SPC SKRIPTA

deo prvi

Sloveni: poreklo, uređenje,

prodiranje na Balkan

Sloveni, čija su se najstarija sedišta nalazila u području današnje istočne i južne Poljske i jugozapadne
Rusije, pripadaju indoevropskoj zajednici. Oni predstavljaju krajnju severoistočnu grupu naroda te
pripadnosti čija istočna granica prelazi u područje tatarsko-mongolskih naroda koji su svojim uticajima
dodatno usložili prvobitni oblik slovenske kulture čineći je zanimljivijom i važnijom za. Stoga u staroj
slovenskoj kulturi, pored indoevropskih nasleđa i veza, nailazimo na jak uticaj i tih istočnih suseda. Da to
slovensku kulturu čini neobičnijom i više složenom, za opštu evropsku zajednicu.
Ipak, sve pouzdane informacja koje imamo o slovenskom jeziku i Slovenima uopšte nisu starije od VI
stoleća. Sa jezicima istoka i jugoistoka slovenski pripada grupi satem-jezika što može da pomogne u
određivanju teritorijalne rasprostranjenosti. Slovenski se na istoku dodirivao sa arijskim ili tačnije
iranskim. S druge strane, slovenski ima vrlo mnogo srodnih crta sa baltičkim jezicima, litavskim,
letonskim i izumrlim pruskim. Iz praslovenskog jezika razvile su se, uglavnom, tri velike slovenske jezične
skupine: zapadna (češko-poljska) sa kašupskim, lužičko-srpskim i gotovo izumrlim polapskim); istočna
(ruska); treća je grupa južnoslovenska. U samim južnoslovenskim dijalektima ni danas, ni u prošlosti, nije
bilo oštrih granica između pojedinih dijalekata. Srodnost i sličnost slovenskih jezika je vrlo velika (mnogo
veća nego i romanskih i germanskih). Stvaranjem mađarske države nestala je neposredna veza između
severnih i Južnih Slovena, a nadiranjem Nemaca niz Dunav gubila se veza između Čeha, i danas očuvana,
srodnost slovenskih jezika sa sanskritom govori o drevnosti ovih jezika i njihovoj pripadnosti tzv.
indoevropskoj grupi.
Jezička zajednica i neposredno srodstvo pretpostavlja, prirodno, i jednu zajedničku jezičku i opštu
kulturu. Ona se mogla razviti samo na jednom zajedničkom području, na kome su slovenska plemena
živela u neposrednom uzajamnom dodiru. Stvaranjem novih država prekinut je neposredan kontakt
slovenskih grupacija, ali su tragovi pređašnje zajednice još očevidni. Posrednici su bili ponajviše slovački i
maloruski dijalekti.
Spomena o starim Slovenima nema ni u jednog pisca do VI veka. Krajevi istočne Evrope, daleko od
državnih ambicija rimskih i od grčkih kolonija na Crnom moru, bili su za stare pisce neka polumitska
naselja, i sve vesti o njima bile su ili vrlo opšte, ili vrlo legendarne. Kod nekih suviše opštih imena naroda
(Skiti i Sarmati) ne može se utvrditi da li se i ukoliko se odnose na Slovene. Sa malo više sigurnosti
možemo pratiti kako se za stare i posle nove Slovene javlja ponekad ime Veneta. Na Pojtingerovoj karti
smešteni su Venedi među Dunavom i Dnjestrom. Od Visle do Dnjestra ceo prostor pripada, uglavnom,
Slovenima; na tom području oni ostaju kroz čitavo doba istorije, šireći se otuda na jug, istok i na zapad.
Kod većine pisaca oni su prikazani kao "vrlo velik narod" ili "kao bezbrojna plemena".
Karakter i tip jednog naselja najbolje obeležavaju njegovi narodni topografski nazivi, a oni su u Slovena
najčešće povezani sa vodama. Možda je i sam naziv i Sloven je u vezi sa tim, a oni su zaista bili vešti u
životu pri vodi. Oni majstorski grade lađe; sami su odlični brodari. Kada se govori o postojbini starih
Srba neke drevni piscije je povezuju sa teritorijom lužičkih Srba, ali to nije sasvim pouzdano jer jezičke
razlike nedaju razlog da se govori o nekoj bližoj srodnosti. Malo verovatno da su ceo taj širok prostor
naseljavali samo pripadnici jednog plemena. Pre će biti istina da su na tom prostoru živela i druga
slovenska plemena, izmešana, usled pomeranja s istoka na zapad.
Proučavanje porekla Srba postavlja se u novije vreme na sasvim novu osnovu. Mnogi naučnici misle da su
oni iranskog porekla, ispod Kavkaza, i da se to može dokazati njihovim imenima. G. Vernadski upozorio
je da se u kineskim hronikama spominje zemlja Antsan u današnjem Kazahstanu. On tu zemlju dovodi u

1
vezu sa slovenskim Antima. Iz tog istog kruga došlo je i srpsko pleme, čije ime ser, serbi ima da označava
čoveka i ljude. Usled hunske navale, ta plemena su, možda sa tursko-tatarskim četama, došla u oblast iza
Karpata, i tu se među slovenskim masama poslovenila. Srpsko pleme bilo je, misli se, gospodareće.
odnosno to su bile organizovanije plemenske skupine koje su kao takve došle do jačeg izraza.
Srpsko ime nije bilo mnogo u običaju kao lično ime. Narodski ono je u najstarije vreme glasilo Srþblin;
oblik Srbin je kasnijeg porekla. U tuđim spomenicima zovu nas Surbi, Sorabi, Sšrbloi. Etimologija imena
još nije nesumnjivo utvrđena. Osim mišljenja, koje smo napred spomenuli, postoje i druga. Jedno govori
da je ono sličnog kulturnog porekla kao i naziv Slovena (srþbati, sorbere), i da je to ime postalo po našem
životu blizu vode. Porfirogenit je zabeležio humsko predanje, prema kome rod njihovih vladara Vuševića
ili Viševića potiče "od nekrštenih stanovnika oko reke Visle"
Slovenska plemena, koja dolažahu na Balkan, nisu bila uvek istog užeg roda što se vidi I iz pravca seljenja
slovenskih plemena. Neka od tih plemena poznata su nam po imenu. Teofan izričito spominje Severce
(Sšbereij). U takozvanoj Nestorovoj hronici ima spomena o plemenu Severjana. Jedan deo ovog plemena
dopro je do Grčke, gde u Epiru još uvek postoji uspomena na njih u - imenu Sevrani (Sebr£nh) –
Severjani. Za Srbe (Sorabi) kažu Ajnhardovi Anali, 822. godine, da zauzimaju "velik deo Dalmacije",
NJih Porfirogenit, jedan vek docnije, opisuje kao gospodare i stanovnike područja od Rasa sve do Plive i
Cetine. Kada je car Konstantin III, 649. godine, napao vardarske Slovene i jedan deo njihov silom preselio
u Malu Aziju, oni su tamo, pod ovim imenom, osnovali grad Gordoservon. Srpskih kolonista bilo je i po
grčkim oblastima, sudeći po nazivima brojnim nazivima gradova (Surpi, Serbohija, Serbijanika, Serbon i
dr).
Na jugu Balkanskog poluostrva doprli su Sloveni čak do Peloponeza o čemu svedoči i gr. istoričar
Porfirogenit. U IDŽ veku oni su tu čak osnovali svoju slobodnu oblast.. U oblasti Cakona slovenski
elemenat je bio toliko jak da se u jednom spomeniku, iz 1485, govori o "krajevima Cakonije ili Slavonije".
Slovenske grupe stizale su na Balkan sa raznih strana celokupnog slovenskog područja, zahvaćene
osvajačkim gomilama Gota, Huna i Avara ili pokrenute ekonomskim razlozima (tj. potragom za boljim
životom); ili, posle, same, ili u većim slovenskim zajednicama. Te grupe, prirodno, nisu dolazile i u isto
vreme. Slovenska prodiranja i naseljavanja na Balkan trajala su više od jednog veka sigurno, ako ne i
više: i stoga bi, prema našem mišljenju, bilo pogrešno govoriti o jednoj ili dve seobe na Balkan. Umesto
toga, treba upotrebljavati trajni glagol naseljavanja koji podrazumeva dugi proces.
Plemenska podvojenost i odsustvo vrhovne vlasti i discipline imali su za posledicu nemoć, inače,
mnogobrojnih Slovena da zadugo ne stvore pravu organizovanu državu i njihovu oskudicu sposobnosti za
organizovani otpor. Ustanak i borbu protiv Avara sprema među njima tek franački trgovac Samo. Samo
oskudicom sposobnosti za organizaciju da se tumačiti i pojava da su i Huni, i Avari, i Bugari, brojem
nesumnjivo slabiji od njih, mogli da im se nature kao gospodari, i to ne samo u prvim godinama prepada
nego za čitava stoleća.
Sa druge strane, takav način života i uprave, sa ličnim izražajem pojedinaca i bratstava u svakoj akciji,
izazivao je ljubav za ličnom i narodnom slobodom. Tu crtu Slovena zapažaju mnogi stari pisci. Poznat je
ponosni slovenski odgovor kaganovim poslanicima: "Kakav je to čovek koga greju sunčani zraci, koji će
učiniti da se mi pokorimo?" Pseudo-Mavrikijev spis izričito navodi kako se Sloveni "nikako ne daju u
ropstvo ili podaništvo, a naročito u svojoj zemlji".
Antropološki tip starih Slovena nije sasvim pouzdano utvrđen. Sigurno je samo to da smo u većini ranije
imali pretežne osobine nordijske rase. Za tačnije podatke nedostaje pouzdan materijal starih slovenskih
grobova i iskopavanja uopšte. Vizantijski pisci opisuju dunavske Slovene kao visoke i jake ljude.
Prokopije veli za njih da im je boja kose bila riđa. To potvrđuju i neki arapski pisci.
U svojim privremenim staništima oko Dunava, u ona nesigurna vremena, pri čestim pomeranjima i
ugrožavanjima, Sloveni su ponekad davali utisak kao da su nomadska plemena. Naročito se hvali njihova
izdržljivost. Nesvikli na neko naročito blagostanje, oni, po Strategikonu, "lako podnose i vrućinu č i
studen i mokrinu i golotinju tela i oskudicu namirnica, ali ih karakteriše i sklonost prema piću.
NJihove moralne osobine pokazuju da je u njih bilo, osim neizbežne surovosti primitivaca, dosta često i
osobina višeg stepena. Pseudo-Mavrikije naročito podvlači njihovu pažnju prema strancima: "čuvajući

2
provode ih iz mesta u mesto gde im ustreba, pa, ako se nebrižljivošću ugostitelja dogodi da stranac
nastrada od napada ugostitelja onaj što mu ga je predao, po dužnom običaju da osveti stranca."
Ni zarobljenike ne drže sve vreme kao roblje. Posle izvesnog vremena, kazuje jedan vojni grčki pisac, oni
ostavljaju na volju tim zarobljenicima da se odluče "da li se hoće vratiti u svoju zemlju, uz neki otkup, ili
ostati onde slobodni i kao prijatelji".
Postoje neki podaci da su stare slovenske poglavice živele u poligamiji. U poligamiji je živeo i ruski knez
Vladimir. Kijevska hronika ističe naročito nevaljalstva ruskih plemena Radimiraca, Vjatiča i Severa, koji
se razlikuju od ostalih čineći javno blud pred očevima i snahama i držeći po dve i po tri žene. MeĐutim,
već sama osuda takvih praktikovanja govori da ina nisu bila uobičajena ni prihvaćena. Pored toga,
poligamija je bila karakteristična za mnoga drevna plemena i etničke grupacije visokog stepena
civilizacije.
Unutrašnje uređenje Slovena bilo je plemensko; i to, kako smo videli, bez jače međuplemenske
organizacije."Sloveni su neustrašivi i ratoborni", piše Ibrahim ibn Jakub, "i kad međusobno ne bi bili
nesložni radi mnogostrukog razgranjivanja njihovih plemena i rascepkanosti njihovih bratstava, ne bi se
nijedan narod na zemlji mogao s njima meriti po snazi."
Međutim, nije ipak tačno da su Sloveni bili bez ikakvih vođa i vlasti. Oni nisu imali jednog zajedničkog
vođu ni poglavara nad više plemena, a da su pojedina manja plemena imala svoje poglavare o tome nema
sumnje. Narodno ime za te poglavice nije poznato u to doba, ali se dosta rano javlja reč župan, kao
poglavar župe. Reč je, po svoj prilici, hunskog porekla. Reč je rano ušla u opštu slovensku upotrebu. Ban
je došlo od avarskog kagana Bajana, a knez (kþnãzý) je od germanske reči kuningiaz. Reč kralj postala je
metatezom od Karl, prema Karlu Velikom. čini se da su se u plemenske saveze Sloveni najčešće udruživali
pred zajedničkim opasnostima.
NJihovo oružje bilo je oskudno, a način ratovanja vrlo primitivan. Nisu bili konjanici kao Huni i Obri,
nego uglavnom pešaci i "pomorci". Tek u zajednici sa Hunima oni su se više svikli na konje. Kao pešaci
nisu imali oklopa, nego su išli u borbu sa kopljima i malim štitovima. Kao takve poznaju ih Prokopije i
Jovan Efeski, koji posle dodaje da su se Sloveni u borbama po Vizantiji znatno izveštili. Grčki vojni spisi
dosta podrobno opisuju bojnu taktiku Slovena. Nesvikli na borbe sa dobro uvežbanom redovnom
vojskom, oni uglavnom nastoje da iskoriste pogodnosti svog terena, koji odlično poznaju. Obično
pokušavaju da navuku protivnika u gustiš svojih šuma, u klance i opasna mesta. Svoju osobinu veštog
prepada Sloveni su izvodili i u vizantijskoj vojsci, u koju, zajedno sa Antima, počinju da stupaju već u
prvoj polovini VI veka. Da bi sačuvali svoje veslače od kamenja i strela Sloveni su svoje lađe pokrivali
daskama i oguljenim svežim kožama, štiteći istovremeno svoje ljude i od vatre, a u borbe nisu išli sasvim
rastureni, nego su imali svoje vojvode. Glavne vrste oružja primili su Sloveni od svojih germanskih suseda
našta ukzuje etimologija rači kao što su mač, šlem isl. često ratovanje je uslovilo nastanak neke vrste
ratničke demokratije što postepeno vodi u raspad rodovskog sistemam i uzdizanja vojnih starešina što je
zapravo i začetak državnog uređenja.
Da je među Slovenima bilo i drugih zanimanja osim stočarstva i zemljoradnje svedoče pojmovi za zanate
remeslo. Žene su radile kućne poslove, a znale su sve: plesti, presti (s tim u vezi su opšteslovenske reči
vreteno, nit, povesmo, kudelja) i tkati. Opšte slovenske reči su platno, sukno, tkanica. Znali su i za lan. Od
obuće, Konstantin Porfirogenit spominje kod Srba njihove crevlje, po svoj prilici, jednu vrstu opanaka.
Oni su bili Avarima kao glavni majstori za pravljenje lađa i mostova. Upadljiv je kod nas velik broj
oznaka za razne vrste lađa, kao brod, plav, lađa, pram, čun, i iz grčkog rano pozajmljen korablj (k£r£boj)
Od domaćih životinja stari Sloveni znali su goveda, čak i bika i bivola; ovcu, barana, brava (koji je,
najpre, označavao uškopljenu životinju), kozu, svinju, konja, osla, psa. Franački hroničar Fredegar priča
da su Sloveni bili "bifulci" Avarima što je termin kojim se označava, prema K. Kadlecu, volara, t.j.
čoveka, koji čuva i pase volove, dakle pastir, uopšte momak u gazdinstvu; docnije je dobila ovaj značaj:
ratar, zemljoradnik". Verovatno su se bavili i ribolovom zašta može da posluži upotreba reči mreža,
zajednička svim Slovenima.
Hrana Slovena bila je dosta raznovrsna. Žito su mleli na kamene ručne žrvnje ili na vodeni mlin, da
dobiju brašno. Hleb (u vezi sa gotskim hlaiba) poznat je bio svim slovenskim plemenima. Od povrća znali
su svi za repu, sočivo, Grah, lehu, bob, luk, pa čak i za mak. Služili su se i solju. Mleko i od njega sir opšte

3
su poznata stvar. Od voća su poznavali jabuku, krušku, višnju, trešnju (črđŠnĐ) šljivu, prasku i orah.
Znali su, sem toga, i za dinju i šikvu. Pčela je bila pažena kod svih naših plemena i njen med cenjen je i
kod stranaca, slovenski pčelari su bili veoma cenjeni. Od meda se pravilo opojno piće voljena medovina.
Vino je ušlo rano u običaj kod svih Slovena, a biće i da se proizvodilo u južnim delovima stare postojbine.
Kod Slovena se dosta puta spominje ljubav za muziku. Znamo od Simokate za onu trojicu Slovena što su
bili uhvaćeni sa samim kitarama, a bez ikakva oružja, i za njihove reči da im je "rat bio nepoznat i da su
im, prirodno, milija vežbanja u muzici".
U religioznom pogledu život starih Slovena bio je dosta jednostavan i daleko od bogatstva mita i
živopisnosti ne samo grčke nego i polumračne germanske mitologije. i tu, kao i u opštim obaveštenjima o
nama, nedostaju epovi teogonijskih osobina, kakve imaju Indi, Grci ili Germani. Narod je bio u osnovi
monoteističan; dve vrlo važne vesti prikazuju ga apsolutno u tim shvatanjima: "Veruju da postoji samo
jedan bog, tvorac munje", kazuje Prokopije, "i da je on jedini gospodar svega i žrtvuju mu goveda i sve
žrtve. Usuda niti poznaju niti priznaju da ima kakva uticaja na ljude, ali kada iAAm je već smrt na
domaku, ili ih svlada bolest ili su u ratu, zavetuju se ako izbegnu da će odmah za dušu žrtvovati bogu i
spasavši se žrtvuju, kao što su obećali, i misle da su otkupili svoj spas tom žrtvom. Štuju uz to i reke i
nimfe i druga neka božanstva. " Helmold, hroničar severnih Slovena, kaže da i oni veruju u jednog boga,
koji je na nebu, gospodar i tvorac svega. To shvatanje, nastalo prema patrijarhalnoj porodično-
plemenskoj organizaciji, nije potpuno monoteističko kao u Starom zavetu, ali mu je umnogome vrlo
blisko; bliže nego shvatanje starih Grka, kod kojih je Zevs, stanujući na nebu, "otac ljudi i bogova", ali
ponekad i zavisan od njih.
Božanstva koja se spominju kod severnih Slovena nisu uvek utvrđena i kod Južnih. Nesumnjivo je
opštepoznat Perun, bog silnog udara i groma. Stari su smatrali da on odgovara Zevsu i u jednom prevodu,
DŽII-DŽIII veka, preveli ga tako. U njegovo ime su, u starini, činjene zakletve. Kod Južnih Slovena je
očuvano ime Perunovo naročito u toponomastici, i to ponajčešće za imena visova i brda, i možda u
vatrenom cvetu perunici. Bog Svarog se Slovena kaže da se "časti i štuje mimo druge" i da je prvi među
bogovima, poznat je i pod imenom Svarožić. On je zamenio, u jednom starom prevodu grčkog boga
Hefesta. On je, prema tome, bog ognja, a njegov sin Dažbog bog sunca. To božanstvo nije poznato kod
Južnih Slovena iz drugih izvora. Dabog se spominje samo u dve narodne pripovetke kod Srba, i to kao
protivnik hrišćanskog boga.
Čini se da je kod slovenskih naroda bila izražena vera u vrhovnog boga koji je bio različit od plemena do
plemena. Snaga ove vere u jednog vrhovnog boga primećena je još u 12. v. od stranem Helmonda koji je
kao hrišćanski misionar boravio među baltičkim Slovenima. I sam Prokopije Kesarisjski je priznavao ovu
karakteristiku slovenskim narodima. Slično se može zaključiti iz iskustva drugog hrišćnaksog misionara
među Slovenima-Bernada bosonogiog.
Niža božanstva, kojih je kod Slovena bilo mnogo, često su shvatana kao personifikacija prirodnih pojava.
Nekima od njih je pripisivana uloga zaštitnika određenih privrednih grana. Autori ukazuju na postojanje
dualističkih crta u drevnoj religiji Slovena.
Od nižih božanstava održale su se u narodnom verovanju sve do danas vile. Narodne pesme znaju za vile
brodarice, neku vrstu rusaljki, i za vile nagorkinje. Prve se nalaze uz vode i jezera i vrlo su opake; druge
su vile gorske, neobično lepe i vanredne pevačice. One podsećaju na muze na Helikanu, koje, po vedroj
slici u Hesiodovoj Teogoniji, igraju i pevaju u planini oko izvora. One su vidovite, imaju proročki dar;
znaju sva gorska vrela i sve trave. Često pomažu dobrim junacima i sestrime se sa njima; poneke se i
udaju za junake, ali na silu. Međutim, surevnjive su, i ćudljive, i vrlo opasne, kada čovek nagazi na
njihovo kolo, ili kada je suviše indiskretan. Ponekad je vila zamišljena i uopšte kao neka demonska sila
koju treba ublažiti posebnim žrtvama (npr., u narodnoj pesmi "Zidanje Skadra"). Brodarice su još gore,
one kod voda traže brodarinu (kako svedoče neke narodne pesme). U Južnoj Srbiji i u Bugarskoj čest je
spomen samovila, i to i u jednom i u drugom povodu. Osim tih vila, narod još veruje u rođenice i suđaje,
suđenice, koje određuju ljudsku sudbinu.
Kao svi stariji narodi, i Sloveni su bili puni praznoverica. Već Herodot, u opisu Skitije, priča za jedno,
verovatno slovensko, pleme da se kod njih "svake godine jedanput svako za nekoliko dana pretvori u

4
Vuka, pa se opet vraćaju u staro obličje". Otuda je došlo i čudno ime vukodlak. Kod Grka je to
luk£nznjhoj, u Rimljana versirellis, kod Germana NJerenjolf.
Isto tako je opšte verovanje svih starijih naroda i u veštice. U narodu se ponekad i vukodlak i veštice
nazivaju lepir. To dolazi iz opšteg narodnog verovanja da se duša često pojavljuje u obliku lepira (u
grčkom, na primer, yugh označava i dušu i lepira). Protiv veštica i tuđih zlih demona zaštitnik svoje
oblasti je vedogonja ili zduhah. To je, prema narodnom verovanju, čovek čiji duh, ostavivši telo, luta u
obliku ptice, pa ili sam ili u društvu sa drugima vodi borbu "o carstvo nad morem i nad zemljom". Borbe
između tih zduhaća se vode svim: "kamenjem, gredama, lišćem, mlinskijem kolima, vodenijem kapima,
drvljem, kladam, korijenjem i bog te pita čim li ne još". Isto tako je veoma rašireno verovanje u domaće
zaštitne duhove, sjene ili sjenovnike, koji mogu biti i ljudi i životinje, a naročito zmije kućnice. Kod
Litavaca, Poljaka, Čeha, Srba i Hrvata to poštovanje kućne zmije bilo je gotovo opšta pojava; ubiti nju
značilo je ne samo nesreću za čitavu porodicu nego i samu smrt domaćinovu. Svoje zaštitne duhove imaju
i jezera, planine i šume i zato se, ponekad, događa da izvesni ljudi od straha pred njima ne smeju da
diraju u njihova područja.
Kao narodi prirode, Sloveni su naročito poštovali nebeska tela. Još iz DŽV veka postoje crkvene zabrane
protiv onih koji bi se klanjali Suncu i Mesecu, ali vračanja o mladom mesecu u narodu još postoje. Na
narodnu uobrazilju silno su delovale pojave raznih kometa i naročito pomračenja Sunca i Meseca i tvrdo
se verovalo da su oni predznaci nekih velikih katastrofa. Isto tako, tragova obožavanja ognja ostalo je još i
sada, i preskakanje preko vatara (Đurđevdan), što treba da donese zdravlje.
Žrtvovanja radi pomoći izvesnog božanstva, zahvalnosti zbog spasa ili sklapanja zaveta i danas su u
običaju kod svega našeg naroda. Videli smo, iz napred navedenih Prokopijevih reči, da je ta crta kod
Slovena vrlo stara; hrišćanstvo je docnije pojačalo ali je zadržalo kod tih verovanja osnovne paganske
osobine. Narod bira pojedine svece kao svoje zaštitnike, kao nekad bogove. Neposredan primer starih
prazničkih žrtvovanja kod nas očuvan je u običaju badnjaka i božićne veselice ili pečenice. S. Trojanović,
koji je opisivao srpske žrtvene običaje, naglašava da se za ljudske i stočne bolesti "uvek žrtvuje životinja,
a nikad biljka ili, što od nje". Dok se za severne Slovene kazuje da su jedno vreme prinosili i ljudske žrtve,
za Južne Slovene nema o tome nigde pravog spomena. U narodnim pesmama se samo pričaju slučajevi da
se ne može podići neki grad ili most bez ljudske žrtve. Možda je to ostatak običaja vezanog za kult
predaka, naročito rodozačetnika, koji se neretko sahranjivao ispred kućnog praga o čemu svedoče neki
običaji koji su i danas prisutni na Homolju.
Episkop Titmar, navodi da severni Sloveni nisu verovali u zagrobni život što je verovatno preterana
tvrdnja jer je postojao, do danas održanni, običaj da se mrtvima nosi hrana i da se oni javljaju ma i u
nakaznom obliku vampira ili tenaca. Mrtvaci su kod Slovena ponekad spaljivani, naročito se taj običaj
održavao kod Rusa i Litvanaca. Spaljeni su bili, možda zbog žurbe, i izginuli Sloveni pod Carigradom
626. godine. Sahranjivanje je došlo u običaj naročito uticajem hrišćanstva, ali ga je bilo i ranije, sudeći po
ostacima starih grobljišta. Reč grob poznata je svim Slovenima. Šta je bivalo sa dušom posle smrti nije
jasno, ali je njeno postojanje bilo u narodnom verovanju van sumnje, sudeći po izvesnim čaranjima s
njom u vezi. Mrtvima su se davale daće. Teofilakt Simokata navodi kako je slovenski knez Mužok davao
daću svom pokojnom bratu i kako su se svi tom prilikom poopijali. U starom jeziku poznate su te
posmrtne gozbe pod nazivom trizna. Jedan istočni pisac spominje da se tom prilikom deli sve imanje
umrlog na tri dela; jedan od njih ide na to da se pije za dušu umrlog. To podseća na narodnu tradiciju o
smrti Kraljevića Marka, koji, isto tako, svoje imanje deli na tri dela: jedan deo daje "kljastu i slijepu, da
pjevaju i spominju Marka". Uz mrtvaca se često sahranjivalo i njegovo oružje. Trizni je slična i strava,
koja se spominje kod Huna u V veku, a koja je gotskog porekla. Reč je danas poznata kod svih severnih
Slovena, a zanimljivo je da je nema kod Južnih, gde bi se mogla očekivati najprirodnije. Najvažnije
svetkovine kod našeg naroda krsno ime ili slava, Božih i hrišćanske zadušnice povezane su sa kultom
mrtvih, naročito predaka.
Izvestan niz narodnih običaja doneli su naši preci nesumnjivo iz stare postojbine, , ali su dobar deo primili
i razvili ovde na Balkanu. Rusalje su romanske svetkovine Rosaria, odnosno Rosalia, kao i koledanje što
odgovara rimskim Calendae. Običaj dodola poznat je u Arnautima pod imenom dordoletse; i H. Barić
tvrdi da je reč iz arbanaškoga i ušla u srpski. Međutim, ekonomski običaji kao moba, molba, zamanica,

5
sprega, pozajmica i sl. čisto su narodnog imena i narodnog porekla. Kao zemljoradnički narod, i Sloveni
su imali razvijen kult zemlje kojoj su dugovali sve. Kao što je kod Grka zemlja "majka svega" ili kod
Latina "Terra mater", tako je i kod Slovena "zemlja mati naša" ili "zemlæ svæta matþ". Naš narod,
prema jednom saopštenju iz dalmatinske Bukovice, veruje da je Bog stvorio zemlju "kao majku koja sve
priteže u Svoja njedra, odakle je sve i izašlo". Nedostojnim sinovima zemlja za kaznu izmeće kosti, i to je
najteža osuda.
Mesta gde su se nalazila slovenska svetišta nazivaju se trebišta. Stari izvori kažu nam da su oni žrtvovali
raznim vrstama vode i da su poštovali izvesna drveća i kamenje. Poštovali su posebno dub, hrast i lipu.
Od cveća se naročito neguje i poštuje bosiljak, "božji cvet", koji deluje kao siguran apotropejon. Kult
starih Slovena se sastojao iz molitava i žrtvoprinošenja, a mahom je vršen na otvorenom zbog čega se
retko susrećeno sa hramovima (npr. na Baltiku, u Kijevu i možda Sloveniji-Triglavu) koji su, onda kada
ih srećemo redovno kvadratnog oblika. Idoli, koji su sačuvani u malom broju, bili su uglavnom kameni ili
drveni. Vršilac kulta se nazivao volha.
Jezička kultura i opšti stepen slovenske civilizacije u doba oko VIII veka behu već prilično razvijeni.
Postojale su reči i izrazi i za dosta suptilne pojmove. Najbolji dokaz je za to taj da je prevod Svetog pisma
u IDŽ veku bio potpuno moguć na tom jeziku i da se, izuzimajući izvesne tananosti kojima je obilovao
najkulturniji jezik toga vremena, gotovo sav grčki leksikalni, pa čak i frazeološki deo dao izraziti
slovenski. Slovenski došljaci bili su kulturno aktivniji i individualniji od izvesnih plemena koja su zatekli
na Balkanu, na primer od Albanaca, i pokazali su već time da su elemenat koji će novoj sredini i hteti i
moći dati izvesna obeležja svojih osobina.
Treba reći da su stari Sloveni poznavali i izvesne oblike sudstva u kojem su glavnu reč imale plemenske
starešine. Sporovi su rešavani na plemenskom ilim župskom skupu, a učinjen je i pokušaj ublažavanja
krvne osvete preko tzv. krvarine (tj. otkupa za krv), a u slučaju nedostataka dokaza o nečijoj krivici
primenjivao se tzv. božji sud.

Znači, dakle, da su tu oni stigli u većim masama tokom druge polovine V i na početku VI stoleća, zajedno
sa hunima i bugarima koji su nadirali iz istočnijih krajeva Evrope i potiskujući Slovene. Naročito behu na
udaru slovenska plemena iza karpatskih klanaca.
Deo Slovena koji se kretao ka jugu je za života Atile hunskog potpao pod njegovu vlast, ali se po njegovoj
smrti (kada se slovensko naseljavanje inteviziralo) delom oslobodilo. Područje današnje Rumunije držali
su u to vreme germanski Gepidi, koji su 536. godine preoteli Srem od Gota. Oni su u izvesnoj meri
sprečavali nadiranje Slovena, ali nisu mogli da ga ometu svuda i u svakoj prilici. Car Justinijan, nemajući
na raspolaganju dovoljno vojske, počeo je i ovde, kao i na drugim granicama Carstva, da podiže kule i
utvrđenja i obnavlja stare gradove, kako bi sprečio prodiranje neprijatelja. Na dunavskoj liniji podiglo se
80 utvrđenja, a posle se taj sistem odbrane preneo i na unutrašnjost. Na granici car je sa planom
podjarivao surevnjivost varvarskih plemena nagrađujući jedne, zavaravajući druge a goneći treće.
Protiv tih novih dunavskih neprijatelja Justinijan je, u oskudici dovoljne vojske, postavljao dobre
zapovednike; najpre svog sinovca Germana. U to vreme izbi u Carigradu i jedna opasna buna protiv cara,
što je još više omelo organizaciju otpora na severnoj strani. Tek pošto je ona u krvi bila ugušena poče novi
rat sa Vandalima u Africi, a tri godine docnije, 535, i opasno i dugotrajno vojevanje u Italiji protiv
Istočnih Gota. Sve ovo skreće pažnju cara sa događaja oko Dunava. Zbog toga Sloveni, Anti i Bugari
postaju sve slobodniji i sve nasrtljiviji i sve se više učvršćuju na plodnom zemljištu. Vizantici dopuštaju
vojne nedostake u svom ljudstvu nadomeštaju uključivanjem varvara koji su, prešavši Dunav, prihvatili
podaništvo prema Vizantiji.
U borbama protiv Gota posle zauzeća Pontu saučestvuje 1 600 konjanika sa vizantijskim zapovednicima,
ali sa vojnicima sastavljenim "najviše" od Huna, Slovena i Anta. NJihov vizantijski vođa zna čak i neke
karakteristike ratovanja Slovena i priznaje im vešitu skrivanja i iznenadnog vršenja prepada Ovo
zajedničko vojevanje omogućilo je Slovenima da upoznaju grčke vojne običaje i taktiku i da se njima i
sami posluže. Istovremeno, slabost romejska, koja je trebala i tražila njihovu pomoć, davala im je

6
uverenje da nemaju odviše opasna protivnika. To saznanje moglo je da se pojačava svaki dan kroz
uviđanje slabosti Vizantije.
Iskorišćavajući tu zaposlenost Vizantije na drugim stranama, i Sloveni su, kao i drugi narodi njihovog
susedstva i po njihovom tragu, prelazili Dunav i išli u pljačku. Nameravajući da počne akciju protiv Gota
u Italiji, car Justinijan se usresredio na oduzimanje strateški važne Dalmacije, ali unutrašnjosti zapadnog
Balkana nije poklanjana dovoljna pažnja, a geografske karakteristike su uslovile retko pojavljivanje
vizantijskih četa u ovom području, a I njih su dobro pratila plemena sa dunavske linije i prema tome su
udešavala svoje upade.
Za vreme tog dugog gotskog rata, Sloveni upadaju gotovo svake godine u susedne oblasti Vizantije. Počeše
se već pomalo i privikavati da na desnoj obali Dunava, često duboko u unutrašnjosti Carstva, i
prezimljuju i da se poneki tu i zadržavaju i nastanjuju. Vizantijska balkanska vojska, od oko 15 000 ljudi,
nije smela da se upusti u borbu sa njima, što znači da su Sloveni brojem bili znatno jači i opasniji. Ubrzo
su i varvarska plemena na severnoj granici počela dugu i nemilosrdnu međusobnu borbu. Carigrad je to i
želeo, hoteći da ih vidi krvno zavađene i upućene za pomoć i zavisnost od njega i onesposobljene za ma
kakvu zajedničkuakciju većeg stila. Ipak, slovensko nadiranje i širenje uzima sve više maha.
Prvi podaci o Slovenskim upadima na vizantijske teritorije su vezani za ovaj period (početak 6. veka) i
osvajanja tj. pljačkaške pohode Avara, tursko-kavkazskog naroda koji se preko Kavkaza i Crnog mora
spustio do srednjeg Podunavlja oformivši snažnu državu na području gde je to učinio u Atila hunski vek
ranije. Počinivši tu zatečena, mahom sloveska plemena, Avari fu oformili snažan slovensko-avarski
plemenski savez na čelu sa kanom. Vojsku im je sačinjavala odlična konjica, ali bez sposobnosti u
pešadijskim sukobima, te je tu ulogu preuzela slovenska populacija. Prvi napadi su bili skoncentrisani na
Sirmijum. Jedan strahovit upad Slovena u unutrašnjost Carstva zabeležen je 548. godine. Jedna njihova
četa, ne veća od 3 000 ljudi, prešla je bez zapreke Dunav i Maricu, i tu se podelila u dve grupe. Prolazeći u
pustošenju Ilirik i Trakiju, te grupe su tukle vizantijska odeljenja, sa kojima bi se sukobile.
Sloveni su potom, nesmetano, udarali i na tvrđave i tako zauzeše i primorski trački grad Toper, dvanaest
dana hoda od samog Carigrada. Ovaj slovenski pohod opisan je kao jezovito delo klanja i mrcvarenja,
ravno hunskim krvološtvima i potire potpuno onu staru romantičarsku sliku o pitomosti i miroljubivosti
starih Slovena.
Zbog šoleg stanja u Italiji Justinijan je odlučio da za tamošnjeg zapovednika postavi svog sinovca. On
suzbivši neke od Slovena naredi pripremu za pokret ka Italiji, ali je iznenada umro. NJegovi zamenici
dođoše u Salonu i odlučiše da tu prezime (550. godine). U to vreme pređe preko Dunava nova grupa
Slovena i spoji se s onima koji su se već nalazili na drugoj strani. Već je onda bilo upadljivo to prelaženje i
navaljivanje Slovena na Vizantiju, kad god ova preduzima jače akcije protiv Totile i Gota što je Grcima
govorilo da su te stvari povezane.
Poučeni iskustvom posle tih upada i željni da nesmetano priberu nove čete za definitivan napad protiv
Gota, Vizantinci su postavili dovoljno i veoma pažljive straže na dunavskoj liniji. Stoga, novi slovenski
napadi, 552. godine, ne idu više u Trakiju, nego znatno zapadnije, u Ilirik. Tamo su prošli gotovo
nesmetano. Vizantijska vojska, nije smela uopšte da se upusti u borbu sa njima. Koliki je bio slovenski
plen tog puta vidi se najbolje po tome koliko su Gepidima plaćali za prevoz preko Dunava. Usled ovoga se
u Carigradu smišljao plan o zavadi Gepida sa Slovenima usled čega bi potonji bili dostupniji osveti, ali
borba koja je uskoro nastala između Gepida i Langobarda dala je caru drugu mogućnost i on je stavivši
se na stranu drugih omogućio da dođu do lake pobede. Ipak, poraz Gepida nije umanjio opasnost po
Carevinu; njihova mesta uzimali su Sloveni, i to u sve većim masama.
Posle Totilina poraza kod Tagina i njegove pogibije (552. godine) prestaju za neko vreme upadi Slovena i
drugih naroda preko Dunava. Izgleda da je tada Justinijan mogao da pojača straže na Dunavu. Kraj
Justinijanove vladavine, ipak, je bio vrlo sumoran. On je ostao pobednik na nekoliko strana, skrhao je
opasne države i Vandala i Gota, uspeo čak da zakorači i u Španiju, ali je sve to donelo vrlo male ili gotovo
nikakve koristi snaženju matice Carstva. Neprestano ratovanje podrazumevalo je silne ljudske žrtve i
finanscijske krize. Prve careve uredbe-da se dođe do finansijske ravnoteže-ticale su se smanjivanja vojske,
a i ona je živela u oskudici. Oko 558. godine napuštaju se mnoga utvrđenja, a neka od njih i ruše.

