle.
LINDA: Trebalo je da kupimo i susedni plac.
VILI: Ulice su načičkane automobilima. Nigde ni daška svežeg vazduha. Trava
više ne raste. Ne možeš gajiti ni šargarepu u dvorištu. Trebalo bi da postoji
neki zakon protiv svih stambenih blokova. Sećaš li se ona dva prelepa bresta
napolju? Kad smo ja i Bif obesili ljuljašku izmeñu njih?
LINDA: Da, kao da smo milion kilometara bili udaljeni od grada.
VILI: Trebalo je da uhapse preduzimača zato što ih je posekao. Unakazili su
okolinu. Sve više mislim na te dane, Linda. U ovo doba godine cvetali su
jorgovani i jasmini, a onda bi došli božuri i lale. Kakav prijatan miris u našoj
sobi.
LINDA: Pa, ipak, narod je morao negde da se doseli.
Page 4
VILI: Ne, sad ima suviše ljudi.
LINDA: Ne mislim da ima suviše ljudi, nego mislim...
VILI: Ima suviše ljudi! To je ono što upropašćuje ovu zemlju. Više nisu u stanju
da kontrolišu naseljavanje. Konkurencija je ludačka. Osećaš li smrad odavde? I
odande? I sa one strane? Kako uopšte mogu da prave sir? Pravi, umućeni sir?
Na poslednje VILIJEVE reči BIF i HEPI se podižu u svojim posteljama i
osluškuju.
SCENA DRUGA
BIF, HEPI i preñašnji.

LINDA: Idi, probaj ga. I ne diži larmu.
VILI (obraća se LINDI, kao krivac): Nisi zabrinuta zbog mene, zar ne mala?
BIF: Šta je to?
HEPI: Slušaj!
LINDA: Ti si suviše sposoban da bih ja bila zabrinuta.
VILI: Ti si mi jedina pomoć i zaštita, Linda.
LINDA: Pokušaj samo da se odmoriš, dragi. Ti praviš od muve medveda.
VILI: Neću se više svañati s njim. Ako želi da se vrati u Teksas, neka ide.
LINDA: On će se već snaći.
VILI: Sigurno. Nekim ljudima krene kasnije u životu. Kao Tomasu Edisonu. Ili
Gudriču, na primer. Jedan od njih je čak bio i gluv. (Polazi prema vratima
spavaće sobe.) Smeo bih da se kladim da će Bif uspeti.
LINDA: Vili, ako u nedelju bude lepo, izvešćemo se u vinograd. Spustićemo
prednje staklo i ponećemo ručak.
VILI: Ne, na novim kolima se ne spušta prednje staklo.
LINDA: Ali, ti si ga jutros otvorio.
VILI: Ja? Nisam. (Zastane) Pa zar to nije čudno? Nije li to neobično? (Zastaje
začuñen i uplašen, dok se iz daljine čuje flauta.) Linda?
LINDA: Molim, dragi?
VILI: To je veoma čudno.
LINDA: Štato, dragi?
VILI: Mislio sam na ševrolet iz 1928. Na ono vreme kad sam imao svoj crveni
ševrolet. (Zastaje) Pre osamnaest godina. Nije li to smešno. Mogao bih se
zakleti da sam ga danas vozio.
LINDA: Ne, nije to ništa. Nešto te je moralo podsetiti.
VILI: Čudnovato... Te... Sećaš li se onih dana? Kako je Bif lickao ta kola.
Zastupnik nije mogao poverovati da su kola prevalila sto trideset hiljada
kilometara. (On klima glavom) Eh! (LINDI) Idi, spavaj. Eto me odmah. (Izlazi
iz spavaće sobe.)
HEPI (BIFU): Isuse, izgleda da je opet polomio kola.
LINDA (viče za VILIJEM): Budi oprezan na stepenicama, dragi. Sir je na
srednjoj polici. (Ona se okreće, prilazi krevetu, uzima njegov kaput i izlazi iz
sobe.) Osvetljena je dečja soba. Čuje se VILI kako razgovara sam sa sobom.
On se ne vidi. Smeje se.
Page 5
SCENA TREĆA
BIF ustaje iz kreveta i naglo stupa napred, pažljivo slušajući. BIF je stariji dve
godine od brata HEPIJA, dobro grañen, ali ovih dana kao da je nekako iscrpljen
i manje samouveren. On je imao manje uspeha u životu, a njegovi snovi su
smeliji i teško prihvatljivi. HEPI je visok i snažno grañen. Njegova upadljiva
crta je seksualnost, koju su mnoge žene uočile. I onje izgubljen kao i njegov
brat, ali na drugi način. Zato sebi nikada nije priznao daje pobeñen, pa je zbog
toga konfuzniji i neosetljiviji, mada je očigledno zadovoljniji. Ustaje iz kreveta.
HEPI: Ako ovako nastavi, oduzeće mu dozvolu, Znaš li, Bife, da već počinje da
me nervira.
BIF: Slabi mu vid.
HEPI: Ne, vozio sam se s njim. On vrlo dobro vidi. Samo ne može da se
koncentriše na vožnju. Prošle nedelje sam se vozio s njim u varoš. Zaustavlja
kad je zeleno svetlo, kad je crveno - prolazi. Ha, ha, ha!
BIF: Možda ne razlikuje boje?
HEPI: Zar on?... A kako ima odlično oko za boje kad je na poslu.
BIF (seda na svoj krevet): Idem da spavam.
HEPI: Jesi li još ljut na tatu?
BIF: U redu je, čini mi se... Imaš li cigaretu?
HEPI (pruža kutiju sa cigaretama): Uzmi!
BIF: Ne mogu da spavam kad u sobi osetim miris cigarete.
VILI: Ala si nalickao ta kola!
HEPI (veoma emotivno): Smešno, zar ne? Bife?... Ponovo ćemo spavati ovde,
na starim krevetima. (Nežno miluje svoj krevet.) Pa svi oni razgovori koje smo
vodili preko njih. Celi naši životi.
BIF: Da, mnogo snova i planova!
HEPI (uz naglašeni muški smešak): Bar pet stotina žena htelo bi da zna šta se
sve reklo u našoj sobi. (Grohotom se smeje.)
BIF: Sećaš li se one velike Betsi, kako li joj do ñavola beše ime, one iz Mečvik
avenije?
HEPI (češlja se): One sa ovčarskim psom?
BIF: Ta, ta! Ja sam te odveo k njoj, sećaš li se?
HEPI: Da, to mi je, čini mi se, bila prva. Gospode, kakva je to krava. (Smeje se
gotovo grubo.) Ti si me naučio svemu što znam o ženama, ne zaboravi to.
BIF: Kladim se da si zaboravio koliko si bio stidljiv. Naročito kad si bio s
devojkama.
HEPI: Ja sam još uvek stidljiv, Bife!
BIF: Ma nemoj!
HEPI: Umem jedino da vladam sobom, to je sve. Čini mi se, da sam sada
manje stidljiv nego što sam bio, a ti još više. Šta se desilo, Bife? Gde je stari
humor, stara sigurnost? (On hvata BIFA za koleno. Ustaje i namerno šeta po
sobi.) Šta je s tobom?
BIF: Zašto me stalno ismeva?
HEPI: Stari te ne ismeva, on...
BIF: Bilo šta da kažem, na njegovom licu je podsmeh. Ne možemo da budemo
Page 6
bliski.
HEPI: On samo želi da ti uspeš. To je sve. Već odavno sam hteo da
razgovaramo o njemu. Nešto s njim nije u redu. On - on govori sam sa sobom.
BIF: Juče sam to primetio. Ali on je uvek nešto mrmljao.

HEPI: Ali ne toliko primetno. Postalo je tako neprijatno da sam ga poslao na
odmor u Floridu. I znaš li šta? Gotovo najviše govori o tebi.
BIF: O meni? Šta kaže?
HEPI: Ne mogu da razumem.
BIF: Pa dobro, šta priča o meni?
HEPI: Činjenica je da ti nisi našao svoje mesto, da još uvek lebdiš u vazduhu.
BIF: Ima još nešto što njega tišti, Hepi.
HEPI: Na šta ciljaš?
BIF: Nije važno. Samo, nemoj sve da svališ na mene.
HEPI: Ali, čini mi se, kad bi tebi krenulo... ima li tamo nekakvih izgleda za
tebe? Za tvoju budućnost?
BIF: Kažem ti, Hepi! Ja ne znam šta je to budućnost. Ne znam šta bi trebalo da
želim.
HEPI: Kako to misliš?
BIF: Čitavih šest ili sedam godina posle završetka gimnazije pokušavao sam da
nañem neko zanimanje: činovnik, trgovački putnik, bilo koji posao, i sve ti je to
bedno životarenje. Voziti se podzemnom železnicom u topla letnja jutra, tokom
celog svog života držati radnju, voditi telefonske razgovore, prodavati ili
kupovati. Zlopatiti se pedeset nedelja u godini zarad dve nedelje odmora, dok,
u stvari, ništa drugo ne želiš nego da budeš napolju bez košulje. Da se
neprestano trudiš da budeš makar malo ispred svojih drugova.
HEPI: Znači, tebi se zaista dopada na farmi. Jesi li zadovoljan tamo?
BIF (sve uzbuñenije): Hepi, otkako sam pred rat otišao od kuće, promenio sam
dvadeset ili trideset raznih zanimanja. I sve se na isti način završilo. U
Nebraski, kad sam čuvao goveda u Dakoti, u Arizoni i sada u Teksasu. Samo
sam to dockan shvatio. Mislim da sam sada došao kući jer mi je to doprlo do
svesti. Na farmi gde radim, sad je proleće. Ima tamo petnaestak novih
ždrebadi. Nema ništa zanosnije i lepše nego videti kobilu sa mladim
ždrebetom. I kad god tamo doñe proleće, bože, odjednom osetim da to ničemu
ne vodi! Pa do ñavola, šta ja radim, igram se unaokolo sa konjima, za dvadeset
sedam dolara nedeljno! Meni je trideset četiri godine, trebalo bi da mislim na
budućnost! Eto, tada ja dojurim kući. Sada ne znam šta da radim sa sobom.
Uvek mi je bio cilj da ne gubim vreme uzalud, a svaki put kad se vratim ovamo
shvatim da je sve što sam uradio bilo samo gubljenje vremena.
HEPI: Ti si pesnik, znaš li to? Bife! Ti si... ti si idealista.
BIF: Ne, ja sam samo konfuzan. Možda bi trebalo da se oženim. Ili da prionem
na neki posao. Možda je to moja nesreća. Ja sam kao dete. Nisam oženjen niti
sam zaposlen, ja sam skoro, ja sam baš kao dete. Jesi li ti zadovoljan, Hepi? Ti
imaš uspeha, zar ne? Jesi li srećan?
HEPI: Do ñavola, nisam!
BIF: Zašto? Ti dobro zarañuješ, zar ne?
Page 7
HEPI (praveći pokrete, izrazito energično): Sad mi jedino ostaje da se nadam
da će mi umreti direktor i čekam da zauzmem njegovo mesto. Inače, on je moj
dobar prijatelj, i nedavno je podigao prelepu kuću na Long Ajlendu. Živeo je u
njoj oko dva meseca i prodao je, a sada gradi drugu. On ne ume da uživa u
onome što je ostvario. A ja znam da je to baš ono što bih ja umeo. Do ñavola,
ja ne znam zašto radim. Ponekad sedim u svom stanu sasvim sam i razmišljam
o kiriji koju plaćam. To je glupo. A ipak to je ono što sam uvek želeo. Svoj
stan, automobil, mnogo žena. Pa ipak, do ñavola, ja sam usamljen.
BIF (oduševljeno): Slušaj! Zašto ne poñeš sa mnom na Zapad?
HEPI: Ti i ja, a?
BIF: Svakako. Možda bismo mogli da kupimo neki ranč da gajimo goveda i da
upotrebimo svoje mišiće. Ljudi kao mi treba da rade na polju.
HEPI (pohlepno): Braća Loman, a?
BIF (veoma raspoložen): Svakako! Svi bi znali za nas.
HEPI (očaran): To je ono o čemu ja sanjam, Bife. Ponekad zaželim da
rastrgnem svoje odelo usred radnje i prebijem onog prokletog direktora. Mogu
da trčim, da udarim, da uteknem i da podignem više nego iko drugi u radnji, a
moram da primam nareñenje od tih običnih i bednih kučkinih sinova sve dok mi
jednog dana to ne prekipi.
BIF: Kažem ti, mali, kad bi ti bio sa mnom, ja bih tamo bio zadovoljan.
HEPI (oduševljen): Vidiš, svi oko mene su toliko dvolični da ja neprestano
radim protiv svojih ubeñenja.
BIF: Da smo zajedno, mi bismo se pomagali, imali bismo nekoga kome bismo
mogli verovati.
HEPI: Kad bih ja bio pored tebe...
BIF: Hepi, nesreća je u tome što mi ne umemo da grabimo novac. Ja ne znam
kako se to radi.
HEPI: Ni ja.
BIF: Onda, hajdemo.
HEPI: Da... Ali koliko se tamo može zaraditi?
BIF: Pogledaj svog prijatelja. Podigao je kuću i, onda, nema dovoljno pameti
da živi u njoj...
HEPI: Da, ali kad on ulazi u preduzeće, svi se klanjaju pred njim, jer to na
vrata ulazi godišnji dohodak od pedeset dve hiljade dolara, a ja imam više u
malom prstu nego što on ima u glavi.
BIF: Da, ali ti si sada rekao?
HEPI: Trebalo bi da pokažem nekom od tih uobraženih direktora da i Hepi
Loman može nešto da postigne. Hoću da uñem u radnju kao što i oni ulaze.
Onda ću krenuti s tobom. Bićemo mi zajedno, kunem ti se. Eto, pogledaj one
dve sa kojima smo bili večeras. Zar to nisu bila divnastvorenja?
BIF: Da. Da. Možda najlepša od svih sa kojima sam ikada bio, Hepi.
HEPI: Ja to mogu da imam kad god zaželim. Kad god mi se smuči život. Samo,
nevolja je u tome što to nekako doñe kao kuglanje ili tako nešto. Ja ih prosto
obaram, a to ne značl ništa. Jurcaš li ti još mnogo?
BIF: Ne. Voleo bih da nañem jednu stalnu devojku, neku koja nije površna.
HEPI: Zatim i ja čeznem.
Page 8
BIF: Mani! Ti nikad ne bi dolazio kući.
HEPI: Dolazi bih! Neku karakternu, postojanu! Kao što je mama. Znaš!
Nazvaćeš me svinjom kad ti nešto kažem. Ona devojka s kojom sam bio
večeras, verena je, treba da se venča za pet nedelja.
BIF: Ozbiljno?
HEPI: Najozbiljnije. Njen mladić je na najboljem putu da postane zamenik mog
direktora. Ne znam koji mi je ñavo. možda imam suviše razvijen smisao za
konkurenciju, ili tako nešto. Otišao sam i upropastio je, a sada ne mogu da je
se rešim. On je već treći direktor kome sam to učinio. Zar to nije pogana
osobina? I da krunišem sve to, idem na njihovo venčanje. (U besu, ali se
smeje.) Baš kao što ne bi trebalo da primam mito. S vremena na vreme,
proizvoñači mi ponude stotinak dolara da proguram njihovu robu. Ti znas
koliko sam ja pošten, ali to je kao i ona devojka. Vidiš! Mrzim sebe zbog toga.
Ne želim je, ali ipak je uzimam i to mi se sviña.
BIF: Hajde da spavamo.
HEPI: Čekaj! Još se nismo ni o čemu dogovorili.
BIF: Upravo sam došao na ideju da nešto pokušam.
HEPI:Štato?
BIF: Sećaš li se Bila Olivera?
HEPI: Naravno. Oliver je sada vrlo značajna ličnost. Hoćeš li ponovo da radiš
kod njega?
BIF: Neću. Ali kad sam otišao od njega, on mi je nešto rekao. Stavio mi je ruku
na rame i rekao: »Bife, ako ti ikad bude nešto potrebno, doñi k meni!«
HEPI: Sećam se toga. To lepo zvuči.
BIF: Imam nameru da ga posetim. Kad bih mogao da od njega dobijem deset,
ili bar sedam hiljada dolara, mogao bih da kupim divan ranč.
HEPI: Kladim se da će ti izići u susret, jer ima povoljno mišljenje o tebi. Bife,
hoću da kažem da svi lepo misle o tebi. Ti si omiljen. Zato ti i kažem da se
vratiš ovamo da zajedno stanujemo. Bife, svaka devojka koju zaželiš...
BIF: Kad bih imao ranč, mogao bih da radim posao koji volim i da ipak budem
neko. Samo da mi je znati da li Oliver još misli da sam ja ukrao onu kutiju lopti
za košarku.
HEPI: O, on je, verovatno, to već odavno zaboravio. Ima gotovo deset godina
od tada. Ti si suviše osetljiv. On te, u stvari, nije izbacio.
BIF: Da, ali mislim da je imao nameru. Čini mi se da sam zbog toga i prestao
da radim kod njega. Nikada nisam bio siguran da li on to zna ili ne. Jedino meni
je poveravao ključeve od radnje.
VILI (odozdo): Hoćeš li da opereš kola, Bife?
HEPI: Pssst!
BIF gleda u HEPIJA. HEPI osluškuje. VILI mumla u tremu.
HEPI: Jesi li čuo?
HEPI i BIF osluškuju. VILI se slatko smeje.
BIF (ljuti se): Zar ne zna da mama može da čuje?
VILI: Nemoj da uprljaš džemper, Bife!
BIFOVO lice dobija neveseo izraz.
HEPI: Zar to nije strašno? Nemoj opet da odeš od kuće. Naći ćeš posao ovde.
Page 9
Trebalo bi da budeš tu. Ne znam šta da radim s njim. Postao je nesnosan.
VILI: Kako ih samo lickaš!
BIF: Mama to čuje!
VILI: Nemoj da se šališ, Bife, imaš sastanak?
HEPI: Hajde da spavamo. Porazgovaraj sa njim ujutru, hoćeš li?
BIF (oklevajući, odlazi u krevet): Sa njim u kući. O, brate!
HEPI (leže u krevet): Želeo bih da ti s njim lepo porazgovaraš.
Svetlost u njihovoj sobi počinje da se gubi.
BIF: To je sebično, glupo...
HEPI: Pssst!... Spavaj, Bife!
Osvetljenje u njihovoj sobi se ugasilo. Neposredno po završetku njihovog
razgovora VILIJEV lik se odjednom ukazuje u zamračenoj kabini. On otvara
frižider, traži nešto u njemu. Cela kuća i okolina prekrivene su lišćem.
VILI: Samo budi oprezan s tim devojkama, Bife. Ništa ne obećavaj. Jer devojke
uvek veruju u ono što im kažeš, a ti si vrlo mlad da bi ozbiljno razgovarao sa
devojkama.
Postepeno se osvetljava kuhinja. VILI, razgovarajući, zatvara vrata frižidera i
prelazi u prednji plan pozornice prema kuhinjskom stolu. Sipa mleko u času.
Potpunoje zaokupljen sobom. Smeši se.
VILI: Sasvim mlad, Bife. Misli ti najpre na školu. Pa kad bude sve u redu, biće
dosta devojaka za takvog mladića kao što si ti. (Smeje se i seda na kuhinjsku
stolicu.) Zar ne? Devojke pate zbog tebe. (Smeje se.) Zar ne? O, brate, ti imaš
uspeha! (Postepeno se obraća jednoj tački izvan pozornice, govoreći kroz
zidove kuhinje. Njegov glas se pojačava, do visine kojom se vodi normalan
razgovor.) Da mi je samo znati zašto ta kola lickaš tako pažljivo, a? Nemojte
da zaboravite radkapne. Uzmite jelensku kožu za njih. Hepi, uzmi novine za
prozore, to je najbolje. Pokaži mu kako se to radi, Bife. Dobro, dobro to radiš,
Hepi! (Zastaje, zatim odobrava glavom, onda gleda naviše.) Bife, prvo što
treba da uradimo kad budemo imali vremena jeste da posečemo ovu veliku
granu iznad kuće. Bojim se da bi za vreme oluje mogla da padne na krov. Znaš
šta? Uzećemo konopac i prebaciti ga preko grane. Zatim ćemo se popeti sa
testerom i odseći je. Čim završite sa kolima, mladići, želeo bih da vas vidim.
Imam iznenañenje za vas.
BIF (izvan pozornice): Šta je to, tata?
VILI: Ne, najpre završite posao. Nikada ne ostavljaj posao dok ga ne završiš,
zapamti to. (Gleda prema velikom drveću.) Bife, gore u Albaniju video sam
prekrasnu mrežu za ljuljanje. Kupiću je kad budem ponovo prolazio onuda.
Vezaćemo je izmeñu ona dva bresta. Zar to ne bi bilo lepo? Ljuljati se pod
olistalim granama? O, brate, to bibilo...
BIF i HEPI pojavljuju se sa one strane kojoj se VILI obraća. HEPI nosi krpe i
vedro vode. BIF je u džemperu sa velikim slovom »S« i nosi fudbal.
BIF (pokazujući prema kolima izvan pozornice): Kako ti se dopada, ćale?
Stručno?
VILI: Odlično, odlično... deco. Dobro obavljen posao, Bife!
HEPI: Šta je sa iznenañenjem, tata?
VILI: Eno ga na zadnjem sedištu kola.
Page 10
HEPI: Hej! (Istrčava napolje.)
BIF: Šta je to, tata? Kaži mi, šta si kupio?
VILI se smeje, pokazuje.
BIF (okreće se ipolazi napolje): Šta je to, Hepi? Hepi!
HEPI (izvan pozornice): Vreća za boksovanje.
HEPI utrčava na pozornicu noseći vreću za boksovanje.
BIF: Tata, kako si znao da želimo vreću za boksovanje?
VILI: Pa to je najbolji način da se razvije spretnost.
HEPI (leže na leña i pokreće noge kao da vozi bicikl): Skidam kilograme,
primećuješ li, tata?
VILI (HEPIJU): Konopac za preskakanje je isto tako dobar.
BIF: Jesi li video moju novu loptu?
VILI (zagleda loptu): Od koga si je dobio?
BIF: Trener mi je rekao da vežbam dodavanje.
VILI: A-a-a, tako. I dao ti je loptu?
BIF: U stvari, pozajmio sam je iz svlačionice. (Smeje se.)
VILI (smeje se, zajedno s njim): Vrati to. Moraš da je vratiš.
HEPI: Rekao sam ti da mu se to neće dopasti.
BIF (ljutito): Pa, dobro, vratiću je.
VILI (prekida započetu prepirku i obrača se HEPIJU): Svakako, on treba da
vežba odgovarajućom loptom, zar ne? (BIFU) Trener će ti svakako čestitati na
takvoj inicijativi.
BIF: O, on mi stalno čestita na tome.
VILI: To je zbog toga što mu se dopadaš. Da je neko drugi uzeo tu loptu, bilo
bi gužve. Dakle, deco, šta ima novo? Šta ima novo?
BIF: Gde si bio ovog puta, tata? Bilo nam je dosadno bez tebe.
VILI (zadovoljan, grli oba momka i oni polaze u prednji deo pozornice):
Dosadno, a?
BIF: Svakog trenutka smo osećali da nam nedostaješ.
VILI: Zbilja? Odaću vam jednu tajnu. Nikom ni reči! Jednog dana ću imati
sopstveno preduzeće i više nikad neću morati da odlazim od kuće.
HEPI: Kao čika Čarlijevo, a?
VILI: Veće nego čika Čarlijevo! Jer Čarli nije omiljen. Njega vole, ali on nije
omiljen.
BIF: Gde si bio ovog puta?
VILI: Pa, seo sam u kola i krenuo severno od Providensa. Sreo sam
gradonačelnika tog grada.
BIF: Gradonačelnika Providensa?
VILI: Sedeo je u foajeu hotela.
BIF: Šta ti je rekao?
VILI: Rekao je: »Dobro jutro«, a ja na to: »Lep vam je grad, gradonačelniče«!
Onda smo zajedno pili kafu. Zatim sam otišao u Volberi. To je lepo mesto. Sa
velikim satom. Tamo sam ostvario lep pazar. A zatim Boston. Boston je
kolevka revolucije. Lep grad. Onda nekoliko drugih gradova! U Masačusets,
onda u Portland i Bengor, i pravo kući.
BIF: Ala bih voleo da jednom poñem s tobom!
Page 11
VILI: Čim doñe leto!
HEPI: Obećavaš?
VILI: Ti, Bif i ja. Pokazaću vam sve gradove. Amerika je puna prekrasnih
gradova i plemenitih ljudi. A oni me svi znaju, deco. Zna me sva Nova
Engleska. A kad povedem vas, gore na sever, biće: »Sezame, otvori se za sve
nas!« Jer, ne zaboravite: ja imam mnogo prijatelja. Mogu da parkiram svoja
kola u svakoj ulici u Novoj Engleskoj i policajac će ih čuvati kao da su njihova.
Na leto, a?!
BIF i HEPI (zajedno): Da, rekao si.
VILI: Ponećemo kupaće kostime.
HEPI: Mi ćemo nositi tvoje kofere, a?
VILI: O, to će biti lepo! Ulazim u bostonske radnje, vi nosite moje kofere.
Kakva senzacija.
BIF poskakuje, vežbajući dodavanje lopte.
VILI: Da nisi nervozan zbog utakmice, Bife?
BIF: Nisam, ako ti budeš tamo.
VILI: Šta kažu u školi o tebi, sad, kad si postao kapiten?
HEPI: Za njim je uvek gomila devojaka kad izañu iz škole.
BIF (uzima VILIJEVU ruku): U subotu, ćale, u subotu. Samo radi tebe daću
jedan gol.
HEPI: Ti treba da dodaješ!
BIF: Jedna će igra biti za tebe, ćale! Gledaj me! I, kad skinem šlem, to znači da
se probijam ka golu. Onda me posmatraj kako prelazim protivnike.
VILI (ljubi BIFA): O, kad to ispričam u Bostonu!
Ulazi BERNARD.
SCENA ČETVRTA
BERNARD i preñašnji.
BERNARD (mladić, mlañi od BIFA, ozbiljan i postojan, zabrinut): Gde si ti, Bife?
Trebalo je danas da učimo zajedno.
VILI: Gle! Vidi Bernarda! Zašto si se tako snuždio, Bernarde?
BERNARD: On treba da uči, čika Vili. Polaže maturu sledeće nedelje.
HEPI (podrugljivo, jureći BERNARDA): Hajde da se boksujemo, Bernarde?
BERNARD: Bife! Slušaj, čuo sam gospodina Birnbauma kad je rekao da će te
izbaciti iz škole i nećeš položiti maturu ako ne budeš učio matematiku. Čuo
sam ga!
VILI: Biće bolje da učiš s njim, Bife. Na posao!
BERNARD: Čuo sam ga!
BIF: O, tata! Nisi video moje patike. (Podiže jednu nogu da bi ih VILI video.)
VILI: Gle, ala je to lepo naštampano.
BERNARD (briše naočare): Zato što je ispisao Virdžinija univerzitet na svojim
patikama - ne znači da će ga pustiti na maturu, čika Vili!
VILI (ljutito): Šta ti tu trabunjaš. Tri univerziteta mu nude stipendiju, a oni da
ga obore.
BERNARD: Ali ja sam čuo gospodina Birnbauma kad je to rekao.
Page 12
VILI Ne budi dosadan, Bemarde. (Obraća se sinovima.) Kakav šonja!
BERNARD: U redu. Čekam te kod kuće, Bife. (Izlazi.) VILI, BIF i HEPI se smeju.
VILI: Kakav šonja! Bernarda ne vole mnogo, zar ne?

