bojana888

Dženi Erpenbek

Pohođenje

bojana888
 Za Doris Kaplan

bojana888
Dok je dan dug, a svet star, mnogo ljudi može da stoji

na jednom mestu, jedan za drugim.

Marija u „Vojceku” Georga Bihnera

...obećavate li mi,

o šume mladosti moje,

dođem, mir još jednom?

Fridrih Helderlin

Kad je kuća gotova, dolazi smrt.

Arapska poslovica

bojana888
 PROLOG

Do stenovitog masiva, koji se vidi još samo kao blago brdo iznad kuće, led se
spustio pre otprilike dvadeset četiri hiljade godina. Zbog ogromnog pritiska koji je led
izvršio, zaleđena stabla hrastova, jova i borova su smrskana i slomljena; delovi masiva su
razneseni, zdrobljeni, razmrvljeni, lavovi, gepardi i sabljozubi tigrovi su proterani u
južnije oblasti. Preko masiva led nije prodirao dalje. Zatim se malo-pomalo smirivao,
započevši svoj rad, spavanje. Dok se tokom hiljada godina njegovo ogromno hladno telo
istezalo ili po koji centimetar širilo, glačao je i zaobljavao komade stenja pod sobom.
Tokom toplijih godina, decenija, vekova voda se na površini ledenog bloka centimetar po
centimetar topila i klizila na mestima gde se pesak pod ledom lako spirao ispod ovog
teškog ogromnog tela. Tako je led, tamo gde bi neka uzvišica zaustavljala njegovo
nadiranje, podlokavao samog sebe, i u vidu vode kretao natrag, otičući naniže. Za
hladnijih godina led se tu jednostavno zadržavao. A tamo gde se, topeći se, tokom toplijih
godina užlebio u tle, tu je opet svojim ledom vršio pritisak tokom hladnijih godina,
decenija, vekova svim silama kako bi sve to zatvorio.

Kada su pre oko osamnaest hiljada godina, dok se Zemlja dalje zagrevala, počeli da
se tope prvo jezici glečera, a potom uopšte i svi njegovi južniji delovi, za sobom je ostavio
tek nekoliko zaloga u dubinama žlebova, ostrva leda, kotao, napušteni, mrtvi led, kako su
ga kasnije nazivali.

Ovaj led, odsečen i zatvoren u žlebovima, kopni mnogo kasnije nego led kome je
nekada pripadao; otprilike tek trinaest hiljada godina pre početka hrišćanskog računanja

bojana888
vremena ponovo je postao voda, ponirući u zemlju, isparavao je u vazduhu i ponovo
padao kao kiša, a onda je kao voda počeo da kruži između neba i zemlje. Tamo gde nije
mogla da prodre dublje jer je tle već bilo zasićeno, voda se sakupljala iznad plave gline i
narastala, svojom površinom presecala tamnu zemlju i u žlebovima ponovo postala
vidljiva kao bistro jezero. Pesak koji je voda sama sastrugala sa stena dok je još bila led
otpadao je tu i tamo sa strane u jezero i tonuo na njegovo dno; tako su se na pojedinim
mestima obrazovale podvodne planine, na drugima je voda postajala onoliko duboka
koliki je ranije bio žleb. Neko vreme će jezero, sada usred krajinskog brega, pružati svoje
ogledalo nebu, onako glatko ležaće između hrastova, jova i borova koji sada ponovo rastu.
Mnogo kasnije će, kada jednom nastanu ljudi, dobiti od njih čak i ime: Krajinsko more, ali
jednog dana će i ono opet proći jer, kao i svako jezero, i ovo je nešto prolazno, kao i svaki
kalup i ovaj žleb je tu samo da bijednom bio ponovo sasvim zatrpan. I u Sahari je nekada
bilo vode. Tek u novije vreme je tamo nastupilo ono što nauka naziva dezertifikacija,
običnim jezikom rečeno širenje pustinje.

bojana888
 VRTLAR

Odakle je došao niko u selu ne zna. Možda je oduvek bio tu. On pomaže seljacima
prilikom oplemenjivanja voćki u proleće, oko Ivanjdana kalemi divlje drvo na isterala
okca, ili, kad sokovi krenu po drugi put, na uspavana, spaja grane drveta koje treba
oplemeniti ili ih uglavljuje, u zavisnosti od debljine, priprema obaveznu mešavinu od
smole, voska i terpentina, a onda povezuje ranu papirom i likom. Svako u selu zna da
starije drveće koje on kalemi ima najpravilnije krošnje. Leti ga seljaci vode kao žeteoca i
za slaganje snoplja. Rado ga pitaju za savet i za isušivanje zemlje crnice na parcelama na
obali jezera, on se u to razume, ume da isplete pletenice od zelenog smrekovog granja, da
ih zabode na pravu dubinu u jame za drenažu vode. On pomaže ljudima iz sela prilikom
popravke plugova i drljača, zajedno s njima obara drveće i seče stabla. Njemu samom ne
pripada nikakvo imanje niti šuma, živi sam u napuštenoj lovačkoj kolibi na obodu šume,
uvek živi tamo, svako ga poznaje u selu, pa ipak ga ljudi, i mladi i stari, nazivaju samo
vrtlar, kao da osim toga nikakvog imena nema.

bojana888
 KMET I NJEGOVE ČETIRI ĆERKE

Kad se devojka udaje, ona ne sme samoj sebi da šije venčanicu. Čak ni u njenoj
kući venčanica ne sme da bude sašivena. Ona se šije van kuće, i pri šivenju nijedna igla ne
sme da se slomi. Materijal za venčanicu ne sme da se kida prilikom šivenja, već se mora
seći. Desi li se greška pri sečenju, taj komad tkanine se više ne sme koristiti, mora da se
dokupi parče novog materijala. Cipele za venčanje mlada ne sme da dobije od mladoženje,
već ih mora lično kupiti i to od onih para koje je pre toga dugo sakupljala. Venčanje se ne
sme obaviti u najtoplije doba godine, dakle nikako oko ilinskih dana, ali takođe ni u
promenljivom mesecu aprilu; nedelje objave venčanja ne smeju pasti na Veliku nedelju
pred Uskrs, a samo venčanje mora da se obavi o uštapu, ili makar u prvoj četvrti; najbolji
mesec za venčanje je maj. Nekoliko nedelja pred termin venčanja objava se postavlja na
oglasnu tablu. Nevestine prijateljice pletu cvetne venčiće i njima ukrašavaju oglasnu tablu.
Ako je devojka u selu omiljena, tu će se naći tri ili više venčića. Jednu nedelju pre svadbe
počinje se sa klanjem i pečenjem, ali mlada ne sme ni u kom slučaju da vidi kako vatra
bukti u peći. Dan pred svadbu, poslepodne, deca iz sela dolaze bučno, bacaju i razbijaju
posuđe po kolskom putu, ali nikako staklo, i dobijaju od nevestine majke kolače. Veče
pred svadbu odrasli donose svoje poklone, kazuju pesme i priključuju se gozbi. Te večeri
svetla ne smeju da trepere, to donosi nesreću. Krhotine sa kolskog puta mlada mete
narednog dana i baca ih u jamu koju je mladoženja već iskopao. Nakon toga drugarice kite
mladu, ona nosi veo i venac od mirte. Pri izlasku mladenaca iz kuće dve devojčice drže
buket cveća koji spuštaju na zemlju da bi ga mladenci preskočili. Nakon toga se voze do
crkve. Konji sa spoljne strane uzda nose dve trake, crvenu za ljubav i zelenu za nadu.

bojana888
Bičevi imaju iste trake. Kola mladenaca su ukrašena bukovim grančicama, a ponekad i
smrčevinom. Zaprega sa mladencima se kreće poslednja, iza kolone kočija gostiju, ona ne
sme ni da stane niti da skrene. Svadbena povorka mora, ako je ikako moguće, da izbegne
prolazak pored groblja. Svatovi se tokom vožnje ne smeju osvrtati. Kiša može da pada, ali
tokom vožnje ne bi trebalo da pada sneg. Koliko pahulja toliko tuge i bola. Pred oltarom
mlada, takođe, ne sme da ispusti svoju maramicu, inače će joj brak biti pun suza. Na
povratku kući kola s mladencima idu ispred ostalih, ona moraju brzo da se kreću, inače će
u braku ići rakovim hodom. Kada mladenci prekorače prag kuće u kojoj je svadba, moraju
preći preko gvožđa, dakle preko neke sekire ili potkovice. Tokom svadbene gozbe
mladenci sede u jednom uglu, i ne smeju da napuste mladenačko ćoše. Njihove stolice
ukrašene su bršljenovim venčićima. Nakon obroka jedan dečak se uvuče pod sto i izuje
nevesti cipelu, koju posle proda onome ko ponudi najviše, a na kraju mladoženja mora da
je otkupi. Zarada se daje kuvaricama. U dvanaest sati noću se uz pesmu pocepa veo i
svakom od gostiju pri odlasku se da komadić za uspomenu. Nakon svadbe mladi par
useljava se u novi stan. Tamo su im dobri prijatelji ostavili na peći zavežljaj sa hlebom, soli
i nešto para da im nikada ne bi nedostajalo namirnica i novca. Zavežljaj mora da ostane da
leži tu čitave godine, netaknut. Dve reči koje su na venčanju najvažnije glase: smeti i
morati, i smeti, i morati, i smeti, i morati. Prvi posao mlade žene u novom stanu jeste da
donese vodu.

Kmet ima četiri ćerke: Gretu, Hedvigu, Emu i Klaru. Kada se nedeljom sa svojim
ćerkama vozi kočijom kroz selo, konjima uvek navlači bele nogavice. Kmetov otac bio je
kmet, i njegov otac je bio kmet, i njegov otac je bio kmet i tako dalje unatrag do hiljadu
šesto pedesete. Sam kralj je oca od oca, od oca, od oca kmetovog proglasio kmetom i zato
kmet navlači konjima bele nogavice kada se nedeljom svojom kočijom punom ćerki vozi
kroz selo. Greta, Hedviga, Ema i Klara sede u kolima kojima njihov otac sam upravlja,
konji idu lakim kasom, a ako je zemlja još mokra, onda bele čarape na konjima ni do

bojana888
kasapnice ne ostanu neisprskane. Nedelju za nedeljom vozi otac, nakon službe Božije,
svoje četiri ćerke od crkvenog puta do glavnog druma sve do obalske ceste, kojom se kreće
u pravcu severa sve do poseda na polovini Ovčar-brda, koje celo selo naziva još i Klarina
šuma, jer je to njeno nasledstvo. Tu otac skreće kočiju, a dok on skreće devojke leti brzo
iskaču da bi sa desne strane puta nabrale malo malina. Međutim, Vurah, kako oca ove
četiri ćerke u selu nazivaju, čim je okrene, puca bičem onako kao što to inače čini i tokom
radnih dana kada praznom kočijom juri kroz selo da bi pozvao na posao sluge i sluškinje.
Čim otac Vurah pucne bičem, sve četiri sestre skaču natrag na svoja mesta, vožnja se
nastavlja u pravcu kuće, pored ciglane, škole, kasapnice, sve do drugog kraja sela, do
poseda koji je otac od svog oca i ovaj od svog i taj od svog i tako sve dalje nasledio, do
poseda koji je kralj oko hiljadu šest stotina pedesete dao Vurahovom pretku kao leno,
zajedno sa nekoliko polja.

Ako devica hoće da sazna hoće li će se uskoro udati, ona mora u novogodišnjoj
noći da pokuca na kokošinjac. Javi li se prvo kokoš, od toga ništa neće biti, odgovori li
pevac, želja će joj se ostvariti. Svog budućeg ona može u noći Nove godine naterati i da se
pojavi. Ako devojka hoće da se uda za brodara, sešće u kola, i tada će se onaj željeni ubrzo
pojaviti. Kada hoće zidara za muža, devojka će sesti na panj. Ako onda uzme korito i
zidarsku mistriju, on će uskoro doći. Ako pak želi zemljodelca, onda uzima u ruke kosu i
ašov. Majka ćerke koja je spremna za udaju trudi se da privuče đuvegije. To čini tako što
namerno ostavi paukovu mrežu da visi u sobi. Pokida li se mreža, đuvegije neće biti.

Majka četiri devojčice umrla je dok je rađala Klaru. Kmet nema sina. Napoličara i
bezemljaša ima u selu, dva zavisna seljaka i nekoliko slobodnih seljaka, ali samo jedan je
kmet.

Greta se ne udaje jer najstarijeg sina seljaka Sandkea, s kojim se ona verila, jedinog
od šest Sandkeovih sinova koji je pripreman za zemljoradnju, jer je trebalo da nasledi

bojana888
Sandkeovo imanje, na sopstveno, a i na iznenađenje svog oca, zemljoposednik,
neposredno pre svadbe, nije izabrao za naslednika. Posle toga se svadba otkazuje, a Gretin
verenik, nakon što je u septembru jedan od zetova zaista preuzeo to imanje, u
Bremerhafenu se ukrcava na parobrod i za 280 maraka putuje preko Antverpena,
Sautemptona, Gibraltarskog moreuza, Đenove, Port Saida, Sueckog kanala, Crvenog mora,
Adena, Kolomba i Adelaide za Melburn u Australiji, gde, nakon šestonedeljne plovidbe,
stiže 16. novembra 1892. s ostatkom imovine od osam maraka i zlatnim džepnim satom
koji ostavlja u zalagaonici za 20 maraka. Iz Melburna piše sve ovo svojoj verenici, nakon
čega Greta više nikada ništa o njemu nije čula, a Sandkeova polja koja se graniče sa
Vurahovim imanjem ostala su za kmetovu porodicu zauvek izgubljena.

Hedviga se podaje jednom radniku koji na posedu obavlja vršidbu. Kada otac sazna
za to od jednog suseda, on usred dana upada u ambar, otima radniku vršalicu iz ruku i juri
ga uz reči: Će te izubivam sas sekiru , juri za njim iz dvorišta sve do oboda šume i po celom
selu se razleže njegov glas, koji je od silnog naređivanja postao veoma gromoglasan i
gotovo raštimovan, te zvuči kao glas pijanog čoveka: Će te izubivam sas sekiru! Kada se
vrati na imanje, zatvara Hedvigu na nekoliko dana u sušaru u potkrovlju, gde ona gubi
svoje dete, koje tada nije bilo ništa više do jedna mala krvava grudva.

Ema, treća po redu kmetova ćerka, i sama bi postala kmet da je na svet došla kao
muško. Ocu u svemu pomaže, a kada je ovaj odsutan, ona odlučuje o nametima za seljake,
zapošljava sluge i sluškinje, nadgleda seču drveta, polja i stoku. O Eminom venčanju niko
nikada, ni u porodici, ni u selu, nije progovorio nijednu jedinu reč.

Klari, najmlađoj kmetovoj ćerki, sledi kao nasledstvo šuma na Ovčar-brdu, šuma
dole izlazi na jezero, a gore na livadu sa malinjacima koji pripadaju dobru, zdesna se
graniči sa zemljištem starog Varnaka i na kraju sleva sa njivom jednog napoličara koji je
već godinama, zbog nezakonitog ograđivanja ove njive, na koju je i sam Vurah bacio oko,
sa Klarinim ocem u svađi. Pod ovim okolnostima Klarinu šumu otac smatra ostrvom čije
spajanje s ostalim površinama ni udajom nije moguće.

bojana888
 Kada ribar pristane na njenu obalu, Klara ne zna šta da kaže. Ni momak ništa ne
govori, on samo baci uže, a ona ga uhvati i veže za prvu jovu. Prava je slučajnost da je ona
baš danas u svojoj šumi. Otac svoje ćerke nije ponovo pozvao na vožnju kočijama od one
nesreće koja se dogodila Hedvigi. Danas je Klara sama pešice došla dovde, gore na livadi je
brala maline, a onda se između grmlja i drveća koje joj pripada, hrastova, jova i borova,
spuštala niz obronak kako bi gledala svetlucanje vode, jer se sa imanja jezero ne vidi čak
ni tokom zime kada je drveće bez lišća.

Nepoznati ribar pruža joj ruku, ona mu pomaže pri iskrcavanju iz barke što se
ljulja, a onda ga opet pušta. Tek kada joj po drugi put pruži ruku, ona shvata da on želi da
ga vodi dalje. Na polovini obronka, gde zemlja nije tako mrka, gde je trava suvlja, naći će
se već jedno mesto za nju i ribara, čija je kosa tako mokra da mu voda kaplje na ramena i
sliva se niz ruke sve do mesta gde se njegovi prsti ukrštaju sa njenim. Tek sada, dok traži
prostor gde bi s njim mogla da se smesti, primećuje koliko ljudi ima u ovom delu šume,
svuda gde bi bilo lepo mesto za odmor poneko već stoji ili sedi, neki leže u senci ili
spavaju, drugi večeraju, treći su opet naslonjeni na drvo, puše i prave kolutove od dima po
vazduhu. Mora da ih ranije nije primetila zato što su svi ovi ljudi tako tihi. Na jednom
osunčanom mestu, pod velikim hrastom, raste upravo onakva trava kakvu ona voli, suva,
visoka trava, busen do busena. Kada ona tamo klekne i privuče ribara k sebi, ostali se
konačno pokrenu, potrpaju natrag u korpe svoj hleb, jabuke, tvrdo kuvana jaja, pokupe
ćebad i lagano se usprave, dok oni koji su bili naslonjeni o debla drveća sada bacaju svoje
cigarete na tle i gase opuške. Malo-pomalo svi se spremaju da se popnu uz obronak i
napuste mesto, a da ne kažu ni reč Klari i njenom ribaru, niti da ih pozdrave. Ribar njoj,
najmlađoj i do sada neudatoj kmetovoj ćerki, stavlja glavu u krilo i ona počinje svojom
suknjom da trlja i suši njegovo mokro teme. Iza hrasta, odmah za njenim leđima, dižu se
još dva poslednja nema posetioca šumarka, koje je pre toga previdela, i takođe odlaze.

bojana888
 Crveno je rođenje,/zelen život,/ bela je smrt.

Znam jedno živinče,/zove se Manirče./

Živinče zvano Manirče./ Kosti nosi preko mesa./

U podrumu nam strvina,/ sa stotinu haljina.

Po podu nam nešto ide,/ niti hoda niti gmiže.

Belo li na krov baciš,/ žuto ti dole pada.

U bašti nam bi at beo,/ rep mu je do neba hteo.

Kraljica čaj je pila./ Tri se srndaća/ po jezeru vila./ Kako se kraljica zvala?

Ja siroti soldat moram budan biti,/ nemam više nogu a moram hoditi,/ nemam više
ruku a moram da mlatim,/ istinu ljudima u lice da vratim.

Na rupi rupa./I drže se skupa.

U početku sestre ne primećuju ništa drugo osim da ih Klara ponekad izjutra

posebno ljubazno pozdravlja i raspituje se da li je kod njih sve u redu, kao da su tuđinke,
ili kao da se duže vremena nisu srele. Drugih dana opet okreće glavu kada joj sestre zažele
dobro jutro. Sledeće što sestre, kao i ljudi u selu, primećuju jeste da Klara sa kofom, u
kojoj su otpaci za svinje, često odlazi s imanja umesto da je isprazni u obor. S kofom u ruci
ona prelazi preko celog sela, prođe pored kasapnice i škole, pa skrene iza ciglane levo na
obalski put. Stari Varnak, čija se zemlja sa desne strane graniči sa Klarinom šumom,
izveštava Vuraha da Klara uvek tamo isprazni svoju kofu negde u žbunju i onda sedne u
travu leđima naslonjena na hrast, podigne noge na prevrnutu kofu, priča sama sa sobom ili
jednostavno sedi mirno. Kada joj otac zabrani da napušta imanje, ona počinje da se sakriva
po posedu. Čučne iza žbunja ili drveta u bašti, ili ispod dasaka koje su negde naslonjene,
uvlači se u burad i škrinje. Sestre i služinčad mogu da očekuju da svuda po dvorištu i na

bojana888
imanju mogu da nalete na Klaru. U nekom njenom skrovištu često je sada čuju kako
zapomaže i svađa se sama sa sobom. A izvuku li je odatle, uvek je mirna i prijateljski
nastrojena. Kada je Greta, jednom prilikom, otvorila vrata od sobe da bi uzela metlu, Klara
je stajala u tesnoj ostavi i mirno joj se smešila kao da je dugo u mraku samo čekala sestru.
Drugom prilikom, usred ručka, rukom je zagrabila jelo iz činije i u prisustvu sviju mazala
se vrelom kašom oko usta, kao da namerno nije želela da kašu stavi u usta, a pritom se
smešila i bila je vrlo zadovoljna. U istom trenutku za kmetovim stolom postalo je veoma
tiho. Već neko vreme nijedan sluga niti sluškinja nisu želeli da se pogađaju sa moćnim
Vurahom, jer nije bilo lako izložiti se mogućem napadu osobe koja je isključena iz
pristojnog sveta. Sestre stavljaju sve oštre noževe u ladice pod ključ, sluge svoje sekire
gore, na police na kapiji gde žena ne može da dođe do njih bez merdevina, u Klarinoj sobi
otac skida drške sa prozora i unutrašnju kvaku, a noću lično zaključava spoljna vrata.
Tokom noći Klara, najmlađa kmetova kći, ponekad prevrće svoju noćnu posudu i počinje
da dobuje po njoj.

Ovo je ključić od baštice,/ što čekaju tri devojčice./ Prvoj ime beše Binka./ Drugoj
beše Bideldebinka./ Treću zvaše Cikcetcak Nobel de/ Bobel de Bibel de Binka./ Hitnu
Binka kamenčugu / baci ga Bideldebinki/ na nogu./ Tad pusti Cik, Cet, Cak,/ Nobel de
Bobel de Bibel de Binka/ suzu gorku mnogu.

I onda se ništa dalje ne dešava, osim što i Greta i Hedviga i Ema, a takođe i Klara,
postaju starije, a njihov otac star. Ništa se više ne dešava, osim što se u Klarinoj šumi grana
starog hrasta odlomi, leži u travi i istruli. Svi stanovnici sela su se odavno navikli na to da
se gđica kmetica, kako su Klaru meštani u međuvremenu prozvali, ponekad progega kroz
selo s dve različite cipele na nogama, ili samo u čarapama; ona odlazi do kasapina, do
škole, do ciglane, ali nikad dalje. A kada je pitaju kuda će, ona odgovara: Ne znajem.

bojana888
 Prošle rukavice/izgubio sam svoju jesen./Tri sam dana morao da nalazim, /dok je
nisam potražio./ Prošao sam pored neke bašte,/gde je stajao neki gospodin./Za gospodinom
su sedela tri stola./ Skinuo sam svoj dan/ i rekao: dobar šešir, gospodo moja./ Tu se gospoda
tako smejaše da započnu,/ da im se pukotina zatrbušila.

Prvu trećinu Klarine šume stari Vurah prodaje uvozniku kafe i čaja iz Frankfurta
na Odri, drugu trećinu fabrikantu peškira iz Gubena koji svog sina stavlja u kupoprodajni
ugovor da bi mu obezbedio nasledstvo, treću trećinu, na kraju, onu na kojoj je veliki hrast,
Vurah prodaje nekom berlinskom arhitekti, koji tokom izleta parobrodom otkriva ovaj
drvećem i žbunjem obrasli obronak i želi za sebe i svoju verenicu tu da izgradi
letnjikovac. Kmet razgovara prvo s uvoznikom kafe i čaja, zatim sa fabrikantom peškira i,
na kraju, s arhitektom o toliko i toliko kvadratnih metara. Prvi put u svom životu ne meri
zemlju lancima i hektarima, prvi put u svom životu govori o parcelama. Više stotina
godina je Klarina šuma bila samo šumarak, svakih trideset godina bi se sve oko velikog
hrasta poseklo i onda ponovo pošumilo, a sada bi sve drveće trebalo, takvo kakvo jeste, da
ostane zauvek, arhitektina verenica kaže: da bi pravilo senku. Dok otac pregovara o ceni
za treću trećinu, Klara, koju svi zovu gđica kmetica, gega se, kao i uvek, kroz selo, na
jednoj nozi cipela, na drugoj čarapa, gega se pored kasapina, zatim pored škole, potom do
ciglane, a na kraju ponovo natrag. Već u sumrak prvi put pada sneg. Stari Vurah potpisuje
ugovor kao prodavac treće parcele na Ovčar-brdu, u ime svoje ćerke koja je pod njegovim
starateljstvom; za arhitektu potpis stavlja njegova mlada verenica kao nova vlasnica.

Tek sledećeg dana Ema otkriva Klarine tragove u sveže napadalom snegu, koji
vode do javnog kupališta pravo u sivu vodu, smenjujući se stalno - cipela, čarapa, cipela,
čarapa, cipela. Nešto kasnije nalaze njeno mrtvo telo, na obali kod ciglane, zakačeno za
isprano korenje nekog starog bora. Sveštenik želi da onemogući hrišćansku sahranu za
samoubicu, ali kmet koji je, uprkos svojoj visokoj starosti, u međuvremenu postao

bojana888
pomesni seoski starešina, to ne dopušta.

U kući u kojoj se desio smrtni slučaj zaustavljaju se satovi. Ogledala se prekrivaju

da se ne bi videla dva mrtvaca. Gornji prozori se otvaraju i, ako ne postoji prozor na
krovu, skine se jedan crep da bi duša mogla da izađe. Pokojnika kupaju i presvlače.
Muškarac dobija crno odelo, žena crnu haljinu. Pokojniku navlače cipele. Devica se
sahranjuje sa nakitom mlade, u beloj haljini, sa velom i mirtinim vencem. Pokojnika
polažu na slamu. Lice mu prekrivaju krpom natopljenom rakijom ili sirćetom. Na telo se
stavljaju koprive kako ne bi pomodrilo. S obe strane muškog tela položi se po sekira, a na
žensko telo sekiru polože odozgo s drškom upravljenom ka nogama. Prilikom ukopa
sekire se uzmu. Posuda sa mrtvačkom vodom zakopava se pod oluk. Seno na kome je
pokojnik ležao i njegova stara odeća se spali pa se pokopa. Smrt se životinjama u štalama i
drveću u bašti saopštava rečima: Vaš domaćin je mrtav. Pre nego što se kovčeg prenese
preko praga tri puta, spuštaju ga na zemlju. Kako bi se sprečio povratak duše pokojnika,
čim se pređe preko praga, zatvaraju se prozori i vrata. Voda se poliva po podu i prostorija
se pomete. Stolice na kojima je bio postavljen kovčeg prevrnu se i ostave da leže na podu.
Da bi se sprečio bilo kakav povratak, za povorkom koja odlazi poliva se voda iz činije, kao
što se čini i kada lekar ili živoder napuštaju nečiju kuću.

bojana888
 VRTLAR

Posle izgradnje prvih letnjikovaca na obali jezera, mnoge od njih pokrivaju trskom;
vrtlar pomaže, čim se jezero zaledi, pri seči šaše za krovove pokazujući pritom neobičnu
spretnost - smrznuti komadi pršte pred njim kao staklo, on rukuje daskom koja se koristi
za otiskivanje stabljika tako spretno da mu majstor koji pokriva krov prosto ne veruje da
još nikada nikom nije pomagao pri seči šaše. Posle žetve on snažno prelama stabljike
preko levog kolena, ne umorivši se nikad, kratki komadi i delovi trave ubrzo otpadaju,
dok čiste snopove polaže sa strane.

Vrtlar malo govori, a o događajima u selu se nikada ne izjašnjava, bilo da se neko

utopio, bilo da je kakav sitni posednik tajno premeštao poneki kamen međaš, ili da je
Šmeling nokautirao u 12. rundi američkog boksera Luisa. Čoveče, ovaj naš Šmeling,
dovikuje majstor sa svoje stolice pokrivajući krov vrtlaru dole, naš Šmeling protiv crnog
bombardera, to je bilo nešto. Da možda nemaš radio? Vrtlar odmahuje glavom. Kuća na
čijem krovu majstor upravo sedi je Šmelingova kuća. Kod Torakovih sam takođe već
pokrivao, rekao je majstor za krovove vrtlaru odmah na početku njihove saradnje, možda
da bi na ovog vrtlara, poznatog po ćutljivosti, ostavio utisak i time ga podstakao na
razgovor, ali vrtlar najverovatnije uopšte nije znao ko je Torak. U svakom slučaju on je
samo klimnuo glavom i nastavio da ćuti.

Nekima u selu je ovo vrtlarevo ćutanje pomalo sumnjivo, smatraju da je hladan,

njegov pogled nazivaju sumnjivim, pretpostavljaju da se iza visokog čela roje ludosti.
Ostali pak smatraju da on razgovara sa ljudima samo o onom osnovnom, ali kada je sam u

bojana888
bašti ili u polju, videli su jasno kako je sve vreme micao usnama dok je grabuljao, kopao,
plevio ili orezivao i zalivao biljke - on je jednostavno radije ćaskao sa zelenilom. U svoju
kolibu nije puštao nikoga; deca, koja bi kroz prozor virila dok on nije kod kuće, videla bi
samo sto, stolicu, krevet i poneki komad odeće okačen o klin. Kuća, dakle, ćuti kao i njen
vlasnik, a kao u svakom ćutanju to može da znači da ona skriva neku tajnu, ali isto tako da
je jednostavno sasvim prazna.

Kad je trščani krov na kući, koju je jedan berlinski arhitekta sagradio na zemljištu
Klare Vurah, skoro gotov, i dok su majstor za krovove i vrtlar zastali nameravajući da
postave i poslednje snopove šaše u krov, budući vlasnik kuće im se pridružuje i pita oba
seljanina ne znaju li nekog odatle ko bi mu mogao pomoći prilikom pretvaranja šume u
vrt. I - drugačije se ni ne može očekivati - majstor za krovove preporučuje vrtlara koji sedi
pored njega, a koji pak ćuti, ali arhitekti ipak kratko klimne glavom izražavajući tako
svoju saglasnost.

Arhitekta za vrtove je brat od strica vlasnika kuće, on živi u susednoj banji i svakog
dana dolazi ovde da bi sa vlasnikom kuće i vrtlarom razgovarao o planovima i nadgledao
poslove. Na gornjoj zaravni između kuće i jezera trebalo bi da se poseče borova šuma i
naspe zemlja kako bi trava dobro narasla. Manji levi deo livade pred kućom trebalo bi da
se ogradi trnjem i crnom zovom, a od terase mora biti odvojen zasadom ruža.

Veći deo livade, desno od puta, koji vodi naniže do vode, biće pozadi oivičen
drvenom ogradom sve do neobrađenog susednog poseda, od padine velikim hrastom i
grupom malih jela, na strani gde je kuća forzicijom, jorgovanom i ponekim
rododendronom, i, na kraju, prema peščanom putu, žbunjem koje valja zasaditi na
kamenovima međašima da se obeleži ivica poseda.

Nekoliko novih stabala trebalo bi da doprinese utisku prirodnog izgleda, pa zato

bojana888
sleva po obodu livade sade crveni trn, po obodu zdesna japansku trešnju, orah i plavu
smrču - na prelazima ka žbunju i većem drveću koje već postoji u pozadini.

Po padini ka jezeru, gde već ima jela, hrastovih mladica i leske, koje rastu same od
sebe, pride će gusto zasaditi grmlje, kako bi dobili veću zavetrinu.

Prilaz jezeru je očuvan zahvaljujući putu prekrivenom lomljenim prirodnim

kamenim pločama, što vodi naniže preko osam puta osam stepenika.

Kako je površina dole kraj vode posebno senovita i vlažna zbog jova koje rastu na
obali, u dogovoru sa gazdom, arhitekta za vrtove nalaže vrtlaru da se neka od stabala
obore i da se uvale isuše. Da bi se ovo mesto, koje nije baš kao stvoreno za boravak, ipak
osmišljeno iskoristilo, gazda odlučuje da tamo, prema vlastitom planu, podigne radionicu i
drvenu šupu. Još će videti gde će kasnije da postavi molo.

Obe gornje livade postaju bine zahvaljujući svojim prirodnim ivicama, kaže
arhitekta za vrtove svom bratu od strica, gazdi, dok vrtlar prazni kolica sa kompostom na
budući zasad ruža. Gazda kaže: U suštini se sve svodi na to da se pogled usmerava. I na
smenjivanje, veli arhitekta za vrtove: svetlo i senka, slobodna površina - gustiš, pogled
odozgo - pogled odozdo. Ivicom motike vrtlar raspoređuje zemlju ravnomerno po zasadu.
Vertikala i horizontala moraju biti u prirodnom odnosu jedna prema drugoj, kaže gazda.
Upravo tako, odgovara arhitekta za vrtove, i zato ovaj stepenasti obronak ka vodi, kakav je
ovde prirodno nastao, ne može biti bolji. Vrtlar gura prazna kolica dalje. Oba muškarca
stoje na terasi gledajući odatle naniže ka jezeru koje se između crvenkastih debala borova
presijava i svetluca. Vrtlar dovozi sledeći tovar zemlje kolicima i prazni ih. Povezati
divljinu i pustiti je da se suoči sa kulturom, to je umetnost, kaže gazda. Upravo tako,
potvrđuje njegov sestrić klimajući glavom. Vrtlar ravnomerno raspoređuje zemlju
motikom po zasadu. Koristiti lepotu ma gde je našao, kaže gazda. Upravo tako. Vrtlar gura
svoja prazna kolica pored dvojice muškaraca koji stoje na terasi i ćute.

bojana888
 Vrtlar obara, dakle, nekoliko borova, seče ih i ređa drvo u šupu, iskopava korenje i
nasipa deblji sloj zemlje crnice na krajinski pesak, potom pravi put između velike i male
livade, a onda naniže, i još osam puta osam stepenika lomljenim kamenom peščanikom,
prirodnim, seje travu, sadi ruže, zatim grmlje kao ogradu za malu i veliku livadu, sadi
žbunje po obronku, postavlja glog, orah, japansku trešnju i plavu smrču. Prilikom kopanja
ispod tanjeg sloja humusa nailazi na sloj kamena, koji se mora razbiti ašovom jer tek ispod
njega prolazi sloj peska koji provodi podzemne vode, a ispod ovog peščanog sloja leži
konačno plava ilovača koja se nalazi svuda u okolini. Ranije je jezero prekrivalo i ovu
uzvisinu koju u narodu zovu Ovčar-brdo, a to Ovčar-brdo hiljadama godina nije bilo ništa
drugo do sprud kakav je danas još pod površinom vode kod brda Krastavac, ili kod Crnog
Roga, ili Keperling, Hofte ili Bulcena, kod Golaća ili Mindahovog brda. U talasastom sloju
peska pod ovdašnjim kamenom, na koji vrtlar nailazi pri kopanju rupa, ovekovečili su ih
vetrovi što su tada šibali preko vode. Vrtlar kopa rupe za biljke do dubine od 80
centimetara i puni ih kompostom, kako bi se grmlje, žbunje, japanska trešnja, glog, plava
smrča i orah dobro primili. Na obali vrtlar obara pet jova, krči njihovo korenje, pravi
pletenice od zelenog granja smrče i sadi ih u rupe kako bi isušio crno tle. Sem toga, zaliva
ruže, grmove i mlada stabla dva puta dnevno tokom leta, jednom u rano jutro, a drugi put
kad se smrkne, on zaliva i golu zemlju na obe livade sve dok trava ne počne da niče.