7
Pred kraj njegove vlade opasnost od "varvara" zapretila je neposredno samom Carigradu koji je povrh
toga 558. god. pogođen snažnim zemljotresom. Vođa kutrigurskih Bugara, Zavergan je, kroz provaljeni
Anastasijev zid, došao gotovo do pred samu prestonicu prouzrokovavši u njoj veliki metež i strah, a
vojska u gradu nije bila spremna za borbu. U nevolji je bio pozvan stari vojvoda Velizar da spasava grad,
što je i učinio u poslednjem trenutku.

U to vreme dolazi na vizantijske granice još jedno novo azijsko pleme, Avari. Oni su Tursko-tatarskog
porekla. Slični su Hunima i često su sa njima povezivani. Kao nomadi, oni su menjali svoja sedišta, često
voljno, a često i prisiljeni. Ovog puta (552. godine) njih su bili potisli Turci i u begu pred njima Avari su,
kao konjanici, doprli na zapadne obale Crnog mora. To avarsko bežanje izazva opštu pometenost.
Zaplašena plemena tih područja u nevolji se varaćaju Carigradu nudeći tamo svoje usluge; u stvari, traže
da ona sama budu otud podržana. Car ih sve prima, usvojivši jednom taktiku mićenja i uzajamnog
izigravanja varvara. I Avari, preko Justina, sina Velizarovog, stupaju i kontakt sa Vizantijom i šalju svoje
poslanstvo u Carigrad gde je sklopljen savez. Ipak, Avari uskoro počinju napade na teritorije carstva.
Veoma lukavi i vešti, oni se ubrzo snalaze na novom području, razabiru odnose u susedstvu i uskoro šire
svoje područje. Vizantija počinje da biva opreznija prema Avarima što, usled izvesne vizantijske,
represije dovodi do pripremanja za otvorena neprijateljstva.
Sukob se zaoštrio još i time što je posle Justinijanove smrti (565. godine) njegov naslednik Justin II
promenio iz osnova ujakovu politiku prema varvarima. Justin je smatrao da je mićenje varvara bilo loše
sredstvo za njihovo smirivanje jer su oni to prepoznavali kao znak slabosti. Avari, međutim, okupivši oko
sebe ostatke srodnih hunskih plemena i u istočnoj Evropi i na desnoj obali Dunava, počeše da se šire i
prema zapadu. Dosta brzo su počeli upadi u Panoniju, uglavnom na franačko područje. Avarsko
prodiranje prema jugozapadu došlo je malo kasnije i bilo je izazvano borbama između Gepida i
Langobarda. Gepidi su bili potučeni u borbi i u njihovu zemlju, u dolinu ušća Drave sve do Srema,
prodreše Avari. Vizantinci su jedva uspeli da za sebe spasu tvrdi grad Sirmij.
Avari su se još više pomerali prema jugu a naročito prema zapadu i Langobardi su bili prisiljeni da
presele na područje Italije, a Avari Zauzeše i njihove zemlje. Tako su se krajem šezdesetih godina VI veka
Avari raširili po svoj Panoniji i postali na tom području glavni činilac, koji je potčinio i Slovene.
Avari su, izbegavši neposredne veće sukobe sa Vizantijom, postigli ono što su tražili: obuhvatili su čitavu
Dunavsku dolinu i stali sada prema Carevini sa izvesnim pravom na dalju ekspanziju i izvesnom
afirmacijom svoje snage. Želja za prelazak na vizantijsku teritoriju kod njih se javlja vrlo brzo i vrlo
jasno. Oni glasno traže stari Sirmij kao opasno uporište vizantijske vojske, ali teže da to dobiju mirnim
putem. Car ih uporno odbija, ali ipak pokušava pregovore. Ipak, car se odlučio za rat. Rezultati nisu bili
očekivani. Vizantijska vojska je morala da uzmakne i držala se jedino u sirmijskoj tvrđavi. Izgleda čak da
su Avarske čete ovog puta prodrle do Trakiju i iznudile mir prema kome su Vizantijci zadržali jedino
Sirmij.
Za čitavo to vreme o Slovenima nema bližih obaveštenja. Vizantija je više zabavljena Avarima. Sloveni,
više nego verovatno, sudeluju s Avarima na području današnje Vojvodine i Transilvanije. Tek oko 578.
godine zabeležen je jedan opasan slovenski pohod protiv Carevine, ali i on je bio sa donjeg Dunava. Car ih
je suzbio savezom sa Avarima kojim sun se potonji učrstili u dominaciji nad Slovenima (što im je od
ranije bila neostvarena želja).1 Za Avare je ovo bio pogodan trenutak da kao mandator Vizantije osveti
uvredu i uzme bogat plen. Prešavši reku napadoše odmah slovensko područje i razgrabiše sve ugušivši i
svaki pokušaj otpora. Same Slovene nateraše Avari na obavezu plaćanja danka. Čim su se Avari otuda
povukli na svoje područje, Sloveni brzo digoše glavu i Avarima pokazaše prkosan stav nepokornosti.
Avari osetivši da su potrebni Vizantiji te da je njena snaga drugačija od zamišane odlučiše da brzo uzmu
utvrđeni Sirmij u čemu su i uspeli i time je pala 582. godine. prednja romejska kula na severnoj granici,
najvažniji mostovni branik za prelaz Save, i tim padom stvorena je prva velika rupa na bedemu Carevine.

1
Jo{ pre ovog poziva Bajan je bio pozvao slovenske poglavice i vo|u im Davrentija da ga priznaju za vrhovnog gospodara i da mu pla}aju danak. Sloveni su dali kratak
odgovor:"Koji je to ~ovek {to se greje sun~anim zracima, koji }e u~initi da se pokorimo? Ta mi smo se nau~ili da vladamo tu|om, a ne drugi na{om zemljom. A to druk~ije
ne mo`e biti dok traje ratova i ma~eva. "
8
Slovenska plemena, nisu bila mnogo pometena avarskom akcijom protiv njih pa se čak njihovi glavni
odredi i ne vratiše dok nisu izvršili naumljeno. Oni pljačkaju široka vizantijska područja u unutrašnjosti,
ali ovoga puta nisu odmah napuštali unutrašnjost nego počinju u njoj da prezimljuju i ostaju "kao u
svojoj zemlji". Da je tog nastanjivanja bilo u primetnoj meri krajem VI ili početkom VII veka vidi se iz
jednog detalja vojničko-strateškog spisa.
Kada je umro car Tiberije (582) i nasledio ga njegov zet i uspešan vojskovođa u Aziji Mavrikije, severna
granica Carevine je bila veoma rovita. Varvari postaju sve nasrtljiviji. Ne poznavajući još novog cara,
kagan beše poslao svoje ljude u Carigrad da sklopi mir. Carevo prihvatanje su shvatili kao slabost. Oni
počeše da ucenjuju imperiju i traže povod za sukob koji uskoro i izbi. Avari su napali sve romejske
tvrđave na velikoj dunavskoj arteriji prodrevši sve do Anhijala. Iznenađeni i donekle uplašeni tim naglim
prodiranjem varvara, Vizantinci im poslaše poslanstvo da pregovara o miru i ovaj bi sklopljen 585.
godine.
Ipak, mira ipak nije bilo. Videći nemoć Carevine, ni Sloveni ne htedoše da ostanu bez dobiti. Te iste
godine, kada Avari sklapaju mir sa Vizantijom, javljaju se i Sloveni sa svojim napadima. Vizantijci su
smatralii da su te napade neposredno potakli sami Avari. Možda su zaista Sloveni primili na sebe dužnost
njihovih prethodnica. Upad Slovena, posle sklopljenog mira sa Avarima, došao je neočekivano i imao je u
početku uspeha. Sloveni su se sada na vizantijskom području strašno svetili. Prodrli su duboko, čak do
velikog zida pa je sam car organizovao odbranu. Tek pobedom bila je Astika oslobođena od Slovena. U
jesen iste, 585. godine, krenuo se protiv Vizantije i kagan Bajan s Avarima, možda u pomoć Slovenima.
Bajan je odmah otpočeo neprijateljstva. Opustošio svu dunavsku okolinu i zauzeo je veći deo graničnih
tvrđava. Izvesni vizantijski odredi držahu se vrlo dobro i umalo ne zarobiše samog kagana. Međutim,
nesrazmerna snaga Avara im je omogućila prodor u Trakiju i zauzimanje mnogih gradova. Zaustaviše se
pred Adrijanopoljem. Uzbuđenje i nezadovoljstvo u prestonici su dostigli vrhunac. Pod utiskom
neposredne opasnosti brzo je oranizovana nova vojska, koja je s uspehom završila borbu i očistila Trakiju
od Avara.
U to vreme pada i prvi slovenski pohod protiv Soluna, dugo zapamćen i u narodnoj i u crkvenoj tradiciji
onoga kraja. Napad je bio snažan, Sloveni su već bili uvežbani u ratnoj veštini u opsadi gradova, ali ipak
nisu uspeli. Hrabrost branilaca bila je velika, a otpor čvrst i sa mnogo dovitljivosti. Kada je 591. godine,
car Mavrikije mogao da prebaci vojsku odmah to i čini obezbeđujući sevrne granice. Lično je bio krenuo
na dunavsku liniju. Tom prilikom su uihvaćena tri Slovena, koji su verovatno bili uhode, a predstavljali
su se kao poslanici hanu koji mu nose negativan odgovor na ponudu saveza protiv Vizantije. Rat se,
prema tome, te godine spremao na obe strane i moglo se misliti da će biti i vrlo težak i vrlo krvav.
Neprijateljstva su počela 592. god kada je car Mavrikije je odbio kaganu povišenje godišnjih plaćanja,. Sa
Avarima zajedno ratuju i Sloveni Pripreme za prelaz kaganove vojske nastavljene su blizu grada Sirmija,
odnosno ispod Mitrovice. Za tu priliku Sloveni su kaganovim četama spremali lađe. Vrhovnu komandu
nad vizantijskom vojskom imao je vojvoda Prisk. NJegove čete su se dobro držale, ali, slabije brojem,
morale su da uzmiču. Kagan je osvajao grad po grad, dok najposle nije stigao pod Driziperu. Posle opsade
od nekoliko dana, njegova vojska je naglo uzmakla i umalo nije prešla u bekstvo. Jaka volja kaganova
povratila je ubrzo potrebnu disciplinu i obezbedila mu nove. Avari su potom potisli Priska sa čitave
dunavske linije i progonili su ga u unutrašnjost sve do dobro utvrđenog grada Curula, zatim su se , uz
veliki otkup, vratili.
S proleća iduće godine car posla Priska na Dunav da spreči slovenske upade u Trakiju i on ih snažno
napade, što dovede do intervencije Avara. Ipak, napad je bio izveden i to veoma uspešno. Dobijeni plen je
Prisk uputio u Carigrad, Prisk je, posle prvog uspeha, nastavio ratovanje duboko u unutrašnjosti
slovenskih teritorija gde su ih Vizantijci potukli pomoću izdaje jednog Gepida.
U želji da kompletira uspeh car je naredio da vojska prezimi na slovenskom području, kako bi odmah s
proleća počelanove akcije, ali to izazva pobunu. Mavrikije je smenio Priska i na njegovo mesto je postavio
svog brata Petra. Sve to dovede do neprijateljstava i sa Avarima, koji zatražiše udeo u plenu (a nezaštitiše
svoje podanike). Prisk je sa mukom nagovorio svoje vojnike da pristanu na to. Car je oštro prekoreo
Priska zbog tog postupka. On je dobro video da će to Kaganovo posredovanje samo pojačati Avarski
prestiž kod Slovena.

9
Ratovanje je nastavljeno u proleće 597. godine. Vizantijska vojska je bila prilično popustila u disciplini i
bila je nezadovoljna nekim carevim reformama. Sloveni, oporavljeni od prošlih udaraca, postaju ponovo
agresivni i njihove pljačke po Trakiji bivaju opet česta pojava. Međutim, glavna romejska vojska ostade
dugo neaktivna. Vojvoda Petar se usled povrede pokazao kao nepodesan i gubitnik. NJegovo vojevanje
protiv Slovena se pokazalo kao neuspešno.
Prilikom nove vojne, koju je vodio novi vojskovođa poznati Ponuz, došlo je do rasprave između
Vizantijaca I Avara oko poseda slovenske zemlje, a Avari zatim osvojiše Singidunum. Kad su Vizantijci
povratili Singidunum rat je i formalno počeo. Avgari su ovog puta upali u Dalmaciju i Istru. Pri tome su
sklopili savez sa Lombardima, a pregovarali su i sa Francima. Ova osvajanja su zabeležena i u papskim
analima, a karakteriše ih postupak kagana u kome je pokazao veliku humanost prema vizantijskoj vojsci i
njenoj veri (slučaj vaskršnji post). I ovoga puta je vizantijski vojskovođa, Komentiol, doživeo poraz i bio
je čak osumnjičen za izdaju. Car je bio prinuđen da sam oraganizuje vojsku za odbranu Carigrada, ali do
takvog okršaja nije došlo. Avari su bili teško pogođeni nekom epidemijom od koje je stradalo više
kaganovih sinova, pa je prihvatio od Vizantijaca ponuđeni mir. Tim mirom kagan je žrtvovao dačke
Slovene kako bi zadovoljio Rimljane. Međutiom, car nije želeo da poštuje sklopljeni mir i za sukobe se
spremao poverivši vođstvo opet Komentiolu. NJegova vojska se 600. god. Sjedinila, u Singidunumu, sa
Priskovom i odneli su tri veće bitke, a niz bitaka docnije. To iznudi mir za koji je molio kagan.
Istovremeno, imperija je ulazila u velike krize. Ponuz nije bio voljen i prestonici, a ni rat sa Avarima nije
bio popularan. Postavljanjem za zapovednika vojske ranije poraženog Petra car je izazazvao ogorčenje.
Vojna disciplina je osetno popuštala. Sve to ohrabri kagana i ljude koji počeše ponovo da se okupljaju oko
njega. Međutim, on ih-uz pomoć Anta-pokrenu protiv Slovena, ali Vizantijsci to nisu iskoristili za dublje
prodiranje u slovensko područje zbog nepoverenja prema novom zapovedniku. Odbili su da se pokore
carevom naređenju o ofanzivi. U otvorenoj pobuni vođstvo je preuzeo pobunjenički vođa, prost i surov
Fokas, a prestonica pobunu podrža. Carska porodica bi pogubljena, a Fokas krunisan 23. novembra 602.
On nije imao jasne državne politike. Zbog dizanja Persijanaca je napustio severnu granicu povisivši
danak kaganu. U to vreme se beleži jedan veći upad Avara i učestalost slovenskih upada. Avari svoje
akcije šire i prema zapadu, ka mletačkom području. Sve to, uz teško stanje u prestonmici dovede do
svragavanja novog cara, ali ne i poboljšanja stanja. Na presto je stupio Iraklije, prekaljen u borbama sa
Persijancima.
On se u potpunosti beše posvetio rešavanju azijskih pitanja. Zapadnom delu carevine dao je mnogo manje
pažnje. To koriste Avari sa kojima dolaze i Sloveni, ovoga puta praćeni porodicama. NJihova
konolizacija, uglavnom napuštenih imanja, bila je podstaknuta avarskim surovostima. Od 7. veka govori
se o jakim kolonijama Slovena na Balkanu. Bili su veoma ekspazivni. Pokušali su bezuspešan napad na
Solun. Ipak, želeći da se dočepaju tog grada oni pozivaju kagana u pomoć. On je u tome odocnio i napad
nije bio uspešan.
U tom periodu Persijanci behu zauzeli Jerusalim (614) i Aleksandriju (619). Car je lično morao da povede
vojsku, ali pre toga ugovori sastanak sa kaganom lično. Tom prilikom se jedva spasao iz postavljene mu
zasede, a Avari čak pojuriše prema Carigradu. Iako ga nisu osvojilki njihov povratak je bio trijumfalan,
car je morao da nastavi pregovore sa njim.. Mir je skupo kupljen, a položeni su i taoci.
Zbog siline vizantijskog napada i persijski vladar je bio prinuđen da se obrati Avarima za savezništvo.
Čak su ugovorili zajednički napad na prestonicu. Tom prilikom kagan je pokrenuo i podložena mu
slovenska plemena. Zbog neuspelog napada kagan se surovo obračunao sa Slopvenima koje je mogao da
sustigne. Time je otvorena nova faza u njihovim odnosima. Izbio je, do tada neviđeno snažan, ustanak
Slovena protiv Avara. Na području današnje južne Češke, Austrije i severne Slovenije pobunjeni Sloveni,
pod vođstvom Sama stvoriše jak plemenski savez i uspeše čak da oforme svoju državu, koja je trajala dve-
tri decenije tj. Do smrti osnivača posle koje se plemenski savez raspao. U državnom obliku opstala samo
kneževina Karantanija pod upravom plemenskog kneza Valuka. Ovo stanje su dobro iskoristili i Bugari
čiji je vođa Kurt čak postao vizantijski patricije. Vizantijci su takođe ovo iskoristili porazivši Persijance i
izazvavši građanski rat kod njih. Međutim, javljao se novi i veoma opasni protivnik na istoku-Muhamed
koji je od 630. godine Muhamed postaje nesumnjiv vođ Arapa. Car se spremao za nove sukobe.

10
Vreme od Mavrikija do Iraklija predstavlja period slovenskog preseljavanja i učvršćivanja na Balkanu.
Borbe između Avara i Slovena kao i borbe između Avara i Bugara, stvarale su u Carigradu uverenje da
nijedna strana neće biti posle njih sposobna za veće akcije, i stoga ih puštahu da se krve čak i na
vizantijskom području. Međutim, Sloveni su, zahvaljujući masovnosti, uspeli da se učvrste na Balkanu.
Konstantin Porfirogenit priča da su oni "dobegli" caru Irakliju u vreme kada su Avari zauzeli Dalmaciju
i opustošili je. Za Srbe, kazuje isto vizantijski car, postoji podatak da su dva su brata nasledila u vlasti
oca; pa je jedan sa pola naroda krenuo u Vizantiju i došao sve do Soluna. Otud je i ostalo ime jednog
tamošnjeg naselja Srbija, tj. Sürblia. Posle nekog vremena, nezadovoljni na tom području, ti se Sloveni
upute natrag, ali, prešavši Dunav, predomisle se i zamole cara, preko beogradskog zapovednika, da im
ustupi za nastanjivanje drugu zemlju. Car im dade ove od Avara opustošene zemlje: Rašku, Zetu,
Neretljansku krajinu, Zahumlje, Travuniju i Konavlje. Slovenski pohodi do Soluna su doista postojali,
isto kao i njihovo povlačenje ka Dunavu i preko Dunava.
Od balkanskih pokrajina Carevine beše prilično slobodna od Slovena dolina Morave, glavna prometna
arterija, koja je spajala prestonicu sa Dunavom i Evropom. Slovenska naselja tuda, ukoliko ih je bilo, nisu
dolazila do većeg izražaja. u vizantijskoj vlasti ostadoše Niš i Sofija sve do 9. veka. Ostali delovi
Balkanskog poluostrva na istoku i zapadu, do Bara s jedne i Balkana s druge strane, izuzimajući
primorske gradove, postadoše pretežno slovenska zemlja. Tokom prve polovine 7. veka kolonizacija
Slovena na Balkanu bila je već uglavnom svršena stvar. Time su Sloveni zauzeli izuzetno značajna mesta i
područja koja su bila ispresecana važnim strateškim tačkama i veoma bitnim putevima. U ovom delu je
Justinijan, nemajući dovoljno vojske da se zaštiti od upada varvara podizao nove i obnavljao stare
tvrđave, ali one nisu uspele da zadrže dolazeći talas snažne populacije koja je tražila životni prostor. Od
drevnih stanovnika, u mnogo slučajeva, ostali su samo topografski nazivi, a i oni su neretko slavizirani.
Ipak, Sloveni su ovom kolonizacijom došli pod uticaj drevnih jezika i kultura. Na primorju je bio priman
uticaj romanskog (latinskog) faktora, a u unutrašnjosti gržkog (jelinkog).

Hrišćanstvo na Baklanu pre

slovenskih naseljavanja

Pre dolaska Slovena na Balkanu se već bila prilično razvila hrišćanska vera. U 4. veku bilo je u
balkanskim oblastima nekoliko aktivnih episkopija. Jedan episkop u Sirmiju je ponosno hvalio svoje
mesto, "glavu Ilirika", u kome je hrišćanstvo za vreme Dioklecijanovih progona dalo dovoljno dokaza o
čvrstini svojih vernika. Po crkvi Sv. Dimitrija, koju je u tom gradu podigao prefekt Leontije (oko 412.
godine), Sirmij se prozvao "sivitas s. Demetrii", odnosno Mitrovica (Dimitrovica).
U tom kraju se naročito bilo raširilo Arijevo tumačenje Hristove prirode i stoga su u Sirmiju držana četiri
crkvena sinoda (348, 351, 357-358. i 378. godine). Na području današnje Srbije bilo je nekoliko episkopija,
od kojih je jedna postala Mitropolija. U Skupi je Justinijan 14. aprila 535. ustanovio Arhiepiskopiju, kao
središte nove samostalne crkvene oblasti, koja je obuhvatala pet pokrajina. Osnivanje ove Arhiepiskopije
izazvalo je proteste u Rimu pa je ona 545. god potčinjena papi. Poslednji podatak o ovoj Arhiepiskopiji
datira iz 602. godine; verovatno je napuštena zbog provala Slovena početkom 7. veka. U rimskoj pokrajini
Meziji, negde u Bugarskoj, delovao je u 4. veku gotski episkop, arijevac Ulfila (Vulfila), koji je za svoju
pastvu spremio prevod Novog zaveta i prvi gotski alfabet. Još u 9. veku, oko Tomija, održavala se gotska
liturgija.
U Dalmaciji, Salona beše kako svetovna tako i crkvena metropola, po osnivanju ranija od svih severnih i
istočnih. Kao područne Saloni, navode se ove dalmatinske i bosanske episkopije čija lokalizacija je
nesigurna. Na drugom saboru, 533. godine, bilo je zaključeno da se osnuju još tri episkopije, ali papa je,
nezadovoljan, osudio postupke i stoga ne izgleda verovatno da su one ostvarene. Jedino znamo da je, kao
nova, bila podignuta u 6. veku episkopija u Dumnu. Kad se obrazovala Pokrajina Prevalitana, onda je
crkvena metropola za tu oblast postala Skodra (Skadar). Oko te i Dračke mitropolije spominju se kao
episkopije Duklja, Sarda, LJeš i verovatno Ulcinj.
Surevnjivost između verskih poglavara u Rimu i Carigradu je starog datuma Papa Inoćentije i ovlastio je
412. godine solunskog episkopa da vodi brigu o crkvi i rešava sve sporove u oblastima gotovo celog

11
Balkanskog poluostrva osim Trakije. Solunski episkop postao je papin vikar. Da to nije bilo rado gledano
u Carigradu i zbog toga dolazilo do javnih i tajnih sukoba. Nesumnjivo je, međutim, da je do 7. veka
rimski uticaj na području zapadnog i središnjeg Balkana i u crkvi i crkvenoj kulturi bio pretežniji od
carigradskog. U našim zemljama episkopi su bili u ogromnoj većini romanskog porekla. Tek od 7. veka,
dolaskom istočnjaka Iraklija, ulazi u vojsku i državne službe više grčkog i istočnjačkog elementa; i tek od
njegovog vremena Vizantija sa svojim balkanskim pokrajinama postaje više nosilac grčke kulture.
Međutim, umesto da potiskuje latinski, ona je imala da, s užasom, oseti kako Balkansko poluostrvo sve
više plavi slovenski elemenat i slovenski jezik. Umesto latinskog koji je izumirao, dolazio je slovenski
elemenat, svež, nezadrživ, mnogobrojan, koji je hteo da živi.
Kada su se na Balkansko poluostrvo naselili Srbi, oni su došli potpuno u sferu uticaja latinske kulture.
Preko nje su dobili sva prva obaveštenja i u njoj našli osnove prvog hrišćanskog vaspitanja. Veze između
Romana i Slovena na Balkanu postajale su vremenom sve tešnje. Mnogobrojniji, Sloveni su najveći deo
romanskog stanovništva na zapadnom delu Balkana postepeno pretopili u svojim redovima. Vlasi stočari
izmešali su se potpuno sa Srbima. Kada su Turci počeli podvlašćivati srpske države, oni više nisu mogli da
čine velike etničke razlike između Srba i Vlaha. Romani su se dugo držali odvojeno u svojim zatvorenim
gradskim opštinama na Primorju, ali je i tamo od 10. veka počeo sve jači priliv Slovena, koji su, posle, tim
gradovima dali manje-više pretežan slovenski karakter. Dubrovnik i Split, koji su još u12. v veku bili
romanski, u 15. i 16. veku postaju nosioci nove slovenske kulture i književnosti. Najverovatnije da su se
starosedeoci prilagodili novom, slovenskom življu, ali su i potonji prihvatali neke od postojećih tekovina-
npr. gradnja kamenih kuća i koliba, deo odeće isl. (J. Erdeljanović). Ovaj proces primanja i stapanja
izvršio se naravno samo u visokim planinskim predelima, u kojima su bili zaostali Vlasi i Arbanasi u nešto
većem broju. Primljene osobine bi ostale ograničene samo na te predele do poznatih migracija iz
dinarskih krajeva u Posavinu, Podrinje i Pomoravlje sa Šumadijom.
Unutrašnjost Balkanskog poluostrva beše vrlo malo i nejednako zasejane rimskim kolonijama. Od starih
rimskih mesta najmanje ih je do 7. veka očuvanih na tom području. U ovoj oblasti to je došlo stoga što je
rimska penetracija bila manje intenzivna zbog udaljenosti od ishodišnih središta i zbog geografske
odvojenosti ovih područja i teže pristupačnosti. Ta oblast opasana je na celom zapadu i jugu velikim
planinskim nizovima Dinarskog sistema, preko kojih se prelazilo teško i samo u dužim etapama; sa istoka
je zaklanjao masiv Šare; dok su rudničke planine i moravske šume štitile tu oblast sa severa. I iz Salone i
iz Carigrada u ove krajeve se stizalo teško, sa mnogo napora, a bez prave koristi. Prirodno je stoga da je
taj kraj ostao kao jedan od najkonzervativnijih na celom Balkanu. A čudnim sticajem prilika i, možda
naklonosti, dogodilo se, da smo se u taj najkonzervativniji predeo naselili baš mi, Srbi.

PRVA SRPSKA DRŽAVA

Učitavoj prvoj polovini 9. veka Vizantija je patila od velikih unutrašnjih nereda. Na račun Vizantije jačali
su Bugari i Arapi. Ovi drugi koji uzimaju Krit, Palermo, Tarent. Od 840. godine, pošto su, razbili
mletačku flotu, njima je slobodan put u Jadransko more. i doista, već 841. arapske lađe napadaju
jadranske gradove. Manja njihova odeljenja napadaju Budvu, Rozu i donji Kotor. Godine 842, osvajaju
oni Bari, a 846 prodiru do samog Rima. Mletačka flota gotovo u potpunosti je zauzeta borbama s
Arapima. Carska flota se pojavljuje retko i sa malim brojem brodovlja, pa jačaju slovenski gusari oko
Neretve.
Stari Sloveni imali su isto tako brodarske veštine i smelosti. Neretljani uzimaju više maha; a kada se
carska flota vratila, oni se smiruju. Međutim, oni su nestalni i varljivi kao i njihovo more i čim se prilike u
Mlecima ili u Jadranskom moru pogoršaju, oni nastavljaju stari zanat zbog čega su 834/835. godine
izazvali mletačko ogorčenje prtoiv sebe. Mlečani su 839. preuzeli veliku ekspediciju protiv slovenskih
gusara, a došlo je i do kratkotrajnog izmirenja sa delom Neretvljanja. Mletački napad ponovljen je 840.
godine i završio je neuspehom. Posle dva poraza mletačke flote, koje su im odmah iza toga naneli Arapi,
Mlečani se nisu mogli upuštati u nove borbe sa dalmatinskim Slovenima, a ovi su bile sve više nasrtljivi i
846. god. Prodiru sve do blizu samih Mletaka i pljačkaju Kaorle. U tim smelim pohodima jača njihova

12
samosvest i privikavanje na slobodu lične i plemenske akcije. Od srpskih plemena Neretljani su prvi uzeli
inicijativu za borbe, mada iz pljačkaških razloga.
Bugari su se bili potpuno učvrstili i jačali sve više. NJihove granice na zapadu išle su vrlo daleko; a na
jugu su dopirale do Rodopa. Dosta rano Bugari su počeli da pokazuju težnje prema Solunu i Egejskom
moru, pa i Jadranu. Iskorišćavajući borbe Vizantije s Arapima, oni nastoje da se probiju u oba pravca.
Godine 837. zabeležen je jedan bugarski pohod prema Solunu. Posle su Bugari počeli akciju i prema
zapadu i pomerili su makedonska slovenska plemena gotovo do solunskog i bračkog primorja, uzevši i
Ohrid.
Po dolasku na Balkan Sloveni su živeli nepovezani u jače državne zajednice. NJihove navike plemenskog
života iz stare postojbine pomagali su priroda zemljišta na Balkanskom poluostrvu i tradicija starog
plemenskog života koju su tu zatekli kod romanizovanih Ilira. Sloveni su se održavali zahvaljujući svom
broju i tome što su im glavni ne prijatelji bili zauzeti drugim brigama, i što mnoga od slovenskih naselja
nisu bila nikom na naročitoj smetnji. Ali, kada bi neprijatelji, ma sa koje strane, ozbiljno udarali na njih,
oni bi obično vojnički podlegli, jer nisu bili dovoljno povezani. Uspeh malobrojnih Bugara najbolji je
dokaz za to.
Vizantija, čiju su vrhovnu vlast Srbi priznavali, nije im obraćala posebnu pažnju. Puštala ih je da žive po
svojim starim navikama. Kada su morali da se bave više i neposrednije balkanskim pitanjima, i Carigrad
i ostala Vizantija pazili su više na istok i sever poluostrva zbog Bugara. U tim oblastima Srbima nije
mogla biti teška vizantijska vlast i stoga zadugo mi ne čujemo ni za kakav veći pokret sa te strane uperen
protiv Vizantije. Srpskim zemljama su upravljali domaći vladari, veliki župani, po pravu nasleđa. Kada je
među županima izbio jedan, koji se naturio za "velikoga", ne da se utvrditi; ali njegova vlast još nije bila
tolika da je isključivala uticaj i saradnju drugih župana. Zemlja je bila deljena među vladarevu braću,
najstariji, kao vladar, imao je izvesnu domaćinsku vlast u zadruzi. Jake ličnosti uspevale su svoju vlast da
učine i stvarnom i od razdeljenih oblasti da stvaraju opet celine. Ipak, u suštini, sistem monarhije nije bio
učvršćen potpuno sve do kraja 9. veka. Neki od tih vladara zabeleženi su kod Porfirogenita, ali samo
imena. U Dukljanskoj hronici tih vladarskih imena i rodova ima mnogo više, ali sa malo sigurnosti. Tek sa
Višeslavovim praunukom Vlastimirom dolazi više vesti.
Veća aktivnost Srba kao političkih činilaca javlja se tek na početku 9. veka kada su se Srbi odmetali od
vizantijske vlasti (820--829. god). Kod Srba to je izazvano bugarskim akcijama koje su doprle 81Z. godine
čak do pod zidine Carigrada. Srbi bi, gotovo sigurno, ostali i dalje prema Vizantiji u odnosima koji su i
dotad postojali da nisu videli neku tadašnju nemoć i izazvani aktivnošću i sami dobili prohteve. Osetili su,
svakako, i opasnost za sebe od agresivnih Bugara.
Odnosi između Srba i Bugara postaju otada sve gori. Do Vlastimirovog vremena, piše Konstantin
Porfirogenit, "življahu Bugari sa Srbljima mirno kao susedi i komšije, pazeći jedni druge". Bugarski
vladar Presiam (836-852) prekinuo je tu tobožnju idilu. Bugarskim osvajanjima i na zapadu i na
jugozapadu stajala su na putu srpska plemena, koja su se počela, čvršće zbijati oko Raške. Na Moravi i na
Kosovu Bugarima je bila stavljena brana. Presiamovi napadi (između 840. i 850. god.) nisu uspeli.
Nesumnjivo je da je Vlastimirov ugled usled toga znatno porastao, a i njegova snaga je verovatno bila
ozbiljna kada se usudio da primi borbu sa tada znatno moćnijim Bugarima. Očevidno je da je Vlastimir
bio povezao više srpskih plemenskih jedinica u čvrstu organizaciju. Da je bio gospodar ne samo Raške
nego i daljih oblasti što se vidi iz toga što trebinjskog župana imenuje kao "vladara i čini ga
samostalnim".
Presiamovim napadom nastavljaju se duge borbe između Srba i Bugara. U prvo vreme Srbi su u defanzivi
i u teškoj situaciji jedva uspevali da se održe, ali uskoro, kroz dva-tri veka, oni prelaze u napad i rasno
čistiji, brđanski srčaniji, ostaju pobednici i uspevaju da dobiju prevlast nad slovenskim elementom
Balkanskog poluostrva.
Presiamov sin Boris obnovio je prema Srbima ofanzivnu politiku svoga oca. Posle Vlastimirove smrti
vladala su Srbijom trojica njegovih sinova - Mutimir, Strojimir i Gojnik. Boris, verujući da Bugari sada
neće naići na raniji otpor, krenu na Srbiju svoju vojsku, ali Srbi opet pobediše zarobiše Borisovog sina
Vladimira i dvanaestoricu bugarskih boljara. Posle sklopljenog mira, bojeći se zasede, Boris je zamolio
sigurnu pratnju do granice i dobio je u dvojici sinova Mutimirovih, Brane i Stevana. Na granici su

13
negdašnji neprijatelji razmeniše daroveava do granica, sve do Rasa". Tu, kod Rasa, tj. kod današnjeg
Novog Pazara, nalazila se, dakle, sredinom IDŽ veka, granic. Srbi nisu bili mnogo sigurni za dalje borbe i
stoga su rado prihvatili ponuđenu mirobnu pogodbu.
Oko 891. godine iz "Hrvatske prodro je u Srbiju, posle Mutimirove smrti, izbegli Petar Gojniković. On je
svrgao tamošnje vladar i učvrstio se u zemlji. Na prestolu se održao više od četvrt veka. Pokušaj srednjeg
brata Brana da sa hrvatskom pomoću sruši Petra nije imao uspeha (oko 894). Isto tako je propao i
pokušaj Klonimirov, koji je provalivši iz Bugarske U prvo vreme Petar se, valjda preko oca ili strica, ili
rođaka, tamo približio Bugarima i okumio se sa njihovim novim vladarom Simeonom (od 893. godine).
Siguran na toj strani, on je počeo da se širi prema zapadu, na račun humskih i neretljanskih vladara.
Time je učinjen kraj prvoj srpskoj državi.

14
POKRŠTAVANJE SLOVENA

Sa prilagođavanjima srpskog naroda novoj sredini dolazile su i izvesne društvene promene.