BIF: Vole ga, ali ne baš naročito.
HEPI: To je tačno, ćale.
VILI: Pa tako i ja mislim. Bernard može da dobije najbolju ocenu u školi,
razume se, ali kad uñe u poslovni svet, vi ćete uvek biti ispred njega. Zato sam
i zahvalan svemogućem bogu. Obojica ste grañeni kao Apoloni. Jer u
poslovnom svetu, onaj koji ima spoljašnjost, ko izaziva interesovanje kod ljudi,
taj i uspeva. Budi omiljen i nećeš nikad oskudevati. Uzmite mene, na primer.
Nikada ne čekam da bih došao do novca. Vili Loman je ovde! To je sve što
treba da znaju i ja prolazim.
BIF: Jesi li ih udesio, tata?
VILI: Nokautirao sam ih u Providensu, a potpuno uništio u Bostonu.
HEPI (na leñima, opet pokreće noge kao da vozi bicikl): Skidam kilograme.
Primećuješ li, tata?
Ulazi LINDA.
SCENA PETA
LINDA (kao nekada, s papilotnama u kosi. Nosi korpu s rubljem, s

mladalačkom energijom): Zdravo, dragi.
VILI: Lutkice!
LINDA: Kako je išao ševrolet?
VILI: Ševrolet je, Linda, najbolji auto koji je ikada napravljen. Otkada
dozvoljavate svojoj majci da nosi rublje uz stepenice?
BIF: Prihvati, mladiću.
HEPI: Kuda, mama?
LINDA: Prostrite ga na uže. A tebi će biti bolje da odeš dole tvojim drugovima.
Podrum je pun momaka, ne znaju šta da počnu bez tebe.
BIF: Al, kad je ćale kod kuće, mogu da čekaju.
VILI (smeje se, odobravajući): Bolje idi dole i reci im šta da rade.
BIF: Reći ću im da počiste ložionicu.
VILI: Pametno, Bife.
BIF (prolazi kroz otvor na kuhinji do zadnjeg ulaza i viče onima dole): Momci,
svi čistite ložionicu! Evo me, odmah silazim!
GLASOVI: Dobro! U redu, Bife!
BIF: Džordž, Sem i Frank, doñite ovamo! Mi ćemo prostirati veš! Hajde, Hepi,
požuri.
BIF i HEP iznose korpu.
LINDA: Kako ga samo slušaju!
VILI: Pa to je zbog utakmice. Kažem ti, prodavao sam hiljade i hiljade, ali sam
morao da doñem kući.
LINDA: Svi susedi su bili na toj utakmici. Jesi li šta prodao ove nedelje?
VILI: Prodao sam šest hiljada tuceta u Providensu i osam stotina u Bostonu.
Page 13
LINDA: Ne, pričekaj malo, imam olovku i papir. (Vadi ih iz džepa.) Tvoja
provizija iznosi ovoliko... dve stotine, mili bože! Dve stotine dvanaest dolara.
VILI: E, pa još nisam izračunao, ali...
LINDA: Koliko si prodao?
VILI: Pa prodao sam oko stotinu osamdeset velikih tuceta u Providensu. To
iznosi otprilike dve stotine tokom celog puta.
LINDA (bez oklevanja): Hiljadu dve stotine? To iznosi... (Računa.)
VILI: Nevolja je bila u tome što su tri radnje u Bostonu bile zatvorene zbog
inventarisanja. Inače bih oborio rekord!
LINDA: Pa to je vrlo dobro. To iznosi sedamdeset dolara i nekoliko centi.
VILI: Koliko smo dužni?
LINDA: Prvog treba da damo šesnaest dolara za frižider.
VILI: Zašto šesnaest?
LINDA: Pa, pukao je kaiš, a to je dolar i osamdeset centi.
VILI: Ali potpuno je nov.
LINDA: Kažu da je tako dok se ne razradi.
VILI (odlazi sa LINDOM kroz otvor u kuhinji): Nadam se da nam nisu podvalili s
tim aparatom.
LINDA: Pa najviše ga reklamiraju.
VILI: Znam da je to dobar aparat! Šta još ima?
LINDA: Zatim devet dolara za mašinu za pranje rublja, za usisivač treba
petnaestog da damo tri i po dolara. A zatim - još dvadeset jedan dolar za krov.
VILI: Prokišnjavali?
LINDA: Ne, dobro su ga popravili. A duguješ i Frenku za karburator.
VILI: Neću da mu platim. Taj prokleti ševrolet. Trebalo bi da zabrane
proizvodnju tih kola.
LINDA: Ipak, ti mu duguješ tri i po dolara. I, ovamo-onamo, sve u svemu,
treba do petnaestog da damo oko sto dvadeset pet dolara.
VILI: Stotinu dvadeset dolara? Bože, ako posao ne krene, ne znam šta ću da
radim!
LINDA: Ništa zato, iduće nedelje će biti bolje.
VILI: Upropastiću ih iduće nedelje. Otići ću u Hartford, tamo me mnogo vole.
Znaš, Linda, ljudi mi više nisu naklonjeni.
LINDA: Zaboga, ne budi smešan.
VILI: Osećam ja to kad negde ulazim. Imam utisak da me ismevaju.
LINDA: Zašto? Zašto bi te ismevali? O čemu govoriš, Vili?
VILI prilazi ivici prozora. LINDA odlazi u kuhinju i počinje da krpi čarape.
VILI: Ne znam koji je razlog, ali oni samo prolaze pored mene.
Neprimećujume.
LINDA: Ali tebi ide izvrsno. Ti zarañuješ od osamdeset do sto dolara nedeljno.
VILI: Ali ja radim dnevno dvanaest sati. Drugi ljudi... ja ne znam kako, oni
lakše prolaze. Ne znam zašto! Izgleda da ja mnogo govorim. Čovek treba da
nastupi sa malo reči. Uzmi, na primer, Čarlija. On malo govori, a oni ga
poštuju.
LINDA: Ti ne govoriš suviše, ti si samo pun života.
Page 14
VILI (smeši se): Pa ja mislim - šta do ñavola - život je kratak, malo šale. (Za
sebe) Odviše se šalim. (Osmeh se gubi.) Zašto? Ti...
LINDA: Zašto?... Ti si...
VILI: Ja sam neugledan. Vrlo smešno izgledam. Linda, nisam ti pričao. O
Božiću, kad sam svratio do Stjuarta, dok sam ulazio, čuo sam nekog
trgovačkog putnika da nešto govori o bivolu. Raspalio sam ga posred lica. Neću
to da dozvolim. Ja, proslo, neću to da dozvolim. Ali oni me zaista ismevaju. Ja
to znam...
LINDA: Dragi...
VILI: Treba nešto da uradim. Znam da treba nešto da uradim. Možda se ne
oblačim kako treba?
LINDA: Vili, dragi, ti si najzgodniji čovek na svetu.
VILI: O, ne, Linda.
LINDA: Za mene jesi, najzgodniji.
Iz tame se čuje smeh neke žene. VILI se na to ne obazire, ali smeh se
nastavlja, dok LINDA govori.
LINDA: A deca, Vili? Malo je ljudi koje deca obožavaju tako kao tebe.
S leve strane, iza kulisa, čuje se muzika. ŽENA, koja se nejasno vidi, oblači se.
VILI (nečujno): Ti si divna, Linda. Ti si najbolja žena, znaš li to? Ponekad kad
sam na putu zaželim da te snažno zagrlim i ugušim poljupcima. (Čuje se glasan
smeh.)
VILI se pomera ka osvetljenom prostoru na levoj strani, gde stoji žena. ŽENA
izlazi iza kulisa i namešta šešir, gledajući se u ogledalu i smejući se.
VILI: Jer ja sam tako usamljen i tužan, pogotovu kad posao ne ide dobro i kad
nemam s kim da razgovaram. Imam osećaj da više nikada neću ništa prodati,
da neću moći da te izdržavam i da neću moći da nañem posao za momke. Tako
bih hteo nešto da učinim za... da pronañem nešto... (On govori dok se ŽENIN
smeh postepeno gubi. Ona se gleda u ogledalo.) Mene? Ti me nisi našao, Vili.
Ja sam te izabrala.
VILI (zadovoljno): Ti si me izabrala?
ŽENA (koja je VILIJEVIH godina i sasvim pristojnog izgleda): Jesam. Sedela
sam za pisaćim stolom iz dana u dan i posmatrala trgovačke putnike kako
dolaze i odlaze. Ali ti imaš toliko smisla za humor i, moraš priznati, da se lepo
provodimo, zar ne?
VILI: Da, da! (Grli je.) Zašto moraš sada da ideš?
ŽENA: Pa već je dva sata.
VILI: Ne, ostani! (Vuče je)
ŽENA: Vili, moja sestra će biti zaprepašćena. Kad ćeš ponovo doći?
VILI: Pa, otprilike za dve nedelje. Hoćeš li me čekati?
ŽENA: Naravno. Ti me zasmejavaš. To mi se sviña. (Ona mu dohvata ruku i
ljubi je.) I ja mislim da si ti divan čovek.
VILI: Ti si me našla, a?
ŽENA: Sigurno. Ti si tako simpatičan. I takav šaljivčina.
VILI: E pa, videću te kad sledeći put doñem u Boston.
ŽENA: Ja ću da ti prokrčim put do kupaca.
VILI (pljesne je po zadnjici): Važi! Hajd sad i ne daj se!
Page 15
ŽENA (blago ga pljesne i smeje se): Baš si sjajan, Vili.
VILI je ščepa i neobuzdano ljubi.
ŽENA: Ugušićeš me. I hvala na čarapama. Volim da imam mnogo čarapa. E,
pa, laku noć.
VILI: Laku noć.
ŽENA: Oh, Vili!
LINDIN smeh se meša sa smehom ŽENE, koja iščezava u pomrčini. Sada je
osvetljen prostor pored kuhinjskog stola.
LINDA (sedi za kuhinjskim stolom gde je i bila, ali sada krpi par svojih svilenih
čarapa): Jesi Vili, najbolji čovek. Nemaš razloga da se brineš...
VILI (izlazi iz prostora koji se zamračuje. Polazi prema LINDI): Sve ću ja to
nadoknaditi, Linda... Ja ću...
LINDA: Nemaš šta da nadoknañuješ. Tebi ide dobro, bolje nego...
VILI (spazi da ona krpi čarape): Šta to radiš?
LINDA: Zar ne vidiš? Krpim svoje čarape. Tako su skupe.
VILI (ljutito, uzima ih iz njenih ruku): Neću da krpiš čarape u ovoj kući. Baci
to!
LINDA stavlja čarape u svoj džep. BERNARD ulazi usplahiren.
SCENA ŠESTA
BERNARD i preñašnji.
BERNARD: Gde je Bif? Ako ne bude učio...
VILI (polazi u prvi plan, veoma uzbuñen): Ti ćeš mu dati odgovore.
BERNARD: Hoću, ali ne mogu na maturi. To je državni ispit. Mogli bi me
uhapsiti.
VILI: Gde je on? Bife! Prebiću ga! Prebiću ga!
LINDA: I bolje bi bilo da vrati onu loptu, Vili. To nije lepo!
VILI: Bife! Gde li je samo? Zašto mora sve da krade.
LINDA: Suviše je grub prema devojkama, Vili. Majke ga se plaše.
VILI: Prebiću ga!
BERNARD: I vozi kola bez dozvole.
Čuje se ŽENIN smeh.
VILI: Umukni!
LINDA: Sve majke...
VILI: Dosta.
BERNARD (polako uzmiče ka izlazu): Gospodin Birnbam kaže da je Bif
uobražen.
VILI: Vuci ga odavde!
BERNARD: Ako ne bude učio, pašće iz matematike.
LINDA: Ti bi morao da... On ima pravo, Vili.
VILI (prasne na LINDU): Šta hoćete od njega? Ti bi htela da bude šmokljan,
kao Bernard. On ima duha. Lep je kao pojava.
Dok VILI govori, LINDA gotovo plačući ulazi u trpezariju.
VILI (ostaje sam u kuhinji, klone i ukočeno gleda. Lišće se izgubilo. Ponovo je
noć, a stambene zgrade vide se iz pozadine): On obiluje tim osobinama,
Page 16
obiluje! Šta je on ukrao? On je to vratio, zar ne? Zašto on krade? Šta sam mu
rekao? Ja mu nikad u životu nisam rekao ništa loše.
HEPI, u pidžami, silazi niz stepenice. VILI oseća njegovo prisustvo.
HEPI: Hajdemo sad! Hajde!
VILI (sedi za kuhinjskim stolom): Uh! Pa zašto je samo morala da maže pod?
Kad god maže pod, ona sustane. Ona to zna.
HEPI: P-s-s-s-t! Ne ljuti se! Zašto si se vratio?
VILI: Obuzeo me neki strah. Zamalo nisam zgazio jedno dete u Jonkersu. O,
bože, zašto nisam otišao na Aljasku s mojim bratom Benom. Ben! Taj čovek
bio je genije. Taj čovek bio je roñen za pravi uspeh! Kakva greška? Preklinjao
me da poñem s njim.
HEPI: Pa, nema koristi od jadikovanja.
VILI: Mi, mladići. Taj čovek je počeo bez igde ičega, a završio je kao vlasnik
rudnika dijamanata.
HEPI: E pa, voleo bih da čujem kako je to on uradio.
VILI: Nema tu nikakve tajne. Čovek je znao šta hoće, otišao i odbio, zašao u
džunglu i izišao iz nje, u svojoj dvadeset prvoj godini, kao bogat čovek.
HEPI: Tata! Rekao sam ti da više nećeš morati da radiš. Ja ću se starati o tebi.
VILI: Ti ćeš se starati o meni sa svojih tričavih sedamnaest dolara nedeljno? A
tvoja žena, tvoja kola, tvoj stan? I ti ćeš se starati o meni? Majko moja! Danas
nisam mogao da maknem dalje od Jonkersa. O, gde ste ljudi, gde ste? Šume
gore! Nisam u stanju da vozim auto.
ČARLI se pojavljuje na ulazu.
SCENA SEDMA
ČARLI i preñašnji.
ČARLI (krupan čovek, govori sporo, lakonski, nepokretan je. U svemu što kaže
oseća se sažaljenje, a sada i strepnja. Preko pidžame ima srebrni mantil a na
nogama patike. Ulazi u kuhinju): Je li sve u redu?
HEPI: Da, Čarli, sve.
VILI: Štaje?
ČARLI: Čuo sam neku galamu. Mislio sam da se nešto dogodilo. Zar se ne
može nešto učiniti sa ovim zidovima? Kilsedovima u mojoj kući leti perje.
HEPI: Hajdemo u krevet, tata! Hajde!
ČARLI daje znak HEPIJU da ode.
VILI: Idi ti samo. Ja nisam umoran.
HEPI (VILIJU): Nemoj da se sekiraš. (Izlazi.)
VILI: Zašto ne spavaš?
ČARLI (seda na kuhinjski sto nasuprot VILIJU): Nisam mogao da spavam. Muči
me kiselina u stomaku.
VILI: E pa, ne znaš kako da jedeš.
ČARLI: Jedem ustima.
VILI: Trebalo bi da znaš nešto više o vitaminima i takvim stvarima.
ČARLI: Hajde da obrnemo jednu, to će te malo zamoriti.
VILI (kolebajući se): Pa dobro! Imaš li karte?
Page 17
ČARLI (vadeći karte iz džepa): Da. Imam. Tu su negde. Šta hoćeš da kažeš tim
vitaminima?
VILI: Oni jačaju kosti. Hemija.
ČARLI: Da, ali stomačna kiselina nema nikakve veze sa kostima.
VILI: Nemaš ti pojma o tome.
ČARLI: Nemoj da se vreñaš.
VILI: Nemoj da govoriš o onome o čemu nemaš pojma.
ČARLI i VILI igraju karte. Pauza.
ČARLI: Šta ćeš ti kod kuće?
VILI: Mala nezgoda sa kolima.
ČARLI: Ja bih voleo da odem malo u Kaliforniju.
VILI: Je l’?
ČARLI: Hoćeš li posao?
VILI: Ja imam posao, rekao sam ti to. Do ñavola, zašto mi stalno nudiš posao.
ČARLI: Nemoj da se vreñaš.
VILI: Nemoj da me vreñaš.
ČARLI: Ja ne vidim da to ima smisla. Ne možeš dalje ovako...
VILI: Ja imam posao. Zašto stalno dolaziš ovamo?
ČARLI: Želiš da idem?
VILI (posle pauze, gubeći se): Ne razumem to. On opet hoće da ide u Teksas.
Šta je to, do ñavola?
ČARLI: Pusti ga neka ide.
VILI: Ja nemam šta da mu dam. Nemam prebijene pare. Nemam prebijene
pare.
ČARLI: Neće umreti od gladi. Niko nije umro od gladi. Ne misli na njega.
VILI: Na šta bi onda trebalo da mislim?
ČARLI: Suviše to uzimaš k srcu. Do ñavola s tim. Kad razbiješ bocu za koju si
dao zalogu, nećeš dobiti natrag svoj novac.
VILI: Tebi je to prilično lako da kažeš!
ČARLI: Nije mi lako da kažem.
VILI: Jesi li video kako sam podigao tavanicu u trpezariji.
ČARLI: Da, lepo si to uradio. Podići tavanicu! Nikad mi nije bilo jasno kako se
to radi. Kako ti radiš?
VILI: Zar nije to svejedno?
ČARLI: Pa, kaži mi.
VILI: Imaš li nameru da i ti podižeš tavanicu?
ČARLI: Otkuda bih ja to znao.
VILI: Do ñavola, a zašto me onda gnjaviš?
ČARLI: Ti se opet vreñaš.
VILI: Čovek koji ne ume da rukuje alatom, nije čovek. Ti si odvratan.
ČARLI: Nemoj da me nazivaš odvratnim, Vili.
Ulazi BEN.
SCENA OSMA
STRIC BEN i preñašnji. BEN ulazi oko desnog ugla na prednji plan pozornice,
Page 18
noseći kišobran. On je trom čovek, pedesetih godina, sa brkovima i takvog
izgleda koji uliva poverenje. Potpuno je uveren u svoju sudbinu i na njemu kao
da se oseća dah udaljenih. Ulazi u trenutku kad VILI govori.
VILI: Ben, mnogo sam umoran.
Muzika se ponovo čuje. BEN gleda svuda unaokolo.
ČARLI: Ne mari. Nastavi da igraš. Bolje ćeš spavati. Zašto si me nazvao
Benom?
BEN gleda na sat.
VILI: Čudno. Za trenutak si me podsetio na moga brata Bena.
BEN: Mogu li da se zadržim samo nekoliko minuta. (On tumara posmatrajući
mesto.)
VILI i ČARLI nastavljaju da igraju.
ČARLI: I onda više nikad nisi dobio od njega vesti?
VILI: Zar ti nije rekla? Pre nekoliko nedelja dobili smo pismo od njegove žene
iz Afrike. Umro je.
ČARLI: A, tako.
BEN (smeje se): Znači, ovo je Bruklin, a?
ČARLI: Možda je tebi ostavio nešto od svog novca?
VILI: Ne, imao je sedam sinova. Nekad sam mogao da odem sa njim.
BEN: Moram da stignem na voz, Vilijame. Treba da obiñem neke posede na
Aljasci.
VILI: Da, da. Da sam tada otišao s njim na Aljasku, sve bi bilo sasvim
drugačije.
ČARLI: Smrzao bi se tamo.
VILI: Šta kažeš?
BEN: Na Aljasci su ogromne šanse. Čudi me da nisi otišao tamo.
VILI: Da, ogromne.
ČARLI: A?
VILI: To je bio jedini čovek, koji je mogao da ti kaže kako se može uspeti.
ČARLI: Ko?
BEN: Kako su tvoji?
ČARLI: Ko?
BEN: Kako su tvoji?
VILI (skuplja pare, smejese): Dobro! Dobro!
ČARLI: Prilično je hladno.
BEN: Stanuje li majka s tobom?
VILI: Ne. Ona je odavno umrla!
ČARLI: Ko?
BEN: To je zlo. Bila je to prava dama!
VILI (ČARLIJU): Molim?
BEN: Nadam se da ću je videti.
ČARLI: Ko je umro?
BEN: Jesi li nešto čuo o ocu?
VILI: Kako to misliš, ko je umro?
ČARLI: O čemu ti to govoriš?
BEN (gleda na sat): Vilijame, prošlo je pola devet!
Page 19
VILI (želeći da se oslobodi svoje pometenosti, ljutito zaustavlja ČARLIJEVU
ruku): To je moja bula... Ako ne znaš da igraš karte, nisam lud da gubim novac
zbog tvoga neznanja.
ČARLI (diže se): To je moj kec, za ime boga.
VILI: Ja sam gotov, ja sam gotov.
BEN: Kad je majka umrla?
VILI: Nikad nisi znao da igraš karte.
ČARLI (uzima karte i polazi vratima): Dobro! Sledeći put ću doneti karte sa pet
kečeva.
VILI: Ne igram tu igru.
ČARLI (okreće se ka njemu): Trebalo bi da se stidiš samog sebe.
VILI: Ja?
ČARLI: Da!
VILI (zalupi vrata za njim): Neznalico! Ben!
BEN (dok VILI dolazi prema njemu iz kuhinje): A, to si ti, Vilijeme!
VILI (steže BENU ruku): Ben! Toliko sam te očekivao. Kaži mi, kako si to
uradio?
BEN: O, to je cela priča.
LINDA (ulazi na prednji plan pozornice, kao nekada, noseći korpu sa rubljem):
Je li to Ben?
BEN (galantno): Kako si, draga moja?
LINDA: Gde ste bili sve ovo vreme? Vili se uvek pitao, zašto...
VILI (odvlači BENA od nje, nestrpljivo): Gde je otac? Zar nisi otišao s njim?
Kako si počeo?
BEN: Da, ja i ne znam čega se ti sećaš!
VILI: Da, bio sam sasvim mali. Imao sam tri ili četiri godine.
BEN: Tri godine i jedanaest meseci.
VILI: Kakvo pamćenje, Ben!
BEN: Imam mnogo preduzeća i nikad nisam vodio knjige.
VILI: Sećam se, sedeo sam ispod vagona i... beše li to Nebraska?
BEN: Bila je to Južna Dakota i - ja sam ti dao buket poljskog cveća.
VILI: Sećam se kako odlaziš niz neki otvoreni put.
BEN (smeje se): Išao sam na Aljasku da nañem oca.
VILI: A gde je on?
BEN: U to vreme sam veoma slabo znao geografiju, Vilijeme. Posle nekoliko
dana otkrio sam da sam išao prema jugu, pa sam tako, umesto na Aljasku,
stigao u Afriku.
LINDA: Afrika?
VILI: Zlatna obala? Uglavnom dijamantski rudnici.
LINDA: Dijamantski rudnici.
BEN: Da, draga moja! Ali ja mogu da ostanem tamo nekoliko minuta.
VILI: Ne! Deco! Deco!
BIF i HEPI se pojavljuju.
SCENA DEVETA
Page 20
BIF i HEPI
VILI: Slušajte, ovo je vaš stric Ben, veliki čovek. Reci im Ben.
BEN: Evo, deco! Kad sam imao sedamnaest godina, otišao sam u džunglu, a
kad mi je bilo dvadeset jedna izišao sam iz nje. (Smeje se.) E pa, eto, obogatio
sam se.
VILI (deci): Vidite! Šta sam vam pričao? Velike stvari se mogu dogoditi.
(Pogleda na sat.)
BEN (gleda na sat): Sledećeg utorka imam sastanak u Kečikenu.
VILI: Ben, molim te, pričaj o ocu. Hteo bih da moja deca čuju. Želeo bih da
znaju odakle potiču. Ja se jedino sećam čoveka s dugom bradom. Bio sam u
maminom krilu, sedeli smo oko vatre i slušali neku čudnu muziku.
BEN: Njegova flauta. Svirao je na flauti.
VILI: Da,to je bila flauta.
Čuje se živa muzika; visoki, veseli tonovi.
BEN: Otac je bio sjajan i neobičan čovek. Pošli bismo iz Bostona; on bi celu
porodicu strpao u vagon i onda bismo svi zajedno putovali širom zemlje:
Ohajo, Indijana, Mičigen, Ilinois i sve savezne države. Zaustavljali bismo se u
varošima i prodavali flaute, koje je usput on pravio. Otac je bio veliki majstor.
Sa jednom takvom drangulijom, on bi za nedelju dana zaradio više nego što bi
čovek kao ti mogao da zaradi za ceo svoj život.
VILI: To je baš način na koji i ja njih vaspitavam, Ben. Da budu ugledni i
omiljeni sinovi gde god se našli.
BEN: Da? Da! (BIFU.) Drži se sada, momče! Drži se što bolje možeš. (Udara ga
po trbuhu.)
BIF: O, ne gospodine!
BEN (zauzima bokserski stav): Hajde, navali na mene. (Smeje se.)
VILI: Navali na njega, Bife! Napred! Pokaži mu!
BIF: U redu! (Stegne pesnice i polazi.)
LINDA (VILIJU): Zašto mora da se tuče?
BEN (boksuje se sa BIFOM): Dobro, mladiću!
VILI: Šta velite na ovo, Ben?
HEPI: Udri ga levom, Bife!
LINDA: Zašto se tučete?
BEN: Dobro, mladiću! (Iznenada navaljuje, obara BIFA i ostaje iznad njega.
Vrh svog kišobrana uperi u BIFOVO čelo.)
LINDA: Pazi, Bife!
BIF: Hej!
BEN (gleda BIFOVO koleno): Bife, nemoj nikada da se tučeš sa strancem. Na
taj način nećeš izaći iz džungle. (Uzima LINDU za ruku i klanja se.) Čini mi čast
i zadovoljstvo što sam se upoznao s vama.
LINDA (hladno izvlači svoju ruku, uplašeno): Srećan put!
BEN (VILIJU): I mnogo sreće sa svojima! Čime se ono baviš?
VILI: Trgovinom.
BEN (VILIJU): I da... No... (Diže ruke u znak pozdrava.)
VILI: Ne, Ben, ne bih hteo da pomisliš... (Uzima BENA za ruku da mu pokaže)
Ovo je Bruklin, danas mi ovde lovimo.
Page 21
BEN: Zaista?
VILI: O, još kako. Ovde ima zmija i zečeva i... zato sam se i preselio ovamo.
Šta, Bif je u stanju da poseče svako od ovih drveta za tili čas. Bife, idi do
gradilišta i ukradi malo peska. Odmah idemo da prepravimo ceo ulaz. Vidiš li
ovo, Ben?
BIF: Odmah! Požuri Hepi!
HEPI (dok istrčava sa BIFOM): Izgubio sam u težini, tata, primećuješ li?
SCENA DESETA
ČARLI (ulazi i prepoznaje momke pre nego što su izišli): Slušaj, ako još nešto
ukradu sa one grañevine, čuvar će zvati policiju.
LINDA: Nemoj dozvoliti Bifu!
BEN se zadovoljno smeje.
VILI: Trebalo je da vidiš grede koje su doneli prošle nedelje! Najmanje jedno
tuce, veličine šezdeset. Vrede dobre pare.
ČARLI: Slušaj, ako onaj čovek...
VILI: Ja sam ih izgrdio, ali moji sinovi su neustrašivi.
ČARLI: Vili, zatvori su puni neustrašivih ljudi.
BEN (lupka VILIJA po leñima, osmehujući se ČARLIJU): A i berza, prijatelju?
VILI i BENsmeju se.
VILI: Gde ti je ostatak pantalona?
ČARLI: Moja žena ih je kupila.
VILI: Sad još samo da se upišeš u golf klub i možeš mirno da spavaš. (BENU)
Veliki atleta! Ni on ni njegov sin Bernard nisu u stanju da ukucaju jedan ekser.
BERNARD (utrčava): Čuvar juri Bifa!
VILI (ljutito): Zaveži! On ništa ne krade!
LINDA (prestravljeno, potrči nalevo): Gde je on? Bife, dragi! (Izlazi.)
VILI (odlazi nalevo, dalje od BENA): Ništa se nije desilo! Šta je s tobom?
BEN: Taj mladić ima dobre nerve. Dobre!
VILI (smeje se): Ima on čelične nerve.
ČARLI: Ja znam šta je to. Čovek se vratio iz Engleske obliven krvlju, prebili su
ga tamo.
VILI: Šta to znači, imati dobre nerve, Čarli. Ja imam dobre nerve.
ČARLI (sarkastično): Milo mi je što to čujem. Doñi docnije, igraćemo karte.
Uzeću ti onaj novac što si zaradio u Portlandu. (Smeška se VILIJU i odlazi.)
VILI (okreće se BENU): Posao ide rñavo. Ubitačno je. Ali ne za mene, naravno.
BEN: Svratiću kad se budem vraćao u Afriku.
VILI (čežnjivo): Zar ne možeš ostati nekoliko dana? Ti si baš ono što mi je
potrebno, Ben, jer ja ovde imam lep položaj. Ali ja... znaš, otac je otišao kad
sam bio tako mali i nikad više nisam imao prilike da razgovaram s njim. Eto,
još osećam kao neku nesigurnost.
Oni se nalaze na suprotnim stranama pozornice.
BEN: Zadocniću za voz.
VILI: Ben, moji sinovi... Zar ne možemo da razgovaramo? Vidiš, oni bi otišli i u
pakao za mene, ali ja...
Page 22
BEN: Vilijame, ti dobro vaspitavaš svoju decu. To su izvanredni, hrabri momci.
VILI (hvata se za njegove reči): Oh, Ben, to je lepo čuti. Jer, ponekad se bojim
da ih ne učim pravilno, onako kako bih morao da ih vaspitavam.
BEN (naglašavajuči reči, sa zlobnom smelošću): Vilijame, kad sam ušao u
džunglu, bilo mi je 17 godina. Kad sam izašao, imao sam 21. I eto, obogatio
sam se. (Izlazi u tamu, obilazeći desni ugao kuće.)
VILI: Obogatio se... To je upravo duh koji hoću da ulijem u njih! Ući u džunglu.
Imao sam pravo! Imao sam pravo! Imao sam pravo!
BEN je otišao, ali VILI se još njemu obraća. LINDA u spavaćici i kućnoj haljini
ulazi u kuhinju. Pogledom traži VILIJA, a zatim prilazi kućnim vratima. Gleda
napolje i ugleda ga. Silazi iprilazi mu s leve strane.VILI gleda LINDU.
LINDA: Vili, dragi Vili.
VILI: Imao sam pravo.
LINDA: Jesi li uzeo sir?
VILI ne može da odgovori.
LINDA: Dockan je, dragi. Hajde u krevet.
VILI (gleda pravo preda se): Treba da slomiš vrat da bi video zvezde u svom
dvorištu.
LINDA: Hoćeš li doći?
VILI: Šta se desilo sa onim dijamantskim lancem za sat? Sećaš li se? Kad je
Ben prošli put došao iz Afrike? Zar nije dao dijamantski lanac?
LINDA: Založio si ga, dragi. Još pre 12-13 godina. Da bi Bif mogao da posećuje
kurs radiomehanike.
VILI: Da, to je bila divna stvar. Idem da se prošetam!
LINDA: Ali, ti si u papučama.
VILI (polazi oko kuće levo): Imao sam pravo! Bio sam u pravu! (Obraća se
upola okrenut LINDI dok odlazi, klimajući glavom.) Kakav je čovek! To je čovek
s kojim vredi razgovarati. Imao sam pravo...
LINDA (viče za njim): Ali ti si u papučama, Vili!
VILI je skoro otišao.
BIF (u pidžami, silazi niz stepenice i ulazi u kuhinju): Šta to on radi tamo
napolju?
LINDA: P-s-s-s-t!
BIF: Svemogući bože! Mama, otkad on ovo radi?
LINDA: Nemoj, čuće te!
BIF: Do ñavola, šta je s njim?
LINDA: Proćiće to do ujutru.
BIF: Zar ne bi trebalo nešto da uradimo?
LINDA: Dragi moj, trebalo bi da uradimo mnogo šta, ali ovde se nema šta
učiniti. Idi ti da spavaš.
HEPI (silazi niz stepenice, seda): Nikada ga nisam čuo da govori tako glasno.
LINDA: E pa, siñi češće pa ćeš čuti. (Seda za sto i ušiva postavu na VILIJEVOM
kaputu.)
BIF: Zašto mi nikad nisi pisala o tome?
LINDA: Kako sam ti mogla pisati kad više od tri meseca nisi imao adresu.
BIF: Seljakao sam se. Ali, znaš, sve vreme sam mislio na tebe. Ti znaš to, zar
Page 23
ne?
LINDA: Znam, dragi, znam. Ali on voli da dobije pismo i da zna da jednog dana
može krenuti nabolje.
BIF: On nije stalno ovakav, zar ne?
LINDA: Najgore mu je kad se vratiš kući.
BIF: Kad se vratim kući?
LINDA: Kad pišeš da ćeš doći, on se samo smeje, govori o budućnosti. On je
zaista prekrasan. I, onda, što se više bliži tvoj dolazak, on postaje sve
uzbuñeniji, a kad stigneš, on se prepire i izgleda ljut na tebe. Ja mislim da je to
upravo zato što nije u stanju da bude otvoren prema tebi. Zašto ste tako
netrpeljivi jedan prema drugom?
BIF: Ja nisam netrpeljiv, mama.
LINDA: Ali čim prekoračiš prag, odmah se svañaš.
BIF: Ne znam zašto. Hteo bih da budem drukčiji. Trudim se, mama, razumeš
li?
LINDA: Jesi li i sada došao da ostaneš?
BIF: Ne znam. Hteo bih da pogledam unaokolo, da vidim šta se dogaña.
LINDA: Bife, ti ne možeš celog svog života da gledaš unaokolo.
BIF: Ja prosto ne mogu da se skrasim, mama. Ne mogu da se skrasim na
jednom mestu.
LINDA: Bife, čovek nije ptica da bi odlazio i vraćao se u proleće.
BIF: Tvoja kosa... (dodiruje joj kosu)... kosa ti je tako osedela.
LINDA: O, bila je seda još kad si bio u školi. Sada sam samo prestala da se
farbam, to je sve.
BIF: Ofarbaj je opet. Hoćeš li? Ne bih voleo da mi majka izgleda stara. (Smeje
se.)
LINDA: Ti si tako dete! Ti misliš da možeš otići na celu godinu dana i... treba
da utuviš da ćeš jednog dana zakucati na ova vrata i da će ti ih otvoriti neki
nepoznati ljudi...
BIF: Šta to govoriš? Ti nemaš ni šezdeset, mama.
LINDA: A tvoj otac?
BIF (pravdajući se): Da. Ja mislim i na njega.
HEPI: On obožava oca.
LINDA: Bife dragi, ako ne osećaš ništa prema njemu, ne možeš imati bilo
kakva osećanja ni prema meni.
BIF: Zašto ne bih mogao, mama?
LINDA: Ne. Ti ne možeš doći da vidiš samo mene, jer ga ja volim. (Samo što
ne zaplače) On mi je najdraži čovek na svetu i ne bih želela da se bilo zbog
koga oseća zapostavljen, ponižen i potišten. Moraš da se odlučiš, dragi, nema
se više kuda. Ili je on tvoj otac i ti ćeš ga poštovati ili ne treba više da dolaziš
ovamo. Ja znam da nije lako s njim, niko to ne zna bolje od mene, ali...
VILI (sa leve strane, smejući se): Hej! Hej, Bife!
BIF (sprema se dapoñe ka VILIJU): Šta je s njim, do ñavola.
HEPI ga zadržava.
LINDA: Ne, ne prilazi mu.
BIF: Prestani da nalaziš izgovore za njega. Uvek je tobom brisao patos. Nikada
Page 24
nije imao ni trunke poštovanja prema tebi.
HEPI: Uvek je imao poštovanja prema...
BIF: Šta ti, do ñavola, znaš o tome?
HEPI (osorno): Samo nemoj da ga nazivaš ludim!
BIF: Ona nema karaktera. Čarli ti to ne bi uradio. Ne u svojoj sopstvenoj kući.
Sipati sve te gadosti iz svog sećanja.
HEPI: Čarli nikada nije morao da se bori sa svim onim teškoćama s kojima je
on morao.
BIF: Ima ljudi kojima je teže nego Viliju Lomanu. Verujte mi, ja sam ih video.
LINDA: Onda neka ti Čarli bude otac. Ali to ne može biti, jel da? Ja ne kažem
da je on veliki čovek! Vili Loman nije nikada mnogo zarañivao. Njegovo ime
nikada nije bilo u novinama. On nije najbolji čovek na svetu, ali on je ljudsko
biće, njemu se dogodilo nešto strašno. I zbog toga mora da mu se posveti više
pažnje. Mi ne smemo da dozvolimo da završi kao neko staro pseto. Treba biti
pažljiv prema jednoj takvoj osobi. Ti si ga nazvao budalom...
BIF: Nisam hteo...
LINDA: Ne, mnogi ljudi misle da je on neuravnotežen. Ali ne moraš da budeš
suviše pametan da bi pogodio u čemu je njegova nevolja. Čovek je isrpljen.
HEPI: Svakako.
LINDA: Mali čovek može biti isto tako isrpljen kao i veliki. Ovoga maja biće
trideset šest godina kako radi za istu kompaniju. Osvojio je za njihove
proizvode područja za koja se nikada nije čulo. A sad, kad je ostario, oduzeli su
mu platu.
HEPI (ozlojeñeno): Ja to nisam znao, mama!
LINDA: Nisi nikad ni pitao, dragi moj! Otkako na drugoj strani dobijaš svoj
novac za trošak, ti više ne misliš na svoga oca.
HEPI: Ali ja sam ti dao novac prošlog...
LINDA: Prošle godine o Božiću... pedeset dolara!... A samo je popravka
instalacija za toplu vodu stajala dvadeset sedam dolara. Već pet nedelja on
radi za goli procent, kao početnik, kao čovek koga ne poznaju.
BIF: Te nezahvalne životinje.
LINDA: Zar su oni imalo gori od njegovih sinova? Dok je zarañivao novac za
njih, dok je bio mlad, bili su zadovoljni njim. Ali sada njegovi stari prijatelji,
stari kupci koji su ga toliko voleli i koji su uvek imali neku narudžbinu, kad mu
je zatrebao novac, oni su ili pomrli ili penzionisani. On je bio u stanju da ostvari
dnevno po šest-sedam poseta u Bostonu. A sada, on vadi iz kola svoje kofere s
mustrama, vraća ih u kola, opet ih vadi i već je isrpljen: umesto da traži
kupce, on sada samo priča. Prevali hiljadu kilometara, a kad stigne tamo, niko
ga više ne poznaje, nikoga nema da mu poželi dobrodošlicu, I šta sve proñe
kroz glavu čoveka koji vozi hiljadu kilometara do kuće a da nije zaradio ni
jedan jedini cent? Zašto ne bi razgovarao sa sobom? Zašto? Pa on svake
nedelje odlazi Čarliju da bi uzajmio pedeset dolara i pravi se preda mnom da je
to njegova plata. Dokle će to tako? Dokle? Eto, vidiš, zato ja sedim ovde i
čekam! I ti mi sad kažeš kako on nema karaktera! Čovek koji nije nikada radio
ni za šta drugo nego za vaše dobro. Kada će dobiti odlikovanje za to? Zar je to
njegova nagrada da u svojoj šezdeset trećoj godini vidi kakvi su mu sinovi koje
Page 25
je voleo više nego svoj život: jedan mangup koji juri za ženskim suknjama i...
HEPI: Mama!
LINDA: Takav si ti, dragi moj! (BIFU) A ti? Gde je ljubav koju si gajio prema
njemu? Bili ste tako divni momci. Kako ste samo svake večeri razgovarali
telefonom s njim. Kako se on osećao usamljen kad nije mogao da doñe kući da
bi bio s nama.
BIF: U redu, mama. Živeću ovde u mojoj sobi i naći ću posao. Sklanjaću se od
njega. To je sve.
LINDA: Ne, Bife! Ne možeš da ostaneš ovde da bi se stalno sa njim svañao.
BIF: On me je izbacio iz ove kuće, seti se toga.
LINDA: Zašto je to uradio? Nikad mi to nije bilo jasno.
BIF: Zato što znam da je on varalica, a on ne želi pored sebe nikoga ko to zna.
LINDA: Zašto varalica? Šta time misliš? U kom smislu?