U jesen vrtlar orezuje žbunje izraslo po kamenju na međama, forziciju i jorgovan u

prvo sledeće proleće, odmah posle cvetanja. On plevi korov između ruža, orezuje ruže,
nabavlja od seljaka stajsko đubrivo i time đubri glog, orah i japansku trešnju, kao i
forziciju, jorgovan i rododendrone, zaliva ruže i grmove tokom leta dva puta dnevno, prvi
put u rano jutro i drugi put u sumrak, na svaku livadu postavlja prskalice koje se dva puta
dnevno pola sata vrte tamo-amo, prvi put u rano jutro, a drugi put već u sumrak. Vrtlar
kosi travu svake dve ili tri nedelje. U jesen seče dugačkom testerom sasušeno granje sa
velikih stabala, isteruje krtice kimom, tokom jeseni grabulja lišće sa livade i pali ga,

bojana888
krajem jeseni prazni sve vodovodne cevi u kući i isključuje glavni dovod, zimi zagreva
kuću pred dolazak arhitekte i njegove supruge, i ponovo uključuje vodu za vreme njihove
posete.

bojana888
 ARHITEKTA

Ima gorak ukus u ustima jer sve mora da zakopa - majsenski porcelan, pocinkovane
krčage i srebrni pribor za jelo. Kao da je rat. Ni sam ne zna da li on to zakopava ili samo
sprema zalihe za svoj ponovni dolazak. Ne zna ni da li su obe te stvari u osnovi isto.
Uopšte, on sada mnogo manje zna nego što je nekad znao. Njegova žena je, neposredno
pre dolaska Rusa, upravo ovo posuđe, ove pocinkovane krčage i isti srebrni pribor za jelo
već spakovala u kutije, i onda je s tim kutijama odveslala na jezero i sve potopila u vodu,
na sprud Golać koji je otkrila dok je plivala. To je bilo mesto usred jezera, tako ravno da bi
se leti pri dugom plivanju uvek iznenada zapetljala nogama u alge i, smejući se, glumila da
se davi. Rusima je pri traganju za onim što bi moglo biti sakriveno padalo na pamet samo
da dugačkim štapovima bodu po livadi i po lejama, i dok su oni tako boli, jezero je na miru
spiralo prašinu sa blaga koje je bilo sigurno čuvano. Novi stanovnici kuće imaće više
vremena za plivanje.

Ima sreće što je ove godine zima tako blaga da ašovom lako može da probije
zemlju. Svoje pocinkovane krčage pokopava u korenje velikog hrasta, majsenski porcelan
pod jelovo granje, a srebrni pribor u ružičnjak kraj kuće. Počivaj u miru. On zna da će već
za dva sata sedeti u vozu za Zapadni Berlin sa noktima crnim od zemlje. Arhitekta
zatrpava rupe i pita se da li će sada iz pocinkovanih krčaga izrasti pocinkovani krčazi, iz
tanjira i šolja tanjiri i šolje, iz viljuški, noževa i kašika viljuške, noževi i kašike, probijajući
se između ruža. On razmišlja da li i ašov da zakopa na kraju i da ga golim rukama zatrpa.
Zaista više ne zna ni ono što je nekada znao: šta da se obeleži kao blago, a šta ne. Da li će

bojana888
ga prilikom povratka, ako ga uopšte i bude, zaista učiniti srećnijim da ponovo nađe
majsenski porcelan nego ovaj ašov za dve i po marke, čiju je drvenu dršku njegov vrtlar u
toku poslednjih dvadeset godina izlizao od upotrebe. Ali takvu drvenu dršku bi crvi
sigurno pojeli. Zato ga ostavlja nedirnutog, vraća ga natrag u šupu za alat dole kraj vode,
gde mu je i mesto, već dvadeset godina, između grabulja, budaka i lopata. Zaključava šupu
za alat, na ključu visi zlatni blinker koji je ranije koristio za pecanje, ponovo se penje uz
ravne kamene stepenice, kači ključ na dasku za ključeve u sobi, pere ruke u kupatilu, za
dva sata sedeće sa noktima crnim od zemlje u gradskom vozu za Zapadni Berlin, poslednji
put izvlači iz zida ručku za prozorski kapak i zatvara kapak iznutra pomoću skrivenog
mehanizma, koji je još kao mladić lično izumeo da bi zasmejao svoju ženu.

Još jednom se penje uz stepenice, one škripe na drugom, sedmom i pretposlednjem

stepeniku, prolazi pored sobe svoje žene iz koje, kao i obično, miriše na nanu i kamfor;
put do njegovog ateljea vodi kroz zamračenu ostavu, tu je ugradio mali polukružni prozor,
kao oko zasenčen slamnatim krovom; nedavno mu se na ovom prozoru pojavila kuna.
Kuna je kroz oko gledala u kuću, a on kroz oko napolje, životinja i čovek, oboje, za
trenutak ukočeno, a onda je životinja šmugnula. Mlečno staklo koje je on u dve-tri kasete
ugradio u vrata zveckaju mu u susret poslednji put, on otvara vrata i ulazi unutra, stoji
malo za stolom za crtanje gledajući naniže ka jezeru. Na stolu još leže crteži za njegovu
prvu građevinu usred Berlina, to mu je najvažniji posao u životu kao arhitekte, posao koji
ga je sada doveo do pada. Čuje kako kune grebu po gredama. Kune ostaju.

Spušta se ponovo niz stepenice, škripi drugi, petnaesti i pretposlednji stepenik, na

kraju gelendera sam je urezao grožđe i lišće vinove loze. Zaključava. U džepovima
pantalona zveckaju ključevi kojima se otvaraju i zaključavaju sva vrata kuće, čak i košnice
i drvene šupe; Cajs Ikon, sigurnosni ključevi, pravi nemački kvalitet neprevaziđen do
dana današnjeg. Zaključati. Dalje kroz sobu, pod njegovim koracima svetle ploče kamena

bojana888
peščanika, pedeset puta pedeset, kvaka na vratima predsoblja od mesinga, užlebljena sa
strane kako bi se bolje uhvatila palcem, pri pritisku naniže, kao i obično, ispušta metalni
uzdah iz sebe, ploče od peščanika pod njegovim koracima, trideset puta trideset, ptice na
vratima ka ostavi lete, lete već sto godina, cveće cveta već sto godina, grozdovi vise, rajska
bašta u dvanaest kvadratnih odeljaka; izvadio je vrata iz neke stare kuće sa nekog imanja,
ona svojom lepotom čine da se potpuno zaboravi na ono što skrivaju: na četku za ribanje,
metlu, kofu, čistača za patos i metalnu lopaticu. Usmeravati pogled! Uvek je mislio da
treba usmeravati pogled. U kuhinji kaplje voda iz slavine, trebalo bi je još zavrnuti. Kroz
okrugle prozorčiće se vide peščani put i drveće. Obojeno staklo čini golo drveće zelenim.
Usmeravati pogled! Prvi je dan Nove godine, vrtlar još spava, niko se ne šeta. Srećna Nova
godina! Za dva sata će sedeti u gradskom vozu ka Zapadnom Berlinu.

Zaključati. Zaključati i sakriti ključ. Bolje dati nego štetovati. Ne razbijati vrata,
samo da se ne savijaju ili ne pretesterišu rešetke kojima je staklo ulaznih vrata zaštićeno.
Ove šipke su ofarbane u crveno i crno, isto kao i šipke na carskoj školi za jedriličarstvo
koju je on opremio, a koja je neposredno nakon kraja rata dignuta u vazduh, niko nije
znao zašto. Zaključati.

Tri dimenzije su do sada bile njegov poziv - visina, širina i dubina - visoko, široko i
duboko je hteo da gradi, ali sada ga je stiglo četvrto - vreme, i sada ga ono izgoni sa
vlastitog ognjišta. Preko subote i nedelje nikoga ne hapsimo, rekao je službenik i još
jednom ga je pustio, dakle neće biti ubijen, samo bi trebalo da ode, napolje, marš, ostani
tamo gde sunce ne sija, teraj se do đavola: za dva sata će sedeti u gradskoj železnici koja će
ga dovesti do Zapadnog Berlina. Najmanje pet godina, rekao je službenik, za tonu
zavrtanja koje je sopstvenim novcem kupio na Zapadu kako bi gradio na Istoku, tonu
mesinganih zavrtanja za najvažniju građevinu svog života: na Fridrihštrase u Berlin-
Miteu. Građevina za državu, koja ga sada odatle tera. Mnogo manje zna nego što je nekad
znao.

bojana888
 Isplanirati domovinu, to je njegov poziv. Četiri zida oko komada vazduha, komad
vazduha iščupati kamenom kandžom iz svega što raste i buja i zatvoriti. Domovina. Kuća
je treća koža, posle sopstvene kože i odeće. Okućnica. Kuću praviti po meri, prema
potrebama njenog gazde. Jelo, kuvanje, spavanje, kupanje, sranje, deca, gosti, auto, bašta.
Da li sve to - ili to i to ne - uračunati u drvo, kamen, staklo, slamu i čelik. Dati životu
pravac, hodu tle pod nogama, očima pogled, tišini vrata. A ovo ovde je bila njegova kuća.
Projektovao je, da bi on i njegova žena sedeli, dve stolice sa kožnim jastucima; da bi on i
njegova žena posmatrali zalazak sunca - terasu s pogledom na jezero; zbog njihove
zajedničke radosti da primaju goste - uočljiv je dugački sto u sobi; za njegovo i njeno
smrzavanje - namenjena je kaljeva peć iz Holandije; njegovom i njenom umoru nakon
klizanja - klupa pored peći; njegovom crtanju za stolom za crtanje, istini za volju, atelje. A
sad bi trebalo da bude srećan da spase goli život, da zbaci treću kožu i sa svetlucavom
unutrašnjošću da se dokopa spasonosnog Zapada.

Kad se nalaziš iza neprijateljske linije, uvek imaj u vidu i odstupnicu. To je još u
Prvom ratu bilo lakše reći nego uraditi. Uspeli su da bace bombe na Pariz, ali onda je
dirižabl pogođen, počeo je da gubi visinu, na kraju se spustio na krov kuće u nekom
belgijskom selu i prekrio sopstvenu gondolu ogromnim mlitavim balonom. Kad su se on i
njegovi drugovi probili ispod tkanine, videli su dole u dvorištu nekoliko pilića kako
kljucaju u pesku, mačku kako spava na suncu, a kako seljani na njega i njegove prijatelje
nisu pripucali nego su doneli merdevine. Shvatili su da su ovo selo već zauzeli Nemci.
Dakle, čistom slučajnošću nisu pobijeni, već im je dozvoljeno da se spuste u život niz
belgijske merdevine. Iz dirižabla se na svet gledalo kao na reljef, ali sa tako velike visine
nije se moglo videti kuda prolazi linija fronta. Nemačka okupaciona zona je za njih bilo
selo kome su imali da zahvale za spas života, za belgijske seljake ono je bilo čitava
domovina, a front je prolazio verovatno tačno između brkova usnule mačke. Toliko tanko
ne sme da bude više nikada, naučio je tom prilikom. Ide levo oko kuće, pored

bojana888
rododendrona, pod njegovim nogama su rešetke kojima je tokom Drugog rata pokrivao
podrumske prozore. „Sklonište Manesman” stoji na rešetki, i sada usred mira. U Drugom
ratu bio je već prestar da bi se borio, ali na svoj način je ipak povećao vlastitu okupacionu
zonu. Uvek napadaj iz pravca sunca, glasilo je prvo pravilo borbe u vazduhu.

Izjutra je svetlost sunca prelazila preko borova koji su stajali pred kućom, terasa je
u to vreme još ležala u senci kuće, a maslac se nije još otopio na stolu za doručak. Preko
celog dana sunce je obasjavalo dve livade sa leve i sa desne strane puta koji se spuštao do
vode; sestre njegove žene su ležale tu u travi ili su sedele sa svojom decom, igrale se,
spavale, čitale; sunce je prošaralo put naniže, probijalo se kroz krošnje hrastova, igličastog
drveća i leski, do čvrstih stepenica, osam puta osam stepenika, lomljeni kamen peščanik,
prirodni; sunce je dole kraj jezera prodiralo između jova, samo tu i tamo do crnog tla
obale, koja je još bila vlažna. Što se više približava svetlucavom ogledalu jezera, to glasnije
šume krošnje, to je senovitije unaokolo, pomračenje, „Skloništa Manesman”, i sve to samo
da bi zaslepilo posetioca u leto još pri prvom koraku ka molu; taj bi onda hodao između
sunca i vode do kraja mola, a da je ko tu išao osim njega, video bi: nikoga više nije bilo iza
koga bi se pružale senke. Ovde je sunce padalo sasvim preko njega, preko njega i jezera, a
jezero je svoj odsjaj vraćalo, a on, koji je sedeo ili legao na sam kraj mola, posmatrao je ovu
igru, izvukao bi usput neki trn iz ruke koji mu se zabo prilikom sedanja ili leganja, udišući
katran kojim je drvo bilo zaštićeno, slušao bi čamac kako pljuska u kućici za čamce, lanac
kojim je vezan tiho bi zazvečao, video bi ribe u prozirnoj vodi kako stoje, rakove kako se
zavlače, osećao je tople daske pod svojim stopalima, svojim nogama, svom stomaku,
mirisao sopstvenu kožu, ležao ili sedeo tu, zatvarajući oči zato što je sunce tako svetlo. A
ispod zatvorenih kapaka video bi plamenu loptu.

Da gruda, kuća i jezero nisu njegova domovina, ništa ga nikada ne bi zadržalo u

Istočnoj zoni. Sada mu je domovina postala zamka. On je krajem rata sa Rusima u Berlinu

bojana888
pet noći pregovarao i pio, kako bi sprečio transport mašina iz svog stolarskog preduzeća u
Berlinu; svoj arhitektonski biro i preduzeće je čak i spasao od prvog talasa nacionalizacije,
sa socijalističkim pozdravom; Šperovo odbijanje mu je pod crvenima konačno donelo i
posao u Fridrihštrase, ali sada, šest godina posle rata, komunisti su opet krenuli ka
njegovom preduzeću, sad im je palo na pamet, iznenada, usred mira, protivnik se ne
ispušta iz vida, „Sklonište Manesman”. Kao deca životinji, čije biće uopšte ne razumeju,
oni bi joj sada otkinuli glavu, a onda bi se čudili zašto je to čudo prestalo da se trza.

Čitavog života radio je za to da novac pretvori u nešto stvarno, prvo je kupio jednu
polovinu grude i izgradio na njoj kuću, kasnije drugu polovinu sa molom i kućicu za
kupanje pride, čitav njegov teško zarađeni novac je ovde bio urastao, doslovno je
ukorenjen kao hrast, jova ili bor, da se novac uloži to je ranije značilo ulagati novac u
nesigurnim vremenima u postojane vrednosti, tako je naučio, u međuvremenu je,
nažalost, onome što je naučio stvarnost iskliznula iz ruku, u bajkovitom neredu koji su
Rusi ostavili Nemcima bilo je samo za žaljenje ako bi kome pripadao komad zemlje, a ne
leteći ćilim.

Ko gradi, taj samo pričvrsti svoj život za zemlju. Da ostajanju dodeli telo, to je
njegov posao. Unutrašnje stvaranje. Tamo gde ničeg nema, valja dubiti još dublje. Spolja
bojeno staklo na prozorima dnevne sobe, kraj kojih sada prolazi, deluje mutno i sprečava
da se proviri, svetlo postaje živo tek sa druge strane stakla, tek tada zapravo ono postaje
vidljivo kao svetlo, naime, onda kada se koristi. I Direr je kroz takva obojena okna video
od sveta samo svetlo, a ne sam svet, sedeo je unutra i stvarao sopstveni svet. Ako je
Direrova žena htela da zna ko prolazi nimberškom pijacom, ona je morala da otvori jednu
malu klapnu kako bi pogledala dole ka trgu. Što su deblji zidovi i što su manji prozori to je
manje toplote bilo izgubljeno za ukućane. Poljski kamen, slama, četka za ribanje, sve su to
materijali iz ovog kraja. Nad olukom, na prelazu od slemena do okapnice, badža. Mala
kuća bi trebalo da izgleda kao da je odavde izrasla, kao nešto živo. Dimnjak je sam ozidao.

bojana888
Sa radnicima i seljacima uvek se razumeo. Ali ne i sa ovom državom u kojoj jedan
službenik ne zna šta drugi radi.

U toku leta je pred odlazak plivao još jednom. Sada, u januaru, takođe je otišao da
se okupa, ali ne u jezeru. Tom jadnom vicu se ne bi više nasmejala ni njegova žena, koja se
inače tako rado smejala. Kada je to bilo da je ovde poslednji put plivao ni sam više ne zna.
Ni to da li u nemačkom jeziku ima takvih vremena koja stvaraju remek-delo koje kroz
prošlost objavi budućnost. Možda negde početkom septembra. Poslednji put, tada još nije
bio poslednji put, zato ga i nije zapamtio. Tek od juče je poslednji put. Kao da vreme
može, makar ga sasvim čvrsto držao u rukama, da se bacaka, koprca i da se razvlači kako je
kome volja. Dole u kućici za kupanje sigurno još visi njegov zeleni peškir. Možda će se
njime sada neko drugi brisati. Kada je preuzeo kućicu za kupanje od Jevreja, njihovi
peškiri su još visili tamo. Pre nego što je njegova žena mogla doći na ideju da ih opere, on
je otišao da pliva i obrisao se jednim od ovih tuđih peškira. Tuđi peškiri. Fabrikanti
peškira, Jevreji. Frotir. Prva klasa. Kako da ne. Njegov prvi zahtev da ga prime u kulturnu
komoru Rajha je propao zato što je na pitanje da li je arijevske rase napisao i da i ne. U
svakom obliku napada je potrebno približavanje protivniku od pozadi. Frotir. Jedan
službenik, koji je prema njemu bio blagonaklon i koga je poznavao još iz školskih dana,
objasnio mu je da rasa pradeda i prababa za ovaj zahtev nije važna. Nakon toga je ponovio
zahtev i drugi put, i na arijevsko pitanje sada odgovorio sa da, priloživši dokaze o svom i
ženinom poreklu do generacije deda i baba, i konačno bio je primljen. Da i ne.
Međuprostor između dasaka kućice za kupanje bio je napunjen kudeljom. Sve je samo
provizorno urađeno. Pa ipak je platio Jevrejima polovinu tržišne vrednosti. A to baš i nije
bilo tako malo. Na brzinu se drugi kupac i nije mogao naći. Kudeljom. Mati majke
njegovog oca. Da i ne. Kupovinom poseda pomogao je Jevrejima da finansiraju svoj
odlazak. U Afriku valjda. Ili u Šangaj. Dobro ili zlo. Kupovinom poseda je finansirao
odlazak svog ne iz upitnika. U Afriku ili u Šangaj, svejedno. Teraj, teraj ga, teraj, teraj. Da

bojana888
i ne. Napad iz pravca sunca. Napasti iz sunca u sunce, dok sve ne izgori. A onda gasiti
Krajinskim morem. Da i ne. Valjda su pustinje u Africi i prašume u Kini bile dovoljno
velike da tamo njegovo ne umre od gladi, od žeđi, da ga rastrgnu divlje zveri. Da li su
arijevskog porekla? Da. Ali zašto on mora sada da ide? Baron Minhauzen je sam sebe za
vlastitu pletenicu izvukao iz živog blata. Ali živo blato nije bilo njegova domovina.
Arhitekta sada zna mnogo manje nego što je znao nekada. On se obrisao jevrejskim
peškirom i ponovo ga obesio o klin. Beli frotirski peškir. Prva klasa. Kasnije je postao član
kulturne komore Rajha. Potom je dobio dozvolu da sagradi zaklon za čamce pored mola.
Njegov frotirski peškir, koji još visi dole, sada je zelen.

Kapija se zaključava spolja drugim ključem koji je poneo za svaki slučaj. Cajs Ikon.
Nemački kvalitet, majstorski. Kvaka kapije bila je, kada je u cik zore ovde došao, još
vlažna od rose. Arhitekta napušta prednji deo bašte kroz malena vrata na ogradi i izlazi na
peščani put. Ako se idući okrene, ponovo će mu se ukazati pogled spreda, kao da nikada
nije ni bio unutra, vidi se isto ono što bi se prvo pojavilo pri dolasku. On stavlja ključ u
džep od pantalona i ide preko do auta. Biće da vrtlar još spava. Kasnije, tokom dana, on će
možda iseći veliku plavu smrču koja se prekjuče srušila. Ali on, kome plava smrča pripada,
kao i zemlja između njenog golog korenja, tada će već biti u Zapadnom Berlinu.

bojana888
 VRTLAR

U proleće, na strani kuće prema putu, on pravi cvetnu leju u koju, po gazdinoj
želji, sadi mak, božur i žuto šumsko cveće, a u sredini žbun petunije. Da bi omeđio leju,
jednostavno pobode oko cveća nekoliko šimširovih sadnica u zemlju, one će se ukoreniti i
narasti. U leto na obe livade postavlja prskalicu koja se dva puta dnevno pola sata bacaka
tamo-amo, prvi put u rano jutro, drugi put u smiraj dana, dok on sam zaliva leju, ruže i
šiblje. Zatim odseca osušene cvetove, orezuje šimšir. U jesen prvi put trese orahe, od
krckanja oraha i njihovih mekih čaura ruke su mu sasvim crne; potom sakuplja osušeno
granje koje se tokom oluja odlomilo sa hrasta i nekih borova i palo na zemlju, seče ga,
pravi cepanice i slaže u šupu za ogrev.

Godine 1936. krompirova zlatica već prelazi Rajnu i kreće se ka istoku, 1937.
dolazi do Elbe, 1938. se širi na oblast oko Berlina. Vrtlar strpljivo iznova i iznova sakuplja
zlatice sa lišća petunija koje su teško pogođene ovom pošasti kao jedina biljka ponoćnica u
vrtu. Gnječi jaja štetočine, čak pokušava da okopavanjem zemljišta oko žbunja pronađe
lutke i da i njih uništi. Ovog leta je peščani put i po nekoliko dana crn od buba. Ako su na
početku ove pošasti listovi divnog žbunja sa crvenim cvetovima bili samo izbušeni i
izgrizeni po ivicama, na kraju leta je od čitavog žbuna ostao samo skelet, nešto malo
rebara listova i goli glavni izbojak samog žbuna, dok su cvetovi već odavno bili otpali. Na
gazdinu preporuku, vrtlar uklanja ostatke petunije i umesto nje sadi čempres kao novo
središte cvetne leje.

bojana888
 FABRIKANT PEŠKIRA

Hermina i Artur, njegovi roditelji.

On sam, Ludvig, prvorođeni.

Njegova sestra Elizabeta, udata za Ernsta.

Njihova ćerka, njegova nećaka, Doris.

Zatim njegova supruga Ana.

I sad deca: Eliot i mala Elizabeta, nazvana po njegovoj sestri.

Eliot maloj dobacuje loptu. Lopta se kotrlja preko trave do leje sa zasadom ruža.
Elizabeta neće da je uzme, zna da ruže bodu, zato tamo brat trči, provlači se između
cvetova, povija ih na stranu laktovima i nogom izbacuje loptu natrag na travnjak. Ruže
mešaju svoju crvenu boju sa tamnijom crvenom iz šiblja bugenvilija, koje rastu na zidu
kuće uokvirivši svojim cvetovima prozor dnevne sobe.

Sa „adlerom” putuju duž obalskog puta ka istoku. „Adler”, kaže Artur, senior,
nemački kvalitet. Da, kaže on, Ludvig. Isporučuju ih čak i ovde?, pita otac. Da, veli
Ludvig, i nas su ovde isporučili. Pored njega sedi njegova majka Hermina, na zadnjem
sedištu Artur, otac, i Ana. Artur i Hermina, Ludvigovi roditelji, su u poseti. Za dve nedelje
vraćaju se kući. Ana je u njihovu čast obukla svoj beli kostim. Žaket - komada 1, suknja -
komada 1 (Pik i Klopenburg), nabavljeno radi emigriranja, početkom 1936, 43 marke i 70

bojana888
pfeniga.

Kod kuće. Na komšijskom zemljištu puno posla, tu su geometri, nekoliko radnika i

preduzimač, arhitekta iz Berlina. On stoji u tri-četvrt pantalonama vezanim ispod kolena i
pozdravlja ovamo. Hajl! Dođi da te podignem, kaže ujak, Ludvig, Doris, svojoj nećaci. Bor
u visini njegovih ramena ima drvenu grbu, na nju on podiže dete. I šta vidiš, pita je.
Crkveni toranj, kaže Doris, pokazujući prema jezeru.

Ah, kaže senior, kakav pogled. Rajski, kaže Hermina, majka. Artur i Hermina,
Ludvigovi roditelji, su u poseti. Za fotografiju, koju pravi neki drugi izletnik, njegova,
Ludvigova, žena Ana seda na hladnjak „orla”, majka Hermina se oslanja na zidić iza koga
se planina okomito survava ka moru. Njegov otac Artur i on stoje iza žena. Planinski lanac
sa druge strane zaliva drži njih četvoro zajedno kao pozadina. Nakon ručka odvešće se
dole do lagune, do plaže, možda će plivati, vode Indijskog okeana su tople i blage, u
poređenju sa zapadnom obalom gde besni Atlantski okean. Dve nedelje kasnije Artur i
Hermina, Ludvigovi roditelji, vraćaju se ponovo kući.

I don’t want anymore, kaže mala Elizabeta, i trči u kuću. Eliot uzima loptu u ruke,
tapka njome nekoliko puta o zemlju, pa zatim ona i on odlaze unutra. Kuća je sada, usred
leta, tako vrela da se sveće na božićnom drvetu ponovo savijaju.

Zamisli, kaže senior dok sa visoko podvijenim nogavicama stoji u toploj vodi
lagune, moja jedrilica se u proleće prevrnula, malo pred obalom. Tvoj otac je sam ušao u
vodu i pomagao oko ispravljanja, kaže majka Hermina. Pantalone podvijene u Krajinskom
moru. Pantalone podvijene u Indijskom okeanu. Dečak iz sela koji je dojedrio iz
brodogradilišta bio je sasvim bled, veli mati. Možeš misliti, nekoliko trenutaka je bio pod
brodićem. To ga je uplašilo. U poseti su Artur i Hermina, Ludvigovi roditelji. Dve nedelje

bojana888
kasnije vraćaju se kući.

Kuća. Kad pada kiša, oseća se lišće iz šume i pesak. Sve je malo i blago, čitav predeo
dole kraj jezera je tako pregledan. Lišće i pesak su tako blizu da bi se mogao njima
pokrivati, samo kad bi hteo. Jezero nežno liže obalu, liže ruku koja mu se pruža, poput
mladog psa, a voda je meka i ravna.

Elizabetu je Ludvig zvao mala po svojoj sestri. Kao da je njegova sestra skliznula
tako duboko u zemlju da je ponovo izašla na drugoj strani sveta, skliznula kroz zemlju i
iste godine ju je na drugoj strani sveta rodila njegova žena. A ćerka Elizabete, njegove
sestre, Doris?

Gvozdeno telo ašova zariva se uz oštar zvuk kroz šljunak u zemlju. Levo na
susedovom zemljištu iskopani su temelji. Hajl!

Eliot u jednom skoku preleće nekoliko stepenika, iz kuće pravo na travnjak, a onda
juri do smokve da bi sebi nabrao nekoliko svežih plodova. Ana mu viče sa otvorenog
prozora dnevne sobe: Donesi i za Elizabetu nekoliko! Eliot kaže: All right. Za svoju decu,
Eliota i malu Elizabetu, zasadio je smokvu i ananas u zadnjem delu bašte.

Why does Lametta hang on the tree?, pita ga mala Elizabeta. It is supposed to look
as if drvo stoji u zavejanoj zimskoj šumi, kaže on, Ludvig, njen otac. What is a zavejana
zimska šuma?, pita mala, Elizabeta. A deep forest, kaže on, in which the ground and all
branches su pokrivene debelim snegom, a sa grana vise ledenice.

bojana888
 Hajde da prvo vidimo šta će biti, kaže on, Ludvig, svom ocu. Ali makar ćemo vrbu
danas da zasadimo, kaže mu otac Artur i pruža lopatu. To sam obećao Doris. Sa susednog
imanja čuje se kako zidari mistrijama udaraju o ciglu. Hajl! I sam vlasnik zida, kaže otac,
to nije loše. Ludvig kopa rupu za vrbu. Zemlja je crna i vlažna, tako blizu vode.

Zemlju za ruže vrtlar osvežava uvek u proleće. On prevrće kompost i prosejava ga

kroz sito. Ludvig sam orezuje ruže. Celeste i New Dawn ovde napreduju bolje nego bilo
gde u svetu, jer ovde nikad nema mraza. Kakve divne ruže, kaže njegova majka Hermina.
U poseti su Artur i Hermina, Ludvigovi roditelji. Za nedelju i po vraćaju se ponovo kući.
Uvek treba seći okca okrenuta na spoljnu stranu!, kaže njegova majka Hermina. Znam,
kaže on, Ludvig, dosipajući čaj. Jedan servis za čaj (firma Rozental), kupljen 1932, 37
maraka i 80 pfeniga.

Uvoznik kafe i čaja, s imanja preko puta, već je došao do temelja, kaže otac Artur.
Ludvig kopa rupu za vrbu. Isti arhitekta, kaže njegova majka, tvoj sused sa leve strane. Taj
sam zida dimnjak, to sam još ranije video, kaže Artur, Ludvigov otac, taj je u redu. Ana
trenutno želi samo molo i kućicu za kupanje, kaže Ludvig, a onda ćemo videti šta dalje.
Radnici na imanju sa desne strane se nešto dovikuju. Ovo je dovoljno, veli Ludvig i zabada
ašov u zemlju kraj rupe. Njegov otac gleda ka Krajinskom moru koje tiho pljuska. Kuća.
Ovo je tvoje nasledstvo, kaže mu otac. Znam, kaže on, Ludvig, očev sin jedinac.

Eukaliptus šumi glasnije nego bilo koje drugo drvo koje je Ludvig ikada čuo da
šušti, šumi glasnije od bukve, lipe ili breze, šumi glasnije od bora, hrasta ili jove. Ludvig
voli ovaj šum i zato se, kad god mu se ukaže prilika, odmara u senci ovog moćnog
krastavog drveća, jednostavno samo da bi čuo kako se u milijardama njegovih srebrnastih
listova hvata vetar.

bojana888
 Artur, otac Ludviga i Elizabete, Dorisin deda, podiže sa zemlje tanko stablo,
postavlja ga u rupu, doziva Doris i kaže joj: Drži ga! Doris balansira na ivici rupe i s obe
ruke drži stabalce. Kuća. Žene se približavaju, Ana nosi u ruci Dorisine cipele, Elizabeta
veli Ludvigu: Lepo će vam ovde biti. Da, da, kaže Ludvig.

Majmuni skakuću između oguljenih stabala. Najjači se usuđuju da prvi uzmu svoj
deo mamca. Ako ih čovek hrani, oni veruju da je on slabiji i počinju oštro da ga napadaju
ako neće da im da više ili ako im ne daje dovoljno brzo. Stajati sasvim mirno i povlačiti se
natrag. U auto, kaže Ludvig Eliotu i Elizabeti. I ne spuštajte prozore, kaže Ana.

Artur kaže svom sinu Ludvigu: Sad pusti mene. On sam grabi ašov i baca zemlju
natrag u rupu oko grumena sa korenom. Ludvig obgrli Anu, svoju buduću ženu, oboje
posmatraju široku svetlucavu površinu jezera. Kuća. Zašto svi tako rado gledaju u vodu,
pita Doris. Ne znam, odgovara Ana. Doris kaže: Možda zato što je iznad jezera uvek tako
puno praznog neba, zato što bi svako hteo jednom da vidi ništa, kaže Doris. Možeš da
pustiš, kaže Artur Doris.

Eukaliptusovo drvo duboko isušuje tle, ono uzima vodu ostalom rastinju. I nakon
svakog šumskog požara njegovo seme prvo ponovo proklija, potiskujući tako sve druge
biljne vrste. Time što eukaliptus redovno odbacuje suvo granje on sebi štedi vodu, ali
pomaže raspirivanju požara, koji je, iako škodi pojedinačnom drvetu, koristan za širenje
čitave vrste. Osim toga, zbog drveta natopljenog uljem, njegovo stablo se lakše zapali nego
drugo drveće. Između stabala novoizrasle šume je golo tle, a zemlja crvenkasta od požara.
Lišće eukaliptusovog drveta šumi mnogo glasnije od bilo kog drugog drveta koje je Ludvig
ikada čuo da šušti.

Kada vrba bude porasla i svojom kosom bude golicala ribe, ti ćeš ovde još biti u

bojana888
poseti kod svojih rođaka ili rođaki i sećaćeš se kako si pomogla pri njenom sađenju, kaže
baba Hermina maloj Doris. Moji rođaci i rođake?, pita Doris. Nikad se ne zna, veli Artur i
smeši se budućoj snahi Ani. Hermina kaže: Oni još plivaju u Avramovom kotlu sa
kobasicama. A mogu li da se jedu?, pita Doris. Gluposti, promrsi Ludvig, njen ujak,
dodavši: Dođi, pomozi mi. Oboje utabavaju zemlju oko stabla. Jednim parom velikih
cipela, kupljenih 1932, maraka 35, i jednim parom malih bosih stopala. Kuća.

Eliot i mala Elizabeta trče pred mlazom prskalice za travu koja se vrti tamo-amo,
puštaju da ih poprska voda i onda ponovo trče. Eliot otkida list smokve i otresa kapljice na
Elizabetu. Elizabeta takođe otkida jedan list i drži ga pred licem da bi se sakrila od starijeg
brata.

Doris uzima nekoliko žireva i baca ih u jezero. Vidi, ribe, kaže, pokazujući svom
ujaku Ludvigu krugove talasa. Bogat ulov. Sutra je tamo preko kod arhitekte slavlje
povodom podizanja krova.

Šta radite vi tu?, dovikuje Ludvig. Mala Elizabeta mu šapuće iza smokvinog lista:
Uterivanje u raj.