Crkvena organizacija u unutrašnjosti Balkanskog poluostrva bila je razorena, a hrišćansku veru je
zadržao samo mali broj starosedeoca. Jedino se neki vid organizacije zadržao u dalmatinskim gradovima.
Vizantija je težila da nove narode na severnim granicama svog carstva pridobije za hrišćanstvo. Za taj
narod spremani su naročiti misionari. Prvi spomeni toga vezuju se za vreme cara Iraklija (610-641), a
kaže se d asu ga vršili latinski sveštenici, verovatno iz dalmacije. Verovatno je bilo i grčkih sveštenika,
naročito posle 732. god. Država je pomagala rad misionara i oni su imali izvesnog, ali ne preteranog
uticaja. Najveći broj je ipak se držao stare vere. Ovo tzv. prvo pokrštavanje Srba je bio dug proces od oko
200. godina. Možda bi imalo i veći rezultat da pripadnici pokršavanih naroda nisu u ovoj misiji
prepoznavali političko oružje. Koliko se danas zna, čitav 7. vek nije doneo velikih promena u načinu
života i u kulturi Južnih Slovena, i primanje hrišćanstva, ukoliko ga je bilo, vršilo se samo pojedinačno. U
viziji sv. Kolumbana, na početku 8. veka, izrično se kaže da Sloveni kojima je on mislio ići da propoveda
nisu još zreli za to; a sv. Amand, koji se uputio među njih i propovedao u mestima oko Dunava, vratio se
natrag kada je video "da mu tu neće biti dovoljno ploda i mučeništva".
Slabom napredovanju hrišćanstva kod Južnih Slovena doprinele su zatrovane verske prilike među samim
Grcima. Od 7. do 9. veka tamo ne prestaju jeretičke sekte, verska gonjenja i krvave borbe u ime vere.
Naročito se behu raspalile strasti za vreme borbe oko ikona. Na zapadu je hrišćanstvo bilo sumnjivo zbog
toga što je dolazilo iz Bavarske ili Furlanske, odnosno iz Nemačke i Italije, s onih strana otkuda je pretilo i
političko zavojevanje.
Padom avarske države i afirmacijom franačke snage akcija hristijanizacije pošla je znatno brže. Naročito
su se mirili sa stvorenim stanjem neki od knezova i velikaša pokazujući time svoju lojalnost prema novoj
državi. Primanje hrišćanstva postalo je gotovo identično sa priznavanjem franačke vrhovne vlasti. Među
Slovencima taj proces je uzeo toliko maha da je već u prvoj polovini 9. veka najveći deo uglednijeg sveta
pripadao Hristovoj veri. Za sv. Urza se izričito kaže da je u Dalmaciji pokrstio mnoge pogane baš u vreme
Karla Velikog. Zapadni uticaj pokazuje i crkvena arhitektura toga vremena, čiji se spomenici nalaze ne
samo u Dalmaciji nego idu i dublje u unutrašnjost Poreklo tog kitnjastog stila se sa razlogom smešta u
severnu Italiju, a Franci su mu samo bili posrednici.
Kod Srba je hrišćanski uticaj u to vreme bio najslabiji. Vizantijska kultura jedva je prelazila granice Šare
i Kosova; sa severa Franci nisu prekoračivali Savu i Dunav, a sa zapada delila ih je od Primorja hrvatska
država. U najvećem delu do njih je hrišćanstvo moglo doći samo posrednim putem, preko Bugarske i
Dalmacije. Tako je i bilo. Hrišćanski spomenici bosanskog područja od IDŽ do DŽI veka potpuno su
povezani sa dalmatinskim i imaju apsolutno iste tipove i analogije. Na jugu, u Zetskom i Humskom
primorju, romanski uticaj je još vidniji. Ipak, ostalo je sve do danas vrlo mnogo tragova i vizantijskih
veza i uticaja, i to ne samo u lokalnim oznakama nego i u religioznoj kulturi".
Slovenske kolonije u blizini većih grčkih mesta ili u oblastima daljim od gustih saplemeničkih naselja, gde
su bile više izložene uticaju svoje neslovenske okoline, primale su hrišćanstvo prirodnim procesom
asimilacije. Upozoreno je na izvesne nove grčke episkopije, koje su bile osnovane očevidno sa namerom da
deluju među Slovenima; to su Velikaja i Smolenska episkopija pod Filipiskom mitropolijom; Srbija i
Drugovićka pod Solunskom, i Jezerska i Radoviška pod Lariskom. Da je hrišćanska misija među tim
Slovenima imala uspeha vidi se, najbolje, po tome što je iz slovenskih redova izašao carigradski patrijarh
Nikita (766--780). Među tim Slovenima stvoreni su prvi osnovi za hristijanizaciju ostalih saplemenika; tu
se izradila, polagano, slovenska crkvena terminologija, i slovenski jezik se počeo upotrebljavati za
prevođenje grčkih crkvenih tekstova. Slovenski apostoli iz Soluna, Ćirilo i Metodije, tu su našli oslonca za
svoje spremanje slovenske liturgije i propovedi. Bez tih prethodnih radova, njihovo delo bi bilo jedva
moguće. Nijedan jezik se ne osposobljava za samo nekolike godine za književnu upotrebu; takvog slučaja
nije bilo nigde na svetu, ni u kome veku.

15
Delo sv. braće Kirila
i Metodije
Sveta braća rođeni su u Solunu, gradu koji je bio okružen slovenskom populacijom, pa su jo kao
deca osim grčkog naučili i slovenski jezik. Kiril (Konstantin), mlađi od njih, rođen je 827. god. Otac im je
bio visoki vojni funkcioner. To im je omogućilo dobro obrazovanje, najpre u samom Solunu, a zatim i u
Carigradu gde je im predavao i Fotije carigradski, patr. Konstantin je i sam postao predavač na dvorskoj
školi, đakon i bibliotekar u crkvi sv. Sofije. Bio je znalac jezika. Metodije je postao upravitelj jedne
makedosnke oblasti za koju je napisao zakonik, postavši prvi srpski zakonodavac. Uskoro je napustio
svetovnu službu i povukao se u manastir na Olimpu.
Konstantin se pokazao već kao uspešan borac za pravoslavlje, pa mu je spremana diplomatska i
misionarska služba. On 855/56 slat na sacarenski dvor kao diplomatar i učesnik u verskim raspravama.
Po završetku ovog posla otišao je Metodiju. Car ih je zajedno uputio u diplomatsko-misionarsku službu
među Hazarima (860). Tu je konstantin vodio uspešne diskusije sa jevrejskim i islamskim misionarima.
Na Krimu su pronašli, i sa sobom poneli, mošti sv. Klimenta Rimskog. Tek što su sevratili sa ovog zadatka
pred njima je bio drugi , i to onaj koji će obeležiti njihov život-pokrštavanje Slovena.

političke okolnosti
Glavna aktivnost u pokrštavanju Južnih Slovena počinje od sredine 9. veka, i to pod pritiskom izvesnih
političkih događaja. Naime, na području raspale samove države formirale su se nezavisne slovenske
kneževine. Panonska i moravska. Poslednju je osnovao Mojmir u 3. deceniji 9. veka oko reke Morave po
kojoj je i dobila ime. Između ove dve slovenske kneževine postajala je borba za prevslast. Pribin, knez
Panonske je želeo da stekne naklonost Franaka I omogućavao im je misiju u svojoj državi, iako je sam bio
paganin. Ipak, morao je da se skloni pred Mojmirom koji je prisvojio, za kratko, njegovu kneževinu.
Uskoro je Ludvig Nemački pokorio moravsku kneževinu, a za vojvodu je postavio Mojmirovog nećaka
Ratislava. On je prognanom Pribinu dodelio teritoriju u Donjoj Panoniji. Sada je Pribina bio već ubeđeni
hrišćanin koji je stekao poverenje Salburške arhiepiskopije koja je misionarila i njegovoj, ali i
Ratisavljevoj oblasti.
Moravski knez Rastislav, u sukobu sa Francima, morao je da traži saveznika i našao ga je u Vizantiji.
Hristijanizacija njegovih podanika od vizantijskih poverenika bila je i jedno sredstvo za čvršće veze i
jedna garancija Vizantiji za produženje njenog uticaja. Rastislav je želeo da se, koliko može, oslobodi i od
duhovne vlasti franačke. Stoga je njegova ponuda u Carigradu primljena rado i ostvarena brzo. Kao
carevi poverenici i hrišćanski propovednici upućeni su u Moravsku, 863. godine, dva brata Solunjanina,
Ćiril i Metodije. Moguće je da je knez Ratislav čuo za njihovu uspešnu misiju među Hazarima te ih je i
tražio za svoju zemlju od Carigrada.
Jedan od razloga je bio taj što su obojica poznavala dobro slovenski jezik; i što su, kao Solunjani, dolazili
sa njima u bliži dodir, i kao takvi najbolje su mogli znati šta se, ponajpre, ima preduzeti za novu misiju i
koliko se mogu koristiti prethodnim radom. Patrijarh Fotije, koji je bio učitelj i prijatelj Konstantinov,
želeo je, svakako, da tu misiju vodi ne samo sposobno nego i njemu odano lice, kako bi uticaj Carigradske
crkve postao dublji i pouzdaniji.

Misija i delo
Sa njihovim radom povezani su i počeci slovenske pismenosti. Izveštaji o Ćirilu i Metodiju kazuju da su
njih dvojica, shvativši svoj poziv vrlo savesno, pregli da za Slovene prevedu potrebne bogoslužbene knjige
i da za izražavanje slovenske reči udese pogodna slova. Konstantin podešava stoga za Slovene novu
azbuku. Uglavnom uzima grčko kurzivno pismo sa nekoliko znakova iz njemu dobro poznatih
istočnjačkih alfabeta, i tako stvara novo slovensko pismo zvano glagolica. Jezik u Konstantinovim
prevodima je slovenski južnomakedonski dijalekt, koji je i u docnijim prepisima iz 10. i 11. veka zadržao
svoje glavne crte" NJegov glavni leksički fond bio je u to vreme dobro poznat i ostalim slovenskim
plemenima kao praslovenski opšti elemenat. Prevedeni su, u početku, glavni odlomci Jevanđelja i u prvoj
polovini 863. godine braća su, praćena grupom učenika i noseći mošti sv. Klimenta stigla u Moravsku gde
su bili neobično lepo dočekani. Tu broj njihov učenika raste, zajedno sa uspešnom kulturnom i verskom

16
misijom. Narod napušta nemačke sveštenike i prilazi sv. braći, što izaziva sukobe. Franci vojno
pokoravaju Moravsku na keko vreme pa su se sv. braća morala povući u Panonijju (866) kojom je
upravljao Kocelj, sin Pribina. On je bio darovit i okretan vladar koji je prepoznao vrednost i daleke
domete (i političke) dela sv. braće, pa ih je primio i omogućio im da nastave sa radom. Taj rad je trajao
oko pola godine posle čega su se braća uputila u Rim, da daju odgovore papi Nikoli, zbog optužbi koje su
stizale na njihov račun.
Sa sobom su poneli do tada prevedene knjige i mošti sv. Klimenta zbog čega su u Rimu dočekani ne kao
optuženi već kao proslavljeni. Za vreme njihov puta na mesto preminulog Nikole došao je papa Andrijan
II. On ih je saslušao i odobrio je njihov rad, s tim što su se Jevanđelje i Apostol, na liturgiji trebali najpre
čitati latinski, pa slovenski. Slovenska služba služena je u samom Rimu. U rimu su sv. braća proveli celu
868. godinu gde se Konstantin razboleo, zamonašio i umro (17.02. 869). Sahranjen je u crkvi sv. Klimenta.
Metodije se vraća, sa papskim preporukama, u Panoniju (možda i po preporuci samog pape), a te godine
je bio postavljen i za panonskog arjiepiskopa. NJegova arhinjpiskopija je trebala da nasledi negdašnju
sirmijsku mitropoliju, ali je time došlo do ukrštanja interesa sa salzburškom nadbiskupijom. Nemačko
sveštenstvo je odranije nerado gledalo na njegov rad u svom domenu, a sada ga je smatralo pravim
nametnikom. Nije stoga prezalo ni od vrlo oštrih mera da onemogući Metodija. On je bio izveden pred
crkveni sud svojih nemačkih protivnika, zatvoren (2 i 1/2god.), odveden negde u Svabenland i fizički
mučen. Spasen papinim posredovanjem, Metodije je morao 873. godine preći ponovo u Moravsku.
Tamo mu je velike probleme pravio nemački biskup Vihing, koji je Metodiju bio formalno podčinjen, ali
ga je ustvari ometao i optuživao papi pa je ovaj morao opet 880. god u Rim gde mu je opet data dozvola za
rad. U Carigrad je Metodije išai 882. god. na zahtev Vasilija I Makedonca. On je dva Metodije učenika
zadržao u Carigradu sa slovenskim bogoslužbenim knjigama. Po povratku je nastavio, ali uz sve veće
smetnje nemačkog sveštenstva i biskupa tako da je potonjeg morao odlučiti od Crkve. Upokojio se 6.
aprila 885.

Pokrštavanje Južnih Slovena

Pre smrti Metodijeve papa je izražavao želju da pod njegovu vlast podčini eparhije u Beogradu, Branievu
i Moravi, ali su one bile na teritoriji Bugarske i Mutimirove Srbije. U potonjoj je pitanje pokerštavanja
upravo bilo aktuelno, a papa nije želeo da mu uticaj na ova oblasti izmakne iz ruku i obraća se srpskom
knezu 873. godine opominjući ga na postojanje lutajućih (a time i nekaonskih) sveštenika u njegovoj
oblasti. Istom prilikom ga je pozivao na vraćanje pod panonsku arhiepiskopiju. Znao je da ove slovenske
krajeve za sebe može da veže samo slovenkom službom i misijom. Ipak, Mutimir se opredelio za Carigrad,
koji je takođe, uspešno misionario među Slovenima. U tom kontekstu, pomenuti lutajući sveštenici su
možda zapravo bili misionari koji su potekli iz carigradskog kruga Metodijevih učenika. Papa se i po
drugi put obratio Mutimiru sličnim povodom. To nam goori da je misionarska aktivnost u srbiji tog doba
bila veoma živa. Potvdra za to se nalazi i u postojanju episkopija na ovom području (beogradske,
braničevske i moravske) i slovenskih episkopa (Sergije, slivenski uškopljenik u BG). Smatra se da je
konačno pokrštavanje Mutimirove Srbije izvršeno 879. god. Tu je prodirala i slovenska pismenost najpre
iz Moravske, a zatim i iz Makedonije.
Makedonija je postala centar takve misionarsko-kulturne delatnosti posle Metodijeve smrt koja je
označila i kraj njegovog dela u Panoniji. NJegovi protivnici koji su prema njemu imali nekakvog obzira
počeše surovo se odnositi prema njegovim učenicima, ubijajući ih, goneći ih i prodavajući ih kao roblje.
Neki od njih, bežećI, dođoše na teritoriju Bugarske. Bugarsjki car Boris, beše već prihvatio hrišĆanstvo u
na krštenju je uzeo ime Mihailo po vizantijskom vladaru koji mu je bio kum. Ipak, kao što je Panonija
htela da se oslobodio germanskog uticaja i u tom cilju se okretala Vizantiji, tako je Buigarska hteka da se
zaštiti od uticaja Vizantije i zato se okrenula Rimu. Za mladu burarsku državu hristijanizacija je značila
veliki napredak, ali je car želeo da svoju crkvu oslobodi od carigradske juresdikcije i zato se obratio papi
Nikoli I koji je tamo razvio živu misionarsku delatnost, ali kako ni od njega ne dobiše samostalnost opet se
okrenuše Carigradu koji im omogući crkvenu autonomijui postavi prvog bugarskog arhiepiskopa Josifa.

17
 Dolazak izvesnog broja učenika svete braće na područje bugarske carevine imalo je tu plodne tle
za dalju hrišćansku kulturno-misionarsku delatnost. Makedonija koja bila dobrim delom u sklopu ove
države, bila je još u apostolsko doba obasjana jevanđeljem. Međutim, , upadi, razaranja i doseljavanja
Slovena su ovo područje ponovo učinila pretežno paganskim. Hrišćanstvo se održalo samo u gradovima
gde su se zadržali starosedeoci. Ukidanjem solunskog vikarijata u 8. veku ove teritorije su dospele pod
carigradsku juresdikciju.
Kada su se učenici sv. braće došli na ovo područje otvorile su se bolje perspektive za razvoj misije i
kulture. To je bila grupa njihovih učenika koja je krenula na jug i dospela do Dunava kod Beograda u
koji su prešli stupivši u kontakt sa tamošnjim bugarskim upraviteljima. Odatle su poslani samom caru
Borisu-Mihailu koji ih je lepo primio i rasporedio kod svojih velmoža Ehača i Časlava.
Vrlo je karakteristično da ih je vrlo mali broj zadržao u samoj Bugarskoj šaljući najveći njihov deo u
najzapadniji kraj svoje države, na put prema Draču i Jadranskom moru-možda da bi delovali među
Slovenima i pridobijali ih za njegovu državu. Od učenika Metodijevih neke znamo po imenu i njihovoj
velikoj aktivnosti. Kliment je delao u kraju Kutmičevice, oko Ohrida, Devola, koji posle njega preuzima
Naum. Ovi Metodijevi učenici, naročito Kliment, koji je imao sedište u Devolu, razviše neobičnu delatnost
- govori se o 3500 đaka! - i ne samo što utvrdiše hrišćanstvo nego i stvoriše osnove književnosti Južnih
Slovena, a posebno Srba i Bugara. Naum je neko vreme ostao u Velikom Preslavu gde je upravljao
prevodilačkim radom. Obojica su verovatno billa poreklom iz Makedonije, a Kliment verovatno baš iz
oblasti u kojoj je misionario. Car je tamošnjem upravitelju naredio da im pomaže u radu.
Kliment se zaista posvetio svom učiteljskom radu u kome je težio da ih lulturno uzdigne. Tu se začinje i
monaštvo koje dolazi sa istoka, preko bugarske. Pod tim uticajem se i sam vladar Boris-Mihailo
zamonašio postavši prvi hrišćanski car-monah. Knez je veoma cenio rad novih misionara i podigao je
crkvu u Ohridu gde je Kloiment već podigao manastir sv. Pantelejmona i još jednu crkvu. Novi vladar,
mlađi sin Borisa Mihaila, je veoma cenio rad Klimenta i Nauma i prvog od njih je uzdiogao u rang
episkopa. Na taj način Kliment je postao prvi slovenski episkop u Bugarskoj (893). NJegova eparhija je
obuhvatala Kutmičevicu koja se nalazila u južnoj Albaniji i severnom Epiru. On i potom nastavlja i
razvija svoju dotadašnju delatnost. Za potrebe svoje slovenske pastve i sveštenstva sastavljao je
jednostavne i lako razumljive propovedi za svaki dan u godini, veći broj prazničnih pohvala, žitije
Metodijevo isl. Umro je u dubokoj starosti 27. jula 916. godine.
NJegov saradnik Naum, koji je 900. godine podigao svoj manastir na Ohridskom jezeru, istakao se, pre
toga, svojom književnom inicijativom". U Kutmičevicu je došao najkasnije 893. godine. Konstantin
Prezviter sačuvao nam je spomen da ga je "brat Naum" potakao da piše Učiteljno evanđelje. U Devolu,
Klimentovom i njegovom zaslugom, stvorila se prava škola slovenske pismenosti i hrišćanskog
obrazovanja. Kliment († 916) je preživeo Nauma, koji se pred kraj života povukao u svoj manastir gde je i
umro, 910. godine. i Kliment je umro u Ohridu i sahranjen je u crkvi Sv. Pantelejmona. NJihova dva
druga iz Moravske, Gorazd i Angelar, sahranjeni su u Beratu, gde su verovatno najviše i delovali.
Ima spomena da je Kliment za slovenski jezik podesio novu, lakšu i pogodniju azbuku, koja se danas zove
ćirilica, koja je, u stvari, malo prerađeno grčko uncijalno pismo. Potiče iz njegove oblasti, a datira s kraja
9. veka. Ipak, je verovatnije da se ćirilica razvila na tom terenu od njegovih učenika pod uticajem
kombinovane grčke i slovenske aktivnosti. Od svih ovih slovenskih propovednika prvog perioda jedino su
do nas doprle i ostale očuvane propovedi Klimentove, kojih ima preko dvadeset. Iz njihove škole izišli
mnogi pisci Simeonova vremena, kao Konstantin Prezviter, Jovan Egzarh, episkop Marko, Gligorije
Prezviter, borbeni crnorizac Hrabar i drugi.
Kod Srba su za to vreme počele međusobne borbe. Sinovi Vlastimirovi ne ostaše u slozi. Mutimir, kao
najstariji, hteo je vrhovnu vlast, a njegova braća Strojimir i Gojnik su se opirali tome zbog čega ih je on
zatočio i poslao u Bugarsku što pokazuje na koga se oslanjao, a možda i to da su se ovi približili Vizantiji.
Boris je prognate srpske knezove primio ljubazno, jedno da bi pridobio i njih i njihove pristalice, a drugo
što ih je hteo imati kao oruđe za svoje potrebe ako bi Vlastimir promenio svoje držanje. Jednog od
srodnika, svog sinovca Petra Gojnikovića, Mutimir je bio ipak zadržao kod sebe, ali se taj sklonio u
Hrvatsku" u verskom pogledu Mutimir se držao Istočne crkve, iako ga je papa Ivan VIII pozvao da se, po
tradiciji prethodnika, vrati Panonskoj dijecezi.

18
Zapadni uticaj, naročito u Zeti, gde je bilo mnogo romanskog elementa po gradovima, i uz Neretvu, i po
celom Primorju, širio se od ranog srednjeg veka sve do ovih dana. Na najstarijim našim crkvama jasni su
tragovi uticaja zapadne arhitekture. U srpskim zemljama, kao što se vidi, ukrštao se istočni i zapadni
uticaj. U Zeti i Primorju zapadni je bio veoma jak i zbog uticaja romanskog stanovništva i zbog
neposrednih veza s Italijom. U Raškoj dvor se držao Vizantije i Bugarske, a narod se kolebao. Slovenski
crkveni uticaj iz Makedonije teško da je dopirao u većoj meri u Rašku pre početka DŽ veka, a kada je
dopro, nema sumnje, da je imao znatne privlačne snage zbog narodnog jezika u bogosluženju.
Makedonski slovenski elemenat delovao je toliko na Rašane da je, sredinom 12. veka, prema pretežno
katoličkoj Zeti, Raška postala uglavnom čisto pravoslavna.
Od kraja 9. veka nastaje nova epoha u istoriji Južnih Slovena. Od tada, primivši hrišćanstvo, oni
postepeno ulaze u hrišćansku kulturu i dobijaju nove elemente za izgrađivanje svoje civilizacije. Sa
hrišćanstvom su povezani: i stvaranje slovenske pismenosti i začeci slovenske književnosti. Osim toga, od
10. veka je vidna i promena dotadašnjeg kulturnog uticaja. Do tada su, izuzevši tračke i makedonske
Slovene, svi drugi bili u romanskoj sferi kulture, a odsad se, uticajem ne samo političkih nego i religiozno-
civilizatorskih činilaca, obrću postepeno prema Carigradu i Vizantiji ne samo Srbi nego čak i jedan deo
panonskih Slovena i dobar deo Hrvata. Ovo obrtanje fronta nije se održalo za duže vreme na
periferijskim delovima zapadnog Balkana. Srbi su otad pretežno, osim Zete i Primorja do 13. veka, ušli u
sferu istočne vizantijske kulture.

19
PRVA SRPSKA KRALJEVINA
ZETA
Eparhija sv. Klimenta bila je u sastavi bugarske arhiepiskopije kojoj je carigradska patrijaršija 8870.
godine dala samostalnost. Poslednjih godina vladavine cara Simeona ona je uzdignuta na rang patrijaršije
(927). Po smrti cara Sionama došlo je do poboljšanja vizantijsko-bugarskih odnosa i pomenuti rang je
priznao i Carigrad. Međutim, osvajanjima cara J. Cimiskija protiv Bugarske bugarska crkva je opet
potčinjena carigradskoj. Iznenadna smrt pomenutog vladra (976) došlo je do slabljenja centralne vlasti, a
u Makedoniji je uskoro izbio ustanak četvorice braće (David, Mojsije, Aron i Samuilo), sinovibrsjačkog
kneza Nikole. Vođstvo ustanka je preuzeo najmlađi, Samuilo koji ga je brzo raširio stvorivši veliku
državu koju su njeni tvorci vezivali za raniju Bugarsku carevuinu, ali su se od nje i u izvesnim
momentima distancirali (npr. potomka starih careva Romana koji je došao Samuilu ovaj postavlja, za
sebi potčinjenog, upravitelja Skoplja. Time je odbio zakonitu dinastiju i uspostavio novu). Ipak, on
zadržava ustanovu patrijaršije,m a bugarskog patrijarha koji se pred Vizantijscima povlačio bio je
Damjan, potom se spominje German, a kao prvi u Ohridu (samuilovoj državi) bio je Filip koga je nasledio
aktrivni Jovan. On je iznova uzdigao rad na slovensakoj književnosti i prevodima. Celokupna vladavina
Cara Samuila je bila ispunjena borbama sa Vizantijom i njenim saveznicima među kojima se spominje
kralj Jovan Vladimir, zetski (dukljanski vladar).

Sv. kralj Jovan Vladimir

Duklja je obuhvatala veći deo rimske pokrajine Prevalis. Ova oblast od 11. počinje da se naziva Zeta po
tamošnjoj rečici, desnoj pritoci Morače. Na prelasku 9. i 10. veka spominje se, kao grčki arhont, knez
Petar. Verovatno je i sam kralj Jovan Vladimir bio vizantijski vazal. On je upravljao područjem današnje
Crne gore i severnim delom Albanije, a prestonica mu je bila kod crkve sv, Marije.
Međutim, širenjem moćnog Samuilovog carstva i Zeta se našla na udaru. Verovatno je sa tim bilo u vezi
poslanstvo kralja Jovana Vladimira u Carigrad (993). Ipak, Samuilova osvajanja su nastavljena i on je
konačno došao i na zetsko područje. Kralj Jovan Vladimir je organizovao otpor, ali je bio prinuđen da se
sa vojskom povuče na uzvišenje Oblik. Po predanju je tu, molitvom, mnoge zmije otrovnice učinio
bezopasnim. Uslad nezgodnog položaja i izdaje dela vlastele kralju je bilo jasno da ne može da se odupre
Samuilu. U želji da sačuva narod i vojsku kralj Jovan Vladimir se pradao i bio je poslat u ropstvo u
Samuilovu prestonicu, Prespu (998).
Čudesnim spletom događaja, ili veštim političkim manervom, on je uskoro postao zet cara Samuila
oženivš njegovu ćerku KOsaru. Opet je vraćen kao vlad u Zetu, ali ovoga puta kao Samuilov vazal. NJom
je vladao sve do 1016. Poraz koji je samuilo doživeo u sukobu sa Vasilijem II Bugaroubicom odrazio se i u
Zeti. Kada je bratanac Samuilov Jovan Vladislav (verovatno sin Samuilovog brata koga je sam samuilo
predao na smrt) ubio Samuila odlučio je da ukloni i kralja Jovana Vladimira. Sa zakletvom, a bez namer
da je održi, on je kralja Jovana Vladimira doveo u prestonisu svoje države, a zatim ga tu pogunio. Na taj
način kralj Jovan Vladimir je postao prvi srpski vladar koji se ovenčao mučeničkim vencom i slavom
svetitelja. Udova Korasa je telo prenela u Zetu i sahranila ga u crkvi Marije Krajinske. Odatle je telo sv.
Jovana Vladimira preneto u Drač, a posle sahranjeno u novom i po njemu nazvanom manastiru Šri Đen,
kod Elbasana. Prema predanju u manastiru sv. Jovana Bigorskog očuvana je glava sv. mučenika i kralja
Jovana Vladimira.

Stefan Vojislav (Dobrosav)

Sa konačnom propašću Samuilove tvorevine, i Zeta se (1018) iznova potčinila vizantijskoj vlasti. Za vreme
vlade moćnog Vasilija II Bugaroubice nije se moglo misliti na neko osamostaljivanje. Međutim, po
njegovoj smrti nije bilo jakog naslednik. Carevi su se brzo smenjivali, a mnogi velikaši pa i obični
skorojevići, su težili da sednu na presto. Istovremeno, veliki nameti su počeli da jačaju želju za
samostalnošću na periferiji. U tome je prednjačio slovenmski element na Balkanu, i tu uskoro počeše da
izbijaju istanci: Petara Deljana sina cara Radomira (kod Bg 1040), Tihomir (u Draču) i u Zeti (prema

20
Dukljanskoj hronici) Dobrosvaljev. Dobroslav se u grčkim izvorima naziva Stefan Vojislav i ovo ime se
obično uzima kao tačno.
Izgledalo je da kao da ceo Balkan gori u ustancima, ali Daljanov i Radomirov, i opred lepih početnih
uspeha nisu imali nikakvog rezultata. Sa ustankom Vojislava ne bi tako. Naprotiv, njegov prvi ustanak iz
1035. je bio bez većeg uspeha, a on sam je bio odveden u Carigrad. Zetom je ostao da upravlja grčki
namesnik. Međutim, pobegavši iz Carigrada on je lako zbacio pomenutog upravitelja i zavladao Zetom.
Tu nije bio diran od Vizantije koja je bila zauzeta na drugim stranama.
Za novi sukob je sam dao povod. Caru Mihailu, koji se bavio u Solunu, beše poslata jedna velika pošiljka
zlata. Bura je lađu s tim dragocenim teretom bacila na zetsku obalu. Vojislav je zlato zaplenio i zadržao,
pored svih protesta carevih. Tada se car Mihailo odlučio da kazni odmetnutog kneza. Evnuh Georgije
Provat dobi naredbu da krene u Zetu. Taj vojskovođa zapade u zetskim klancima u spremljenu zasedu,
1040. godine, i bi potpuno poražen. U ovoj borbi naročito se istakao Vojislavov sin Radoslav, koji je ubio
jednog od grčkih zapovednika i s tim uneo prvu zabunu u njihovu vojsku. Sprečeni Deljanovim
napredovanjem, Grci nisu mogli odmah da ponove napad, nego su morali pustiti da Vojislav ojača i da se
dovoljno spremi za dalje borbe.
Car Mihailo Nije doživeo nove pothvate u Zeti. U Carigradu je ceo početak naredne godine prošao u
dvorskim pobunama Od 11. juna 1042. treći muž carice Zoe i novi car Vizantije postade izvanredno lepi i
hrabri, Konstantin IDŽ Monomah. Jedno od prvih dela novoga cara beše kaznena ekspedicija protiv Zete.
Drački zapovednik dobi zapoved da pokori Zetu. Dukljanska hronika ima vest da je car poslao posebne
ljude s dosta zlata i srebra, da pokrenu protiv Zećana raškog župana, bosanskog bana i zahumskog kneza.
Ako bi ta vest bila tačna, onda bi to značilo da te zemlje nisu u to vreme bile u pouzdanoj grčkoj vlasti,
nego da su domaći vladaoci, možda pod nominalnom grčkom vrhovnom vlašću, imali izvesna autonomna
prava. Ti su se vladari odazvali pozivu, poslali svoje čete u pomoć i poverili ih LJudovitu, humskom
knezu, kao vrhovnom zapovedniku. On, doista, krenu protiv Zete s trebinjskog područja, a Grci s velikom
vojskom navališe od Skadra i Bara. Zećani se povukoše u crmničke klance. Grci su oplenili bogate doline
primorske Zete, i ne htedoše da idu dublje u planine. Na povratku naiđoše sve klance oko Sutormana
posednute od Zećana. Po pričanju Grka Kedrena, Srbi su osuli na Vizantince kamenje i stene i strele sa
svojih visina, a ovi su, ne mogući da upotrebe svoje oružje, gledali samo. da iznesu živu glavu. Nastradaše
užasno. Kao vihor jurnuše Zećani za preplašenom gomilom, koja je, po grčkom izveštaju, izgubila 7
zapovednika i na 40 000 ljudi, i goniše ih sve do reke Drima. Pobedivši Grke, Vojislav se obrte prema
LJudovitu. Izabra 50 od zarobljenih Grka, pa ih posla pred sobom Humljanima, da ispričaju grčku
pogibiju. LJudovit je, međutim, neaktivan čekao kod Klobuka. Kad je Vojislavljev sin Gojislav stigao sa
zetskom vojskom pred Klobuk, nije mu bilo teško da razbije savezničku vojsku. Posle toga su mu vrhovnu
vlast priznale Raška, Bosna i Hum. Ova je pobeda bila izvojevana krajem 1042. godine. Posle ovog poraza
Vizantija nije preduzimala ništa protiv Zete. Jedino je dubrovački grčki strateg Katakalon nameravao
jednu prevaru. On se ponudio Vojislavu da bude kršteni kum jednom njegovom novorođenom sinu.
Vojislav je, lukav i oprezan, tobože pristao i ugovorio sastanak u jednom pristaništu. Katakalon je stigao
sa ratnim lađama, ali kad je stupio na suho, iskočiše iz zasede Vojislavljevi ljudi, te ga s pratnjom uhvatiše
i okovaše. Srbi na to prisvojiše i ratne lađe, te na njima odvedoše Katakalona kao sužnja u Ston.
Po barskom rodoslovu Vojislav je vladao 25 godina.Vojislav je umro u Prapratni, u svojoj prestonici, i
sahranjen je u crkvi Sv. Andrije.

Knez (kralj)
Mihailo

Posle Vojislavljeve smrti, prema Dukljanskj hronici, pokušalo je stanovništvo trebinjske oblasti, da se
oslobodi zetske vrhovne vlasti. Zetom je jedno vreme upravljala njegova udovida sa petoricom sinova.
Posle njene smrti kao naslednik javlja Mihailo. On je imao je dosta muke dok je savladao ustanike,
zahvaljujući za konačni uspeh svom, u borbama s Grcima već oprobanom, bratu Radoslavu. Neki podaci
ukazuju da je on ipak uspeo da zadrži vlast samo nad Zetom.

