Мора, да данас сви без изузетка с напором али без великог успеха тражимо

уметничку истину у текстовима којих има одвише, односно више за икс пута но што их
мора и може бити. У оваквој ситуацији свесни смо да и сви искрени напори могу бити
безуспешни и можда зато што је све мање модно ценити оно што нам чини стварност, не
као одраз снова и имагинација, већ реалан доказ стварности, достојне оваплоћења кроз
уметничку истину. А она, истина је у теми о човеку и животу, односно у теми о слободи,
јер борба и опстојање друштва и појединца адекватне су њиховој слободи. Но ако смо
свесни да не може бити места за уметничку истину када је реч о подражавању, јер једино
победи ли текст себе, ослободиће се ропства слободе и постаће слободним, односно,
прерашће у дело, - ми ћемо стрпљиво сачекати трагања која за прогресивним ницањем
нових елемената траже и реч нову. Зато нам као критеријум за уметничку истину може
једино послужити квалитет и квантитет слободе у текстовима. И дозе не могу бити
спорне. Ако постоји ма и клица то више не може бити само текст. (Ипак, радије на почетку
напоменути дилетантско критичарско поређење: форма - садржина, јер неминовно је да
садржина донесе форму, односно форма одвојено од садржине постаје само текст и ништа
више. А глупо би било овде говорити о елементарним знањима заната, ма да постоје и
тоталне незналице).
Али свакако да сви писци и писари теже истинама, но нажалост не својим истинама
него истинама до којих су други дошли. А код нас не само да се твори и тавори на туђим
истинама, већ и на туђим осећањима (уз то још са „глазуракултуром“).
Забрињавајуће је да се уметничка истина, односно књижевност, односно
публиковање, схвата као могућност дегенерисаних класа за један вид надградње и
егзистирања. Баш тога ради карактеристично је да ће аутори на своје текстове поднети
можда чак и прихватити најоштрије критике чији судови ће гласити: назадност,
декаденција, позерство, морбидност итд., под условом да се све не изрекне сувише јасно,
али да ће тешко поднети и наћи се јако увређени судом који ће их прогласити глупацима,
незналицама и непријатељима прогреса, било свесним или несвесним. На основу тога
закључимо да први вид судова такође тачних, делује супротно од намене, то јест подржава
и служи као реклама неосетљивим и тупим што најбоље доказују њихови текстови, а да
судови оштри и отворени злонамерно могу да се оквалификују, све у тежњи да се
уметничка истина одвоји од реалног живота као некултурна.
Зар би заиста у оваквој ситуацији морали да бирамо хоћемо ли прихватити
уметничку истину за привилеговане мозгове те да уметничка истина може бити и штетна
по револуцију, или ћемо све те мртве често потпуно неписмене, саздане без основног
етичког мерила, текстове и њихове ауторе немилосрдно и једноставно потрти истином,
не правом, већ само истином, јер не постоји права, донекле права, неправа итд. истина.
И довољно је, овде треба стати јер није на нама да судимо, ма да је апсурдно
клонити се здравог расуђивања, јер реч је о неуметности. Тешкоћа је само у томе што се
текст може скривати иза паравана некаквих праваца са употребом данас тако омиљене
речи лутање, односно данас је реч лутање синоним за муцање, поповање и декламовање.
А шта да се чини кад је тих недела, то јест текстова, као што смо на почетку рекли,
код нас одвише, а прекинути ланац значи не учинити ништа.
Данас се у терминологији наших књижевника налази и термин „простор
књижевности“, по чему је важно ући у тај цирк, макар остати и на периферији. По овоме би
сва кретања у књижевности била непроменљива и увек иста, од периферије ка центру, јер
простор се сам из себе не може кренути. Није тешко увидети да ова шема потсећа на
некакву буржоаску скалу хијерархије, а пошто је простор ограничен степенима,
сантиметрима и слично места су нумерисана те се улазница кретања купује једном за
свагда, односно систем је монополистички. Тако од прилике треба да изгледа дефиниција
уметничке истине наших књижевника. Но мало је важно констатовати ставове, колико је
прече поникнути откуда они, те како их као накарадне и неодрживе чак и брутално
елиминисати.
