ДИПЛОМАТИКА

Фазе у настанку исправе

1. Претходни послови. Ако дестинатар (прималац) иницира исправу, онда је први корак
петиција (молба, захтев), а аутор својом исправом позитивно или негативно одговара на
петицију (често су онда потписани и сведоци).
2. Правни чин. Може бити унилатералан (воља аутора) или билатералан (заједничка воља
аутора и дестинатара).
3. Ауторова наредба. Налаже се писару да састави текст.
4. Састављање концепта (минуте).
5. Писање оригинала.
6. Рекогниција. Потврда аутора да оригинал исправе одговара његовој вољи, тј. да
потврђује правни чин.
7. Конвалидација. Стављање печата и потписа аутора.
8. Регистровање. Преписивање текста исправе у регистар (посебну књигу), као и
издавање преписа. Ту праксу је најпре увела папска канцеларија у 12. веку.
9. Традиција. Предавање исправе дестинатару (примаоцу). Исправа се обично предавала
пред сведоцима, а често је то био и свечани чин.

Делови исправе

Сваку исправу одликује формулативност. Постоје одређени делови. Начелно

говорећи, исправа се састоји из три одсечка: протокола (уводног дела), текста исправе и
есхатокола (завршног дела). Даћемо уобичајене делове по овим одсечцима, али треба
имати у виду да неки делови протокола могу стајати и у есхатоколу. Зато ће се на тесту од
вас тражити да само наведете називе појединих делова, без обзира на одсечак.

Протокол:
 - инвокација. То је призивање божјег имена. Може бити вербална („Тако нам Бог
помогао“, „Уз божју помоћ“, „У име Оца и Сина и Светог Духа“) или симболична
(углавном знак крста).
- интитулација. То је име и титула стварног аутора исправе („Ја, Стефан Душан,
цар Србљем, Грком и Арбанасом“).
- инскрипција. Име и титула дестинатара, тј. примаоца („овоме племенитом мужу
Вукашину“, „поданицима у Христу“).
- салутација. Формулативни поздрав („поздрављам те у Христу, чедо моје“).

Текст:
- аренга. Моралистичка сентенца којом се образлаже издавање исправе („Будући да
Бог све види, а има завидљиваца“, „Пошто је памћење људско слабо“).
- промулгација. Обраћање другим заинтересованима осим примаоца исправе
(„Свима којих се ово тиче“, Да је свима на знање“).
- нарација. Опис околности које су довелд до правног чина, а самим тим и до
писања исправе (рецимо, дестинатар је замолио, дестинатар је био одан владару, увидело
се да су захтеви оправдани, и слично).
- диспозиција. Воља аутора уз услове под којима она треба да буде испуњена (шта
се исправом одлучује и под којим условима).
- санкција. Претња казном онима који се супротстве вољи аутора. Често је претња
практичном казном (смрћу, одсецањем удова, новчаном казном), а може бити и претња
божјом казном.
- короборација. Казује се да је исправа потврђена печатом аутора.

Есхатокол:
- субскрипција. Потпис аутора исправе и сведока.
- датација. Место и датум издавања исправе.
- апрекација. Завршна фраза која означава да је исправа завршена, често уз поновно
призивање Бога („Учињено“, „Заврших“, „С божјом помоћи“, „Амин“).

Фалсификати
 Фалсификатом исправе се сматра све оно што по намени састављача лажне исправе
треба да буде оно што уствари није. Прво упутство за препознавање фалсификованих
исправа написао је папа Иноћентије III, а има везе са српским кнезом Вуканом
Немањићем (братом Стефана Првовенчаног и Светога Саве). Наиме, папа је 1200. године
развластио барског бискупа Доминика. Крајем те године, бивши бискуп је међутим кнезу
Вукану донео наводну папску исправу којом се поново поставља на трон. Вукан је испрва
поверовао, али је онда обавестио папу, који му је потврдио да је у питању фалсификат, и
онда га подучио: „Испитујући пажљиво исправу, утврдили смо да је фалсификована у
стилу. Ти мораш знати да ми све патријархе, надбискупе и бискупе називамо браћом. А
краљеве и кнежеве називаом синовима. У фалсификованој исправи, међутим, ти се
називаш „братом“, а у свим нашим писмима теби називамо те „сином“. Убудуће, дакле,
пажљиво проучи апостолне исправе, и то не само с обзиром на печат и потпис, већ и на
начин како је нешто казано.“
Папа Иноћентије III је, подстакнут овим случајем, 1207. године саставио Декрет о
фалсификовању, у коме се прописују поступци кјима се испитује аутентичност исправе.
У принципу постоје четири врсте фалсификоване исправе:
1. Измењени оригинал. То је фалсификовање оригиналне исправе, тако што се додају или
бришу одређени делови. То обично чини дестинатар, ако му исправа не иде у прилог.
2. Фиктивни оригинал. Потпуни фалсификат (попут оног који је сачинио барски бискуп)
са фалсификованим потписом и печатом. И ово углавном чини дестинатар, да би себи
прибавио неку привилегију или корист. Тако се често фалсификују тестаменти.
3. Историјски фалсификат. Исправа која сведочи о правном чину који се, међутим,
уопште није догодио. Овакав фалсификат најчешће чини аутор.
4. Имитативни фалсификат. Састављање тобожње копије оригинала. Наиме, ако
дестинатар изгуби оригинал исправе, он – да би се осигурао – сачињава тобожњу копију,
по сећању. Овакав фалсификат може бити и прилично близак оригиналу.
 СФРАГИСТИКА