21
Sa Vizantijom Mihailo nema uopšte nikakvih sukoba. On je bio zadovoljan, kao i prethodnik mu Vojislav
poslednjih godina, da njega Vizantija ostavi na miru, da bi mogao srediti svoje odnose u Zeti i sa
susedima. Neki podaci ukazuju da je čak bio u srodstvu sa vizantijskim dvorom preko druge žene, nećake
cara Konstantina IDŽ Monomaha. Vizantija je, međutim, sita dvorskih kriza i spletaka, rešila jednom
vojničkom pobunom za duži niz godina pitanje carstva i carske dinastije. Godine 1057, 8. juna, proglašen
je za cara Isak Komnin, prvi iz dinastije Komnina koja će, poslednji put, obnoviti ambicije Istočne
Carevine Justinijanove. Isak je vladao malo, i sam je pomogao da dođe na presto njegov prijatelj i odlični
finansijer Konstantin DŽ Duka, koji je imao da sredi poremećenu administraciju u državi. Mihailo je
negde oko 1052. godine ušao u prisnije veze s Grcima i dobio je titulu protospatara, a ima vesti i da se
oženio jednom grčkom princezom. Šta je Mihaila opredelilo da se približi Vizantiji nije pobliže poznato;
odnosi u susedstvu, koliko se danas zna, nisu po nj bili opasni. Time je osigurao 12 godina mira osvojio
zemlji koji je omogućio njen razvoj i učvršćivanje vlasti.
Vizantija u ovom periodu ima probleme na više strana. Jedan od tih problema su bili i prodori Normana
koji su bili vođeni u saglasnosti sa papama koji su se konačno 1054. god. odvojili od Istočne Crkve. Iako je
to bio samo konačan akt kojim je zaključen vekovni proces udaljavanja, on je imao veliki značaj-naročito
za pogranična područja. U tu oblast spadala je i Mihailova država.
Kao što smo rekli, on je jedno vreme bio u miru sa Vizantijom, ali je sada iskoristio unutrašnje nemire
imperije i uzeo je Rašku postavivši joj kao upravitelja sina Petroslava. Međutim, i ovde je pitanju verska
razlika. Mi smo se od 1054. podelili u dve verske i kulturne sfere. Zeta je po svojim vezama i geografskoj
gravitaciji ostala u sferi rimske kulture i latinskog jezika. U njenoj primorskoj oblasti sve do iza
Podgorice služilo je samo katoličko sveštenstvo još u 13. veku. U Rasu, bilo je, međutim, sedište
pravoslavnog episkopa, čiji se uticaj, s grčkom civilizacijom i slovenskim jezikom u crkvi, širio i preko
državnih granica Raške, u istočnu Bosnu, koja je sa Srbijom dugo sačinjavala jednu celinu.
Unutrašnje meteže Vizantije iskoristili su i makedonski Sloveni. Makedonski boljari, većinom iz okoline
Skoplja, pod Đorđem Vojtehom. Da u borbama ne bi ostali usamljeni, oni se obratiše za pomoć knezu
Mihailu u Zeti. Sigurno je bilo i nekog sećanja na srodničke veze između Samuila i Vladimira. Mihailo
prihvati njihovu ponudu i dade im kao poglavicu svog sina Bodina, 1073. godine. Sa Konstantinom
Bodinom Mihailo je poslao vojvodu Petrila i vrlo mali broj vojske, svega 300 ljudi. U Prizrenu Bodina
proglasiše za "bugarskog" cara, i po poslednjem bugarskom caru Petru on dobi novo ime Petar.
Skopljanski namesnik, koji pokuša da uguši pokret, bi poražen i zarobljen. Ustanici nastaviše sa daljim
uspesima, ali uskoro-podeljeni počeše da sustaju. Južni deo ustaničke vojske nastrada pod gradom
Kosturom. Tamo se beše prikupila ne samo vizantijska vojska nego i neki bugarski i makedonski velikaši,
koji su bili protiv ustanka. Suzbivši Petrila, Vizantinci se obrnuše protiv Bodina. Kad Vizantinci uzeše
Skoplje Bodin se, u zimu, po snegu, uputi iz Niša prema Zeti. Kod Pauna, na Kosovu, stigoše ga Grci,
potukoše ga i zarobiše. Tako je skrhan i ovaj makedonski ustanak. Kao zarobljenika odvedoše Bodina u
Carigrad, gde ga zatvoriše u manastiru Sv. Srđa i Vakha. Kad je Isak Komnin poslat u Siriju, upućen bi
tamo, u Antiohiju, i mladi Bodin. Odatle se spasao i vratio u otadžbinu pomoću mletačkih brodara, koje
za to beše najmio njegov otac.
Kad je skrhan makedonski ustanak, Vizantija odluči da kazni i Zećane i Hrvate. Drački namesnik, Nićifor
Vrienije, dobi naredbu za napad. Kratki izveštaj njegova sina kaže da je on pobedio zetskog neprijatelja,
da je uzeo taoce i da je ostavio posade u važnijim mestima, naročito dalmatinskim, koje je opet povratio
romejskoj vlasti. Karakteristična je njegova opreznost. Za veću sigurnost vojske dao je prokrčiti klance i
puteve, kako ne bi prošao u toj vrletnoj zemlji kao njegov predšasnik. Znamo, da je ovom prilikom
potpuno uništena Prespa i opljačkan hram Sv. Andrija. Dukljaninova hronika dodaje još, da je u ovim
borbama Mihailo pogubio sve sinove sem zarobljenog Bodina. Borba je završena 1074. godine.
U međuvremenu, knez Vojislav je-koristeći raskol u Crkvi, započeo da vodi specifičnu crkvenu politiku.
Rimska crkva koja je ove oblasti izgubila 732. godien sve je činila da ih povrati i Vojislav je u tome video
svoju šansu, videći ih i kao protivnike Vizantije. On je želo da se od Vizantije aaštiti kraljevskom krunom
koju bi dobio iz Rima. Dogovorom iz 1067. godine papa Aleksandar II je osnovao dukljansko-basrku
episkopiju čija se vlast iz Bara protezala na područje Zete, Raške, Bosne i Travunije. Imala je 11
eparhija. Ovim je kurija povratila pod svoj uticaj velikei deo balkanskih oblasti koje su joj ranije bile

22
oduzete, a Mihailo se mogao nadati međunarodnom priznanju i kraljevskoj kruni. U tom smislu se
obratio papi Grguru VII koji je težio kako za crkvenom tako i za svetovnom dominacijom. Sporazum je
lako postignut 1077. kada je Mihailo priznao papinu vrhovnu vlast, a papa mu je posnao kraljevske
oznake po legatu koji ga je krunisao. %ini se da je on pokušao da izdejstvuje i izvesni stepen
samostalonosti crkve, ali bez uspeha.

Kralj Bodin
U Vizantiji, krajem sedamdesetih godina 11. veka, nasta prava jagma oko carskog prestola. U borbu
uđoše pet raznih kandidata, a naročito se istakao drački zapovednik Nićifor Vrienije, koga pobedi retko
sposobni Aleksije Komnin. U tim vizantijskim međusobicama Mihailo nije više učestvovao, ali je pojačao
svoj ugled. Za to vreme je planski razvijao veze s Normanima. Vođa Normanske stranke u Apuliji
Argirac iz Barija, dolazi lično kralju Mihailu i u aprilu 1081. udaje za Bodina svoju kćer Jakvintu.
Bodin je već pre stupanja na presto bio neprijatelj Vizantije. Učestovao je u ustanku makedonskih
Slovena koji su ga čak progasili za cara. Ustanak je bio ugušen, a Bodin odveden u ropstvo, odakle se
izbavio pomoćju Mlečana koje je su za to bili plaćeni od njegovog oca. Po očevoj smrti, prema barskom
rodoslovu, Dukljom je upravljao ne on već stric Radoslav. Bodin je upravljao župom Grbalj sa Budvom.
On je želeo da protera braću od strica, ali je sklopljen ugovor o mirnom suživotu.
Normani pristankom pape Grgura, behu se rešili da se prebace u područje dračkog temata, i da se tu
stalno ugnezde. To su stare težnje svih gospodara Južne Italije. Odatle, starim Ignjatijevim putem, oni su
imali da se kreću prema glavnim emporijama Istočnog Carstva. Vizantija je brzo osetila njihovu
opasnost, jedni i drugi računahu na Srbe. Rešiti se, međutim, bilo je vrlo teško, jer je ishod borbe bio
veoma neodređen. Dubrovnik sa svojom flotom pristade uz Normane. Mlečani, bojeći se od Normana,
pristaše uz Vizantiju. Verovatno je držanje Mletaka uticalo na Srbe u Zeti, da se suviše ne izlažu.
Kralj Bodin, koji je nekako u to vreme postao glavni vladar, vodio je dvoličnu politiku prividno pristavši
uz Vizantiju, ali stvarno nije hteo nikako da uđe u borbe ni za jednu ni za drugu stranu. Robert se iskrcao
u Valoni u proleće 1081. i ubrzo je s vojskom pao pod Drač gde je uskoro stigao kao protivnik car
Aleksije, ali je pretrpeo na jesen 1081. težak poraz. Bodin je čekao ishod. Posle te pobede Normani
osvojiše Drač i prodirući dalje uzeše tokom 1082. godine celu Makedoniju s Ohridom, na severu Skoplje, a
na jugozapadu Epir i Tesaliju.
Dukljanska tradicija potvrđuje za Bodina karakteristiku ratobornosti, pa čak i podmuklosti. On je, priča
se, potisnuo sve rođake koncentrišući vlast u svojim rukama. NJegovo držanje u borbi pod Dračem
dovoljno karakteriše njegovu politiku. On iskorišćava to što su Normani presekli veze između Zete i
Vizantije i što su težište svoje akcije preneli više na jug. NJemu je za to vreme ostao slobodan sever i
severozapad. Tih godina Bodin je uzeo Rašku i napravio je običnom pokrajinom Zete, davši joj za
upravnike dva svoja dvorska župana, Vukana i Marka. Zatim zauze i Bosnu i tamo svog namesnika.
Car Aleksije nije klonuo posle prvog poraza, negou novim borbama postepeno potiskuje Normane od
1083. god. dok ih 1085 nije prisilio da potpuno napuste Balkan. Bodin je tom prilikom dobio Drač, prema
Dukljaninu-ali verovatno na kratko jer je to bilo važno mesto za Vizantiju. Bodin ne beše ničim zadužio
Carevinu, da bi ona imala prema njemu obzira. Postoji i druga vest da je Bodin bio poseo i Dubrovnik i
sagradio u njemu tvrđavu. Bodin je, doista, bio čovek vrlo nemirna duha. Zaposlenost Vizantije s
Pečenjezima on je iskoristio da češće vrši upade u vizantijske oblasti. Pri jednom takvom napadu bio je
1090. godine zarobljen, ali se brzo dočepao slobode. Vrativši se u otadžbinu, ponovo postaje aktivan i već
1091. godine ulazi u nove borbe protiv Grka zajedno s raškim županom Vukanom.
Posle 1091. godine prestaju grčke vesti o Bodinu jer je verovatno bio zauzet borbama sa rođacima. Sve
aktivniji postaje, međutim, raški župan Vukan, koji od kraja 11. veka vodi glavne borbe s Grcima.
Poprište borbe je uglavnom zapadni deo Kosova. Vukanovi upadi, iako četničkog karaktera, bili su
ozbiljni i zadavali su brige prestonici. Sam je car obilazio pogranična utvrđenja. Za Vukana se kazuje da
je strašan, a o njegovim se napadima piše s grozom. Godine 1093. on je zauzeo i važni Lipljan. To nagna
cara da sam krene na granicu. Doznavši za carev dolazak, Vukan mu posla u Skoplje pismo s porukom da
je do tog sukoba došlo zbog izazivanja grčkih graničnih vlasti, a on da je lično spreman na lojalne
susedske odnoseu. Car se, čudnovato, zadovoljio tom izjavom i vratio se u Carigrad ne preduzevši nikakve

23
druge mere, Vukan je nastavio svoje upade. Štaviše, on je te godine kod Zvečana razbio i vojsku dračkog
zapovednika, a carevog sinovca, Jovana Komnina. Posle te pobede, Vukanove se čete zaletahu do Tetova,
Skoplja i čak do Vranja. To izazva cara da iduće godine ponovo krene na Srbiju. Kad je stigao u Lipljan
posla mu Vukan svoje poslanike nudeći ponovo mir i taoce. Car, zauzet dinastičkim spletkama u
Carigradu i rđavim vestima s Dunava, pristade ponovo. Vukan ovog puta pođe lično kod cara sa svojom
pratnjom rođaka i župana, kao pravi vladar. Tom prilikom predao je caru i tražene taoce među kojima
behu dva mu sinovca Uroš i Stevan Vukan.
U ovo vreme pada i početak krstaških ratova za oslobođenje "svetih mesta". Kad je papa Urban II, 1095.
godine, na saborima stao da zaziva pomoć hrišćanskog sveta za krstaški rat i u oduševljenim
propovednicima, kao Petru Amijenskom, naišao na pogodno oruđe, ustalasa se čitav zapad i ubrzo se
organizova prvi krstaški pohod. Krstaši, skupljeni sa raznih strana, behu sve pre nego zatočnici Božji.
Gibon ih je nazvao oštro "životinjama bez razuma i bez čovečnosti", a nemački istorik G. Kaufman reče
za njih da su bili "poruga na religiozne ciljeve, koje su uzeli za plašt". Jedan, i to veći, deo tih krstaša
prošao je i kroz naše zemlje. Prvi je prošao proleća 1096. godine, francuski vitez Gotije, ali su dolazili u
sukobe sa stanovništvom. U kojima je poginuo sam Gotije. Druga grupa krstaša, pod vođstvom Petra
Amijenskog, hoteći da osveti ranije drugove, izaziva nove sukobe.. Treći odred, najveći, pod vođstvom
Gotfrida Bujonskog, prošao je mirno, pošto su i grčke vlasti i sami krstaši preduzeli potrebne mere
opreznosti i pažnje.
Poslednji su od krstaša prošli našim zemljama Provansalci, u zimu 1096/97, pod vođstvom tuluskog grofa
Rajmunda. Oni su došli u Dalmaciju suvim preko severne Italije i Istre ušavši u sukobe sa Hrvatima i
Srbima. Krstaše je iznenađivala pustoš. Stanovništvo se, uglavnom, bavi stočarstvom; a bilo je puno
nepoverenja. Na tom putu stradali su poslednji odredi Krstaša i zalutali i odvojeni pojedinci. Za osvetu, i
da zastraše, krstaši su sekli slovenskim zarobljenicima ruke, noge i noseve ili su im kopali oči. Taj teški
put krstaša trajao je do Skadra četrdeset dana. u Skadru ih je, međutim, kralj Bodin primio vrlo lepo i
pobratio se čak sa grofom Rajmundom, ali nije mogao da spreči i dalja uznemiravanja krstaša, koja su
prestala tek njihovim dolaskom u Drač. Od krstaških pohoda, ma i kratkotrajnih, stradale su sve
balkanske zemlje sem Raške i Bosne. To je nesumnjivo bilo od izvesnog značaja i pomoglo je još više
jačanju Vukanovu.
Sastanak Bodinov sa Rajmundom poslednji je istorijski spomen, koji je očuvan o zetskom kralju. U
novom srpskom pokretu od 1106. godine njemu više nema traga; umro je oko 1108. godine. Sahranjen je
kod Skadra, u crkvi Sv. Sergija i Vakha. Da je režim Bodinov bio vrlo nepopularan pokazuje Dukljanska
hronika i to što na vlast nije došao sin nego brat Dobroslav. Iza toga, zetska istorija je ispunjena krvavim
smutnjama oko prestola, u kojima se radi vlasti žrtvovalo sve. Jedni pretendenti deluju iz Drača, a drugi
se grupišu u Raškoj oko Vukana, tražeći da im on osigura vlast u Zeti. Vukan iskorišćava te smutnje,
ulazi s vojskom u Zetu, i, zarobivši Dobroslava, dovodi na presto Kočapara Branisavljevića, kao svog
štićenika.

Crkvena politika
Bodinova
U Crkvenom pogledu Bodin je uspeo u onome što nije opšlo za rukom njegovom ocu. Koristeći izvesne
nesuglasice, on od pape Klimenta III dobija priznanje Dukljansko-barske arhiepiskopije kao samostalne
crkvene jedinice unutar Rimokatoličke crkve (1089). Upapinoj povelji koja to odobrava spominji se
eparhije koje su potčinjene ovoj arhiepiskopiji. Kotorska episkopija, navedena među njima, je uskoro
izdvojena I potpala je pod vlast mitropolije Barija.

Borba Zete i Raške za prevlast,

izdajanje Bosne

Bodinova vladavina u Zeti nije bila omiljena pokazuje i to što ga ne nasleđuje sin već brat. To je
dovelo do razdora u zemlji u kojoj su se o vlasti boroli braća i sinovi Bodinovi. To je koristila Raška
utičući na tamošnje prilike. Velikom županu Vukanu pošlo je za rukom da svrgne sa prestola kralja

24
Dobrosava, brata Bodinovog. NJegovom pomoću presto je uzeo Kočapar, sin Bodinov koji mu je bio
prilično podložan. Raška se tako diže iznad Zete i preuzima vođstvo u srpskom plemenu. Kočaparu je taj
pritisak Raške bio vrlo težak i on je gledao da pomoću drugih srpskih oblasti povrati raniji značaj Zete.
Radi toga uzima za ženu kćer bosanskog bana, čija je zavisnost od Zete, usled poslednjih meteža, postala
vrlo labava. Uskoro je i njega Vykan zbacio i na presto je doveo Vladislava, sina najstarijeg brata
Bodinovog (a prema nekima brata), kome je dao svoju kćer za ženu. Postoji mišljenje da je Kočopar
poginuo u borbama za prevlast u Humu. Kako je Vladislav napustio ideju borbe za prevlast sa Zetom u
zemlji je oko deset godina vladao mir, prema svedočanstvu Dukljanske hronike. Kada je Vukan bio
poražen od Vizantije (1106), Zeta je pokušala da se oslobodi njegovg uticaja. Dukljanska hronika svedoči
da je taj pokušaj vodila žena Bodinova, Jakvinta otrovavši Vladimira kako bi se zakraljio njen sin Đorđe.
Za to je optužila Dobroslava.
Međutim, Vukanov sin (ili sinovac) i naslednik je nastavio očevu politiku i uspeo je da svog sina Desu
postavi za upravitelja Zete i Travunije. U tome mu je verovatno na ruku išao u sukob kralja Đorđa sa
Vizatnijom čije je podložnike (unuke Bodinovog strica Radoslova) namravao da protera. Jakovinta bi
uhvaćeva u Kotoru I bi poslata u Carigrad gde je umrla. Đorđe beše pobegao u Rašku u ova napade. U
nastalom sukobi novi zetski vladar Grubeša je poginuo (1125). Sahranjen je u crkvi Sv. Đorđa u Baru. Na
vlast je ponovo došao Đorđe, ali je kasnije zarobljen i umro je u Carigradu.
Na presto je došao brat kralja Grubeše, pravedan i pobožan vladar, Gradihn. Po smrti je sahranjen u
manastiru Sv. Srđa na Bojani. Nasledio ga je sin Radoslav, ali sa titulom kneza. Na vlast ga je postavio
lično car Manojlo Komnin. Vlast je delio sa braćom (Jovanom i Vladimir). Za njegovo vreme uprava
barske arhiepiskopije je prenesena u Dubrovnik.
Istovremeno, tj, posle Bodinove smrti se odvajila od Zete i Bosna u kojoj je ban vladao kao
samostalni vladar. Jedan od njih je svoju ćerku udao za Kočapara koji se tamo sklonio po svrgavanju sa
prestola. Ona se istovremeno postepeno odvajala i od Raške, pa se istorija Srba od tada razvija u dva
pravca na istoriju Raške i istoriju Bosne, stim što je potonja bila u dosta lošijem položaju jer je bila
primorana da se branu od stalne ugarske ekspanzije i da u velikoj meri zavisi od Rima.
Za pola veka u Zeti se izmenjalo sedam kraljeva i to je učini drugestepenom u odnosu na Vizantiju.
Velikom županu Raške, stoga nije bilo teško da na vlast u Zeti dovede svog sina Desu. Ove događaje u Zeti
Stefan Prvovenčani je okarakterisao kao veliki metež. Pre Nemanjinog konačnog potčinjavanja Zete
Raškoj tamo se, kao poslednji poznati vladar javlja sin otvrovanog kralja Vladimira, knez Mihailo.
Duklja je ušla u sastav države raškog velikog župana, a njegovi naslednici su njom vladali do
sredine 14. veka i pojave vlasteoske porodice Balšića.

VIŠESLAVIĆI

knez (arhont) nepoznatog imena iz

vremena cara Iraklija (oko 680)
I
I
I
isto (docnije)
I
I
isto (docnije)
I
I
knez Višeslav (oko780)
I
I
knez Radoslav
I

25
I
knez Prosigoj
I
I
Knez Vlastimir (oko 835)
I
I
-----------------------------------------------------------------------------------
I-----------------------------------------------------------------------------------
knez Mutimir Stojimir Gojnik kći nepoznatog imena
oko 850-891/92 +892 oko 850-? oko 850-?
I I I
I I I
I Klonimir pretendent knez Petar
I (oko 897/98; +897/98) (rođen oko 870; knez 891/92-
917/18)
I I
I I
I knez Časlav (927/28-oko 950)
____________ I__________________________________________________________
I I I
knez Pribislav Bran (Boren) Stefan, rođen oko 870
(Prvoslav) roćen pre 867 pretendant (895/96)
knez 891/92-892/93 rođen pre 867
I I
I I
knez Zaharije knez Pavle
(920/21-924) (917/18-920/21)

26
OD SV. KRALJA JOVANA VLADIMIRA
DO VUKANA, ŽUPANA RAŠKOG

Knez Petar (IDŽ-DŽ vek), arhont vizantijski

I
I
sv. Jovan Vladimir, kralj zetski
(pre 993-1016; zatočen i oženio se 998)
I
I
knez Stefan Vojislav (Dobrosav)
(oko 1035/36-1060/61)
I
_______________________I_______________________
I I
I I
Radoslav knez i kralj Mihailo
(?-1077; 1077 krunisan za kralja)
(od 1077-1081)
I
I
____________________________________________________________________________________I
I I I
I I I
najstariji sin kralj Bodin kralj Dobrosav
Ime nepoznato (1082-pre 1106; umro oko 1108) (pre 1106-1108)
I postavlja za velikog župana Raške Vukana
I I
I ______________I________________
kralj Vladislav I I
(oko 1109-1119) I I
I I I
I Kočopar Đorđe
I (oko 1108-1109) (oko 1119 do 1120; i od 1125)
I I
I ____________________________________________I________
I I I
I I kralj Grubeša, novi vladar pod zaštitom Vizantije
I I (gine 1125)
I I I
I I I
I I Đorđe (druga vladavina)
I I do 1127
I I
I kralj Gradih, brat kralja Grubeše
I (od 1127 do )
I I
I I
I _______I___________________________________________________
I I I I

27
 I I I I
I knez Radoslav Jovan Vladimir
I (od; deli vlast sa navedenom braćom)
I I
I I___________
I I
I I
I Desa, sin raškog velikog župana Uroša I
I
I
knez Mihailo
(neposredno pre nego je Stefan Nemanja konačno potčinio Zetu Raškoj)

28
Veliki župani Zete od Vukana do Nemanje

Vukan
Raški veliki župan Vukan je na to mesto došao kao vazal kralja Bodina, ali je vrlo rano pokazao
svoju snagu i želju da samostalno deluje. Naročito je često ulazio u sukobe sa Vizantijom i upadao na
njene tertorije koje su bile naseljene slovenskim (srpskim) stanovništvom. U početku je on te akcije
izvodio zajednosa Bodinom, a po tom i samostalno. Poprište borbi bilo je uglavnom zapadni deo Kosova
gde se Zvečan nalzio u vlasti Raške, a Lipljan Vizantije.
U borbama protiv Vizantije Vukan je bio izuzetno energičan. Sam car Aleksije je organizovao borbu
protiv njega. U jednom takvom pohodu on zauzeo i popalio Lipljan, a kada je car krenuo na njega on ga
je molio za primirje pravdajući svoj postupak grčkim ponašanjem prema njemu u njegovim podanicima
(1093). Iste godine, razbio je vojsku vizantijskog dračkog zapovednika, pa se potom zaletao do Vranja,
Tetova i Skoplja. I ovoga puta je uspeo da smiri Vizantijce veštim pregovorima, mada je morao da pošalje
sinovce Uroša i Stefana kao taoce.
Krstaški rat u Maloj Aziji doveo je, međutim, do sukoba između Vizantije i krstaša. Među grčkim
protivnicima naročito se isticao Boemund. Krajem 1104. godine on se vratio u Evropu, da traži pomoć i
saveznike protiv Grka. Znajući veze i aktivnost Boemundovu, car Aleksije 1105. godine pređe u Solun, da
se obavesti o stanju na zapadu Balkana i da preporuči pregled i popravku tamošnjih utvrđenja. Usred
ovih spremanja stiže mu vest da su ponovo započeli napadi Srba iz Raške. Vukan je s proleća 1106. napao
dračkog namesnika i potukao ga je, ali na glas da se car lično, po četvrti put, kreće prema Raškoj, on
pribeže i opet svom oprobanom sredstvu: požuri da pošalje poslanstvo i da ponovo ponudi taoce, sve kao
znak svoje dobre volje. Car i ovog puta, ne želeći zapleta i da bi presekao sve osnove za kakve veze Srba s
opasnijim protivnicima, primi izvinu i, štaviše, smeni dotadašnjeg dračkog zapovednika. Ta careva dobra
volja i naročito njegova vrlo ozbiljna spremanja za rat delovali su na Vukana da ostane u borbama
između Vizantije i Boemunda ne samo potpuno neutralan nego čak i prijateljski prema Carevini.
Od Bodinove smrti on vrši snažan uticaj na smene na vladarskom prestolu Zete čineći je sve podložnijom
Raškoj. Za vreme vladavine župana Vukana raška je ponovo postala najmoćnija srpska teritorija za koju
počinje da se upotrebljava i termin Srbija.

Uroš I
Posle smrti velikog župana na presto je doša Vukanov sinovac Uroš I, koga je vešto na presto doveo zetski
kralj Đorđe. Vreme dolaska na srpski presto je obeleženo sukobima dve sile: Vizantije i ojačale Ugarske.
Ugarska kraljevina osećala je od kraja tog 11. veka skoro neodoljivu potrebu da dobije izlazak na more, a
tražili su i druge puteve. Odbačeni s nemačkih granica, Mađari se upućuju prema Balkanskom
poluostrvu kao području slabijeg otpora.
Vizantija, koja se pod tri energična cara iz dinastije Komnina digla ponovo i obnovila svoj stari sjaj i
svoju moć, morala je doći u sukob sa Ugarskom, koja je tako snažno zakoračila na Balkan. Ugarsko
širenje vršilo se na području koje se nalazilo pod suverenitetom vizantijske krune i na njen račun.
Politička podozrenja Vizantije pojačale su i porodične spletke. Car Jovan Komnin bio je ugarski zet i kao
takav posvećen u njihove porodične krize.
Najčešće su se ovi sukobi odvijali na teritoriji Raške i donosili su velika razaranja . Oko 1127. godine
započeo je rat Vizantija i Ugarske. Razumljivo je da su u tim trvenjima i Mađari i Grci, obraćali posebnu
pažnju srpskom držanju. Otud nastojanja Mađara da sa Srbima uđu u što tešnje veze, kao i težnje Grka
da među Srbima nađu za sebe što pouzdanije poglavare.
Srpski župan je bio blizak ugarskom dvoru i u Raškoj izbi antivizantijski ustanak. Ustanici su privremeno
zauzeli Ras (1127), ali to izazva vizantijsku osvetu. Kriptola je ušao u Srbiju i Uroša naterao na
pokornost, a deo stanovništva je preseljen u Nikodimiju.
Uroševa ćerka Jelena je bila udata za mađarskog kralja Belu II Slepog, koji je vodio izuzetno
slovenofilsku politiku. Uroš I je uspeo mudom politiko da obezbedi severne granice svoje teritorije.

29
Uroš II (Prvoslav?)
Bio je rođeni ujak mađarskog kralja Geze II, na presto u Vizantiji je došao veliki Manojlo Komnin,
lep, darovit, fizički vanredno razvijen, poduzetan u velikim planovima i smeo u podvizima. "Manojlo je
bio ideal jednog viteza po franačkom shvatanju", kaže /lepo H. Gelcer. Za njegova vremena prošao je
drugi krstaški pohod preko vizantijskog područja u Evropi, 1147. godine. KrstašI su dali reč da će biti
mirni u prolazu, a Manojlo da im se neće praviti neprilike. Kroz naše zemlje prošli su bez težih sukoba, ali
je u Bugarskoj i Trakiji došlo do prave borbe, u koju se umešala i grčka vojska. Ovi sukobi dadoše
povoda Normanima da obnove svoje davne napade na istočnoj obali Jadranskog mora. Kad ih je Manojlo
potukao i kad se spremao da ih napadne u samoj Italiji, Normani se obratiše se čak i Mađarima, pa i
nama Srbima, da bi se krenuli protiv Vizantije i olakšali njihov položaj. Možda je srpski ustanak velikog
župana Uroša Prvoslava iz 1149. god. u vezi sa ovim. Osvojivši od Normana Krf, dođe Manojlo s vojskom
lično u Srbiju i zauze Ras. Srbi su se bojali otvorenog sukoba s njime, pa se povukoše u planine. Ostavivši
kao svog namesnika Konstantina Anđela, Manojlo je pošao da pokori i ostale pobunjene strane Kako je u
to vreme nastala i zima, car Manojlo popali Urošev dvor, opleni okolinu Rasai vrati se u Carigrad. Iduće
godine on više nije hteo da kreće na Srbiju, dok je na gori bilo lista, nego po staroj taktici, preporučivanoj
još od Pseudo-Mavrikija, sačeka da list opadne, kako bi Srbi imali manje skloništa, a njihova vojska
manje iznenađenja.
Srbi su za to vreme ušli u savez s Mađarima i čekali pomoć od njih zbog čega je car krenuo u Niš da bi
sprečio spajanje srpske i ugarske, a doptro je sve do Drine. U teškoj borbi Grci su izvijevali pobedu.
Naročito se u toj borbi lično istakao sam car. Tad se pokorio i Uroš. U pokajničkom odelu došao je on
caru u tabor i molio i dobio oproštaj, zaklevši mu se na vazalsku odanost, a bio je prinuđen da obeća daće
davati pomoćne trupe vizantijskoj vojsci.
Mađari se nisu pomirili sa porazom i pokušali su da Vizantijcima zadaju udarac. Čak su stupili u kontakt
sa carevim rođakom, Andronikom Komninom. To je bio lep čovek, hrabar i vanredno duhovit, ali voljan
da izda Mađarima dunavske grčke tvrđave, pod uslovom da mu oni pomognu dobiti carsku krunu u
Carigradu. Manojlo je na vreme pohvatao prepisku o toj stvari i sprečio izdaju.
Za vreme ovih ugarsko-grčkih borbi Rašani se ne pominju kao ugarski saveznici. Veliki župan Uroš II,
koji je bio ugarski prijatelj, beše potisnut, a kao njegov takmac izbio je Desa, njegov brat koji je oko 1150
god. postao gospodar Duklje, Trebinja i Zahumlja. Ojačavši se na svom području, Desa je potisnuo brata,
možda i kao predstavnik one politike koja nije htela da se naslanja na Mađare. Međutim, moguće je i to
da ga je podržala srpska vlastela nezadovoljna novim-provizantijskim kursom-Uroševe politike. Oba su se
brata našla pred carem Manojlom s puno uzajamnih optužbi. Manojlo se opredelio ovog puta za Uroša,
nemajući možda dovoljno dokaza da je prekršio zakletvu mada je tražio ponovnu zakletvu i taoce.
Međutim, car nije odbio ni Desu već mu je dao izvesne teritorije napravivši od njega svog poverenika i
opomenu za Uroša. Dve godine docnije je tu pretnju i aktivirao, možda zbog ponovnog Uroševog
okretanja ka Ugarskoj. Pre nego je Desa došao na mesto velikog župana, njega je na kratko zauzeo Beluš,
brat Urošev-tajkođe ugarski orjentisan.

Desa
Kad je Desa Manojlovom pomoću postao veliku župan morao je da vrati oblast koju je ranije (1154) dobio
na upravu-Drendu (Šumadiju).Ovo je bio čovek širih veza i veće energije. Ulazio je u pregovore s
Nemcima, a izgleda da se orodio i sa Mletačanima. Glavnu svoju aktivnost razvio je Desa u Zeti, gde je
potisnuo tamošnjeg kneza Radoslava. Prema Vizantiji ostao je nepouzdan. Godine 1162, kad je u
Ugarskoj digla glavu antigrčka stranka i proterala jednog Manojlovog kandidata za presto i Desa je stao
na stranu carevih protivnika i ponovo je zauzeo oblast koju je ranije vratio. Kad je došao caru u Niš i
video da car protiv njega nije preduzeo nikakve teže mere, osmelio se pa je čak došao je čak u Nišu u
dodir s ugarskim poslanicima. Prema grčkim dostavama, čak je izjavio da ugarskog kralja smatra kao
svog gospodara. Manojlo ga stoga stavi pod sud, na kom Desi bi dokazana krivica. Car ga potom posla u
Carigrad i dade zatvoriti u dvoru.
On se u srbiji ponovljo javlja kada su tamošnju upravu već preuzeli potomci Zavide, oca Nemanjinog. Ne
zna se dali je u Srbiji kao begunac sa dvora ili kao pomilov, ali se zna da nastavlja antivizantijsku

30
politiku. Kad se car spremao da krene na nj, Desa se prepade i zamoli da ga car primi. Manojlo ga primi
ga; istina, s mnogo prekora. Desa mu se zakleo na vernost, ali neiskreno. Zbog daljeg antivizantijskog
agitovanja on je konačno zbačen sa vlasti. Nemanja je za to vreme bio povučen i svakako na strani
Manojlovoj. Iz tog vremena su njegove zadužbine u Kuršumliji, Sv. Nikola i Bogorodičin manastir. U
ovom periodu svetorodna loza Nemanjića definitivno stupa na istorijsku scenu Raške.

Tihomir
Desu je na mestu velikog župana nasledio najstariji Zavidin sin Tihomir. NJegova porodica je
svakako bila u srodstvu sa zetkim vladarima. U njihovim porodičnim imenima redovno se ponavljaju
imana poznata iz zetske dinastije što potvrđuje ovako mišljenje. Posle nekog vremena provedenog u
Raškoj oni su se verovatno sklonili u Zetu od tamošnjih dinastijskih borbi. Moguće je da su bili i u
srodstvu sa dinastijom Vukanovića, te da je zavida bio Vukanov sestrić.
Kakogod, Zavida je ima četri sina: Tihomira, Stracimira, Miroslava i Nemanju. Stracimir je
upravljao oblašću oko Južne Morave. Miroslav je bio knez Zahumlja. Nemanja je upravljao istočnim
oblastima Raške. Čini se da je u početku jedino Nemanja vodio politiku blisku Vizantiji što je Manoljlo
nagrađivao naročitom pažnjom.
Mletačka Republika, koja se ranije obraćala za pomoć Vizantiji poče vidno da menja svoje držanje kad
vide Grke kao gospodare Dalmacije i približiše se Ugarskoj. U isti mah počeli su Mlečani da rade i među
srpskim plemenima, naročito u Raškoj. Na novi rat se nije dugo čekalo. Mađari krenuše vojničku akciju
već 1166. god. Prve uspehe postigli su u Dalmaciji, a potom i u Sremu. Ugarski uspesi, s jedne strane, a
napredovanje Grka u Italiji, s druge, opredeliše Mletke da stupe u otvoren savez sa Ugarskom. Car
Manojlo što je učinio veštin i do tada neviđenjim vojnim manervom. Mađari biše prisiljeni da preko
posrednika mole primirje, ali ono beše sklopljeno tek posle 1167. god.
U Sremu i Dalmaciji grčku vlast predstavljahu, dok su u Raškoj, Bosni i ostacima Zete vladali domaći
gospodari pod vrhovnom vlašću Vizantije. Srbi iz Raške, za vreme ovog ratovanja, ispuniše svoje obaveze
prema Grcima, poslavši u njihovu vojsku svoje odrede, ali izgleda da je baš zbog toga došlo do prevrata u
zemlji. Godine 1167/68. nenadno izbija na površinu Nemanja, i to, mimo svih očekivanja, ubrzo kao
protivnik Grka.
Nije jasno kako se Nemanja, miljenik cara Manojla, našao doskora kao protivnik Grka. Po svoj prilici,
Nemanjinoj braći nije sviđala se njegova politika, koja je prvih godina bila grkofilska. Desu je, oko 1165.
godine ne znamo tačno na koji način, smenio u Raškoj Nemanjin najstariji brat, Tihomir Nemanja se,
verovatno, nadao da će mesto Dese doći on kao dotadašnji predstavnik grčke stranke, dok je Manojlo
doveo na presto njegovog najstarijeg brata. LJut zbog toga Nemanja je promenio svoju politiku i,
savladavši braću, potražio naslona kod Mađara i njihovih saveznika.
NJegov sin i biograf Stefan kaže da su braća krenula na Nemanju zbog samostalnog delovanja u njegovj
oblasti (dizanja zadužbina). Zatvorila su ga, ali se on oslobodio i, u sukobu sa braćom, izašao kao
pobednik dok je Tihomir tom priolikom najverovatnije poginuo. Verovatno se utopio u Sitnici.