Hermina i Artur, njegovi roditelji.

On sam, Ludvig, prvorođeni.

Njegova sestra Elizabeta, udata za Ernsta.

Ćerka njih dvoje, njegova nećaka, Doris.

Zatim, njegova supruga Ana.

A sad deca: Eliot i mala Elizabeta, nazvana po njegovoj sestri.

bojana888
 Doris, idemo da izvadimo vodu i zalijemo drvo kako bi nam lepo poraslo, kaže
deda Artur.

Ludvig zna da, zbog suvih grana koje često padaju, nije sigurno odmarati se u šumi
eukaliptusa. Ali on tako voli da sluša šum lišća. Kod kuće je rado svirao klavir. Kod kuće je
proizvodio peškire, kao i njegov otac. Ovde je otvorio radionicu za automobile i
specijalizovao se za kvačila i kočnice. Ovde je njegov vrtlar dobio od nekog službenika
olovku i zabo je u kudravu kosu. Olovka se drži. Uz to je pečatom u vrtlarov pasoš dodato
jedno C i na taj način mu se zabranjuje ulazak u javne parkove. Od kada je on, Ludvig,
ovde, nijednom više nije pipnuo klavir. Mala Elizabeta svira njegove stvari, ide na časove i
brzo uči kao da je, još pre nego što je rođena, ipak uspela da ponese od kuće nešto što nije
imalo nikakvu težinu: muziku.

Kako se beše zovu planine na dnu jezera?, pita Doris svog dedu. Koje planine?,
odgovara Artur pitanjem. Ludvig kaže da je vrtlar to malopre ispričao Doris: Krastavac,
Crni Rog. Keperling, Hofte, Golać i Bulcenberg. I Mindahovo brdo. Golać, ponavlja
devojčica i kikoće se. Volela bih da imam takvo pamćenje kao moj brat, kaže Elizabeta.
Preko puta se čuje lupanje stolara, oni su skoro gotovi sa krovom. Hajl! Hoće da naprave
krov od trske, kaže otac Artur. Tako nešto moglo bi da prođe i za vašu kućicu za kupanje.
Videćemo, kaže Ludvig.

Otac i on sa stolarima procenjuju mesto na kome bi trebalo da stoji kućica za

kupanje. Deset metara udaljena od vode, ali ne paralelno s obalom, već bi trebalo da se
izgradi malo ukoso, da se okrene ka jezeru kao kakvoj bini. Na imanju uvoznika kafe i
čaja, s desne strane iza ograde, sada već stoje zidovi budućeg prizemlja, kvadratni otvori za
prozore ostali su slobodni, a temelji za doksat duboko u tlu, terasa se planira na mestu sa

bojana888
koga se gleda, u zavisnosti od toga gde se stoji, u kući, ili obratno, u drveće i jezero.
Ludvig savija tlocrt. A unutra ćemo staviti makar krevet na sprat i stočić za pranje, kaže
otac. Mi ovde nikad nećemo provesti noć, oče, kaže Ludvig. Artur je nešto promrsio, ali
na to se niko nije obazirao.

Savijenim planom tlocrta Ludvig ubija komarca koji se upravo spustio na očevu
ruku. S leve strane prestaje udaranje, a s desna struganje zidarskih mistrija preko gole
cigle. Za danas je gotovo. Ovo ti je nasledstvo, kaže senior. Da, kaže on, Ludvig, znam, i
stavlja tlocrt za kućicu za kupanje (dužina 5,50 m, širina 3,8 m, materijal za spoljne
zidove: drvo, materijal za krov: trska), stavlja tlocrt zajedno sa komarcem u futrolu. U
nemačkom regalu će komarac, spljeskan između mnogo papira, provesti dugo, dugo
vremena, kasnije će se možda čak i skameniti, ko zna.

Osam gvozdenih nosača, na to idu ploče sastavljene od po osam dasaka, od nosača

do nosača po jedna ploča, molo je dugačak osam metara, katranom ofarban u crno da bi
drvo duže trajalo. Ana uzima malu Doris u ruke pre nego što ova stupi na molo, jer se
plaši da bi mala mogla da upadne u vodu. Doris obavija nogama Anino telo. Hajl! Elizabet
kaže: Pusti slobodno, ona ne pada.

Dođi povešću te u krevet. Još ima svetla. To ni leti nije drugačije. A Eliot? On je
već stariji. Ali ja neću. Ma hajde već. But only if you carry me. All right. Mala Elizabeta
obavija nogama Anino telo. Ana nosi devojčicu, telo na telo, nosi nju na sebi. Možda će
sada hteti da se oženi Anom, jer mu se jako dopalo kako se njeno telo pomerilo napred da
bi držalo težinu male devojčice.

Kad je ovde zima kod kuće je leto, i obratno. Na kartama za skat Ludvigovih

bojana888
roditelja, Artura i Hermine, uvek je polovina kralja s jedne strane linije, a druga polovina
s druge. Tako slično se, moglo bi se pomisliti, ogleda i on, Ludvig, koji je bio fabrikant
peškira kao i njegov otac, sada na ekvatoru, šaljući odavde natrag sliku jednog
automehaničara. Eukaliptusi šušte, kad se na to tako gleda, kraj bunara pred kapijom, a
jezerska voda otiče kroz središte zemlje postajući more, ne zove se ona uzalud podzemna
voda. Elizabeta, međutim, čak liči na Elizabetu.

Sada već zalazi sunce, kaže Doris. I kada budeš starica, kaže joj deda Artur, sedećeš
ovde na obali da bi gledala kako sunce tone u jezero. Kuća. Zašto?, pita devojčica. Zato što
svako gleda sunce što duže može, kaže Hermina, Ludvigova majka, Dorisina baba.

Ponekad, ako čovek ima sreće, oko Stolove gore vidi se i salveta. To je magleni veo
koji je pri izlasku sunca nežnoružičast. Stonu srebrninu je ostavio tamo, ali je zato
spakovao ukrase za božićno drvo. Dvanaest štipaljki od aluminijuma za sveće, lampione,
zvezdu od slame, venčić i vrh od stakla. Kupljeno 1928, 14 maraka, 70 pfeniga. What are
ledenice?, pita ga njegova mala Elizabeta. Tokom zimskih dana provedenih na jezeru,
Ana, njegova buduća žena, naučila je njegovu nećaku Doris da kliže. Šta je to sneg?, pita
ga njegova mala Elizabeta.

Hermina i Artur, njegovi roditelji.

On lično, Ludvig, prvorođeni.

Njegova sestra Elizabeta, udata za Ernsta.

Ćerka njih dvoje, njegova nećaka, Doris.

Zatim njegova žena Ana.

A sad deca: Eliot i mala Elizabeta, nazvana po njegovoj sestri.

bojana888
 U martu ’36, krajem zime, on, Ludvig, ispratio je sa svojom ženom Anom zimu
kroz Gibraltarski moreuz, desno je obala Evrope, levo je obala Afrike. Proći kroz sve to iz
zime u zimu. Ovde zimi nema snega, ima samo kiše, mnogo kiše, pa i pored toga on se
ovde više smrzava nego što se ikada kod kuće smrzavao. Njegovi roditelji su 1937. kod
njih u poseti na dve nedelje. Majka kaže: Lepo vam je ovde, i vraća se nazad. Njegov otac
kaže: Ali šteta za tvoje nasledstvo, i vraća se sa majkom nazad, Mala Elizabeta još dugo
nije rođena, ni mali Eliot, oboje još plivaju u Avramovom kotlu za kobasice. Njegovi
roditelji su bili u poseti ovde. Artur i Hermina iz Gubena bili su u poseti kod svog sina
Ludviga, koji je emigrirao u Kejptaun, i sada se vraćaju u Guben, kući, iz leta u leto, kroz
Girbaltarski moreuz natrag, desno je afrička obala, levo evropska obala. On i njegova žena
Ana još izvesno vreme stoje u luci. On ništa ne govori, a ni njegova žena.

Kada su se Artur i Hermina 1939. ipak iznova potrudili da izađu iz zemlje, prodali
su Ludvigovo imanje sa molom i kućicom za kupanje za polovinu tržišne cene susedu
arhitekti. Arhitekta je platio porez na dobit službi za finansije u visini od samo 6% zbog
prednosti koju je izvukao iz ovog posla - čišćenje od Jevreja.

Novac od prodaje od koga je trebalo da roditelji Artur i Hermina, na Ludvigovu

hitnu molbu, uplate prevoz, mora da se prebaci na deponovan nalog dok pasoši ne budu
gotovi. Otprilike u ovo vreme im se zabranjuje i ulazak u javne parkove. Eliot uči da silazi
preko tri stepenika do bašte, a da se ne drži majci za ruku. Ludvig sadi sa vrtlarem, koji
ima tako kudravu kosu da bi se i olovka u njoj izgubila, smokvu i prve od tri palme
ananasa.

Kada je Holandija ušla u rat, pasoši za Ludvigove roditelje već su bili gotovi, ali sad

bojana888
više nije bilo moguće prebacivanje novca na račun Društva za brodsku plovidbu. Ludvig
zna da nije sigurno odmarati se pod eukaliptusom. Ali on voli njegov šum. Čak ni kada
vrtlar odmahuje glavom, olovka ne ispada. Eliot progovara svoju prvu reč. Ana je po drugi
put trudna.

Dva meseca nakon što su Artur i Hermina u Kulmhofu kod Licmanštata ušli u
plinski vagon, nakon što su Arturove oči iskočile iz duplji dok se gušio i nakon što se
Hermina u samrtnoj borbi, jednoj ženi, koju nikada ranije nije videla, uneredila po
nogama, njima oboma, kao i njihovom sinu Ludvigu, koji je emigrirao, biva oduzeta sva
imovina preostala u Nemačkoj, svi računi se poništavaju, a stvari se prodaju na licitaciji.
Čitava imovina Artura i Hermine, između ostalog i novac od prodaje imanja na jezeru, na
kome je jedna kućica za kupanje i jedan molo, pripada Nemačkom rajhu, koji zastupa
ministar finansija Rajha.

Grad se još naziva i Muterštat, Moederstadt, Mothercity. Nedugo pre Božića Ernst,
Ludvigov zet, Dorisin otac, biva tokom prinudnog rada na izgradnji autoputa zaražen
pegavim tifusom i nekoliko dana kasnije umire. Na Veliki ponedeljak i Elizabeta i Doris bi
trebalo da krenu na put. To će biti sasvim kratko putovanje, piše Elizabeta svom bratu, još
iz voza. Jedan otvarač za pivo, abonosovo drvo sa glavom od cinka, kupljeno 1927, 2
marke, 30 pfeniga. Ludvigov odgovor iz Kejptauna do Varšave putuje šest nedelja tamo,
šest nedelja natrag, vraća se neotvoren. Tri meseca kasnije rađa se mala Elizabeta. U
Muterštatu, na najlepšem kraju sveta.

bojana888
 VRTLAR

Kada se imanje proširilo, gazda nalaže vrtlaru da sruši ogradu i poseče borove na
višem delu bivšeg susedovog imanja. Vrtlar obara drveće, seče na cepanice, slaže ih u šupu
za drva. On iskorenjuje žbunje na gornjoj zaravni dodatnog poseda i u kasnu jesen počinje
da kopa rupe za voćke: pet jabuka, tri višnje i tri kruške, po naredbi vlasnika kuće.
Prilikom kopanja nailazi, nakon tankog sloja humusa, na sloj kamena, koji razbija, dok se
po talasastom toku peščanog sloja, koji provodi podzemne vode što teku dole, može
prepoznati kako je pre više hiljada godina vetar šibao preko jezera, a ispod peska je
konačno plava glina kao i svuda u ovom kraju. Vrtlar kopa rupe za biljke do dubine od 80
centimetara i ispunjava ih kompostom kako bi se voćke dobro primile. Od cevi za
drenažu, koje je sproveo na starom posedu pod zemljom, odvaja jedan par kako bi dodatno
navodnio mlade voćke. Vrtlar zatrpava gornji sloj tla i seje travu između mladih voćki. Još
pre prvog mraza trava počinje da niče na goloj zemlji.

bojana888
 ARHITEKTINA SUPRUGA

Poznaješ li ovoga? Dakle.

Ona sama mora ponovo da se nasmeje, iako je ovaj vic već tako često pričala. Ona
se smeje, a i ostali se smeju, ona se zaista rado smeje, još kao dete bi se čvrsto smejala, tako
je njen tata nazivao taj smeh, čvrsto nasmejala, kao da je njeno telo čvrsto držalo smeh,
kao da nikako neće da ga pusti, i još se trese, i to bez svoje želje. I njene starije sestre, koje
su nju, malenu, svuda morale da vode sa sobom, smejale su se kada bi ona gledala razroko,
ili kada bi pravila grimase, ili kad bi ih ubeđivala da je prah za kijanje lekovita so za nos,
ili da je čili biber paprika. Ona je kijala, praskala u smeh ili pljuvala, a ostali su se smejali.
Htela je da postane akrobata na žici ili krotiteljka, ali to nikome nije rekla, pa ni svom
ocu, velikom veziru koji je u stvari bio veliki konzul, da se smeje i putuje čitavog života
dok će njene sestre i dalje rasti, postajati debele i podobijati decu. Ona će za to vreme
stalno i zauvek biti na turneji. Veliki vezir, koji je zapravo bio veliki konzul, potrudio se,
kada je dovoljno odrasla da balansira na žici ili da kroti lavove, da je pošalje na obuku za
stenografkinju. Stenografija je, tako je vezir govorio krotiteljki, vredna kao šest stranih
jezika. Stenografija i pisanje na mašini je potrebno celom svetu, vikao je veliki vezir. Sada
je sedela sa mužem i nekolicinom prijatelja napolju na terasi, oko jednog velikog lonca u
koji su ubacivali rakove, sami su ih ulovili u jezeru to popodne, i onda ih kuvali sve dok
ovi ne bi pocrveneli. Držala je u rukama rakova klešta i još se smejala. Tako je i pre rata
ovde sedela sa mužem i još nekoliko komšija, ili sa prijateljima tokom rata do kasno u noć,
na terasi sa pogledom na jezero, i tako je i dalje sedela. Rado bi do u večnost jednostavno
tako sedela.

bojana888
 Pre nego što je upoznala svog muža, za koga je nakon obuke počela da obavlja
stenografske poslove, nikada nije verovala da će jedna od najvećih avantura moći da
nastane na venčanju. U to vreme je njen muž još bio oženjen svojom prvom ženom,
posedovao je, kako se to govorilo, ženu i dete. Prvi put u njenom životu plakanje je
nekoliko večeri zaredom zamenilo mesto u njenom telu sa smejanjem. Tri četvrtine
godine je bilo potrebno dok joj šef nije dao prvi poljubac, još pola dok ona nije počela da
zbija šale o zajedničkom životu, a onda još nekoliko meseci dok nije legao u travu pored
nje, tokom jednog od njihovih izleta u okolini Berlina, na obali ovog širokog svetlucavog
jezera, i iznenada rekao: Ovde bismo mogli da živimo, zar ne? Artistkinja na žici je tek
ovog dana shvatila da neko ko sve moguće poseduje, između ostalog ženu i dete, prvo
mora da prestane sa sedenjem, mora da se uspravi, da krene i tek mnogo, mnogo kasnije
da dobije na tempu, da bi na kraju, ako uopšte dođe do toga, mogao da skoči i da kao
takav, dok skače, negde hteo i da se spusti, a ne baš tako nigde. Tek ovog dana, kada joj je
rekao: ovde bismo mogli da živimo, zar ne?, i dok je ležala na leđima i videla kako se
borovi povijaju pod plavim nebom - od tog dana joj je postalo jasno da će on doći kod nje
samo ako bude spremna da ga čeka na ovom sasvim određenom komadu zemlje, ne
previše udaljenom od Berlina. I tada je mlada stenografistkinja, koja bi najradije čitav
život provela po turnejama, na sopstveno iznenađenje odgovorila: Da.

Potrajalo je još oko pola godine dok on zaista nije sastavio kupoprodajni ugovor i
dao joj da ga potpiše, kako tokom njegovog predstojećeg razvoda polovina imanja ne bi
otišla njegovoj tada još venčanoj ženi i njihovom zajedničkom sinu. Sve to je trajalo taman
onoliko koliko je i mislila, a zatim još jednom upravo onoliko koliko je mogla da izdrži i
na kraju izvesno vreme preko granice izdržljivosti. Prilikom potpisivanja ugovora o
kupovini zemlje na jezeru bila je tako iscrpljena da je pri reči gruda, koju je njen budući
muž koristio za posed, neminovno morala da pomisli na već odavno završenu berlinsku

bojana888
zimu, tokom koje je još kao dete potajno skočila na zaleđenu reku Špre, i upravo komad
leda na koji je doskočila slomio se od potresa i počeo da plovi niz maticu. Klizanje i
održavanje ravnoteže, smrzavanje u pokvašenim cipelama i, na kraju, hvatanje za pružene
ruke, merdevine i štapove; međutim, posebno strah da će otploviti iz Berlina pre nego što
nekom pođe za rukom da je spase, toliko su je iscrpli da je, dok je s nje još kapala voda,
zaspala u rukama čoveka koji ju je odneo kući njenim roditeljima.

Nakon potpisivanja kupoprodajnog ugovora arhitekta se zaista razveo, kratko

vreme posle toga se njome oženio i počeo sa gradnjom kuće. Smejanje joj se vratilo, a njen
muž kao da je hteo da ovaj smeh zauvek ugradi u kuću, ispunjavao joj je svaku želju koja
bi joj pala na pamet: na rešetkama balkona njene sobe dao je da se iskuje gvozdena ptičica,
njen orman za odeću je sakrio snabdevši ga tajnim mehanizmom za otvaranje iza
dvostrukih vrata, za telefon je postojao mali odeljak u zidu pored njenog kreveta,
posteljina se držala ispod tri poklopca koji su oko njenog kreveta bili ugrađeni u oplate i
prekriveni roze svilom, neki prozori u kući dobili su okna od šarenog stakla, dve stolice za
trpezarijskim stolom, jedna je nosila njegove, a druga njene inicijale, a kapci na prozorima
u prizemlju su se otvarali i zatvarali - ukoliko bi se neko u blizini šetao, oni su se
zabavljali da tihim avetinjskim pokretima crnih kapaka isprepadaju neznanca. Kao da je
neki demon, koji je njima stajao na usluzi, začarao kuću - i ona se tome smejala. Da za
decu nije bila predviđena nijedna soba, za njih dvoje se podrazumevalo samo od sebe.

Ona je i dalje radila u birou svog supruga u Berlinu, ali subotom i nedeljom bi uvek
odlazili van grada, a kako je njen muž radio nacrte čas za ovog, čas za onog suseda koji bi
hteo da gradi kuću na jezeru i uz to još nadgledao radove, oni su sve više i više vremena
provodili na grudi, kako je njen muž i dalje nazivao posed, a krug njihovih prijatelja se
širio. Dok bi jeli rakove, započinjali bi, čas on, čas ona, da pripovedaju razne priče, i što su
bili uvežbaniji, to su lakše jedno drugom upadali u reč kako bi uvećali smeh gostiju, to su
sigurnije dolazili do svojih poenti. Da li smo vam ovo već ispričali? Kako je on njoj i kako

bojana888
je ona njega, kako je ona na to, a kako je ona, kako je njoj, kako se čudila, kako je
doslovno mislila da, i kako je on na kraju, dakle stvarno - kaže ona i nemo klima glavom,
kako bi ispunila pauzu koja sada sigurno nastupa. Njen muž dodaje, ona ubacuje, on
dopunjava, ali ona mora još ovo da kaže, da, i on joj daje za pravo. Malo pre vrhunca ona
se sama smeje unapred, tada konačno nastupa poenta, svi se smeju, smeju i smeju. Još
jedno pivo? Još jedna čaša vina? Rado. Za mene, molim te ne. Možda čašu vode. Tako
arhitekta i njegova supruga provode vreme sa gostima tokom mnogih večeri.

Arhitektina žena, koja još od udaje zna kako se avantura zapravo uvek sastoji od
toga da se izložiš onome što je nekom strano, zaboravlja na svoju urođenu strast za
pokretom i prelazi u stanje mirovanja na jednom mestu, a posed se pritom pokazuje ne
samo zbog njegovog položaja na vodi već kao ograda na koju ona pristaje. Sestre, koje su u
međuvremenu obe postale majke, gledaju sa mola za njom, dok ona kraulom pliva duž
rute parobroda i još preko toga, tako da se njena kapica za kupanje vidi još kao tačka
veličine glave čiode, dok one ostaju na obali da bi se u plićaku samo pljuskale sa svojom
decom; sestre rado jedu rakove, ali vrište kada njihova mlađa sestra životinju što se
praćaka uhvati za vrat i bez gađenja je ubaci u mrežu; ako se ljuljaška sestričine i sestrića
zaplete o granu velikog hrasta, ona je ta koja smesta ruke i noge zarije u procepe kore i
spretno se uspne, zajahavši granu pogura ka napred i, kao da to nije ništa, oslobodi
konopac iz lišća. Starije sestre i njihova deca se siti naspavaju dok domaćica ne pozvoni na
doručak; ona, međutim, šeta još pre doručka najmanje jedan sat, kvaka ulazne kapije je
često još vlažna od rose, ona šeta gore do šume, pa se s pogledom na jezero vraća preko
polja do kuće. Svakog leta posećuju je sestre sa svojim prinovama po nekoliko nedelja na
grudi, kupaju se, jedu i razmenjuju recepte, gledaju ove bez dece kako se smeju i sa svoje
strane tope tela u senci tokom podnevnog odmora, oporavljaju se, što se kaže, ali nekako
ne izgledaju baš, dok tako izbegavaju sve napore, kao žene koje se oporavljaju, već pre kao
da čekaju nešto, a čekanje im ne pada lako.

bojana888
 I tako prolaze godine, a sve su kao jedna. Da li je navala majskih koka bila trideset
sedme, ili pak godinu dana kasnije, sada više ne bi mogla da kaže, do današnjeg dana seća
se samo zvuka koji se čuo kada je sa svojim nećakama tokom izleta na biciklima vozila
preko buba, koje su pretvorile peščani put u tamnu gmizavu površinu, kako je tada
krckalo pod gumama to još pamti. Sva su leta kao jedno. Da li je bila trideset osma ili
trideset deveta, možda već i četrdeseta, kada su počeli da koriste molo susednog imanja
koji je stajao prazan i kada je njen muž izgradio kućicu za čamce. Kućicu za čamce je
svakako izgradio tek kada je susedno imanje pripalo njima; ali kada je to bilo? Leto za
letom plivanje, sunčanje i branje malina po obodu šume preko puta kuće, iz jeseni u jesen
slušaju kako vrtlar grabulja, mirišu palež trulih gomila, zimu za zimom jure saonicama sa
jedrima po ledu, zatim promrzlim prstima skupljaju jedra i brzo se povlače u kuću: grejati
ruke u rerni dok ne zabole, Uskrs za Uskrsom sakrivati jaja između prvih cvetova za
nećake i bratance. Sve kao jedno. Danas može biti danas, ali i juče i pre dvadeset godina, i
njen smeh je smeh od danas, od juče, i isto tako smeh od pre dvadeset godina; izgleda da
joj vreme stoji na raspolaganju kao kuća u kojoj može da uđe čas u ovu, čas u onu sobu.
Znaš li ovoga? Dok se čitavog života smejala, njena plava kosa neprimetno je postala seda.
Danas, ili juče, ili pre dvadeset godina, sedi sa prijateljima oko velikog lonca u kome
plivaju rakovi, koje je poslepodne sigurnim zahvatom ščepala za vrat i kasnije tako dugo
kuvala dok nisu pocrveneli. Jesti takvog raka uopšte nije jednostavno. Prvo se životinji
otkine glava i ispije sok, zatim se otkinu klešta i štapićem za ražnjiće iščačka meso. Kod
raka je najbolje meso iz repa, to se naziva njegovim srcem. Pre nego što se to može pojesti,
moraju da se uklone creva i rakove iznutrice.

Humor je kada se ipak nasmeješ, kaže ona tokom neke od letnjih večeri, u jednoj
od poslednjih dvadeset godina dok iz klešta isisava srž. Upravo je neki njihov prijatelj,
filmski reditelj, pričao kako je teško odeljenju maski da arijevske glumce našminkaju kao

bojana888
Semite za uloge grešnog jevrejskog šibicera Iplmajera i njegove drugove. Pri probnim
snimcima u svakom slučaju su izgledali kao da su ofarbani postojanim bojama, kaže
reditelj i uzdiše. Njen muž kaže da se treba nadati, a ona kaže: Humor je kad se ipak
nasmeješ. Humor je kad se ipak smeješ, kaže druge večeri, neke druge od poslednjih
dvadeset godina lomeći rakov oklop, dok njen muž prijateljima priča da mora da putuje na
Zapad i vlastitim novcem kupi zavrtnje za mladu republiku, jer se izričito zahteva od
njega da se drži predviđenog plana i da zgradu na kojoj je radio završi do treće godišnjice.
U čitavoj Istočnoj zoni nema zavrtanja, pa to je neverovatno, kaže on, a ona kaže: Humor
je kad se ipak smeješ. Letnje večeri, neke od poslednjih dvadeset godina, njen muž priča
jednom od gostiju kako su krajem rata Rusi pretvorili baštu u ergelu, kako je sve bilo
izgaženo, kako je čak i vrtlara video da plače. Njegova supruga ništa ne govori, ona upravo
briše rake o salvetu, a prijatelj, koji samo može da osudi ono što je izrečeno, na to kaže:
Humor je kada se ipak nasmeješ, i dok to izgovara peca sebi još jednog raka iz lonca. Da
nije bilo ove noći, ove jedne noći u ormanu u koji se ulazi, za koji je njen muž lično za nju
napravio nacrt, ona bi možda još verovala da je njen muž tada, kad joj je pružio da potpiše
ugovor, kupio komad večnosti i da ta večnost ni na jednom mestu nema rupu.

Još danas pomisli, kada neko govori o ratu, prvo na rat koji je njeno telo upravo
tada počelo da vodi protiv nje, kada su prve bombe počele da padaju na Nemačku. Uprkos
namirnicama kojih je bilo sve manje, njeno telo je postajalo debelo u inat razumu, dok su
drugi, koji su ranije bili debeli, na primer njene sestre, zbog uzbuđenja, a kasnije i zbog
gladi, postale prvo vitke, zatim mršave, a onda ispijene. Šesta armija je kapitulirala kod
Staljingrada, a već izjutra ju je obuzela vrućina, znoj joj se skupljao između usana i nosa
kao brkovi od finih kapljica, zbog znoja joj je bilo neprijatno, ali još neprijatnije joj je bilo
da ga obriše. Rusi su marširali ka Poljskoj. Više puta dnevno je imala vrtoglavice, tako da
je morala da se drži za kvake i ivice stola kako ne bi pala. I, na kraju, saveznici su stigli u
Normandiju. Plakanje joj se vratilo u telo, okupiralo ga i odbijalo da ponovo ode kao neki

bojana888
davno zaboravljeni vernik koji je hteo da joj nabaci krivicu o kojoj ona ništa nije znala.
Ona, koja je uvek tako dečački izgledala, stajala je sada svako jutro pred ogledalom, znojila
se, držala se za ivicu lavaboa da ne bi pala, brisala suze i izbegavala da pogleda u okruglo
lice mlečne boje s kojim nije delila uspomene; mnogo poznatije su joj, naprotiv, delovala
šarena stakla na prozorima sa desne i leve strane ogledala koja je njen muž još onda bio
ugradio samo zato što je ona to tražila.

U ovo vreme joj je bilo tako loše da je morala da zamoli jednu od sestričina da dođe
kod nje i pomogne joj u domaćinstvu, dok njen muž u Berlinu razgrađuje svoj biro, pakuje
papire i traži za njih sklonište sigurno od vatre. Kako je dobro što je telefonski aparat bio
tako blizu njenog kreveta, u niši, jer je i preko dana najčešće ostajala da leži. Dok je držala
slušalicu na uhu i saznavala od muža ko je zatrpan, koja kuća je srušena i kako je tesno
dole u podrumu, videla je šarena pera ptičice iskovane ria rešetkama balkona, a iza ptičice,
kroz granje bez listova svetlucajuće Krajinsko more. Tek nakon borbi kod Zelovskih
visova poslala je sestričinu na Zapad kod rođaka da je sačuva od susreta sa slovenskim
hordama, ona sama se smestila u orman iza dvostrukih vrata u koji se moglo ući sa
poslednjim zalihama i nešto vode. A onda je došao Rus.

Neće da misli na reč, reč kojom ju je zvao, nezamislivu reč kojom je zauvek izbušio
rupu u njenoj večnosti. Njeno telo, u to doba već neplodno, njega je, koji je znao reč koja
ju je obesnažila, svom snagom privilo na sebe, i otprilike za vreme jednog porođaja ugušilo
njen smeh koji mu je tako dugo stajao na putu; te noći u skrivenom ormanu koji je njen
muž svojeručno za nju sagradio, jer je ona to tako želela dok je još bila cirkuska princeza,
konačno je prebegla neprijatelju. Tek nakon pada glavnog grada Rajha njenom mužu je
uspelo da dođe do nje, našao je izgaženu baštu i vrtlara koji je zbog pustošenja plakao.
Njegova žena dala mu je pola vekne hleba koju joj je Rus tu ostavio.

Sećaš li se? Muzičar je na turneji. Njegova žena u kasnom stadijumu trudnoće treba

bojana888
da ga obavesti kad se dete bude rodilo. Lozinka treba da joj bude: lubenica. Muzičar,
dakle, sedi na bini i svira. Jedne večeri kolega mu sa strane došapnu: lubenica, lubenica,
lubenica - s peteljkom su dve, ali treća - ne! Ima stvari kojima se uvek mora smejati. Ovaj
vic je uvek pun pogodak, uvek se svi smeju, smeje se arhitekta, smeje se i njegova žena
koja ga je sama ispričala, i posetioci se smeju. Muzičari, turneje, lubenice, sa i bez.
Otprilike pre petnaest godina je glumac Litke, koji je bio oženjen operskom, divom i živeo
na kraju peščanog puta, dodao još nešto i, naznačujući rukama grudi, citirao iz „Veselih
udovica”: Lubenice - ah - milioni! Muzičar, turneja, lubenica, sa i bez, to je pristajalo i
tokom rata kada im je uvoznik kafe i čaja iz susedstva ispričao da je kasapinova ćerka
upravo donela blizance na svet, iako joj muž više od godinu dana nije bio na dopustu s
Istočnog fronta. Muzičar, turneja, lubenica, sa i bez, arhitektina žena danas kaže direktoru
kombinata za gume, prijatelju svog supruga, nakon što je smejanje popustilo: Pa stvarno,
ja sam smatrala da je Hitler zaista nemoguć sa tim zahtevom da mi žene državi rađamo
decu - mi ipak nismo mašine. A njen muž je rekao: Moja žena je na svoj način bila
praktično u pokretu otpora. Direktor kombinata se smeje, i arhitekta sam, i njegova žena.

A pritom, kroz rupu koju je Rus krajem rata probušio u njenoj večnosti neprestano
curi vreme. Samo zato što nastupa teško vreme, nešto kao istorijska mlitavost, samo zato
što je vreme tako teško da mora da se čak pomiri sa povremenim bežanjem odatle, i šest
godina nakon rata arhitektina žena sedi još na njihovoj terasi, sedi tu pred loncem punim
rakova crvenih od kuvanja, servira svojim prijateljima, sama se najviše smejući, sigurne
poente, i gleda jezero koje je u međuvremenu postalo vlasništvo naroda. Vreme teče, dok
arhitektina žena, držeći podruku svog muža, još vodi prijatelje do kapije i maše im u
mrak; teče, dok bračni par ponovo ulazi unutra, tanjire prekrivene ljuskom od rakovog
oklopa slaže jedan na drugi i nosi u kuhinju; teče, dok mu ona govori da je već umorna, a
on kaže da će napolju popušiti još jednu; teče, dok se ona penje uz stepenice, svlači u
svojoj sobi, ogrće svilenim mantilom i ide u kupatilo, šarena stakla na prozorima sa desne i

bojana888
leve strane od ogledala su još crnja nego druga stakla noću; teče, dok žena seda na ivicu
svog kreveta da bi namazala noge uljem kamfora i grudi losionom od nane; teče, dok kroz
poluotvorena balkonska vrata svom mužu koji dole na terasi puši još jednu, poslednju
cigaretu, dovikuje laku noć; ističe i ističe dok ona ponovo kači svileni mantil krem boje na
kuku u plitkom delu ormana u koji se može ući; ističe i ističe, dok leže i tone u san. Isteklo
je. Uskoro će živeti u dvosobnom stanu u Zapadnom Berlinu, a kasnije u staračkom domu
u blizini stanice Zoo. Od prebega na Zapad pa do kraja svog života će sve što je u kriznim
vremenima najpotrebnije, dakle, spajalice, gumice, poštanske marke, ceduljice i olovke,
uvek držati u svojoj tašni nadohvat ruke. A u svom testamentu će imanje na jezeru i kuću
koja će večno mirisati na kamfor i nanu, koja pravno gledano i dalje pripada njoj, iako se
sve nalazi u zemlji koju ne sme da poseti zbog opasnosti da je ne uhapse, zaveštati svojim
sestričinama i ženama svojih sestrića. Ni u kom slučaju nekom muškarcu.

bojana888
 VRTLAR

Prema nacrtu vlasnika kuće, u proleće se na zemljištu dobijenom za pčelinjak,

pored voćki postavljaju košnice sa dvanaest rojeva koje gledaju ka jugu kako bi povećali
prinos drveća, kao i da bi uvećali količinu meda. Pored prostora za opsluživanje košnica
nalazi se prostor za vrcanje meda, a kako se vrtlar izvrsno razume u pčelarstvo i od tada
bezmalo sve vreme koje ne provede u vrtlarskim poslovima posvećuje pčelama, on uskoro
sebi postavlja provizorni krevet u prostor za vrcanje i, uz dozvolu vlasnika kuće, uskoro se
sasvim tu preseljava.