Корен свега је изгледа и у издавачкој политици наших издавачких предузећа.
Толике књиге песама, приповедака, романа. Заиста по квантитету изгледа као да наша
књижевност доживљава светски препород, али квалитет нажалост не доказује то ни из
далека. Само текстови и текстови. Чак се и наша критика често зачуди ко је могао да
штампа нешто тако лоше, но радије и најчешће констатује да је обруч простора
књижевности додирнут, те да то може бити довољно, некад као први пут, некад као други
пут, затим под фирмом младости, па као недовршено лутање или ауторитативно
мудровање, а за задовољавајуће може да делује и протрчавање поред обруча јер служи као
наслућивање да ће други, трећи или десети пут бити боље. Ма да све то: први пут и
младост, итд. чине афирмацију, то јест извесно кретање, резервисање или куповање
улазнице за право на монопол „стоти пут и натраг“.
Тако је то, нема тежње за уметничком истином када се ради о егзистирању.
Треба покушати.
Ми то и хоћемо. Поступак не може поћи ни за каквим искуством јер дата ситуација
је специфична и неће бити лако наћи одговарајући метод уједно и делања и
супротстављања.
Дакле, ми смо се укратко и површно (касније ћемо то учинити далеко опширније и
студиозније), осврнули на текстове који се данас овде штампају као проза и поезија, па
ћемо донети и закључак једини могућан.
Прво, када је ово епоха пролетаријата, верујемо ли да је пролетаријат способан да
створи своју уметничку књижевност?
Да, гласиће одговор, ако са обе ноге додирујемо чврсто тле ове планете у другој
половини двадесетог века. Но нажалост одмах морамо додати, а према ранијем излагању,
да овде има на претек неуких парафразирања буржоаских естета, бесних на историју,
жељних повлачења у себе, жељних живота који је разрушен једном за свагда, живота који
се тренутно, имагинарно и силовањем може налепити!
А шта учинити за уметничку истину, сада само једну, пролетерску? - опет је питање
пред нама.
Па манимо се индивидуалистичких наказа које још увек прошлост диспонира,
манимо се текстова који тињају као одраз надградње разбијених и дезоријентисаних
класа. И не само то. Правилно је да их све, треба игнорисати, али се каткад треба и борити
против њих - фронтално се борити.
Зашто фронтално? - питамо се.
Зато што ће се они, нападнути, ма колико глумили разнородност некаквих праваца
и ставова (ова глума је у складу измишљања и одигравања књижевног живота, који
реално не постоји), наћи у истом табору одбране, мислимо одбране њихових егзистенција
и еминенција.
А фронтални напад значи бескомпромисна борба до коначне победе, и ми ћемо њу
водити, јер ми се боримо за дело јасне историске неопходности, ми се боримо за
уметничку истину, и тачно знамо да ћемо бити подржани у својој борби и пбоеди, а
вероватно да то знају и они (не сви, јер има ту одвише ограничених тупоглаваца), и зато
неће бирати средства да би се одбранили од истине, односно да би одбранили своје
„комфоре“.
И ма да је то жалосно траћење времена, и наша штета, у тој борби ћемо можда
морати да доказујемо да ово није тако некултурна средина као што то они мисле.
Ако су пак до те мере наивно глупи, можда ћемо бити принуђени да дамо
специјалистичку дијагнозу текстова психопатолошке природе, да поредимо прозно-
романсијерске текстове са школским примерима фројдистичког учења, да тражимо
предисторије текстова у некад певаним одама богу, да неписмене текстове сравнимо са
непреведеним делима стране буржоаске литературе, или са текстовима из основачких
читанки и петпарачких фељтона, да задремо у еснафски хаос, лични неморал, позе,
патолошке односе, итд.
Но надајмо се да до овако незгодних доказивања нећемо морати да дођемо.
И ми сами, радије ћемо поћи напред ка делима да дела победе.
Пред нама после свега остаје још једино да сагледамо, да желимо и наслутимо та
дела.
На примеру свега што критикујемо још једанпут смо се уверили да уметник једној
класи мора да служи, па био он свестан тога или не. А ми хоћемо пролетерску уметност.

ЖАК ЗАКС