BIF: Samo nemoj sve na mene da svaljuješ! To se odnosi samo na nas dvojicu.
To je sve što imam da kažem. Odsad ću i ja davati u kuću. Dobijaćeš pola moje
plate. Sve će biti u redu, odoh u krevet!
LINDA: Neće biti sve u redu.
BIF (okreće se na stepenicama, besno): Mrzim ovaj grad, a ipak ću ostati ovde.
Pa, dobro. Šta još hoćeš?
LINDA: On umire, Bife.
BIF (naglo se okreće prema njoj, zaprepašćen): Zašto bi on umirao?
LINDA: Pokušao je da se ubije.
HEPI (izbezumljen): Kako?
LINDA: Ja živim od danas do sutra.
BIF: O čemu ti to govoriš?
LINDA: Sećaš li se, pisala sam ti da je opet slupao kola? U februaru!
BIF: Da?
LINDA: Došao je inspektor iz osiguravajućeg društva. Rekao je da ima dokaze
da svi nesrećni slučajevi u prošloj godini... nisu bili... nisu bili nesrećni
slučajevi.
HEPI: Kako mogu to da tvrde? To je laž?
LINDA: Izgleda da postoji jedna žena... i ta žena... (Uzdiše.)
BIF (žustro, ali uzdržavajući se): Kakva žena?
LINDA: Šta?
BIF: Ništa. Nastavi.
LINDA: Šta si rekao?
BIF: Ništa, samo sam rekao: kakva žena?
HEPI: Pa šta je bilo s njom?
LINDA: Pa, izgleda da je išla putem i videla njegova kola. Rekla je da uopšte
nije vozio brzo i da kola nisu skliznula. Rekla je da je došao do onog mostića i
onda namerno udario u ogradu. Spaslo ga je jedino to što je voda bila plitka.
BIF: Ne, ne! Ne! On je verovatno opet zadremao.
LINDA: Ne bih rekla.
BIF: Zašto ne?
LINDA: Prošlog meseca... O, deco. Teško mi je ispričati tako nešto. Za vas je
Page 26
on samo velika budala, ali u njemu je više dobrote nego u mnogim drugim
ljudima. (Grca i briše oči.) Tražila sam osigurač. Iza kutije sa osiguračima
slučajno je ispalo parče gumenog creva... otprilike - toliko dugačkog...
HEPI: Je li mogućno?
LINDA: Na njegovom kraju nalazio se mali dodatak. Odmah mi je bilo jasno. I
kao što sam očekivala, na slavini za gas nalazio se drugi ventil.
HEPI (ljutito): Kakva luda!
BIF: Jesi li ga uklonila?
LINDA: Sramota me. Kako bih mu mogla pomenuti? Svakog dana sklanjam to
malo gumeno crevo, ali kad on doñe kući, vraćam ga gde je i bilo. Ne mogu
time da ga uvredim. Ne znam šta da radim. Živim od danas do sutra. Zvuči
tako staromodno i glupo. Ali, kažem vam, on je dao svoj život za sve, a vi mu
okrećete leña. (Ona je sklupčana u stolici, plače. Lice je pokrila rukama) Bife,
kumim te bogom, njegov život je u tvojim rukama.
HEPI (BIFU): O, ti prokleta budalo. Šta ti kažeš na tu prokletu budalu?
BIF (ljubi LINDU): U redu, mamice! Sve će biti u redu... Bio sam nemaran...
znam mama... Ali sad ću ostati, kunem ti se, i počeću da radim. Samo vidiš,
mama, ja ne pripadam poslovnom svetu. Ne da neću da pokušam, pokušaću, a
i uspeću. Ja ću da pokušam.
HEPI: Naravno da hoćeš. Tvoja je greška u tome što se u poslu nikada nisi
trudio da zadovoljiš ljude.
BIF: Znam, ja...
HEPI: Kao onda kad si radio kod Harisona. Bob Harison je rekao da si bio
glavni, i onda zviždiš u liflu kao neki komedijaš.
BIF: Pa šta... Ponekad volim da zviždim.
HEPI: Čoveku koji zviždi u liftu ne daje se odgovoran posao.
LINDA: Dobro, zašto se sada svañate oko toga?
HEPI: Ili kad si otišao na plivanje usred bela dana umesto da raznosiš uzorke.
BIF (sa sve više ljutine u glasu): Dobro, zar i ti ponekad ne napuštaš posao? I
ti ponekad klisneš, zar ne? Nekog lepog letnjeg dana.
HEPI: Da, ali ja uvek nañem izgovor.
LINDA: Deco!
HEPI: Kad ja nestanem, šef može da pozove svaki broj gde bi trebalo da
budem i svi će mu se zakleti da sam tog trenutka izišao. Reći ću ti nešto što mi
je neprijatno da kažem, Bife, ali u pustolovnom svetu mnogi misle da sam
šašav.
BIF: Do ñavola sa poslovnim svetom.
HEPI: Slažem se. Nek ide do ñavola!
LINDA: Hepi! Bife!
BIF: Ne tiče me se šta oni misle. Tati su se smejali godinama. A znaš li zašto?
Zato što nama nije mesto u ovoj ludnici. Trebalo bi da mešamo cement na
nekoj otvorenoj ravnici... ili - da budemo drvoseče. Drvoseča može slobodno
da zviždi.
VILI ulazi kroz vrata levo.
SCENA JEDANAESTA
Page 27
VILI: Čak je i tvoj deda bio nešto više od drvoseče.