Poljski radnici na prisilnom radu pričaju da je krompirova zlatica odavno prešla

Odru i već je skoro pregazila Poljsku. U leto vrtlar dva puta dnevno zaliva cvetne leje i
čempres na onoj strani kuće koja je okrenuta ka peščanom putu, takođe zaliva i ruže i
žbunje forzicije na terasi na strani ka jezeru, a jorgovan na obodu velike livade: jednom
sasvim rano i jedanput u suton. Kada sedi na pragu pčelinjaka i odmara se, on se navikava
da puši cigare kako bi dimom držao pčele dalje od sebe. U jesen sakuplja lišće popadalo sa
velikog hrsta i spaljuje ga, seče suvo granje borova, cepa ga, odvaja veće komade i slaže
cepanice u šupu za drva.

bojana888
 DEVOJČICA

Sada niko više ne zna da je ona tu. Oko nje je sve crno, a jezgro ove crne sobe je
ona. To što nema nijednog proreza kroz koji bi ušlo svetlo trebalo bi da joj spase život, ali
takođe čini da se ni po čemu više ne razlikuje od tame. Ona bi tako rado imala neki dokaz
da je tu, ali dokaza nema. Ona, Doris, ćerka Ernsta i Elizabete, dvanaest godina, rođena u
Gubenu. Kome još pripadaju te reči o ovakvoj tmini? Dok sedi na maloj gajbi, a kolena joj
udaraju o zid pored nje, i dok namešta svoje noge čas nadesno čas nalevo ukoso kako ne bi
utrnule, vreme prolazi. Verovatno prolazi vreme. Vreme koje je, verovatno, sve dalje i
dalje od devojčice koja je ona jednom bila: Doris, ćerka Ernsta i Elizabete, dvanaest
godina, rođena u Gubenu. Nikog više nema ko bi joj rekao da li su ove reči bez vlasnika i
da su samo slučajno zalutale u ovu sobu, u ovu glavu, ili zaista njoj pripadaju. Vreme se
uguralo između nje i njenih roditelja, između nje i svih ostalih ljudi, vreme je otrglo i
zaključalo je u ovu tamnu odaju. Boje ima samo u onome čega se seća, usred ove tame koja
je okružuje, a čije je jezgro ona, sećanja u boji ima u ovoj glavi na koju je svetlo zaboravilo,
sećanje na nekog ko je jednom bila. Verovatno bila. Ko je bila ona? Čija je glava bila njena
glava? Kome su sada pripadala njena sećanja? Da li bi crno vreme išlo dalje i kada bi čovek
samo sedeo, da li bi vreme išlo sve dalje, a sa sobom ponelo i okamenjeno dete?

Planina Krastavac i Crni Rog, Keperling, Hofte, Golać i planina Bulcen. I

Mindahova planina. Kada ju je ujak tada podigao na grbu bora, izgledalo je kao da sa takve
visine zaista može da prepozna podvodne grebenove u vodi, čija joj je imena rekao vrtlar,
a koja je zapamtila do danas. Na najvišoj uzvišici stajao je zvonik potonulog grada, njegov
vrh uzdizao se visoko, vetrokaz je dopirao skoro do talasa. A dole na dnu, gde je voda bila

bojana888
sasvim mirna, na ulicama i trgovima grada, mogla je, kada bi zažmurila, čak da prepozna i
ljude, išli su okolo, sedeli ili stajali, ponegde naslonjeni. Kroz svetlucavu površinu jezera
videla je neme gomile svih tih stanovnika potonulih zajedno sa svojim gradom koji su se, a
da pritom nisu morali da dišu, sasvim prirodno kretali kroz vodu, u večnom životu nisu
išli drugačije, sedeli ili stajali drugačije nego pre toga na zemlji. Čučala je na grbavom
boru, držeći se za njegovo hrapavo stablo i odozgo gledala kako ribe u potopljenom nebu
plivaju nad gradom. Kada bi je ujak ponovo spustio, njene ruke su bile lepljive od smole, a
ujak bi tada uzimao pesak i njime joj skidao smolu.

Dok devojčica sedi u svojoj crnoj odaji i s vremena na vreme pokušava da se

uspravi, udarajući pritom glavom o tavanicu skrovišta, dok širom otvara oči a ipak ne
može da vidi zidove svoje prostorije, a tama je tako gusta da ne može da prepozna ni gde
se završava, u njenoj glavi se javljaju sećanja na dane kada je čitavo vidno polje, sve do
ivica, bilo ispunjeno bojama. Oblaci, nebo i lišće, lišće hrastova, lišće vrbe koje visi kao
kosa, crna zemlja između nožnih prstiju, suve iglice borova i trava, borova šišarka,
hrapava kora, oblaci i lišće, pesak, zemlja, voda i daske mola, oblaci, nebo i blistava voda i
kojoj se ogleda sunce, senovita voda pod molom, mogla se videti kroz pukotine kada bi
potrbuške legla na tople daske da bi se osušila posle kupanja. Kada je ujak već bio otišao,
deda ju je još dva leta vodio na jedrenje. Dedina jedrilica je sigurno još u brodogradilištu
na selu. Već je četiri godine u zimovniku. Sada, ne znajući da li je napolju dan ili noć,
devojčica hvata ruku koju joj je deda pružio, silazi sa mola na ivicu čamca, gleda kako
deda razvezuje čvor kojim je čamac bio privezan za molo i kako konopac ubacuje u čamac.

Svi prozori kuće u Ulici Novolipje, gde je devojčica sakrivena, još su širom
otvoreni, do pre nekoliko dana sve sobe su bile ispunjene ljudima koji su želeli da dišu, ali
sada je sve sasvim tiho. Ljudi iz soba su otišli, a ni dole na ulici više nema nikoga, niko više
ne prolazi kočijama, niko više ne govori, ne viče ili plače, čak se ni vetar ne čuje, nijedan

bojana888
prozor ne udara, niti jedna vrata. Dok devojčica sedi u svojoj crnoj prostoriji i kolena
namešta čas nalevo, čas nadesno, dok je s druge strane prostorije u stanu sve mirno i s one
strane stana, dole na ulici sve je mirno i s one strane ulice, i dok je u svim ostalim ulicama
četvrti sve sasvim mirno, devojčica čuje sve što je nekad bilo: šum lišća, pljuskanje talasa,
zavijanje parobroda, uranjanje vesala u vodu, kuckanje radnika sa strane, lupkanje jedra.
Od C-dura udaljava se sve dalje preko G-dura, D-dura, A-dura, E-dura, H-dura sve do Fis-
dura, povisilica za povisilicom. Ali od Fis ponovo do C je sasvim mali korak. Od sviranja
na svim crnim do sviranja na svim belim dirkama je najbrži put, neposredno pre nego što
se dođe do dečje lakog tonaliteta u C-duru, sve vrvi od povisilica. Tako joj je onda ujak
Ludvig to objašnjavao i isto tako Doris nailazi na to sada, u ovoj potpunoj tišini i praznini
sa sećanjem na vreme u kome je bilo svega.

Sada joj predstoji još samo jedan mali prelaz. Ili će umreti od gladi u svom
skrovištu ili će je pronaći i transportovati. Niko od onih koji su je poznavali ne zna više da
je ona tu. To prelaz čini tako malim. Korak po korak je došla ovde, skoro do kraja, to znači
da je put imao početak, a na tom početku, mora biti, tako je malo bila udaljena od života
kao što je sada od smrti. I sam početak je skoro sigurno izgledao kao život, možda je negde
unutra još bio neprepoznatljiv kao prvi deo ovog puta, za koji tek sada zna kuda on vodi.
Kada vrba bude toliko narasla da svojom kosom golica ribe, ti ćeš još biti ovde u poseti,
kod tvojih rođaka i rođaki, i sećaćeš se kako si pomagala da se ona zasadi. Da li je život
tada bio tako blagosloven? Kada misli na ujka Ludviga uvek ga vidi s ašovom u rukama na
obali jezera. Kada razmišlja o njegovoj verenici Ani, pada joj na pamet da joj je uvek, pre
nego što bi je podigla, govorila: Postani laka! Kao da devojčica može da smanji svoju
težinu. Kada je deda, bacajući poslednju put pogled na peškire vlastite proizvodnje,
zatvarao kućicu za kupanje, ostavivši ključ u bravi za onoga ko će ga naslediti, mislila je
na njegovu jedrilicu koja će ove godine prvi put ostati na suvom. U jesen su je roditelji
poslali kod tetke u Berlin, kako ne bi više bila izložena zadirkivanju školskih drugarica

bojana888
zbog svog jevrejskog porekla. Dve godine, nedelju za nedeljom, uvek nakon službe Božje
u crkvi, na Trgu Hoencolema, sela bi pored kuhinjskog prozora i pisala pismo roditeljima
od ponedeljka do subote, ali ih nije slala kako bi štedela koverte i poštarinu. Za poslednji
zajednički obrok sa roditeljima, koji su deportovani iz Ulice Levecov u Berlin - Moabitu,
tetka je spremila babure. Za Novu godinu joj je jedna drugarica poklonila vatu sa žitom.
Ako bi se vata navlažila, iz žita bi narasla mala šuma. Pri sakupljanju vune u januaru
oklevala je da, pored kape i velikog šala, preda i mali šal, njega je mogla da veže kao
turban, tako bi joj makar uši ostale tople, ali ako bi to neko video? Kako se putovanje za
Brazil odugovlačilo u školu je, na minus dvanaest stepeni, išla u cipelama umesto u
čizmama, kako bi se očeličila za južni pol, jer tamo je sigurno još hladnije nego u Berlinu.
Poslednje očevo pismo devojčica je trebalo da spali, tako je pisala majka, zbog opasnosti od
zaraze. Zakon koji bi devojčici omogućio da prisustvuje očevoj sahrani nije donet na
vreme. Jezero na kome je bilo imanje, koje je nekada pripadalo njenom ujaku, i na kome
je posle ujakovog odlaska provela još dva leta sa dedom i babom, bilo je tačno na polovini
puta između Gubena i Berlina. Da li je ona, Doris, ćerka Ernsta i Elizabete, dvanaest
godina, rođena u Gubenu, na ovom mestu već za polovinu puta udaljena od života, više ili
manje?

Sada mora da piški, ali ne sme da izađe iz sobe, to joj je rekla mama pre nego što je
otišla na rad. Majka više neće doći, jer su svi stanari tog stana otišli, svi stanari kuće u
Ulici Novolipje i svi stanovnici četvrti u kojoj se nalazi kuća. U međuvremenu je četvrt
verovatno zatvorena, jer je već dugo sve potpuno tiho. Ali, dokle god ova rečenica ima
važnost, ona će se zvati Doris: Doris, ćerka Ernsta i Elizabete, dvanaest godina, rođena u
Gubenu. Ona, dakle, ustaje, udara glavom o tavanicu svog skrovišta i pokušava da piški
tako da ne pokvasi dasku na kojoj sedi.

Siena, Panska i Tvarda. Krohmalna, Hlodna, Gržibovska, Ogrodova, Lezno i

bojana888
Novolipje u kojoj se nalazi skrovište devojčice, zatim Karmelicka, Gesija, Zamenhofova i
Mila. Kada se umre u dvanaestoj godini, da li se onda starost brže dostigne? Sve je
postajalo manje, sve manje stvari su morali da ostavljaju za sobom ili su im oduzimane,
kao da su već sada bili preslabi da nose sve što spada u život, kao da je neko hteo da ih
prisilnim olakšavanjem učini starim. Dva vunena ćebeta, bez perine, zaliha namirnica za
pet dana, ručni sat, ručna tašna, bez dokumenata. Tako je njena majka, vodeći je sa sobom,
ušla u geto, a deo grada u koji su ušle bio je lišen mnogih stvari. Tu nije bilo drveća,
nikakvog parka, niti reke, bilo kakvih automobila, tramvaja na struju, a bilo je tako malo
ulica da nije trajalo ni koliko Očenaš da ih zapamti sve kao molitvu. Šta je sve još
predstavljalo svet moglo je čak i dete lako da dostigne peške. I što se ovaj svet više
skupljao, to se kraj više približavao. Prvo je mali geto ispražnjen i raspušten, sada je bio na
redu južni deo velikog, a uskoro će svakako biti na redu i ostatak. Ne budi tako divlja,
uvek joj je govorio otac kada bi se klizala ukoso preko parketa kroz sobu, sada je mogla
biti divlje dete, ali ovde divlji znači: ne ići umesto nekog drugog, ne pokazivati glavu za
prebrojavanje, praviti se mrtav umesto javiti se za smrt, želeti preživeti, bez pića, bez jela.
Nikada u svom životu nije bila više divlja nego u ovoj maloj sobi u kojoj ne govori, ne
peva, ne može da ustane i u kojoj kada sedi udara nogama o zid. Ona, Doris, ćerka Ernsta i
Elizabete, dvanaest godina, rođena u Gubenu, divlje dete, gluva i slepa starica koja jedva
može da pomera svoje udove.

U Brazilu, rekao je otac, biće ti potreban šešir za sunce. Ima li u Brazilu jezera? Pa
naravno. Ima li u Brazilu drveća? Duplo višeg nego ovde. A naš klavir? To neće stati
unutra, rekao je otac i, zaključavši vrata, zatvorio kontejner u kome je stajao njen pisaći
sto, više kofera sa vešom i odećom, njen krevet sa dušecima i sve njene knjige. Ovaj
kontejner je sigurno još stajao u dvorištu neke gubenske špediterske firme, ali sve je to
bilo tako davno, da bi njen krevet, kada bi sada stigla u Brazil, sigurno bio premali za nju,
a košulje, čarape, suknje i bluze premale za više brojeva. Stan u Gubenu je ispražnjen

bojana888
tokom pakovanja kontejnera za selidbu u Brazil, nakon toga je devojčica poslata u Berlin,
a adresa njenih roditelja na koju je slala svoja nedeljna pisma menjala se više puta, od
jednog bednog kraja Gubena u drugi, još bedniji. Ali dokle god je bilo nade za njihovo
putovanje, ona i njeni roditelji nisu shvatali da time što se pakuju za Brazil sami svoje
uspomene odbacuju. Kada je njen otac dobio poziv za prisilni rad na autoputu, frižider,
koji je i za trope bio dovoljno siguran, još je stajao u dvorištu špeditera. Tek s očevom
smrću se pokazalo da je pakovanje njihove gubenske svakodnevice u tamu zapravo
nagoveštavalo pakovanje njih samih, a oba su predstavljala nešto konačno.

Jedino mesto koje je od tada moglo da ostane isto i o kome bi devojčica još mogla
nešto da kaže, odavde iz svoje tamne odaje, jeste imanje ujaka Ludviga. Možda je to razlog
što se sećala, jasnije nego svega drugog, tih nekoliko subota i nedelja i dva leta koje je
tamo provela. Po imanju ujka Ludviga još može da ide od drveta do drveta i da se sakriva
iza žbunja, može da gleda jezero i zna da je jezero i dalje tamo. I dokle god zna makar
nešto na ovom svetu, još nije u tuđini.

Zaista je još nedeljama pre toga, upravo onog dana u junu kada je njena majka
otišla u Gesiu da na crno proda ručni sat, a ona sama u Karmelika ulici kod jednog
prodavca otkrila knjigu čije joj je čitanje majka tako dugo branila, roman pod naslovom
„Sveti Ginter ili apatrid”, upravo tog dana je, stojeći u Karmelika ulici u gužvi, boreći se za
svoje mesto, listala knjigu i bila srećna što vlasnik privremenog štanda nema dovoljno
snage da joj zabrani čitanje bez plaćanja, upravo su toga dana svu njihovu imovinu iz
Gubena, obrnutim redosledom od onoga kojim su je majka i otac dve godine ranije
pakovali u kontejner za put u Brazil, gospodin Karl Fliger i dodeljeni mu kriminalistički
komesar Paušel, izneli iz kontejnera i priredili za aukciju. Ovog dana, tokom koga je tako
dugo stajala u Karmelika ulici i čitala, jer nije imala novca da kupi knjigu, a dokle god je
čitala nije morala da misli na punjene babure, niti na kolač od jaja sa prelivom od jabuka

bojana888
ili samo na običan hleb sa maslacem i solju, upravo ovog dana u junu, oko dva meseca
posle njenog dolaska u Varšavu, u Gubenu je, a da ona to nije ni znala, prodat njen dečji
krevetac, zaveden pod brojem 48, za 20,00 maraka gospođi Varniček iz Novogradske ulice
broj 17, njena posuda za kakao gospodinu Šulcu iz Ulice Stara pošta 42, samo nekoliko
kuća pored kuće u kojoj su oni živeli, a harmonika njenog oca, zavedena pod brojem 133
za 36,00 maraka gospodinu Mosmanu, Ulica Pijace soli 6. Uveče tog dana kada su ušli u
svoje prebivalište kratko pre policijskog časa, te večeri jednog od najdužih dana 1942.
kada je laki letnji vetar raznosio novine kojima su bila pokrivena tela mrtvih, a miris
raspadanja se širio unaokolo, te svetle večeri kada je, kako je već bila navikla, išla kući u
koloni kako se ne bi spoticala preko leševa, večeri onog dana kada se kao i svih drugih
večeri čulo plakanje dece bez roditelja iz hodnika kuća, te večeri, u ponedeljak, kada joj je
majka pružila krompir dobijen za ručni sat, verovatno poslednji koji je jela u životu, te
večeri je završena licitacija posteljine Ernsta, Elizabete i Doris, jedan par za cenu od
između 8 maraka i 40 pfeniga i 8 maraka i 70 pfeniga, zavedena pod brojevima 177 do 185,
spremljena u ormane za posteljinu porodica Vitger, Šulc, Miler, Zajler, Langman i Bril,
Klemker, Frelih i Vulf.

Tako tamno kao što je ovde bilo je verovatno i onda pod čamcem koji se prevrnuo
tik pred obalom, kada je dečak iz sela hteo da njime dojedri do mola. Pre nego što se
vratio u selo, devojčica ga je još odvela do malinjaka. Kasnije joj je za to dečak pokazao
kako se pliva. Sasvim blizu obale, gde je voda bila plitka tako da je prilikom plivanja
nogama dodirivala dno, prvi put je imala osećaj da je voda nosi. Ovog leta joj je susetka
pokazala kako se love rakovi. Ali, ima li uopšte rakova, jezera, čamca, malinjaka? Da li je
ovaj dečko još bio tu, mada ga ona nije videla? Da li je osim nje bilo ikoga na ovom svetu?
Sada joj je postalo jasno ono na šta sve vreme nije ni pomišljala: ako niko više ne zna da je
ona tu, ako ona više nije tu, ko uopšte zna nešto o svetu?

bojana888
 Ona nije primetila da tle stare kuće u koju se sakrila nije sasvim ravno, i budući da
je tako mračno da ništa ne vidi, takođe ne može da vidi kako se potočić ispod vrata njenog
skrovišta provlači napolje u napuštenu kuhinju, napuštenog stana, u napuštenoj Ulici
Novolipje u Varšavi. Kada je jedinica za oduzimanje vrednosti pod vođstvom nemačkog
vojnika preuzela stan, potočić je na kuhinjskom podu obrazovao jezerce.

Poslednji put mora da ide ka severu duž Zamenhofove, sunce joj bije u leđa. Pored
nje idu i drugi koje ne poznaje, svim srećnim okolnostima je ponestalo daha, sada svi
zauvek idu u svoju domovinu. Po praznim ulicama kojima povorka prolazi, blok po blok,
na pločnicima u senci kuća leže polomljeni stolovi i kreveti onih koji su ovim putem išli
pre njih. Tako, pošto geto nije bio naročito velik, devojčica zna tačno šta ostavlja za
sobom. Nabrajanje nekoliko ulica po imenu ne traje ni koliko Očenaš.

Šmeling je jednom, sa trupcem na ramenima, išao pešice čitavim putem od svoje

letnje kuće do susedne banje i kupališta u selu. Tako je trenirao mišiće ruku, rekao joj je
dečko iz sela. Ona je rekla da ne veruje, a dečko je rekao da jeste, da je on sam bio tu kada
je Šmeling stigao. Na kupalištu je Šmeling bacio trupac kao da je od papira, protegao se
jednom, zatim skočio u vodu i tako daleko otplivao da ga više nisu mogli videti. Jedan od
seljana je povikao: Ljudi moji, naš Šmeling se udavi! On je u to zaista poverovao i zato je
seljane uporno molio da zaplivaju i spasu boksera. Međutim, to je bila samo šala.

Od sto dvadeset osoba u vagonu tokom dvočasovne vožnje uguši se otprilike

tridesetoro. Kako je dete bez roditelja, nju, kao i nekoliko starih koji ne mogu više da
hodaju, i njih nekoliko koji su tokom vožnje izgubili razum, smatraju preprekom za
nesmetano odvijanje procesa, te je zato odmah po dolasku odvajaju, stavljaju pored gomile
odeće koja je velika kao greben Golać; mora da misli i seća se sopstvenog osmeha kojim se

bojana888
osmehivala kada je od vrtlara saznala za čudna imena tih plićaka. Dva minuta iznad nje se
nadima mestimično naoblačeno bledunjavo nebo, kao i uvek na jezeru pred kišu, dva
minuta udiše miris borova koji joj je tako dobro poznat, mada same borove ne može da
vidi zbog visoke ograde. Da li je zaista došla kući? Dva minuta oseća pesak pod cipelama,
nekoliko malih kremenova i šljunak kvarca ili granita pre nego što zauvek izuje cipele i
stane na dasku da bi je streljali.

Ništa lepše nego roniti otvorenih očiju. Zaroniti do nogu majke ili oca koje
belasaju, upravo su plivali i gacaju kroz plitku vodu natrag na obalu. Ništa lepše nego da ih
zagolicaš i kroz vodu prigušeno čuješ kako ciče da bi obradovali dete.

Tri godine je devojčica učila da svira klavir ali sada, dok njeno mrtvo telo klizi u
jamu, reč klavir se uzima natrag, sada se uzima natrag i skok unazad na vratilu koji
devojčica može bolje da izvede nego njene drugarice iz razreda, i svi pokreti koje pravi
mala plivačica, oduzima se hvatanje rakova, kao i ono malo znanja o čvorovima pri
jedrenju, sve to se oduzima i smešta natrag u nešto što još nije otkriveno i na kraju, sasvim
na kraju, uzima se i ime same devojčice po kome je niko više nikada neće zvati: Doris.

bojana888
 VRTLAR

U zimu vrtlar kolicima dovozi do kuće cepanice spremljene već tokom prošlih
godina i zagreva peć za vlasnicu kuće i njenu sestričinu.

On orezuje jabuku i krušku. U proleće pomaže vlasnici kuće pri donošenju kutija u
kojima je sve vredno spremljeno kako bi se spaslo od Rusa. Donosi vesla i držače za vesla
kad ona poželi da isplovi kako bi kutije potopila u plićak podvodnog brda Golać. Kada su
Rusi došli, smestili su dvesta konja u baštu, oko 70 na manju livadu direktno pred kućom i
oko 130 na veću, desno od puta koji vodi naniže ka jezeru. Konji tuku kopitima o tle što
upravo kopni i u toku jednog dana će se pretvoriti u blato, konji jedu sve što se oko njih
nalazi od krmiva: sveže listove i cveće grma forzicije, mlade izdanke jelovog žbunja i
pupoljke leske i jorgovana. Rusi konfiskuju čitavu zalihu meda. U ovo vreme je
krompirova zlatica, u suprotnom smeru od smera marša crvenoarmejaca, već došla do
Sovjetskog Saveza i dobro će im doći da opustoše polja krompira koja su Nemci čuvali.

bojana888
 CRVENOARMEJAC

Tokom noći je dovedeno još dvanaest konja. Ukupno ih ima preko dvesta u bašti,
oni brekću i tuku kopitima. Mladi crvenoarmejac prolazi između njih kao kroz štalu čiji je
krov nebo bez meseca. Miris životinja bolje štiti baštu od noći nego što bi to učinili zidovi
ili kapija. Crno drveće, crno žbunje, crna kopitima izgažena trava, crna tela životinja koja
su dečaku tako poznata da bi i slep mogao da ide od konja do konja i tako napipa put u
kuću. Mladić je ostalima naredio da još jednom krenu i po okolini potraže skrivenu stoku.
U kući smrdi na izlučevine njegovih ljudi. Što je bogatija kuća u kojoj borave, to se više
sere, kao da na ovaj način nešto što je ispalo treba ponovo da se vrati na mesto. Njegovi
ljudi su, bodreći se međusobno, srali na blistavi kameni pod, pišali na obojena vrata i
povraćali iza peći. Zato se on u ovoj kući smestio gore u maloj sobi sa balkonom. On sam
piša sa balkona i sere u bašti, ali samo zato što je pri tome radije sam. Tek u poslednje
vreme, otkako su tako duboko u nemačkoj teritoriji, bes vojnika je dostigao ovaj stepen u
kome rat vode i svojim telesnim izlučevinama. Što su više stupali u nemačke kuće, to im
se bolnije nametalo pitanje zašto Nemci nisu mogli da ostanu tamo gde im za boravak
ništa ne bi nedostajalo, ali zaista ni najmanja sitnica.

Mladi crvenoarmejac se držao podalje od svega što priređuju stariji vojnici, samo
od borbi nije. Zato je on, iako njegova koža još ima onaj paperjasti sjaj deteta, već major.
Sa petnaest godina dobrovoljno se prijavio nakon što su mu majku, oca i sestru ubili
Nemci. Svoju malenu sestru, imala je tek četiri godine, našao je kada se vratio iz ergele u
roditeljski dom. Plutala je u bunaru sa licem nagore. Noć pre toga je sa njim ležala u istom

bojana888
krevetu i disala. Od tada je uvek bio u prvim linijama, a u jednom trenutku je od
isterivanja pravde nastalo osvajanje, a od odbrane domovine bešnjenje po tuđini, u koju
on inače nikad u životu ne bi kročio. Kao bilje koje se iščupa i zavitla u širokom luku kroz
vazduh nosila ga je napred snaga što je ležala s one strane njega samog, s one strane još
dečjeg tela, i ona je činila da maršira, i bori se, i osvaja, da Nemce na karti pogura što dalje,
da ih pretera preko njihove zemlje, kroz Švajcarsku, ili Francusku, ili Austriju i Italiju, da
ih odgura što dalje do Sredozemlja ili Atlantika, da roni za njima u dubinu, sve dalje,
donde gde se pokreti neprijatelja i njegovi lični konačno dave istom tišinom. Njegova
sestra je verovatno istrčala iz kuće pa su je tu uhvatili Nemci. Otac, majka i starija sestra
su spaljeni u kući. Ruke, grudi i oči njegove majke su spaljene u kući.

Oko kreveta u kome sada spava je zid do pola visine prevučen roze svilom. Ova
svila sakriva velike kapke koji su uključeni u zid i koji se četvorostrukim ključem mogu
otvoriti, a iza kapaka je posteljina u kojoj on sad već danima spava. Posteljina miriši na
nanu i kamfor, isto kao i jutarnji mantil krem boje koji je našao u plitkom ormanu preko
puta kreveta. Ovaj plitki orman je pobočno, desno i levo od drvenastih stubova, ugrađen
kao vrata u zid i otvara se mesinganom glavom, s unutrašnje strane je smešteno ogledalo u
visini čoveka. Kada je zaposeo sobu, crvenoarmejac je otvorio vrata da bi video šta se iza
nalazi, video je da tamo visi jutarnji mantil i, ne znajući zašto, uzeo je tkaninu u ruke i
pomirisao je, nana i kamfor; ogledalo je za to vreme nemo ogledalo njegovu sliku, od
kratke ruske kose do sasvim istanjenog đona čizama u kojima je iz domovine domarširao
ovamo, u nemačkom ogledalu; zatim je ponovo zatvorio vrata. Od tada, s vremena na
vreme, kada je uveče sam u sobi, ide do plitkog ormana, otvara ga, ne znajući zašto, uranja
lice u tkaninu krem boje, ne pridaje nikakvu pažnju slici iz ogledala, u nekom trenutku
ponovo zatvara vrata i leže u krevet. I ove noći hvata glatku svetlucavu tkaninu, trlja je
među prstima, trlja jednu hrapavu stranu o drugu, duboko udiše nanu i kamfor pre nego
što zatvori orman i legne u krevet, oko njega zidovi presvučeni roze svilom, vrata balkona

bojana888
otvorena ka tami, a ispod u bašti tiho njište konji, tuku i brekću u ogromnoj tmurnoj štali
koja se diže do zvezda.

A onda još jedan zvuk u ovoj noći, šušanj kao od kuna koje na tavanu imaju
gnezdo, jednu je uhvatio juče, krzno visi na rešetkama malog balkona, opet šuška iza zida
u koji je ugrađen plitki orman. Mladi crvenoarmejac brzo ustaje, pre nego što može i da
pomisli da u jednom zidu, ako je sve kako treba, za nekakvu kunu nema mesta. On otvara
vrata i istog trenutka nastaje tišina iza zida na kome visi jutarnji mantil. Korakne nazad i
počinje da posmatra plitki orman odozgo naniže, posmatra drvene stubove koji ga štite s
boka, tek sada vidi da se ne naslanjaju sasvim na pod, ima nekoliko milimetara
međuprostora koji odvajaju stubove od poda; sad kada je klekao na pod, ugleda i potpuni
krug točkića, sakriven skoro sasvim unutar stubova. Tek sada vidi i da je u mekom podu
od plute direktno pred plitkim ormanom već urezan polukrug, iako se vrata s ogledalom
otvaraju uvek sasvim lako. U preostalom deliću sekunde u kojoj on sve to misli i shvata,
pomišlja i shvata takođe da sa druge strane plitkog ormana diše neko ko sve njegove misli
već zna i sada čeka kraj ove veoma, veoma duge sekunde.

On se hvata za revolver, tiho zatvara vrata s ogledalom, a onda iznenada snažnim

potezom povlači metalnu glavu, a da je pritom ne okreće kao obično. Kao što je očekivao,
jedan od drvenih stubova se odvaja od zidnog panela i plitki orman popušta uz tiho
škripanje od jakog trzaja, kao da je mladić otvorio debelu stranu neke drvene knjige. On
gleda u do sada skriveni, tihi orman, vidi žakete, haljine, mantile, košulje i bluze koji vise
nabijeni jedni do drugih, u pregradi iznad su džemperi, marame i šeširi. Šipka za vešalice i
police za odeću gube se desno od otvora za vrata u tami. Tamo, takođe, nešto šuška, ali
mladi crvenoarmejac ne može ništa da vidi. Samo ga zapahnjuje veoma žestok zadah urina
i izmeta, a između haljina se vidi lonac pun nečisti. Jedni seru iz straha, drugi jer ne mogu
iz svog skrovišta, a treći iz besa, pomisli on, a sve zajedno zove se rat. Možda su Nemci
ranije suviše toga sakrivali, pomisli on sada kad je naišao na tajni orman za odeću, čak su i

bojana888
posteljinu sakrivali u zidove, a grejanje iza drvenih rešetki. I nisu nijednom računali da će
ih rat zapljusnuti, sve su to sakrivali samo pred sopstvenim pogledima. Sada će sve
konačno da bude pokidano: haljine, komadi nakita, bicikli, stoka, konji i žene. Sada ih svi
vide drugačije, i oni sami moraju to takođe uvideti. Sve će se na svetlu pokidati ili
koristiti, ko živi, taj se nikad više neće oprati, a koga zatrpaju, taj će da truli i počeće da
zaudara.

Crvenoarmejac se probija pozadi između haljina sa revolverom uperenim u tamu,

dok ne naiđe na telo koje, kada ga on uhvati, počinje nemo da pruža otpor. Pre rata je
crvenoarmejac bio dete, a tokom rata se za korišćenje žene nikada nije interesovao, ali
ovde, dok ponovo opasuje revolver da bi s obe ruke mogao da uhvati ono što se pod
njegovim stiskom batrga, toliko je zaokupljen time da ščepa i zgrabi, i tim hvatanjem i
grabljenjem je priteran tako blizu da i pre nego što može da shvati šta radi, u tami
dodiruje grudi žene koja se još brani i svojim otimanjem ga nagoni ka sebi, zatim oseća
njenu kosu na svom licu i, konačno, kada je priteruje u najdalji ugao, i kada ga ona ujede
za ruku, pa joj on onda zavrne ruke iza leđa, zapahne ga miris kamfora i nane, miris
bolesti koji se širi u krevetu, taj miris zrelosti i mira.

Stišava se i mirno počinje da ljubi usne koje ne može da vidi, on koji se još nikada
nije poljubio u usta, ljubi ove, najverovatnije nemačke, usne, pune i možda pomalo ocvale,
ali on to ne može da proceni jer se još nikada nije ljubio u usta; onda pušta ruke i mazi
ženu po glavi, ona se više ni ne brani, čuje je kako počinje da plače, on je mazi po glavi
kao da je teši, ali onda više ne zna šta dalje da čini, iako je često viđao šta su radili njegovi
ljudi u sličnim situacijama. Mama, kaže, a ne zna šta kaže, tako je tamno da se ni
sopstvene reči ne mogu videti, ona ga gura od sebe, on se sapliće, pada, ona mu prilazi, on
pokušava da je opet drži, grli pritom njena kolena, ona samo stoji mirno, onda ona povlači
haljinu naviše, on prislanja čelo na njeno telo, izgleda kao da je gola pod haljinom, on

bojana888
duboko uvlači miris života koji prodire iz kudravih dlaka. Ona kaže jednu-dve reči, ali ni
njene reči ne mogu se čuti u tamnom skrovištu. Možda rat postoji samo u nejasnim
linijama frontova, jer sada, kako on gura svoju glavu među njene noge, možda samo zato
gura među njene noge jer ona zna da vojnik ima oružje i pametnije je ne braniti se, ona
preuzima vođstvo, a onda opet obrnuto i tako dalje. A sad kada mladi vojnik, možda samo
iz straha pred ženom, gura svoj jezik među kovrdžave dlake, a ukus koji oseća podseća ga
na gvožđe, izliva se, isprva blago, a zatim jače, vreli talas preko njegovog lica, žena mu
mokri po licu, onako kako su njegovi ljudi popišali oslikana vrata dole u predvorju kuće,
tako i žena piša po njemu, dakle ipak vodi rat, ili je to ljubav, vojnik ne zna, oba izgledaju
tako slično; sada kada on treba da preuzme vođstvo, on i dalje kleči, a u toj vlazi mu teku
suze niz lice, njegove suze iste su topline kao i veliki tok što ga preplavljuje i meša se sa
suzama ovde, u dubini tog nemačkog ormana. Umesto da preuzme vođstvo on i dalje kleči
pred njenim nogama i glasno rida, ali možda je upravo njegova slabost ta što ženu mnogo
delotvornije razoružava nego što bi mogla sila. Jer ona ga konačno povlači naviše, suši mu
lice nekim od komada odeće među kojima stoje i tiho mu šapuće. Ne nedostaje mnogo da
ga ona malom pljuskom po guzi potera iz ormana, kao kad se neka majka oprašta od svog
sinčića koji polazi u školu.