31
Nemanjićka loza-Stefan Nemanja
veliki župan
Rodio se oko 1132. godine u ribnici u blizini današnje Podgorice. Kako tada tamo nije bilo
sveštenika istočnog obreda Nemanja je kršten po rimokatoličkom običaju. Po dolasku u rašku primio je
pravoslavnmo krštenje. Taj čin se različito tumači. U njemu zasigurno ima rane političke uviđavsti
mladog plemića, ali se ne smeju odbaciti i verski razlozi koji bi pokazali da je Nemanja već tada bio
skloniji Istočnoj Crkvi.
Kao udeo knez za vreme vladavine straijeg nmu brata pod svojom vlašću je držao Ibar, rasinu,
Toplicu i reke, a od Manojla je dobio i Dubočicu u lični posed. U svojoj oblasti je pokazao veliku
sposobnost i pretenzije zbog čega su ga braća gledala sa podozrenjem. Posle uspešnog oslobođanja iz
zatočenja u koje su ga bacili on se sa njima sukobio u pravoj borbi na Kosovu. Iako su u njihovim
redovima bile i pomoćne vizantijske čete, Nemanja ih je porazio. Tihomir je tom prilikom poginuo, a
Nemanja je zauzeo mesto velikog župana dodelivši ostaloj braći izvesne teritorije na upravljanje
(verovatno 1166).
Nemanja sad ulazi u tešnje veze s Mlecima, koji su izazvali gnev Manojlov protiv sebe. Mlečani u
Primorju počinju živu akciju protiv Grka. Nemanja želi da im se pridruži, i to akcijom prema Primorju,
naročito Kotoru. Nemačka flota krenula u septembru 1171. god. prema istoku Trogir i Dubrovnik. Tada
je nekako počela i Nemanjina akcija. U isto vreme Nemanja je ušao i u veze s Mađarima i preko njih sa
austrijskim vojvodom. Stoga je jednu svoju vojsku Nemanja uputio i u Moravsku dolinu, ugrožavajući
saobraćaj između Niša i Beograda. U Ravnom, današnjoj Ćupriji, nasred moravskog puta, živelo je
srpsko stanovništvo. Ono nije htelo da pusti u grad saskog kralja Hajnriha Lava, krajem marta 1172, iako
su ih grčki pratioci kraljevi kao carske podanike nagonili na to.
Kod Mađara brzo nasta promena. Posle smrti kralja Stevana Manojlo je lako doveo svog kandidata Belu,
pogrčenog Aleksija. Car se zatim okrenu protiv Srba. Od Mlečana se nije mogla očekivati podrška.
Uvidevši nezavidnost položaja Nemanja se predao Manojlu gologlav i bosonog, s golim rukama do lakata,
s konopcem o vratu, podnoseći caru mač, da s njim uradi šta hoće. Ovaj stav podseća u našem narodu na
scenu pri krvnom umiru, kad krivac dolazi da moli milost. Pred carem Nemanja je pao ničice i molio za
oproštenje. Car se smilovao, ali ga ipak povede sa sobom u Carigrad, da mu ukrasi pobedni trijumf. Visok
i naočit, Nemanja je bio od svih primećen, a u pohvalnoj besedi caru arhiepiskopa Jevstatija pominje se
da je Nemanja bio "na bolje okrenut". Srpski narod je u toj besedi označen kao "veliki", a Nemanja kao
"čuven" ili "slavan".
Posle ove teške lekcije Nemanja više nije pomišljao na otpor protiv Manojla, već se dao na sređivanje
prilika u svojoj državi. Naročitu je pažnju obratio suzbijanju bogumilske jeresi i jačanju pravoslavlja.
Protiv jeretika je upotrebio vrlo oštre mere. NJegova braća morala su da mu se pokore i priznaju njegovu
vrhovnu vlast. Kraj oko Zapadne Morave držao je Stracimir, koji je osnovao Bogorodičin manastir u
Gracu (Čačku), a u Zahumlju je vladao "veliki knez" Miroslav, osnivač manastira Sv. Petra na Limu, za
koga je bila udata sestra bosanskog bana Kulina. Miroslavljev šurak, bosanski ban Kulin, javlja se od
1180. godine, a verovatno je i od ranije vladao u Bosni. Možda je on došao neposredno iza bana Borića,
negde odmah iza 1163. godine. Sad je, kao i Nemanja, priznavao vrhovnu vlast Vizantije.
Još u punoj muškoj snazi, sa 58 god. 1180. godine silni car Manojlo, poslednji veliki car Vizantije.
NJegova vladavina mada puna uspeha pokazivala je jasno da Vizantija pati od dosta nevolja, koje on nije
uspeo da otkloni. Posle njegove smrti zlo je uzelo neodoljiv mah. Carev sin, Aleksije, bio je maloletan, a
njegova okolina, odmah poče borbu za vlast. Veštim spletkama prestola se dočepao Andronik Komnin,
darovit, ali i svirep. Čim su neprijatelji Vizantije saznali za Manojlovu smrt i nastale krize spremiše se da
povrate i okaju sve što su izgubili za Manojlove vlade. Već u zimu 1080/81, zauzeli su Mađari severnu
Dalmaciju zajedno sa Zadrom. Na vest da je u Carigradu zatvorena Manojlova udovica, prešao je ugarski
kralj Bela 1182. godine u otvoren napad i na dunavsku liniju. Pokolj Latina u Carigradu, koji su
pomagali nepopularnu vladu careve udovice, izazva protiv Vizantije ogorčene proteste i ubrza odluke za
osvetu. Kad pogibe careva udovica i posle mladi car Aleksije, uz druga lica iz carske kuće i aristokratije,
Andronikova vladavina bi žigosana kao najgrublja što potvrđuju i Srbski izvori.

32
Protiv Vizantije diže se ugarski kralj Bela i s njim u savezu Nemanja i verovatno ban Kulin. Bela je hteo
da sveti carevu udovicu, svoju svastiku, a u stvari da nastavi ekspanzivnu politiku Ugarske. Nemanja je
išao za tim da oslobodi Srbe od Vizantije i da proširi svoje državno područje. Bosanci su ratovali uz
ugarsku vojsku.
Ugarska i srpska vojska potisnule su Grke iz Moravske doline i prodrle sve do Sofije. Mađari su tu
prekinuli ratovanje i vratili se natrag, a Nemanja je ostao da ratuje dalje za svoj račun, ali hronologija tih
dešavanja nije pouzdano utvrđena. On je potpuno pokorio Zetu zajedno sa Skadrom, i čitavo bokeško
primorje. Od svih gradova izdvojio je i poštedio Kotor (1185. god.), u njemu je čak sazidao i svoj dvor.
Nemnja je nameravao da zauzme i Dubrovnik, ali to nije mogao bez flote što su pokazali i neuspešni
pokušaji njegove braće da urade isto (1184 i 1185). Ubrzo se sklapa ugovor sa Dubronikom (1186). .
Dubrovčani su tim ugovorom dobili slobodnu trgovinu po raškoj državi; pravo ispaše na Nemanjinom
području i iskorišćavanje šume. Humljanima je zato dato pravo slobodnog prometa u Dubrovniku.
U to vrema (1185) u Vizantiji je izbio građanski rat u kome presto beše preuzeo Isak Anđeo. U vreme te
opšte smutnje od Vizantije se odmetnula i Bugarska koja uđe u veze sa Nemanjom. Nemanja je planski
širio svoju akciju prema istoku; osvojio je Niš i prodro u timočku dolinu zauzevši tamošnje gradove. Car
Isak je u ovoj teškoj situaciji za Carevinu pokazivao više energije nego što se od njega moglo očekivati i
izmirio se sa Mađarima nadajući se da će time povratiti neke teritorije, ali Nemanja koji ih je zauzeo nije
nameravao da se povuče. Stoga je on, po svoj prilici, i pomagao bugarski ustanak i održavao veze s njima.
Na glas da je 3. oktobra 1187. sultan Saladin osvojio grob gospodnji, krenu se moćni nemački car Fridrih
Barbarosa na nov krstaški pohod. On je hteo da pred kraj života da jednim velikim delom, idealom
tadašnjeg viteštva, dade dokaza o svojoj dubokoj hrišćanskoj odanosti. On je bio poznati protivnik
Vizantije u Italiji. Kako je Nemanja došao s njim u vezu ne može se pouzdano tvrditi. O Božiću 1188.
godine došli su Nemanjini poslanici u Nirnberg, caru Fridrihu, s porukom da njihov gospodar rado
očekuje krstaše u svojoj zemlji. Kad je u maju iduće godine car krenuo iz Regensburga poznatim putem
preko Ugarske i stigao u Moravsku dolinu, mogao je da vidi neposredno razliku srpskog-prijateljskog i
grčkog neprijateljskog ponašanja. Nemanja je izložio caru svoju antigrčku aktivnost i ponudio mu svoju
saradnju; da se oprosti grčke vlasti, on je pristajao da prizna Fridrihovu, jer je, zbog udaljenosti granica,
mogla biti svakako manje neposredno osetna. Međutim, Fridrih u taj mah nije išao kao neprijatelj
Vizantije; naprotiv, imao je čak i s njom jednu vrstu prijateljskog ugovora o slobodnom prolazu. Car je
stoga po svoj prilici u Nišu još bio uzdržan.
Grci su, naravno, bili obavešteni o svemu ovom. Na putu za Sofiju naiđoše krstaši na vizantijsku vojsku
koja je ulazila sa njima u sukobe. Krstaši su imali naročitih teškoća sa snabdevanjem vojske. LJutit, car
Fridrih je pomišljao da izvede čak i napad na Carigrad. U Trakiji on se rešio da primi ponude Srba i
Bugara. Nemanja, iako već u godinama nije malaksavao u svojoj delatnosti, da što bolje i što pre iskoristi
sve momente. On je pošao za krstašima sve do Trajanovih vrata, pa je odatle skrenuo na dalja osvajanja,
a caru Fridrihu je poslao svoje izaslanike u Adrijanopolj. Pregovore je u ime carevo vodio s Nemanjom
Berthold Andeks, njegov novi prijatelj. Nemanja je osvojio ovom prilikom čitav niz gradova i samo
Skoplje.
U Adrijanopolju februara 1190. god. došlo je do mira između Grka i krstaša. Čim se oslobodio te
opasnosti, car Isak se reši da svu snagu obrne protiv Srba i Bugara. Brzo preduzeti pohod protiv Bugara
nije uspeo; stoga se car za novi pohod protiv Srba spremi mnogo ozbiljnije. U jesen 1190. godine (ili
možda 1191) krenuo je on na Nemanju s dobro opremljenom vojskom. Nemanja se pred Grcima povukao
s juga i negde na junačkoj Moravi primio bitku. U toj borbi prošao je rđavo. NJegova vojska bi potučena,
zemlja tog kraja opustošena, a njegov dvor, verovatno u Kuršumliji ili u njenoj blizini, popaljen. Ali
Nemanja nije bio savladan; on je borbu mogao nastaviti i negde u svojim planinama Raške. Car Isak je
stoga voleo da se s njim nagodi i pristao je da bude vrlo popustljiv.
Dobar deo Nemanjinih osvajanja ostade Srbima. Vizantija je gledala samo da rastavi Srbe od Bugara i da
zadrži glavna mesta moravskog puta. Srbi su, međutim, već u velikoj meri preplavili okolinu tih mesta i
raširili se i prema istoku i prema severu, i to kao vrlo nepouzdani grčki podanici. Da obezbedi grčki uticaj
u Srbiji, car Isak je ugovorio da njegova bratičina Jevdokija, kći Aleksija Anđela, pođe za srednjeg
Nemanjina sina Stevana, koji će imati da nasledi oca na prestolu. Takvi uslovi mira pokazuju najbolje

33
koliko je Nemanja ojačao, koliko se Srbija digla i bila poštovana. Pri ranijim porazima srpski su župani
bili srećni ako spasu glavu i održe presto; vizantijska milost ličila je često na milostinju i dobijala se uz
unižavanje. Sad, međutim, sa Srbijom se pregovara, čine joj se ustupci i traži se njeno prijateljstvo.
Ovim mirom s Grcima završio je Nemanja svoje ratničke podvige. Rezultat njegovih dugogodišnjih
nastojanja bio je vrlo pozitivan. Pod njegovom vlašću počelo je pribiranje srpskih oblasti u jednu trajnu
celinu. Dobivši Zetu, Nemanja znatno proširuje srpsku oblast na moru, a novim osvajanjima pomerio je
srpske granice iz brdskih predela u tri velike susedne doline: u moravsku, kosovsku i metohijsku. Izlazeći
tako iz svog planinskog skloništa u svim pravcima, a naročito na široki carski drum dunavske doline, Srbi
postaju aktivan i važan činilac u balkanskoj politici, mnogo više nego što su dotle bili. Bosanska dinastija
je u rodbinskoj vezi s Nemanjom, a Bugari su mu saveznici. U srpskoj državnoj politici oseća se
državotvornost i stvaralaštvo. Taj potez nečeg stabilnijeg i monumentalnijeg odlično karakterišu
Nemanjine crkvene građevine. Do njegova vremena mi kao da nismo imali nijednog srpskog crkvenog
spomenika veće umetničke vrednosti; to može biti razlog, što se kod naroda nije očuvao gotovo nikakav
spomen o našim vladarima pre Nemanje, i što je predanje o njima, nevezano za vidne objekte, gotovo
potpuno iščilelo iz pameti. S Nemanjom, koji je, ne goneći katolike, pravoslavlje učinio državnom verom,
počinje bogata serija naših veličanstvenih srednjovekovnih zadužbina, dostojnih pune umetničke pažnje.
Crkva Sv. Nikole u Kuršumliji, Đurđevi stubovi i nadasve još i danas dobro očuvana krasna Studenica
najbolji su dokazi Nemanjina uspona. Za Studenicu kažu stručnjaci da joj je tehnika "stajala na visini
najsavršenije suvremene tehnike na zapadu". Ko se odlučuje na takva dela nesumnjivo je da oseća u sebi
sposobnost života i posle smrti i da veruje u stabilnost onoga što je uspeo da stvori.
Kad je vizantijski car Isak 1194. godine neuspešno pokušao da suzbije bugarsku ekspanzivnost javi se
protiv njega moćna opozicija, kojoj je bio jedan od vođa njegov brat Aleksije, tast Stevana Nemanjića.
delimično to, a delimično i godine navele su Nemanju da, na Blagovesti 1195. godine, ode sa prestola.
Nasledio ga je srednji sin Stevan. Vukan dobi na upravu Zetu s Trebinjem, Hvosno i očinsku Toplicu.
Treći, najmlađi Nemanjin sin, Rastko, njegov mezimac, beše negde u jesen 1191. ili 1192. godine,
oduševljen pričanjima o Svetoj Gori, otišao u ruski manastir, iz koga je prešao u grčki Vatoped kao
monah Sava. Malo dana po Nemanjinoj abdikaciji, 10. aprila 1195. godine, car Isak bi u taboru kod
Kipsele svrgnut s vlasti i oslepljen, a na carski presto dođe u spletkama vrlo vešti Aleksije.
Pošto se odrekao prestola Nemanja se, zajedno sa ženom, zamonašio u Rasu, u crkvi Sv. Petra i Pavla, pa
se onda povukao u Studenicu a žena mu, tad prozvana Anastasija, u Bogorodičin manastir kod
Kuršumlije. Nemanja je iz Studenice pratio razvoj političkih događaja sve dok nije bio siguran u
stabilnost zemlje, a zatim se i sam uputio u Svetu Goru. U jesen 1197. godine došao je monah Simeon na
Atos i tu proživeo nešto više od dve godine. U sporazumu sa svetogorskom opštinom i sinom Savom, a po
dozvoli cara Aleksija, punom pažnje prema Simeonu i Savi, podigao je Nemanja 1199. godine na
severnom delu Svete Gore manastir Hilandar kao srpsku obitelj, "koja će služiti za primanje ljudi od
srpskog naroda", kako piše u carevoj hrisovulji. Hilandar je, po carevoj odluci, postao "samostalan,
svojevlastan i samoupravan", odnosno prava carska lavra. Hilandar je postao najaktivniji srpski
manastir srednjeg veka, rasadnik crkvene kulture i pismenosti vizantijskog tipa, i mesto za najsolidnije
obrazovanje naših monaha. U njemu je Nemanja, sa 86 godina života, i ispustio dušu, na suroj rogozini i s
kamenom pod glavom, 13. februara 1200. godine. Kao rodonačelnika dinastije Nemanjića, kao zaslužnog
branitelja i utvrditelja pravoslavlja u Srbiji i kao čoveka koji je svoj burni život okajao monaškom rizom i
molitvom, srpska crkva proglasila je Nemanju za svetitelja.
Nemanja je verovatno najznačajnijija ličnost srpske državotvrorne politike. Kao što je već njegov sin
prietio on je sakupljao i obnavljao teritorije svoga otaastva. Pored toga, veličina njegove držanbvičke
mudrosti je i u tome što je shvatio značaj dinastičkog zamaha te je stvorio idejnu potku za razvoj i
usatiljanje Nemanjićke dinastije. U tome su mu znatno pomogla njegova graditeljska dela-zadužbine.
Pojedini autori smatraju da su Nemanjići, upravo zahvaljujući zadužbinarstvu, postali i ostali
najznačajnija dinastija u Srba. Oni su taj običaj uveli i dostojno i dosledno su ga sprovodili ostavljajući
neizbrisiv trag u narodnom sećanju, što nije bio slučaj ni sa jednom ranijom dinastijom (makar ne u toj
meri).

34
Stefan Nemanjić, veliki
župan i (prvovenčani) kralj

Stefan nemanjić, srednji sin Stefana Nemanje u prvi plan je snažno izbio posle bitke na Moravi u kojoj je
Nemanja, iako vojnički poražen, izašao kao politički pobednik, jer je po prvi put Vizantija nedvosmisleno
priznala Rašku kao nezavisni politički faktor, i to snažan politički faktor jer je od Vizantijaca ponuđen, a
od Srba prihvaćen dinastijski brak careve bratanice Evdokije i Nemanjinog sina Stefana (1190 ili 1191).
Kada je Evdokijin otac, posdstican od ambiciozne supruge, svoh brata zbacio sa vlasti i sam preuzeo
mesto imperatora ovaj brak je dobio još više na vrednosti (1194). Prepoznajući trenutak Nemanja se na
Blagovesti povukao sa srpskog pretola ostavljajući ga svom sinu Stefanu, novom velikom županu (1195).
Od svoga tasta Aleksija III Anđela Stefan je dobio titulu savestokratora, a Srbija je bila veoma uvažavana
u Carigradu. Srbija je bila nezavisna i stabilna zemlja, ali joj je pretio unutrašnji sukob između Stefana i
njegovog starijeg brata. On je za vreme očevog života bio vojnički miran, ali ni tada nije prihvatio to da
nije on taj koji je dobio presto već samo upravu nad jednom oblašću-Zetom. Zato je on, računajući na
separatističke težnje Zete i surenjivst njenog rimokatoličkog življa, odlučio da pokuša da se domogne
prestola. Prvi oblici njegove borbe nisu bili vojni već versko-politički. Okrenuo se Rimu i zatražio pomoć
od pape i njegove misionare a svoju oblast. Papa ih je poslao, ali ne samo njemu nego i Stefanu, koji ih je
lepo primio. Natrag ih je uputio sa pismom u kome je najavio svoje poslantvo u Rim.
Tim poslanstvom on je zapravo od pape, kao svog duhovnog oca, tražio kraljevsku krunu. Razlog za
ovakav postupak verovatno je bio u opasnosti koju je naslućivao u odnosu na svoju državau, a od strane
kako Vukana, tako i Ugarske. Inoćentije III je bio spreman da pozitivno odgovori na Stefanovu molbu,
ali je takav odgovor sprečen prostom kralja Emerika (ugarskog). Ovo je Stefanu potvrdilo predpostavku
da u ovoj zemlji ima protivnika, a kada je Emerik napao Srbiju (1202) i Vukan se pridružio napadu.
Vukan je, tako, postao ugarski vazal, kao što je bio i bosanski ban Kulin. Stevan sam priča kako je tom
prilikom Srbija bila opustošena, a on se našao van otadžbine. Izgleda da se sklonio u Bugarsku,
prijateljima svoga oca.
Vukan je postao veliki župan, dobio je raške zemlje i nišku oblast, a Emerik uze za se titulu srpskog kralja
i oblast istočno od Morave Ipak, na ovoj poziciji se kratko održao. Ubrzo je došlo do sukoba Mađara i
Bugara. Prvi su morali da se povuku, a i Vukan je morao da napusti niški kraj (1203). Stevan se, posle te
bugarske pobede i verovatno s bugarskom pomoću, vratio u Srbiju, na svoj presto, a Vukan se povukao u
Zetu (1204-05).
Treba reći da u ovom periodu jačanja zapadnog pritiska na istočne zemlje pada i rastavljanje Stefana od
žene mu Evdokije. Dali je njeno vraćanje u Grčku imalo neki politički motiv nije pouzdano utvrđeno.
Činjenica da je bila vraćena u oskudnoj odeći možda ukazuje da se to desilo u afektu, odnosno da je u
pitanju bio lični gnev mladog vladara, a ne politički potez. Pojedini autori pominju neverstvo kao mogući
razlog za ovakav postupak.
U ovom periodu Evropom su se po četrvti put kretali krstaši u putu ka porobljenom Hristovom grobu
(1202-04). Mleci iskoristiše te novčane neprilike krstaša i ponudiše prevoz na dug ako im krstaši pomognu
da uz put savladaju odmetnuti Zadar. Stari i već oslepeli dužd Enriko Dandolo pođe sam sa krstašima, ali
on išao na istok s drugim željama i mislima nego što ih je imalo njegovo krstaško društvo. Istovremeno,
javlja se akcija vizantijskog princa Aleksija, sina oslepljenog cara Isaka. On je preduzimao sve moguće
samo da sruši svog strica imenjaka. U Rimu je nudio crkvenu uniju, a krstašima političke i ekonomske
usluge, samo da mu pomognu povratiti izgubljeni očev presto. Mlečani su rado pristali na saradnju iz
ličnih interesa.
U jesen, 8. oktobra 1202, krenula je velika mletačka flota na istok s krstašima, a Zadar je 24. novembra
pao u mletačke ruke. Tamo stiže doskora i princ Aleksije koji privole da najpre krenu u Carigrad.
Krajem aprila 1203. uputila se krstaškavojska iz Zadra, s novim grčkim carskim pretendentom Aleksijem
IV. Flota je 23. juna stigla u San Stefano, pred Carigrad, i odmah naskoro počela opsadu. Car Aleksije
III, uplašen, pobeže iz prestonice u Bugarsku, a sam grad branio je njegov zet Teodor Laskaris. Posle
Aleksijeva bekstva izgledalo je da je cilj krstaša postignut. Slepi Isak izveden je iz zatvora i vraćen na
presto, a 1. avgusta krunisan je Aleksije kao njegov suvladar. Mlečani, kojima se nije napuštao Carigrad,

35
zatražiše isplatu. U isto vreme traženo je i da se izvrši obaveza u pogledu crkvene unije. Finanscijski i
unijatski pregovori su uzbunili sveštenstvo i narod.
Izbegli car Aleksije III to je koristio za razvoj žive agitacije protiv novog vladara u Carigradu. Videći
kako latinofobija u narodu uzima sve više maha i kako postaje neodoljiva, mladi car Aleksije menja svoju
politiku i napušta svoje pomagače. "Bedno derle", rekao mu je tad razjareni Dandolo, "mi smo te digli iz
blata i opet ćemo te u nj baciti!" Borba između Latina i Grka posta neizbežna, a među samim Grcima
nastadoše neredi i spletke. Oba cara, otac i sin, biše krajem januara 1204. svrgnuti s vlasti i usmrćeni.
Poslednjeg dana, kad su krstaši jurišajući već prodirali u Carigrad, pobegao je i novi car, a za njegova
naslednika bi izvikan hrabri Teodor Laskaris, ali on nije imao šta više da spasava. Latini su 13. aprila
1204. postali gospodari vizantijske prestonice, u koju, od njenog osnivanja, ne uđe dotad nikad tuđin kao
osvajač.
U Carigradu je posle toga osnovano Latinsko Carstvo. Želeći da pojača značaj Mletaka i njene privredne
interese, stari Dandolo radio je na tom da novi car ne bude jaka ličnost, ni nova carevina jaka država.
Sebi ponuđenu krunuje odbio, ali njegovim uticajem bi izabran za carigradskog imperatora Balduin
Flandrijski i 16. maja krunisan u opljačkanoj Aja Sofiji. Za patrijarha u Carigradu bi postavljen
Mlečanin Toma Morozini i uza nj, za Sv. Sofiju, još trinaest mletačkih kanonika. Za svakog poznavaoca
prilika na Istoku bilo je jasno da takve mere neće dovesti do crkvene unije. Uz ranija nasilja pri
zauzimanju Carigrada, ovo otimanje Sv. Sofije beše samo razlog više da se u dušama ortodoksnog grčkog
sveštenstva razvije još dublja mržnja na zavojevača i stvori trajniji jaz između obe crkve, pored svih
pokušaja za sporazum.
Staro Vizantijsko Carstvo raspade se u više delova. Osim carigradskog Latinskog Carstva, dobi Bonifacije
Monferatski Makedoniju s prestonicom u Solunu. Peloponez, deo Epira, Ilirik i neka ostrva dobiše Mleci,
koji posedoše i jedan deo Trakije i jedan deo samog Carigrada. Drugi francuski plemići podobijaše razne
male knežine. Grci sami, tamo gde su uspeli da se održe, razbiše se u više država. U Nikeji se obrazova
novo Grčko Carstvo, kao nastavak Carigradskog, pod poslednjim vladarem carigradskim, Teodorom
Laskarisom. Nezavisno od njega razviše Komnini svoju vlast u dalekom Trapezuntu. Despotat Arte u
Epiru držala je još jedna grana dinastije Anđela.
Prirodna je stvar da je tako važna promena imala velikih posledica na celom Balkanu. Staro vizantijsko
carstvo raspalo se u više delova. Novi car, Teodor Laskaris, preneo je svoju prestonicu Nikeju
uspostavivši Nikejsko carstvo. Verovatno u zimu 1206/07. Stefana i Vukana je izmrio njihov najmlađi
brat, monah Sava, u vreme prenošenja Nemanjinih moštiju iz Hilandara u Studenicu. U Studenici, 19.
februara 1208, Nemanja je sahranjen ponovo, a nad mrtvim očevim telom Sava je konačno izmirio oba
brata. Ali već u leto te godine Vukan više nije bio živ ili bar nije bio na vlasti, pošto se kao dukljanski
kralj pominje njegov najstariji sin Đorđe. Izgleda da se Đorđe u Zeti smatrao kao samostalan i da je
politiku vodio na svoju ruku.
Još 1204. godine Stefan se ponovo oženio i sa drugom ženom, dobio sinove Vladislava i Predislava. Kako
su Mlečni tada ojačali, Stefan je odagnao drugu ženu I oženio se po treći put, unukom mletačkog Dužda
Enrika Dandala, Anom, kako bi ojačao veze sa Zapadom. Sa Anom Dandalom dobio je sina Uroša I.
U Bugarskoj je na prestolu bio Borilo čiji se suparnik Strez sklonio u Srbiju. Borilo se izmirio sa Latinima
iokrenuo se protiv Srbije, zajedno sa Henrikom, latinskim carem.U jednoj uspešnoj noćnoj akciji Srbi su
uspeli da nateraju protivničku vojsku u povlačenje. U novoj, i bolje pripremljenoj akciji saveznici su na
svoju stranu pridobili i Streza. Ni posredovanje Save Nemanjića ga nije moglo odvratiti od toga da se
okrene od svog ranijeg dobročinitelja. Izenadna smrt je pogodila Streza neposredno pre borbe. NJegovu
oblast su zauzeli epirski Grci i Latini iz Soluna.
Epirski despot Mihailo beše osetno ojačao, što ga dovede u sukob sa Stevanom, ali do rata ne dođe zbog
poginije Mihailove. Naslednik Mihailov, njegov polubrat Teodor se brzo izmirio sa Srbima u to se
pomirenje zapečati novim dinastijskim brakom.
Za Srbiju nastade velika opasnost kad između Latinskog Carstva i Ugarske dođe do bližih veza i
zajedničkih planova kojima je stajala Srbija na putu. Car Henrik I kralj Andrija se odlučiše na akciju iz
Niša gde su trebali da se sastanu sa vojskama (1216). Stevan, diplomatski vrlo vešt, u sporazumu s bratom
Savom, odluči da pokuša rastaviti saveznike počevši od Andrije ugarskog i to sa uspehom. Kad se tako

36
obezbedio od Mađara, pošli su onda Stevan i Andrija zajedno u Niš, kao prijatelji, ali Henrik je ostao
neprijateljski raspoložen. Ipak, kako je u solunskoj državi došlo do izvesnih trzavica morao je da
odustane od borbe. Povlačenje mu je osigurao kralj Andrija, koji je posredovao kod Stevana. Na putu je
umro.
Ovaj savez dvojice katoličkih vladara protiv Srbije, i osamljenost Srbije u politici, nateraše Stevana da
traži negde naslona, pa čak i menjajući čisto pravoslavnu orjentaciju Nemanjićke države. Možda jeto
tražio kralj Andrija već u Ravnom. Nesumnjivo je da je Stevan, 1217. godine, izveo krupan preokret u
svojoj politici. Omogućila mu ga je svakako bračna veza s Anom Dandolo, unukom slavnog dužda Enrika.
Da li preko Mletaka, ili neposredno, Stevan je stupio u veze sa papskom kurijom i tražio tamo ponovo
kraljevsku krunu. Papa Honorije III odazvao se toj molbi rado iz koristi za rimokatoličku crkvu. Poseban
papski legat došao je u Srbiju, doneo je krunu u krunisao Stevana i 1217. Ovaj preokret Stevanove
politike nije bio dobro primljen u zemlji. Protiv Stevana se naročito je bio brat Sava koji mu se
suprostavio kao čvrsti Svetogorac.
On je napustio Studecu i otišao na Svetu Goru, ali je uskoro došlo do izmirenja. Naime, promene na
globalnoj političkoj sceni omogućili su Stefanu da napusti svoju politilu okretanja Rimu, što je ovaj o rado
učinio. Uz pomoć brata mu Save, koji se opet vratio u zemlju, uspeo je da izbegne vojne sukobe sa
ugarskim kraljem Andrijom koji je, po povratku iz krstaškog pohoda,protestovao zbog dodeljivanja
krune Stefanu. NJih dvojica, Stefan, i Sava se sada odlučiju za drugi korak-osnivanje nezavisne crkvene
organizacije Istočnog tipa.
Stefanu je takav čin bio blizak intimno, ali i politički koristan. Crkva njegove države nalazila se pod
vrhovnom vlašću ohridskog arhiepiskopa, koji je bio epirski podanik. Teodor epirski, koji se istakao kao
protivnik Latina imao je zbog te latinofobije nesumnjivih simpatija među sveštenstvom u Srbiji. Uticaj
njegov i njegove ohridske arhiepiskopije mogao je stoga postati možda i opasan po Stevana. Ipak, glavnu
ulogu u ovome je imao Sava koji odlazi u Nikeju da bi ovo izdejstvovao.
Sava je lično uzeo na se da ide u Nikeju, caru i patrijarhu, i da tamo izradi samostalnost srpske crkve. U
Nikeji je bio srdačno dočekan. Car Teodor Laskaris je video da u Srbiji time može dobiti jednog
saveznika više i steći prevlast u odnosu na Epir. Stoga je Sava svršio pregovore najpre sa carom, pa je car
posredovao kod crkvenih vlasti. Za patrijarha srpska ponuda i traženje značilo je vraćanje istoku i
njegovom uticaju u jednoj zemlji, koja je bila u opasnosti da postane papinska domena. Oni stoga svi
pristadoše da stvore Srpsku arhiepiskopiju i da je učine samostalnom. Za arhiepiskopa bi posvećen sam
Sava, jedna od najjačih ličnosti tadašnje Srbije. To je bilo na početku 1219. godine. Sasvim je razumljivo
da je osnivanje samostalne Srpske crkve izazvalo proteste iz Ohrida, a naročito od Dimitrija Homatijana,
tadašnjeg arhiepiskopa.
Srbija je tako za vlade Stevana Nemanjića, prvog svog venčanog kralja, dobila dve velike tekovine u svom
državnom razvoju: postala je kraljevina (i to teritorijalno proširena) i dobila je svoju samostalnu crkvenu
organizaciju. Nemanjino delo, već u prvom naraštaju, biva dograđeno nesumnjivim uspehom. Srbija je
postala prava država sa svojom individualnošću i svojim nesumnjivim stvaralačkim ambicijama. Ali, i to
treba dodati, u čitavoj našoj prošlosti nije bilo perioda kad su se na upravi zemlje nalazila dva člana
dinastije s tako izuzetnim sposobnostima, kao što behu Stevan i Sava, i u tako uskoj i na jedan cilj
koncentrisanoj saradnji.
Kao arhieosiskop Srpske Crkve, Sava je verovatno 1219. godine krunisao svoga brata, po drugi put u
manastiru Žiči koji je postao sedište SrPkih arhiepiskopa, ali i od krunisanja kralja Stefana mesto gde će
se kruna polagati na pripadnike loze nemanjića. Pošto se krunisao, Stefan prisvaja sve dukljanske zemlje.
Uskoro nestaju i veliki kneževi humski, i nestaju dukljansko-nemanjićki kraljevi sporedne (Vukanove)
loze. Obe titule uklapaju su u tutilu kralja Stefeana prvovenčanog Kralj sve raške zemlje, i Dalmacije i
Travunije i Zahumlja.
Kraj života Stefan je proveo u miru, a pred smrt je bio zamonašen od strane brata mu Save. Umro je kao
monah Simeon 24.09.1228. Svom nasledniku Radoslavu ostavio je državu sređenu i unutra i u odnosima
sa svima susedima.

Stefan Radoslav,

37
kralj

Prvorođeni sin Stefana Nemanjića, Radoslva, dobijen je u braku sa Evdokijom. Kao potomak
jedne vizantijske princeze i suprug druge (Anom, ćerkom epirskog despota Teodora Anđela) bio je pod
snažnim uticajem Vizantije. Osećao se kao polugrk, ponosio se grčkom lozom i uzeo je prezime Duka.
Zaručni prten mu je imao grčki natpis, a tim jezikom se potpisivao na poveljama. Novac, koji je počeo da
kuje, imao je sličnost sa grčkim novcem. Ovakav stav kraljev nije bio rado prihvaćen od strane srpske
vlastele, a ni naroda koji je imao nacionalnu samosvest koja je sada rodila I prve plodove: nezavisnu
državu i nezavisnu crkvu.
Srpski letopisci pominju jak uticaj Teodorove kćeri na Radoslava, koju zovu "nova Dalida". Čini se da je
Radoslav, pod uticajem Epiraca, popustio i pred protestima Ohridske crkve protiv srpske crkvene
autokefalnosti. Pouzdano je da ga je Dimitrije Homatijan, ohridski arhiepiskop, s kojim je bio u prepisci,
hvalio. Homatijan je inače lično bio protivnik Srpske samostalne crkve i protestovao je kad je ona
dobijena. Možda, nezadovoljan takvim stanjem u Srbiji, a možda i obuzet starom monaškom željom, Sava
je napustio zemlju i krenuo na istok, u sveta mesta, 1129. godine. Na tom putu svratio se na nikejski,
Teodoru neprijateljski dvor, kod cara Jovana Vataca.
Ipak, njegova vladavina, kao i vladavina mu oca Stefana Prvovenčanog, je bila značajna. NJena najveća
prednost je to što je Srbija prvolazila kroz mirno razdolje svoje istorije. Mir sa susedima joj je omogućio
da s okrene unutrašnjem jačanju i ekonomskom uzletu. Ovo je znatnim delom bilo posledica prisnosti
koju je Radoslav gajio u odnosu na svog tasta Teodora epirskog koji se, po osvajanju Soluna, proglasio za
cara (1223). NJegova država je doživljavala nagli uzlet, a on je lagano postojao najmoćniji vladar
Balkana. Ratovao je sa Latinima, nikejskim Grcima i Bugarima. Međutim, ratovanje na više strana ga je
dovelo do sloma koji je doživeo u sukbu sa Bugarima koji ga zarobiše kod Klokotnice (1230).
Time je uzdrman i Radoslavljev položaj u Srbiji. Bugarski car smatrao je Srbiju, radi velikog Teodorova
uticaja u njoj, kao neku njemu vazalnu državu. Doista, najveći deo Teodorove države dođe pod
neposrednu vlast Asenovu; u Solunu samo, s Tesalijom i Epirom, osta na vlasti Asenov zet Manojlo,
Srpski princ Vladislav, drugi sin Stevana Prvovenčanog, postao je isto zet Asenov. On je po padu
Teodorovom, sa ostalim nezadovoljnicima u Srbiji počeo borbu protiv Radoslava. Radoslav se držao
jedno vreme, ali je pred moćnijim bratom morao najposle da pobegne iz Srbije, krajem 1233. godine.
Sklonio se u Dubrovnik odakle je možda nešto pokušavao protiv brata, kralja Vladislava, a zatim je otišao
u zemlju despota Manojla 1234. god., verovatno s namerom da tamo traži energičniju podršku. U Draču,
priča jedan stari srpski biograf, čekalo je Radoslava novo razočarenje. Tamo mu neki Frank ugrabi ženu,
a njemu samom ugrozi život. Lišen krune i žene, kralj Radoslav se odrekao svetske sujete i primio je
monaški čin. Kao monah Jovan, povučen i zaboravljen, umro je u nekom manastiru, po svoj prilici u
Studenici, gde je sahranjen (1235).

Stefan Vladislav,
kralj

Srednji sin Stenana Nemanjića. U prvi plan izbija sa pobedom koju je nad epirskim vladarom
Teodorom izvojevao bugarski car Asen II, njegov tast. Pomenuta pobeda je drugo bugarsko carstvo
uzdiglo na nivo vodeće balkanske sile (period od 1230 do 1240). Vlastela u Srba, nezadovoljna snažnim
grčkim uticajem koji je dolazio preko kralja Radoslava, iskoristila ovaj momenat da na presto dovede
njegovog brata koji je sada uživao preimućstva svog srodstva sa Bugarima.
Zbačeni brat Radoslav se sa suprugom je otišao put Dubrovnika odakle je možda nešto pokušavao
protiv Vladislava koji, nejverovatnije baš zbog toga, na početku svoje vladavine pravi izvesne probleme
pomenutoj Republici. Kada je Radoslavljev pokušaj da odlaskom ka Draču dobije neku konkretniju
pomoć za svoje akcije propala, Vladislav ga je primio natrag u zemlju i omogućio mu je da mirno, kao
monah završi svoj život. Verovatno, je u tome posredovao i njihov stric Sava. On je učio dosta da sukob
među njegovim bratancima ne dobije razmere koje bi mogle da ugroze funkcionisanje same države.