SVI ga posmatraju.
VILI: Ti se nikada nećeš opametiti. Bernard ne zviždi u liftu, uveravam te.
BIF (s namerom da sve okrene na šalu): Da, ali ti zviždiš, tata.
VILI: Nikad u svom životu nisam zviždao u liftu. I ko to u poslovnom svetu
misli da sam ja šašav?
BIF: Nisam tako mislio, tata. Nemoj sada da preteruješ.
VILI: Vrati se u Teksas! Budi drvoseča, kauboj, uživaj!
LINDA: Vili, on je maločas rekao...
VILI: Čuo sam ja šta je rekao!
HEPI (pokušavajući da umiri VILIJA): Hajd, ćale mani sad...
VILI (ne obazire se na HEPIJA): Smeju mi se, a? Idi u Boston, Ilitenu, u
Habu... Izgovori ime Vilija Lomana pa ćeš videti šta će se dogoditi. Ja sam
poznata ličnost.
BIF: U redu, tata.
VILI: Poznat sam!
BIF: U redu.
VILI: Zašto me stalno vreñaš?
BIF: Nisam ni reči rekao. (LINDI) Jesam li išta rekao?
LINDA: Ništa nije rekao, Vili.
VILI (odlazi prema trpezarijskim vratima): Dobro, laku noć! Laku noć!
LINDA: Vili, dragi, on je baš sad odlučio...
VILI (BIFU): Ako se sutra ne zamoriš od nerada, uzmi da ofarbaš tavanicu u
trpezariji.
BIF: Izlazim rano izjutra.
HEPI: Ide da poseti Bila Olivera, tata.
VILI: Olivera? Zašto?
BIF (s rezervom, ali i s mukom): Uvek mi je govorio da će me finansirati. Želeo
bih da uñem u poslovni svet i zato ću možda da ga podsetim na obećanje.
LINDA: Zar to nije krasno?
VILI: Ne upadaj! Šta je krasno u tome? Našlo bi se petnaest ljudi u Njujorku
koji bi mu pomogli. (BIFU) Sportska roba.
BIF: Čini mi se, razumem se nešto u to.
VILI: On zna nešto o njoj. Ti poznaješ sportsku robu bolje nego sam Spalding!
Koliko ti daje?
BIF: Ne znam. Još ga nisam video, ali...
VILI: Onda o čemu to govoriš?
BIF (ljutito): Da. Sve što sam rekao, to je da ću otići da ga posetim. To je sve.
VILI (polazi nalevo prema stepenicama): O, do ñavola, idem da spavam.
BIF (okreće se): A kad si postao tako čist?
HEPI (pokušava da ih zaustavi): Čekajte!
VILI: Ne dopuštam da se tako razgovara sa mnom.
HEPI (hvata BIFA viče) Sačekajte za trenutak! Imam jednu ideju. Imam jednu
ludačku ideju. Hodi ovamo, Bife. Hajde da razgovaramo o ovome, hajde.
Razgovarajmo razumno. Kad sam poslednji put bio u Floridi, razmišljao sam o
Page 28
tome da prodajem sportsku robu. Sad mi je palo na pamet. Ti i ja Bife, mi
imamo jednu žicu. Lomanovsku žicu. Vežbaćemo nekoliko nedelja, prirediti
nekoliko izložbi. Šta misliš? Vili?
VILI: To je ideja.
HEPI: Čekaj. Sastavićemo dva tima za košarku, dva vaterpolo tima i igraćemo
jedan protiv drugog. Ta reklama vredi milion dolara, šta kažeš na to? Braća
Loman, izložba u Roajal Palmu. U svim hotelima zastave iznad arene i
košarkaškog igrališta »Braća Loman«. O, brate, ala bismo prodavali sportsku
robu.
VILI: Ta ideja vredi milion dolara.
LINDA: Izvrsno.
BIF: Ja se slažem, ako je to u pitanju.
HEPI: I što je najlepše, Bife, to uopšte neće biti kao posao... Bićemo napolju i
ponovo ćemo igrati lopte.
BIF (oduševljeno): Da, to je...
VILI: Milion dolara.
HEPI: I neće dodijati, Bife! Porodica bi opet bila na okupu. Povratili bismo stari
ugled i drugarstvo i, ako zaželiš da odeš na plivanje ili tako nešto, u redu, ići
ćeš.
VILI: Željni ste društva, momci, ali mogli biste da birate društvo.
BIF: Posetiću Olivera sutra, Hepi, ako nam ovo poñe za rukom.
LINDA: Izgleda da stvari počinju da...
VILI (oduševljeno, LINDI) Prestani da upadaš! (BIFU) Ali nemoj da obučeš
sportski kaput i cipele kad budeš išao kod Olivera.
BIF: Ne, ja ću...
VILI: Poslovno odelo. Govori što je mogućno manje i nemoj da praviš viceve.
BIF: Ja sam mu se dopadao... uvek sam mu se dopadao.
LINDA: On te je voleo.
VILI (LINDI) Hoćeš li prestati. (BIFU) Uñi veoma ozbiljno. Ne tražiš posao za
nekog balavandera. Novac samo uzgred pomeni. Budi otmen i ozbiljan. Svako
voli šaljivdžiju, ali mu niko ne pozajmljuje novac.
HEPI: Ja ću pokušati da i sam nešto dobijem. Verujem da ću uspeti.
VILI: Pred vama su veliki dogañaji, izgleda da je završeno sa vašim nevoljama.
Ali, upamti! Počni kao veliki i završićeš kao veliki. Traži petnaest. Koliko ćeš da
tražiš?
BIF: Boga mi, ne znam.
VILI: I nemoj da upotrebljavaš »boga mi«... To je dečja uzrečica. Čovek koji
dolazi po petnaest hiljada ne govori boga mi.
BIF: Onda, misliš, to bi trebalo da bude krajnja svota?
VILI: Ne budi tako umeren. Uvek si počinjao suviše nisko. Počni sa nekoliko
tvojih priča da bi se malo oslobodio. Nije važno šta se kaže, nego kako se
kaže, jer važan je utisak koji ostaviš.
LINDA: Oliver je uvek imao najlepše mišljenje o njemu.
VILI: Hoćeš li me pustiti da govorim?
BIF: Ne viči na nju!
VILI (ljutito): Ja sam govorio, zar ne?
Page 29
BIF: Ne volim da se stalno na nju izdireš.
VILI: Šta ti misliš da si u ovoj kući?
LINDA: Vili...
VILI (obraća se njoj): Do ñavola, nemoj da budeš na njegovoj strani.
BIF (besno): Prestani da se izdireš na nju.
VILI (iznenada se hvata za obraz, utučen. Oseća se krivim): Pozdravi Bila
Olivera. Možda će me se setiti.
LINDA: Zašto je sve ovo bilo potrebno?
BIF se odmiče.
LINDA: Videli ste kako je bio raspoložen dok ste mu davali nade. Idi i kaži mu
laku noć. Nemoj da dopustiš da ovako ode u krevet.
HEPI: Hajdemo, Bife, hajde da ga odobrovoljimo.
LINDA: Molim te, dragi, samo mu kaži laku noć. Njemu tako malo treba da bi
bio srećan. Hajde! (Odlazi kroz trpezarijska vrata i viče odande.) Tvoja
pidžama visi u kupatilu, Vili.
HEPI (gledajući u pravcu u kom je otišla LINDA) Kakva žena! Takva se nikada
više neće roditi. Znaš li ti to, Bife?
BIF: On je bez plate. O, bože, radi na procent.
HEPI: Ali pogledajmo istini u oči. On nije neki veliki trgovački putnik. Osim što
je ponekad, moraš priznati, simpatična osoba.
BIF (razmišlja): Pozajmi mi deset dolara, hoćeš li? Hteo bih da kupim novu
kravatu.
HEPI: Odvešću te u jednu radnju. Ima divnih stvari. Sutra obuci jednu od mojih
prugastih košulja.
BIF: Osedela je. Mama je strašno ostarila. Ah, sutra idem kod Olivera. Ubediću
ga.
HEPI: Hajdemo gore. Kaži to tati! Hajde da mu damo podstreka.
BIF (oduševljeno): Znaš, sa deset hiljada dolara... o, brate.
HEPI (izlazeći u trpezariju): Tako! Bife! To je prvi put da vidim tvoje
samopouzdanje. (Njegov glas se čuje iz trpezarije i postepeno se gubi.)
Stanovaćeš sa mnom i svaku devojku koju zaželiš, samo reci. (Poslednje reči
jedva se čuju. Oni se penju uz stepenice u spavaću sobu svojih roditelja.)
LINDA (ulazi u spavaću sobu i obraća se VILIJU, koji je u kupatilu. Odmah
namešta krevet): Zar ne možeš ništa da uradiš sa tim tušem? Curi!
VILI (iz kupatila): Sve odjednom ode u propast! Prokleta instalacija! Trebalo bi
tužiti te ljude. Tek što sam je namestio, ono ode sve. (Njegove reči prelaze u
nejasno mrmljanje.)
LINDA: Baš me interesuje da li će ga Oliver prepoznati. Ti misliš da hoće?
VILI (izlazi iz kupatila u pidžami) Njega da ne prepozna? Šta je s tobom? Jesi li
luda? Da je ostao sa Oliverom, danas bi bio prvi, glavni. Čekaj samo dok ga
Oliver ugleda. Ti ne znaš više kako izgleda prosečan kalibar. Prosečan mladi
čovek danas. (Leže u krevet) Ravan nuli. Za njegaje bio najveći uspeh što je
lutao.
BIF i HEPI ulaze u spavaću sobu.
VILI (začas se zaustavlja, gleda u BIFA): Milo mi je što vas vidim.
HEPI: Hteo je da ti kaže laku noć!
Page 30
VILI (BIFU): Da, uništi ga, momče! Šta si hteo da mi kažeš?
BIF: Samo se ti ne sekiraj, tata. Laku noć! (Okreće se i polazi.)
VILI (ne može da odoli): I ako nešto padne sa stola kad budeš sa njim
razgovarao, nemoj to da podigneš. Za to imaju kancelarijskog dečka.
LINDA: Spremiću veliki doručak.
VILI: Hoćeš li mi dozvoliti da završim? (BIFU) Kaži mu da si se na Zapadu
bavio trgovinom a ne da si bio na farmi.
BIF: Da, tata.
LINDA: Misli da će sve...
VILI (upada joj u reč): I nemoj da popuštaš. Ništa manje od petnaest hiljada
dolara.
BIF (nestrpljivo): U redu. Laku noć, mama. (Polazi.)
VILI: Jer ti si pun dostojanstva, Bife. Upamti to. Pun dostojanstva. (On leže
iscrpljen.)
BIF izlazi.
LINDA: Dobro spavaj! Dobro spavaj, dragi!
HEPI: Ženim se mama, hteo sam da ti kažem.
LINDA: Idi da spavaš, dragi.
HEPI (odlazeći): Samo sam hteo da ti kažem.
VILI: Samo nastavi tako.
HEPI (odlazeći): Sećaš li se one utakmice na Ibets Fildsu?
LINDA: Samo se odmori. Hoćeš li da ti pevam?
VILI: Da, pevaj mi.
LINDA pevuši nežnu uspavanku.
VILI: Kad su momci istrčali, on je bio najviši, sećaš li se?
LINDA: O, da. I obučen u dres zlatne boje.
BIF ulazi u zamračenu kuhinju, uzima cigaretu i izlazi iz kuće. Dolazi u prednji
plan pozornice, u snop zlatnog svetla. Ukočeno gleda u mrak.
VILI: Kao mladi bog Herkules, ili tako nešto. I sunce svud oko njega. Sećaš li
se kako mi je mahao sa samog igrališta. I kupci koje sam doveo, i pljesak kad
je izišao Loman. Loman, Loman. Svemogući bože, on će ipak biti veliki. Takva
veličanstvena zvezda neće se nikada ugasiti.
Svetlost koja osvetljava VILIJA iščezava. Plinski bojler počinje da svetli kroz
otvor na kuhinji, pored stepeništa. Plavi plamen ispod usijane spirale.
LINDA (bojažljivo): Vili, dragi! Šta on ima protiv tebe?
VILI: Tako sam umoran. Ne govori više.
BIF se polako vraća u kuhinju i zaustavlja se ispred bojlera.
LINDA: Hoćeš li tražiti od Hauarda da ti dozvoli da radiš u Njujorku?
VILI: To je prvo što ću uraditi ujutru. Sve će biti u redu.
BIF provlači ruku iza bojlera i izvlači jedno gumeno crevo. On je zapanjen i
okreće glavu prema VILIJEVOJ sobi, još nejasno osvetljenoj, iz koje se čuje
melodija LINDINOG beznadežnog i monotonog pevušenja.
VILI (posmatra mesečinu kroz prozor): Pazi kako mesec prolazi izakuće!
BIF namotava gumeno crevo oko ruke i brzo odlazi uz stepenice. Zavesa
DRUGI ČIN
Page 31
Čuje se vedra i vesela muzika. Zavesa se diže dok se muzika postepeno gubi.
VILI, zavrnutih rukava i sa šeširom u ruci, sedi za hihinjskim stolom i srče kafu.
LINDA mu stalno dosipa kafu u šolju.
SCENA PRVA
VILI i LINDA
VILI: Izvrsna kafa.
LINDA: Hoćeš da ti ispržim neko jaje?
VILI: Neću. Sedi malo.
LINDA: Izgledaš tako odmoran, dragi.
VILI: Spavao sam kao zaklan. Prvi put za nekoliko poslednjih meseci. Zamisli,
spavati utornikom do deset sati. Jesu li deca rano ustala?
LINDA: Bili su napolju već u osam sati.
VILI: Toje dobro.
LINDA: Bilo je tako dirljivo videti ih kako odlaze zajedno. Ne mogu da se
oslobodim mirisa kolonjske vode u kući.
VILI (smeje se): M-m-m.
LINDA: Na Bifu sam jutros primetila vcliku promenu. Celokupnim svojim
držanjem ispoljavao je puno nade. Jedva je sačekao da ode u grad da bi
posetio Olivera.
VILI: On će se izmeniti. Tu nema govora. Prosto, ima ljudi koji kasnije očvrsnu.
Šta je obukao?
LINDA: Svoje plavo odelo. On tako lepo izgleda u tom odelu. Tako obučen
mogao bi biti što god hoće.
VILI se diže od stola. LINDA mu pridržava kaput.
VILI: Nema govora! Nema govora! Da. Kad se večeras budem vraćao kući,
kupiću malo semena.
LINDA (smeje se): To će biti divno. A ovde nema sunca, ništa više neće da
raste.
VILI: Čekaj samo. Još ćemo mi kupiti imanje izvan grada. Gajićemo povrće,
voće, imaćemo pilića.
VILI skida kaput.
LINDA (ide za njim): Biće i toga dragi, biće.
VILI: A oni će se poženiti i dolaziti k nama nedeljom. Ja bih podigao malu kuću
za goste. Imam dobar alat i trebalo bi mi samo nešto malo grañe i malo
cementa.
LINDA (razdragano): Ušila sam ti postavu.
VILI: Mogao bih podići dve kuće za goste, pa bi obojica mogli doći. Je li odlučio
koliko će tražiti od Olivera?
LINDA (pridržava mu kaput): Nije to pominjao, ali ja bih rekla deset ili
petnaest hiljada. Hoćeš li danas da razgovaraš sa Hauardom?
VILI: Reći ću mu glasno i jasno. Neće imati kud. Moraće da me oslobodi
putovanja.
LINDA: I Vili, ne zaboravi da zatražiš malo akontacije da bismo platili životno
Page 32
osiguranje, već je krajnje vreme.
VILI: To je stotinu...
LINDA: Stotinu osam dolara. Jer opet slabo stojimo s novcem.
VILI: Zašto slabo?
LINDA: Pa, ti si imao popravku na kolima.
VILI: O, taj prokleti studebeker.
LINDA: Pa imamo još jednu otplatu za frižider.
VILI: Opet se pokvario?
LINDA: Pa već je star, dragi.
VILI: Rekao sam ti da treba da kupim neki aparat koji mnogo reklamiraju. Čarli
je kupio dženeral elektrik, koji traje dvadeset godina i još je dobar. Taj kučkin
sin Čarli!
LINDA: Ali, Vili...
VILI: Ko je ikad čuo za hejstings frižider. Jednom u životu bih voleo da nešto
bude potpuno moje pre nego što se pokvari. Celoga života morao sam da se
borim sa raznovrsnim starudijama. Tek sam isplatio kola, ona su već na
izdisaju. Na frižideru se kvare kaiševi kao ludi. Oni tempiraju te stvari, i to lako
da kad ih isplatiš, one više nisu ni za šta.
LINDA mu zakopčava kaput, a on ga otkopčava.
LINDA: Sve u svemu, oko dvesta dolara moglo bi nas izvući. A u to se ubraja i
poslednja otplata na hipoteku. Posle te otplate, Vili, kuća pripada nama.
VILI: Posle dvadeset pet godina.
LINDA: Bifu je bilo devet godina kad smo je kupili.
VILI: Linda, znači da je to velika stvar. Plaćati dvadeset pet godina hipoteku, to
je...
LINDA: To je uspeh.
VILI: Sav cement, sva graña, sve pripreme koje sam izvršio za ovu kuću. Na
njoj se više ne može naći ni jedna pukotina.
LINDA: Pa, služila je svojoj nameni.
VILI: Kakvoj nameni? Neki tuñinac će doći. Useliti se. Kad bi bar Bif uzeo ovu
kuću i osnovao porodicu. Do videnja, zadocnio sam.
LINDA (iznenada se seti): O, zaboravila sam! Treba da se nañeš sanjima na
večeri.
VILI: Ja?
LINDA: U Frenkovom restoranu, na Četrdeset osmoj aveniji.
VILI: A, tako... A ti?
LINDA. Ne, samo vas trojica. Pozivaju te na dobru večeru.
VILI: Gle! Ko bi se tome nadao?
LINDA: Bif je došao jutros i rekao mi: »Kaži tati da bismo hteli da ga vodimo
na dobru večeru«. Budi tamo u šest sati. Ti i tvoja dva sina večeraćete
zajedno.
VILI: Hej (zvizne) to je nešto! Skuvaću ja Hauarda. Dobiću akontaciju i službu
u Njujorku. Do ñavola, udesiću ja to.
LINDA: O, Vili, takvog volim da te vidim.
VILI: Nikad više neću sesti za volan.
LINDA: Ide nabolje, Vili. Osećam da ide nabolje.
Page 33
VILI: Do ñavola, zadocnio sam. (Ponovo polazi.)
LINDA (viče za njim i trčeći prilazi kuhinjskom stolu da bi uzela maramicu):
Jesi li poneo naočare, Vili?
VILI (opipa džep, pa se vraća): Da, da. Poneo sam naočare.
LINDA (daje mu maramicu): I maramicu.
VILI: Da, maramicu.
LINDA: A saharin?
VILI: Da, i saharin.
LINDA: Pazi kad budeš silazio u podžemnu železnicu!
Ona ga ljubi, držeći svilene čarape u rukama.
VILI (prekorno) Hoćeš li prestati da krpiš čarape? Bar dok sam ja u kući. Ide mi
na nerve. Ne mogu ti reći, koliko me...
LINDA (krije čarape u rukama, dok prati VILIJA preko prednjeg dela
pozornice): Zapamti. Frenkov restoran.
VILI (prelazeći preko prednjeg dela pozornice): Možda bi ovde mogla da raste
repa.
LINDA (smeje se): Ali ti si pokušavao toliko puta!
VILI: E, pa nemoj mnogo da se zamaraš. (Iščezne iza desnog ugla kuće.)
LINDA: Budi oprezan. (Dok VILI odlazi, LINDA mu maše. Iznenada zvoni
telefon. Ona trči preko pozornice u kuhinju i diže slušalicu.) Alo! O, Bife. Drago
mi je, mili. Drago mi je što si mi se javio baš sada... Da sigumo... baš sam mu
sad rekla. Da, doći će na večeru u šest sati, nisam zaboravila. Slušaj, jedva
sam čekala da ti kažem. Znaš ono gumeno crevo o kome smo govorili? Ono
koje je krio iza frižidera. Jutros sam odlučila da odem dole i da ga sklonim, ali
nema ga više! Neko ga je sklonio. Nema ga tamo. (Ona sluša) Kada? O, znači
ti si ga uzeo. O, ništa, samo sam se nadala da ga je on sklonio. Nisam
zabrinuta, dragi, jer je jutros otišao znatno raspoložen. Bilo je to kao nekada.
Ne bojim se više. Je li te primio gospodin Oliver? Pa, onda, čekaj tamo. Gledaj
da ostaviš na njega lep utisak, dragi. Nemoj mnogo da se preznojavaš pre
nego što ga vidiš. Tačno, takav je posao u Njujorku, Bife. Budi ljubazan prema
njemu večeras, budi predusretljiv. Pa on je kao mali brod koji traži pristanište.
(Ona podrhtava od tuge i radosti.) O, to je prekrasno, Bife, spašćeš mu život.
Hvala, dragi. Zagrli ga kad uñe u restoran, nasmeši se. Tako je, momče... Do
viñenja. Imaš li češalj? Dobro, do viñenja, Bife dragi!
HAUARD VAGNER se pojavljuje usred njenog razgovora. Trideset
šestogodišnjak, gura stočič na točkovima na kome se nalazi magnetofon.
Uključuje ga. To se dešava na levoj strani prednjeg dela pozornice. Svetlost
koja osvetljava LINDU postepeno se gasi i istovremeno se pojavljuje na
HAUARDU. On je zauzet namolavanjem žice u aparatu i samoje pogleda preko
ramena.
SCENA DRUGA
HAUARD i VILI
VILI: Pssst! Pssst!
HAUARD: Zdravo, Vili. Uñi.
Page 34
VILI: Želeo bih darazgovaram s tobom, Hauarde!
HAUARD: Žao mi je Što ćeš morati da pričekaš. Biću slobodan za koji trenutak.
VILI: Šta je to, Hauarde?