Tamo odakle je on nečeg takvog nije bilo. Izgleda kao da je detinjstvo prestalo
zajedno sa zavičajem. Tamo gde je bio njegov zavičaj devojčice koje su išle u školu nosile
su dve kike ili podvijene pletenice sa velikom trakom od crvene svile i trouglastu
maramu. Glavu bi držale uzdignuto na način kakav nije video ovde u Nemačkoj ni kod
jedne žene, kao da im je sve oduzeto što bi mogle da podviju. Tokom letnjih večeri bi
šetale tako uzdignute glave, išle bi u grupi od dve ili tri, razgovarale i nasmejale se kada bi
videle dečake da stoje naslonjeni na lipu, smejale bi se i prolazile pored, laste bi letele, a
dečaci su samo sedeli i stajali oko lipe i tek ponekad, sasvim retko, uspevalo bi im da stupe
sa devojčicama u razgovor na putu ka kući, a samo jednom je devojčica prihvatila

bojana888
dečakovu ponudu i sela na klupu pod lipom, i svi dečaci, nezgrapni i paperjasti, odmah su
ustali, gurali su se i rvali dok je devojčica tu sedela i sa njima se šalila otprilike pet minuta.
Žene koje se na ulici ili u svojim stanovima sasvim otvoreno nude kao ovde u Nemačkoj
on u svojoj domovini nikada nije video, niti bilo kakve ozloglašene slike ili časopise. Pre
dva-tri grada, u nekom nemačkom foto-ateljeu čiji je izlog bio razbijen, a zidovi razrušeni
bombama, njegov pogled je, dok su njegovi ljudi pljačkali radnju, pao na zgužvanu sliku
što je ležala na zemlji, na njoj je video kako jedna gola žena drugoj goloj preti bičem. Ova
fotografija je bila tako daleko od mozaika koji su krasili gradsku kuću najvećeg najbližeg
grada u njegovoj domovini, kao Rusija od Nemačke. Na tim mozaicima je bilo žena sa
snopovima u rukama, mladih studentkinja koje su držale retorte u rukama i majki sa
decom na kuku. Posmatrati kako devojčica pri kupanju raspušta svoju pletenicu, a onda
videti kako kosa pada, bilo je kod kuće dovoljno da se on zaljubi, žene sa bičem su se,
naprotiv, vezivale za uništene i opljačkane foto-ateljee, onako kao da su stajale na
gomilama i gomilama razbijenih stvari, poskidanih i odbačenih, i bičevale se da bi sa
posebnom zluradošću sve zapalile i sravnile sa zemljom. Njegovi ljudi su ovakve i slične
fotografije uzimali i nosili ih u jaknama svojih uniformi, prislonjene uz fotografije svojih
žena i devojaka. U školi je učio da se u Sovjetskom Savezu sejalo seme za srećnu
budućnost čovečanstva. Ali sada, na ratnom putovanju kroz Nemačku, sovjetske muškarce
je sustizala prljava prošlost koja im je do tada bila nepoznata i nosila ih natrag u tuđinu. Pa
ipak je postojala granica, ako se uzme u obzir da je Poljska od početka rata bila praktično
ukinuta, na kojoj su se Rusija i Nemačka sudarale.

Žena sada ponovo napada u tišini, napada u njegovo središte - ne sanjaj toliko
govorila mu je uvek majka - kroz pantalone ga hvata za ud i pritiska mladića na pod,
mnogo je jača nego on, sada se baca preko njega, ovde nema pokrivača, ona hoće da ga
pokrije, ova kobila, iskusnim rukama svlači mu pantalone i natače se na njega, zajahala ga
je, hvata ga za grlo i davi šapućući mu pri tome kletve; on se ni ne brani, zariva joj, kad

bojana888
već hoće tako, svoju žaoku u meso, ona mu poklanja usne i pljuje po licu, trlja se o njega,
on uzdiše, ona kida svoju bluzu, udara grudima o njegovo lice, a on čuje sebe kako uzdiše,
čuje sebe kako kaže ne na ruskom, a ona kaže da, on mamuza kobilu, pobeda se trlja o
poraz i poraz o pobedu, a znoj, a sokovi među narodima se izlivaju, izlivaju, dok sav život
ne iscuri, poslednji uzvik u svim jezicima je isti. Sada je konačno i smrt ubijena, i mladost
i starost, što je bilo i što treba da dođe može mirno da se zaboravi, sada ništa više nije tu,
ništa, ništa, samo umorno dahtanje koje struji između usta, ostatak nečega, sav mlitav kao
letnje haljine što vise iznad glava crvenoarmejca i ove žene koja se u tami ne može
prepoznati. Prošlog leta, kada je možda ona ili neka druga nosila ove haljine, ovde je još
bio mir.

U stvari, samo je otvorio orman.

Sada opet zatvara orman.

Napolju su se njegovi ljudi upravo vratili sa krstarenja. Čuje ih kako se dozivaju i

razgovaraju u bašti kod konja, zatim dozivanje i razgovor ulaze u kuću, dozivaju ga gore,
on kaže: Dolazim! Silazi niz stepenice, vidi svoje ljude kako se protežu na klupi, haringe
leže na masnom papiru na dugačkom stolu, hleb, tu pored jedan upravo postavlja flašu
votke. Konja više nema, kažu, ali smo u šumi našli nekoliko nemačkih uniformi, loše
skrivenih pod lišćem. Nemaca ni od korova, kažu. Jedan isprobava upravo nemački
mantil. Nije loše, kaže, odgovara. Na podu leži njegov sovjetski mantil, sav iscepan. I ja ću
to da uradim, kaže drugi i počinje da se svlači. Danas spavam ovde dole, kaže mladi major.
Mora da si se nahvatao straha ovde sasvim sam, kaže jedan od starijih vojnika, smeje se i
zove: Hajde, dajte mu prostirku sa klupe. Dvojica uzimaju prostirku sa male mesingane
kuke na kojoj visi i podvriskuju sad kada ugledaju zadnji zid: presvučen je kožom. Pa to su
moje nove čizme, viče jedan od njih dvojice i izvlači nož. Trenutak, kaže mladi major,
čizme su za mene. On gura sto na stranu, dobacuje prostirku onome koji nosi nemački
mantil, uzima nož iz ruke ovome koji kaže: Uvek manjima, smeši se jer je mnogo veći i

bojana888
jači od majora i svako to može da vidi, a i ostali se smeju kada on klekne na klupu da bi
mogao bolje da seče. Ima još dve prostirke, on uzima obe i dobacuje ih drugima, kvadrat
po kvadrat seče kožu naniže, dvanaest jakih rezova, seče odlučno ali bez gramzivosti, kao
da je reč o neophodnoj operaciji radi spasavanja ranjenika. U međuvremenu dvojica
počinju da se svađaju oko poslednjeg nemačkog mantila. Neki tamo podriguje. Jedan leže
na klupu kraj peći i kaže: Skoro kao kod kuće. Napolju se već razdanjuje, ali kroz obojena
okna je svitanje u ovoj kući zeleno. Dva sata spavanja, onda ćemo spremiti konje, a u
podne idemo dalje, kaže major. On slaže kvadrate kože jedan na drugi, uvija ih u rolnu i
dok leže na prostirku stavlja ih kao kožni jastuk pod glavu.

Ujutru, dok drugi već isteruju konje iz bašte na peščani put, on uzima pola hleba i
ide još jednom gore u sobu. Tamo skida s ograde balkona odranu kožu kune, prebacuje je
preko ramena, ide do ormana, čvrsto hvata jedan od lažnih stubova i otvara orman. Ne
gledajući unutra, baca pozadi, u tamu, okrajak hleba, ponovo zatvara orman i napušta
sobu. Sa kožom, koja mu kao sirovo krzno visi preko ramena i kožnom rolnom u džepu
mantila, izgleda kao lovac. Kod kuće, u njegovom selu, bio je jedan takav čovek, koji se
toliko navikao na život u šumi da se među ljude vraćao samo da bi prodao ili zamenio
svoju lovinu za oružje ili municiju. On je među životinjama, koje bi pre ili kasnije postale
njegov lovački plen, bio više kod kuće nego među ljudima. Ponekad dugo nije dolazio u
selo, a onda bi se ipak pojavio, tako da se nikad nije znalo da li je umro. Sada više nije bilo
sela, ali lovac možda još jezdi kroz šume. Ili je odavno legao među životinje i tako završio,
slično sopstvenoj lovini.

bojana888
 VRTLAR

Kada su se Rusi povukli, vrtlar orezuje grmlje i žbunje kako bi možda po drugi put
pustili izdanke. Okopava zemlju na maloj i velikoj livadi i sadi krompir na udaljenosti od
po 40 centimetara. Biljka krompira zahteva dosta vode. Vrtlar donosi vlasnici kuće vesla i
držače iz radionice i pomaže joj da iz plićaka Golaća izvuče potopljene gajbe i donese ih
natrag u kuću. Vrca med. Uveče seda na prag pčelinjaka i puši cigaru, kad padne mrak
leže da spava na svoj ležaj pored posude za vrcanje. Kada stabljike krompira dostignu
visinu između 15 i 20 centimetara, on ih ogrće. Popravlja farbom od katrana molo i
zamenjuje trule daske. Orezuje vrbu koja raste na obali, čije su se grane tako duboko
spustile preko ivice mola da smetaju kada se na njega stupa. Polaže novo saće u košnice.
Čisti korov između ruža u leji pred kućom. Zaliva žbunje, krompir i cveće dva puta
dnevno, jednom u ranu zoru, i jednom u sumrak. Kada lišće krompira počne da vene,
vreme je za vađenje; on čuva krtole u hladnom i mračnom podrumu. U jesen grabulja
lišće, pali ga, pokriva sadnice ruža i cvetni zasad pred kućom granama smrče da bi zaštitio
biljke od mraza; krajem jeseni prazni cevi za vodu u kući i zavrće glavnu slavinu, zatvara
sve prozorske kapke, čak i one na kućici za kupanje dole kraj jezera. Uzima grejalicu iz
podruma i stavlja je kod sebe u prostoriju za vrcanje meda. U zimu orezuje jabuku i
krušku. Zagreva kuću kada arhitekta i njegova supruga treba da dođu u posetu i uključuje
ponovo vodu za vreme njihove posete.

U proleće pomaže vlasniku kuće pri postavljanju ograde pred kućom, pravi poneki
cvetni zasad sa čempresom pred ulazom u garažu, ali pre svega treba da obuhvati veliku
kapiju i tako ih zaštiti od neželjene posete. Vrtlar seče žbunje, ponovo seje travu na dve

bojana888
njive krompira. Pomaže pri pražnjenju rupe, vadi korov, zaliva golu zemlju na velikoj i
maloj livadi dok trava ne počne da niče, bere višnje, bere jabuke i kruške, smešta ih u
podrum kuće, grabulja lišće, spaljuje ga, odseca osušene grane, cepa drvo, uzima grejalicu
iz podruma i drži je kod sebe u prostoriji za vrcanje, tokom zime postavlja na tavan zamke
za kune. Zagreva kuću kada arhitekta i njegova supruga treba da dođu u posetu. Onda
orezuje jabuke i kruške, u proleće odgrće sadnice, orezuje žbunje, čisti korov, menja saće,
u leto dva puta dnevno postavlja prskalicu i orezuje višnju. U jesen cepa drvo i tera
dimom krtice, početkom zime u kući prazni sve cevi za vodu.

Kada, nekoliko godina kasnije, neposredno pred Novu godinu, padne plava smrča,
ona tek zamalo promaši trščani krov kuće. Pada ukoso, preko onog puta koji vodi između
velike i male livade do vode, i svojom težinom uništava nekoliko ruža u leji kod terase.
Vrtlar testerom seče stablo, komade razdvaja i ređa cepanice dole u šupu za drva. U
proleće, prilikom kopanja leje, nailazi, kada hoće da zameni polomljene ruže novima, na
kutiju sa srebrnim priborom za jelo. Kako je kuća u međuvremenu zapečaćena, on uzima
kutiju sa sobom i stavlja je, tako kako je našao, u orman pored tegli meda.

Opština mu daje u narednoj godini pravo stanovanja u prostoriji za vrcanje i

poverava mu ključeve radionice i šupe za drva. Jedno proleće, leto, jesen i zimu vrtlar
održava baštu bez gazde, onako kako ju je i do sada održavao: on đubri, zaliva, orezuje,
zamenjuje saće, vrca med, zavija stabla voćki kako srndaći koji preskaču ogradu ne bi
pojeli koru, iskorenjuje korov, bere, grabulja, spaljuje, seče, cepa, isteruje dimom gamad i
pokriva granama smreke. Sve što mu je potrebno za život trampi sa seljacima za voće,
drvo za ogrev i med. Godinu i četvrt kasnije dolaze novi vlasnici koji su imanje iznajmili
od Opštine: spisateljski bračni par iz Berlina. Vrtlar im pokazuje baštu, radionicu, šupu za
ogrev, molo i kućicu za kupanje, kao i pčelinjak za dvanaest rojeva i prostoriju za vrcanje,
i predaje im ključeve.

bojana888
 Novi vlasnik kuće dogovara se sa vrtlarom oko nekih izmena u vezi sa baštom.
Tako bi usred male livade trebalo da se zasadi kiselo drvo, usred velike javor. Vrtlar pravi
rupe za sadnice. Nakon tankog sloja humusa nailazi najpre na kameni sloj koji razbija
ašovom, tek ispod toga prolazi sloj peska koji sprovodi podzemne vode, a ispod leži, kao i
svuda u ovoj oblasti, plava glina. Vrtlar kopa rupe do dubine od 80 centimetara i puni ih
kompostom kako bi se kiselo drvo i javor dobro primili.

U dogovoru sa vlasnikom kuće vrtlar naliva šupljinu oraha betonom kako bi

drvetu omogućio veću stabilnost. On đubri drveće, grmlje i nove sadnice. Kosi travu sa
livada, zamenjuje saće u košnicama, vrca med, bere višnje, dva puta dnevno leti zaliva
sadnice ruža, leju pred kućom i grmlje, za to vreme postavlja na maloj i velikoj livadi, kao
i kraj voćaka, prskalicu na po pola sata kako bi sve dobro navodnio, on orezuje višnje, bere
jabuke i kruške. Od meda, kao i od berbe voćki, prema uputstvu vlasnika, dve trećine daje
državnoj trgovinskoj organizaciji VPK, „Voće, povrće i konzumni krompir”.

Zajedno sa novim vlasnikom kuće, prostor ispred radionice pokriva kamenim

pločama kako bi dobili bolju radnu površinu za farbanje i popravke. U zimu tu moraju da
ostave čamac na vesla i njegove gvozdene držače, kao i drvene ploče za molo. Krov za
čamce pored mola, čiji su stubovi dosta istrulili, vrtlar ruši po naređenju vlasnika kuće.
On preduzima hitne neophodne popravke na trščanom krovu velike kuće, kao i na kućici
za kupanje. U jesen seče granje koje je usled velikih oluja popadalo sa velikog hrasta i
nekoliko borova, seče ga na komade i slaže cepanice u šupu za drva, krajem jeseni uzima
grejalicu iz podruma kuće i donosi je preko sebi u prostoriju za vrcanje, početkom zime
konačno prazni sve cevi za vodu i zavrće glavnu česmu.

bojana888
 Naredne godine, po nalogu vlasnika kuće, svi prozori velike kuće, kućice za
kupanje i prostorije za vrcanje meda iznova se kreče i farbaju, na kućici za kupanje vrtlar
ponovo ispunjava kudeljom ona mesta između zidova gde su zidovi počeli da popuštaju i
obnavlja impregnaciju katranom. Ponekad, dok sedi na stepeniku pored pčelinjaka i puši
cigaru kako bi se zaštitio od roja, sedne kraj njega sin spisateljskog bračnog para, koji je
došao tu na nekoliko dana samo tokom raspusta, a inače je u domu za decu, i raspituje se o
životu pčela.

bojana888
 SPISATELJICA

V-r-a-ć-a-m s-e k-u-ć-i glasila je rečenica koju je juče kao poslednju napisala na
svojoj mašini za kucanje. Sad izvlači list papira, stavlja ga sa strane, na još malu gomilu već
ispisanih strana svoje nove knjige, iz ladice vadi novi list hartije sa vodenim žigom i
započinje pismo generalu u vezi sa zahtevom za pristupom molu novog suseda, vezano za
kućicu za kupanje koja leži upravo na tom mestu na obali, društvena imovina, koju je kao
i kuću ona iznajmljivala već dvadeset godina. Ona generala naziva njegovim dečjim
imenom i kaže mu ti i dok piše njen bes prolazi i pretvara se u iscrpljenost. Pita se šta je to
što se tu širi, šta je to što jednom činovniku iz opštine daje ovlašćenje da joj govori o višim
instancama. Pod okriljem strogo poverljivog, koje su neki drugovi preneli iz ilegale u
novoizmišljeni mir, buja nešto što je i njoj samoj neprepoznatljivo.

Sa svog radnog stola može da vidi jezero kako svetluca između crvenkastih stabala
borova. Dole u kuhinji kuvarica zvecka posuđem, vrtlar sedi na pragu svoje sobe i puši
cigaru, na velikoj livadi njena unuka i dečak iz susedstva se prskaju vodom, snaha upravo
ide ka molu da se sunča, gošća leži na ležaljci pod glogom, sin kosi livadu, a dole pred
radionicom njen muž farba u zeleno hoklice za pecanje sa kojih se već ljušti crvena boja.
Prozor je otvoren, pa miriše jezero i sunce, miriše dim vrtlareve cigare, ali i miris pečenja
što se širi iz kuhinje, miriše pokošena trava, a kad vetar promeni pravac ili duva odozdo,
čak i na svežu zelenu farbu. Kucanje njene mašine meša se sa pevanjem kukavice, slovo za
slovom se čuje na obema gornjim livadama sve dole do radionice, čak i na molu kada vetar
duva odozgo naniže.

bojana888
 Lekar iz vladine bolnice u Berlinu, za koga se prošle godine uspešno založila u
opštini, kako bi on sačuvao voćnjak i pčelinjak u svom zakupu, naložio je, sasvim
drugačije od onoga kako se sa njom dogovorio, naime odmah da se poseku voćke i sruši
pčelinjak. Sablasnom brzinom, praktično preko noći, odmah nakon toga, nepoznati
radnici iz Berlina su podigli za njega, umesto pčelinjaka, veliku stambenu zgradu koja je
čak, kako se govorilo, mogla da se otkupi, uprkos svim propisima koji su inače važili. Kada
je to prijavila u opštini, rekli su joj da je tako odlučeno na višem nivou, a osim toga joj je
saopšteno naređenje da se smanjivanjem imanja, koje je ona uzela u zakup, omogući prilaz
jezeru i da se što pre reši novi prolaz ograde. Ovaj mladi lekar koji se, kada se nakon
godina izbeglištva vratila u Nemačku, još nije bio ni rodio, a u međuvremenu je postao
lični lekar ovog ili onog visokog službenika, zaista se usuđivao da je napadne nevidljivom
armijom čiji su se generali tokom emigracije još ljuljali u kolevkama.

Ona stavlja pismo u kovertu, piše adresu, zatvara ga, zatim uzima papir koji je
ranije ostavila sa strane i ponovo ga stavlja u mašinu kako bi nastavila da radi gde je juče
prekinula. V-r-a-ć-a-m s-e k-u-ć-i. Tipke mašine na kojoj piše su već izlizane, pojedini
znaci se jedva razlikuju od drugih. To je ista pisaća mašina koju je onda ponela iz Berlina
za Prag, iz Praga za Moskvu, iz Moskve u Ufu u Baškiriji i krajem rata - tada je njen sin
već tečno govorio ruski - ponovo natrag za Moskvu, a na kraju u Berlin. Ova pisaća
mašina je u ruci nošena po mnogim ulicama mnogih gradova, u prepunim vozovima
držana na krilu, za njenu ručku se čvrsto držala kada u ovoj ili onoj tuđini, stojeći sama na
aerodromu, na železničkoj stanici, ne bi znala kuda dalje, kada bi u gužvi izgubila svog
muža, ili kada je on nekim poslom bio na putu, kada bi ušla u drugi voz. Ova pisaća
mašina bila je njen zid tamo gde je ugao ćebeta na podu bio njen stan, ovom mašinom je
otkucala sve reči koje je nemačke varvare trebalo ponovo da pretvore u ljude, a domovinu
u domovinu.

bojana888
 Kući želi, još samo kući, zapisao je u svoj dnevnik mali nemački činovnik
postavljen za gradonačelnika gradića u takozvanom Vartegauu, nakon što ga je kolega
izvestio da su tokom njegovog odmora sve Jevreje iz te oblasti zatvorili u crkvu, tamo
držali tri dana, zatim strpali u plinski vagon i odvezli u šumu. Leševe onih koji su tokom
tri dana umrli u crkvi bacili su među žive u plinski vagon, mrtvu decu su bacali na glave
još živih roditelja. Kući želi, još samo kući, napisao je gradonačelnik u svoj dnevnik. Ovaj
dnevnik je kasnije pronađen u materijalu koji joj je na Uralu predat na raspolaganje za
njene radio-emisije. Tada se poraz Nemaca već jasno ocrtavao i sa svakom pobedom
Crvene armije ona, njen muž i njihov sin, rođenu Sovjetskom Savezu, bili su bliži
povratku u Nemačku.

Dok je držala u rukama dnevnik ovog gradonačelnika, smučilo joj se da je nemački

službenik, kako je iz daljeg teksta dnevnika mogla da vidi, ipak ostao na svom mestu, u
svojoj kancelariji i bio i dalje nadležni u gradiću sve dok Crvena armija nije došla, a on
onda pobegao na Zapad. Pa ipak, ona nikada nije mogla da zaboravi njegovu rečenicu,
kući bi hteo, samo još kući, vikao je kao dete koje bi sve dalo za to da ne vidi ono što vidi,
ali upravo u ovom kratkom trenutku u kom je istovremeno stavio ruke preko lica, čak i
ovaj nemački službenik, svestan svoje dužnosti, znao je da se „kuća” nikada više neće zvati
bavarska, nikada više severnonemačka plaža ili Berlin, u „kuću” se pretvorilo samo ono
vreme koje je bilo iza njega, Nemačka se zauvek pretvorila u nešto bestelesno, u izgubljeni
duh s kojim čovek sve one užase niti je znao niti ih je sebi mogao predstaviti. K-u-ć-i.
Čekaj samo, uskoro. Nakon što ga je nakratko preplavilo očajanje, nemački činovnik se
ponovo prijavio da želi da ostane na svom mestu. Međutim, oni koji su pobegli iz
domovine da se ne bi pretvorili u čudovišta, saznavši šta se kod kuće dešavalo, ostali su
bez doma, ne samo tokom godina emigracije, već, kako joj se u međuvremenu činilo,
zauvek, bez obzira jesu li se vratili ili ne. Hoću kući, samo kući, to je i sama tada često

bojana888
pomišljala, i usmeravala vatru iz svog automatskog oružja s Urala, reč po reč, ka domovini.
Ali njoj, kojoj nijedna zemlja više nije trebalo da bude domovina, već čovečanstvo, sumnja
je ostala zauvek kao nostalgija za zavičajem.

I jutros su ona i njen muž išli u dugačku šetnju, gore do šume, do klupe u čijem je
drvetu njihov sin britvom urezao inicijale svojih roditelja. Četiri slova su već odavno
postala siva. Na ovoj klupi uvek se odmore poneki trenutak pre nego što se okrenu i odu.
Oni sede i gledaju, pogledom prate liniju brda koja se blago spušta ka vodi, vide kako vetar
pokreće polje kukuruza, vide pozadi široku površinu jezera kao da je od olova, sa ove
daljine ne vide kako isti vetar pokreće vodu, ne vide ni kuću između brda i jezera kada se
odavde gleda iz senke Ovčar-brda. Gledaju tle, tu blizu, ispred svojih nogu, gde je
jučerašnja kiša utisnula u pesak male potočiće, vide kremen i šljunak kvarca ili granita,
zatim opet ustaju, ona se oslanja na svog muža, oboje idu naniže, natrag ka kući gde će on
danas da ofarba u zeleno hoklice za pecanje, sa kojih se ljušti crvena boja, dok će ona
sedeti gore u radnoj sobi za pisaćim stolom kako bi zapisala sećanje na svoj život.

Ovaj lekar nije bio ni rođen kada se ona vratila u Nemačku. Otputovao je u Japan
sa jednom ili drugom vladinom delegacijom, u Egipat, na Kubu. V-r-a-ć-a-m s-e k-u-ć-i.
Dole u kuhinji kuvarica zvecka posuđem, vrtlar sedi na pragu svoje sobe, na livadi se
njena unuka prska sa dečakom iz susedstva, snaha se sunča na molu, gošća leži u ležaljci,
sin kosi travu, muž farba hoklice za pecanje u zeleno. Ponešto čega se još seća i ne
zapisuje. Ona ne zapisuje da je rekla ne kada je nakon Hitlerovog napada na Sovjetski
Savez jedna nemačka drugarica, čiji je muž upravo bio uhapšen, došla sa malim detetom i
molila je za sklonište. Rekla je ne zato što je i njena boravišna dozvola već bila istekla, a
ona sama je smela da dolazi i odlazi iz svog moskovskog stana samo kada je niko ne bi
video. Ona ne piše da su rukopis njene radio-emisije o svakodnevici na poslu nemačkog
službenika korigovali sovjetski drugovi. Precrtali su epizodu sa Jevrejima. To ne vredi
govoriti nemačkim vojnicima, rekli su, čak može i da šteti celoj stvari, u ovom kontekstu

bojana888
nije od važnosti. Ona, koja nije emigrirala zbog majke Jevrejke, već je kao komunistkinja
izbrisala ovaj deo svog izveštavanja bez pogovora. Ona ne piše da je, kad su posle toga
nestali neki drugovi za koje se znalo da su Jevreji, počela da farba svoju bakarnocrvenu
kosu zbog koje su je još kao devojčicu zadirkivali da je Jevrejka. Ona ne piše da su njoj i
mužu naredili njihovi sovjetski drugovi da uđu u voz za Novosibirsk, da su se sakrili,
umesto da uđu u voz. Jedan nemački slikar, njihov prijatelj, postupio je po partijskom
naređenju i, prilikom gradnje brane u Kazahstanu, umro je od gladi. Dok su se napolju
dozivale kukavice, njeni prsti su počivali na dirkama pisaće mašine.

Pesnik koji ih je tada sakrio kod sebe, u jednoj pesmi je putovanje kući opisao kao
prelazak na obalu smrti. Tada su naučili da ćute, a ovo ćutanje je, nakon svih nemaština,
najveći poklon njihovom snu, koji je ostao tako velik da je svako od drugova bio sasvim
sam kada bi u njemu tumarao.

Pesnik, koji ih je tada sakrio, sada živi sa svojom ženom na drugoj strani jezera,
danas poslepodne će možda pristati kod njih na molo sa motornim čamcem od tamnog
sjajnog drveta, onda će prijatelj njenom mužu dobaciti konopac, muž će ga uhvatiti i
pričvrstiti čamac na molu, unuka će posmatrati svog dedu i dobro zapamtiti osmicu koju
konopac pravi kada se vezuje oko držača.

V-r-a-ć-a-m s-e k-u-ć-i. Glumac koji je napravio bungalov nekoliko imanja dalje
ostao je nedavno tokom gostovanja na Zapadu i uskoro će pokupiti svoju ženu i malo dete.
Bungalov je već zapečaćen. Hteo je da ima svetloplave pločice u kupatilu. Svetloplavih
pločica nema u ovom delu Nemačke. Tamo gde bi novi čovek trebalo da započne moguće
je samo ako izraste iz starog. Kuku. Kuku. Novi svet treba da proždere stari, stari se brani,
novo i staro prebivaju jedno sa drugim u istom telu. Gde se mnogo zahteva, još više se

bojana888
gubi.

Po povratku u Nemačku ona i njen muž dugo nisu mogli sebe da nateraju da pruže
ruku ljudima koje nisu poznavali. Gotovo su im se telesno gadili, pre svega oni koji su
svojevoljno ostali. Njen muž je čak oklevao da bilo kada, nakon povratka, poseti majku ili
sestre koje su živele u Zapadnoj Nemačkoj. Jedini put kada su posetili Zapadnu Nemačku
bio je da bi sin upoznao svoju babu, ali ni ona, ni njen muž, nisu pritom pružili ruku radi
pozdrava ni majci, ni sestrama. Primetili su da je ovaj propust bio obostran. Sliku i nešto
nameštaja su neposredno pred prebeg ostavili u Pragu kod muževljevih sestara. Majka i
sestre njenog muža su sada sedele za ovim stolom, na ovim stolicama, slika je visila na
zidu, kao da su sami kod sebe bili u poseti. Njima dvoma, komunistima, nedostajale su reči
da od ovih Nemaca, s kojim su nekada bili bliski, sada traže natrag svoje vlasništvo.
Kasnije, kada je sin mogao da putuje vozom, puštali su ga, kada bi on poželeo, još dva
puta, da sam putuje svojoj babi.

Gong ih sada poziva na obrok. Ona kroz ostavu i hodnik ide do kupatila, tamo pere
ruke, jagodice na prstima su od menjanja trake umrljane crnom bojom, gleda se u
ogledalu, namešta kosu, zatvara desno krilo malog prozora, koji je radi provetravanja bio
otvoren, mozaik od šarenih kvadrata sada je ponovo savršen. Pre nego što siđe na obed, na
brzinu ulazi u sobu sa ptičicom da uzme jaknu iz zidnog ormana, jer u kući je i usred leta
uvek hladnije nego što se očekuje. Soba s ptičicom je dobila ime po maloj gvozdenoj ptici
iskovanoj na ogradi balkona. Tokom školskog raspusta u njoj će živeti njena unuka.
Unuka udara u gong po drugi put, verovatno zato što je nestrpljiva, ili samo zato što je to
uveseljava.

Kroz prozore s obojenim staklom u podne na dugački sto pada polusenka, oko stola

bojana888
već sede njen muž, sin sa svojom ženom i unuka, često i prijatelji i kolege iz Berlina,
drugovi ili, kao danas, gošća, zatim kuvarica i na kraju vrtlar. Pre jela i dok jedu supu njen
muž priča o svemu i svačemu, njen sin o nečemu, snaha nešto ubacuje, gošća ćuti, vrtlar
ćuti, kuvarica servira glavno jelo, ona sama dopunjava, snaha pita, sin kaže: Ne verujem da
je to moguće, a njen muž kaže: Pa da. Ona sama kaže: Zanimljivo, uzmite još malo
krompira, i gošća kaže: Ne hvala. Vrtlar ćuti, unuka vrti glavom, sin kaže: Ovamo s tim;
snaha: Bilo je ukusno; ona sama kaže: Da, zaista; vrtlar kaže: Hvala; kuvarica: Supa je bila
malo preslana; sin kaže: Nikako. Kuvarica slaže prljave tanjire jedan na drugi i balansira s
njima do kuhinje, ponovo dolazi sa malim ćasama na poslužavniku, deli se kompot, svi
kusaju, mir se vraća, neko pritiska spolja kvaku, ona pušta metalni uzdah, dečko iz
susedstva hoće da pokupi unuku da se još igraju, on ostaje kod peći i čeka dok ne završe sa
jelom, gošća prislanja ćasu sa kompotom usnama i srče sok, snaha kaže maloj: Ali prvo ćeš
nam pomoći da raspremimo; njen muž kaže: Eto. Ona kuvarici klimne glavom. Svi ustaju i
napuštaju prostoriju odlazeći svako na svoju stranu.

V-r-a-ć-a-m s-e k-u-ć-i. Ne, ona i njen muž nisu se vratili kući u Nemačku nego su
želeli ovu zemlju, a samo je slučajno to bila ona čiji su jezik govorili, da se vrate kući u
svoje misli. Želeli su da iz nemačkih krhotina konačno učvrste sebi tle pod nogama koje
više ne bi bilo varljivo. Njihova tela će, doduše, postati stara, međutim, još dugo će ostati
mladom nada u oslobađanje čovečanstva od pohlepe i zavisti, smrtni su grehovi smrtnika,
besmrtna su dela njihova. Sad je tu trenutno mladi lekar, kod koga jednom godišnje ona i
on pregledaju svoja ostarela tela, koji koristi državu da bi nasledio osnivače države.
Ponovo je došlo dotle da je sama nevidljiva armija podeljena među sobom, ona nečujno
udara sama na sebe nevidljivim kopljima i štitovima. Možda će mladi, koji neprijatelja
znaju samo još iz priča starijih, i koji nisu bili suočeni s njim licem u lice, zaista jednom
prebeći k njemu, pa makar to bilo samo zato da bi nakon tako dugog opsadnog stanja
učinili tog neprijatelja konačno opipljivim.

bojana888
 Da li su joj u ostarelim ustima i reči ostarile, a da ona to nije primetila? Posle
večere dole u predsoblju postavljaju se baštenske stolice kako bi svi zajedno mogli da
gledaju vesti na televiziji; ona i njen muž, sin, snaha, mala, gošća, ovaj ili onaj prijatelj koji
je smešten u kućici za kupanje, ponekad i kuvarica. Na vestima u devetnaest časova je reč
o prinosu žetve, seljaci stoje između strnjika u prašini i govore o planu, prikazuju se
kombajni i silosi. Strane reči, koje im nisu svojstvene, seljaci ispaljuju tu u poljskoj prašini
gde u samom središtu moraju da stoje. Od povratka u Nemačku sva njihova snaga je bila
usmerena na pokušaj da svoja sećanja kroz slova pretvore u sećanja drugih, da njihov život
na papiru, kao na kakvom trajektu, prevedu u druge živote. Sa slovima je izvučeno nešto
na površinu što im je izgledalo vredno čuvanja, a nešto drugo, što je bolelo, potisnuto je u
dubinu. Sada ni sama više ne zna đa li je sam izbor bio pogrešan, jer to što je nosila čitavog
života pred unutrašnjim okom trebalo je da bude čitav svet, a ne njegova polovina.

Da, nekoliko dana kasnije u jednom dopisu iz opštinske uprave pisalo je da i ona
može da otkupi svoju kuću, ali ne i zemlju na kojoj stoji, a kućica za kupanje, ako bi ona to
želela, mogla je na račun države da bude premeštena na gornju livadu, kako bi se doktoru
omogućio prilaz jezeru, a njoj istovremeno dalo poravnanje. Ona uzima list iz mašine na
kome ova ili ona reč stoji, ova ili ona reč ne stoji, stavlja ga na malu gomilu već ispisanih
stranica nove knjige, uzima list hartije sa vodenim žigom iz ladice, stavlja u mašinu i
odgovara opštinskoj upravi: da, ona, takođe, želi da kupi svoju kuću, a podrazumeva se da
želi da se kućica za kupanje premesti gore.