38
 On je po krunisanju Vladislava (1235) po drugi put krenuo put sete zemlje. Pre toga je napustio
arhiepiskopski presto Srbije ostavivši na njemu svog učenika Arsenija sremca, kao svog naslednika. Sa
tog puta se prvi srpski arhiepiskop nije vrataio u Srbiju. Upokojio se 14. januara 1235 u Bugarskoj, na
dvoru kraljevog tasta Asena.
Vladislav je više puta tražio da prenese stričevi telo u Srbiju, ali bez uspeha. U Bugarskoj se brzo
razvio njegov kult. Tek kad je kralj lično otišao u Bugarsku po ovom pitanju preme štaj tela je dozvoljen I
Sava je prenesen u Mileševu, nemanjićku zadužbinu koju je kralj Vladislav zidao po blagoslovu strica.
On je pomagao i druge manastire, slušajući u tome strica Savu.
Napad Mađara i njihovo zauzimanje Beograda i Braničeva, 1232. godine, i vrlo zategnuti odnosi s
latinskim baronima u Carigradu, opredeliše cara Asena da raskine veze s papskom kurijom. Taj korak
carev naišao je na veliko odobravanje celog pravoslavnog klira. Posle raskida s Rimom, Asen je pokušao
da obnovi veze s patrijaršijom u Nikeji, ali se otud tražilo kao prvi uvet da Bugarska crkva prizna
vrhovnu vlast Nikejske. Asen na to nije pristajao jer je želeo izmirenje, a ne poniženje svoje crkve. saveza
katoličkih država, Latinskog Carstva i Ugarske, trebalo je stvoriti savez pravoslavnih država. Asen stoga
nudi pregovore nikejskom caru, Jovanu. Neki sutori sugerišu da je ovom savezu možda posredovao bivši
srpski arhiepiskop Sava.
Savez cara Asena, sa nikejskim Grcima pokazao se odmah na delu i 1236. godine udruženi pobednički
saveznici ugrožavali su sam Carigrad. Vladislav nije ulazio u tu akciju, ali bi po svoj prilici bio uvučen u
rat između Bugara i Mađara da nije došlo do one strašne najezde Tatara, koja je 1241. godine preplavila
Ugarsku i zahvatila i severni deo Balkana. Kao vihor jurnule su konjičke horde Tatara u srednju Evropu.
Ugarski kralj, u borbi s njima, pretrpi strahovit poraz. Nešto taj potres, a još više smrt cara Asena
(†1241), koji je bio glavna Vladislavljeva podrška, biše uzrok da se u zemlji javio pokret protiv njega.
NJemu se dogodilo isto ono što i njegovom starijem bratu Radoslavu posle poraza cara Teodora. Kao novi
kralj izbio je njihov treći brat Uroš negde tokom 1242. godine.
Zanimljivo je, da je glavni otpor protiv Uroša organizovao ne Vladislav, nego njegova žena, koja se beše,
možda toga radi, sklonila u Dubrovnik, možda zato što je verovatno ovaj bio negde zatočen. Dubrovačka
Republika obavezala se kralju Urošu da na svom području neće trpeti nikakve agitacije protiv njega.
Vladislav se posle izmirio sa Urošem i, priznajući vrhovnu vlast mlađeg brata, vladao je u Zeti, takođe, sa
titulom kralja (mileševski zapis). Poslednji put se spominje 1267. godine.

Stefan Uroš I,
kralj

Za vladavine prva dva Stefanova sina osećao se snažan strani uticaj, ali je ona ipak bila pozitivna za
Srbiju. Radi jakih veza, koje su imali i Radoslav i Vladislav, niko od suseda nije smeo da ih uznemiruje;
Epir i Bugarska, koji su im mogli postati vrlo opasni, pretvorili su se u njihove zaštitnike. Stoga kralj
Uroš, kad je došao na vladu, zatiče zemlju neistrošenu i sposobnu za podvige, i stoga je mogao da se javi s
izvesnim autoritetom u času kad je imalo da se likvidira pitanje već dotrajalog Latinskog Carstva.
Sredinom 13. veka došlo je do velikih polititičkih promena na Balkanu poluostrvu. Grčki elemenat
počinje ponovo da uzima maha. Nikejsko Carstvo, za vreme cara Jovana Vataca, vodi energičnu i
uglavnom sve uspešniju borbu za vaspostavljanje Vizantije i ortodoksije. Najpre u savezu s Bugarima, a
posle bez njih i protiv njih, oni postepeno osvajaju izgubljene pozicije na Balkanu. Kad je stari oslepljeni
car Teodor pokušao iz svog Vodena jednu akciju protiv Nikejaca, u vezi sa Epircima, dalo je to Vatacu
dobrodošao povod da skrha i Epirce i da posedne dobar deo Makedonije i Albaniju 1253. godine.
Osim Grka na južnom delu Balkana, jaku političku aktivnost pokazuju i Mađari na severu. Oni se upliću
u bugarske međusobice i od 1246. god. Bela IV se naziva "kraljem Bugarske". Oko 1247. godine Mađari
stvaraju Mačvanski banat. Nakon smrti bosanskoga bana Ninoslava (iza 1250), Mađari su iskoristivši
tamošnje nerede izazvane najverovatnije verskim sukobima, ušli s vojskom u Bosnu i pokorili je. U isto
vreme Mađari su se dali osetiti i u Humu.
Kralja Uroša svi ovi događaji nisu s početka neposredno pogađali. NJegovi prvi sukobi behu s
Dubrovnikom. Povoda za sukob bilo je nekoliko, ali je najvažnije sporno pitanje bilo o pravima i

39
posedima Dubrovačke i Barske katoličke arhiepiskopije među Srbima. Pitanje je uz verski dobilo i čisto
politički karakter. Kralj Uroš, sasvim prirodno, pomagao je nastojanja Barske arhiepiskopije zato što je
želeo da katolička crkva Srbije bude pod vlašću njegovog, a ne tuđeg podanika. On nije zastupao
isključivu pravoslavnu tradiciju možda po tom što je bio sin Ane Dandolove, a svakako pod uticajem svoje
žene Jelene, koja je bila iz vrlo ugledne francuske porodice. U Primorju je bilo dosta katolika; Uroš je
prema njima bio predusretljiv, a kraljica Jelena bila im je pravi zaštitnik. Uroš je hteo da zadovolji svoje
katoličke podanike i da na papskoj kuriji izradi priznanje Barske arhiepiskopije, ranije oduzeto.
Dubrovačka Republika čuvala je prava svoje crkve s upornošću punom energije. Zbog svojih aktivnosti
Uroš je bio veoma cenjen kod svojih katoličkih podanika Ovakvo držanje katoličkog elementa daje
najbolje svedočanstvo o uspehu tolerantne politike kralja Uroša, pa čak i njegovj prihvaćenosti koja je
bila veća nego papina. Obavešten o toj stvari papa, za čudo, nije osudio toliko Barane koliko Dubrovčane.
Vodeći u prvom redu računa o interesima crkve, a nešto i iz političkih razloga, papa je 1248. godine
imenovao za barskog arhiepiskopa jednog veoma cenjenog crkvenog misionara i svog prijatelja Jovana de
Plano Karpinija. NJemu je poverio da tačno prouči ovaj spor.
Kad su Dubrovčani dali uhvatiti i zatvoriti barskoga nadbiskupa, krivica za izazivanje pada na njih. Uroš
je pošao na Dubrovnik (1252). Tom prilikom srpski kralj je opustošio okolinu grada. Mala Republika
uspela je da za ovaj mah smiri kralja s malo štete, iako su duhovi bili uzrujani. Uroš se ljutio što se
pregovori u Rimu beskonačno otežu, i osorno je izjavio da u njegovoj državi nema nikakve vlasti ni papa
ni Rimska crkva; kralj Vladislav otišao je još dalje, pa je čak i psovao papu i nazvao psima i njega i sve
kardinale. Iznenađuje, svakako, i upornost Dubrovnika da njegova crkva bude vrhovna vlast jedne već
moćne kraljevine. Ne popuštajući nikako Dubrovčani žele da se još bolje osiguraju i da s dobrim
saveznikom eventualno sami pređu u napad. Takvog saveznika našli su u Bugarima (15. jun 1253).
Godinu dana docnije pridružio se tom savezu i humski župan Radoslav. Bugari su, sklopljenog saveza,
upali u Srbiju i prodrli čak do manastira Sv. Petra na Limu, a možda i na sever sve do Žiče. Kako je došlo
do bugarskog povlačenja iz Srbije nije danas sigurno poznato. Posle bugarskog povlačenja Dubrovčani su
došli u težak položaj. Osamljeni, oni su morali tražiti mir, koji je sklopljen 23. avgusta 1254. Morali su da
plate deo ratne štete i da prihvate rešenje dugogodišnjeg crkvenog spora u korist barske arhiepiskopije.
Barska arhiepiskopija postala je otada neosporena katolička metropola Srbije. Gore od Dubrovčana
prošao je župan Radoslav kome se posle ovog rata gubi svaki trag.
Iza smrti cara Jovana Vataca (1254) bezuspešno pokušaše Bugari da povrate Makedoniju Neuspeh izazva
u Bugarskoj meteže i pogibiju cara Mihaila II, a potom i građanski rat. Za cara je izabran Konstantin
Tih, unuk Nemanjin, posle zet nikejskog novog cara Teodora II Laskara. Svoju povelju manastiru Sv.
Đorđa Gorpa kod Skoplja Tih piše tako, da se vidi kako je vodio računa o svima svojim vezama. Nešto
više uspeha imao je u svojoj antinikejskoj politici posle Vatacove smrti epirski despot Mihailo.
Kralj Uroš je s početka imao izvesnih veza s carem Vatacem, ali psle njgove smrti Urošev odnos prema
Nikejcima postaje hladniji. Možda zbog kakvih rodbinskih veza, on prilazi Mihailovom savezu, u kom
zapadnjaci imaju vidnog udela. Godine 1258. počela su neprijateljstva. Epirci su osvojili najveći deo
zapadne Makedonije, pomagani od Srba. Zapovednik vizantijske vojske i historičar Georgije Akropolit
beše se povukao u prilepski grad i tu se zatvorio. Srbi su preko Kičeva krenuli na taj grad i uzeli su ga, ali
nisu mogli da osvoje samu prilepsku tvrđavu, odnosno onaj grad, koji je danas poznat pod imenom
Markovo Kale. Srbi su krenuli posle toga na Skoplje i osvojili ga, a prilepska se tvrđava predala zajedno
sa svojim zapovednikom. Usred ovih borbi umre car Teodor II. Tek posle dužih kriza dođe za njegova
naslednika vojskovođa Mihajlo Paleolog, čovek hrabar i sposoban, ali i bezobziran. S njim dolazi na vlast
nova vizantijska dinastija Paleologa.
Kad se učvrstio na prestolu, car Mihailo prebaci odmah vojsku u Evropu i uz pomoć brata Jovana je
vodio uspešne borbe protiv Epiraca. Grci su zauzeli čitavu Makedoniju, a potisli su i Srbe iz Skoplja.
Izgleda da je kralj Uroš, videći to sam povukao svoju vojsku i tako izbegao težu borbu sa nikejskim
trupama. Glavni vizantijski uspeh ovog pobedničkog ratovanja beše vaspostavljanje njihove vlasti u
Carigradu (25. jula 1261). Car Mihailo Paleolog, kao obnavljač Vizantije svečano se krunisao u Aja Sofiji.
On je u sukobu s mnogo suseda, a naročito s Bugarima. Sa Srbima se u to vreme nije nosio.

40
Uroš, u to vreme, pomaže Ugarsku u sukobu sa Češkom. Od vremena ugarskog posredovanja u sukobu
Bugara i srbije, potonja se smatrala za neku vrstu ugarskog vazala mada nije sasvim jasno dali je to ikada
zaista postala. Da srpsko-ugarske veze postanu bliže, oženio se stariji sin Urošev, Dragutin, Katarinom.
Možda je te veze s Mađarima razvijala kraljica Jelena, a možda su one i posledica neposrednih ugarskih
uspeha 1253/54. godine u Bosni i njihova učvršćivanja u Mačvi.
Kada su u Ugarskoj 1267. godine nastale dinastijske borbe i kada se činilo da je Ugarska znatno
oslabljena, rešio se kralj Uroš da se oprosti njihova tutorstva. Da bi u tome uspeo Uroš je hteo da se
osigura prijateljstvom s Grcima što je car Mihailo rado prihvatio, naročičo zbog toga što se na zapadu
naslućivalo novo savezništvo sa ciljem obnove Latinskog carstva. Sporazum između njega i njih bio je
brzo gotov i kraljević Milutin, drugi sin Urošev, uzme Mihailovu kćer Anu, i da on kao carski zet postane
naslednik prestola. Međutim, neuspeh Urošev s Mađarima pokvari sve planove. On beše početkom
proleća 1268. prodro u Mačvu, ali ga tu Mađari potpuno potukoše i zarobiše. Mađari su i prema kralju
Urošu, kao i prema despotu Svetoslavu, pokazali dosta pažnje. Zadržali su ih na prestolu, a kraljević
Dragutin je postao austrijski zet. NJemu je trebao da pripadne deo u državnoj upravi. Milutin je stupio u
brak sa ćerkom tesalskog vladara, Jovana I Anđela.
Na politiku Uroševu uticali su naročito događaji u susedstvu posle 1271. god. tj. anžujski uspesi na jugu
koji naveše grčke neprijatelje da se okupe oko njih. U septembru 1271. očekivani su na anžujskom dvoru
njihovi (pa i srpski) poslanici iako vojska tek 1272. godine počinje svoje operacije. Tad su Anžujci stvorili
prvi put posebnu albansku državu. U maju 1273. srpski i bugarski poslanici dolaze na Karlov dvor, gde ih
vrlo lepo primaju. U ovaj anžujski savez ulazi i tesalski gospodar, sevastokrator Jovan, tast kraljevića
Milutina. Ispalo je, tako, da je grčki car, koji je prvi krenuo misao o savezu balkanskih država protiv
nove latinske invazije, dobio taj savez protiv sebe.
Videći opasnost od zapadnjaka car Mihailo predlaže uniju Rimu povodom čega je sazvan Lionski sabor u
Lionu (1274). Tu je car tražio je ukidanje Trnovske patrijaršija i Srpske arhiepiskopije i njihovo
podčinjavanje Ohridu. Time je stekao neprijatelje, a sporedan uspeh nije mogao da grčko sveštenstvo
pridobije za velike dogmatske ustupke prema Rimu i ono se okrenu protiv careve crkvene politike.
Car Mihailo, i dovoljno mudar i dovoljno preduzetan, nije se zaustavio samo na diplomatskoj i verskoj
akciji. Imajući izvestan oslonac kod Albanaca, on je preduzeo i vojničke mere da suzbije Anžujce na
Balkanu. S jeseni 1274. njegova vojska je posela Berat i prešla te i naredne godine i na dalja osvajanja u
dračkoj oblasti, potiskujući anžujske čete.
Kralj Uroš se u to vreme iznova okrenuo protiv Dubrovnika. Dubrovnik je 1265/66. godine podizao svoje
jake bedeme s kopnene strane, a tražili su saveznika u Mletcima. Zanimljivo je da je tada, kao dobra
katolikinja, kraljica Jelena bila na strani Dubrovčana i da im je čak, pismeno, ponudila usluge na račun
svog muža i države obećavajući im da će ih na vreme izveštavati o kraljevim naredbama. Da li je tada
došlo do neprijateljstava i kakvog su obima ona bila nije poznato; tek od 1268. godine povećava
Republika svoj godišnji danak kralju, ali ne za dugo. Godine 1275. došla je srpska vojska ponovo pod
Dubrovnik, pod vođstvom samoga kralja, ali nije bila uspešna. Posle tog uspeha poče dubrovačka flota
napadati srpske obale i pljačkati ih. U jednom takvom napadu nastradaše Dubrovčani od jedne srpske
zasede. Mir se uskoro obnovio.
Godinu dana docnije došlo je do borbe između oca i sina. Mladi kralj Dragutin, u kog su Mađari, kao u
svog zeta, imali više vere, dobio je pomoć od ugarskog dvora i potukao očevu je vojsku na Gatačkom polju
(1276). Do ovoga je verovatno došlo zato što Uroš nioje hteo da deli svoju vlast sa sinom, kako je ranije
obećao. Kralj Uroš povukao se posle poraza u Zahumlje gde se zakaluđerio i postao monah Simon. Umro
je verovatno 1280. godine, a sahranjen je u svojoj lepoj zadužbini, u Sopoćanima, Raškoj na izvoru, u
manastiru koji je, kao i Mileševa, očuvao najlepše srpske freske DŽIII veka. Zbacivanje Uroševo nije
prošlo u Srbiji bez protesta. Sem kraljice Jelene protiv njega je bio i glavni predstavnik Srpske crkve,
arhiepiskop Joanikije, koji je zbog toga napustio svoj položaj. Posle su, iz zahvalnosti, kraljica Jelena i
kralj Milutin dali preneti njegovo mrtvo telo u Sopoćane, da leži pored Uroševog tela.
Značaj Uroševe vladavine nije bio u političkim uspesima. Čak bi se moglo reći da je linija njegove
spoljašnje politike završila umnogom negativno. NJegova vrednost pretežno je u unutrašnjem jačanju
države; a u spoljašnjoj politici njegova je glavna zasluga samo u tome što je, za razliku od svoje braće

41
Radoslava i Vladislava, umesto njihove pasivne uveo samostalnu politiku. On je tražio nove orijentacije sa
puno lične inicijative. U tim traženjima nije bio uvek srećne ruke, ali je prilično pogodio opšti put barem
u jednom pravcu: savez sa zapadnjacima protiv Vizantije. U unutrašnjoj politici njegov je uspeh
neosporan. S razumevanjem je sredio crkvene odnose u zemlji. Da učvrsti pravoslavlje i da dinastiju
tešnje veže s crkvom, on je svakako dosta doprineo da njegov brat Predislav postane arhiepiskop Sava II,
po ugledu na njihovog velikog strica. Za Urošev dvor je učeni svetogorski kaluđer Domentijan pisao žitija
sv. Save i sv. Simeona Nemanje. Istovremeno, njeghovi podanici rimokatoličke vere su ga veoma cenili, pa
čak na trenutke i predpostavljali Rimu.
Kralj Uroš je prvi počeo eksploatisanje rudarstva u Srbiji, a posebno srebrnih majdana u Brskovu, i to
pomoću saskih rudara koji su ispred Tatara prebegli iz Erdelja u Srbiju. Prve kapitale za taj posao davali
su Dubrovčani i Kotorani kao komisionari Mlečana. Prvi srpski bronzani novac po grčkom uzoru počeo
je da kuje kralj Radoslav, ali prvi srpski novac počinje sigurno od kralja Uroša. On je počeo kovanje
srebrnih dinara, po ugledanju na mletačke matapane i taj tip novca zadržan je i od svih njegovih
naslednika. Tim je srpska država primila, u novčanom pogledu, zapadnjački karakter; a prema zapadu je
uputila i svoj glavni izvoz ne samo rudarskih nego i drugih domaćih sirovina, pretežno stočarskog
porekla.

Stefan Dragutin,
kralj

Kralj Dragutin je bio stariji sin Uroša I. Posle neuspešnog vojevanja sa Mađarima, kralj Uroš je
bio primoran na mir sa njima. Taj mir je podrazumevao da njegov sin Dragutin, sada oženjen ugarskom
princezom, dobije deo u držanoj upravi. Stari biografi izveštavaju da je on silno želeo i molio Uroša da
mu to omogući. Kada je to Uroš konačno odbio (1276) on je sa svojim jedinicama, a potpomognut
ugarskom vojskom krenuo na ova i zbacio ga je sa prestola. Tom prilikom je svojoj majci Jeleni odelio
deo države i dao joj ga je na samostalno upravljanje.
Kralj Dragutin ostao je čitavog svog života odan Mađarima. Isto je tako ostao u prijateljstvu i sa
napuljskim dvorom. Uticaj srodničnih veza preko Dragutinove žene Katarine bio je u oba slučaja od
znatnog uticaja. On se izmirio i sa Dubrovčanima. Radi toga kralj Dragutin uživa simpatije zapadnih
pisaca i ističe se uvek kao primer čestitosti prema mlađem bratu Milutinu.
U Bugarskoj je od 1277. do 1280. besneo građanski rat u kome je krunu zadobio Đorđe Terterije. Protiv
njega su Grci radili na sve strane i sasvim je prirodno što se car Đorđe odmah pridružio anžujskom
savezu protiv njih. Sa svojim zapadnim vezama i orjentacijom koju je započeo još Uroš I, u savez se
iključio i kralj Dragutin. On je sa svojim četa prodro sve do Sera.
Ratovanje saveznika na albanskoj strani nije bilo uspešno, jer ovi pretežno behu uz Grke. Ima pomena o
tome kako Albanci napadaju srpske i dubrovačke karavane (1278). U proleće 1281 čete kralja Karla
bivaju potučene i potisnute s osetnim gubicima. LJut, stoga, a pun planova, Karlo uvlači u savez i
Mletačku Republiku; ozbiljno razmišljajući o obnovi Latinskog carstva. Car Mihailo ne čeka skrštenih
ruku da dođe udarac. On je protiv kralja Karla našao saveznika u aragonskom kralju Petru koga je
srušio napuljski gospodar (1266). Kao posledica grčko-aragonskog saveza došlo je 31. marta 1282. godine.
Sicilijansko veče, pokolj Francuza na Siciliji, i opšti ustanak protiv njih. Vizantijski car bacio je ugarak u
samu Napuljsku Kraljevinu i kralj Karlo za jedno vreme nije mogao preduzimati ništa na Balkanskom
poluostrvu.
Kako zbog vojsničkog neuspeha, takoi zbog pvrede u lovu dođe kod kralja Dragutina do teške
potištenosti. Arhiepiskop Danilo pripoveda da je kralj smatrao svoj pad kao Božiju kaznu za postupak
prema ocu. Stoga on u Deževi, 1282. godine, ustupi presto svom mlađem bratu Milutinu, a za sebe zadrži
zapadni deo oblasti oko Rudnika, Podrinje, i Hum sa Trebinjem. Dragutin je predao presto Milutinu
želeći da nasledstvo prestola ostane svakako u njegovoj liniji, odnosno sinovima mu Vladislavu i Urošicu
zbog čega se on i dalje smtrao kraljem. Kasnije, kad je prezdravio, 1284. godine, dobio je kralj Dragutin
od svog šuraka kralja Ladislava Mačvu sa Sremom, Beograd i od Bosne kraj Soli i Usore. Dragutin se

42
stoga kaziva "sremski kralj ". NJegove prestonice behu Beograd, koji tad prvi put dolazi pod srpsku
vlast, i Debrec u Sremu. Dragutinova oblast se naziva Srbijom, a Milutinova Raškom (1308).
Majka kraljica je ostala u svojoj oblasti, i u dobrim odnosima sa oba sina. Sama braća su skoro dve
decenije ostala u mkiru i dobrim odnosima međusobno se pomažući. Promena na prestolu u Srbiji nije
uticala na spoljašnju politiku u kraljevini. Milutin je, veran savezu sa Anžujcima i produžio rat s
Vizantijom i zauzeo Skoplje i druge gradove koji ostaju stalna srpska tekovina. Skoplje domalo postaje
jedan od glavnih gradova Srbije. Srpsko prodiranje u Vardarsku dolinu za vreme Milutinovo postaje
glavni cilj srpske ekspanzije. Sa juga su, u isto vreme kao i Srbi, s uspehom počeli akciju protiv Paleologa
i Tesalci, ostvarujući time savez sa Srbima.
Na vest o ovome krenu se sam car Mihailo, da suzbije i kazni osvajače uz pomoć najamničke vojske, ali ga
zadesi iznenadna smrt. Krenuta vojska, u kojoj je bilo dosta Tatara, pošla je ipak na Srbiju i doprla do
Lipljana i Prizrena. Jedan njen deo pošao je i dalje, željan pljačke i plena, ali je ljuto nastradao u
nabujalom Drimu, kad je pokušao da ga na konjima prepliva.
Posle careve smrti srpska ofanziva obnovljena je s većim i ujedinjenim snagama Dragutina i Milutina
(1283). U akciji je učestvovala vojska i Milutinova i Dragutinova. Ona je, u smelom zaletu, doprla vrlo
duboko, sve do blizu obala Egejskog mora. Kad se Dragutin vratio natrag, Milutin je ratovanje nastavio
sam, pomagan od susednih arbanaških velikaša. Ovog puta on je zauzeo oblasti debarsku, kičevsku i
porečku, a opustošio je kraj oko Ohrida. Tako su srpska osvajanja u Makedoniji proširena s istočnog i na
zapadni kraj. Najveći deo Slovenima naseljene Makedonije došao je pod srpsku vlast. Težište srpske
državne politike pomeralo se sve više prema istoku i jugu i središte postaju Priština i Skoplje. Do Milutina
Srbija je gravitirala samo prema Jadranskom moru. Sada se ona vidno upućuje i prema Egejskom.
Do 12. veka mešovito stanovništvo Kosova i Metohije biva u 13 veku gotovo u većini slavizirano; čak
građanski elemenat dobija osetan procenat srpskog življa. Trgovački obračuni u Dubrovniku i Kotoru u
drugoj polovini 13. i prvoj 14. veka pokazuju taj slovenski prirast u dovoljnoj meri. Srpskom naglom
jačanju najviše je doprinelo brzo razvijanje srpske finansijske snage. Eksploatisanje bogatih srebrnih
rudnika davalo je vladaru velike prihode upotrebljavane u vojne srvhe. Razvijanjem rudarstva razvila se
i trgovina. Povećani trgovački promet jačao je, sa svoje strane, državni prihod. Dobivši tako jača sredstva,
srpska država je, sasvim prirodno, mogla doći i do svog jačeg izraza.
Dragutin je pomagao Milutinu pri njegovim osvajanjima u Makedoniji (1283), a Milutin je naredne
godine pomogao Dragutinu da od bugarskih velikaša Drmana i Kudeline zauzeme Braničevo i da ga po
prvi put stavi pod srpsku vlast. Pomenuta braća su uznemiravala srpako ui ugarsko susedstvo iz Ždrela
na Mlavi vojskom koja je bila dobrim delom plaćenička. Mađari, a zatim i Srbi su protiv njih pokrenuli
jedinice da ih kazne. Dragutin je, po svoj prilici, pretrpeo poraz, jer Drman i Kudelin pređoše brzo u
napad protiv njega i zauzeše mu izvesne krajeve. Dragutin pozva Milutina na dogovor u Mačkovce na
Moravi i zamoli ga za pomoć. Milutin se odazvao. Ujedinjena srpska vojska ušla je potom u Braničevo,
potukla i proterala pljačkaše i njihove gospodare i zavladala čitavom tom oblašću. Braničevo je predato
Dragutinu. Tada je ono prvi put došlo pod srpsku vlast i ostalo u njoj sve vreme posle toga. To je srpske
kraljeve dovelo do sukoba sa se vidinskim knezom Šišmanom. Iznenada, prodro je on sve do Hvosna.
Nameravao je, među ostalim, da opljačka i Pećku arhiepiskopiju, ali tu je pretrpeo poraz od srpske vojske
i morao se naglo povlačiti. Ovo ratovanje Srba po Braničevu i vidinskoj oblasti dovede ih u sukob s
tatarskim hanom Nogajem koji je bio moćan gospodar i znatno je uticao na političke prilike u zemljama
severnog Balkana.
Silni Nogaj bio je spreman da napadne i Srbe, jer je od Srba osvojena područja, naročito vidinsku oblast,
smatrao kao svoju domenu. Za taj napad on je već krenuo i vojsku. Milutin, koga su obavestili o
Nogajevoj snazi ponudi pregovore. Vrlo je verovatno da je kralj tom prilikom dao obaveze da ne misli
preduzimati nikakve dalje akcije u tim oblastima. Kao zalogu za to dao je Nogaju kao taoca svog sina
Stevana sa nekoliko druge dece iz vlasteoskih kuća. Oni su ostali među Tatarima sve do Nogajevog sloma i
pogibije, kad je došlo i do raspadanja njegove države.
Unutrašnje borbe Tatara pokrenule su pokušaj oslobođenja bugarskog cara Smile koji je od Milutina
tražio pomoć. Sporazum između Srba i Bugara trebao se utvrditi dinastijskim brakom između Milutinova

43
sina Stevana i Smilčeve kćeri Teodore. Međutim, bugarskog dinasta svrgao je Terterijev sin Svetoslav u
zajednici s Nogajevim sinom Čekom (Čakom).
Posle pogibije ugarskog kralja Ladislava (1290. godine) nastadoše velike borbe oko njegovog nasledstva
između Arpadovca Andriju III "Mlečića" i nepopularnog "domaćeg" princa i anžujskog princa Karla
Martela, sestrića kralja Ladislava. Za anžujsku stranu beše i kralj Dragutin i njegov sin Vladislav. Oni su
inače i docnije pokazivali interesovanja za borbe oko ugarske krune. Treba reći da je u to vreme na mestu
episkopa bosanskog bio ep. Vasilije kojeg je Dragutin poslao, sa jednim izaslanstvom, u Mletke povodom
ženidbe sina mu Vladislava. Kao šef izaslanstva ep. Vasilije je potpisao ugovor avgusta 1293. Time je
narečena ženidba Dragutinovog sina Vladislava sa Konstancom, ćerkom Mihaila Morozinija.
Prvi sukob je izbio između njega i brata mu Dragutina. Do sukoba između braće je došlo 1299. god.
Novim Milutinovim brakom je bio ugrožen dogovor o nasleđivanju prestola u Srbiji posle Milutinove
smrti. Jš od 1301. braća su u ratu i njihovi sukobi traju narednih deset godina. U ovim sukobima su
učesovale u grčke pomoćne čete. Kada je 1308. god. napao brata većina vlastele je bila uz njega, ali je
Milutin ostao na vlasti zahvaljajući sveštenstvu koje je imalo pomoćnika u Milutinu i protivnika u vezama
Dragutina sa Zapadom. Posredovanjem hilandarskog igumana Nikodima, braća su se izmirila 1312. Tom
prilikom je podignut i manastir Banjska. Naredno godine su organizovali zajedničke ratne operacije.
Dragutin je pred kraj života zamonašen pod imenom Tektist. NJegova zadužbine je crkva sv. Ahilija u
Arilju. Umro je 12. marta 1316. sahranjen je u Đurđevim Stupovima koji je on obnovio. Sa njeim je bila
povezana docnija bosanska loza.

Stefa Uroš II Milutin,

kralj

Na držanmom saboru u Deževi kod Rasa 1282, od brata Dragutina je nasledio srpski presto. Imao je oko
30 godina i sa njim je Srbija dobila jednog vladara retkih osobina. NJegov veliki politički talenat doneo je
njegovoj državi nekoliko sjajnih uspeha. Za njegovo vreme, sređena finansijski, snažna vojnički i dobro
vođena diplomatski, Srbija postaje najmoćnija država na Balkanu, ali on je, idući za svojim ciljevima,
gledao samo svoje interese i bio je i bezobziran. Radi vlasti on je gazio preko svega; ni najrođeniji mu nisu
bili pošteđeni od svireposti. Milutin je bio dobar državnik, ali Dragutin je imao mnogo više moralnog
osećanja. Milutinov primer, još više nego Nemanjin, daje neposredan dokaz da državu jačih razmera ne
stvaraju ljudi sentimentalnih osobina. Srpska crkva, koja je Milutina proglasila za svetitelja, učinila je to
gledajući njegove uspehe i njegovo delo, koje je neosporno bilo veliko i trajno.
On je nastavio politiku svog oca i brata u pogledu saveza s Anžujcima mada su oni pokazivali izvesne
znake ratničke slabosti (npr. gubitak Drača). Od Vizantinaca ga je preoteo i držao kratko vreme kralj
Milutin. Godine 1296. grad se nalazio u srpskoj vlasti. Vizantijski car Mihailo VIII Paleolog je krenuo da
suzbije i kazni Srbe, ali je tom prilikom umro. Ipak, okupljena vojska sa najamnicima je prodra do
Lipljana i perizrena gde je doživela težak poraz. Već , naredne godine je Milutin je pomognut vojskom
brata, nastavio prodor na jug stigavši do obala Egejskog mora i Svete Gore. Osvajanja su nastavljena u
zapadnoj Makedoniji. Mnogi gradovi su osvojeni tom prilikom tako da je cela Dolina Treske i okolina
Ohrida bila pod srpskom vlašću (1284). Najveći dep makdonskih Slovena je došao pod srpsku vlast.
Humsku zemlju držao je čvrsto kralj Milutin od 1284. god. i od 1303/04 je pregovarao da ona ostane i
dalje u njegovoj vlasti. Ove uspehe je kralj Milutin mogao da ostvari zahvaljujući ekonomskom razvoju, i
to prvenstveno razvoju rudarstva i trgovine. Od njegovog vremena središnja oblast Srbije postaje
Kosovska visoravan u kojoj je susreću najvažniji putevi. Mešovito stanovništvo Kosova i Metohije bila
slovenizirano, a u gradovima se oseća prast srpskog stanovništva. Posle ovih osvajanja kralj Milutin je
imao vojnih uspeha i na severu (Braničevu). Treba npumenuti da se u sporu koji je kralj Uroš II vodio sa
dubrovčanima oko 1300. god. spominje kao episkop humski i savetnik kraljev ep. Jevstatije.
Braća Drman i Kudelin su uznemiravala srpako i ugarsko susedstvo iz Ždrela na Mlavi vojskom koja je
bila dobrim delom plaćenička. Mađari, a zatim i Srbi su protiv njih pokrenuli jedinice da ih kazne.
Dragutin je, po svoj prilici, pretrpeo poraz, jer Drman i Kudelin pređoše brzo u napad protiv njega i
zauzeše mu izvesne krajeve. Dragutin pozva Milutina na dogovor u Mačkovce na Moravi i zamoli ga za

44
pomoć. Milutin se odazvao. Ujedinjena srpska vojska ušla je potom u Braničevo, potukla i proterala
pljačkaše i njihove gospodare i zavladala čitavom tom oblašću. Braničevo je predato Dragutinu. Tada je
ono prvi put došlo pod srpsku vlast i ostalo u njoj sve vreme posle toga. To je srpske kraljeve dovelo do
sukoba sa se vidinskim knezom Šišmanom. Iznenada, prodro je on sve do Hvosna. Nameravao je, među
ostalim, da opljačka i Pećku arhiepiskopiju, ali tu je pretrpeo poraz od srpske vojske i morao se naglo
povlačiti. Ovo ratovanje Srba po Braničevu i vidinskoj oblasti dovede ih u sukob s tatarskim hanom
Nogajem koji je bio moćan gospodar i znatno je uticao na političke prilike u zemljama severnog Balkana.
Silni Nogaj bio je spreman da napadne i Srbe, jer je od Srba osvojena područja, naročito vidinsku oblast,
smatrao kao svoju domenu. Za taj napad on je već krenuo i vojsku. Milutin, koga su obavestili o
Nogajevoj snazi ponudi pregovore. Vrlo je verovatno da je kralj tom prilikom dao obaveze da ne misli
preduzimati nikakve dalje akcije u tim oblastima. Kao zalogu za to dao je Nogaju kao taoca svog sina
Stevana sa nekoliko druge dece iz vlasteoskih kuća. Oni su ostali među Tatarima sve do Nogajevog sloma i
pogibije, kad je došlo i do raspadanja njegove države.
Unutrašnje borbe Tatara pokrenule su pokušaj oslobođenja bugarskog cara Smile koji je od Milutina
tražio pomoć. Sporazum između Srba i Bugara trebao se utvrditi dinastijskim brakom između Milutinova
sina Stevana i Smilčeve kćeri Teodore. Međutim, bugarskog dinasta svrgao je Terterijev sin Svetoslav u
zajednici s Nogajevim sinom Čekom (Čakom).
Grcima je bilo jasno da treba odvojiti Milutina od Latina. Posle neuspešne ofanzive protiv Srba
Vizantijjci priznaju ustupanje najvećeg dela onih oblasti koje je on već bio osvojio i da ga, tako pridobiju
na svoju stranu. Kao vođa poslanstva srpskom kralju bi upućen krajem decembra 1298. godine Teodor
Metohit, čovek vešt i pronicav, koji je zabeležio zanimljive utiske s Milutinovog dvora, kao I opis jake
opozicije Milutinovim pregovorima sa Vizantijom.
Kralj Milutin je želeo da lično da pregovara i da pregovore zapečati novim brakom. Ponuđeni brak sa
carevom sestrom propao je zbog njenog protivljenja pa mu je car Andronik dao svoju krćer, dete od 5
godina. Ovaj četvrti brak kraljev samo je pojačao opoziciju Srba protiv tog sporazuma, ali i kod Grka.
Bilo je pokušaja i susednih vladara da se osujeti sporazum između Srba i Grka. Stari saveznici Milutinovi
(epirski Grci i Bugari) Milutin osta nepokolebiv. Brak sa vizantijskom carskom kćeri laskao mu je sujeti,
činio mu se kao nagrada za njegove političke uspehe i dizao mu ugled prema bratu. God. 1299. posle
vaskrsa došlo je do konačnog sporazuma. Srbija je zadržala osvojene gradove, tobože kao miraz uz
carevu kćer, ali se zato zakletvom vezao kralj na novo prijateljstvo, i uzajamno su dati taoci. Milutin je
sam dočekao svoju mladu ženu; kad je prešla Vardar on je sjahao s konja i klekao pred nju. U Solunu, na
sastanku između Andronika i Milutina, vizantijsko-srpsko prijateljstvo dobilo je još tvrđu vezu.Brak sa
Anom ranije je već bio proglašen za nezakonit, da bi se Milutin, mimo crkvene odredbe, mogao venčati i
četvrti put. Tako je Stevan, Milutinov sin iz tog braka, postao odjednom nezakonito dete. Ovo je dovelo do
niza sukoba u okviru srpske vladarske porodice.
Ova promena Milutinove politike izazvala je nezadovoljstvo i u njegovoj rođenoj zemlji, pa i u samoj
njegovoj porodici. Kraljica Jelena, majka Milutinova, pobožna starica, nije bila zadovoljna ni kraljevom
politikom držanjem i brakom. Milutinovo držanje oštro je osuđivao i njegov brat Dragutin. Ima vesti da
je već tada pomišljao i na oružan sukob, ali se uzdržao, bojeći se pomoći vizantijske vojske koju je
Andronik za taj slučaj stavio Milutinu na raspolaganje.
Prvi koga je pogodila ova promena Milutinove politike bio je Dubrovnik. NJegovi gospodari, Mlečani
počeli su ogorčen rat s Đenovom "saveznicom Vizantije". Zato je srpski kralj upotrebio oštre mere protiv
Dubrovnika. Kada je 1301. god. dao po Srbiji pozatvarati dubrovačke trgovce, a Dubrovčani zauzeše
Mljet i blokiraše ušće Bojane. Mletačkim zauzimanjem došlo je 14. septembra 1302. do mira, po kom
kralj ponovo "stvori milost gradu Dubrovniku".
Milutinom i novom političkom situacijom veoma zadovoljan je bio Carigrad. Ojačani kao vazali
seldžučkog sultanata, Turci, pod Osmanom postaju aktivni već od kraja 13. veka. Posle raspada ikoniskog
sultanata Turci počinju da stvaraju novu maloazisku državu, naravno na račun Vizantije. Car Andronik,
da bi s više izgleda odolevao Turcima, uze pod najam jednu jaku družinu španskih ratnika, "Katalane"
koji se docnije odmetnuvše i počeše da pljačkaju. Od njihovih nasrtaja bio je od 1307. godine ugrožen i