HAUARD: Zar nikad nisi video ovako nešto? To je magnetofon.
VILI: A da li bih mogao nešto da te pitam?
HAUARD: Snima zvuk. Baš juče sam ga dobio. Potpuno sam pobrljavio zbog
toga. Najstrašniji aparat koji sam video u životu. Celu noć sam presedeo kraj
njega.
VILI: A šta radiš s njim?
HAUARD: Kupio sam ga za diktiranje, ali možeš da radiš s njim šta god hoćeš.
Slušaj. Sinoć sam ga nosio kući. Slušaj samo šta sam snimio. Najpre dolazi
moja kći. Pazi sada. (Uključuje ga i čuje se kako neko zviždi melodiju
»Rozamunde«.) Slušaj samo kako to dete zviždi.
VILI: Kao da je ovde sa nama, zar ne?
HAUARD: Sedam godina, pazi taj ton.
VILI: Ssss! Želeo sam da te zamolim za jednu malu uslugu, ako nemaš...
Prestaje zviždanje i čuje se glas HAUARDOVE kćeri; »A sada ti, tatice«.
HAUARD: Ona luduje za mnom. (Ponovo se čuje zviždanje iste melodije.) To
sam ja! A? (Namiguje.)
VILI: Dobar si!
Zviždanje ponovo prestaje. Aparat se za trenutak utišava.
HAUARD: Pssst! Sad slušaj! Ovo je moj sin.
SIN (HAUARDU): Glavni grad države Olbeni je Montgomeri. Glavno mesto
Arizone je Feniks, glavno mesto Arkanzasa je Litl Rok. Glavno mesto Kalifornije
- Sakramento... I tako dalje, i tako dalje.
HAUARD (diže pet prstiju): Pet godina, Vili!
VILI: Jednog dana postaće spiker.
SIN (nastavlja): Glavni grad...
HAUARD: Slušaj! (Aparat se naglo utišava.) Čekaj malo, služavka je izvukla
priključak.
VILI: Znaš Hauarde, to je zaista...
HAUARD: Pssst! Za ime boga...!
SIN: Devet sati je, tata. Pogledaj koliko je sati! Vreme je da idem da spavam.
VILI: Znaš Hauarde, to je zaista...
HAUARD: Čekaj malo. Sad je na redu moja žena.
SVI čekaju.
HAUARDOV SIN: Hajde, kaži nešto. Dobro, hoćeš li da govoriš?
ŽENA (HAUARDU): Ne mogu ništa da smislim.
HAUARDOV SIN: No govori, okreće se.
HAUARDOVA ŽENA (stidljivo, ukočeno): Halo! (Tišina) Oh, Hauarde! Ne umem
da govorim u ovo.
HAUARD (zatvara aparat): To je bila moja žena.
VILI: To je divna igračka.
HAUARD: Kažem ti, Vili, ova me je pasija toliko obuzela da ću odbaciti sve
ostalo što mi je do sada pričinjavalo zadovoljstvo.
Page 35
VILI: Mislim da ću ga kupiti i ja.
HAUARD: Svakako. Staje samo pedeset dolara. Jednostavno, ne možeš bez
njega. Pretpostavi da želiš da čuješ Džeka Benija! A ne možeš da budeš kod
kuće u to vreme. Onda prosto kažeš služavci da uključi radio u vreme
programa Džeka Benija i, molim, ovo snima neposredno sa radija.
VILI: A kad doñeš kući... ti samo...
HAUARD: Možeš doći kući u dvanaest, jedan sat, u koje hoćeš vreme. Napraviš
sebi koktel, sedneš u fotelju, uključiš ga i usred noći slušaš program Džeka
Benija.
VILI: Rešio sam da ga kupim. Znaš, veći deo vremena provodim na putu, pa se
često mislim šta sve moraš da propustiš na radiju.
HAUARD: Zar ti nemaš radio u kolima?
VILI: Pa da, ali ko bi se setio da ga uključl.
HAUARD: Slušaj, pa ti treba da si u Bostonu.
VILI: To je ono o čemu želim da razgovaram s tobom, Hauarde. Imaš li
vremena? (Uzima stolicu koja muje pri ruci. Privlačije.)
HAUARD: Dobro, šta se desilo? Šta radiš ovde?
VILI: P-a-a...
HAUARD: Da nisi opet imao udes?
VILI: O, ne... ne...
HAUARD: Uh, ala si me presekao! U čemu je problem?
VILI: Da ti kažem istinu, Hauarde, odlučio sam da više ne putujem.
HAUARD: Da ne putuješ? Šta ćeš onda da radiš?
VILI: Seti se onog Božića kad si ovde imao sedeljku. Rekao si da ćeš pokušati
da za mene nañeš neko mesto ovde u gradu.
HAUARD: Ovde kod nas?
VILI: Pa sigurno.
HAUARD: O, da, da!... Sećam se. Nisam mogao da nañem ništa, za tebe, Vili.
VILI: Znaš u čemu je stvar, Hauarde? Deca su odrasla. Ne treba mi više
mnogo. Kad bih mogao da donesem kući recimo... recimo... šezdeset pet
dolara, mogao bih se nekako snaći.
HAUARD: Da, ali vidiš Vili, ja...
VILI: Reći ću ti zašto, Hauarde. Govoreći iskreno i meñu nama, znaš, pomalo
sam i umoran.
HAUARD: Mogu to da razumem, ali ti si drumski čovek i mi obavljamo drumski
posao. Mi ovde držimo samo pola tuceta trgovačkih putnika.
VILI: Hauarde, ja nikada nisam tražio milosti ni od koga. Ali ja sam bio u ovoj
firmi još kad te je otac ovuda nosio u naručju, i ja sam...
HAUARD: Znam to, Vili... ali...
VILI: Tvoj otac je došao k meni na dan tvog roñenja i pitao me šta mislim o
imenu Hauard.
HAUARD: Ja cenim to. Ali ovde prosto nema mesta za tebe. Kad bih imao neko
mesto, ja bih te odmah tamo ubacio. Ali ja prosto nemam ni jedno slobodno
mesto.
VILI (dohvati ga. Sve se više ljuti): Hauarde, ja ne tražim više od pedeset
dolara nedeljno.
Page 36
HAUARD: Ali, dobro, gde da te stavim čoveče?
VILI: Slušaj! Nije u pitanju znam li ja da prodam robu ili ne, je li?
HAUARD: Ali u pitanju je posao, čoveče! A svako mora da vuče svoj teret.
Posao je posao.
VILI (očajnički): Dozvoli mi samo da ti ispričam nešto, Hauarde.
HAUARD: Jer, moraš priznati: posao je - posao.
VILI (ljutito): Posao je posao, ali samo slušaj za trenutak. Ti to ne razumeš.
Kad sam bio momak od 18 ili 19 godina, već sam počeo da putujem. A u glavi
mi se vrzmalo pitanje da li trgovina predstavlja sigurnu budućnost za mene.
Jer u to vreme želeo sam da poñem na Aljasku. Tada su na Aljasci za jedan
mesec otkrili tri zlatna rudnika. Ja sam nameravao tamo da odem. Samo da se
prošetam, ti bi možda rekao.
HAUARD (očevidno zainteresovan): Ma šta pričaš?
VILI: Da, da. Moj otac je godinu dana živeo na Aljasci. On je bio pustolov. Naša
porodična crta je samopouzdanje. Mislio sam da odem sa starijim bratom i da
pokušam da nañem oca, pa možda i da ostanem s njim na severu. I gotovo bih
otišao da nisam sreo jednog trgovačkog putnika. U Parker Hausu. Znao je gde
je Stinglman. Imao je 84 godine i trgovao je sa trideset jednom državom. I
deka je odlazio u svoju sobu, oblačio svoje zelene somotske papuče -to neću
nikad zaboraviti - dizao slušalicu, zvao kupce i, ne napuštajući svoju sobu, u
svojoj 84-toj godini, zarañivao svoj hleb. I kada sam to video, učinilo mi se da
za mene nema ništa bolje od trgovine. Jer šta je lepše nego kad čovek u svojoj
84-toj godini može da putuje, i to u trideset raznih mesta, da diže slušalicu i da
ga poziva, voli i pomaže toliko ljudi? Znaš li to? A kad je umro - uzgred budi
rečeno umro je kao trgovački putnik - bio je u zelenim somotskim papučama u
vagonu za pušenje, idući za Boston. Kad je umro, stotine trgovačkih putnika i
kupaca bilo je na njegovom pogrebu. Mesecima posle toga bilo je tužno u
mnogim vozovima. (Ustaje. HAUARD ne gleda u njega) U to vreme, taj posao
je nešto predstavljao, Hauarde. Bilo je poštovanja, drugarstva i zahvalnosti.
Danas toga više nema. Ti razumeš šta mislim. Mene više ne poznaju.
HAUARD (odlazi desno): E, to je ono, Vili.
VILI: Kad bih imao četrdeset dolara nedeljno, to je sve što mi je potrebno.
Četrdeset dolara, Hauarde.
HAUARD: Čoveče, ne mogu da uradim ono što nije u mojoj moći.
VILI (primećuje HAUARDOVO razočarenje): Hauarde, one godine kad je Al
Smit bio postavljen, tvoj otac je došao k meni...
HAUARD (spreman da poñe): Moram da razgovaram s nekim ljudima.
VILI (zaustavlja ga): Govorim o tvom ocu. Za ovim stolom su pala tolika
obećanja. Ne smeš da mi kažeš da si zauzet. Trideset četiri godine radim za
ovu firmu, Hauarde, a sada ne mogu da platim svoje životno osiguranje. Ne
možeš me odbaciti kao isceñeni limun - čovek nije limun. Sad pazi! Tvoj otac je
tada postigao sa mnom mnogo uspeha. Zarañivao sam 170 dolara nedeljno, na
procent.
HAUARD (nestrpljivo): Slušaj, Vili, ti nikad nisi zarañivao više od...
VILI (lupa rukom po stolu): Zarañivao sam tada 170 dolara. Tvoj otac je došao
k meni... ili, bolje reći, ja sam bio ovde u kancelariji. Bilo je to upravo ovde, za
Page 37
ovim stolom... On mi je stavio ruku na rame...
HAUARD (ustaje) Moraćeš da me izviniš, Vili. Moram da razgovaram s nekim
ljudima. Priberi se. (Izlazi) Vratiću se za trenutak.
Posle HAUARDOVOG izlaska, njegova stolica je veoma jasno i neobično
osvetljena.
VILI (pribere se): Nisam do ñavola kazao? O, bože! Vikao sam na njega! Kako
sam mogao! (Zaustavlja se, bulji u osvetljenu stolicu, usled čega ona izgleda
kao daje oživela. On prilazi stolici i zaustavlja se preko puta, iza stola.) Vagner,
Vagner, zar se ne sećaš šta si mi onda govorio? (On se naslanja na sto i dok
izgovara ime mrtvog čoveka, slučajno uključuje magnetofon.)
SIN (HAUARDOV) Njujork je Albani, glavni grad Ohaja je Činičita, glavni grad
Rod Ajlenda je... (Nabrajanje se nastavlja.)
VILI: Zašto da ne idem?
HAUARD: Ne želim da nam tamo ti budeš zastupnik. Odavno nameravam da ti
to kažem.
VILI: Hauarde, ti me izbacuješ?
HAUARD: Mislim da ti je potreban duži odmor.
VILI: Hauarde?
HAUARD: A kad se budeš osećao bolje, navrati. Videćemo tada da li možemo
nešto učiniti.
VILI: Ali ja treba da zarañujem, Hauarde. Ja nisam u stanju da...
HAUARD: Gde su ti sinovi? Zašto ti sinovi ne pomognu?
VILI: Oni rade jedan veliki posao.
HAUARD: Ostavimo taj lažni ponos, Vili. Idi sinovima i reci im da si umoran.
Imaš dva odrasla sina, zar ne?
VILI: Imam... imam... ali ja...
HAUARD: E, pa onda, u redu.
VILI: U redu. Sutra idem u Boston.
HAUARD: Ne, ne.
VILI: Ne mogu da padnem na vrat svojim sinovima. Nisam bogalj.
HAUARD: Slušaj čoveče, ja sam sada zauzet.
VILI ščepa HAUARDA za ruku.
HAUARD (osorno, savlañujući se) Čitav red ljudi me čeka. Sedi malo, priberi
se, a onda idi kući. Potrebna mi je kancelarija, Vili. (On polazi, okreće se,
priseti se magnetofona. Gura stočić, pridržavajući magnetofon.) O, da. Kad
budeš mogao, navrati i donesi mi uzorke. Doñi k meni kad ti bude bilo bolje i
onda ćemo razgovarati. Priberi se, čoveče. Napolju ima sveta. (Izlazi levo,
gurajući stočić. VILI, iscrpljen, gleda ukočeno. Čuje se muzika dok VILI govori.
BEN ulazi s desna, noseći kišobran.)
SCENA TREĆA
BEN I VILI
VILI: Oh... Ben, zar si već završio posao na Aljasci? Kako ti je to pošlo za
rukom? Odgovori mi.
BEN: Nije potrebno mnogo vremena ako znaš šta hoćeš. Samo kratak poslovni
Page 38
put. Za jedan sat se ukrcavam na brod. Hteo sam da se pozdravimo.
VILI: Ben, treba da razgovaram s tobom.
BEN (gleda na sat): Nemam vremena, Vilijame.
VILI (prelazi preko prednjeg dela pozomice. Obraća se BENU): Ben, ništa mi ne
polazi za rukom. Ne znam šta da radim.
BEN: Da. Slušaj, Vilijame. Kupio sam na Aljasci šumu za seču. Potreban mi je
čovek koji bi to nadgledao.
VILI: Bože, šumu za seču. Ja sa momcima na tim velikim prostranstvima, na
čistom vazduhu.
BEN: Pred tobom je novi kontinent, Vili. Beži iz ovih gradova. Oni su puni
praznih reči, otplata, dugova i sudnica. Stisni pesnice, pa ćeš i tamo moći da
stekneš bogatstvo.
VILI: Da, da! Linda! Linda!
LINDA ulazi kao i ranije, sa rubljem.
SCENA ČETVRTA
LINDA: Eh, vi ste se već vratili!

BEN: Nemam mnogo vremena.
VILI: Ne. Čekaj, Linda. On mi nudi posao na Aljasci.
LINDA: Ali, Vili! (BENU) On ovde ima prekrasan posao.
VILI: Ali na Aljasci, mogao bih da...
LINDA: Ti dovoljno zarañuješ ovde.
BEN: Dovoljno, dovoljno za šta, moja draga.
LINDA (plašeći se BENA i ljuta na njega): Nemojte da mu govorite takve stvari.
Dovoljno da bi bio srećan baš ovde i baš sada. (VILIJU, smejući se.) Zašto bi
svako morao da osvoji svet... (BENU) Eto, stari Vagner mu je baš pre neki dan
rekao da će postati član firme ako nastavi ovako, zar ne, Vili?
VILI: Naravno! Naravno! Ja stvaram nešto radeći s tom firmom, Ben, a kad
čovek nešto stvara, znači da je na pravom putu.
BEN: Šta ti stvaraš? Pokaži mi. Gde je to?
VILI (kolebljivo): To je tačno, Linda. Nema ničega.
LINDA: Zašto? (BENU) Postoji trgovački putnik u sedamdeset četvrtoj godini.
VILI: To je tačno, Ben. Kad pogledam tog čoveka, pomislim: šta ima da se
brinem.
BEN: Pih!
VILI: To je istina, Ben. Njegov posao sastoji se u tome da dolazi u varoš,
obavlja telefonske razgovore sedeći u fotelji u zelenim somotskim papučama i
eto, tako zarañuje.
BEN: Treba da poñem.
VILI (zadržava ga): Pogledaj onog momka!
BIF ulazi u gimnazijskom puloveru, noseći kofer. HEPI nosi štitove, šlem i
pantalone za ragbi.
SCENA PETA
Page 39
BIF i HEPI
VILI: Bez prebijene pare u džepu, a tri velika univerziteta grabe se za njega. A
odande se može dohvatiti nebo. Jer nije samo stvar u tome šta radiš, Ben, već
koga poznaješ i kakav ti je osmeh na licu. Veza, Ben, veza! Celokupno
bogatstvo Aljaske sliva se u holove Komodor hotela. Ako si omiljen, možeš
steći bogatstvo. To je čudo. To je čudo ove zemlje. I zato je baš potrebno da
danas izañeš na igralište, jer će te hiljade ljudi voleti i navijati za tebe.
BEN ponovo polazi.
VILI: I, Ben! Kad on uñe u neku poslovnu kancelariju, njegovo ime će svuda
odjekivati i sva će mu vrata biti otvorena. Ja sam to video. Ben, video sam to
hiljadu puta! To se ne može opipati rukom kao tvoja graña, ali tu je.
BEN: Do viñenja, Vilijame.
VILI: Ben, jesam li u pravu? Zar ne misliš da sam u pravu? Ja cenim tvoj
savet.
BEN: Novi kontinent je pred tobom. Mogao bi da se vratiš bogat, bogat.
BEN izlazi.
SCENA ŠESTA
VILI: Mi ćemo to ovde postići, Ben. Čuješ li me? Mi ćemo to ovde postići.
BERNARD (utrčava, čuje se vesela mladalačka muzika): Oh, plašio sam se da
ste već otišli.
VILI: Zašto? Koliko je sati?
BERNARD: Pola dva.
VILI: No, hajdemo! Sledeća stanica Ibets Filds. Gde su zastavice? (On brzo
prolazi kroz tapet vrata.)
LINDA: Jesi li spakovao čisto rublje?
BIF: Hoću da idem.
BERNARD: Bife, ja ću da nosim tvoj šlem, je l tako?
HEPI: Ne. Ja nosim šlem.
BERNARD: Oh, Bife, ti si mi obećao.
HEPI: Ja nosim šlem.
BERNARD: A kako ću onda ući u svlačionicu?
LINDA (u kuhinji oblači kaput i stavlja šešir): Neka nosi štitnike.
BERNARD: Mogu li, Bife? Pa ja sam svima rekao da ću biti u svlačionici!
HEPI: Na Ibets Fildsu nije svlačionica nego klub.
BERNARD: Ja sam mislio na klub, Bife.
HEPI: Bife!
BIF (posle kratke pauze): Dopusti mu da nosi štitnike.
HEPI (dajući štitnike BERNARDU): Drži se uz nas!
VILI utrčava sa zastavicama; deli ih.
SCENA SEDMA
VILI: Neka svi mašu kad Bif izañe na igralište.

HEPI i BERNARD istrčavaju.
Page 40
VILI: Je li sve gotovo?
Muzika se gubi.
BIF: Spreman sam da poñem, tata... Svaki mišić je spreman.
VILI (na ivici proscenijuma): Shvataš li značaj ove utakmice?
BIF: Shvatam...
VILI (opipava BIFOVE mišiće): Danas posle podne dolaziš kući kao kapiten tima
koji je pobedio na školskom prvenstvu grada Njujorka.
BIF: Pobedićemo, tata! I upamti. Kad skinem šlem, taj gol je za tebe.
VILI: Hajdemo! (On polazi, grleći BIFA.) ČARLI ulazi kao pre, u pumpoznama.
SCENA OSMA
VILI: Nema mesta za tebe, Čarli.

ČARLI: Mesta? Kakvog mesta?
VILI: U kolima.
ČARLI: Idete u šetnju? Hteo sam malo da igramo karte.
VILI (besno): Da igramo karata? (Skeptično) Zar ti ne shvataš štajedanas?
LINDA: O, on zna, Vili. Samo se šali.
VILI: Nije to za šalu.
ČARLI: Ne, Linda. O čemu je reč?
LINDA: On igra na Ibets Fildsu.
ČARLI: Ragbi po ovom vremenu.
VILI: Šta uopšte razgovaraš s njim! Hajdemo! Hajdemo! (On ih gura napolje.)
ČARLI: Čekaj malo! Zar nisi slušao vesti?
VILI: Sta?
ČARLI: Zar ti ne slušaš radio? Pa Ibets Filds je malopre odleteo u vazduh.
VILI: Idi do ñavola!
ČARLI se smeje.
LINDA (gura ih napolje): Hajde! Hajde! Zadocnili smo!
ČARLI (dokoni izlaze): Drži se, Bife, drži se!
VILI (izlazi poslednji. Obraća se Čarliju): Ono ti baš nije bilo duhovito. Danas je
najveći dan u njegovom životu.
ČARLI: Vili! Kad ćeš se opametiti?
VILI: Ja? He, he! Kad se ova utakmica završi, Čarli, ti ćeš drukčije misliti. To će
biti drugi Red Grendž. Dvadeset pet hiljada dolara godišnje.
ČARLI: Šališ se. Ma je l’ mogućno?
VILI: Da, da, tako ti je to.
ČARLI: Ko je taj Red Grendž?
VILI: Sklanjaj se! Idi do ñavola. Sklanjaj se, boga li ti tvoga!
ČARLI se kikoće, vrti glavom izamiče za levi ugao pozornice.
VILI (polazi za njim): Šta ti, do ñavola, misliš, ko si ti? Misliš da si bolji od
svih? Ništa ti ne znaš, ti velika neznalice, glupane. Skloni se!
Osvetljena je desna strana prednjeg dela pozornice, gde se nalazi stočiš iz
Čarlijeve kancelarije. Čuje se zvuk vozila. BERNARD, sada odrastao, sedi i
zviždi sam za sebe. Na podu kraj njega nalaze se par tenis reketa i jedan
neseser.
Page 41
VILI (izvan pozornice): Zašto odlaziš? Ne idi! Ako hoćeŠ nešto da kažeš, kaži
mi u lice. Ja znam da mi se ti smeješ iza leña. Govoriš drukčije posle svake
utakmice. Gol! Gol! Osamdeset hiljada ljudi! Gol! Baš izmeñu stativa.
BERNARD je tih, iskren, ali samouveren mladi čovek. VILIJEV glas dopire s
desne strane. BERNARD spušta noge sa stola. Osluškuje. DŽENI, sekretarica,
ulazi.
SCENA DEVETA
DŽENI (uzbuñena): Slušajte, Bernarde. Hoćete li izaći u predsoblje?

BERNARD: Kakva je to galama? Ko je to?
DŽENI: Gospodin Loman. Baš sada je izašao iz lifta.
BERNARD (ustaje): S kim se to prepire?
DŽENI: Ni s kim. Sam je. Ne mogu s njim da iziñem na kraj. A vaš otac se
uvek uznemiri kad on doñe. Imam mnogo teksta za kucanje. Vaš otac čeka da
potpiše. Hoćete li vi da razgovarate s njim? Čika Vili?
VILI (ulazeći): Gol! Gol! (Spazi DŽENI) Dženi, Dženi, milo mi je što vas vidim.
Kako ste? Radite? Hoćete li mi reći istinu?
DŽENI: Dobro sam. Kako se vi osećate?
VILI: Bolje da me ne pitate, Dženi. Ne osećam se više tako dobro, Dženi. He!
He! (Iznenañenje što vidi Bernarda)
BERNARD: Dobar dan, čika Vili!
VILI (gotovo zaprepašćen) Bernarde! Gle ti njega. (Brzo prilazi BERNARDU kao
krivac i rukuje se s njim)
BERNARD: Kako ste? Milo mi je što vas vidim.
VILI: Šta radiš ti ovde?
BERNARD: Samo sam svratio da vidim tatu. Odmaram se do polaska aviona.
Odlazim u Vašington za koji minut.
VILI: Jeli tata tu?
BERNARD: Jeste. U kancelariji je sa računovoñom. Sedite.
VILI (seda): Šta ćeš da radiš u Vašingtonu?
BERNARD: Imam jednu parnicu na sudu, Vili.
VILI: A, tako. (Pokazuje na rekete.) Hoćeš li da igraš tenis tamo?
BERNARD: Stanovaću kod jednog prijatelja koji ima igralište.
VILI: Ma šta kažeš! Svoje sopstveno igralište. To mora da su fini ljudi.
BERNARD: Da, vrlo su zgodni. Tatami kaže da se Bif vratio.
VILI (osmehujući se): Da. Bif je kod kuće. Sada radi na jednom velikom poslu,
Beraarde.
BERNARD: Pa šta radi Bif?
VILI: On je na Zapadu takoñe obavljao velike poslove. Ali odlučio je da ostane
ovde. Veliki poslovi, večeraćemo zajedno. Čujem da si dobio sina?
BERNARD: Da, to nam je drugi.
VILI: Dva sina? Vidi, vidi!
BERNARD: Gde radi Bif!
VILI: Bil Oliver, poznati trgovac sportskom opremom... Njemu je Bif
neophodan. Pozvao ga je da doñe sa Zapada. Velika putovanja, odrešene ruke,
Page 42
specijalne nabavke! A tvoji prijatelji imaju tenis igralište?
BERNARD: Jeste li još uvek u staroj firmi, Vili?
VILI: Ja sam... ja sam oduševljen što vidim kako si uspeo, Bernarde.
Ohrabruje čoveka kad vidi jednog momka... Zaista, zaista, Bif ima dobre...
izglede, Bernarde.
BERNARD: Šta vamje? Vili?
VILI (oseća se izgubljeno): U čemu... u čemu je tajna?
BERNARD: Kakva tajna?
VILI: Kako si ti uspeo? Zašto on nije mogao da uspe?
BERNARD: Na to ne bih mogao da odgovorim.
VILI (poverljivo, očajnički): Ti si bio njegov prijatelj, njegov prijatelj iz
mladosti. Tu ima nešto... nešto što ja ne razumem. Njegov život se završio
posle utakmice na Ibets Fildsu. Od njegove sedamnaeste godine ni u čemu nije
uspeo.
BERNARD: On se nikada nije ni za šta spremao.
VILI: Ali jeste, jeste. Posle gimnazije pohañao je toliko kurseva.
Radiotehničarski, televizijski, bog zna koje sve zanate. Ali nikad nije ništa
postigao.
BERNARD (skida naočare): Vili, hoćete li da govorimo otvoreno?
VILI (diže se. Gleda u BERNARDA): Smatram te pametnim čovekom. Cenim
tvoj savet.
BERNARD: Ah, do ñavola sa svetom, Vili. Ne bih mogao da vas savetujem. Ali
ima i nešto što sam oduvek želeo da vas pitam. Kad je trebalo da položi
maturu i kad ga je profesor iz matematike oborio...
VILI: O, taj kučkin sin. On je upropastio njegov život.
BERNARD: Da, Vili, ali trebalo je samo da se sprema tokom leta i da polaže
popravni ispit.
VILI: To je tačno.
BERNARD: Jeste li mu vi rekli da ne uči leti?
VILI: Ja? Molio sam ga da uči! Naredio sam mu da uči!
BERNARD: Onda, zašto nije učio?
VILI: Zašto? Zašto? To pitanje me već petnaest godina proganja kao zao duh.
BERNARD: Ne sekirajte se!
VILI: Dozvoli mi da razgovaram s tobom, ja nemam s kim da razgovaram,
Bernarde. Bernarde, je li to bilo moja greška? Vidiš? Stalno mi se vrzma po
glavi... možda sam ja tu nešto kriv.
BERNARD: Ne uznemiravajte se! Ne uzimajte to suviše srcu!
VLLI: Zašto je pokleknuo? Šta je tu posredi? Ti si mu bar prijatelj?
BERNARD: Vili, sećam se dobro. Bio je juni i objavljeni su rezultati ispita. On je
pao iz matematike.
VILI: Kučkin sin.
BERNARD: Bif je bio veoma ljut, sećam se, ali je bio spreman da polaže
popravni ispit.
VILI (iznenañeno): Zar je bio?
BERNARD: Njega to nije obeshrabrilo. Ali onda je odjednom nestao skoro
mesec dana. Mislio sam da je otišao u Novu Englesku da se nade s vama. Da li
Page 43
je onda razgovarao s vama?
VILI gleda ukočeno. Ćuti.
BERNARD: Vili?
VILI (sa izvesnom Ijutnjom u glasu): Da, da, došao je u Boston. Sećam se.
BERNARD: E pa, baš tada kad se vratio. Nikad to neću zaboraviti. Čini mi se
kao da je juče bilo. Imao sam dobro mišljenje o Bifu iako me je uvek
iskorišćavao. Voleo sam ga. Posle mesec dana on se vratio, uzeo svoje
sportske patike. Sećate li se onih patika na kojima je pisalo »Virdžinija
univerzitet«? Toliko se njima ponosio, nosio ih je svaki dan. Odneo ih je dole u
podrum i spalio u peći. Tukli smo se. Tukli smo se najmanje pola sata. Udarali
smo jedan drugog i plakali. Često sam posle mislio kako je to čudno, kao da
sam znao da on raskida sa svojim životom. Šta se desilo u Bostonu?
VILI (uporno gleda u njega): Ništa!
BERNARD: Ja sam to ispričao samo zato što ste me pitali.
VILI (ljutito): Kako to mislite? Šta se desilo? Kakve to veze ima sa ma čime?
BERNARD: E pa, nemojte da se ljutite.
VILI: Šta bi ti hteo? Da svališ na mene svu krivicu? Ako neko poklekne, zar
sam ja za to kriv?
BERNARD: No, Vili, nemojte da se...
VILI: O, nemoj... kako ti to sa mnom razgovaraš? Šta... šta se desilo?
SCENA DESETA
ČARLI ulazi, u prsluku, noseći bocu viskija.