Sa socijalističkim pozdravom.

bojana888
 VRTLAR

Nakon što je naliven betonom orah je, doduše, ostao da stoji uspravno, ali nije
rodio nijedan orah u poslednje tri godine. Vrtlar ga obara na zapovest vlasnika kuće. On
seče stablo, cepa na komade i slaže cepanice u šupu za drva. Berući višnje vrtlar pada sa
merdevina i lomi nogu. Dva meseca mora da leži dok kosti ne zarastu ponovo, dok ne
bude počeo ponovo učiti da hoda. Na sreću, sin vlasnika kuće ovog leta prvi put provodi
čitav raspust na imanju, on je pušten iz doma i ponovo živi sa roditeljima - u
međuvremenu je porastao i dovoljno ojačao da može preuzeti košenje trave. Jedino gljiva,
koja je ovog leta napala sve voćke, ostaje zbog vrtlareve bolesti predugo neprimećena,
tako da su, kada on prvi put ponovo stane na noge, sve jabuke i kruške na stablima već
uvele.

Nakon pada vrtlar ne može više da obavlja teške radove. Od tada on samo lagano
ide preko imanja, sakuplja tu i tamo granje što je popadalo, uklanja uvele cvasti sa cveća i
grmova, zaliva žbunje i cveće dva puta dnevno, jednom u rano jutro i jednom u suton,
početkom zime prazni sve vodovodne cevi u kući i zatvara glavni dovod. Zatvara sve
prozorske kapke, one na velikoj kući i one na kućici za kupanje dole na jezeru.

Sada vlasnik kuće, zajedno sa svojim sinom, preuzima godišnju izgradnju i

razgradnju mola. Za dopunu peći ugrađuje se akumulacija, tako da je drvo za ogrev,
oboreno prethodnih godina, sasvim dovoljno tokom hladnijih prolećnih i jesenjih dana.

bojana888
Jabuka i kruška se ni naredne godine ne oporavljaju od gljivične zaraze. Vaši su napale
višnju. Prilikom proširenja rupe za đubre ispostavlja se da su cevi za navodnjavanje njive
sa povrćem odavno zarđale, ali vodovodne cevi se ne mogu nabaviti u privatnoj trgovini.
Prvi put se pominje smanjivanje zakupljenog imanja.

Po selu se priča da je sin vlasnika kuće već mnoge devojke posle plesa ili neke
druge svečanosti dovodio u kućicu za kupanje kako bi s njima proveo noć, a da je tokom
tih noći, sedeći pod nastrešnicom kućice za kupanje, stražu čuvao vrtlar, kako vlasnica
kuće ne bi primetila šta se dešava. Od vrtlara se takođe saznalo da je, kada se sin konačno
verio sa jednom mladom ženom iz Berlina, njegova majka ovu verenicu prilikom njene
prve posete smestila upravo u kućicu za kupanje kako ne bi mogli da je smatraju
odgovornom za podvođenje. Tome se celo selo smeje.

Posle venčanja mladog gazde, bračnom paru se rađa devojčica, i tek što je napunila
šest nedelja, roditelji je dovode subotom i nedeljom u baštu, postavaljaju kolica s
uspavanim novorođenčetom, kada je napolju dovoljno toplo, pod glog na obod male
livade. Vrtlar ide okolo po imanju, sa zapaljenim ili već ugašenim opuškom u ustima,
sakuplja tu i tamo pruće i kako biva toplije postavlja dva puta dnevno prskalicu, jednom
ujutru, a jednom u rano veče.

Mlada žena preuzima, kad vrtlar više ne može da stisne baštenske makaze,
orezivanje grmlja tokom proleća i leta. Voćke koje i dalje ne rađaju, po naređenju vlasnika
kuće, seljaci konačno obaraju i cepaju, seljak slaže cepanice u šupu za ogrev. Vrtlar sada
sedi na pragu pčelinjaka po više sati dnevno, sa jednim te istim opuškom u ustima. Lete
poslednje pčele njegovih nekada velikih dvanaest rojeva, obleću krčevinu voćnjaka, njive,
još malo oko košnica, a onda se rasipaju ne bi li pronašle novi nasad u okolnim šumama.

bojana888
Ponekad devojčica sedne sa drugom iz susedstva kod vrtlara koji im pokazuje stonogu i
mokricu koje žive u starim cepanicama, pokazuje im kako se iz izdubljenih prutova crne
zove pravi frula i kako se zviždi na listu jorgovana.

bojana888
 GOŠĆA

Najvažnije je da ovde opet može da pliva. Čak iako ne zna da su porcelanski

komadi na stolu namenjeni odlaganju pribora između više jela. Isto tako joj ne uspeva
pokušaj da lepinjicu za doručak seče nožem i viljuškom, pokušaj koji je trebalo da ispravi
grešku napravljenu tokom ručka. Oba nesporazuma vode do isto tako tihog osmehivanja
domaćice, praćeni isto tako lakim dodirom o podlakticu njene hladne ruke. Hleb je, kaže
ova, tako vredan da se slobodno može uzeti rukom. Tamo odakle ona dolazi nikada nije
morala da razmišlja je li hleb vredan, te da li se može uzeti rukom ili ne. Tamo je sama
sadila kukuruz i njeno hvatanje je bilo jedno te isto, od sejanja, preko žetve i pečenja, pa
sve do jela. Sada, međutim, ovde je preostalo samo uzimanje gotovog hleba, kao kod
božićne guske kožice preko nadeva. Ovde u bašti, sasvim drugačije nego u onoj koja je
njoj pripadala, nema ničeg što bi se sejalo i ničega što se žanje. Ovde stoje borovi i
hrastovi, u njihovoj senci raste žbunje, ako vrtlar prska travu, onda cveće traje više
godina, a seme za krompir mala dobija od komšije sa početka peščanog puta. Ovde u bašti
svi se nalaze samo da bi bili u jednoj bašti. Verovatno je u svom životu u pravom trenutku
dostigla pravo mesto, jer je i svrha njenog života samo da bude živa. Nekada negde, čula
je, ostavljali su starice poput nje da na drvetu umru od gladi, a danas im daju čak i novac
kako bi preživele, čak i ako više ne mogu da rade. Nikada se neće navići na ovaj novac koji
dobija iz meseca u mesec za dangubljenje. U ovoj bašti ne preostaje joj ništa drugo do da
sedi, usred dana s rukama u krilu, da sedi i da gleda ševe kako lete. Nemoj da kradeš Bogu
dane, čuje samu sebe kako nečujnim glasom viče, dok sedi, nemoj da gluvariš, dovikuje sa
kuhinjskog prozora svojoj ćerki kada se ova u dvorištu zapriča sa susedovom ćerkom -

bojana888
trebalo bi da ćerka opere sudove, ili da očisti ribu od krljušti, ili da očerupa perad. Ćerka
je uvek odmah dolazila, ali njene ruke leže i dalje mirno u krilu, i dok ona tako sedi, čuje
svog muža kako svira harmoniku, roditelje kako ćute, kako unuci blebeću, i nečujno
odgovara, teši, ili bezglasno peva, ili jednostavno samo ćuti, a najvažnija stvar je da ona,
kada dođe veče, ponovo može da ode na plivanje u ovo zeleno, bleštavo, hladno jezero,
skoro kao kod kuće.

Uvek je bolje biti stranac u tuđini. Jednom se bila vratila iz grada u koji su najpre
pobegli, peške sa troje unučadi vratila se na posed, trideset kilometara pešice u pogrešnom
smeru i služila na sopstvenom posedu kratko vreme kod Poljaka, koji su u međuvremenu
već zauzeli kuću, kako bi je ćerka inače našla kada se vrati sa svog radnog zadatka. Njen
unuk je hteo da ponovo iskopa svoju igračku traktor, koji je nekoliko nedelja pre bežanja
zakopao u jednom uglu imanja, ali ona mu je zabranila. Ćerka se više nije vratila, samo se
slika sa venčanja, koju je uvek sa sobom nosila, vratila preko raznih okolnih puteva natrag
u majčine ruke, sva iskrzana i izgužvana, sa napomenama na ćiriličkom pismu na zadnjoj
strani. Na putu do crkve, prolazeći kroz baštu, ćerka se zakačila na grm ribizle, pa je
morala da se venča sa pocepanim velom. Za fotografiju su veo namestili tako da se
poderotina ne vidi. Ćerka se nije vratila kući. Zato je majka, koja je sada bila samo baka,
po drugi put morala da se sprema na put sa troje unučadi. Uvek je bolje biti stranac u
tuđini nego u svom domu.

Maslačak je isti kao kod kuće, a i ševe. Sada je, kao stara žena, urasla u istu
rečenicu koju je njen muž stalno izgovarao još pre četrdeset godina. Maslačak u njenom
selu je isti kao maslačak u njegovom selu u Ukrajini, odakle je došao peške, a i ševe, uvek
je govorio. I u Bavarskoj, odakle je njegov pradeda emigrirao u Rusiju i kuda je isprva hteo
da se vrati, mada o toj domovini nije znao ništa više od imena, i tamo je sigurno bilo
takvog maslačka, takvih ševa. Sigurno je i pradeda njenog muža izgovarao ovu rečenicu
sedamdeset ili osamdeset godina ranije. Ona se pita da li su na putu rečenice ili ljudi, ili

bojana888
obrnuto, ili da li rečenice jednostavno samo čekaju dok se neko njima ne posluži i ne upita
se kako to da nema ništa pametnije da radi nego da se pita takve stvari, gluposti, misli, i
onda opet zna da nema ništa pametnije, gleda hoklicu na kojoj drži svoje savijene noge,
presvučena je istim crvenim skajom kao i fotelja na kojoj sedi. Verovatno se misli i
rečenice pre ili kasnije prihvate, pa se čas od ove čas od one nešto kaže, tu ili tamo, upravo
kao što tokom bežanja svima pripada sve, jer pokretanje stvari i ljudi, ako se preračuna u
život, bilo je u osnovi isto kao tokom bežanja. U miru je to bilo siromaštvo, a u ratu pak
front koji bi ljude pred sobom gurnuo kao dugi niz domina, jedan je spavao u postelji
drugog, koristio njegov pribor za kuvanje, jeo zalihe koje je onaj drugi morao da ostavi.
Samo je po sobama bilo sve tešnje što je više bombi padalo. Konačno je dospela ovde, u
ovu baštu, i kada bi je gong pozivao na obed, mislila je kako je sasvim moguće da ju je ovaj
gong i onda zvao kada je svom imanju zauvek okrenula leđa i krenula na put sa troje
unučadi, sa perinom kao posteljom i plavo prskanim loncem. Da li je bežanje i dalje
bežanje ako se ipak negde dođe? A kada se beži, da li se ikada igde stigne?

Njen muž je umro pre svega toga. Kada posle njegove smrti sagledava nesreću sa
vršalicom za detelinu, izgleda joj kao da se njegova smrt još tada uvukla na sporedni
prolaz, ali se nije mogla prepoznati. I pocepani venčani veo njene ćerke je bio takođe znak
nečega što je tek predstojalo, dospeo kroz onaj prolaz, ali kako je upravo tada bilo vreme
kada je sve predstojalo, ona još nije mogla da prepozna ovo. Sada, budući stara, dok živi
samo da bi živela, sve je tu u isto vreme. Sada, budući stara, shvata da bi povreda njenog
muža mogla biti razlog zašto se zaljubila u njega, a muzika koju je svirao dolazeći u selo
mogla je imati korene u njegovoj ranoj smrti, ćerka je, opet, možda još tada sedela, dok je s
njom bila trudna, zajedno sa njom u krečani držeći je za ruku, dok je tamo bila zatvorena
zbog ljubavi prema došljaku, oću deteta koje je nosila u stomaku. I, kad se sve to tako
posmatra, sasvim sigurno je ona bila razlog njegovom dolasku još pre nego što ju je
upoznao. Dok gleda unatrag, vreme se pobratimljuje sa samim sobom i postaje plitko. Sve

bojana888
teče jedno za drugim samo dok se živi, da bi se nekom detetu izvukao trn iz noge, da bi se
pečenje na vreme izvuklo iz rerne ili da bi se haljina sašila od vreće za krompir; ali, korak
po korak, prtljag se smanjuje tokom bega, a ono što se ostavlja povećava se, u nekom
trenutku še čovek zaustavlja i tada samo još sedi, i onda je još samo život preostao od
života, a sve drugo leži u mnogobrojnim jarkovima raznih puteva, u zemlji koja je tako
velika kao vazduh, a tamo sigurno ima i ovih maslačaka, i ovih ševa.

Za takvog se nećeš udati, rekla joj je majka i na nekoliko dana je zaključala u

krečanu. Kada se ispostavilo da je već trudna, majka ju je izvela iz krečane i samo rekla:
Mogla si čak da imaš poštara, šumara ili glavnog nadzornika ribolova. Da bi zaradio novac
za porodicu, njen muž je počeo da popravlja oruđe i mašine seljacima, između ostalog i
vršalicu za detelinu. Svoju muziku je svirao samo s vremena na vreme, za vlastito
zadovoljstvo i za nju, svoju ženu. Ali nakon što je sebi odsekao četiri prsta leve ruke u
vršalici za detelinu, nije mogao više da svira ni violinu, ni harmoniku. Muzika koju je
svirao do nesreće poticala je iz Ukrajine, odakle je dospeo. Nakon povrede ruka je uvek
bila vrlo hladna, ona mu je zato sašila navlaku sa krznom iznutra, koju je godinu za
godinom nosio od septembra do kasnih majskih dana. Sa tom navlakom preko ruke i s
rukom u krilu, njen muž je u svojim poslednjim godinama često sedeo ovako kao ona sada,
iako je još bio mlad. Kad je umro, na početku četrdesetih godina, ona nije mogla da baci
krznenu navlaku, ali kad je trebalo da beži, ostavila ju je u kući.

Ovde može da pliva kao kod kuće, a plivanje joj je i dalje lako, što nije slučaj sa
hodanjem, što njene kosti već duže ne podnose. Uveče kad razveže svoj sedi čvor kose, pre
nego što ode u krevet, njena kosa je još mokra. Kada je bila mlada, tokom leta bi preplivala
i preronila Mazursko jezero, pecala bi, a zimi bi se klizala po jezero, sličuge bi ušrafila na
đonove dubokih čizama. Zahvatala je vodu iz tih jezera, prala se u njima, pila iz njih, jela
njihovu ribu, i grebala njihov led, svašta je radila sa njima, kao i njena ćerka kasnije, koja

bojana888
je inače tako rado pekla testo za kolače, obema rukama bi ga četiri stotine puta premesila
pre nego što bi ga stavila u pećnicu. Do dan-danas su njene cevanice plave i ljubičaste od
dubokih čizama koje su se za klizanje morale posebno čvrsto pritegnuti, plave i ljubičaste i
svetlucaju kao kamen, sat za satom je trebalo biti vezan, sat za satom je jurila preko
zaleđenih jezera koja su ispuštala tamne krike pod rezovima koje im je devojčica pravila
svojim sličugama. Sad su njene savijene noge, sa plavim i ljubičastim sjajem po
cevanicama, položene na crveni skaj hoklice koja je namenjena za podizanje stopala, i još
je služe njene noge. Ona ne zna kako izgleda jezero ovde u zimu, vlasnica naziva kuću
Letnja svežina. Zimi samo vrtlar živi u svojoj sobi, inače je kuća prazna, tada se osigurava
od zime, kapci prozora se zatvore, noću se akumulacija peći podesi na najmanji podeok.
Tad se odlazilo u grad. Njen muž je i zimi pecao, bio je jedan od prvih dok je led još bio
krt, mala crna prilika koja nepokretno čuči u sumrak. Zimi su grejali kuću cepanicama,
palili bi vatru iverjem borovog drveta, ali čim bi se ona razgorela, promenili bi cepanice,
bukva ili hrast, čvrsto drvo gori duže. Vodu su uzimali, kada bi se jezero zamrzlo, pravo iz
jezera, iz rupe koju bi njen muž blizu obale izbušio u ledu. Ona je smatrala mogućim da je
hoklica za držanje podignutih nogu izmišljena tek kada je čovek počeo da bira godišnje
doba. Tek ovde, u ovo vreme, u kom je sada u gostima do kraja života.

Najmlađu od njeno troje unučadi, koja je čitavo detinjstvo bila razroka, a u prvi
razred morala da pođe izbrijane glave zbog šuge, ovu najnespretniju i najmanju, koja je
jednom prilikom dok je preskakala potok pala u vodu i došla kući u odeći svoj zelenoj, ovu
najmlađu je oženio sin vlasnice kuće. Ona sada ide, s peškirom preko ramena, u drvenim
papučama što klepeću po kamenitim stepenicima dole do jezera, pevuši nešto za sebe,
mahne joj pre nego što nestane iza velikog jelovog žbuna. Ponekad sedne kod svoje bake,
malo proćaska, maže crvenim lakom nokte na nogama. Kada joj ispadne vilica, ona se više
stidi pred svojom unukom nego pred vlasnicom kuće. Tamo gde je učila o starima i
starenju nisu se pominjale veštačke vilice. Ali u današnje vreme, u kome gostuje, i lica se

bojana888
prave otporna na zimu.

Nije lako biti u poseti. U njenom selu se poklon odbijao tačno tri puta pre nego što
bi se prihvatio, a kada bi se prihvatio, sledeći put bi darivani doneo uzdarje, koje će onaj
drugi takođe odbijati tri puta pre nego što ga prihvati, i tako dalje. Buket cveća za jagode,
flaša domaćeg vina za komad mesa tek zaklane svinje. Jabuke za kruške. Do dana
današnjeg joj njena drugarica donosi, jedina iz njenog sela koja je posle rata takođe
doperjala do Berlina, za Novu godinu saksiju sa detelinom u kojoj je mali odžačar od žice, i
ona priprema istu takvu saksiju sa detelinom i odžačarom zabodenim u zemlju za svoju
drugaricu. Saksije sa odžačarima se razmenjuju u ponoć, a na novogodišnje jutro njena
drugarica nosi kući poklonjenu saksiju u istoj kesi u kojoj je svoju saksiju donela na
poklon. Otkad se udala, unuka sa sobom vodi baku u Letnju svežinu kod svekrve, a
svekrva je otprilike stara koliko bi sada bila i bakina ćerka, koja je zauvek nestala sa
svojom radnom brigadom. I kada ona, baka, pita svoju unuku šta bi kao gost trebalo da
ponese na poklon, unuka svaki put odgovara: Pa ti pripadaš porodici. Ali ona nije sigurna
da pripada ovoj porodici u kojoj je, doduše, već pet leta prijateljski prihvata unukina
svekrva, ali joj još uvek persira. S vremena na vreme unukina svekrva joj preporučuje
mast protiv reume, raspituje se o stanu u Berlinu, kaže, mogla bi da izmeni za nju ovu ili
onu haljinu kod svoje krojačice, ali nikad joj ne kaže ti. Sada joj već peto leto svekrva
kaže: Pa uzmite još malo krompira, hoćete li još malo povrća ili komad mesa, i ona onda
ne zna da li je ovde pristojnije reći odmah da, ili se čak sam poslužiti iz lonca i činije kao
da je kod kuće, ili bi bilo pristojnije, kao što se radi u gostima, tri puta odbiti pre nego što
prihvatiš. Gošća ne zna da ona kao starija treba da predloži da pređu na ti.

U suštini, lakše joj pada da bude stranac u tuđini s obe strane velike kapije (jer joj
je biti tuđ tako blisko) koja razgraničava njeno imanje od gornje ulice. Dokle god je njena
porodica imala posed, držali su ovu veliku drvenu kapiju zatvorenu, osim kada bi se

bojana888
izvozilo mleko ili donosilo seno. Kada je morala da se zaposli kao služavka na sopstvenom
imanju, kucala je sa spoljne strane na istu kapiju i tražila posao kod Poljaka koji su u
međuvremenu postali vlasnici kuće. Ostati kod kuće je već bilo pola stranstvovanja, a da
tada još nije znala, dok je još bila kod kuće, takoreći poglavlje broj jedan, a odlazak onda
samo druga polovina, poglavlje dva, tuđina viđena spolja, dve polovine iste veličine
odgovaraju jedna drugoj, ali sve skupa, dakle: zatvoriti jednu kapiju i biti ili unutra ili
spolja, to joj je na kraju povereno. Nemačka je rat započela i izgubila, da ga je započela i
pobedila, drugi bi ga izgubili. Ona je naučila da gubi, tako je dugo gubila dok nije ovladala
gubljenjem. Možda kada se nešto nauči, nešto drugo nestane iz glave. Kada ju je unuka
jednom pitala da li joj je žao kuće, krave, celog imanja, uopšte nije više shvatala pitanje.
Ona je spasla decu, o tome više nema šta da se kaže.

Seća se stranca koji je jednog dana, godinu ili dve posle smrti njenog muža, ali pre
početka rata, zakucao na kapiju. Ona je otvorila i upitala šta hoće. Rekao je da hoće da
poseti svog brata muzikanta za koga je čuo da živi u ovom selu i da se u međuvremenu
oženio. Nemački, kojim je pitao za svog brata, bio je isto onako starinski i pomalo tuđ kao
i nemački njenog preminulog muža. Ne, rekla je, ovde nema nikakvog muzičara. Imate li
možda nešto da popijem, upitao je još. I ona ga je ostavila da stoji pred kapijom i donela
mu čašu mleka, sačekala dok je nije popio, uzela mu čašu, poželela prijatan dan i onda
ponovo zatvorila kapiju.

Najvažnije je da ovde ponovo može da pliva.

Tamo odakle dolazi nikada nije morala da razmišlja je li hleb vredan i da li se zato
sme uzimati rukama ili ne.

Negde, čula je, starice kao što je ona stave na drvo i ostave ih gore da umru od
gladi.

bojana888
 Glavno je đa ona, kada padne veče, ponovo može da ode na plivanje u ovom
zelenkastom svetlucavom hladnom jezeru.

Njen unuk je hteo ponovo da iskopa svoju igračku traktor.

Na putu kroz baštu do crkve ćerka je zakačila svoj veo na žbun ribizle.

Maslačak je isti kao kod kuće, i ševe takođe.

Gluposti.

Kada se ispostavilo da je već trudna, majka ju je ponovo dovela iz krečane.

Posle povrede, ruka mu je uvek bila veoma hladna.

Uveče pre odlaska u krevet, dok bi raspuštala sedi čvor kose, kosa joj je još bila
vlažna.

Tvrdo drvo duže gori.

Kad čovek ostari i usta mu usahnu.

Jabuke za kruške.

U neko doba udara gong i zove na obed. Onda unuka ponovo dolazi gore sa
sunčanja na molu, tiho pevušeći za sebe kao što je činila čitavog života, još kao malo dete.
A to znači da se prilikom bežanja nešto može i poneti, što nema nikakvu težinu, na primer
muzika.

bojana888
 VRTLAR

U jesen stari vlasnici kuće nude vrtlaru da se preseli u njihovu gostinsku sobu koja
leži na pravoj zemlji, ima sopstveni lavabo, poseban ulaz, noću se može akumulirati peć, a
tokom hladnih zima lako zagrejati. Vrtlar prihvata ponudu. Berlinski lekar, kako se
pročulo, hoće da uzme pod zakup pčelinjak i bivši voćnjak. Pri pražnjenju regala u
pčelinjaku mladi gazda nalazi među teglama smeđom i jednu gajbu sa srebrnim priborom
za jelo. On vadi pribor i ređa ga u velikoj kući u kutiju za pribor. Grejalicu, koja je od
prošle zime ostala u vrcarniku, nosi natrag u podrum. Na istom mestu na kome je ranije
već stajala ograda, berlinski doktor još ove jeseni iznova podiže ogradu, čim je zauzeo
desni deo imanja. To nije samo njegovo pravo već i njegova obaveza, jer je svaki zakupac
odgovoran za levu među svog poseda gledano ka vodi. Vrtlar uspeva da pokaže seljaninu,
koji bi trebalo da izvodi radove, neke od starih međaša koji se još mogu naći na pojedinim
mestima sakriveni u žbunju.

U selu se priča da vrtlar od rušenja pčelinjaka neće da skrati nokte na nogama. Oko
nožnih prstiju do donje strane stopala su narasli u međuvremenu i još preko pete. On ih,
doduše, sakriva u cipelama i čarapama, ali se po njegovom hramanju jasno može
prepoznati da nešto nije u redu. U selu se priča da je vrtlar nagovorio malu ćerku vlasnika
kuće da iščupa busen trave i da ga tako sa zemljom što visi na njemu zavitla na sveže
uređeno zdanje berlinskog doktora. Još se jasno mogu videti fleke od grumenja blata koje
je devojčica vitlala. U selu se priča da su se svi radnici iz Berlina pojavili u odelima i
mašnama, i da su preko odela nosili tamne vetrovke kako bi se maskirali - to se zna iz

bojana888
vrtlarevih obaveštenja. U selu se priča da je novi zakupac bivše jevrejske parcele, upravo
ovaj lekar iz Berlina, kriv što je stari komšija, koji je imao samo kijavicu, umro u bolnici.
Namerno je ubrizgao previše nečega svom pacijentu, jer mu nije bio dovoljan uski prilaz
ka jezeru, hteo je i molo - vrtlar može to da posvedoči. Na kraju je vrtlar pričao i o tome
kako se ovaj berlinski doktor skoro, posle svečanosti u seoskoj krčmi „Kod krive smrče”, sa
devojčicom iz Frankfurta na Odri ušunjao preko sopstvenog imanja dole kod vode, a
odatle prešao ogradu da bi upravo na ovom molu, za čiju upotrebu od opštine nikada nije
dobio dozvolu, prevario svoju ženu. To je vrtlar video sopstvenim očima.

Nakon smrti starog vlasnika mladi vlasnik izdaje radionicu kao vikendicu bračnom
paru iz obližnjeg grada, koji u seoskoj luci imaju svoju jedrilicu. Oni se obavezuju za
uzvrat da će u leto redovno kositi travu na velikoj i maloj livadi. Ćerka mladog vlasnika
kuće i njen drug iz susedstva smeju da drže levak dok vrtlar sipa podzakupcima benzin u
kosačicu.

bojana888
 PODZAKUPCI

To moraš sama da odlučiš, rekao je. I ona je rekla da. I nakon ovog da ona se, a da
on nije odmah shvatio šta se desilo, plačući zatvorila u sebe. Njegova žena nije nijednom
zaplakala ni kada je prvi put sela nasuprot njemu u prostoru za posetioce zatvora. On joj je
tada rekao: Došao bih po tebe. A ona je rekla: Znam. I ništa više. I uopšte nije plakala.
Ubrzo nakon što su ga pustili u tišini su se venčali. Danas, trideset godina kasnije, u toku
razgovora joj je samo rekao: To moraš sama da odlučiš. I ona je rekla nešto što je zvučalo
kao da, međutim to da nije bilo sasvim jasno, a onda je počela da drhti, i kako je mislio da
joj je hladno, on ju je zagrlio. Mnogo večeri su tako sedeli jedrio pored drugog na sedeljci
za ljuljanje, pod svetlom baštenske lampe do kasno u noć, razgovarali ili ćutali i zajedno
gledali u tamu, u jezero koje je tiho bućkalo u mraku. Iznenađen njenim plakanjem,
odmah je povukao ruku i ugledao svoju ženu kakvu je u poslednjih trideset godina još
nikada nije video. Onda je ustao i otišao na molo, ali nije kao i obično rukama razgrnuo
grane stare vrbe koje su visile poput zavesa preko početka mola. Tako on stoji i i gleda u
noć i čuje iza svojih leđa, sa obale, kako njegova žena i dalje jeca. Cmizdri na klupi za
cmizdrenje, pomisli i mora da se naceri. I to cerenje razvlači uglove njegovih usana tako
široko da čak više ni ne može da ih vrati natrag. On stoji tu, na prednjoj strani mola, na
koji je stupio sa takvom odlučnošću kao da je išao u mlečni restoran, ili na kasu robne
kuće, ne pazeći kako mu se grane stare vrbe prevlače preko lica, on stoji tu i ceri se u noć.
Šta zna čovek. Danas preko dana su još jedrili po lakom vetru. Ona je držala konopac, on
je digao jedro i s vremena na vreme pomalo upravljao.

bojana888
 Jedrenje je lepa stvar. Iz ljubavi prema vodi njegova supruga i on su kampovali više
godina u blizini luke na mestu za kampovanje, pre nego što su ugrabili priliku da se ovde
smeste. Smeli su da radionicu dole na vodi pretvore u vikendicu, a pritom su preuzeli
neku korisnu opremu kao što je zanatlijska tezga s odvijačima, orman s opremom za
pecanje i mali umivaonik. Oni su se smestili između eksera, kanapa i dleta, odvrtača i
gumenih čizama; sve je bilo tu, televizor, sto i krevet, a njihov brod se ljuljuškao na
potezu između dve bove u blizini mola. Jedrenje je lepa stvar. Nakon pada Berlinskog
zida, dok je vlasnica kuće radila u inostranstvu, ni ona, ni njen otac, nisu mogli da se
brinu o imanju, njegova supruga je počela da kamenjem ograđuje male delove travnjaka
između šupe i obale, sve do ograde je posadila šparglu, sem toga levo i desno od korpe
ljuljaške okačila je korpice sa cvećem o niže grane drveća, kao u njihovo vreme na mestu
za kampovanje. Od proleća, kada je brod spuštan u vodu, jedrili su po gotovo svakom
vremenu. Mogli su, za promenu, da se voze i brodićem na pedale, koji je bio okačen na
zadnjem zidu šupe. Vlasnica kuće im je to dozvolila. Ali za njih nije bilo ništa lepše nego
da puste da ih vetar nosi. Jedrenje je lepa stvar.

Kada jedri, čini mu se da je sve mirno. Čak i kada vetar duva u jedra i nosi
konopce, čak i tada. Ni sopstvenu krv čovek ne čuje kako šumi, onda bi bar morao da drži
ruku na uvetu, misli on stavljajući ruku na uvo. Tokom jedrenja on i njegova žena govore
samo ono najvažnije. Jedrenje je kao služba. Zbog čega, on uopšte ne bi mogao da kaže, a
takođe nije znao ko to zahteva ćutanje koga se njegova žena i on strogo drže, a da o tome
nisu ni razgovarali. Kada jedri, voda mu se čini beskrajnom. Čak i pored toga što se obala
uvek vidi. Čak i kada jedre ukrug ili s jednog kraja jezera na drugi i opet natrag, i opet, i
opet. Verovatno se u beskraj dolazi s pokretom, misli on, ali i o tome nikada nije
razgovarao sa svojom ženom. Da li da pozovem svoju sestru ili ne, pitala ga je žena, a on
joj je odgovorio: To moraš sama da odlučiš. Šta zna čovek. Sad je voda crna oko njegovih
stopala, bućka, a iza njega jeca njegova žena. Možda je jecanje samo unutrašnje bućkanje

bojana888
vode, koja joj sada, pri plakanju, izlazi iz očiju i nosa, misli on i opet se ceri. Onda, kada je
pokušao da otpliva na drugu obalu reke, voda je bila takođe crna i isto je tiho bućkala.
Nije baš stigao daleko te noći. Kao ni danas. Danas stoji cereći se na kraju mola i opet je
uhvaćen, opet je s leđa ulovljen bez konopca, onda dozivanjima s obale, pretnjama,
psovkama, danas zvucima, onda bez čamca pod stražnjicom, tokom plivanja, a danas
stojeći na kraju mola. Njegova žena, koja nije nijednom zaplakala kada je u prostoriji za
posetioce prvi put sela preko puta njega, danas plače.

Tada je znao da mora da se okrene. Njegov prijatelj se, međutim, nije okrenuo. Na
ovoj reci, u kojoj je plivanje bilo zabranjeno, voda je tekla kao i na svim drugim rekama;
na drugim rekama su on i njegov drug često plivali iz vlastitog zadovoljstva, ronili do dna
ili puštali da ih ponese vir. Plivajući, on se čudio zašto je zabranjeno, ipak je ovde tako
slično svakom drugom mestu za plivanje. Međutim, danas zna da u jednom trenutku mora
da se vrati natrag, zraku svetlosti lampe i svojoj ženi koja plače na ljuljašci. Kada je sa
nepunih šesnaest godina učio da vozi motor, vežbao je sa svojim drugovima u blizini na
nedovršenom autoputu, gore u šumi, na jednoj od onih betonskih pista koje ne vode
nikuda, a koje se ovde, ako se dobro poznaje oblast, svuda mogu naći. Peščana staza se
najednom pretvara u autoput, a onda, isto tako, iznenada opet se vraća u peščanu stazu ili
se negde završava neposredno pred šumom kao pred zidom. Kada mu je stariji drug prvi
put pozajmio motor da vežba na šumskom autoputu, znao je kako se daje gas, ali je
zaboravio da pita za kočnicu. U trenutku kad se autoput završio pred šumom, kao pred
zidom, on je u punoj brzini uleteo u šumu i uz pomoć širokih ogledala, koje je njegov drug
montirao na volan, skretao je između hrastova i borova ne znajući kako se ova mašina
zaustavlja. Sranje, mislio je, i okretao, i okretao upravljač tražeći izlaz iz ove šume više
zadnjicom nego očima. Nije došao na ideju da ne daje više gas. Ponekad je tako da neka
gruba šala napravi da se zubima, koje čovek pokazuje prilikom smeha, iznenada zagrize i
više se ne pušta. Sranje. Njegova žena i dalje plače. Sranje, misli on, i stoji joj okrenut

bojana888
leđima. On ne zna da li jedna jedina reč može da bude misao, ali u svakom slučaju u ovoj
večeri sve što on misli, više misli zadnjicom nego glavom. Ako i jeste, onda se samo jedna
misao koja započinje sasvim iznenada, kao šuma u koju je on uleteo, isto tako sasvim
iznenada završava. Putanja između gusto zasađenih hrastova i borova deluje beskonačno
dok se kreće između stabala, a šumska senka na ovoj stazi ne hladi već peče iznutra. Kada
se autoput nakon beskrajno puno skretanja ponovo pojavio kao što je prestao, osetio ga je
pod gumama, bio je prvi put u svom životu zahvalan Hitleru. Sva ogledala su još bila
čitava.

Okretanje je umetnost kojom on, dakle, vlada, ili koja njime vlada, šta zna čovek.
Svejedno je da li neko pliva pravo ili se okreće, plivanje je uvek jedno te isto. Njegov
prijatelj s kojim se te noći napio, a onda kao u šali zajedno s njim skočio u reku, nije se
okrenuo. Ili prilikom plivanja nije čuo dozivanja iza sebe, ili ih je smatrao za deo šale, ili,
što je takođe moguće, jednostavno nije hteo da se okrene. Plivanje je uvek isto. Njegov
drug nije stigao ni do one druge, ni do ove obale. Uvek je pri jedrenju sa svojom ženom
vežbao prevrtanje. Prevrnuti brod sa celom posadom, zatim ga okrenuti, a onda opet izaći
gore. Čovek mora da se drži za jarbol kako bi, kad brod ponovo izroni, ostao na palubi.
Jedrenje je lepa stvar. Šta zna čovek.