45
manastir Hilandar, koji je požrtvovano i s mnogo napora odbranio iguman Danilo, zahvaljujući dobrim
delom i pomoći koju mu je poslao kralj Milutin u ljudima i novcima.
U ovom periodu Srbiju je potresao sukob između braće Dragutina i Milutina. Prvi je shvatio da se
Milutinovim novim brakom ugrožava dogovor o naledstvu Milutina, onakav kakav je postignut u
Deževu. Veovatno je još tada planirao da krene na Milutina, ali je od toga odustao zbog moguće
(verovatne) pomoći koju bi njegovom bratu prižili Vizantijci. U međuvremenu je oko sebe okupio veći deo
sveštenstva koji je bio nezadovoljan preokretom u Milutinovoj politici. Sukob je poprimao veće razmere o
čemu govori i samo desetogodišnje ratovanje. Posrednik u rešavanju sukoba pružilo je sveštenstvo koje je
bilo na strani Milutina jer se on ponašao kao štredri zaštitinik Crkve.
Grci su imali velikih teškoća i sa Bugarima. Kralj Milutin, prateći pažljivo razvoj događaja, počeo je
sumnjati u mogućnost održanja Vizantije. Nimalo sentimentalan, on je stoga ušao u veze sa onima koji su
mogli doći u obzir kao eventualni prijemnici njenih poseda. U prvom redu beše to anžujski dvor. Obnova
Latinskog Carstva beše ponovo stavljena na dnevni red. Brat francuskog kralja Filipa IV, Karlo Valoa je
počeo da se sprema na rat i da traži veze radi napada na Vizantiju. Napuljski dvor pratio je sve te
pripreme sa simpatijom. Drač je opet od 1305. godine u vlasti Filipa Tarentskog. Već u leto 1306. godine
pokušao je Mulutin, preko skadarskog episkopa, da ponudi savez Filipu. Bio je, naravno, s obzirom na
njegovu moć, rado primljen. Sem sa Filipom, Milutin je ušao u veze i sa samim Karlom Valoom, čak je bio
očekivan prelazak kralja Milutina u katoličanstvo.
Verujući u ozbiljnost tih planova Milutin je još te iste godine prešao u napad. Krenuo je vojsku u starom
pravcu, prema Solunu i Egejskom moru. Od katalanskih saveznika Turaka, koji behu s njima zajedno
pljačke radi prešli u Evropu, Milutin je uzeo u najam jedan deo četa. S tom vojskom Srbi napadoše na
solunsku oblast, ali biše odbijeni. Razuzdana rulja najamnika obrnu se protiv samog Milutina. Ovaj ih
savlada i oštro kazni.
Posle izvesnog vremena Milutinu je postalo jasno da je zapadni antivizantijski plan više delo
avanturističke fantazije nego realnih priprema. Uspesi Filipa Tarentskog u Albaniji behu neznatni i bez
većeg uticaja na balkanske odnose. Zato se Milutin se vratio svojim vizantijskim prijateljima. U to vreme,
sukobimeđu samim papama su dosegli vrhunac (1309). Iste te godine papa prokleo Mletačku Republiku.
Karlo Valoa, čovek od više kombinacija, malo posle saveza sa Srbima beše, zajedno s bratom, ušao u
pregovore da dođe i do nemačke carske krune. Docnije, on je potpuno zaokupljen unutrašnjim pitanjima
Francuske. Mlečani gledaju svoje interese. Oni kao da su upućivali Milutina i na pokrete protiv Albanije,
odnosno tamošnjih anžujaca. U jednom pismu Mletačke Republike kralju, od 10. maja 1309, Uroš se zove
"kralj Srbije, Huma, Duklje i Albanije". To je prvi pomen Albanije u tituli srpskog kralja.
Kralj Milutin nije mogao odmah preduzimati veće akcije u Albaniji. Trebalo je pomagati, najpre,
Vizantiji u borbi protiv Turaka. Vizantija sama nije mogla da ih savlada; tek sa srpskom pomoću oni su
1312. godine bili potpuno uništeni. Iz zahvalnosti prema Srbima car Andronik je, među ostalim, poklonio
Hilandaru selo Kucovo. Ovo je bio prvi istorijski sukob između Srba i Turaka, na evropskom tlu. Tursko
prodiranje u Maloj Aziji uzimalo je sve više maha. Nisu tu bili u pitanju manji ili veći pljačkaški odredi,
nego svesna ekspanzija. Grčke vojske nisu mogle da odole turskim udarcima i pretrpele su više poraza.
Vizantija je tražila savez na više strana. Na Srbe je računala kao na hrišćanske i srodničke prijatelje.
Kralj Milutin odazvao se pozivu svog tasta, cara Andronika, i uputio je 1313. godine jednu srpsku vojsku
u Malu Aziju. Srbi nisu hteli da se podvrgnu grčkoj komandi, nego su sačinjavali posebno odeljenje.
NJihovo ratovanje u Maloj Aziji bilo je uspešno; čak u Nagoričinu, u manastiru Sv. Đorđa, uneseno je u
crkveni natpis kako kralj "u to leto izbi Turke".
Godinu dana pre toga prestali su desetogodišnji sukobi braće u Srbiji, ali se pojavljuje novi problem.
Stefan, sin Milutinov, iz braka koji je proglašen nezakonitim je bio upravitelj zetske oblasti. Uz pomoć
zetke vlastele i nezadovoljnika on se okrenuo protiv oca. Koji je bio neposredan povod Stefanovom
ustanku nije poznato, kao ni tačno vreme kad je on izbio. Milutin je požurio s vojskom da uguši pobunu.
Pred očevom silom Stevan se povukao iza Bojane. Danilo priča da je Milutin ponudio tad sinu pregovore i
da je ovaj, dirnut, otišao ocu i molio za oproštenje. Kad ga se dočepao, u Milutina nije bilo milosti. On je
Stevana dao okovati, odvesti u Skoplje i tamo oslepiti; onda ga je, ubogaljena, poslao u Carigrad, svom
tastu, zajedno sa ženom i dva sina, Dušanom i Dušicom. U Carigradu, car Andronik je imao saučešća

46
prema Stevanu, kome je tamo umro mlađi sin, i sa svoje strane nije činio ništa što bi otežavalo sudbinu
izgnanika i zatočenika.
Po smrti kralja Dragutina (1316) kao novi pretendent na presto i suparnik Milutnov pstao je sin kralja
Dragutina, Vladislav. NJega je Milutin zarobio, bacio u tamnjicu i zaposeo njegove oblasti. itanje o
nasledstvu Dragutinovih zemalja koje su bile ugarsko leno dovelo je do sukoba između Ugarske i Srbije.
Kralj Karlo energično je ustao protiv Milutinovog prisvajanja tih krajeva ipo papinoj preporuci stvorio je
savez protiv njega. Protiv Srbije se javiše neprijatelji i iz Dalmacije, koje je vodio Mladen Šubić, i iz
Albanije, gde su Anžujci imali svoju moćnu stranku. Položaj Milutinov beše prilično težak, ali je Srbija
tada već bila toliko ojačala da je iz te borbe izašla ne samo bez gubitka nego unekoliko i kao pobednica. U
zimu 1318. znalo se u Rimu da je protiv Milutina ustao i Filip Tarentski i čitav niz arbanaških prvaka.
Papa Ivan DŽDŽII sokolio je 1319. godine odmetnike i borce protiv Srba i obećavao im svoju pomoć.
Mađari su napali Milutina sa severa, u Mačvi i Beogradu. Jedna vojska prodrla je do Kolubare, a druga
je na juriš uzela Beograd i zapalila ga. Ali niti je prva mogla da ide dalje od Rudnika, ni druga dalje od
Kosmaja. Kralj Karlo je pozvao papu da krene u akciju ostale vladare katoličkog sveta, kako bi mogao da
prodre do mora i osvoji svu Milutinovu državu. Očevidno je da on ne bi tražio tu tuđu pomoć da je sam
imao dovoljno snage da izađe nakraj s Milutinom. Svi ti ljudi imali su, međutim, prečih briga kod kuće.
Stoga cela ova akcija osta bez posledica. Srbija je već dovoljno jaka i stabilna, s uspehom mogla izdržati
ovu znatnu probu opterećenja. Milutin je oko 1320. godine, pod uticajem sveštenstva, a naročito
arhiepiskopa Nikodima, oprostio najzad sinu Stevanu i dozvolio mu da se vrati u Srbiju. Iste godine
Vizantiju su potresli veliki unutrašnji sukobi. Andronik I je ostao bez sina Mihaila i našao se pod udarom
unuka Andronika III koji je želeo da osmah dođe na presto je bio bio je nestrpljiv i odmah je zaželeo da
starca potpuno potisne s vlasti. U sukobima je važnu ulogu imao Jovan Kantakuzen. U proleće 1321. došlo
je u Vizantiji do otvorene borbe: Bugari su držali stranu staroga cara. Milutin se kolebao i čak je povukao
najamnike koje je ranije dao tastu. Ubrzo potom Milutina je nestalo zauvek. Iznenada, 29. oktobra 1321.
umro je u Nerodimlju, po mišljenju lekara od apoplektičkog udara, jedva koju nedelju iza završetka svoje
lepe Gračanice. Po Milutinovoj smrti kraljica Simonida vratila se u Grčku i umrla je kao kaluđerica u
manastiru Sv. Andrije.
Milutin je digao Srbiju do glavne balkanske sile. Za njegova vremena srpska država se naglo razvila u
svim pravcima: kulturnom, ekonomskom, vojničkom i teritorijalnom. Skoplje se diglo kao nova
prestonica. Milutin se, posle Nemanje, pokazuje kao najkrupnija politička ličnost Srbije kroz ceo DŽIII
vek, ličnost koja je za Srbiju, državnički, najviše učinila. Jedino je sveti Sava ispred njega. Napretku
Milutinove države svakako je mnogo doprinelo i to, što se u njoj ustalila njegova vlast za bezmalo
četrdeset godina i ojačati autoritet centralne vlasti.
S Milutinom je naročito došao procvat crkvene umetnosti i književnosti, kao jasan znak opšteg poleta
zemlje. U njegovo vreme radila su tri velika pisca naše književnosti: Teodosije, episkop Danilo, kraljev
politički pomagač, arhiepiskop Nikodim, diplomata Srbije u tradiciji sv. Save. Sam je Milutin tražio i
pomagao prepisivanje bogoslužbenih knjiga. Jedno lepo jevanđelje, rađeno po njegovoj želji 1316. godine
i od njega poklonjeno Karejskoj keliji sv. Save, nalazi se i danas u riznici manastira Hilandara.
Naročito je zaslužan kralj Milutin za našu crkvenu arhitekturu. On je od svih naših vladara najviše
podigao i obnovio crkava i manastira. Naši stari letopisi beleže da je on vladao 42 godine i podigao 42
crkve. NJegova dve u Srbiji najsjajnije zadužbine jesu Gračanica i Banjska. Za ovu drugu govorio je
Andra Stefanović: "Po svojim dosta velikim dimensijama, po tehničkoj savršenosti, po lepoti razmera, po
bogatstvu ornamentike, po arhitektonskim oblicima najsavršenije i najpreciznije izvedenim, po lepo
smišljenim i originalnim kapitelima, ovu građevinu stavljam na prvo mesto od svih građevina u
romanskom stilu podignutih na srpskom zemljištu."
Petokubetna, u vizantijskom stilu građena, Gračanica, zidana s ukusno složenim redovima opeka među
kamenjem, nema inače druge spoljašnje dekoracije, ali ostavlja vrlo lep utisak otmenošću svojih linija i
razmera i harmonijom celine. Od drugih crkava koje je Milutin podigao i obnovio u zemlji važnije su:
Bogorodica LJeviška (1306/7) i Trojeručica; hram Joakima Ane (1314), Sv. Nikita, Sv. Konstantin.
Upada u oči povelik broj crkava posvećenih sv. Đorđu. S majkom je obnovio iz temelja katolički stari
manastir Sv. Srđa na Bojani. Posle 1299. sazidao je današnju glavnu crkvu u Hilandaru; proširio je

47
konake i čitav manastir zaštitio solidnim gradom. Blizu mora, na mestu stare Samarije, podigao je grad s
pirgom, Hrusiju. Sem u Srbiji, Milutin je zidao i pomagao crkve i u drugim krajevima. U Solunu, u Seru.
Milutin je osnovao i u Jerusalimu manastir Sv. Arhanđela kao sklonište za srpske hadžije i kao afirmaciju
srpske države. Tu je pošao tragom sv. Save. Milutinova darežljivost proširila se i do Sinaja. U tom
manastiru postojala je, kao i u Jerusalimu, lepa zbirka srpskih rukopisa DŽII-DŽVI veka. U Carigradu je
Milutin podigao i jednu veliku bolnicu, s mnogo kreveta, i kupio za njeno izdržavanje izvesna sela; sabrao
je u nju vešte lekare i dao im dobru platu, da bi stalno bili uz bolesnike. Tu je stvorena i škola medicine.
Sve ovo je bilo omogućeno rudnom eksploatacijom o kojoj svedoči i bogatsvo ukrasa kralja Milutina o
kojoj obaveštava. Teodor Metohit.

Stefan Uroš III Dečanski,

kralj

Stefan Uroš III Dečanski bio je Milutinov sin koji je vrlo rano osetio tegobu vladajućeg momenta i
oštrinu očeve politike. On je, još kao dete, bio taoc na dvoru Nogaja-silnog tatarskog hana. Brak koji je
sklopio sa vizantijskom princezom je najviše njega pogodio jer je prethodno Milutinov brak sa
Stefanovom majkom proglašen za nezakonit. Time je i on postao nezakoniti sin, sa malo mogućnosti da
očekuje deo u vlasti po očevoj smrti. Verovatno je upravo to pokrenulo Stefana da, podržan
nezadovoljnom vlastelom Zete-oblasti kojom je upravljao, krene na oca. Pobuna je loše prošla, a on je
zajedno sa majkom ženom i decom poslat u Vizantiju u zatočenje. Prethopdno je osepljen, ali (verovatno)
ne potpuno.
Tek 1320., posredstvom sveštenstva, a najviše arhiepiskopa Nikodima, Stefanu je dozvoljeno da se vrati u
zemlju i na taj način je pomiren sa ocem. Ovo je izuzetno značajno, jer se već moglo naslutiti da je
sveštenstvo imalo simpatije upravo prema njemu. Da je to bilo od velikog značaja pri odlučivanju o
stupanju na presto po smrti tadašnjih vladara možda i najbolje pokazuje slučaj stefana Dečanskog.
Nagla smrt Milutinova i nepoveljivost koja ga je za života karakterisala uzrokovalo je nerešenost
popitanju nasledstva i dinastijskih borbi. Ni sam pogreb kraljev nije prošao u miru, već je pokušano
pljačkanje bogato ukrašenog tela kraljevog. Borba o presto trajala je dugo i vodila se veoma oštro i težnje
posledice je sprečilo samo to što je Srbija u međuvremenu bila veoma ojačala. Kao naslednik Milutinov
smatrao se njegov sin Konstantin koji se nije ničim isticao. Ovaj se uz Milutina i Simonidu navodi i u
barskom natpisu. Poslednjih godina dobio je na upravu Zetu gde se proglasio za kralja i kovao novac. To
što je on došao u Zetu iza Stevana, iako je bio stariji od njega govorilo je jasno da ga Milutin nije cenio.
Stevan je kao sin iz poništenog braka i zbog mišljenja da je slep bio ostavljen po strani. Čim je čuo za
očevu smrt, Stevan je zbacio zavoje sa očiju, objavio da mu je sv. Nikola povratio vid i spremao se da
izbori svoje pravo. Ponudio je Konstantinu da podele vlast, a kad ovaj nije pristao počela je borba.
Stevanovo mučeništvo, verovanje u čudesnu moć njegovog iscelenja i njegovo slovensko poreklo po majci,
osvojiše simpatije većine naroda. Konstantinova lična slabost ispoljila se i tom prilikom kad nije mogao i
razumeo da spreči Stevanov uspeh. Glavni klir napusti Konstantina. Na Bogojavljenje 1322. godine
krunisao je arhiepiskop Nikodim Stevana za kralja, a njegovog sina Dušana kao "mladog kralja".
Drugi pretendent na presto beše Dragutinov sin Vladislav koji se u međubvremenu izbavio iz tamnice.
Pokrenuo je pitanje svoga prava okupivši dobar deo vlastele i oslanjajući se na Ugarsku. Humski episkop
Danilo slat je tim povodom u Trnovo i u Carigrad, da posreduje za mir. S Vladislavom Stevan nije stoga
mogao svršiti brzo kao s Konstantinom, iako mu u Raškoj nije pretila veća opasnost. Ratovanje se između
njih oteglo sve do proleća 1324. godine, uglavnom na severnim granicama, oko Rudnika. Na kraju je
Vladislav podlegao i savladan je otišao negde u Ugarsku, gde je i umro.
Ovim metežima u Srbiji najviše se koristio Stevan II Kotromanić, mudri bosanski ban koji je od dotle
male bosanske države stvorio političkog činioca od značaja. On je, za vreme tih prestonih borbi, osvojio
od Srbije gotovo celo zahumsko područje i dao Bosni dosta širok izlaz na more. Srpski gospodari iz Huma
prešli su delimično pod vlast bosanskog bana, a delimično su se povukli na susedno područje trebinjskih
drugova. Borbe na granici pretvoriše se u četovanje od koga naročito stradaju trgovački karavani. Kad je
Dubrovnik sam došao u opreku s kraljem Stevanom, zlo se samo pojačalo. Začudo, u vreme od 1324. do

48
1328. godine Srbija nije preduzimala ništa da povrati izgubljeno humsko područje. Štaviše, ban Stevan je,
u to doba, održavao veze sa srpskim dvorom i pograničnom srpskom vlastelom od uticaja. Verovatno je
tako bilo jer je kralju Stevanu trebalo izvesnog vremena da sredi zemlju posle građanskog rata i jer je
ušao u izvesne akcije protiv Vizantije. Stefan II Kotromanić je pokušao da se proširi na račun Srbije
prodirući prema Limu. Tome se snažno i vešto suprostavio kraljević Dušan.
Kralj Stevan je posle smrti svoje žene Teodore nameravao da se oženi jednom kćerkom Filipa Tarentskog
kako bi ostvario veze sa anžujskom dinastijom. Stevan je čak obećavao preći u katoličku veru i uticati na
izmenu crkvenih odnosa u svojoj zemlji, ali njegova ponuda za brak nije uspela, možda stoga što je papa
izričito tražio odricanje od šizme i prelazak u rimokatolicizam kako vladara taklo i njegove vlastele i
naroda. Kad nije uspeo na toj strani, Stevan se obratio Vizantiji. Tamo je kao suprugu dobio 1324. godine
dvanaestogodišnju Mariju Paleologovu, bratičinu Simonidinu, a unuku Teodora Metohita. Otac nevestin,
Jovan Paleolog, bio je duže vremena namesnik u Solunu i dobro obavešten o prilikama u Srbiji. Ovaj
brak Jovanu je dobro došao da ostvari svoje davne želje za jednom posebnom državom, koja bi imala
Solun kao glavni grad, a Makedoniju kao svoje područje. U tom pravcu pomagala su ga dva njegova
šuraka, braća Metohiti. Uz pomoć srpskog kralja taj bi plan mogao lako da se pretvori u delo. Posle
Marijine udaje, Jovan je sa ženom došao zetu u goste i tu je živo radio da ga pridobije za taj plan. Stevan
je doista pristao. Car Andronik, uplašen tom akcijom, ponudi Jovanu izmirenje i dade mu titulu ćesara.
Ovaj se pokoleba i pristade da se vrati, ali se iznenada razboli i umre u Skoplju, njegova žena ne htede da
se vraća, nego osta u Srbiji. Stari Metohit beše uzeo na sebe ulogu da uredi celu ovu stvar i organizovao je
poslanstvo u Srbiju. Na putu su nailazili na pogranične jedinice koje su ih lepo prihvatale.
Posle poduže krize, u Bugarskoj car postade vidinski knez Mihailo Šišmanović, zet Milutinv (1323). On je
uspeo da u borbi s Grcima povrati Bugarskoj stare granice i ujedini zemlju oko sebe. Andronik mlađi
prihvaćen od građanstva koje ga je februara 1325. uzdiglo do toga da ga ded prizna kao svog suvladara.
On se time nije zadovoljio, a uzdizanje Bugarske i Turske u Maloj Aziji nije obratio potrebnu pažnju.
Štaviše, oba cara potražiše za svoje obračune pomoć susednih država; Andronik II uđe u veze sa Srbima
(koji ipak ostaše prilično neaktivni), a njegov unuk s Bugarima. Tokom zime i proleća 1328. mladi
Andronik je zauzeo svu vizantijsku Makedoniju i Albaniju. Pristalice dedove mogle su se održati samo u
gradovima oko srpske granice. Kralj Stevan nije se upuštao u borbe. Kad je mladi Andronik osvojio
Prilep, onda je grčki zapovednik Proseka Mihailo Asen, poreklom Bugarin, sam predao svoj grad Srbima,
ne hoteći da ga preda protivniku svog starog cara. Većina stanovništva i vojske pristajala je uz mladog
cara pobednika i on uđe u Carigrad prisilivši starog cara na napuštanje prestola i odlazak u manastir.
Između Srba i novog cara Andronika III došlo je do zapetih odnosa pa i rata vođenog kroz četovanje. Srbi
su pokušali i da osvoje Ohrid. Car je lično dojurio pod ugroženi grad i spasao ga. Ovakvo držanje Srba
izazvalo je Andronika da se protiv njih reši na odlučnije mere i to u savezništvu sa Bugarima, čiji je
valdar postao otvreni protivnik Srba. On, međutim, nije bio pouzdan prijatelj nikom. Usred saveza on je
jedno vreme ostavio svog šuraka, ušao u pregovore sa starim carem uputivši i vojsku na Carigrad da bi
mu pomogao. Uskoro su novi car i Bugari zajedno krenuli na Srbiju.
Bugari su sa zebnjom pratili srpsko učvršćivanje u Vardarskoj dolini jer su se i oni interesovali za
Makedoniju i njeno slovensko stanovništvo. Srpsko širenje u tom pravcu predstavljalo je prepreku koju je
trebalo otkloniti. Postojala je verovatno i težnja da se u društvu s Grcima slomi srpska premoć. Car
Andronik i Mihailo lično su se dva puta sastajali kod Adrijanopolja i Sozopolja i utvrdili su svoj plan za
akciju. Car Mihailo je tokom 1329. i prve polovine 1330. godine činio ozbiljne pripreme za obračun sa
Srbima. Ni Srbi nisu ostali skrštenih ruku, i oni su počeli nabavljati najamnike. Kralj Stevana je zabranio
Mlečanima uvoz robe i oružja u Bugarsku (1. maj 1330). Pre nego bi došlo do borbe Stevan je ponudio
Mihailu prijateljski sporazum, ali se njegovo poslanstvo vratilo bez ikakva uspeha.
Bugari su krenuli na Srbiju u južnom pravcu s namerom da s te strane lakše dođu u vezu s Grcima. Srbi
odlučiše da ih preduhitre. Nadajući se Bugarima sa severa, Srbi su se grupisali na Dobričkom polju, ali je
car Mihailo, koji išao s vojskom sve do Vidina onda se okrenuo daleko prema jugu i prešao je srpsku
granicu. Čuvši za pravac bugarskog kretanja Srbi pohitaše da ih predusretnu. Na reci Kamenci ponove je
stupljeno u bezuspešne pregovore s Bugarima. Tu se verovatno saznalo za nedisciplinu u bugarskoj vojsci
u čijem je sastavu bilo Tatara i Oseta. Kad su stigla i poslednja srpska odeljenja, kralj im je dao mali

49
odmor, a onda je pred podne kod Velbužda napao Bugare svom snagom. Broj srpske vojske, a verovatno i
bugarske, iznosio je oko 15000 ljudi. Srbi su se borili odlično. Naročito su se isticali vojnici mladog kralja
Dušana. Zapadni najamici (Španci i Nemci), iskusni u borbi, jurnuše pravo tamo gde se nalazio bugarski
car. Bugari su bili iznenađeni srpskim napadom dadoše se u beg, pa čak i sam car. Na tom begu on je pao
s konja, a srpska potera ga stiže, ubi i donese kralju Stevanu. Ovaj ga je dao sahraniti u Nagoričinu, u
crkvi Sv. Đorđa. Razbijenu bugarsku vojsku Srbi su daleko gonili i mnoge sasekli; naročito se u borbi
istakao mladi Dušan. Srpska vojska pošla je za Bugarima, u njihovu zemlju. Tu joj je stigla vest da se car
Andronik povukao sa srpskih međa na glas o bugarskoj pogibiji. Srbi su tad nesmetano mogli da
posvršavaju poslove u Bugarskoj. Uplašeni bugarski boljari sretoše, kralja u Izvoru kod Radomira i
zamoliše za mir. Bilo je Bugara koji su tom prilikom nudili kralju da se ujedine Srbija i Bugarska. Stevan
je pristao na mir, vrlo povoljan po dojučerašnjeg protivnika. Povratio je na presto svoju sestru Anu i
njenog maloletnog sina Jovana Stevana, ali unutrašnju upravu u Bugarskoj kralj nije hteo da menja. U
tetitorijalnom pogledu Srbija se, isto tako, nije htela mnogo koristiti; u najboljem slučaju izvršena je samo
ponegde ispravka granice.
Koliko je bila značajna ova bitka vidi se po tome što je u sećanju istoričara ostalo i mesto na kome se kralj
Stefan molio tokom noći uoči bitke, kao i sama molitva upućena sv. ratniku i mučeniku Geogriju
(Nagoričkom), čime je nastavljena tradicija Nemanjića u oslanjanju na pomenutog mučenika Hristovog.
Srbi su ovom pobedom postigli vrlo mnogo. Bugarska je bila oslabljena i konačno svedena u svoje granice
između Dunava i Marice. Tom pobedom Srbija je sebi potpuno obezbedila posed Makedonije i nesmetan
izlaz na Egejsko more. Sa caricom Anom došao je u Bugarsku srpski politički uticaj. U Trnovu se od
Velbužda stalno vodilo računa o držanju Srbije i o njenim interesima. Ovom pobedom Srbija je zadugo
razbila svaku novu mogućnost političkih saveza na Balkanu protiv sebe. Svest o toj pobedi, tako davnoj
ali tako važnoj, održala se u narodnoj poeziji sve do 19. veka. U istorijskom pogledu, po svom značaju i po
svojim posledicama, pobeda na Velbuždu predstavlja jedan od najkrupnijih datuma u našoj prošlosti
srednjeg veka.
Kralj Stevan (Uroš III) slavan je naročito po svojoj zadužbini, manastiru Dečanima, podignutim nedaleko
od Peći, po kome je dobio i svoje ime Stevan Dečanski. Narodne pesme s ponosom pominju taj još
potpuno očuvan manastir. Gradio ga je Kotoranin, fratar Vita (1327-1335). Uneo je u nj, sem poleta i
snage, ukusne kombinacije romanskih zapadnih tradicija, s nešto istočnjačkih elemenata. "Tehnička
preciznost", kazuje Andra Stevanović, "može se takmičiti sa današnjom tehnikom". Dečanska hrisovulja
je najveća srpska povelja, veoma značajna za proučavanje srpskog državnog života u srednjem veku.
Kralj Stevan nije dočekao dovršenje te lepe građevine. Kao što je imao tešku mladost, tako mu behu teški
i poslednji dani. On je najtragičnija ličnost dinastije Nemanjića, koja je najveći deo života provela u žrtvi,
bolu i patnji. Ni kraj životanije dočekao u miru, svrgnut je s vlasti od sina; a možda je i umoren od
svirepih protivnika. Protiv njega su ustajali i otac, i brat, i sin. Kao da ga niko nije voleo, ili se bar niko
nije svesrdno zalagao za nj. On je doista ipak bio mučenik. Sukobi sa sinom su verovatno delimično bile
proizvod i Stefanove surenjivosti, možda je Dušan bio nezadovoljan stepenom iskorišćenosti pobede kod
Velbužda.
U proleće 1331. krenuo je kralj Stevan na Dušana, koji je živeo u Zeti, i prodro je do Skadra rušeći
sinovljeve posede. Tom prilikom potpuno je razorio Dušanove "palate mnoge divne", koje behu podignute
na obali Drimca. Dušan se pred ocem povukao na drugu stranu Bojane. Na očeve pozive da mu se pokori i
vrati nije hteo da se odazove, bojeći se prevare. Ipak, posle dužih pregovora, oni su se nekako izmirili
vezavši se uzajamno "strašnim kletvama". Započeta borba tinjala je i dalje. Kralj Stevan, sumnjajući na
sina, tražio je od njega bezuvetno da mu lično dođe, ali se Dušan na to nije odvažio već je žak planirao da
napusti zemlju kad vlastela Zete, nezadovoljna upravom Stevanovom, stade otvoreno na Dušanovu stranu
i diže s njim zajedno bunu. Neočekivano, oni stigoše pred Nerodimlje spremni za borbu. Kralj je jedva
uspeo da sam, pobegne u Petrič. Potera je odmah pošla za njim, uhvatila ga tu i predala Dušanu. Ovaj je,
po savetu vlastele, čitavu očevu porodicu uputio u grad Zvečan. Odmah iza toga sazvan je državni sabor u
Svrčin, gde Dušan bi priznat i ponovo krunisan za kralja, na Malu Gospojinu, 1331. godine. Stari kralj
Stevan nije dugo preživeo svoj pad. Umro je 11. novembra iste godine, možda i nasilnom smrću.

50
Nemire u Srbiji iskoristili su Bugari, da oteraju s vlasti kraljicu Anu. Za novog cara bi doveden Jovan
Aleksandar koji čitavoj ovoj akciji nije želeo dati politički karakter želeći da ne ulazi u sukobe sa Srbijom
Sve je prikazano kao više ličnu i unutrašnju stvar. Novi car Aleksandar odmah je počeo pregovore o
rodbinskim vezama. Doista, već o Uskrsu 1332. godine, venčao se mladi srpski kralj sa Aleksandrovom
sestrom Jelenom. Odnosi između zeta i šuraka postali su iza toga srdačni; Dušan je mogao naširoko da
razvija svoje akcije i prema Grcima i prema Mađarima.

Stefan Uroš IV Dušan,

kralj i car

Dušan je bio sin Stefana Dečanskog i vizantijske princeze koji se rodio oko 1308. Rano detinjstvo je
proveo sa ocem u progonstvu u Carigradu. Tamo je bio u mogućnosti da upozna blistavost lica, i tamo
naličja vizantijske prestonice. U Srbiju se vratio kao razvijeni dečak (1320) koji je sa razumevanjem
pratio očevu borbu za presto u toj zemlji. On savladar ocu (kraljević) postaje 1322, dakle sa nepunih 13
godina. NJegov prvi vojnički pohod, u kom je pokazao ličnu vrednost, bio je njegov sukob s bosanskim
banom Stevanom, 1329. godine o kome nas je izvestio i studenički iguman Nikola. Učešće Dušanove
vojske, i njegova lična hrabrost u velbuškoj bici bila je od velikog značaja, možda i odlučujuća. Nije,
onda, čudo, što je mladi kralj zadobio simpatije vojske i većeg dela vlastele, koja je u njegovoj borbi s
ocem prešla na njegovu stranu.
U sukob sa ocem dolazi posle bitke kod Velburžda. Razlozi se ne daju pouzdano utvrditi, ali se zna da je
Stefan Dečanski sa vojskom prodo na teritoriju u kojoj mu je sin upravljao. Popalio mu je dvor, a njega je
naterao na drugu obalu Bojane. Pomirenje između oca i sina je potvrđeno strašnim zakletvama, ali Dušan
nije smeo da se lično susretne sa ocem plašeći se da vaj ne postupi onako kako je prema njemu postupio
njegov otac tj. Dušanov deda. Sa svoje strane, Stefan Dečanski je insistirao na ličnom susretu sa sinom
koji se čak spremao da napusti zemlju.
Međutim, vlastela-i to prvenstveno zetska-podržala je mladog kralja. U njoj je on imao vceliku potporu,
baš kao i što je to imao njegov otaca kada se podigao protiv Milutina. Možda je upravo to, što su smatrali
da su nedovoljno nagrađeni za tu pruženu podršku Stefanu Dečanskom, bio razlog za njihovo
nezadovoljstvo i prilazak mladom kralju Dušanu koji je svojom pojavom i veštinom dosta obećavao.
Iznenada, praćen velikašima i vojskom Dušan je prodro do očevog dvora. NJegovu porodicu je zatočio u
Zvečan, a samog kralja Stefana je sustigla potera u Petriču. On je zatočen i docnije, verovatno, ubijen. Na
državom saboru u Svrčinu kralj Dušan je prihvaćen kao očev naslednik i krunisan je na Malu Gospojinu
1331. od arhiepiskopa Danila II. Tako je on sa svega 22 godine postao samostalni vladar. Već na Vaskrs
naredne godine oženio se sestrom bugarskog cara Aleksanda čime je pokazano da je već imao i ugled u
okolini.
Kralj Dušan bio je i fizički iuzetno naočit i izazivao je divljenje već samom svojom pojavom. NJegove
krupne oči, kakve su prikazane u Lesnovskom manastira, kao da su prodirale u dušu. Duguljasto lice,
uokvireno malom proredom bradom ima ozbiljnost i daleko uprt pogled. U celoj pojavi oseća se moćni
samodržac, svestan snage koju predstavlja. On je odličan vojnik; uz Nemanju, svakako, lično najhrabriji.
U diplomatskoj veštini beše možda nešto manje okretan od Stevana Prvovenčanog, verovatno stoga što
mu je, u onolikoj snazi, manje nego onom trebalo diplomatskog dovijanja. Od Milutina je nasledio državu
ne samo davno i sigurno stabilizovanu nego i podignutu do glavne sile na Balkanu. U svom odnosu s
ljudima Dušan je bio znatno drukčiji od Milutina, isto kao i u porodičnom životu. U Dušana se javlja i
jedna crta nemanjićkog nasleđa u pogledu ženskog uticaja. Taj silni car, koji je gospodario na Balkanu,
bio je neobično popustljiv prema svojoj ženi Jeleni, koja je, više nego ijedna druga vladarka pre nje,
uticala na državne poslove i na cara lično.
Ipak, da je car Dušn državničke obaveze stavljao iznad svoje popustljivosti prema dragoj mu Jeleni
pokazuje činjenica da je, kada ona nije imala dece ni posle pet godina braka, Dušan bio spreman da je
ostavi i da se ponovo oženi. O ovome je čak sklopljen i dogovr sa Nemačkim dvorom, ali je propao zbog
smrti sestre tamošnjeg vladara Fridriha Lepog, kao i zato što je Jelena, ipak, začela i rodila muškog
potomka, jedinog sina Dušanovog Uroša (1337).