ČARLI: Hej, zakasnićeš na voz. (Maše bocom.)
BERNARD: Evo me, idem. (Uzima bocu) Hvala, tata. (Uzima rekete za tenis i
tašnu) Do viñenja, Vili, i ne sekirajte se zbog toga. Znate kako se kaže: »Ako
prvi put ne uspe...«
VILI: Da, ja verujem u to.
BERNARD: Ali, Vili, ponekad je čoveku bolje da od svega digne ruke.
VILI: Da dignem ruke? To...
BERNARD: Tako je.
VILI: A ako ne možeš?
BERNARD: To je onda težak slučaj. (Pruža mu ruku.) Do viñenja, Vili!
VILI (rukuje se s njim): Do viñenja!
ČARLI: Kako ti se dopada moj momak? Ide da brani jednu stvar pred Vrhovnim
sudom.
BERNARD (protestuje): Tata!
VILI (iskreno zaprepašćen, uzbuñen i srećan) Ma je li mogućno? Pred Vrhovnim
sudom? A nije to ni pomenuo.
BERNARD: Treba da požurim. Do viñenja, tata.
ČARLI: Udesi ih, Bernarde.
BERNARD izlazi.
SCENA JEDANAESTA
Page 44
ČARLI i VILI. ČARLI odbrojava novac na stolu.
VILI: I ti mu nikad nisi govorio šta da radi, šta da bude, zar ne? Ti nikad nisi
brinuo o njemu.
ČARLI: Moj spas je u tome što nikada nisam brinuo, nikad ni za šta. Evo ti
pedeset dolara. Čeka me računovoña.
VILI. Čarli, slušaj... Treba da platim životno osiguranje. Ako si u mogućnosti,
potrebno mi je sto deset dolara.
ČARLI trenutno ne odgovara, ne pokrećući se.
VILI: Uzeo bih iz banke, ali Linda bi doznala, a ja...
ČARLI: Sedi, Vili.
VILI (polazi prema stolici): Ja vodim računa o svemu, zapamti, sve ću ti vratiti.
(Seda)
ČARLI: Slušaj, Vili.
VILI: Moraš znati da ja...
ČARLI (seda za sto): Vili, šta ti radiš? Šta se dogaña, do ñavola, u toj tvojoj
glavi?
VILI: Zašto? Prosto sam...
ČARLI: Nudio sam ti posao. Možeš nedeljno da zaradiš pedeset dolara. A ja te
neću slati na putovanja.
VILI: Ja imam posao.
ČARLI: Bez plate? Kakav je to posao bez plate? (Diže se) E, pa slušaj čoveče,
što je mnogo - mnogo je. Ja nisam genije, ali osećam kad me neko vreña.
VILI: Vreña?
ČARLI: Zašto nećeš da radiš kod mene?
VILI: Šta je tebi? Ja imam posao.
ČARLI: A zašto mi onda dolaziš svake nedelje?
VILI: Dobro, ako nećeš da dolazim ovamo...
ČARLI: Nudim ti posao.
VILI: Ne treba mi tvoj prokleti posao.
ČARLI: Kad ćeš se, do ñavola, opametiti?
VILI (besno): Ako mi to kažeš još jedanput, raspaliću te po... (Sprema se da se
tuče.)
ČARLI (ljubazno mu prilazi): Koliko ti treba Vili?
VILI: Čarli, ja sam propao, ja sam propao. Ne znam šta da radim. Otpustili su
me.
ČARLI: Hauard te otpustio?
VILI: Taj balavac! Zamisli. Držao sam ga narukama.
ČARLI: Kada ćeš već jednom shvatiti da nešto tako ništa ne znači. Ti si ga
nosio, ali to ne možeš unovčlti. Jedino što na ovom svetu vredi, jeste ono što
možeš prodati! A najsmešnije je to što si ti trgovački putnik, a ne znaš to da
radiš.
VILI: Uvek sam se trudio da mislim drukčije. Uvek sam smatrao da je dovoljno
biti omiljen i da ništa...
ČARLI: Zašto je potrebno da te svako voli? Ko je voleo J.P. Morgana? Da li on
lepo izgleda? U turskom kupatilu izgleda kao mesar. Ali je zbog svog punog
džepa veoma omiljen. Slušaj, Vili. Ja znam da me ti ne voliš, ali daću ti posao
Page 45
zato što ja tako hoću. Shvati to tako. Šta kažeš na to?
VILI: Ja... ja ne mogu da radim kod tebe.
ČARLI: Šta ti je? Da nisi ljubomoran na mene?
VILI. Ne mogu da radim kod tebe, to je sve. Ne pitaj me zašto.
ČARLI (ljutito, vadi još novca): Bio si ljubomoran na mene celog svog života, ti
budalo! Evo za tvoje životno osiguranje! (Stavlja VILIJU novac u ruke.)
VILI: Ja volim čist račun, Čarli.
ČARLI: Imam da završim neke poslove. Pazi šta radiš! I plati osiguranje!
VILI (prelazi desno) Smešno! Posle toliko putovanja, vozova, sastanaka i
godina, više vrediš mrtav nego živ.
ČARLI: Vili, mrtav ne vrediš ništa. Jesi li čuo? Sto puta sam ti rekao.
VILI stoji mirno, sanjari.
ČARLI: Vili!
VILI: Kad vidiš... Bernarda, zamoli ga da mi oprosti. Nisam imao namere da se
prepirem s njim. Svi su oni dobri momci, a svi će zajedno igrati tenis. On će
danas da se vidi sa Bilom Oliverom?
ČARLI: Srećno.
VILI (uzdržava se da ne zaplače): Čarli, ti si mi jedini prijatelj! Zarto nije divno!
ČARLI: Gospode bože! (Gleda trenutak za njim, a onda izlazi.)

Svetlost se postepeno smanjuje. Iznenada se čuje vrlo jaka muzika. Iza kulisa,
na desnoj strani, vidi se crveno svetlo. STENLI, mladi kelner, pojavljuje se,
noseći sto. HEPI ide za njim i nosi dve stolice.
SCENA DVANAESTA
HEPI i STENLI
STENLI (spušta sto): U redu, gospodine Loman. Mogu i sam. (Okreće se, uzima
stolice od HEPIJA i stavlja ih oko stola.)
HEPI (okreće se oko sebe): Oh, ovde je bolje!
STENLI: Svakako, tamo napred bili biste usred galame. Kad god imate društvo
gospodine Loman, samo mi kažite. Ja ću vas smestiti pozadi. Znate, ima puno
ljudi koji ne vole da budu ovako izdvojeni. Kad izañu, oni vole da vide gužvu,
jer su siti svog porodičnog života. Ali ja znam vas, vi niste iz Hakenseka. Znate
na šta mislim?
HEPI (seda): Nisam. Kako je, Stenli?
STENLI: Ah! Pasji život! Za vreme rata sam žarko želeo da me uzmu u vojsku.
Mogao sam do sada biti mrtav.
HEPI: Vratio se moj brat.
STENLI: O, vratio se, a? Sa dalekog Zapada?
HEPI: Da, ugledan stočar. Zato pazi kako se s njim ophodiš. I moj otac će doći.
STENLI: O vaš otac?

HEPI: Imate li par lepih jastoga?
STENLI: Savršenih, velikih.
HEPI: Hteo bi da budu sa štipaljkama.
Page 46
STENLI: Ne brinite, neću vam doneti miševe.
HEPI se smeje.
STENLI: Hoćete li i vina? Trebalo bi da zalijete.
HEPI: Sećaš li se, Stenli, onog recepta za koktel što sam ti doneo iz Evrope?
Onog što se stavlja u...
STENLI: O, naravno. Još mi je negde u kuhinji. Ali to će stajati po dolar.
HEPI: U redu.
STENLI: Šta je to? Da niste dobili na lutriji?
HEPI: Ne, mala proslava. Moj brat je, verujem, danas završio veliki posao.
Mislim da ćemo početi zajedno da radimo.
STENLI: Odlično! To je najbolje za vas. Jer porodični posao, znate, na šta
mislim? To je najbolje.
HEPI: Tako i ja mislim.
SCENA TRINAESTA
GOSPOðICA FORSAJT STENLI i HEPI prate je pogledom.

STENLI: Hej, kako ste znali?
HEPI: Imam radar ili tako nešto? (Pilji u njen profil.) O-o-o-o... Stenli!
STENLI: To je nešto za vas, gospodine Loman.
HEPI: Pogledaj usta! Oh, bože! A te grudi!
STENLI: Hej! Ala vi živote, gospodine Loman!
HEPI: Hajde, posluži je.
STENLI: Želite li da večerate, madam?
GOSPOðICA FORSAJT: Čekam nekoga, ali želela bih...
HEPI: Zašto joj ne donesete. Izvinite, gospoñice. Nemate ništa protiv? Ja
prodajem šampanjac i želeo bih da probatc onaj koji najviše volim. Donesi
šampanjac, Stenli.
GOSPOðICA FORSAJT: To je vrlo lepo od vas.
HEPI: O, sitnica. To plaća kompanija.
GOSPOðICA FORSAJT: Divan je takav proizvod, zar ne?
HEPI: Pa, kao i sve drugo. Trgovina je trgovina.
GOSPOðICA FORSAJT: Verovatno.
HEPI: Da vi slučajno ne trgujete nečim?
GOSPOðICA FORSAJT: Ne, ne trgujem.
HEPI: A da li biste dopustili da vam jedan stranac učini kompliment? Vaša slika
bi trebalo da bude na naslovnoj strani nekog magazina.
GOSPOðICA FORSAJT: I bila je.
STENLI: Šta sam ti rekao maločas, Stenli? Vidiš li? Ona je bila na naslovnoj
strani magazina. Oh!
HEPI (devojci): U kom magazinu?
GOSPOðA FORSAJT: Oh, u mnogima. (Uzima piće.) Hvala!
HEPI: Znate li šta kažu u Francuskoj: šampanjac je piće koje povoljno utiče na
ten. U zdravlje, Bife.
BIF ulazi i seda sa HEPIJEM.
Page 47
SCENA ČETRNAESTA
BIF: Zdravo momče! Izvini što sam zadocnio.

HEPI: Pa ja sam baš sada stigao. Eh, gospoñice?
GOSPOðA FORSAJT: Forsajt!
HEPI: Gospoñice Forsajt, ovo je moj brat.
BIF: Je li tata došao?
HEPI: Zove se Bif. Možda ste čuli za njega. On je poznat igrač ragbija.
GOSPOðA FORSAJT: Zaista? U kom timu?
HEPI: Da li poznajete ragbi?
GOSPOðA FORSAJT: Ne, nažalost ne.
HEPI: Bif je tek u klubu »Njujork Džems«!
GOSPOðA FORSAJT: O, pa to je divno, zar ne? (Pije.)
HEPI: Živeli.
GOSPOðA FORSAJT: Milo mi je što smo se upoznali.
BIF: Zar tata neće doći?
HEPI: Hoćeš li je?
BIF: O, tu nikad ne bih mogao uspeti.
HEPI: Sećam se vremena kad ti tako nešto ne bi palo na pamet. Gde ti je
nekadašnje samopouzdanje?
BIF: Baš sam sada bio s Oliverom.
HEPI: Čekaj! Čekaj, malo! Hteo bih najpre da vidim ono nekadašnje
samopouzdanje. Hoćeš li je? Stoji ti naraspolaganju.
BIF: Oh, ne. (Okreće se daje pogleda.)
HEPI: Kažem ti, gledaj ovo! (Okreće se devojci.) Lutkice.
GOSPOðA FORSAJT se okreće prema BIFU.
HEPI: Jeste li zauzeti?
GOSPOðA FORSAJT: Pa, jesam... ali mogla bih da telefoniram.
HEPI: U redu, tako! Hoćeš li lutkice? I vidi da li možeš da nañeš neku
prijateljicu. Bićemo ovde još neko vreme. Bif je jedan od najboljih igrača u
zemlji.
GOSPOðA FORSAJT (zastaje): O, zaista sam srećna što sam vas upoznala.
HEPI: Vratite se brzo.
GOSPOðA FORSAJT: Pokušaću.
HEPI: Nemoj da bude samo »pokušaću«, lutkice, nego se potrudi.
GOSPOðA FORSAJT izlazi. STENLI polazi za njom, vrteći glavom i divećijoj se.
HEPI: Zar to nije šteta? Tako krasna devojka. Eto zašto se ja ne ženim. Meñu
hiljadama ne možeš naći jednu čestitu ženu. Ovakvih je pun Njujork.
BIF: Slušaj, Hepi!
HEPI: Rekao sam da ti stoji na raspolaganju.
BIF (čudno, uznemiren): Prestani! Hteo bih nešto da ti kažem.
HEPI: Jesi li se našao sa Oliverom?
BIF: Našao sam ga. Vidiš, hteo bih da kažem tati nekoliko stvari i želeo bih da
mi ti pomogneš.
HEPI: Šta? Hoće li ti pomoći?
BIF: Jesi li lud? Ti nisi priseban, znaš li to?
Page 48
HEPI: Zašto? Šta se desilo?
BIF (bez daha) Danas sam učinio jednu strašnu stvar, Hepi. Ovo je bio
najčudniji dan koji sam proživeo. Potpuno skrhan, kunem ti se. Dugo sam ga
čekao, skoro ceo dan. Neprestano sam se prijavljivao. Čak sam pokušao da
zakažem sastanak sa njegovom sekretaricom, kako bi me progurala k njemu...
ali bez uspeha.
HEPI: Zato što nemaš samopouzdanja, Bife. Da li te se setio?
BIF (zaustavljajući HEPIJA pokretom ruke): Najzad, oko pet sati, on je izišao.
Niti se setio ko sam, niti je bilo čega. Osećao sam se kao idiot.
HEPI: Jesi li mu pričao o mom planu u vezi sa Floridom?
BIF: Otišao je. Bio sam nasamo s njim jedan minut. Tako sam se razbesneo da
sam bio u stanju da polupam sve oko sebe. Kako sam, do ñavola, mogao
uobraziti da sam bio trgovački putnik. Čak sam sebe ubedio da sam kod njega
radio kao trgovački putnik. A onda me je on samo pogledao i ja sam shvatio
koliko je smešna laž bio ceo moj život. Petnaest godina mi smo sanjali. Ja sam
radio kod njega kao običan činovnik na utovaru.
HEPI: Šta si uradio?
BIF (napregnuto, začuñen): Pa, on je otišao. I sekretarica je izašla. Bio sam
potpuno sam u čekaonici. Ne znam šta mi je bilo. Hepi, sećam se da sam ušao
u njegovu kancelariju... tapacirani zidovi, sve... Ne mogu da objasnim. Ja...
Hepi... ja sam uzeo njegovo nalivpero.
HEPI: Šta? Je li te uhvatio?
BIF: Istrčao sam napolje, sjurio se niz stepenice, i bežao, bežao, bežao...
HEPI: To je veoma glupo. Zašto si to učinio?
BIF (otima se): Ne znam, prosto sam zaželeo da nešto uzmem. Ne znam.
Treba da mi pomogneš, Hepi. Hteo bih to da kažem tati.
HEPI: Ti si lud! Zašto bi to uradio?
BIF: Hepi, on treba da shvati da ja nisam čovek kome može neko da pozajmi
toliki novac. On misli da sam mu ja prkosio sve ovo vreme. To ga ždere.
HEPI: Tako je. Kaži mu nešto lepo.
BIF: Ne mogu.
HEPI: Kaži mu da ćeš sutra ručati sa Oliverom.
BIF: Dobro, a šta sutra?
HEPI: Otići ćeš ujutru od kuće, vratićeš se uveče i reći da će Oliver da razmisli
o tome. On će razmišljati nekoliko nedelja o tome, to će postepeno pasti u
zaborav i - nikom ništa.
BIF: Ali to će tako ići u nedogled.
HEPI: Tata nikada nije tako srećan kao kad se nečemu nada.
VILI ulazi.
SCENA PETNAESTA
VILI i preñašnji.
STENLI: Zdravo, stari!
VILI: Godinama nisam bio ovde.
STENLI prati VILIJA i namesta mu stolicu.
Page 49
HEPI (zaustavlja ga): Stenli!
STENLIstoji pored stola i čeka narudžbinu.
BIF (prilazi VILIJU, pažljivo, kao bolesniku): Sedi, tata. Hoćeš li nešto da
popiješ?
VILI: Nemam ništa protiv.
BIF: Hajde da se napijemo.
VILI: Izgledaš zabrinuto.
BIF: Ne, ne! Dupli viski! Donesite dupli!
STENLI (odlazi): Dupli. U redu.
VILI: Ti si već pio nešto, zar ne?
BIF: Da. Nešto malo.
VILI: Pa dobro, šta je bilo? (Potvrdno klima glavom, osmehujući se.) Je li sve u
redu?
BIF (uzdahne i hvata VILIJA za ruku): Tata...
VILI se smeje.
BIF: Tata, danas sam svašta doživeo.
VILI: Ma nemoj? Šta se desilo?
BIF (sa patosom, pomalo pijano, neprirodno): Ispričaću ti sve od početka do
kraja. Bio je to čudan dan. (Tišina. On gleda unaokolo, trudeći se da bade
pribran, ali mu dah stalno prekida reči.) Morao sam da čekam prilično dugo i...
VILI: Olivera?
BIF: Da, Olivera. Ceo dan, ako hoćete da znate. I setio sam se rrmogih
pojedinosti i činjenica iz mog života. Ko je to rekao, tata? Ko je to rekao da
sam radio kod Olivera kao trgovački putnik?
VILI: Pa, ti si to rekao.
BIF: Ne, tata. Radio sam kao činovnik na utovaru.
VILI: Ali bio si, u stvari...
BIF (odlučno) Tata, ne znam kome je to palo na pamet, ali ja nikad nisam bio
trgovački putnik kod Olivera.
VILI: Šta ti to govoriš?
BIF: Hajde, tata, držimo se činjenica večeras. Nećemo nikuda otići ako se
budemo ovako hvalisali. Bio sam činovnik na utovaru.
VILI (ljutito): U redu. A sad slušaj šta ću ti reći!
BIF: Zašto me ne pustiš da završim?
VILI: Ne interesuju me priče iz prošlosti i slične gluposti. Jer šume gore, deco,
shvatate li? Svud unaokolo liže plamen. Danas sam otpušten.
BIF (zaprepašćen): Je li to mogućno?
VILI: Otpušten sam i sada smišljam neku malu dobru vest da je saopštim vašoj
majci, jer ta žena čeka i pati. Stvar je u tome, Bife: nemam šta da joj kažem.
Zato nemoj da mi daješ lekcije o činjenicama i neshvatanjima, mene to ne
interesuje. Dakle, štaimaš da mi kažeš?
STENLI ulazi i nosi tri čaše s pićem. Oni čekaju da on ode.
VILI: Jesi li razgovarao sa Oliverom?
BIF: O, gospode! Tata!
VILI: Hoćeš da kažeš da nisi ni išao?
HEPI: Sigurno je išao!
Page 50
BIF: Išao sam. Čekao sam ga celoga dana. Stalno sam se prijavljivao.
VILI (na ivici svoje stolice): A kako te je primio?
BIF: Zar ti čak nije dozvolio da radiš na procent?
VILI: Ja sam bez posla. (Prati svoju misao) Znači, kažeš, lepo te je primio.
HEPI: Naravno, tata. Naravno!
BIF (pritešnjen): Da, otprilike...
VILI: Pitao sam se da li će te se setiti? (HEPIJU) Zamisli, čovek ga nije video
deset godina... dvanaest godina i tako ga lepo prime.
HEPI: Da, zaista.
BIF (pokušava da preñe u napad): Slušaj, tata...
VILI: A znaš li ti zašto te se on setio? Zato što si nekada ostavio dobar utisak
na njega.
BIF: Hajde da mirno razgovaramo i da se vratimo činjenicama.
VILI (kao da ga je BIF prekinuo): Dobro, šta se desilo? To je velika novost.
Bife, je li te uveo u kancelariju ili ste razgovarali u čekaonici.
BIF: Pa on je ušao znaš, i...
VILI (nasmejano): Šta ti je rekao? Kladim se da te je zagrlio.
BIF: Pa, u neku ruku.
VILI: On je fini čovek. (HEPIJU) Veoma je teško doći do njega.
HEPI (potvrñuje): Da, da. Znam...
VILI (BIFU): Jesi li ti tamo nešto pio?
BIF: Da, ponudio me je sa... O, ne, ne!
HEPI (upada): Pričao mu je o mom planu.
VILI: Ne upadaj! (BIFU) Pa šta on misli o tome?
BIF: Tata, dozvoli mi da ti objasnim.
VILI: Otkad sam ovde, čekam da mi objasniš. Šta se desilo? Dobro, uveo te u
kancelariju. Pa šta onda?
BIF: Pa, govorio sam... I onje slušao. Onje...
VILI: O, onje poznat po tome kako sluša. Štati je odgovorio?
BIF: Rekao mi je... (Iznenada zaćuti, ljut.) Tata, ti me sprečavaš da ti kažem.
VILI (optužujući, ljutito): Ti nisi razgovarao s njim, zar ne?
BIF: Razgovarao sam.
VILI: Ti si ga uvredio, zar ne?
BIF: Slušaj, dozvoli mi da ti ispričam...
HEPI: Do ñavola!
VILI: Kaži mi šta se dogodilo?
BIF (HEPIJU): Ja ne mogu da razgovaram s njim.
Čuje se jedan jedini ton na trumpeti. Para uši. Senka zelenog lišća pada na
kućii, koja kao daje obavijena atmosferom noći i sna. BERNARD, mlad, kuca na
vrata i ulazi.
SCENA ŠESNAESTA
BERNARD (uzrujano): Gospoño Loman! Gospoño Loman!