Njegova žena tek nedelju dana zna da ima sestru. Pre nedelju dana je zazvonio
telefon. Zvala je školska drugarica koju žena nije ni čula ni videla već trideset-četrdeset
godina. Kakvo iznenađenje da te još, kako si me, i otkud ti broj, susret odeljenja treba, ma
nemoj, i taj i taj, i ona, a kako se beše zove onaj, onaj što je tada pre vremena, ah taj je već,
da to je tužno, i zaista i koliko dece, posao, muž, jedrenje, vikendica, je l’ ima adresu, i
uopšte, šta je to. Uopšte, šta je bilo sa tvojom sestrom? Sa kojom sestrom? I da li je tvoj
poočim još živ? Kakav poočim? Ah, ti to još ne znaš, kaže drugarica sve to preko telefona,
to uopšte nije bio tvoj otac. Šta, kaže žena dok, držeći slušalicu na uvetu, gleda u vodu gde

bojana888
se između dve bove ljuljuška jedrilica. Ah, stvarno mi je sada žao, čuje glas drugarice
preko telefona, to se ne može čuti. Čuje se samo kako njegova žena, nakon pauze, dok je
preko telefona slušala, opet kaže: Koje sestre?, a nekoliko trenutaka kasnije, opet nakon
kraće pauze, kaže: Kakav bre poočim? I sasvim na kraju jednostavno samo: Šta?, kaže ili
pita. On sam je razveo telefonski kabl još za vreme Istoka od kuće do radionice dole. Otac
vlasnice kuće im je dozvolio da odvoje od glavnog priključka jednu sporednu liniju. U to
vreme oni sami su trinaest godina čekali na priključak za svoj stan u okružnoj upravi. Ako
telefon negde stoji, onda on i zvoni.

Moje detinjstvo bilo je kao bajka, uvek je govorila žena smešeći se. Pričala je o
svom ocu koji joj je pokazao kako se peca, sadi špargla i kako se koriste grabulje. Otac ju je
uvek zvao ćerkica. Kada je pričala o detinjstvu, slušaoci su izgledali tako kao da sami žele
da i njihovo detinjstvo izgledalo kao bajka. O svojoj maćehi nikada nije govorila. Dok je
otac bio u kući, maćeha se nije usuđivala da je udari. Svoje prave majke nije se mogla
setiti, a otac o njoj nije pričao. Ali sada, sa jednim životom zakašnjenja, preko telefona
saznaje da joj ni otac nije bio pravi, a da je osim nje postojala još jedna devojčica u
susednom selu, njena sestra, koje se nije mogla setiti. Obe, ona i ova druga, tada su kao
mala deca izbeglice rata dovedena ovde iz Krkonoša, a onda date različitim roditeljima u
različita sela, rekla je njena drugarica. Svako u selu je to znao. Samo one ne. Ah, zaista mi
je žao, rekla je drugarica.

Da li je potrebno da čovek pokuša, sa životom zakašnjenja, da nađe sopstvenu

sestru, i ako stvarno otkrije gde ona živi, da li da je pozove ili da je poseti? Da joj napiše
pismo, ili radije da sve ostavi kako je bilo, čak i ako od sada sve bude drugačije nego pre?
Bilo koja žena koja nekim drugim brodom projedri pored nje mogla bi da bude njena
sestra. Ili kakva luda koja u susednoj banji uvek gura pred sobom prazna kolica za
kupovinu i pritom mrmlja psovke. Možda neka koja sedi u kafeu sa komadom torte pred

bojana888
sobom. Ili neka vitalna, šezdesetih godina, koja traži preko oglasa nepušača, ili bilo koja
uboga žena u Berlinu. Možda je njena sestra zapravo odavno na onom svetu, pokopana.
Da li joj je sada čitav svet postao srodan, ili, naprotiv, sve što joj je bilo blisko odjednom je
postalo strano ili mrtvo? Kao dete uvek je sve pitala oca kada sama ne bi bila sigurna.
Takođe i kasnije, posle očeve smrti, zamišljala je, kada ne bi znala šta da radi, šta bi joj on
u ovoj ili onoj situaciji savetovao. Ali ako njen otac uopšte nije bio njen otac, ko je trebalo
da je savetuje? Kada je upitala svog muža da li da pozove svoju sestru, on joj je samo
odgovorio: To moraš sama da odlučiš. Sada je, sa čitavim životom zakašnjenja, sama. Kuda
da ide kako bi ponovo našla mesto na kome je zaista rođena? Negde u Krkonoše?

Tek nedelju dana pre nego što su ušli u crnu reku iz koje je on kasnije opet izašao
sav smrznut i mokar, dok njegov drug nije, počeli su da razmišljaju o svojoj situaciji.
Tokom studija predstojali su im ispiti koje ni on ni njegov drug neće položiti, to je bar bilo
jasno. Iz različitih razloga su vreme, kada je trebalo da uče za ispite, proćerdali u drugim
stvarima. Njegov drug se brinuo oko studentskog karnevala, organizovao ekskurzije i
pisao brojna pisma, dok na kraju Prirodnjački muzej nije odobrio da stavi na raspolaganje
više sala za svečanost. Studenti su nakon kraja radnog vremena upali u zgradu, nalik na
palatu, kao đavoli, svinje, učenice, Rimljani i nimfe, na vitrine su smestili švedski sto, a
onda celu noć igrali između skeleta dinosaurusa i prepariranih gorila, neki su pokušali da
piju alkohol iz zbirki razblažen vodom, drugi su ušli u veće diorame i stvarali žive slike
spavanja i ljubavi između lisica i ševa. Kad je reč organizaciji ove neverovatne zabave, na
kojoj su sklapani brakovi i začinjana deca, njegovom drugu je nedostajala svaka pomisao o
statici i fizici same građevine. On lično je, nekoliko nedelja pre toga, krstareći kroz
ruševine Berlina, naišao na neku katakombu iz prethodnog veka u čijim lukovima su se
pokojnici iz perioda bidermajera u potpunosti očuvali s odećom i pokrovom. U svojim
kovčezima su izdržali rat i sve ostale svežije smrti, bili su, doduše, smežurani, ali su se
mogli prepoznati, zajedno sa noktima na nogama i cilindrima na glavi. On je svoju

bojana888
današnju ženu, tadašnju verenicu, pitao da li bi htela da jednog od ovih mrtvaca kao
nemog svedoka postave u hodnik. Ali njegova verenica je mislila da je cela ta priča
izmišljotina, smatrajući da je taj predlog sa nemim svedokom šala, uz to jedna loša šala, pa
se tome nije ni nasmejala. Mnoge sate je proveo u ovoj raki crtajući pokojnike, naravno
bez i najmanje primisli na osnove fizike po kojima nešto nastavlja da postoji, kao na
primer ruina.

Moramo na Zapad, rekao je njegov drug jedne večeri nedelju dana pre ispita. I da
tamo ponovimo godinu. Studenti sa Istoka bi pri nastavljanju svojih studija na Zapadu bili
vraćani godinu dana unazad, a to je bila upravo ona godina koja im je nedostajala zbog
karnevala i zbog mrtvaca. Početi ispočetka, rekao je njegov drug. Ovde nema šanse, jer
kadar, akti i vreme odlaze sve dalje. Onda su razmislili gde bi bilo najlakše izvesti beg.
Zelenu granicu ni njegov drug, ni on, nisu dobro poznavali, balon nisu imali, pa su se
odlučili za Elbu. Još je tako hladno, rekao je njegov drug, da nijedno stražarsko mesto ne
računa ozbiljno sa tim da bi neko mogao da pliva u reci. Mi ćemo se pre toga napiti kako
ne bismo osećali hladnoću, a onda prelazimo preko, rekao je njegov drug, Saksonac. Ni on,
ni njegov drug, nisu razgovarali o svojim ženama. Iako mu danas izgleda nestvarno, on bi
rekao da je tada svoju verenicu jednostavno zaboravio. Nedelju dana kasnije spakovali su
klešta za cevi i tri flaše vina, ušli s biciklima u voz, vozili se sat i po, a onda vozili bicikle
od male železničke stanice do obale Elbe. Tamo su se u pomrčini napili i, u predvečerje
svog ispita iz statike i fizike gradnje, po planu ušli u reku da bi plivali godinu dana unazad.

Svoju verenicu, današnju ženu, video je ponovo tek u sudnici. Tamo je bila
pozvana kao svedok i ispitivana da li je nešto znala o njegovim namerama da beži. A ona
je istinito odgovorila ne. U poređenju s ovim trenutkom sva pitanja iz fizike gradnje su mu
delovala lako, a njemu je postalo jasno da je on uplivao na svoj ispit umesto da se udalji od
njega. Plivanje je, međutim, uvek isto. Kasnije je molio svoju verenicu da mu donese

bojana888
knjigu iz fizike gradnje u zatvor, knjigu je čitao i studirao i na kraju održao predavanje iz
ove oblasti ostalim zatvorenicima. Učešće zatvorenih muškaraca iz graditeljske branše je u
ovo vreme bilo više nego obično, jer su prilikom podizanja zida mnogi radnici pokušali da
odu na drugu stranu sopstvene građevine. Posle zatvora otišao je kod svog bivšeg
profesora, molio ga da vanredno izađe na ispit, položio ga bez po muke, ali nije nastavio
da studira.

Sada mu izgleda da se njegova žena smirila, zvecka čašama, mora da je ustala i

počela da rasprema. Kada se okrene, vidi je kroz zavesu vrbovog granja kako, sa
poslužavnikom u rukama, upravo nestaje u šupi za alat. Pogled mu pada na bele viseće
saksije od plastike koje je ona okačila o drveće, saksije osvetljava lampa i svojom
izveštačenošću se još više izdvajaju u noći nego samo svetlo. Šupa u koju su se on i žena
među alat smestili je u mraku. Dogovor sa gazdaricom održava se samo provizorno od
kada su naslednici starih vlasnika predali zahtev za povratak imanja, smeštaj preko
raspusta, kao i podzakupski odnos, što je samo međurešenje, tako ga je nazvala gazdarica.
Ako se vlasnički odnosi reše u korist naslednika, onda on i njegova žena moraju napolje,
tako je dogovoreno. Ali kada će to biti, niko ne zna. Podzakup, to zvuči pomalo kao
korov, rekla je njegova žena posle razgovora sa gazdaricom, a za njega je nekako ovaj
pojam korova bio u vezi sa srećom koju oseća prilikom jedrenja. Sreća izrasta iz nereda,
kao što beskonačnost izrasta iz konačnog jezera, kome sada okreće leđa. On i žena
provode vikende u šupi za alat, vezuju svoju jedrilicu za molo koji im ne pripada, a ipak
su, kako bi on rekao, sasvim srećni na ovoj parceli iznajmljenoj uz ograničenje.

Da mu je tada uspeo prebeg, verovatno bi završio studije na Zapadu. U svakom

slučaju, njegove crteže mrtvaca je muzej za istoriju grada odmah otkupio kada su
katakombe otvorene, pokojnici premešteni, a crkva ponovo izgrađena. Posle zatvora je na
Istoku, ne očekujući ništa drugo, poslat na društveno koristan rad, u fabriku nameštaja.

bojana888
Taj prelaz je zapravo trebalo da bude samo međurešenje. Pola godine kasnije mogao je i
ovde ponovo da započne studije, ali on je, po sopstvenoj odluci, ostao u fabrici kao običan
radnik. Međurešenje je trajalo čitavog njegovog života sve do sada, do početka penzije.
Kada bi u razgovoru došao na to, uvek je govorio da je primetio kako mu praktični rad
bolje ide od ruke nego studiranje. Šta zna čovek. Dok oseća klimave daske mola pod
svojim koracima, misli kako bi bilo lepo kad bi ženi i njemu pošlo za rukom da umru pre
nego što se donese konačna odluka o vlasništvu. Jer onda bi govornici na pogrebnoj
svečanosti mogli da kažu da su do poslednjeg trenutka mogli da se bave onim što su voleli:
jedrenjem.

bojana888
 VRTLAR

Po selu se priča da je ćerka iz kuće nedavno viđena kako sa nekim dečacima na

pristaništu za parobrode sedi, puši i pije. Za vreme punog meseca posebno rado silazi
preko rešetki malog balkona pred svojim prozorom, a da njeni roditelji ili njena baka o
tome ne znaju ništa, vere se preko prozorskog rama sobe i malih lopovskih merdevina
koje joj vrtlar lično pridržava, a kasnije se vraća istim putem naviše.

Podzakupci su srećni da vrtlar sasvim mirno ostaje da sedi na pragu sa hladnim

opuškom u ustima kada počinju da seku veliku jelu; njima je bitno da telefonsku liniju
sprovedu koliko je moguće pravo od kuće do radionice dole, kako bi bio dovoljan kabl
koji su sami nabavili. Jela je u poslednje vreme i tako postala žućkasta i neugledna, a
pritom je odavno iznutra šuplja. Prilikom uklanjanja moćnog panja s korenjem naišli su na
kutiju sa porcelanom. Nije loše šta sve raste u bašti, rekao je gazda kada su mu pokazali
kutiju. Čuda prirode, kaže on. Vrtlar klima glavom. Gazda podiže kutiju i nosi je u auto.

bojana888
 PRIJATELJ IZ DETINJSTVA

Ponekad se popne na merdevine i namesti ciradu kojom je prošle jeseni pokrio

trščani krov kućice za kupanje. Možda bi noćima tako nameštao ćebe preko svoje devojke
da ona, kao što je onda bilo dogovoreno, leži u postelji pored njega kao njegova supruga.
Sa jezerske strane krov je već počeo da truli. Nema baš mnogo smisla ono što radi, krov
pod ciradom možda truli još brže, ali jednostavno ga prepustiti vetru - to ga tek neće
popraviti. Ovako će makar još izvesno vreme držati sve zajedno i izgledaće kao krov.

Da ga otac nije tada sa gradilišta brzo poslao kući da donese pivo, u onom
momentu kada je ona sa svojim ocem brala maline na padini preko puta svoje kuće, on ne
bi tuda ni prošao. Njen otac mu je mahnuo da dođe i upitao ga da li želi malina, a on je
rekao da. I od tada, kada je prvi put zajedno sa njima brao maline, do danas, kada upravo
staje na merdevine da bi namestio ciradu na krov kućice za kupanje, njegov život je
krenuo svojim tokom. Ponekad se zapita da se nisu očevi tog dana zaverili da naprave
drugove u igri od nje i njega, da li bi život i tada postao njegov život. Ali život bi mu
verovatno bio pun nekih „šta bi bilo kad bi bilo”, i u tom slučaju verovatno bio isto tako
njegov život. Tada, kada je imao pet godina, a ona upravo napunila četiri, očevi ili ko zna
ko, tek jednom za svagda odlučio je o zahvatima o kojima on u međuvremenu, a sada je u
pedesetim godinama, razmišlja dok stoji na merdevinama, ispravlja i namešta ciradu koju
je vetar oduvao.

Smeš li sa grane odavde da otpužeš još dalje, onda ćemo da se ljuljamo, znaš li da se

bojana888
glavice šaše mogu pušiti, hoćemo li da napravimo kućicu u vodi od kamenih ploča, našao
sam čauru, i ja, hoćemo li da se ljuljamo, ako postaviš dasku preko guma, imaš li splav,
svirale se prave samo od zove, štapić je šupalj iznutra, rekao je vrtlar, dođi napraviću
lopovske merdevine, koliko možeš da roniš, moj brod ima kormilo od pleha, spavaća soba
ide od jastuka do ćebeta, hoćemo li da se ljuljamo, možeš li da voziš bez ruku, znaš li da se
mali Danijel već popeo na prozor i piškio napolje, sranje, ispalo mi je veslo u vodu, poljubi
me.

Tamo preko puta, među korenjem velikog hrasta, koje se sa merdevina može dobro
videti, zakopali su onda kutijicu u kojoj su kao blago čuvali aluminijumske pfenige sa
svadbe njegove sestre, i pri tome su našli pocinkovane krčage koje je neko drugi na istom
mestu sakrio u zemlju. Sada dok stoji na merdevinama, on ne gleda ka korenju hrasta, ali
je kutijica verovatno još tamo u zemlji ili, ako je u međuvremenu istrulila, onda su makar
pfenizi još tu. Znaš li, u stvari, da je mali Danijel već mrtav? Znaš li da je, u stvari, još tada
bio mrtav kada je njegov otac hteo da ubije njegovu majku? Znaš li još kako je uvek sa
nama ronio između štuka u šaši, i kako su štuke bile hladne kada bi svojim ribljim ustima
naletale na naše noge? Ubrzo nakon otvaranja granice je otišao na ronjenje na Karibe i
pritom se udavio. Da. Kao da su za njega otvaranjem granice mogućnosti za umiranje
postale još veće. Putovanje je bilo njegovo „šta bi bilo kad bi bilo”. Sada ostaje zauvek
mali. Posle noći u kojoj je Danijelov otac, koji je bolovao od raka i ležao na samrti, pucao
u Danijelovu majku, i ona je onda ležala na samrti. Da. Kao da smrt u toj porodici sve oko
sebe proždire. Da li si čitao novine, na naslovnoj strani se tri dana video bungalov sa čijeg
je prozora mali Danijel tada piškio napolje? Prozor je sada crn i prazan, kao i čitav
bungalov, od pucnjave. Pričalo se da je svađa izbila zbog ovog bungalova. Sa kreveta je
Danijelov otac pucao na Danijelovu majku. Posredi je bilo nasledstvo za Danijelovog
mlađeg polubrata. Onog sa Zapada. Da. Otvaranjem granice i za Danijelove roditelje su
mogućnosti za umiranje postale veće.

bojana888
 Prošle jeseni je, da bi namestio ciradu preko krova, prvi put stupio na imanje svoje
prijateljice posle toliko godina kad joj je pomagao pri pakovanju i pražnjenju kuće. Popeo
se preko zidića od poljskog kamena, probivši put kroz žbunje do njenog imanja, jer je
kapija, kroz koju je kao dete uvek ulazio, bila zatvorena. Tokom mnogih poslepodneva je
sedeo s njom na ozidanim stubovima s obe strane kapije da bi se plazili šetačima. Sada,
kada razmišlja o tom vikendu kada je ispraznila i napustila kuću, ili na njegovu posetu
Berlinu kada je imao trinaest godina, ili još dublje unazad, na poslepodne u šupi za drva
kada su ona i on videli nešto što bi bilo bolje da nisu videli, izgleda mu čudno da se,
nezavisno od svega što se dogodi, jedan dan nastavlja na drugi, i do dana današnjeg ne zna
šta je to zapravo što se tu nastavlja. Možda ima večnog života već za života, ali kako sve
uvek izgleda drugačije nego što se čovek nada, naime, s one strane svega što se desilo niko
ga više ne prepoznaje. I kuća stoji još tu, a on ne zna šta je to što tu stoji. I on sam. I ona,
verovatno, negde u svetu.

Kod nas u bašti ima ogrozda, ribizli i jabuka, ali ogrozd i ribizle su ove godine već
prošli, rekao je i dobio od njenog oca dozvolu da joj poslepodne pokaže svoju baštu. Kod
nas ima samo ruža, rekla je posle toga ona, stojeći u njegovoj bašti i grizući jednu još
nedozrelu jabuku. Od tada je počelo ono što bi on, gledajući unazad, nazivao svojim
detinjstvom, od raspusta do raspusta počinjalo bi sa njenim dolaskom i završavalo se s
njenim odlaskom. Onog dana kada je njegova sestra u venčanici izašla na put da bi otišla
na venčanje u crkvu, i kada su istresli lonac pun pfeniga na nju da joj donese sreću, i kada
je on posle sa svojom drugaricom sakupljao novčiće iz peska, aluminijumski novac gotovo
bez težine, ona i on su, dok su se svatovi već udaljavali a ona rukama kopala po pesku,
prvi put razgovarali o venčanju.

Lešnike moraš da lupiš teškim kamenom, oni su iznutra još beli, hoćemo li da se

bojana888
ljuljamo, ja mogu prednjim točkom da vozim sa leve strane bare, a sa zadnjim sa desne,
hoćemo li da napravimo tajni jezik, ljubljenje treba da se zove cvrkutanje, da, hoćemo li
da se ljuljamo, kad se peca he treba da se priča, zalepi list jorgovana sasvim ravno između
šaka, tako se najbolje zviždi, to je rekao vrtlar, hoćemo li da se ljuljamo, dođi,
sahranićemo krticu pod drvo, mala srca rusomače mogu da se jedu, sakrićemo se pod jelov
žbun, daj mi jedan, ah, hoću da cvrkućemo, ja takođe.

Njegovi roditelji su uvek rano, već oko šest, odlazili od kuće, oko osam je
doručkovala njegova drugarica, od pola devet je smeo da dođe. Na kvaki kapije, sa
stubovima sa leve i desne strane, tokom hladnih jutara, kada bi je pritisnuo, zadržavala se
još rosa. Usput bi pokucao na zelenkasta okna kuhinje da bi mu kuvarica otvorila, onda bi
ušao i ostajao da stoji u dnevnoj sobi pored dugačkog stola za kojim je sedela njegova
drugarica sa svojom porodicom i prijateljima porodice, on je stajao, naslonivši se na
hladnu peć, i čekao dok ona ne bi završila sa jelom. Posle toga bi se igrali u njenoj ili
njegovoj bašti, kupali se na njenom ili njegovom molu, sakrivali se u tajni orman u njenoj
dečjoj sobi pod kaputima i odećom, ili gledali kod njega u kući, gde je televizor i preko
dana bio uključen, crno-bele kauboje kako galopiraju kroz crno-belu širinu i na kraju
njihovo crno-belo padanje i umiranje.

On je jednom pročitao da embrioni u majčinom telu prođu sve stupnjeve evolucije,

dakle počnu kao ribe i vodozemci, kasnije dobiju krzno, onda izvesno vreme imaju kičmu
svinje, i tek na kraju se rode kao ljudi. Možda, pomišlja u međuvremenu, nakon rođenja
počinje drugo takvo pradoba, ovaj put podmetnuta istorija čovečanstva zvana detinjstvo,
kao da doba lovaca i sakupljača još jednom treba svima da bude zajedničko, kao osnovna
legenda iz koje se zatim razvijaju različite vrste odraslih. Od riba i vodozemaca u toku
evolucije su se uzdigla najrazličitija bića, neka su se razvila u kopnene životinje, iz kojih
su na kraju nastali majmuni ili mačke, druga su se odlučila za život u vodi i kasnije su

bojana888
postali delfini ili kitovi. Kako god bilo, on je svoju drugaricu upoznao u kameno doba i s
njom delio svoj život otprilike do kasnog srednjeg veka, a to su, u svakom slučaju, dva i po
miliona godina.

Možda je, bar tako izgleda s današnjeg gledišta, jedno takvo pradoba zajednički
provedeno neraskidiva veza poput obećanja. Oči kojima su on i ona tada u šupi za drva
videli nešto što bi bilo bolje da nisu, još su u njihovim glavama, makar te glave bile daleko
prostorno udaljene jedna od druge. To tadašnje gledanje traje i dalje. U šupi za drva, on i
ona, skroz gore na cepanicama, u jednom metru između naslaganih cepanica i krova šupe,
napravili su svoje skrovište. Cepanicama su podelili sobe, ostacima tepiha pokrili sobe, tu i
tamo su ekserima prikovali dronjke od platna za drvo, okačili ručnu lampu kao osvetljenje
- tako su održavali, puzeći, čitav stan. Sa merdevina može da se vidi krov šupe za drva,
koji je u međuvremenu sasvim pokriven lišćem i otpalim suvim granjem. Moja rođaka
Nikol je u poseti, ona uvek hoće da se kupa gola, ona dopušta da je ljubim kad je gola.
Rene, nećak direktora kombinata za gume bio je nešto stariji, dete vikendaša, a kada bi bio
u poseti, dopuzao bi odmah do njih u šupu, sedeo pognute glave u njihovom skrovištu i
predlagao im svakakve stvari. Moja rođaka Nikol je u poseti, ona uvek hoće da se kupa
gola, ona dopušta da je ljubim kad je gola, ona doduše ima tek dvanaest godina, tako kao
vi, ali će sigurno spavati sa mnom. Kod svakog priključka za struju ima tri kabla, plavi,
crveni i žuti. Plavi i crveni su potrebni da bi bilo struje, a žuti, iako nigde nije priključen,
takođe je tu i naziva se uzemljenje. Moja rođaka Nikol je u poseti, ona uvek hoće da se
kupa gola, ona dopušta da je ljubim kad je gola, ona doduše ima tek dvanaest godina, tako
kao vi, ali će sigurno spavati sa mnom. Ako se sakrijete iza drveta, možete da gledate, je l’
hoćete?

U ovo vreme već su uveliko znali kako izgleda kada krv teče iz posekotine, sami su
se britvom posekli po ruci i pobratimili se, oni su takođe znali kako izgleda kada se sere, i

bojana888
kobasica isprva polako kreće iz otvora, a tak onda brzo ispadne, pod vrbom bi prvo on
čučnuo, a posle ona, a puštali su ono drugo da sve gleda. A kako je videti uvek samo
gledanje, dakle, ne diranje, niti mirisanje, niti kušanje, pa čak ni slušanje, jer pri slušanju
ruka ipak vibrira kada se stavi na mrežu zvučnika, a i samo gledanje se nikada ne može
ispuniti ni najmanjim delićem stvarnosti, njima su zato u to vreme skladišta iza vlastitih
očiju izgledala beskrajno, i to je verovatno bio razlog zašto su ona i on na predlog dečaka
iz susedstva odmah rekli da.

Naravno da su mogli da šutnu cepanice koje su ih delile od spavaće sobe njihovog

skrovišta kada je Rene upitao svoju rođaku Nikol da li zna kako se prave deca. Naravno da
su mogli nešto kasnije, kada je Rene svojoj rođaci Nikol to objasnio pošto ova to još nije
znala, da iznenada upadnu i od svega naprave šalu. Ali kada je Rene, koji je već bio nešto
stariji, pitao Nikol da li bi htela da i sama proba ono što joj je upravo objasnio, i kada je
ona na to rekla ne, a onda uvek, i uvek iznova govorila ne, dok ju je Rene čvrsto držao i
prodirao među njene noge svojim telom, a oboje su zbog kupanja bili goli, a kako je Nikol,
kojoj je tek bilo dvanaest godina, bila slabija od Renea, koji će nakon završetka leta već
poći na zanat, a on joj je držao poklopljena usta i onda počeo da se kreće trzajući se, njih
dvoje su i dalje gledali kroz male proreze koji su između dasaka davali dovoljno prostora
da se sve vidi. Isprva je bilo prerano da se provali unutra, a onda prekasno, a linija koja je
razdvjala prerano i prekasno je bila tako oštra da se čak ne bi mogla nazvati ničijom
zemljom. Iza drvenog zida, iza koga je Rene zazidao one koji su gledali, bilo je usko i
mračno, a da su samo jedan pokret napravili, sve bi se srušilo.

Oni su gledali. Gledali su toliko dugo i toliko puno dok sva skladišta iza njihovih
očiju nisu bila ispunjena onim što bi bilo bolje da nisu videli. On se nimalo ne seća kako
su kasnije on i njegova drugarica izašli iz svog skrovišta, kako su preko gomila drva raznih
veličina sišli dole i dospeli do slobode. Da je posredi samo ono čega se seća, za njega bi bilo

bojana888
moguće da nikada nisu ni sišli nego da su do danas ostali da čuče pod krovom šupe, koji je
u međuvremenu potpuno prekriven lišćem i otpalim suvim granjem. Rado bi se odrekao
saznanja da neko može biti temeljnije vezan za jedno mesto zajedničkom pohotom i
sramotom nego zajedničkom srećom.

Jedno on tada nije shvatao, naime, da je njegova drugarica, tamo gde je on živeo,
provodila samo raspuste. On još živi tamo, iako njegove ruke polako postaju ruke starog
čoveka. Tek prilikom njegove posete Berlinu, nedugo nakon male mature, onog posebnog
vikenda, kada je smer jedan jedini put bio obrnut, on je bio izletnik, a ona ta koja je kod
kuće, tek tad je shvatio, ali već je bilo prekasno. Sunce moga srca napisao joj je jedan
školski drug, uvek iznova oslovljavanje sa: sunce moga srca, a onda još sva moguća druga
na malim ceduljicama koje je čuvala u svojoj pernici. Smejala mu se kada je slučajno našao
cedulju i pitao je ko to još sme da je naziva sunce moga srca osim njega. To je samo šala,
zaista, samo jedna šala, rekla je, ali kako nije popuštao i nije hteo da počne da se smeje,
ona se smračila i prvi put izgovorila ono što se za nju očigledno još tada podrazumevalo,
za njega, međutim, do danas nije, da ona, naime, u Berlinu, gde je kod kuće, može da radi
šta hoće.

Od tada je za njega postalo nemoguće da je tokom narednog raspusta ikada više

čeka pored dugačkog stola, dok bi ona sedela sa porodicom na doručku, iznenada je samog
sebe video tamo kao nekog ko servira, ko samog sebe servira, na poslužavniku, od glave
do pete, sa peršunom u njušci i između prstiju na nogama, sa pečenom jabukom kao
nadevom. Hoćete li da me pojedete? Od tada se vodozemac, kakav je bio do tada, odlučio
za život na kopnu ili obrnuto, u svakom slučaju je njena specijalizacija iz poznog srednjeg
veka dovela dotle da ona iznenada, a da njemu ništa nije morala da objašnjava, stoji pred
njegovim vratima sa jednim dečkom koga je njemu, svom drugu iz detinjstva, htela da
predstavi. On, drug iz detinjstva, stajao je na vratima svoje kuće, sa parčetom maramice u

bojana888
nosu, jer je neposredno pre njenog kucanja na vrata iznenada počeo da krvari iz nosa, pa
se provizorno lečio. Njen znak kucanjem je još bio tajni znak kucanjem iz njihovog
detinjstva. Otvorio je vrata i video svoju drugaricu i njenog pratioca kako tu stoje. Dobar
dan, želite li da uđete? Dečko iz Berlina je pogledao ka krvavom komadu koji je virio iz
nosa drugu iz detinjstva njegove drage. Ne želim da smetam. Kasnije je ređe kucala kod
njega kada bi u društvu ovog ili onog dečka, kog je dovodila u selo, šetala pored njega, ali
kada bi u radionici, koju je izgradio pored njene kuće, videla kako pod autom vire njegove
noge, uvek bi ga pozdravila. Kada se jednom za nekog od ovih dragana udala, tokom
godine se podrazumevalo da će on njenom mužu na zimu pomoći da izvuče čamac na
obalu i okrene ga, da obesi pedolinu na zadnji zid šupe za drva, da zajedno sa
podzakupcima u proleće sagradi molo, ili povremeno, kada ona i njen muž ne bi imali
vremena da dođu, da oreže živicu, pograbulja lišće i obavi sve ostale poslove za koje je
vrtlar već odavno bio previše star. Satnica, koju mu je plaćala, bila je daleko veća od
uobičajene tarife za to mesto.

Da li ćeš uzeti ovu kutiju sa knjigama, da naravno, ali leva ruka mi je još slobodna,
ovde su cipele, dobro, mlin za kafu ostaje ovde, da, naravno, i tako je već sav zarđao,
haljine i kapute iz ormana sam stavila na krevet, ni u jednom koferu nema mesta za njih,
moraju da se okače, u redu, imaš li posteljinu, da, onda jednostavno ostavi četvrtasti ključ
u zidnom ormanu, ko zna da li će još nekom ikada biti potreban, meni je to sada svejedno,
jesi li bio u podrumu, isključiti struju, vodu, ne radije ne, ako se vrtlar ponovo pojavi,
zatvoriti prozorske kapke u kupatilu, idem odmah, ali pedolinu ostavljaš, rekla sam
zakupcu da mogu da je uzmu ako hoće. Peškiri, šta da radim s tim, pokloni ih ako tebi
nisu potrebni, pomozi mi oko lampe, ne može više da stane, verovatno si u pravu.

Kada se iselila, cela kuća je još pripadala njoj i njenom ocu, jer nisu smeli da je
prodaju dokle god nije bilo rešeno pitanje vlasništva. Sve je pripadalo njoj i njenom ocu, i

bojana888
telefon je još radio. Struju i vodu su, doduše, isključili kada je investitor, kome je njen otac
prepustio spekulacije s imanjem, prekinuo radove na rekonstrukciji i prepustio kuću sebi
samoj - ali da je ponovo došla, sve bi uz malo truda ponovo moglo da se pokrene. Tek
mnogo kasnije ga je opet pozvao ovaj investitor i zamolio da raskopa zemlju na putu pred
kućom, preseče kabl sa strujom i prekine dovod vode da ne bi još nastali i troškovi ako bi
neko došao na ideju da se ugnezdi u kući koja stoji prazna. Samo je telefonsku liniju
ostavio nedirnutu, jer su nju podzakupci, sa dozvolom njenog oca, prebacili u radionicu.

Poslednjih godina s takvim poslovima na imanjima oko jezera bi katkad ponešto

zaradio sa strane. Ranije su rad na crno nazivali fuš, objekte bez dozvole, sada se fušem
najčešće naziva obustava ili rušenje. Pre toga je, po želji Danijelovog polubrata, raskopao
peščani put pred Danijelovim bungalovom i prekinuo dovod struje i vode. Posle požara u
Šmelingovoj kući pomagao je pri radovima na saniranju, imanje je nakon požara iznenada
postalo veoma jeftino, ali za njega još nedovoljno jeftino, svakako u njegovim godinama
ne bi se isplatilo kupiti nenadzidano imanje, a ni naslednike nije imao. Sledeća oluja će
ponovo odneti ciradu, jer se ona u slamu ne može ni zakucati - ono što je na krovu kućice
za kupanje pričvrstio sa nekoliko uzica je zaista fuš, misli i zateže uzice. Kada bude doneta
odluka i o njegovoj vlastitoj kući, jer i za nju je neko podneo zahtev za povraćaj, potražiće
za sebe u najbližem većem gradu neki mali stan sa centralnim grejanjem, sa mogućnošću
povoljnog otkupa, i ne previše skup.

bojana888
 VRTLAR

Tokom subota i nedelja, kada dođu na klizanje, podzakupci vide vrtlarove tragove
u snegu, kreću od gostinske sobe i ponekad vode tamo-amo, preko obe gornje livade,
takođe i do prednje bašte kroz kapiju, ali, kako se vidi po otiscima, nijedan put nije pređen
više nego jednom. Kada sretnu vrtlara, što se retko dešava, pitaju ga da li mu možda treba
nešto što bi prilikom sledeće posete mogli da mu donesu - svež hleb od pekara u selu, jaja,
knedle, voće ili piće. Ali vrtlar se uvek samo zahvali, odmahne glavom i ide dalje svojim
putem, sa ugašenim opuškom u ustima. Po selu se priča da su podzakupci, nakon pada
Berlinskog zida, pravi majsenski porcelan prodali zapadnjacima. Po selu se priča da se
vrtlar već duže vreme prehranjuje samo snegom.

