Ulični hodač

Bušido je više vekova star kodeks ponašanja ratničke kaste nekadašnjeg Japana, samuraja. U
delu koji se bavi veštinom baratanja katanom spominje se samoubilački potez kojim ratnik
savladava protivnika. Podizanjem katane iznad svoje glave otkriva svoje telo za protivnički
napad, ali i zadaje finalni, fatalni udarac.
Kakva je upotrebna vrednost ovoga u današnje vreme?
Razmislite. U susretu pristojne osobe sa bitangom, pristojan čovek nema nikakve šanse. Njega
koče ispravne kulturološke norme, procena šta sve može da izgubi (karijeru, porodicu, društveni
ugled) i gledaće po svaku cenu da izbegne sukob i povuče se. Bitanga nema takvih nedoumica.
E, ovo vam je dragi prijatelji, i odgovor na pitanje zašto tako malo čestitih ljudi diže svoj glas na
toliku količinu nepravde, agresije i lopovluka. Svoju katanu sam davno podigao iznad svoje
glave i jasno pokazujem da više nemam šta da izgubim, jer ništa nisam ni imao. Osim svoje
dece, koja bi me najviše usrećila da komuniciramo preko Skajpa, bar bih znao da nisu lepila
plakate ili botovala da bi došla do posla.
Nije da nisam imao svojih prilika. Svojevremeno, savršen razgovor sa svetski poznatim
pulmologom, direktorom bolnice u Hanoveru išao je sjajno sve do trenutka dok me nije upitao
zašto toliko mojih sunarodnika dolazi u Nemačku da bi radilo. Žuta minuta. Klapna. Izvinite, jel'
ono moj deda došao Vašem dedi na kućni prag i ubio ga, ili je to, možda, Vaš uradio mom,
1944. u Kraljevu? Pa koliko puta ste nas pržili do kamenog doba, šta očekujete, da budemo
Singapur? Muk. Nikada više ni pozdrav. Ironija je što mi je svojevremeno, nakon pet godina
rada na određeno, tadašnji direktor, kadar SPS-a, rekao da me nikada neće primiti za stalno jer
nisam patriota. To mu baš i nije zasmetalo da me kasnije smesti u autobus sa pedeset istih
ovakvih lekara, domaćih izdajnika, na putu za Prizren, u trenutku kada su se i vojska i policija
povukli sa Kosova. Možda sam mogao da odbijem. Samo sam razmišljao o mojoj braći iz
Kraljeva koji su bacani na gradove koje nikada nisu ni videli, i tamo ostavljali kosti, od Vukovara
do Đakovice. Kako da stanem na oči svojim prijateljima? Jebeni udbaši, šoferi, su baš morali da
voze Ibarskom magistralom, tako da sam u jednom trenutku video majku i oca, koji blage veze
nisu imali gde im ide sin jedinac. Taj bol u grudima ću da pamtim celoga života.
Možda ovo sa Nemcom i nije bio neki patriotski postupak. Moj prededa Mladen, mašinovoda
koji je pokušao da onesposobi svoj voz, noć uoči svog streljanja je napisao oproštajno pismo
svojoj ženi Desanki koje mi se urezalo u srce. Možda ja ne volim državu Srbiju, ali ja mnogo
volim zemlju Srbiju, ljude koji je čine. I svoje pretke koji su mi preneli gen da stegnem zube kada
užas dođe, ali da ne uzmaknem nikada. Da budem luđi od svakog ludaka. Bezobrazniji od
svake bitange. Da nemam kalkulacija. Da čvrsto držim svoju katanu iznad glave.
Zašto jedan doktor o ovome piše uopšte?
Zbog svih onih penzionera koji mu ulaze u ordinaciju sa šugavim Informerom ili Kurirom pod
miškom, a penzijom od 11-15 hiljada. Zbog mladih ljudi koji mu dolaze razvaljeni jeftinim
ekstazijem. Zbog svih onih čestitih ljudi koji su digli ruke od sebe i svojih života. Zbog svih onih
koji kažu da može da bude i gore…
Zbog svih diskretnih heroja koji čine da kada pomislim na Srbiju, širim svoje grudi do praga bola
- pametnih, vaspitanih, obrazovanih ljudi koji u ovom društvu nemaju imena.
Zašto se ovaj tekst ovako zove? Ako to ne znate, i nije bio za vas.