HEPI: Kaži mu šta se desilo.
BIF (HEPIJU): Prestani i ostavi me na miru.
Page 51
VILI: Ne, ne! Morao si da padneš iz matematike.
BIF: Kakva matematika? Štati to govoriš?
BERNARD: Gospoño Loman, gospoño Loman!
LINDA se pojavljuje u kući kao nekad.
SCENA SEDAMNAESTA
LINDA i predašnji.
VILI (besno): Da nisi pao danas, bio bi svoj čovek.
BIF: Slušaj, reći ću ti šta se desilo. Ali otvori oba uha.
BERNARD: Gospoño Loman!
BIF: Čekao sam šest sati.
HEPI: Do ñavola, šta to pričaš?
BIF: Stalno sam se prijavljivao, ali nije hteo da me primi. I na kraju... (On
nastavlja, ali oni ga više ne slušaju. Svetlost koja obasjava restoran postepeno
se gasi.)
BERNARD: Bif je pao iz matematike.
LINDA: Nemoguće!
BERNARD: Birnbaum ga je oborio. Neće ga pustiti na maturu.
LINDA: Ali moraju. On treba da ide na univerzitet. Gde li je samo? Bife! Bife!
BERNARD: Pa, on je otputovao. Otišao je čika Viliju.
LINDA: Hoćeš da kažeš da je otišao u Boston?
BERNARD: Je li čika Vili u Bostonu?
LINDA: Ah, možda bi Vili mogao da razgovara s profesorom, oh, jadno dete,
jadno dete.
Svetlost kojaje osvetljavala prostor oko kuće gasi se.
BIF (za stolom, sada se čuje. Drži malo zlatno pero): ...tako sam završio sa
Oliverom. Da li me slušaš, Vili?
VILI (zbunjeno): Da, naravno. Da nisi pao iz matematike?
BIF: Kako to pao?... Šta ti to govoriš?
VILI: Nemoj da svališ sve na mene. Ja nisam pao iz matematike. Kakvo
nalivpero?
HEPI: To je vrlo glupo, Bife. Jedno takvo nalivpero vredi...
VILI (prvi put vidi naliv-pero): Kakvo je to nalivpero? Ti si uzeo Oliverovo
naliv-pero.
BIF (približavajući se Viliju): Tata, pa to ti i objašnjavam.
VILI: Ti si ukrao naliv-pero Vila Olivera?
BIF: Ja ga u stvari nisam ukrao. To je baš ono što sam hteo da ti kažem.
HEPI: On ga je držao u ruci, i baš tada je Oliver ušao. Bif se ušeprtljao i gurnuo
ga u svoj džep.
VILI: Bože moj, Bife!
BIF: Nisam imao nameru da to učinim, tata.
GLAS TELEFONISTE: Hotel Stendiš. Dobro veče.
VILI (viče): Nisam u sobi.
BIF (zaplače): Tata, šta je?
HEPI i BIF ustaju.
Page 52
GLAS TELEFONISTE: Imate poziv, gospodine Loman!
VILI: Nisam ovde, prestanite.
BIF (zapanjen, spušta se na kolena pored VILIJA): Ja ću se popraviti, ja ću se
popraviti!
VILI pokušava da ustane. BIF ga zadržava.
VILI: Ne, ne valjaš! Nisi ti ništa...
BIF: Jesam, tata... Naći ću ja nešto drugo. Nemoj, ne brini ni za šta. (Steže
VILIJEVU ruku) Razgovaraj sa mnom, tata.
GLAS TELEFONISTE: Gospodin Loman ne odgovara, da pošaljem po njega.
VILI se trudi da ustane, kao da bi hteo da pojuri i ućutka TELEFONISTU.
LINDA: Ne, Vili. Ne, ne, ne!
HEPI: On će naći nešto, tata!
VILI: Ne, ne!
BIF: Tata, slušaj! Slušaj me! Reći ću ti nešto lepo. Oliver je razgovarao sa
svojim kompanjonom o mom planu. Čuješ li? On je razgovarao sa svojim
kompanjonom i on je došao k meni... Biće sve u redu... Čuješ li, čuješ li, rekao
je da je samo u pitanju suma...
VILI: Onda znači... uspeo si?
HEPI: On će biti strašan, tata!
VILI (trudi se da ustane): Onda, znači, dobio si, zar ne? Dobio si! Dobio si!
BIF (muči se, ne dopuštajući VILIJU da ustane): Ne, ne. Slušaj, tata. Sutra bi
trebalo da zajedno ručamo. To ti kažem samo zato da znaš da sam još u stanju
da ostavim dobar utisak, tata... I... uspeću negde na drugom mestu, ali sutra
ne mogu da idem.
VILI: Zašto ne možeš? Zašto?
BIF: Ali, nalivpero, tata?
VILI: Vrati ga i kaži mu da si ga uzeo omaškom.
HEPI: Svakako. Ali sutra na ručak.
BIF: To ne mogu da kažem...
VILI: Rešavao si ukrštene reči i slučajno si uzeo njegovo pero...
BIF: Slušaj! Pre nekoliko godina uzeo sam one lopte, a sada njegovo
nalivpero? To će on dovesti u vezu, zar ne vidiš. Ja mu ne smem pogledati u
oči. Pokušaću na drugom mestu.
DEČAKOV GLAS: Tražim gospodina Lomana.
VILI: Zar nisi sposoban da postaneš neko?
BIF: Tata, kako bih mogao da odem ponovo?
VILI: Ti ne možeš da postaneš neko, je li to u pitanju?
BIF (ljut na VILIJA što ne prepoznaje osećanja): Ne uzimam ja to tako... Misliš
da je lako ući u tuñu kancelariju, posle onoga što sam učinio. Konjima me ne bi
mogli odvući nazad kod Olivera...
VILI: Onda, zašto si išao?
BIF: Zašto sam išao? Zato što sam išao. Pogledaj sebe. Pogledaj šta se
napravilo od tebe!
ŽENA se smeje, dolazeći s leve strane.
VILI: Ili ćeš sutra ići na ručak, ili...
BIF: Ne mogu da idem. Nemam sastanak.
Page 53
HEPI: Bife, zaime...
VILI: Ti mi prkosiš.
BIF: Ma nemoj tako, do ñavola!
VILI (udari BIFA i otetura se od stola): Ti, pokvarenjače. Ti mi prkosiš.
ŽENA: Neko je pred vratima, Vili.
VILI: Ja nisam ni za šta. Zar ne vidite šta sam ja?
HEPI (razdvaja ih): E-hej, vi ste u restoranu! Prestanite obojica.
SCENA OSAMNAESTA
GOSPOðICA FORSAJT, LETA i preñašnji.

HEPI (devojkama): Zdravo! Sedite!
Smeh ŽENE dopire sa leve strane.
GOSPOðICA FORSAJT: Pa, mogli bismo. Ovo je Leta.
ŽENA: Vili, osvesti se.
BIF (ignoriše VILIJA): Kako ste, gospoñice? Sedite! Šta pijete?
GOSPOðICA FORSAJT: Izgleda da Leta neće moći dugo da ostane.
LETA: Treba sutra rano da ustanem, učestvujem u poroti. Tako sam uzbuñena.
Jeste li vi, momci, ikada bili u poroti?
BIF: Nisam, ali stajao sam ispred nje.
GOSPOðICA FORSAJT i LETA se smeju.
BIF: Ovo je moj otac.
LETA: Zar nije simpatičan? Sedite s nama, tatice.
HEPI: Posadi ga, Bife.
BIF (obraćajući se VILIJU): Hajde da vidimo ko će više popiti. Do ñavola s tim,
hajde sedi.
VILI je posle poslednjeg BIFOVOG pokušaja spreman da sedne.
ŽENA (brzo seda): Vili, hoćeš li da otvoriš?
ŽENIN glas privlači VILIJA. On polazi desno.
BIF: Hej, kuda ćeš?
VILI: Da otvorim vrata.
BIF: Vrata?
BILI: Kupatilo... vrata... gde su vrata?
BIF (vodi VILIJA levo): Idi samo pravo!
VILI prelazi na levu stranu.
ŽENA: Vili, Vili! Ustani, ustani, ustani.
VILI izlazi levo.
LETA: Veoma je lepo od vas što ste doveli i oca.
GOSPOðICA FORSAJT: Oh, nije mogućno da vam je ono otac?
BIF (na levoj strani, okreće se ljutito) Gospoñice Forsajt. Pored vas je upravo
prošao princ, dobri nesrećni princ. Neumorni, nepriznati princ. Dobričina,
razumete? Dobar drug. Dao bi sve za svoje sinove.
LETA: To je tako simpatično.
HEPI: Dobro, devojke, kakav je program? Gubimo vreme. Hajde, Bife. Daj da
se dogovorimo kuda ćemo.
BIF: Zašto mu ne pomogneš?
Page 54
HEPI: Ja?
BIF: Zar ti nimalo nije stalo do njega?
HEPI: Šta to lupetaš? Ja sam...
BIF: Mislim da ti nimalo nije stalo do njega. (On vadi savijeno gumeno crevo iz
džepa i stavlja ga na sto ispred HEPIJA) Pogledaj šta je bilo iza frižidera. Kako
možeš sve to hladno da posmatraš?
HEPI: Ja? A ko odlazi od kuće? Ko beži, i ko...
BIF: Da. Ali on ništa ne znači za tebe. Ti mu možeš pomoći, ja ne mogu. Zar
ne razumeš o čemu govorim? On namerava da se ubije, znaš li ti to?
HEPI:Znamlijato? Ja?
BIF: Hepi, pomozi mu! O gospode... pomozi mu... Pomozi mu... Pomozi mu...
Ne mogu više da ga gledam u oči. (Samo što ne zaplače, istrčava napolje na
desnu stranu.)
HEPI (polazi za njim): Kuda ćeš?
GOSPOðA FORSAJT: Zašto je tako ljut?
HEPI: Hajdemo, devojke. Stići ćemo ga.
LETA (dok je HEPI gura napolje): Ne dopada mi se njegova narav.
HEPI: On je samo preterano osetljiv. Sve će biti u redu.
VILI dolazi s leve strane. ŽENA se smeje.
VILI: Ne otvaraj! Ne otvaraj!
LETA: Zar nećete da kažete vašem ocu...
HEPI: Ne, to nije moj otac, to mi je samo poznanik. Hajdemo. Stići ćemo Bifa i
bogovski se proveseliti. Stenli, gde je račun? Stenli!
Oni izlaze.
STENLI (gleda na levu stranu): Gospodine Loman, gospodine Loman!
ŽENA nosi stolicu i izlazi za njim. S leve strane se čuje kucanje. ŽENA ulazi,
smejući se.
SCENA DEVETNAESTA
ŽENA, VILI i preñašnji. ŽENAje u crnom kombinezonu. VILI zakopčava košulju.

Njihov razgovor prati sirova senzualna muzika.
VILI: Hoćeš li prestati da se smeješ? Hoćeš li prestati?
ŽENA: Zar nećeš da otvoriš vrata? Probudiće se ceo hotel.
VILI. Ja ne čekam nikoga.
ŽENA: Zašto ne popiješ još jednu, dragi. Prestani da budeš toliko sebičan.
VILI: Tako sam usamljen.
ŽENA: Znaš li da si me upropastio, Vili? Kad drugi put doñeš u kancelariju, ja
ću se potruditi da te neposredno povežem sa kupcima. Nećeš više čekati za
mojim stolom. Ti si me upropastio.
VILI: To je lepo od tebe!
ŽENA: O, pa ti misliš samo na sebe. Zašto si tako tužan? Ti si najmutniji i
najsebičniji čovek koga sam ikada srela. (Smeje se)
VILI je ljubi.
ŽENA: Hodi ovamo, mangupe. Kako je glupo oblačiti se usred noći.
Čuje se kucanje.
Page 55
ŽENA: Zar nećeš da otvoriš vrata?
VILI: Pogrešili ste sobu.
ŽENA: Ali ja sam čula kucanje. I taj neko nas je sigurno čuo kako
razgovaramo. Možda gori hotel?
VILI (još više uplašen): To je greška.
ŽENA: Onda mu kaži da ide.
VILI. Ne, tamo nema nikoga.
ŽENA: Ide mi na nerve, Vili. Neko je pred vratima, a to me nervira.
VILI (gura je od sebe): U redu. Idi u kupatilo, i ne izlazi! Čini mi se da u
Masačusetsu za ovo postoji zakon. Zato ne izlazi. Možda je to onaj novi vratar.
Izgleda veoma neprijatan i zato ne izlazi. Mora biti da je pogrešio vrata. Nije
požar.
Kucanje se ponovo čuje. VILI se odmiče nekoliko koraka od žene. ŽENA izlazi
levo. Svetlost je prati i ona se odjednom nañe pred BIFOM, koji nosi kofer.
Muzika prestaje.
BIF: Zašto ne otvaraš?
VILI: Bife! Otkud ti u Bostonu?
BIF: Zašto ne otvaraš? Kucao sam pet minuta. Zvao sam te telefonom.
VILI: Tek sam te sad čuo. Nalazio sam se u kupatilu, a vrata su bila zatvorena!
Da se nije nešto desilo kod kuće?
BIF: Tata, ja sam te obrukao.
VILI: Šta si to opet učinio?
BIF: Tata...
VILI: Bife, šta je to? (Grli ga.) Hajde, hajdemo dole. Ti naruči šlag.
BIF: Tata, pao sam iz matematike.
VILI: Nisi valjda na godinu?
BIF: Da, na godinu dana. Nisam imao dovoljno bodova da bih položio.
VILI: Hoćeš da kažeš da Bernard nije hteo da ti da odgovor?
BIF: Dao mi je, ali sam dobio samo šezdeset jedan bod.
VILI: I nisu hteli da ti daju još četiri boda?
BIF: Birnbaum nije hteo ni da čuje. Molio sam ga, tata... Ali nije hteo da mi da
te bodove. Trebalo bi da razgovaraš s njim pre nego Što počne raspust. Jer
kad on vidi kakav si ti čovek i kad budeš razgovarao s njim onako kako ti
umeš, siguran sam da će ti to učiniti. Predavanja iz matematike su bila baš pre
treninga, tako da sam češce izostajao. Hoćeš li da razgovaraš s njim? Ti bi mu
se dopao. Ti imaš takta s ljudima.
VILI: Ja ću ti pomoći.
BIF: O, tata, odlično! Siguran sam da ćeš ti to učiniti.
VILI: Idi dole do portira i reci mu da dolazim.
BIF: Odmah, gospodine. Samo da ti kažem zašto me mrzi, tata. Jednog dana,
kad je zadocnio, izišao sam na tablu i imitirao ga. Gledao sam razroko i vrskao.
VILI: Stvarno? Je li se dopalo momcima?

BIF: Umrli su od smeha.
VILI: Šta kažeš? A kako si ti to izvodio?
BIF (vrskajući): Kvadratni koren iz trideset tri je...
Page 56
VILI prsne u smeh.
BIF (pridružuje mu se): I usred toga on je ušao.
VILI se smeje. ŽENA, koja je izvan pozornice, smeje se zajedno s njima.
VILI (ne oklevajući): Požuri dole i...
BIF: Neko je ovde?
VILI: Ne, to je u susednoj sobi.
ŽENA se i dalje smeje.
BIF: Neko je u kupatilu.
VILI: Kad ti kažem, to je u susednoj sobi. Tamo je sedeljka.
ŽENA (ulazi vrišteći od smeha): Mogu li da uñem, Vili? Vili, nešto je u kući i
miče se.
VILI gleda BIFA. BIF stoji zaprepašćen i otvorenih usta, ukočeno posmatrajući
ŽENU.
VILI: Ah, biće bolje da odete u svoju sobu. Valjda su do sada završili krečenje.
Kreče joj sobu pa sam je pustio da se tušira ovde. Idite u svoju sobu, idite...
(Gura ŽENU u sobu.)
ŽENA (opire se): Ali treba da se obučem, Vili. Ne mogu.
VILI: Izlazite odavde. Idite u svoju sobu, idite. (Odjednom) Ovo je gospoñica
Frensis, ona je kupac. Kreče joj sobu. Idite u svoju sobu, gospoñice Frensis,
idite...
ŽENA: Ali ne mogu gola izaći u hodnik.
VILI (gura je izvan pozornice): Idite odavde! Idite u svoju sobu! Idite!
BIF polako seda na svoj kofer, dok se rasprava nastavlja iza pozornice.
ŽENA: A gde su moje čarape? Obećao si mi čarape, Vili.
VILI: Nemam ovde čarape.
ŽENA: Imao si dve kutije ženskih čarapa broj devet. One su mi taman.
VILI: Ali, za ime boga, hoćeš li otići?
ŽENA (ulazi noseći kutiju čarapa): Nadam se da nikoga nema u hodniku... to je
sve čemu se nadam. (BIFU) Ragbi ili bejzbol?
BIF: Ragbi.
ŽENA (ljutito, uvreñena): I ja, takoñe. Laku noć. (Istrgne odeću iz VILIJEVIH
ruku. Izlazi.)
VELI: Dobro, mogli bismo da poñemo. Sutra ću najpre da poñem do škole.
Izvadi mi odelo iz ormana. Doneću kofer.
BIF se ne pomera.
VILI: Šta je?
BIF ostaje nepokretan; plače.
VILI: Ne, ona je nabavljač, kupuje za firmu Simons. Stanuje malo niže u
hodniku. Farbaju. Valjda ne misliš... (Zastane posle pauze) Pa, slušaj, ona je
samo nabavljač. Ona prima kupce u svojoj sobi, a hotel mora da vodi računa
da joj bude... (Pauza. Ponovo vlada sobom.) U redu, daj mi odelo. (BIF se ne
miče) Ma prestani da plačeš i uradi što ti kažem. Naredio sam ti, Bife, naredio
sam ti. Zar ti tako slušaš moja nareñenja? Kako se usuñuješ da plačeš? (Grli
ga) Slušaj, Bife. Kad porasteš, ti ćeš ovo razumeti. Ti ne smeš tome da
pridaješ toliko značaja. Moram odmah ujutru da se nañem sa Birnbaumom.
BIF: Nije potrebno.
Page 57
VILI (spušta se pored BIFA): Nije potrebno. On će ti dati te bodove. Ja ću se za
to pobrinuti.
BIF: Neće te ni saslušati.
VILI: Budi siguran da hoće. Tebi su potrebni ti bodovi da bi mogao da se upišeš
na fakultet.
BIF: Neću na fakultet.
VILI: A? Ako ga ne nagovorim da promeni ocenu, ti ćeš to nadoknaditi za
vreme leta. Imaš celo leto.
BIF (suze mu sve više naviru na oči): Tata...
VILI (ganut): O, sine moj!...
BIF: Tata...
VILI: Ona mi nije ništa, Bife. Bio sam usamljen, bio sam strašno usamljen.
BIF: Ti... ti si joj dao mamine čarape. (Plače i hoće da ode.)
VILI (hvata ga za ruku): Ne govori, nareñujem ti...
BIF: Ne dodiruj me, ti lažljivče.
VILI: Pazi šta govoriš? Izvini se!
BIF: Ti... varalico! Ti, varalico!
Ćuteći, naglo se okreće i, gorko plačući, izlazi s koferom u rukama.
VILI (ostaje klečeći napodu): Naredio sam ti! Bife, vrati se ili ću te istući. Vrati
se. Vrati se! Prebiću te!
STENLI brzo dolazi s desne strane i staje ispred VILIJA.
VILI (viče na BIFA): Naredio sam ti...
STENLI: Hej, smirite se. Smirite se, gospodine Loman. (Pomaže VILIJU da
ustane.) Sinovi su vam otišli sa devojkama. Rekli su mi da ćete se naći kod
kola.
Drugi kelner posmatra ih izdaleka.
VILI: Ali trebalo je da večeramo zajedno...
Čuje se muzika.
STENLI: Možete li?
VILI: Svakako da mogu. (Iznenada se zabrine radi svog odela.) Izgledam li
pristojno?
STENLI: Da, sasvim u redu. (Rukom mu čisti revere.)
VILI: Evo! Evo jedan dolar!
STENLI: O, vaši sinovi su mi platili. U redu je.
VILI (stavlja novac STENLIJU u ruke): Ne, ne. Uzmite, vi ste dobar momak.
STENLI: Oh, ne! Ne bi trebalo da...
VILI: Evo, evo jol Meni nisu potrebni. Kažite mi, postoji li ovde u blizini radnja
koja prodaje seme?
STENLI: Seme? Mislite za sadnju?
VILI (gurne novac u džep njegovog kaputa): Da. Šargarepa, grašak.
STENLI: Pa, na Petoj aveniji postoji jedna radnja, ali može se desiti da je
zatvorena.
VILI (zabrinuto) Oh, onda bolje da požurim. Treba da kupim malo semena.
Ništa nisam posadio. (Žurno izlazi, a svetlost se gasi. STENLI polazi za njim na
desnu stranu i prati ga pogledom. KELNER ukočeno gleda u VILIJA)
STENLI: Šta ti gledaš?
Page 58
KELNER uzima stolice i iznosi ih desno. STENLI uzima sto i izlazi za njim.
Svetlost se gasi. Duga pauza. Čuju se zvuci flaute. Svetlost postepeno počinje
da obasjava praznu kuhinju. HEPI, zatim BIF pojavljuju se na vratima kuće.
HEPI nosi veliki buket ruža sa dugačkim drškama. Ulazi u kuhinju i očima traži
LINDU. Videći daje nema, obraća se BIFU, koji se nalazi na vratima i rukama
daje znak da je nema. On ulazi u trpezariju i začudi se. LINDA, koja se ne vidi,
sedi i drži VILIJEV kaput na krilu. Ona se diže preteći i lagano se približava
HEPIJU, koji uplašeno zamiče u kuhinju.
SCENA DVADESETA
HEPI, BIF, LINDA

HEPI: Gle, ti još ne spavaš?
LINDA ne odgovara, već mu se približava.
HEPI: Gde je tata? (I dalje izmiče desno. Sad vidi LINDU, koja stoji na
trpezarijskim vratima.) Spava li?
LINDA: Gde ste bili?
HEPI (pokušava da se šali): Sreli smo vrlo zgodne dve devojke. Evo, doneli
smo ti malo cveća. (Pruža joj ruže.) Stavi ih u svoju sobu.
LINDA ih tresne na pod ispred BIFOVIH nogu. BIF je u meñuvremenu ušao u
kuhinju i zatvorio vrata za sobom. LINDA ukočeno gleda u BIFA.
HEPI: Dobro, zašto si to uradila, mama? Hteo sam da ti donesem malo cveća.
LINDA (prekida ga. Oštro BIFU): Zar ti je svejedno da li je živ ili mrtav?
HEPI (polazi uz stepenice): Hajdemo gore, Bife.
BIF (sa izrazom gañenja, HEPIJU): Vuci se odavde. (LINDI) Kako to misliš,
mrtav ili živ? Niko ovde ne umire, mamice!
LINDA: Skloni mi se s očiju. Gubi se odavde.
BIF: Hoću da vidim tatu.
LINDA: Ne prilazi mi.
BIF: Gde je on? (Polazi u trpezariju.)
LINDA (viče za njim): Pozoveš ga na večeru, a on se tome raduje celoga dana.
BIF se pojavljuje u spavaćoj sobi svojih roditelja, gleda unaokolo i izlazi.
LINDA: I onda ga ostaviš tamo. Tako se ne postupa ni sa tuñincem.
HEPI: Zašto? On se lepo sa nama proveo. Kad bih ga...
LINDA se vraća u kuhinju.
HEPI: Ja ostavio? Pa ja ne bih mogao preživeti taj dan!
LINDA: Gubi se odavde.
HEPI: Slušaj, mama!...
LINDA: Zar su vam večeras bile potrebne žene? Ti i tvoje proklete kurvetine.
BIF ponovo ulazi u kuhinju.
HEPI: Mama, mi smo samo gledali da razveselimo Bifa. (BIFU) O, Bife, šta si
mi napravio.
LINDA: Gubite se obojica i ne dolazite više. Neću dozvoliti da ga i dalje mučite.
Idite, kupite vaše prnje. (BIFU) Možeš da spavaš u njegovom stanu. (Počinje
da sakuplja cveće i zaustavlja se.) Pokupite sve! Neću više da budem vaša
služavka! Pokupite vi propalice, vi...
Page 59
HEPI okreće leña, protiveći se. BIF polazi, spušta se na kolena i kupi cveće.
LINDA: Životinje! Kakva svirepost! Ostaviti ga samog u restoranu!
BIF (ne gledajućije): Je li ti to on rekao?
LINDA: Nije mogao ništa da mi kaže. Bio je toliko utučen da je došao posrćući.
HEPI: Ali, mama, on se divno proveo s nama.
BIF (prekida ga ljutito): Prestani!
LINDA: Ti! Ti čak nisi ni pogledao kako mu je!
BIF (još na podu ispred LINDE, sa cvećem u ruci; stidi se samog sebe): Ne,
nisam. Nisam ni prstom mrdnuo. Šta kažeš na to? Ostavio sam ga u nužniku
da tamo lupeta.
LINDA: Ti, podlače, ti...
BIF: Ti si potpuno u pravu! (Diže se, baca cveće u korpu za otpatke.) Ološ smo
mi, a ti još možeš očima da nas gledaš.
LINDA: Vuci se odavde.
BIF: Treba da razgovaramo s tatom. Gde je on?
LINDA: Ne prilazi mi. Gubi se iz ove kuće.
BIF (veoma smelo i odlučno): Ne! Mi moramo da završimo naš prekinuti
razgovor.
LINDA: Nećeš i ti s njim da razgovaraš.
S desne strane, izvan kuće, čuje se kucanje.
LINDA: Molim te, ostavi ga samog.
BIF: Šta radi tamo napolju?
LINDA: Seje baštu.
BIF (tiho): U ovo doba? Oh, gospode bože!
BIF izlazi napolje. LINDA ide za njim. Svetlo koje ih je osvetljavalo, postepeno
se gasi i počinje opet da se pali i da obasjava središte prednjeg dela pozornice.
VILI dolazi, noseći baterijsku lampu, motiku i paketić sa semenom. Nabija
držaljku motike da bije učvrstio, a zatim odlazi levo i meri razmak stopalima.
Podiže lampu da pročita uputstvo na paketima sa semenom. Oko njega
plavetnilo noći.
SCENA DVADESET PRVA
VILI: Šargarepa... razmak od pola centimetra. Redovi... stope izmeñu svakog