Kada vlasnica kuće dođe iz Berlina da raspremi kuću za investitora, vrtlar nije tu.
U njegovoj sobi stoje, kao i obično, sto, stolica i krevet, nekoliko komada odeće je obešeno
o klin, u uglu su gumene čizme, jedino sam vrtlar nije tu. Zakupci nemaju odgovor na
pitanje gde bi on mogao da bude, i oni ga već duže vremena nisu sreli, u poslednje vreme
mu je hodanje sve teže padalo, posebno niz padinu. Da li mu se nešto desilo? Ne, kažu
podzakupci, oni ne veruju u to. Zajedno sa vlasnicom kuće i njenim prijateljem iz sela još
jednom temeljno pretražuju čitavo imanje, na kraju čak i obalu. U svakom slučaju,
očigledno nije u kući.

Vrtlar od tada više nije viđen, i tako na kraju pristaju, na investitorovo

navaljivanje, da odvoje vrtlarevu sve vlažniju i vlažniju sobu zidom od glavne kuće, kako
bi konačno zaustavili napredovanje buđi koja odatle kreće.

bojana888
 NEOVLAŠĆENA KORISNICA

Tužba: povraćaj i iseljenje s imanja, iz kuće, za plaćenu kompenzaciju. Protivtužba:

da li je sticanje pošteno, da li je dato stvarno pravo na korišćenje, pritom bez mogućnosti
sporenja. Član devet osam pet Građanskog zakonika, pravni osnov tužioca. Nesporno.
Posed bez posrednika. Neposredno vlasništvo. Neposredno vlasništvo znači: taj raspolaže
jednom stvari. Paragraf sedamnaest Građanskog zakonika. Da u datom slučaju ne mora da
se razjasni da se na vas odnosi razlog za plaćanje jer je korišćenje od strane trećeg bilo s
punim znanjem o zahtevima za restituciju, a prava ne mogu biti zadržana na osnovu
prirode zahteva poverioca. Zahtev protivtužbe prema pravu o bogaćenju mogao bi se
uvažiti u visini razlike između današnje vrednosti u prometu i vrednosti bez preduzetih
investicija. Trenutak u kom je korišćenje započeto. Sudski postupak poravnanja stranaka u
sporu. Veza sa zemljišnim knjigama je nužna radi zadovoljavajuće odredbe. Unos hipoteke
u skladu sa prioritetom. Ja dopunjujem: svi zahtevi iz pravnog spora. S ispunjenjem
priloženog poravnanja svi zahtevi potiču iz pravnog spora u vezi sa predmetom spora.
Kompenzovano.

A sad hoće još jednom da ode u kuću. Sa ključem koji još visi na njenoj alkici,
kojim se sva vrata u kući i šupa za drva mogu otključati i zaključati, s izanđalim
sigurnosnim ključem, Cajs Ikon, nemački kvalitet, koji je, zbog ustupljenih prava, pre dva
dana morala da preda, s ovim ključem hoće još jednom, poslednji put, da otključa vrata
čija brava nakon pola okreta uvek zateže. Staklena okna na vratima tiho zveče, sa
gvozdenih hvataljki kojima je staklo zaštićeno otpadaju lomljive ljuske crne i crvene boje

bojana888
na pod. Vrata valja malo podići, kao što je uvek radila, kako bi mogla da okrene ključ do
kraja, a onda ih širom otvoriti, dok ne udare o zid kuće, gurnuti kamen pred njih, koji i
dalje tu stoji spreman, i onda ući.

Oslikana vrata ka ostavi za metle su izvađena, zato prvo što ugleda kada uđe u
kuću nije rajski vrt u dvanaest kvadratnih poglavlja već stara metla, đubrovnik, lopata i
nekoliko krpa. I vrata ka dnevnoj sobi su izvađena, zato ne mora da pritiska mesinganu
kvaku da bi ušla, zato se i ne čuje mali metalni uzdah dok ulazi u taj prostor. Sve što je na
dva zida, koje su napale gljive, bilo od drveta moralo je pre devet godina da se ukloni ili
izvadi, zato nedostaje i dugačka klupa za sedenje. Sto koji tu pripada i dvoja vrata radnici
su tada preneli u kućicu za kupanje. Kako je kućica za kupanje bila premala, morali su sto
tamo da postave uspravno, tako još stoji, što je, kada je došla, videla kroz prorez između
prozorskih kapaka. Ključ od kućice za kupanje visi pored ključeva od radionice, a na
njemu se ljulja, kao i ranije, zlatni blinker, daska za ključeve je, kao i ranije, iza ugla kod
peći, samo peći više nema jer je bila uz zid zaražen gljivama. Gljive su, dok je radila u
inostranstvu, porasle do gornjeg sprata, a njen otac je celu jesen, zimu i proleće
pregovarao sa gospodinom kome je kao kompenzaciju za hitno potrebne radove ponudio
spekulacije sa kućom, koja je zvanično još pripadala njima. Nisu smeli da je prodaju dokle
god nije doneta službena odluka, ali posle svođenja istočnonemačkih računa na polovinu
vrednosti, oni više nisu posedovali sredstva da sami održavaju kuću. Postojanje datog
zahteva. Predmet sudskog postupka je imanje. Provera svojinskih odnosa. Registarski broj
654.

Njenom ocu nikada nije odgovarala priroda, ovu reč „priroda” je još ranije
izgovarao sa prezirom, uvek je govorio da mrzi da kosi travu, da mu je cveće dosadno, da
ga plivanje ne interesuje, ponekad bi ronio u šaši i lovio harpunom štuke. Zato se nije
čudila kada je, nakon smrti njene majke, naložio da je proglase suvlasnicom kuće,
primedba za brisanje, kada se iznad prvog i ispod poslednjeg reda nalazi vodoravna crta, i

bojana888
obe crte su spojene jednom odozgo levo, nadole desno. Ona se uopšte nije tome čudila da
on, od kada su naslednici arhitektine žene koji žive na Zapadu podneli zahtev za povraćaj,
nijedan jedini put nije otišao tamo, isto tako se nije čudila što nije učestvovao u pražnjenju
kuće pošto se konačno dogovorio s investitorom. Pomogao joj je njen drug iz detinjstva pri
pražnjenju kuće, tada je i otkrio onu drvnu gljivu. Samo jednom, tokom ovih godina dok
je kuća stajala tako nenastanjena, a ona i otac čekali na odluku nadležne službe, njen otac
joj je nešto rekao što nikada pre toga od njega nije čula, da se, naime, kada bi negde morao
da gleda takav pejzaž sa brdima i jezerima, osećao slično kao kada bi čuo da neko govori
ruski, jezik zemlje u kojoj je rođen. Šta je tačno mislio pod tim nije bliže objasnio. Ona je
samo znala da je on, kada je ponovo izašao iz doma za decu, u koji su ga roditelji poslali jer
su verovali u kolektivno vaspitanje, bio dovoljno star da kosi livadu. Priroda.

Slivnik prepun korenja. Odseći grane sa šest stabala. Pravo na korišćenje deli
sudbinu ugovora o prodaji zgrade koji nije stupio na snagu. Dodeljeno. Ukinuto.
Zaključeno. Izvršnim organima nije moguće da na osnovu raspoloživih sredstava utvrde
odgovarajući iznos za poravnanje. Iznos, zajedno sa kamatama, predmet je sudskog spora.
S uticajem na prošlost i budućnost.

Investitor je uklonio gljivu i ponovo pokrio krov, stara kupatila razgradio s

namerom da ih iznova obnovi, baštensku sobu, propalu od vlage, zazidao je, a zato je
probio zid ka garaži da bi dobio novu sobu - ali je onda, kada se njegova nada o dogovoru
sa naslednicima oko sticanja vlasništva kuće pokazala kao lažna, presekao struju - i kuću
jednostavno tako ostavio kakva je bila. Ona sa svojim ocem već odavno nije više
razgovarala o imanju. Pravo, od. III, ser. br. 1, opterećenje na imanju, međama, šumi,
parceli. Imanje je predmet sudskog procesa. Do donošenja odluke.

Stepenište koje vodi na gornji sprat je prekriveno prašinom, delovi pločica

zasvođenog krova su pali na stepenice i razbili se, a gore je nekada blistavi pod od plute

bojana888
prekriven istim takvim slojem prašine - građevina u potpunosti nesolidna, pravo na tužbu.
Od kupatila je ostao još prozor sa šarenim kockicama, umivaonik, tuš, šolja i pločice su
otišle, sada gleda između greda poda u predsoblje, otprilike tamo gde je sedela baka u
baštenskoj fotelji, najudobnijoj od svih, tokom večeri dok su gledali televiziju, pokazatelj
lične, uzdignute pozicije. U sobi sa ptičicom, u kojoj je provodila detinjstvo tokom letnjeg
raspusta, otvorila je, mic po mic, uprkos rešenju o iseljenju sa pravno spornog imanja,
teška vrata skrivenog ormana - uzurpiranje prava posednika - tajna vrata vremena njene
rane mladosti, čiji su točkići crtali polukrug u prašini, na šipki još vise prazne vešalice koje
je sama ostavila tu kada je morala da isprazni kuću. Kroz veliki orman može da ode unutra
do dedinog i babinog plakara jer nedostaje međuzid - sud obavezan da ne odobri dozvolu,
stvarno dejstvo obaveštenja o promeni vlasništva, preispitivanje nadležnosti. Orman kroz
koji ulazi u ostavu miriše, kao u vreme njene bake, još na nanu i kamfor. U bakinoj radnoj
sobi je plafon nagrizen urinom i izmetom kuna, na pisaćem stolu leže slamke od trske sa
krova, kroz otvor se gleda naviše u mrak. Zavese na prozorima su još samo na ponekim
mestima okačene o garnišne, ostatak visi nakrivo i vuče se po prašini. Prozori su se tako
iskrivili da više ne mogu da se otvore. Vidljivo slabljenje. Buduća popuštanja. Zahtev za
pomoć se odbija jer sadrži potraživanja koja se ne mogu ispuniti, te je time neosnovan.
Žalba. U osnovi je pošteno. Samo kada se osnovne pretpostavke dovedu u pitanje. Teret
dokazivanja.

Počinje da uklanja slamke sa stola, bez razmišljanja, a onda ponovo odlazi dole po
metlu, lopatu, đubrovnik i krpe. U bakinoj radnoj sobi, u plakaru, na hodniku i u sobi sa
ptičicom prvo mora da opaje paukove mreže iz uglova i sa prozorskih okana, briše potom
prašinu sa letvica lamperije, briše patose, sobu za sobom i puni staru kantu, koju je našla u
kuhinji, prašinom, šutom, slamom i izmetom kuna na koji tu i tamo nailazi. Brišući
stepenište silazi stepenik po stepenik i prazni sadržaj prepune kante napolju pod žbunjem.
Zatim odlazi s praznom kantom u rukama do dve livade, pa pored velikog hrasta dole do

bojana888
vode. Pre pola godine je morala da otkaže podzakupcima, pošto je taj deo obale ponovo
pripojen jevrejskoj parceli, kojoj je na početku i pripadao. Zato molo leži nedovršen na
zaravni pred radionicom, ali kako ograda još nije popravljena, ona ipak ide na staro mesto,
tamo gde put koji je ranije vodio do mola još samo ima osnovu, tamo čučne da bi zahvatila
vodu iz jezera. Jednom rukom se drži za vrbu, drugom vuče kofu preko zemlje, zatim se
vraća u kuću i počinje sa brisanjem na gornjem spratu. Pet puta mora da ode dole do
jezera i uzme svežu vodu pre nego što sve sobe očisti, i uz malo napora polazi joj za rukom
da makar u sobi s ptičicom otvori balkonska vrata, kako bi se pod brže osušio. Topao letnji
vazduh ulazi u kuću kroz otvoreni prozor, pa kada izađe na balkon, sve izgleda onako kao
što je oduvek znala. Na bor pored kuće pada sunčeva svetlost najavljujući da će dan biti
lep.

Na donjem spratu, međutim, ima više posla, jer su ovde razgradili peć, probili zid
do garaže i zazidali vrtlarevu sobu. Zato ne uspeva danas da opere i prozore. Uveče okreće
mehanizam sakriven iza zida i zatvara crne kapke u prizemlju, zatvara vrata iznutra i leže
da spava gore u ormanu sobe sa ptičicom. Sledećeg dana pere prozore, dan kasnije donosi
vrata iz kućice za kupanje i ponovo ih postavlja, vuče i sto koji je veoma težak preko
livade i terase do kuće i stavlja ga ponovo u predsoblje, tamo gde je uvek stajao. Stolice s
urezanim inicijalima je našla u garaži, jedino su se kožni jastuci na njima uplesnivili.
Navikava se da parkira auto gore na ivicu puta, odatle se spušta niz Ovčar-brdo, provlači
između grmlja i malina i prelazi preko peščanog puta kada je niko ne vidi. Susede ne viđa
nikad, jer ili su im kuće porušene ili stoje prazne kao i njena. Jednom prilikom, bio je
kišni dan, videla je sa prozora svoje sobe sa ptičicom druga iz detinjstva kako silazi dole
preko velike livade, a ubrzo nakon toga se ponovo vraća noseći dugačke merdevine, koje
inače vise na zadnjoj strani radionice, da bi ih naslonio na krov kućice za kupanje. On se
penje na merdevine, namešta ciradu raširenu preko trščanog krova koju je vetar svukao, i
pričvršćuje je na uglovima.

bojana888
 Tog jutra, kada je žena agent za nekretnine prvi put došla sa klijentima u kuću, ona
na sreću još nije bila ustala, već je spavala u ormanu, gde je takođe čuvala i svoje zalihe i
nekoliko komada odeće radi presvlačenja. Probudila se tek kada se ta žena uhvatila za
mesinganu dršku plitkih spoljnih vrata u koja je ugrađeno ogledalo i, otvorivši plitka vrata
za klijente, rekla: A ovde je ogledalo. Ona čuje kako klijent prelazi rukom preko furnira
od javora i kaže: Nažalost, već se iskrivio. Ali može da se popravi, kaže žena agent i
povlači, očigledno sa naporom, balkonska vrata, kaže: Evo i pogleda odavde. Klijent kaže:
Pomalo je zaraslo. Žena agent kaže: Ovo ovde je nesumljivo bolja obala, sada se proces
zalaženja sunca odvija samo na Zapadu. Onda se smeje, klijenti se ne smeju, i osim toga,
kaže žena agent: Imanja sa druge strane su od jezera odvojena šetalištem. Oni nemaju
direktan pristup jezeru? Ne, većina ne, kaže agent. Ona kaže: Pogledajte tamo, ptica na
ogradi terase. Da da, kaže klijent. Pa to je s ljubavlju napravljeno, kaže agent. Klijent ćuti.
Arhitekta je, kaže žena agent, bio član grupe Albert Šper, Projekat Germanija. Ah, je li,
zanimljivo, kaže klijent.

Zatim žena agent i klijent odlaze hodnikom do plakara, i tu ona može dobro da
čuje o čemu razgovaraju, jer je samo tanka vrata odvajaju od ljudi. Žena agent kaže: Tako
vam danas niko neće ugraditi plakar. To je tačno, kaže klijent, ali ovde nekako čudno
miriši, na mačku ili kunu. E, pa ja u ovoj kući još nisam srela nijednu kunu, kaže žena
agent, i smejući se kreće dalje u radnu sobu; mlečna stakla na vratima tiho zveckaju,
klijent je očigledno prati jer postaje tiše, posle izvesnog vremena grupica se vraća, žena
agent se smeje, i dalje, ili ponovo, da li je kuća zakonom zaštićena? Ne, ne, nažalost nije,
kaže žena agent. Klijent kašlje, zatim svi zajedno silaze niz stepenice, i tek kad je sasvim
mir zavladao, bivša gazdarica izlazi iz ormana i gleda kroz prozor sobe sa ptičicom kako
žena agent i njen klijent prolaze kroz baštu, zastaju, pokazuju u ovom ili onom pravcu, na
primer ka hrastu sa kog je nedavno otpala velika grana, ili ka krovu kućice za kupanje, te
lagano hodajući nastavljaju svoj razgovor, klimaju ili odmahuju glavom dok ponovo ne

bojana888
zastanu da bi neke detalje pojasnili.

Posle ove prve posete žene agenta i njenog klijenta, pred kuhinjskim prozorom se
vijori nabran nepromočiv pano na kome je ispisano: za prodaju. I broj telefona, beo na
tamnoplavom. Ponekad, kada duva vetar, pano udara o uzice, tako da se čuje i u kući.
Kasnije se razlabavio jedan od kanapa kojima je plakat pričvršćen, te onda neovlašćena
korisnica može da vidi, kada prilazi sa strane Ovčar-brda, kako se pano povremeno
presavija, samog sebe udara po licu ispisanom belim slovima, i kako onda ponovo klone.

Kuća je sada tako prazna da ne bi bila preteška ni kada bi mogla da joj naredi da se
podigne uvis i nastavi da lebdi. Svetlo koje pada kroz šarene prozore bi onda putovalo sa
kućom, pa čak i sjaj od poda, koji je konačno ponovo uglačan podnim voskom, i samo
škripanje stepenica na drugom, petnaestom i pretposlednjem stepeniku. Sad razmišlja
kako je njena baka dala da se premesti kućica za kupanje, ona i drug iz detinjstva su pratili
radnike naviše tokom celog puta uz padinu: zajedno sa trščanim krovom, prozorima,
prozorskim kapcima, sa strehom i dva drvena stuba, sve su vukli naviše, između jova,
hrastova i borova, a kada je stala gore, pogled na jezero, koji su imali sa natkriljenog
izlaza, bio je gotovo još lepši. Samo sada više nije znala kuda bi trebalo odlebdeti.

Dok se leto polako približava kraju, iz sobe sa ptičicom još mnogo puta će videti
ženu agenta s ovim ili onim klijentom u bašti, jedna mušterija udara o kamenu ploču od
koje je napravljeno stepenište da proveri da li se stepenik mrda, drugi hoće da mu pokažu
septičku jamu, treći drmusa ogradu prema komšiji čiji su stubovi istrulili, drmusa sve dok
se dva stuba ne izvale u stranu, drži ih još samo žica. Kako kuća i imanje nisu baš jeftini,
sluša još mnogo razgovora, još mnogo puta se otvaraju plitka vrata ormana, još mnogo
puta se govori o boljoj strani, o Albertu Šperu, mačkama i kunama. Smeh. Da li je kuća

bojana888
pod zaštitom zakona? Ne, ne. Smeh i kašalj. Kako žena agent ne vodi sama proces prodaje
kuće i može da se desi da čas ovaj, čas onaj iz zajednice naslednika doputuje iz Austrije,
Švajcarske ili iz zapadnog dela Savezne Republike, kako bi lično utvrdio svoja prava, ili
pošalje radnike, ili pošalje nekog poznanika da pogleda kuću, te se žena agent ni ne čudi
što ne nalazi svaki put onako kako je pri poslednjoj poseti ostavila za sobom.

Šta hoćeš više, govorio bi joj njen muž, kada bi ona, sada neovlašćena korisnica,
razgovarala sa njim o imanju, ti si tamo svoje vreme provela. Ona svom mužu ne može
objasniti da je, od trenutka kada je nagovešteno da neće ostariti u kući, u njoj počelo da
kipti prošlo vreme, da joj je njenog vrlo lepog detinjstva, njoj koja je već odavno porasla,
sa zakašnjenjem već bilo preko glave i prikazalo joj se kao veoma lep zatvor koji će je
zauvek progutati. Vreme je čvrsto držalo ovo mesto kao u klopci, tu gde je bilo, vezivalo je
samu zemlju za sebe i vezivalo je nju za ovu zemlju, čvrsto je vezivalo nju i druga iz
detinjstva, koga već više od devet godina nije videla i koga, verovatno, nikad više neće
videti, nikada.

Čuje vrata od kola novih vlasnika kako lupaju na peščanom putu, zatim vrata
agentovih kola i, na kraju, vrata arhitektinih kola. Žena agent je došla samo da bi uzela
svoj pano otporan na nevreme, koji je pričvrstila ispred kuhinjskog prozora. Ovaj put
agent ne mora sa klijentom, koji se sada zove novi vlasnik, da ide kroz kuću i ne mora više
da izgovara rečenice za koje će, nakon što je tako često morala da ih izgovori, konačno
dobiti u narednih deset dana svoju proviziju u visini od 6% od ukupne prodaje,
uključujući i porez na dodatu vrednost. Ni novi vlasnik, ni njegov arhitekta, više ne ulaze
u kuću, oni hodaju preko velike livade i odatle pokazuju prvo na jezero, a onda na kućicu
za kupanje i, na kraju, na mesto na kome je kuća.

bojana888
 Nikada kućni mir nije bio veći nego ovog dana kada poslednji put usisava, mete,
briše i premazuje patos voskom, kada sve prozore koji mogu da se otvore još jednom
otvara da bi svež vazduh ušao u kuću, a onda ih poslednji put zatvara i poslednji put
pretvara dnevno svetlo u zelenkasto, delom u tamnoplavo, crvenkasto ili narandžasto
svetlo, tog dana kada navlači zavese sveže oprane jezerskom vodom, ponovo okačene,
zatvara vrata sa mlečnim staklima koja vode do radne sobe, kako bi i njena baka uvek
radila kada bi pisala, a onda, uzmičući dalje, zatvara i vrata koja vode do ostave. Još dok je
njena baka umirala, ona je izabrala spavaćicu, oprala je i ispeglala da bi je, kada dođe
vreme, dala pokojnici za put. Vlasnik pogrebne firme je obećao da će je obući baki i
prilikom polaganja fotografisati pokojnicu u lepoj spavaćici. Sigurno joj je, dakle,
pogrebnik pre kremacije obukao čipkastu spavaćicu, sigurno ju je fotografisao i sačuvao
fotografiju u nekoj ladici u kancelariji. U poslednje vreme u snu je često viđala pokojnicu
na odru, ali, na veliko svoje čuđenje, s indijanskim licem. Verovatno je to imalo veze sa
nekim novinama koje je koristila za brisanje prozora gde je pisalo: Acteci su metenje
smatrali svetom radnjom.

Ona sada zatvara i vrata od sobe sa ptičicom, potom zatvara vrata ka kupatilu koje
više nema pod i silazi niz stepenice što škripe na drugom, petnaestom i pretposlednjem
stepeniku, zatvara baštenske prozorske kapke uz pomoć mehanizma sakrivenog u zidu,
povlačeći se dalje zatvara i vrata dnevne sobe, čija kvaka ispušta metalni uzdah, zatvara
vrata ka kuhinji, ostavlja kofu, metlu, krpe, četku za ribanje i đubrovnik na svoje mesto,
zatvara vrata od ostave koja, kako je kao dete uvek verovala, zaista vode u rajsku baštu,
zatim izlazi napolje i, na kraju, zaključava ulazna vrata, iako ne zna kako to može da bude
moguće, jer sve što ona tu zaključava leži tako duboko unutra, a deo sveta u koji se povlači
tako daleko napolju. Zaključava ulazna vrata i prolazi pored ogromnog rododendrona levo
od kuće, „Sklonište Manesman” stoji na rešetkama nad podrumskim prozorima, otvara
kapiju, zatvara je ponovo za sobom, napušta prednju baštu kroz mala vrata na ogradi i

bojana888
stavlja izlizani ključ, iako će uskoro on samo otključavati vazduh. Višak mi isplatiti na
ruke. Nema pravnog leka. Zbirka priloga B 3. Zahtevamo da se prepozna.

bojana888
 EPILOG

Prilikom ovog rušenja, kao i u slučaju svih ostalih koja se preduzimaju prema
važećim zakonskim propisima u ovoj pokrajini, dve stvari su od najvećeg značaja. Kao
prvo, svaka firma za rušenje je obavezna da pre rušenja sve što je ugrađeno, bilo da je od
drveta (prozori, vrata, plakari, oplata, stepenice), od metala (grejna tela, cevi, rešetke), ili
tapisone, ako ih ima, da iznese i selektivno ukloni, to jest po vrsti sortira, kako bi se
kasnije prilikom rušenja opterećenje emisijom štetnih materija što više redukovalo. Samo
se staklo pri razgradnji prozorskih krila razbija na licu mesta i ostavlja u kući kako bi se
uklonilo zajedno sa ostalim građevinskim šutom, jer je i ono, poput šuta, mineralnog
porekla.

Kao drugo, rušenje je važno izvesti sa što manje potresa, kako bi se smanjilo
opterećenje prašinom i bukom na okolinu, kao i da bi se izbeglo nastajanje pukotina na
susednim zgradama.

Prvi korak je, dakle, uklanjanje svega osim spoljnih zidova kuće. Na porodičnoj
kući ove veličine u tome učestvuju otprilike petorica muškaraca koji moraju da rade od tri
do pet dana, kako bi sve pripremili za drugu fazu, za potpuno rušenje kuće.

Posle toga tročlana grupa muškaraca uklanja kuću, pri čemu je jedan vođa radova,
on vozi bager, i dva pomagača koji tokom rušenja ručno razbijaju manje delove koji su se

bojana888
zakačili, ili preostalo drvo i metal, sortirajući ih u odgovarajuće kontejnere. Ova dva
pomoćnika moraju, osim toga, da uklanjaju prašinu polivajući sve mlazom vode. Poslednja
grupa radi otprilike nedelju i po dana. Njihovo najvažnije oruđe je takozvani hidraulični
bager, uređaj težak od 20 do 25 tona, dugačak najviše 9 metara, čiji se kran pokreće
pomoću hidrauličnih cilindara. Ovaj bager počinje rušenje kuće sa krovnim ramom
pomoću hvataljki čije čeljusti nisu potpuno zatvorene, tako da može da uhvati svaku
krovnu gredu ponaosob, odlažući ih odmah u kontejner za drvo, u koji se sitniji šut sipa
kroz jedan filtar.

Nakon toga se zidovi, u zavisnosti od situacije, ili dalje uklanjaju hvataljkom za

sortiranje ili kašikom komad po komad, odozgo naniže, i smeštaju u kontejnere
predviđene za to. Kašika je otvoreni uređaj koji se upotrebljava, pre svega, za pretovar
manjeg materijala, ili za vađenje temelja, ali može poslužiti i da se zid koji je sam ostao
uspravan obori guranjem.

Ova kuća dužine oko 14, širine oko 8 i visine od jednog i po sprata sa podrumom,
što znači od takođe oko 8 metara, poseduje ozidani prostor od oko 900 kubnih metara,
pomnoženo sa 0.25 to je 225 kubnih metara čvrste mase. Da bi se izračunao broj punjenja
kamiona, mora se, međutim, uzeti u obzir rastresita masa, pri čemu kao faktor za
preračunavanje važi 1,3. Na ovoj kući bi rastresite mase bilo oko 290 kubika. Ako se sad
uzme u obzir da po tovaru kamiona bude odvezeno 17 do 18 kubnih metara šuta, onda će
otprilike biti potrebno 17 vožnji šlepera da bi se sav materijal transportovao na neku od
mnogobrojnih deponija građevinskog šuta koje se nalaze u okolini Berlina. Voda ima
gustinu od 1, drvo od 0,25, šut od cigle se računa sa 2,2. Toje otprilike faktor za
preračunavanje tonaže. Težina se izvodi iz osnove za čvrstu masu. Težina kućice za
kupanje, koja nema podrum (dužina 5,50 m, širina 3,80 m), čiji su spoljni zidovi i sve što
je ugrađeno od drveta, iznosi, dakle, jedva 4 tone, dok je težina glavne kuće oko 500 tona.

bojana888
 Na imanju dve nedelje radi prvo petorica, kasnije trojica muškarca. Pauza za
doručak je od 9 časova do 9.30, za ručak od 12 do 13 časova. U pauzama ljudi sede na
travi, jedu ili piju, neki od njih se naslanjaju na ovo ili ono drvo i puše gledajući pritom ka
jezeru. Kada završe sa rušenjem kuće, na mesto na kome je stajala podseća još samo jedna
rupa, a imanje odjednom izgleda mnogo manje. Pre nego što se na istom mestu bude
izgradila neka druga kuća, jedno sasvim kratko vreme pejzaž ponovo dobija sopstveni lik.

bojana888
 HVALA

Za finansijsku podršku, za omogućivanje radnih boravaka i istraživačkih putovanja

tokom mog rada na ovoj knjizi, želela bih da se zahvalim Indri Vusov, Beati Puvali,
Berlinskom senatu i fondaciji Boš.

Za pripremanje brojnih dokumenata i pisama, kao i filmskog materijala i

fotografija, koji su bili osnova mog rada, želela bih da se zahvalim: gospođi dr Dikman iz
Centra Mozes-Mendelson u Potsdamu; gospođi Vesperman iz LISUM-a u Berlinu; gospođi
Poland iz Okružnog arhiva Okruga Odra-Špreja; gospođi Vagner iz Saveznog arhiva;
gospođi Kandler iz Glavnog arhiva Pokrajine Brandenburg; gospođi Šrol iz Pokrajinskog
arhiva u Berlinu; gospodinu Jagjelskom iz Jevrejskog istorijskog instituta u Varšavi i
Građevinskom arhivu u Kepeniku.

Za pomoć prilikom istraživanja, podsticaj, savete i odgovore na mnoga moja pitanja

želela bih da se zahvalim:

dr Vajslederu, Andreasu Peteru, Eleni Janings, Kristelu Nojbalt-Minclafu, Elizabeti

Engel, Saši Levinu, Gotlibu Kašubeu, Botu Opermanu, Margi Tomas, Bemdu i Angeli
Andres, Berndu Andresu starijem i Jutadorisi Andres, gospodinu i gospođi Benke, Rajneru
Vagneru, Marion Velš, porodici Miler-Huške, dr Faberu, Karli Mindah, gospodinu
Herfurtu, Jensu Nestfogelu, Franku Lemkeu, dr Caumsajlu, gospodinu Torcinskom, dr
Aleksanderu, Klausu Veselu, Dirku Erpenbeku, Anki Oten, Elizi Borg, gospođi Erdman,

bojana888
Ridigeru i Zigrid Galun, kao i svome ocu i majci.

Za slušanje i beskrajno strpljenje u vezi sa svim mojim pitanjima, koja bih inače
morala da postavim samoj sebi, zahvaljujem se Volfgangu.

bojana888
 ISHODIŠTA I ODREDIŠTA DŽENI ERPENBEK

Retke su porodice koje u svom rodoslovu imaju i jedno spisateljsko pero. U slučaju
familije Erpenbekovih, međutim, Dženi Erpenbek predstavlja već treću generaciju pisaca:
ona je unuka spisateljskog bračnog para Frica Erpenbeka i Hede Ciner, ćerka filozofa,
fizičara i pisca Džona Erpenbeka (koga je starija publika možda imala prilike da sretne na
Oktobarskim susretima pisaca u Beogradu) i poznate prevoditeljke s arapskog jezika Doris
Kilias. Sa kolikom je obavezom prema porodičnoj i kulturnoj tradiciji svoje zemlje autorka
ove knjige bila suočena govori i činjenica da je odrasla u Erpenbekovoj ulici u Berlinu,
nazvanoj upravo po njenom dedi, kao i da je Jeni - ili kako ona samu sebe naziva Dženi -
studirala najpre teatrologiju na Humboltovom univerzitetu, a potom i režiju za muzičko
pozorište na Akademiji Hans Ajzler kod profesora (čija imena jednako obavezuju) kao što
su Rut Berghaus, supruga čuvenog Brehtovog kompozitora Paula Desaua, koja je i sama
bila reditelj, ili Hajner Miler, najpoznatiji posleratni dramski pisac u bivšoj Nemačkoj
Demokratskoj Republici.

Uz ovakvo poreklo i obrazovanje, u takvom okruženju, Erpenbekova je imala sve

pretpostavke da postane spisateljica. Međutim, ona svoju karijeru počinje kao rediteljka -
nekoliko godina širom nemačkog govornog područja postavljala je na scenu muzičke
komade i opere, kako moderne tako i klasične. Tek od 1999. konačno postaje i spisateljica,
i to knjigom Priča o starom detetu, napisanom tokom boravka u Štajerskoj, u kojoj ova
Berlinka govori o otuđenosti, osamljenosti i odbačenosti. O uspehu njenog romana
prvenca svedoči i plan da se po njemu uskoro snimi i film, a prilagođavanje teksta za novi
medij je već u toku. Njena druga knjiga je zbirka pripovedaka Drangulije iz 2001, zatim

bojana888
dolazi novela Rečnik iz 2004. i, sasvim na kraju, Pohođenje, koji se, zbog izuzetnog
uspeha, upravo priprema kao radio drama za emitovanje na Bavarskom radiju.

Tokom čitanja romana Dženi Erpenbek sigurno ćemo se setiti poznatog

Mekluanovog saznanja da je sadržaj jednog medija uvek neki drugi medij. Opažajući i
promišljajući stil ove spisateljice, steći ćemo uvid da se ona koristi tehnikama preuzetim iz
drugih medija. Autorka tokom pisanja primenjuje i postupak montaže (unutar književnog
dela nailazimo na fragmente pravnog teksta, etnografskih zapisa, tehničkih uputstava
itd.), što je u nemačkoj književnosti, doduše u nešto intenzivnijem obliku, poznato još od
Deblinovog Aleksander-placa. Uticaj filma, odnosno pozorišta, kao i drugih medija,
prepoznatijiv je i u narativnom postupku: po nizanju scena, po rezovima među njima i po
flešbeku (u ovom kontekstu to nije prava reminiscencija!). Posebno treba skrenuti pažnju
na ritam čitavog romana, koji u repetitivnim, a ipak gotovo svaki put makar pomalo
izmenjenim, pasažima smeštaju Erpenbekovu u red onih pisaca koji, poput Tomasa Mana,
tehniku komponovanja muzičkog komada primenjuju na književno delo, s tim što ovaj
put to više podseća na Berliozovu fiksnu ideju ( idee fixe) nego na Vagnerov lajtmotiv. Po
ovim odlikama i inovacijama, njeno delo je nastavak jedne duže tradicije ne samo
nemačke književnosti već nemačke kulture uopšte.

Jan Krasni

bojana888