Сфрагистика је помоћна наука која проучава печате („сфрагос“ /грчки/ = печат).

Печати су средства за оверавање. У средњем веку то је био отисак жига у металној
материји. Сам печат је најчешће био од воска, али су владарски печати били и од злата
или сребра. Печат је служио и за оверавање, тј. потврђивање аутентичности исправе (као
симбол онога ко је аутор исправе), али и за затварање документа. Сфрагистика проучава
пет ствари у вези са печатима:

1. начин на који је печат причвршћен за исправу. Печат може бити утиснут и висећи
(привезан за исправу).
2. материјал од кога је печат израђен. Печат може бити израђен од воска (жути је од
природног воска, а црвени је обојен) или од метала (злато, сребро, олово – папске буле су
оверене обавезно оловним печатом).
3. облик печата. Печат може бити округли или овални.
4. жиг печата. Печат може имати жиг на једној страни, или на обе. Висећи печат чешће
има жиг на обе стране.
5. лик печата. Печат се састоји од слике (владар, светац, мотив из лова, нека животиња, и
слично) и легенде (натпис који може бити око слике или на рубу печата).

ХРОНОЛОГИЈА

Хронологија је помоћна историјска наука која објашњава системе рачунања

времена у прошлости, и уз помоћ које се може исправно одредити време настанка неког
документа. Питање календара је одувек било веома компликовано. Систем рачунања
времена се разликовао од културе до културе, често од земље до земље, па и од града до
града. Нарочито је замршено било питање одређивања тачне године документа, јер је
најпре требало одредити од када се рачуна почетак времена (поблем ере), а онда и када
почиње нова година (проблем стила).

Оцем хронологије сматра се Жозеф Жиспис, професор фоилозофије и историје на

универзитету у Болоњи. Он је 1583. године написао трактат под називом О одређивању
времена, у коме је разрадио поступке „превођења“ различитих система израчунавања
времена на јулијански, а потом и грегоријански календар.

Сви народи и све цивилизације имају и имали су календаре и мерили време. Сва
друштва су то радила да би организовали ритам живота и радова. Календар заснован на
астрономским циклусима одговарао је увек животним потребама људи. Ритам календара
је јасно диференцирао време рада од времена празника.

Стари календари су се заснивали на посматрању кретања небеских тела, према

којем су се одређивали природни временски циклуси. За мерење времена референтни су:

А) Земљина ротација – дан

Б) Револуција Месеца око Земље – месец

В) Земљина револуција око Сунца – година

Дан варира између 23 сата, 59 минута, 39 секунди и 24 сата, 0 минута, 30 секунди.

Но, ове разлике су тако мале да се без проблема трајање дана заокружује на 24 сата.

Месец се обрће око земље у просеку за 29 дана, 12 сати, 44 минута, 3 секунде.

Обично се узима цифра од 29 дана, али то доводи до великог заостатка (више од 12 сати
дневно), па календари засновани на окретању Месеца око Земље, тзв. лунарни календари
(попут мухамеданског), „касне“ за природним временом

Година се у почетку рачунала према положају Сунца, и трајала 365 дана, 6 сати, 9
минута, 10 секунди. То је тзв. соларна година. Међутим, временом је дошло до тачнијег
израчунавања, и то је тзв. тропска година, која траје 365 дана, 5 сати, 48 минута, 46
секунци. Због заокруживања на 365 дана, јавља се на сваке четири године један дан
вишка, па се због тога уводи преступна година. Али, како се и то заокружује на 365 дана и
6 сати, то онда ствара онај вишак, због кога је најпре извршена јулијанска реформа
календара, а потом грегоријанска.