reda. (Odmerava.) Jedna stopa. (Spušta jedan paket i odmerava) Salata. (Čita
uputstvo na paketu i spušta ga.) Jedna stopa... (Zaustavlja se kad ugleda
BIFA. BEN se pojavljuje s desne strane i lagano prilazi VILIJU. )
VILI: Kakva ideja. P-s-s-s-t. Strašno, strašno. Jer ona pati, Ben. Ta žena pati.
Razumeš li? Čovek ne može da završi kao što je počeo. Ben, čovek mora da
postigne nešto. On mora, mora...
BEN mu prilazi kao da će ga prekinuti.
VILI: Šta ti misliš o tome? Ne, nemoj da žuriš s odgovorom. U pitanju je
dvadeset hiljada dolara. Slušaj, Ben! Želeo bih da detaljno razgovaramo o
tome. Nemam s kim da razgovaram, Ben, a ta žena pati. Čuješ li?
BEN (stoji mirno, razmišlja): Kakvih dvadesdet hiljada dolara? Kakva je to
ideja, Vilijame?
Page 60
VILI: Sigurna, Ben, sigurna kao bog!
BEN: Vilijame! Može se desiti da ne isplate to osiguranje posle tvoje smrti.
VILI: Da ne isplate? Pa zar nisam radio kao rob da bih na vreme uplatio svaki
ulog? I da ne isplate? Nemoguće.
BEN: To je kukavičluk, Vilijame.
VILI: Zašto? Zar ti treba više hrabrosti da živiš ovako do kraja života, mlateći
praznu slamu.
BEN (popušta): Unekoliko imaš pravo, Vilijame. (Razmišlja, okreće se.)
Dvadeset hiljada... to je nešto što čovek može da opipa, tu je...
VILI (seda ubeñen, vraća mu se snaga): Oh, Ben, pa o tome i jeste reč. Vidim
ih kao dijamante koji sjaje u mraku. Tvrdi i grubi, možeš da ih staviš u ruku.
Nije to kao poslovni sastanak. Neće to biti još jedan glupi poslovni sastanak.
Ben, to potpuno menja stvar. Jer, vidiš, on misli da sam ja niko i ništa, on mi
prkosi. Ali pogreb... (Uspravi se) Ben, pogreb će biti veličanstven. Doći će stari
prijatelji i kupci sa stranim oznakama na svojim automobilima, a taj momak će
biti kao gromom pogoñen. On nikada nije mogao da shvati da sam ja poznat
čovek! U Rod Ajlendu, Njujorku, u Džersiju. Svuda sam poznat, a on će to
videti svojim očima jednom zauvek. Videće ko sam ja. On će se zaprepastiti,
Ben. Ja sam poznata ličnost.
BEN (dolazi do ivice bašte): Nazvaće te kukavicom.
VILI (iznenada, uplašeno): Ne, to bi bilo strašno!
BEN: Da, budalom.
VILI: Ne, ne, ne. Ne sme. Neće dopustiti. (Slomljen i očajan.)
BEN: Mrzeće te, Vilijame. (Čuje se bučna muzika dočeka.)
VILI: Oh, Ben kako da se vratimo u stara dobra vremena? Bilo je veselo, bilo je
drugarstva. Zimi smo se sankali. Njegovi obrazi su bili rumeni. Uvek bi nas
obradovala neka dobra vest. Zašto? Zašto ne mogu nešto da učinim za njega a
da me ne omrzne?
BEN: Pusti me da razmislim o tome. (Gleda na sat.) Imam još malo vremena.
Ideja je dobra, ali pazi da ne ispadneš budala. (Lagano iščezava sa pozornice.)
BIF dolazi s leva.
VILI (odjednom postaje svestan BIFOVOG prisustva. Okreće se i gleda u njega.
Onda, zbunjen, počinje da sakuplja kesice sa semenom.) Gde je, do ñavola, to
seme? (Ozlojeñen) Ovde se ništa ne vidi. Zatvorili su nas sa svih strana.
BIF: Svet te gleda, zar ne shvataš?
VILI: Zauzet sam, ne dosañujem.
BIF (uzima motiku iz njegovih ruku): Došao sam da se s tobom pozdravim,
tata.
VILI gleda u njega. Nije u stanju ni da se pomeri.
BIF: Neću se više vratiti.
VILI: Zar nećeš sutra da se nañeš sa Oliverom?
BIF: Nije mi ni zakazao sastanak.
VILI: Zagrlio te, a nije ti zakazao sastanak.
BIF: Tata, slušaj. Svaki put kad sam otišao od kuće, uvek sam otišao zato što
smo se svañali. Hajde, prestanimo! Hajdemo unutra. Kazaćemo to mami.
(Blago pokušava da odvuče VILIJA nalevo.)
Page 61
VILI (sleñen, nepokretan, sa osećanjem krivice u glasu): Ne. Ja ne bih voleo da
je vidim.
BIF: Hajde. (Ponovo vuče VILIJA, ali ovaj se opire. Pokušava da gleda VILIJA u
oči kao da želi da nañe odgovor) Zašto nećeš da je vidiš?
VILI (grublje): Pusti me!
BIF: Kako to misliš: »Neću da je vidim«? I ne bi hteo da te nazovu kukavicom.
Nisi ti kriv, ja sam krivac, ja sam propalica! Sad, hajdemo unutra!
VILI pokušava da se izvuče.
BIF: Jesi li čuo šta sam ti rekao?
VILI se trgne i sam žurno odlazi u kuću. BIF ide za njim.
LINDA (VILIJU): Jesi li gotov, dragi?
BIF (na vratima, LINDI): U redu, mi smo završili. Odlazim i više neću pisati.
LINDA (odlazi za VILIJEM u kuhinju): Mislim da je to najbolje. Jer šta vredi
otezati. Vi se ionako nikada nećete složiti.
VILI ne odgovara.
BIF: Ako neko pita gde sam i šta radim, vi ćete reći da ne znate i da vas to ne
interesuje. Tako ćete izbeći da o tome mislite i ponovo ćete se smiriti. U redu...
Eto vam rešenja, zar ne?
VILI ćuti.
BIF (prilazi mu): Hoćeš li mi poželeti sreću, oče?... (Pruža ruku.)
LINDA: Pruži mu ruku, Vili.
VILI (okreće se ka njoj, kipeći od bola): Nemoj da mu pominješ naliv-pero.
BIF (blago): Ja nemam sastanak, tata.
VILI (posle pauze): Zagrlio te je...
BIF: Tata, ti nikad nećeš uvideti šta sam ja, pa onda zašto da se prepiremo?
Ako pronañem petrolej, poslaću ti ček, a dotle zaboravi da postojim.
VILI (LINDI): Izaziva, vidiš.
BIF: Daj mi ruku, tata.
VILI: Neću.
BIF: Nisam se nadao da ćemo se ovako rastati.
VILI: Eto tako. On odlazi. Zbogom!
BIF za trenutak gleda u njega, a zatim se naglo okreće i odlazi stepeništem.
VILI (zaustavlja ga očima): Dabogda se pržio u paklu kad odeš iz ove kuće.
BIF (okreće se): Šta ti, u stvari, hoćeš od mene?
VILI: Hteo bih da znaš: ma gde se nalazio i ma šta radio da si svoj život
upropastio iz prkosa.
BIF: Ne, ne!
VILI: Prkos, prkos, to je ono što te je upropastilo. Kad budeš propao, seti se
šta si uradio. Kad budeš trunuo negde pored železničkih šina, seti se i ne
usuñuj se da mene okrivljuješ.
BIF: Ja tebe ni za šta ne krivim.
VILI: Ja ne snosim odgovornost za to ni ovoliko, čuješ li?
HEPI silazi niz stepenice i stoji na najnižem stepeniku. Posmatra.
SCENA DVADESET DRUGA
Page 62
BIF: Pa to je ono što hoću.
VILI (seda na stolicu pored stola. Optužujućim glasom): Ti pokušavaš da mi
zabiješ nož u srce. Zar misliš da ne znam šta činiš?
BIF: Dobro, varalice. Onda nema više šta da se krije. (Vadi gumeno crevo iz
džepa i stavlja ga na sto.)
HEPI: Ludače...
LINDA: Bife! (Ona hoće da dohvati crevo, ali BIF ga čvrsto drži na stolu.)
BIF: Ostavi ga ovde! Ne diraj!
VILI (ne gledajući ga): Šta je to?
BIF: Ti vrlo dobro znaš šta je to.
VILI (pritešnjen, želi da se izvuče): Nikada to nisam video!
BIF: Video si ga. Nisu ga valjda miševi doneli u podrum. Šta si hteo sa ovim?
Da praviš heroja od sebe? Zbog toga je trebalo da se sažalim na tebe?
VILI: To nikada nisam video!
BIF: Niko te neće sažaljevati, čuješ li? Niko!
VILI (LINDI): Vidiš li kako prkosi!
BIF: Ne, sada ćeš čuti istinu o tome ko si ti, a ko sam ja.
LINDA: Prestani!
VILI: Prkosi!
HEPI (polazi prema BIFU): Dosta s tim!
BIF (HEPIJU): On ne zna ko smo mi, ali će sada saznati! (VILIJU) U ovoj kući
se nikada nije čula istina.
HEPI: Mi smo uvek govorili istinu.
BIF (okreće se HEPIJU): Ti, veliki hvalisavče, šta si ti? Pomoćnik nabavljača? Ti
si jedan od dvojice pomoćnika, zar ne?
HEPI: Pa, ja sam stvarno...
BIF: Ti si stvarno prepun hvalisanja. Svi se mi samo hvališemo. A meni je
došlo dovde! (VILIJU) Saslušaj, Vili, šta ću ti reći.
VILI: Dosta! Dosta!
BIF: Znaš li ti zašto nisam imao adresu tri meseca? Ukrao sam odelo u Kanzas
Sitiju i bio sam u zatvoru.
LINDA jeca.
BIF (LINDI): Prestani da plačeš, gotovo je s tim.
LINDA se okreće od njih, prekrivajući lice rukama.
VILI: A ko je za to kriv?
BIF: Zbog krañe sam izgubio svaki dobar posao.
VILI: Znači, ja sam za to kriv?
BIF: I od mene nikada ništa nije moglo biti, jer su mi tvoja hvalisanja toliko
zavrtela glavu da nisam mogao da trpim ničije nagañanje. Eto ko je kriv.
VILI: Lepo! Lepo!
LINDA: Nemoj, Bife!
BIF: Krajnje je vreme da čujete to. Trebalo je da kroz dve nedelje postanem
šef, da budem glavni, ali ja sam sit tih laži.
VILI: Onda se obesi! Iz prkosa se obesi!
BIF: Neću! Niko ne veša samog sebe! Danas sam bežao niz jedanaest spratova
sa tuñim naliv-perom. Odjednom sam se zaustavio, čuješ li? Usred te zgrade.
Page 63
Zaustavio sam se usred zgrade i video nebo. Video sam sve ono što se vidi na
svetu: rad, hranu i vreme kad si slobodan, kad si svoj. Pogledao sam
naliv-pero i rekao samom sebi: »Šta će mi ovo, do ñavola?« Zašto pokušavam
da napravim od sebe ono što ne želim da budem? Šta ću ja ovde u kancelariji?
Brukam se i pravim budalu od sebe, a sve što želim van ove sobe, tamo
napolju, čeka na mene samo da kažem da znam ko sam! Zašto ne mogu to i
da kažem? Vili? (On pokušava da pogleda VILIJA u oči, ali...)
VILI (uzmiče i odlazi levo pun mržnje, preteći): Vrata su širom otvorena.
BIF: Tata! Ovakvih kao što smo mi ima na hiljade!
VILI (okreće se k njemu u neobuzdanom besu): Ja nisam niko i ništa! Ja sam
Vili Loman, a ti si Bif Loman!
BIF jurne prema VILIJU, ali mu HEPI prepreči put.
BIF (u besu, izgleda kao da će napasti oca): Nisam ja nikakva veličina, a nisi ni
ti. Ti nisi nikada bio ništa drugo nego trgovački putnik koji je radio kao rob, koji
je završio u korpi za otpatke kao i svi ostali. Trebalo bi da zarañujem dolar na
sat, Vili!... Pokušao sam... Sedam dolara nisam mogao da zaradim. Dolar na
sat! Više nećete videti nikakve koristi od mene. Prestanite da očekujete.
VILI: Prkosno pseto!
BIF se otrgne od HEPIJA. VILI uplašen, polazi uz stepenice.
BIF (sustiže ga, prepun gneva): Tata, ja sam niko i ništa, ja sam niko i ništa, ja
sam niko i ništa. Zar to ne možeš da razumeš? Nema više prkosa u meni, ja
znam šta sam, to je sve. (BIFOV bes nestaje. On se sruši, jeca, držeći se za
VILIJA, koji nemo pokušava da dohvati BIFOVO lice.)
VILI (zaprepašćen): Šta on to radi? (LINDI) Zašto plače?
BIF (slomljen): Za ime boga, hoćeš li me pustiti da odem? Otrgni se od tih
lažnih snova pre nego što se nešto desi. (Boreći se da se uzdrži, on se izvlači i
odlazi ka stepenicama.) Odlazim ujutru. Vodi ga! Vodi ga u krevet! (Iscrpljen,
polazi uz stepenice u svoju sobu.)
VILI (posle duže pauze, zaprepašćen i oduševljen): Nije li to... nije li to,
čudno? Bif! Pa on me voli!
LINDA: On te obožava.
HEPI (duboko potresen): Uvek te je voleo, tata!
VILI. Oh, Bife! (Čudno gleda) On je plakao. Plakao je zbog mene. (Sa mnogo
ljubavi, glasno izražava svoju nadu.) Taj momak, taj momak će biti veliki.
BEN se pojavljuje ispred kuhinje.
SCENA DVADESET TREĆA
BEN i preñašnji.
BEN: Da, veliki! Sa dvadeset hiljada dolara u džepu!
LINDA: Hajdemo sada u krevet, Vili. Sve je u redu.
VILI (savlañuje se da ne istrči iz kuhinje): Idite na spavanje. Hajde da
spavamo, Hepi.
BEN: Zaista je potrebno da čovek bude veliki pa da osvoji džunglu. (Počinje
BENOVA muzika.)
HEPI (grli LINDU) Ženim se, tata, ne zaboravi. Sve će biti drukčije. Još ove
Page 64
godine postaću šef odeljenja. Videćeš, mama. (Ljubi je)
BEN: Džungla je mračna. Ali puna dijamanata, Vili.
VILI se okreće, šeta, sluša BENA.
LINDA: Budi hrabar! Vi ste obojica dobri momci. Samo tako nastavite.
HEPI: Laku noć, tata! (Odlazi gore.)
LINDA (VILIJU): Hajdemo dragi!
BEN (nežnije): Čovek mora da uñe u džunglu da bi imao dijamante.
VILI (LINDI, dok lagano šeta duž kuhinje prema vratima): Hteo bih samo da se
priberem, Linda. Ostavi me samog!
LINDA (izražavajući svoj strah): Želela bih da poñeš gore.
VILI (grli je): Evo me za koji minut. Trenutno mi se ne spava. Hajde, izgledaš
strašno umorna. (Ljubi je)
BEN: Ali to nije kao poslovni sastanak. Ni u kom slučaju. Dijamant je grub i
tvrd kad ga dodirneš.
VILI: Hajde, sad. Eto me, odmah dolazim.
LINDA: To je jedini način.
VILI: To je najbolje.
BEN: Najbolje.
VILI: Jedini način? Sve će biti. Hajde, draga. Hajde u krevet. Izgledaš toliko
umorna.
LINDA: Odmah doñi ovamo!
VILI: Za dva minuta.
LINDA odlazi u trpezariju, a zatim se pojavljuje u svojoj spavaćoj sobi.
VILI (prilazi kuhinjskim vratima): Voli me! Čudno... Uvek me je voleo. Zar to
nije čudno? Ben, on će me zbog ovoga obožavati.
BEN: Tamo je mrak, ali je puno dijamanata.
VILI: Zamisli tog momka sa dvadeset hiljada dolara u džepu.
LINDA (zove iz kuhinje): Vili, doñi gore!
VILI (viče iz kuhinje): Da! Da! Dolazim! Veoma je pametno od tebe to što si
razumela, zar ne, mala? Čak i Ben to vidi. Moram da idem. Do viñenja. Do
viñenja! Zbogom! (Dolazi do BENA gotovo poigravajući.) Zamisli! Kad stigne
pošta, on će opet biti ispred Bernarda. Sjajna ideja!
BEN: Sjajna ideja. Sjajna ideja!
VILI: Jesi li video kako je plakao zbog mene? Oh, kad bih mogao bar da ga
poljubim, Ben.
BEN: Vreme je Vilijame, vreme je!
VILI: Oh, Ben! Oduvek sam znao da ćemo se Bif i ja složiti.
BEN (gleda na sat): Brod, zadocnićemo. (On odlazi u mrak.)
VILI (energično se okrene prema kući): A kad raspališ loptu, momče, hoću
osamdeset metara šut i juriš niz igralište s njom. A kad napadneš protivnika,
udri nisko i oštro, jer to je važno. (On se licem okreće publici) Na tribinama
ima mnogo značajnih ljudi i, prvo što treba da upamtiš... (Odjednom shvati da
jesam.) Ben! Ben! (Iznenada, kao da traži.) Ben, kuda ću, kako ću...
LINDA (zove): Vili, hoćeš li doći?
VILI (zadihan, uplašen, uzvrpolji se kao da hoće da je ućutka) P-s-s-s-t!
(Okreće se unaokolo kao da hoće da nañe put. Znakovi, lica, glasovi kao da
Page 65
hrle ka njemu, vičući): P-s-s-t-t! P-s-s-t!
Prigušena muzika, visokih tonova, zaustavlja ga. Ona se pojačava do
nepodnošljivog. VILI hoda gore-dole na prstima i iščezava iz kuće.
LINDA: P-s-s-t-t! Vili! (Nema odgovora. Ona čeka. BIF ustaje iz kreveta. Još je
u odelu. HEPI stoji, slušajući)
LINDA (istinski uplašeno): Vili, javi se! Vili! (Čuje se zvuk kola koja polaze
punom brzinom.) Ne!
BIF (sjuri se niz stepenice): Tata!
Kako vožnja postaje sve brža, muzika se razbija u more disonantnih zvukova
koji se postepeno spajaju u zvuk jedne jedine žice na čelu. BIF se lagano vraća
u svoju sobu. BIF i HEPI, ozbiljni, oblače svoje kapute. LINDA polako izlazi iz
svoje sobe. Muzika izvodi posmrtni marš. Razdanilo se i ukazuje se lišće.ČARLI
i BERNARD, obučeni u tamno, pojavljuju se i kucaju na kuhinjska vrata. BIF i
HEPI usporeno silaze niz stepenice u kuhinju. ČARLI i BERNARD ulaze. SVI se
za trenutak zaustavljaju. LINDA, u crnini, noseći mali buket ruža, ulazi kroz
kuhinjska vrata. Ona prilazi ČARLIJU i uzima ga ispod ruke. Sad SVI prilaze
publici, kroz kuhinjska tapet vrata. Nalaze se na granici proscenijuma. LINDA
spušta cveće, klekne i seda na svoje noge. SVI ukočeno gledaju grob.
REKVIJEM
ČARLI: Smrkava se, Linda...

LINDA ne odgovara; ukočeno gleda u grob.
BIF: Šta kažeš, mama? Bolje bi bilo da se malo odmorimo. Uskoro se zatvara
kapija?
LINDA ostaje nepomična. Pauza.
HEPI (ljutito): Nije imao pravo to da učini. Nije to bilo potrebno. Mi bismo ga
pomogli.
ČARLI (gunña): Hmm!
BIF: Hajdemo, mama!
LINDA: Zašto nije niko došao?
ČARLI: Bio je to vrlo lep pogreb.
LINDA. Ali gde je sav taj svet koji ga je poznavao? Možda ga osuñuju?
ČARLI: Ne. Život je težak, Linda. Zašto bi ga osuñivali?
LINDA: Ne mogu da razumem. Pogotovu sada. Prvi put za trideset pet godina
mi smo slobodni i mirni. Samo mu je trebalo malo plate. Čak je platio i zubara.
ČARLI: Nema čoveka kome je dovoljna samo mala plata.
LINDA: Prosto ne mogu da razumem.
ČARLI: Da!
BIF: Bilo je toliko lepih dana. Kad bi dolazio kući s puta, ili nedeljom kad je
pravio stepenište, završavao podrum, dizao novi trem, kad je napravio novo
kupatilo i sazidao garažu. Znaš šta, Čarli? U to stepenište uneo je više sebe
nego i u jednu prodaju koju je obavio.
ČARLI: Da, bio je srećan kad je mogao da meša cement.
LINDA: Imao je zlatne ruke.
BIF: Imao je pogrešne snove. Sasvim, sasvim pogrešne.
Page 66
HEPI (gotovo spreman da se potuče sa BIFOM): Ne dopuštam ti da tako
govoriš!
BIF: Nikad nije shvatio ko je on.
ČARLI (zaustavlja HEPIJA. BIFU): Neka niko ne osuñuje ovog čoveka. Vi to ne
razumete. Vili je bio trgovački putnik. A za jednog trgovačkog putnika nema
krajnjih ciljeva u životu. On ne stavlja navrtku na zavrtanj. On ne deli pravdu i
ne propisuje iek. To je čovek koji juri za srećom, kome tako malo treba da bi
bio zadovoljan. Niko ne sme ni pomisliti da osuñuje ovog čoveka. Trgovački
putnik mora da sanja. To dolazi s poslom.
BIF: Čarli, ali on nikad nije shvatio ko je?
HEPI (besan): Šta to govoriš?
BIF: Zašto ne poñeš sa mnom, Hepi?
HEPI: Ja se ne predajem tako lako. Ja ostajem ovde u ovoj varoši i tu ću da
postanem ono što hoću. (Gleda BIFA stisnutih zuba.)
BIF: Ja znam ko sam, momče!
HEPI: Dobro. Pokazaću tebi i svima drugima da Vili Loman nije uzalud umro.
Njegovi sinovi su bili dobri. To su sinovi kakvi se samo mogu poželeti. Postati
ličnost broj jedan. On se zato borio, a ja ću to umesto njega ostvariti.
BIF (beznadežno gleda u HEPIJA i saginje se prema majci): Hajdemo, mama!
LINDA: Evo me odmah za vama, Čarli. Ostavi me za trenutak. Još nisam imala
prilike da se oprostim s njim…
ČARLI polazi. HEPI ide za njim. BIF, malo udaljen, levo od LINDE. LINDA sedi.
Flauta iz daljine počinje da prati njen govor.
LINDA: Oprosti mi, dragi, ne mogu da plačem. Ne znam. Ne znam šta je to, ali
ne mogu da plačem. Ne razumem ih. Zašto su to učinili? Pomozi mi, Vili, ne
mogu da plačem. Čini mi se da si samo otišao na još jedno putovanje. Čekaću
te, Vili, dragi! Ne mogu da plačem. Zašto si to uradio? Trudila sam se, trudila,
ali nisam mogla da razumem. Danas sam dala poslednju otplatu za kuću.
Danas, dragi. A kod kuće neće biti nikoga. (Otima joj se jecaj) Mi smo slobodni
i mirni! O! (Jeca još jače. Lakše joj je.) Mi smo slobodni.
BIF (polako joj prilazi): Mi smo slobodni... Mi smo slobodni... (On je podiže i
oni odlaze desno, držeći se ispod ruke. LINDA odlazi s njim. Za njima ide HEPI.
Na zamračenoj pozornici čuju se zvuci flaute, a iznad kuće su visoki stambeni
blokovi osvetljeni jakom svetlošću. )
Kraj
Page 67

Artur Miler SMRT Trgovačkog Putnika PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Artur Miler SMRT Trgovačkog Putnika PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Artur Miler - Smrt trgovačkog putnika

Smrt trgovačkog putnika

Prevod: Branislav Belović

Radnja se dešava u kući i dvorištu Vilija Lomana i na raznim mestima u

VILI: O bože, bože.

LINDA (prikrivajući osmeh): Mislila sam da će to biti iznenañenje.

BIF, HEPI i preñašnji.

BIF: Juče sam to primetio. Ali on je uvek nešto mrmljao.

VILI: Kakav šonja! Bernarda ne vole mnogo, zar ne?

LINDA (kao nekada, s papilotnama u kosi. Nosi korpu s rubljem, s

LINDA: Zašto varalica? Šta time misliš? U kom smislu?

VILI: Čak je i tvoj deda bio nešto više od drvoseče.

VILI: Šta je to, Hauarde?

LINDA: Eh, vi ste se već vratili!

VILI: Neka svi mašu kad Bif izañe na igralište.

VILI: Nema mesta za tebe, Čarli.

DŽENI (uzbuñena): Slušajte, Bernarde. Hoćete li izaći u predsoblje?

ČARLI ulazi, u prsluku, noseći bocu viskija.

ČARLI: Gospode bože! (Gleda trenutak za njim, a onda izlazi.)

STENLI: O vaš otac?

GOSPOðICA FORSAJT STENLI i HEPI prate je pogledom.

BIF: Zdravo momče! Izvini što sam zadocnio.

BERNARD (uzrujano): Gospoño Loman! Gospoño Loman!

GOSPOðICA FORSAJT, LETA i preñašnji.

ŽENA, VILI i preñašnji. ŽENAje u crnom kombinezonu. VILI zakopčava košulju.

VILI: Stvarno? Je li se dopalo momcima?

HEPI, BIF, LINDA

SCENA DVADESET PRVA

VILI: Šargarepa... razmak od pola centimetra. Redovi... stope izmeñu svakog

SCENA DVADESET DRUGA

SCENA DVADESET TREĆA

ČARLI: Smrkava se, Linda...

You might also like