Дан
 Данас је тешко веровати, али људи у прошлости нису имали пуно потребе да
одређују тачан дан неког догађаја, па ни да га стављају као ознаку у документу. Ако су то
и чинили, то би увек било помињање неког верског празника. Одређивање дана у датуму
усталило се тек од 12. века. А подела једног дана на одређене делове (које називамо
сатима) почела је тек од 14. века, када је откривен механизам за поделу времена по
једнаким одсечцима (такозвани механички часовник). Пре тога, тзв. „сати“, тј. боље рећи
одсечци дана одређивали су се на разне начине – према положају сунца (сунчани сатови),
према времену цурења песка у клепсидри (пешчани сатови), према верским службама у
црквама и манастирима (тзв. hore canonicae). Занимљиво је да се у неким нашим
манастирским исправама за такав одсечак времена употребљавао израз „година“!!!

У принципу, кроз историју су постојале три врсте дана:

- природни дан – од изласка до заласка сунца. Дан се тако делио на два дела: дан и
ноћ, па се говорило рецимо: „трећи сат дана“ или „други сат ноћи“. Проблем је што
дужина „дана“ и „ноћи“ није иста у различита годишња доба, па ту треба бити опрезан. На
нашим просторима лети је „први сат дана“ углавном било пет ујутру, а „први сат ноћи“
девет увече. У зимско време, „први сат дана“ је био осам ујутру, а „први сат ноћи“ шест
увече.

- вештачки дан – од зоре до зоре. Он се, дакле, није делио на два дела, али је исти
проблем као и са природним даном – различито време у различита годишња доба

- грађански дан – од поноћи до поноћи, подељен на 24 једнака одсечка, тј. 24 сата.

Седмица (недеља)

Први народ који је имао временски одсечак више од једног дана, а мање од месец
дана били су, по свој прилици, Римљани. Они су имали одсечак од 9 дана, који нису имали
имена, већ су обележавани словима алфабета: A, B, C, D, E, F, G, H, I. Четврти дан у овом
одсечку, дан D, био је дан одмора, али и дан када је требало доносити судбоносне одлуке у
послу или животу. Отуда је дан када је изведена Операција Оверлорд, тј. искрцавање
Савезника у Нормандију, 16. јуна 1944. године, назван „Дан D“.

Седмицу, дакле временски одсечак од седам дана, увели су Јевреји, а од њих су је

прихватили хришћански народи. Код нас седмица се још назива „недељом“, по првом
дану седмице, а то је недеља (а не понедељак, како се обично греши).

Месец
 Месец је временска јединица коју одређују смене месечевих мена. Тзв. синодички
месец траје 29 дана, 12 сати, 44 минута, 3 секунде. Додавањем дана или два у месецу
добија се подела године на месеце. Постоје три начина датирања дана у месецу:

А) Римски начин – подразумева се да постоје три оријентациона дана у месецу:

- календе (1. дан у месецу)

- ноне (5. дан у месецу, осим марта, маја, јула и октобра, када је 7. дан у месецу)

- иде (13. дан у месецу, осим марта, маја, јула и октобра, када је 15. дан у месецу).

Б) Болоњски начин. – месец се делио на две половине:

- интранте (првих 15 или 16 дана)

- рестанте (других 15 дана).

В) Модерни начин – данашња подела на дане.

Називи месеца код нас

Наш народ у прошлости је користио две врсте назива месеца.

1) Стари словенски називи:

Сечањ = јануар

Вељача = фебруар

Ожујак = март

Травањ = април

Свибањ = мај

Липањ = јун

Српањ = јул
 Коловоз = август

Рујан = септембар

Листопад = октобар

Студени = новембар

Просинац = децембар

2) називи месеци према централном верском празнику (треба имати у виду да се

ради о старом, тј. јулијанском календару):

Богојављенски = јануар

Сретењски = фебруар

Благовештењски = март

Ђурђевски = април

Царски (Спасовски) = мај

Петровски = јул

Илињски = јул

Госпођински = август

Михољски = септембар

Митровски = октобар

Мратињски = новембар

Божићни = децембар