51
Za Dušanova vremena Srbija dostiže vrhunac svoje moći. Period Dušanove vladavine uopšte je, kao
nekim čudnim sticajem prilika, period velikih vladalačkih ličnosti. U Ugarskoj je Lajoš Veliki, u Češkoj
Jovan Luksemburški i slavni Karlo IV, kod Turaka silni Orkan (1326-1358). Kao nekada bugarski car
Simeon, tako je i Dušan svoju prvu mladost proveo u Carigradu, i tu je dobio prve i najsnažnije utiske.
Kao zatočenik nije mogao da tu sredinu posmatra bez izvesne primese ogorčenja, koje će se docnije
pretvoriti ako ne u mržnju, onda u zlopamćenje. On je, iako još vrlo mlad imao ipak mogućnosti da u
prestonici izbliže pozna tamošnju publiku, punu strasti i niskih instinkata, ali s puno prohteva i ambicija.
Nema sumnje da je na mladu dušu ostavljao naročit utisak sav blesak bogatog carskog grada i velelepnost
njegovog dvorskog ceremonijala.
Promena na prestolu u Srbiji kao da beše ohrabrila izvesne neredima sklone ili Srbima neprijateljske
elemente. Arbanas Dimitrije Suma i zetski vojvoda Blagoje digoše ustanak u Primorju s proleća 1322,
pomagani od izvesnih velikaša u Zeti. Ovaj ustanak smiren je vrlo brzo, i to, kako se čini, mirnim
sredstvima, mada je Dušan i tom pravcu energično pokrenuo vojsku.
Dubrovčani, koji su ovome posredovali, bili su nagrađeni. Još ranije Dubrovačka republika je težila
širenja, a Dubrovčani su sve više pokazivali težnju da Ston ne samo zakupe nego da ga potpuno kupe. Ta
želja javljala se kod njih sve jače, otkad im je postalo jasno da će radi Huma između Bosne i Srbije doći
do novih sukoba. Dubrovčani su izbegavali sve sukobe koji im ne mogu doneti ništa drugo sem štete, i
iskreno su se trudili da pmire nove suparnike. Da bi došli do Stona oni su, gotovo u isto vreme,
pregovarali sa obojicom. Dušana su privoleli da im ga proda posle prijateljskog posredovanja u Zeti 1332.
godine. Kralj Dušan nije imao mnogo razloga da odbije ponudu za jednu oblast koja je gotovo van
njegova domašaja i čija bi ga odbrana stala nesumnjivo više nego što sama zemlja vredi i nego što znači za
njegovu moć. On im je stoga 22. januara 1333. konačno prodao Ston. Dao im je uza nj i jedan deo
Primorja do dubrovačke međe i Posrednicu, ali koju su u stvari držali Bosanci pa je Dubrovčani nisu
mogli zaposesti. Dubrovačka se vlastela zaklela da u Stonu i Ratu ostane "pop srpski i da poje u
crkvama". U slučaju da dođe do rata između kralja i Republike, Stonjani su morali biti izuzeti i nisu
smeli biti upotrebljeni kao borci na dubrovačkoj strani. Prema mišljenju M. Purkovuića svedopk ovopg
sposrazuma je bio prizrenski ep. Arsenije I koji je ranije učestvovao, zajedno sa despotom Dragoslavom,
u vraćanju imovine otete eparhiji u Donjem Prorlogu (1326).
Dubrovačka Republika, čisto i strogo katolička, nije rado trpela pravoslavlje u Stonu u kom je još sv.
Sava osnovao episkopiju s važnom misijom u tom kraju. Za episkopsku crkvu odredila je Republika već
22. avgusta 1335. katoličkog sveštenika, a 1349. dovela je franjevce. Da ne bi izazvala Dušana, dubrovačka
je vlada s početka imala izvesnih obzira, ali je posle i toga nestalo. Uskoro su i pravoslavna crkve počele
biti pretvarane u rimokatoličke. Kao sredstvo za potiskivanje pravoslavnih upotrebljena je, osim verske
propagande, i agrarna reforma. Stonski dohodak od 500 perpera godišnje primao je s početka srpski
dvor, a od 1350. godine ustupljen je srpskom manastiru Sv. Arhangela u Jerusalimu. Pomoću Dubrovnika
Dušan se izmirio sa bosanskim banom, pa se mogao okrenuti jugu svoje države tj. Vizantiji.
Vizantijski car Andronik III pokazivao je mnogo energije da obnovi posrnuli ugled Vizantije, ali uspeha
je imao samo u odnosu na drugorazredne neprijatelje. Vizantija njegovog vremena nalazila se između dva
snažna protivnika: Turaka u Maloj Aziji i Srba u Evropi. Sem toga, u Vizantiji samoj behu ostali mnogi
nepodmireni računi i lične osvete. Jedna od takvih pakosti dovela je 1334. vizantijskog vojnog
zapovednika Dušanu u kome nađe saveznika. Tako sad doista postade izdajnik svoje otadžbine. Dušan
primi njegovu ponudu i odmah pređe u napad protiv Grka. Jedan deo srpske vojske vodio je sam Sirgijan
što uplaši Grke koji su znali njegove kvalitete. Srbi, bez velike borbe, osvojiše na jednoj strani Ohrid, a na
drugoj Strumicu. Sirgijan zauze Kostur i druga neka mesta na albanskoj granici. Pobedonosna srpska
vojska stiže pod sam Solun. Na vest o toj opasnosti krenu sam car Andronik da spase svoj najvažniji grad
posle prestonice. U isto vreme pleli su Grci sve mreže da uhvate ili upropaste Sirgijana, pa ga na prevaru
smrtno raniše. U samrtnom ropcu doneše ga pred Dušana koji ga je oplakao i sahranio kao najrođenijeg.
Sirgijanovi ljudi, obezglavljeni počeše prelaziti Androniku i tako u dva-tri maha dovedoše svoje srpske
saveznike u težak položaj zato je Dušan prihvatio Andronikove mirovne ponude, pa čak i da sklopi sacvez
sa njim. Savez bio je u taj mah potreban za obe strane. Grcima je trebao da bi dobili slobodne ruke, a
Srbima stoga što se na njih spremao ugarski napad. Po ugovoru Grci su dobro prošli, jer je Dušan

52
zadržao je samo pogranične gradove s užim oblastima. Car Andronik, za svaki slučaj, podiže za odbranu
Soluna novi grad, koji tako utvrdi da bi ga tobože čak i žene mogle braniti.
Ugarski kralj Karlo Robert smatrao je da je period ovih Dušanovih akcija na jugu najpogodniji momenat
da vaspostavi ugarsku vlast u severnim oblastima Srbij, pa je sa velikom vojskom krenuo preko Dunava.
U susuret mu je krenuo kralj Dušan sa delom grkih četa dobijenih od saveznika Andronika. Na glas o
Dušanovom dolasku i njegovoj snažnoj vojsci Ugari se počeše uzmicati i gušajući se bežati preko Save.
Čitava ova borba vodila se od proleća do leta 1335. Završena je potiskivanjem Mađara s područja Srbije.
U zimu 1336, ili početkom 1337, Jelena je rodila jedinog sina Uroša.
Grci su 1336. godine proširili svoje posede zauzevši Tesaliju. Dušan se za to vreme nalazio na jugu svoje
države i u Radovištu se sastao s grčkim carem. Tom prilikom upoznao se i s grčkim vojvodom
Kantakuzinom. Izvesna pitanja na zapadnom delu Balkanskog poluostrva behu tad postala prilično
aktuelna. U Albaniji se spremao neki pokret protiv Srba (koje je podržavao napuljski dvor, naročito kralj
Robert koji je uspostavljao veze sa značajnim ličnostima arnautskih plemena), a Grci su, hteli da dođu i u
posed Epira. Zajednička akcija, ili bar neukrštanje interesa na toj strani, činilo se da bi bili od koristi i po
Dušana i po Andronika. U Albaniji su izbili ozbiljni neredi (1336), ali ne u srpskoj, nego u vizantijskoj
oblasti. Sve te pokrete pokušao je da preseče car Andronik koji beše pošao da osvoji Epir. U prvi mah ga
je zauzeo bez borbe, ali kad se on udaljio razvila se propaganda za samostalnu epirsku državu. Kad
ustanici uspeše da proteraju vizantijske vlasti i da zauzmu Artu, krenu Andronik po drugi put na zapad i
uvede red, 1340. godine.
U to vreme kralj Dušan je bio teško bolestan, a upao je i u krizu malodušnosti usled zabrinutosti zbog
protivničkih aktivnosti. Tražio naslona kod Mlečana jer su mu oni bili potrebni prvenstveno radi flote
kojom bi onemogućio prevoz vojnika iz Italije u Albaniju. Mleci su, sem vojničke pomoći, trebali da
obezbede sigurno sklonište Dušanu i njegovoj porodici u slučaju nevolje. Mlečani su, na taj poziv, uvrstili
kralja i njegovu porodicu u svoje građane, ali se nisu odlučili ni na kakve obaveze konkretnije vrste.
Dušanu se jedno vreme činilo da stvari idu protiv njega. Vizantijski car postigao je poslednjih godina lepe
uspehe i pripojio Carevini dve važne oblasti, Epir i Tesaliju. U Albaniji se javio pokret protiv Srba.
Anžujska kuća tu i u Ugarskoj radi protiv njega i ima uza se i bosanskog bana Stevana II. U Makedoniji,
u oblasti srpske države, vojvoda Hrelja, jedan od najmoćnijih velikaša, izneverava Dušana i prilazi
Grcima.
Međutim, posle iznenadne smrti mladog, ambicioznog Andronika III leže u grob poslednja nada
Vizantije. Novi građanski ratovi su istrošili i ono malo snage dovevš zemlju na rub propastiu. Andronikov
sin i naslednik Jovan bio je još maloletan, pa mu je za suvladara postavljen Jovan Kantakuzin,
proslavljeni vojskovođa sklon da se sam zacari. Zbog toga se pobunila carica Ana. Borba između njene i
Kantakuzinove stranke izbi brzo i uze domalo opak oblik.
Glas o smrti Andronikovoj prenuo je Dušana koji se već ranije odlučio da krene na jug, a sada se
iznenada našao pred Solunom. Uplašeno namesništvo u Carigradu požuri da ublaži kralja jer se protiv
Vizantije diže tada i bugarski car Jovan Aleksandar. Bune izbiše i u Epiru i u Albaniji; a na tračkim
obalama pojaviše se turske gusarske lađe. U toj tako teškoj situaciji, lične borbe u Carevini umesto da se
stišaju, planuše još jače. Kantakuzina proglasiše za izdajnika, svrgoše ga s vlasti, uzeše mu imanje i sve
časti i na kraju mu čak i dvore poharaše. Svestan svoje vrednosti, prkosan, žudan vlasti, a imajući uza se
jedan deo vojske i velikaša, Kantakuzin se sam proglasi za cara.
Kantakuzin se beše početkom 1342. godine uputio prema Solunu da ga zauzme, iako je znao da može doći
u sukob sa Dušanom. Međutim, Dušan je bio potisnut od Vodena, a Kantakuzin od Soluna pa je čak
morao da pređe Srbima. Kad je Dušan dobio vest o tom, pozdravio je odmah važnog prebega i pozvao ga
na svoj dvor. Jula 1342. primili su Dušan i kraljica Jelena samozvanog vizantijskog cara s mnogo pažnje.
Kantakuzin je ostao na srpskom dvoru bezmalo godinu dana. Sklopio je sa Dušanom i savez za dalji rad.
Cena tog saveza i srpske pomoći Kantakuzinu da se dočepa vlasti u Vizantiji imala je biti ta, da Grci
ustupe Srbima sve gradove zapadno od Kavale, u kojima bi se većina stanovnika izjasnila za srpsku vlast.
Računajući na zlo građanskog rata Dušan je očekivao da će se većina izjasniti za njega. Ćesar Hrelja
našao je za mudro da se opet povrati svom gospodaru i da mu kao dobitak preda još i grad Melnik Treba
naglasiti da savez između Kantakuzina i Dušana nije bio nimalo iskren. Kantakuzin je znao da će Srbi

53
tražiti naplatu za svoju pomoć i to na račun grčkog područja. No, njemu je bilo u ovaj mah stalo do toga
da srpskom pomoću dobije vlast i slomi protivnike; posle će on gledati da vrati sve na što je morao pristati
u tesnom položaju. Već i pri pregovorima u Srbiji bilo je dosta teškoća. Za Kantakuzina se mnogo
zauzimala kraljica Jelena. NJenim uticajem i potporom velikog vojvode Olivera nađeno je to posredno
rešenje. Kantakuzin se mogao tešiti da tim rešenjem Srbima stvarno nije još ništa dao; Dušan je opet
dobro video da mu ova kriza u Vizantiji može dobro poslužiti da proširi Srbiju, i kad već jedna strana
traži njegovu pomoć on je gledao da je i dobro naplati. Ponuđeno Kantakuzinovo rešenje nije mu bilo
mnogo po volji, ali ga je, pod uticajem kraljice i njenih jednomišljenika, primio, računajući i na više.
U jesen 1342. počela je saveznička akcija protiv Sera. Na čelu vojske beše Kantakuzin i srpske vojvode
Oliver i Vratko, ali je neuspeh bio potpun i to u bez sukoba sa neprijateljem. Kantakuzinovi ljudi, kada se
zbog osetnih gubitaka, vojska morala vraćati, dobrim delom su ostavili saveznike i poše svojim putom.
Dušan je, međutim, pomoću mita, dobio Voden. Taj uspeh ojačao je Kantakuzinovu stranku na zapadu i
jugu Balkana i još te jeseni osigura Tesaliju za sebe. U Carigradu su za to vreme radili svima sredstvima
da razbiju savez između Dušana i Kantakuzina. Delovali su čak i preko bugarskog cara Aleksandra
nudeći mu čitavo područje zapadno od Kavale i Filipija, sem Soluna, samo ako im izda, ubije ili bar
zasužnji protivnika.
Dušan je to odbio i već 1343. preduzeo je nove pohode, zajedno sa Kantakuzinom. Kako je krajem 1342.
godine u decembru umro prevrtljivi ćesar Hrelja koji jse u međuvremenu zamonašio. Kralj je podvrgao
sebi njegovu važnu pograničnu oblast. Posle toga je naročitu pažnju obratio Albaniji tako da je u junu
1343. Kroja, bila u njegovoj vlasti. Kantakuzin je ratovao i opet pod Serom, bez moći da ga osvoji, a
srpski vojnici nisu bili skloni da slušaju njegove komande pa se on počeo nelagodno osećati među Srbima.
Sumnja se naročito pojačala kada je zauzeo Ber na koji je od ranije Dušan računao, a verovatno je znao i
za poruke iz Carigrada.
Zbog svega toga Kantakuzin se reši da napusti Srbe i potraži sreću na drugoj strani. Na kraljev poziv da
dođe na nove pregovore, nije se hteo odazvati. To onda izazva Dušana da pođe na nj. Da ne bi došao među
dva neprijatelja, Kantakuzin se brzo povukao u Ber. Prirodna je stvar da je posle svega toga došlo lako do
sporazuma između Dušana i carice Ane. Da bi sporazum postao čvršći, bi ugovori se dinastijski brak
šestogodišnjeg kraljevića Uroša sa sestrom mladog cara Jovana Paleologa.
Kantakuzin se beše našao u vrlo teškom položaju pa se okrenuo Turcima. Protiv njih tražila je Vizantija
baš ove godine, pomoć mletačke flote (1343). Omar, ajdinski emir brzo se odazva vapaju ugroženog. Turci
s Omarom i sa svojom velikom flotom čamaca izbiše nenadano na ušće Vardara. S Kantakuzinom zajedno
pokušaše uzalud nov napad na Solun. Ujedinjena hrišćanska flota Mlečića, rodoskih vitezova i kiparskog
kralja, uništi kod Halkidike turske lađe. Turci, odsečeni od svoje baze, nađoše se na muci. Kralj Dušan,
koji je za to vreme osvajao po Albaniji i Makedoniji posla protiv tih Turaka svoga vojvodu Preljuba, s
teškom konjicom. Kod Stefanijane dođe do sukoba, ali na prevaru se Turci dočepavše srpskih konja i
pobegoše nanevši im nešto štete u ljudstvu. Za vreme tih borbi u Trakiji, češće se pominje neki vojvoda
Momčilo, verovatno jedan od avaturističkih junaka tog doba koji je kao gerilac služio i Srbima i Grcima
delujući uglavnom u Rodopi i po južnoj Makedoniji. On je u jednom periodu bio na strani Kantakuzina, a
zatim je pokušao da deluje potpuno samostalno (1344). Vodio je jedinicu jedinicom od 5000 pešaka i 300
konjanika i kao takav bio je značajan faktor u tom delu, pa je i carica Ana pokušala da ga pridobije za
sebe. Kada je napao Kantakuzinove turske saveznike pa i njega samog ozlojeđeni Turci, zajedno s
Kantakuzinom, napadoše ga nepoštedno. Momčilo je tražio skloništa u tvrdom primorskom gradu
Periteorionu, ali ga grčki stanovnici nisu hteli primiti pa je nespreman morao primiti borbu u kojoj je sa
svojim saborcima poginuo. Epska pesma srpska prenela je tog rodopskog vojvodu u hercegovački Pirlitor
i dala o njemu i njegovom krilatom Jabučilu jednu od najlepših svojih tvorevina.
Dok se Kantakuzin bavio na istoku, zauzimao je Dušan zapadne delove Balkanskog poluostrva i južnu
Makedoniju (1345). Uzeo je i Ber, Kantakuzinovu bazu u tom kraju. Neosvojiv za Srbe ostade bedemima
dobro opasani i uporno branjeni Solun. Uspesi koje je kralj postigao od 1331. do 1345. behu doista veliki.
Na Balkanu Dušan nije imao takmaca. Fizički veći od svih ljudi, on je to bio i kao vladar balkanskog
područja. Prema Srbiji sve su druge države išle u drugi i treći red. Bugarska se privijala uza nj, Vizantija
se hvatala za njegov skut, Bosna ga se bojala, a Dušan oseća svoju snagu i prevlast Srbije. Zato je došao

54
na ideju da postane gospodar Carigrada te da na ruševinama trule Vizantije podigne moćno carstvo
jednog mladog, poletnog i snažnog naroda. U starom Seru Dušan stvara odluku da proglasi Srpsko
Carstvo. Već januara 1346. polazi njegovo poslanstvo u Mletke, da prijateljsku Republiku obavesti o
njegovoj nameri i da joj ponudi savez. Taj savez s Mlecima Dušanu je trebao najviše radi flote bez koje je
bilo nemoguće potpuno opsesti i savladati Carigrad. Mleci nisu pristajali na tu ponudu; jedno stoga što su
u to vreme ratovali s Mađarima, a drugo što im nije išlo u račun da se slaba vlada Vizantije zameni
vladom jedne mlade i jake države.
Za svečani čin careva krunisanja kojim se trebao obeležiti vrhunaca srpske države, sjajni uspeh
generacijama planski pribirane i razvijane narodne energije, činjene su velike pripreme. Uz cara je trebao
postojati i patrijarh; uz carstvo i inače treba da bude patrijaršija. Nije se moglo računati na carigradskog
patrijarha, a na bugarskog se nije htelo računati. Za patrijarha srpskog Dušan bi proglašen, uz saglasnost
Dušanu potčinjenih crkvenih velkodostojnika, arhiepiskop Janjićij, Dušanov dobri saradnik. Proglas,
prema tom, nije bio strogo kanonski. Radi toga i radi političkog karaktera čitavog akta bacila je posle
Carigradska patrijaršija prokletstvo na novu srpsku crkvenu tekovinu i prekinula s njom veze.
Na krunisanje Dušanovo u Skoplju skupila se sva gospoda srpska, svetovna i crkvena. Osim srpskog
patrijarha našao se tu i bugarski, a beše mnogo episkopa i crnorizaca, naročito iz Svete Gore. Dubrovačka
Republika poslala je naročito izaslanstvo s bogatim poklonima. Na Vaskrs, 16. aprila 1346, krunisan je
Dušan za cara, a njegov sin, devetogodišnji Uroš, za kralja. Srbija je postala Carevina s ambicijom da
zameni upola slomljenu Vizantiju što se vidi i iz titule Dušanove koja ga označava kao "cara Srbljem i
Grkom" i njegova izreka da mu je Bogorodica pomogla da "kraljuje velikim i slavnim gradovima grčkim
i da bude nastavnik velikim i svetim carevima grčkim". S tom ambicijom Srbija je uzela na se i izvesne
tradicije, ustanove i likove carigradske imperije, koji su smatrani kao atribut i nasleđe carskog
dostojanstva. U Carigradu je gledan ideal carstva, carski grad po prevoshodstvu. Stoga su tradicije tog
grada, vrlo ponosnog na svoj prestonički položaj, bile primane od svih suseda s nesumnjivim respektom.
Postavši car, Dušan je nagradio sve svoje važnije saradnike. Kako se sam popeo u činu, po vizantijskom
uzoru, tako je po istom obrascu unapredio i njih. Sem pojedinih lica, car je obdario i mnoge crkve i
manastire. Ovom je prilikom, najverovatnije, skopljanska mitropolija odlikovana da bude prvoprestona.
Car je inače poklanjao veliku pažnju crkvi znajući da je ona jedina sjedinjujuća snaga sa kojom može da
ostvari kontakt sa grčkim podanicima. Naročito je pomagao svetogorske monahe čije je manastire lično
pohodio i bogato darovaom (1347/48). Tamo su mu, ipak, nesumnjivo zamerali, što je popustio upornoj
carici Jeleni da i nju povede sa sobom i da prekrši staro osveštano pravilo Svete Gore, da na njeno tle,
među monahe, ne sme kročiti ženska noga. Uskoro je godišnji prihod koji je Dubrovnik plaćao za Ston
ustupio jerusalimskom manastiru Sv. Arhanđela. Arhanđelima je Dušan posvetio i svoj manastir na
Bistrici više Prizrena, hoteći da se zahvali arhanđelu Mihailu za ozdravljenje od bolesti. Crkvu, posvećenu
istim "vojvodama nebeskih sila", on je počeo zidati u proleće 1348. godine, a dovršio je 1352. Ona je, na
žalost, srušena gotovo do temelja; nedavno izvršena iskopavanja sa pronalaskom raskošne ornamentike i
skupog materijala upotrebljenog mermera daju samo jednostran nagoveštaj o stilu i vrednosti te
zadužbine.
Kada se car Dušan proglasio za cara, čemu je prethodilo uzdizanje Srpske crkve u rang patrijaršije,
Skopska arhiepiskopija je postala prvo prestona mitropolija, a zatečeni arhijerej Jovan je postao prvi
prvoprestolni mitropolit. Sedište mu je bilo u manastiru Presvete Bogorodice Trojeručice u Skoplju. On je
poznat i po jednoj plaštanici koja se čuva u Hilandaru, akoju je on darovao svojoj rezidenciji, docnije
potpuno razorenoj od Turaka (1392). Tom prilikom je i zadužbina despota Jovana, manastir Svetoga
arhistratega Mihahaila uzdignut od igumanije na episkopstvo, a prvi ep. zletovki koji nam je poznat zvao
se takođe Jovan. NJegov portret je naslikan u pripravi manastira lesnova (1349). Nije se dugo zadržao na
katedri zletovskih episkopa.
Na glas da se Dušan dao krunisati za cara Kantakuzin je to i sam učinio i to pet nedelja docnije
blagoslovom jerusalimskog patrijarha. Tražeći saveznike na sve strane obratio se silnom Orhanu, vođi
Osmanlija davši mu čak i svoju kćer za ženu. Pomagan od Turaka, on popravlja svoj položaj; pa je čak
mnjenje Carigrada se okrenulo u njegovu korist. Svet je bio sit građanskog rata, a plašile su ga i ambicije
nove srpske carevine. Kantakuzinova stranka verovala je u njegove sposobnosti i htela je da mu,

55
kompromisom sa zakonitim carem, obezbedi vlast i uticaj u državi. Oni mu otvoriše kapije prestonice.
Kantakuzin bi krunisan ponovo za cara i data mu je vlast da deset godina caruje sam u ime mladog cara,
koji će postati njegov zet, a da posle toga caruju zajedno. To izmirenje nije popravilo položaj Vizantije.
Iznurena zemlja prema Dušanovoj Srbiji je predstavljala, kako tačno kaže H. Gelcer, silu trećeg reda.
Zapovednik Vizantije prema Srbima bi Matija Kantakuzin, sin Jovanov koji je trebao da svojim
prisustvom obodri Grke pod srpskom vlašću dajući im nadu na skoro oslobođenje. Čim je učvrstio svoj
položaj u Carigradu, Kantakuzin zahvaljuje Dušanu za učinjene usluge i traži povraćaj gradova. Dušan je
to odbio i dao tim priliku carigradskoj vladi da pokuša novu ratnu sreću. Pomagan od Orhanovih Turaka
Matija napade Srbe na istočnoj granici, oko Kavale. U tim borbama grčko stanovništvo stradalo je više od
Turaka, željnih plen nego od samih Srba. Sam pohod grčki ne donese za saveznike nikakav uspeh, ali
problem je napravio novi ugarski vladar Lajoš (16.07.1342) koji je poseo Mačvu i uzeo tvrde gradove
Beograd i Golubac; a na zapadu, u Dalmaciji, beše počeo dugu borbu s Mlecima za posed Dalmacije.
Zbog toga je približavanje između Dušana i Mletačke Republike došlo gotovo samo od sebe. Tom savezu
se želeo pridružiti i bosanski ban, ali Dušanovi uslovi ga vratiše Mađarima. Kada se Dušan izmirio sa
Mađarima (1346), ban beše u veoma nezahvalno položaju pa je preko Mlečana težio da se približi Dušanu
mada ipak utvrđuje gradove za slučaj eventualnog sukoba.
Smrt carskog namesnika za Tesaliju i Epir olakšala je Dušnovo pripajanje ovih teritorija, vojvoda Preljub
bi postavljen za carskog namesnika u Tesaliji; Albaniju, s Valonom i Beratom, dobi carev šurak Jovan
Asen, a Epir carev polubrat Simeon. Na čitavom zapadu Balkana, jedini Drač beše još ostao u vlasti
napuljskog dvora. Puna Dušanova titula glasi: "Ja u Hrista Boga blagoverni i Bogom postavljeni Stefan,
car svima Srbima i Grcima i zapadnoj strani, to jest Albaniji, i Pomoriju i svemu Disu (Zapadu)" (1348).
U osvojenim oblastima Dušan je provodio dosta primetnu antigrčku politiku i otvoreno stajući na stranu
Arbanasa. Car Andronik III uzalud je pokušavao da spreči ekspanzivni proces Arbanasa u Epiru i
Tesaliji. Razumljivo je po tom, što su Arnauti tražili potpore kod Srba i u njihovom pohodu uzeli učešće
(1348). Srbi su Albancima za to davali znatne povlastice, naročito glavarima. Dušanova politika na južnoj
granici Makedonije bila je u tom da nju obezbedi za Srbe. Kao nekad sv. Sava, on potiskuje grčke crkvene
velikodostojnike i dovodi Srbe. Tako je na najvažnije mesto, za mitropolita u Ser, doveo učenog igumana
Arhanđelova manastira kod Prizrena Jakova, s namerom da tu razvije svoju slovensku crkveno-
prosvetnu aktivnost. S Kosova pokreće u Ohrid, ugledne i odane Brankoviće. Uglješa Mrnjavčević počeo
je svoju državnu službu u Trebinju, pa posle u Prilepu. Župan Vojihna, koji se pominje u severnoj Srbiji
kao pristalica kralja Vladislava (1323), biće po svoj prilici onaj ćesar Vojihna, koji dobija na upravu
Dramu. Nije nimalo slučajno što Dušan upućuje baš na tu stranu svoje najuglednije i najsposobnije
velikaše jer je želeo da granica bude pod upravom njemu najodanijih ljudi. LJude tamo trebalo je
zadobijati i autoritetom i pravednošću.
Dušan u svojoj politici nije bio prek. Vodio je obzira o grčkoj kulturi, a u osvojenom Epiru postavio je za
namesnika polubrata Simeona, koji je bio, po majci, grčkog porekla. Dušan je imao u svojoj službi dosta
grčkih plemića. Kefalije u Seru bile su gotovo redovno Grci. Nićifor Grigora čak ističe da je Dušan, kao
car, vidno promenio svoj stav "po običajima Romeja" i da je za Srbiju, od Dunava do Skoplja, ostavio
stare uredbe i običaje, a da je za nove oblasti uveo lično upravu po starom rimsko-vizantijskom pravu.
Ipak, mimo vizantijskih običaja, Dušan krunisao sebe za cara, a Uroša za kralja. Uroš vrši neposrednu
kraljevsku vlast u Srbiji kao zamenik svog oca, koji vrši vrhovnu vlast u čitavoj državi i neposredno
upravlja u grčkim zemljama "po rimskim zakonima". "U velikoj darovnoj povelji Hilandaru g. 1348.
Dušan jasno razlikuje dva dela svoje države: Srýblne i RomaniĐ. Ista se podela spominje još i u
međunarodnom ugovoru s Dubrovnikom 20. septembra g. 1349. Tu se svuda strogo razlikuje 'zemlja
careva i kraljeva', 'trgovi carevi i kraljevi', 'vlastelin carev i kraljev' i svaki podanik carev i kraljev. Ta
podela, izvedena pravno i teorijski, nije se mogla provesti dokraja u delo. Srpski je elemenat došao kao
pobedilac i, pored svih obzira, imao je dosta puta prilike da se istakne kao nosilac nove sile. S tim zajedno
išlo je i srpsko etničko osvajanje i jačanje nacionalne svesti kod makedonskih Slovena. Najzad, ni sam
Dušan nije bio čovek koji bi svoju vlast polovio.
Osvajajući južnu Makedoniju, Epir i Tesaliju i ulazeći sve dublje u čisto grčke oblasti, Srbi su sve više
dolazili pod uticaj grčke kulture i podlegali su joj. Od početka 14. veka počinje ta vizantizacija među

56
Srbima, najpre u najvišim krugovima. Dve Grkinje kraljice u kratkom periodu unose u Srbiju svoje
dvorske običaje, ceremonijal, neke činove, i ponešto nove materijalne kulture. Veze srpskih velikaša s
Grcima bivaju češće i neposrednije. Stevan Dečanski proveo je sedam godina u Carigradu sa sinom
Dušanom koji je najlepše detinjstvo proživeo tu i primio, ne samo izvesne utiske, nego i dosta navika, a
Srbija je davala često skloništa znatnijim grčkim izbeglicama. Od Dušanova vremena, stvaranjem
carstva, grčki uticaj postaje još življi; sam srpski dvor oponašao je neposredno Carigrad. Jačanju tog
uticaja pomagala je znatno i crkva koja je bila sva, od svog početka, organizovana po grčkim obrascima.
Mlečići, koji su predviđali skori rat s Mađarima i Đenovljanima želeli su da imaju potpore kod Dušana,
pa su se zalagali za mir između njega i Vizantije i njega i Bosne. Ipak, car je ostao tvrd i stavu i prema
Vizantiji i prema Bosni, dok je samim Mlečanima potvrdio povlastice. On je čak smatrao da i Mleci
trebaju ući u rat sa Vizantijom i da mu pomognu u osvajanju Carigrada, ali oni to odbiše.
Česti pljačkaši upadi iz Bosne na teritoriju carstva dovedoše do rata, iako su se i Dušan i Republika
pokazali mnogo dobro volje (1350). Silnim prodorom Dušan je prodro u Bosnu i poharao je, ali je bio
prinuđen da krene opet na jug zbog akcije koju su pokrenuli Vizantijci. Položaj na jugu Makedonije beše
se doista za Srbe naglo pogoršao. U Solunu beše se stvorila jedna dosta jaka stranka, pod vođstvom
Andrije Paleologa, koja je radila za Srbe koji je sada morao da prebegne Srbima. Grci su lako osvojili
Ber, a verovatno da je tu bilo i izdaje jer je Kantakuzen koristio svoja poznanstva u redovima srpskih
vojskovođa i plemića.
Iznenadna pojava cara Dušana pred Solunom pomrsila je planove Vizantije koja odmah ponudi
pregovore. Na kapijama grada sastala su se tri cara, oba grčka i srpski. Dušan je obasuo Kantakuzina
prekorima radi nezahvalnosti, izvršenog napada i saveza s Turcima, ukazujući da je on uzurpator onoga
što pripada Paleologu, a da za to optužuje Srbe. Kantakuzin je bio blaži i gledao je da "izdiplomatiše"
Dušana. On je priznavao Dušanovu velikodušnost prema sebi ali je, branio grčko pravo na njihove
oblasti. Nije on nikada mislio da za svoj spas žrtvuje najkrupnije interese svoje otadžbine izražavajući
sumnju u iskrenost Dušanovog postupanja sa njim. Naglašvao je da ovo nije rat za okupaciju srpskih, već
za povratak grčkih teritorija. Kantakuzinu se činilo da je njegovo razlaganje imalo utiska. Dušan je s
početka tražio povraćaj onoga što mu je oduzeto poslednjom ofanzivom, ali je kasnije pokazao spremnost
da popustio. Drugog dana raspoloženje na obe strane bilo vedrije. Kantakuzin tvrdi da je Dušanovu
popustljivost pokolebalo držanje njegovih protivnika (cara Paleologa). Dušan je čak i ako je prihvatio
sporazum lako promenio odluku. Sutradan, njegovi vesnici objavili su Kantakuzinu prekid pregovora i
objavu rata. Do nove borbe između Kantakuzina i Dušana pod samim Solunom nije došlo, jer je Dušan
krenuo da povrati oduzete mu gradove to je uskoro i uspeo. Prilikom zauzeća Vodena Dušan je vrlo oštro
postupio prema Grcima koji su ga izneverili.
Dušan se posle ovih događaja mogao jasno uveriti, da je njegov jedini oslonac u srpskom i slovenskom
elementu Makedonije. Revizija dotadašnje politike svela se, uglavnom, na lične promene i kazne; dok su,
u stvari, trebale biti izvršene mnogo korenitije izmene. Ekspanzija srpske snage bila je očevidno na štetu
njene solidnosti, trebalo je obezbediti i priljubiti bliža područja, pre svega Makedoniju. Od ovog vremena
Dušan svoju energiju zbira da bi izvršio još jedan, konačan, obračun s Vizantijom. Da to što sigurnije
postigne, namerava da ukloni s Balkana opasne grčke saveznike. Turci su predstavljali već tada snagu
koja nije slutila na dobro. U Maloj Aziji njihovo sistematsko prodiranje lišilo je Grke njihovih glavnih
gradova i bogatih oblasti. Kad su prvi veći odredi Orkanovi stigli u Carigrad, svet ih je tamo dočekao s
radosnim klicanjem jer su ti pomoćnici predstavljali stvarnu snagu. Da su ti pomoćnici bili ponekad
daleko do toga da služe kao prosto oruđe Grcima, videlo se već dosad u više prilika. Turci su pokazali
pravi interes za Evropu tek odonda otkad su tamo bili pozvani. NJihovi prvi odredi buili su obične
pomoćne čete; ali vrlo brzo te pomoćne čete postaju neka vrsta izvidnica. Turci su videli kako stoje stvari,
kakva je snaga njihovih grčkih poslodavaca i kako je bogat plen kome se mogu nadati, pa su se lako
odlučili za akciju.
Dušan namisli da turske čete ili primami na svoju stranu ili da ih odvrati od pomaganja Vizantije pa je
zato čak, prema nekim izvorima, sultanu ponudio kćer za ženu. Sultan je srpsko poslanstvo lepo primio i
otpratio ga s darovima, ali ono nije dospelo da se zdravo i čitavo vrati u Srbiju jer ih je presrela grčka
četa. To je veoma ogorčilo Turke i samo je veliko uniženje Kantakuzinovo moglo je da smiri Orkana.

57
Dušan je svakako išao za tim da Vizantiju sasvim osami i da je onda savlada bez težih napora. Grci su
dobro osećali da im je turska pomoć, iako po skupu cenu, tada bila glavno sredstvo da koliko-toliko
zaustave srpski nalet. U tom tako teškom položaju, Vizantiji nimalo nije trebao rat s Đenovom u koji se
uplela. Taj rat imao je i za Dušana izvesnih nezgoda. Rat je opredelio Mlečane da uzmu stranu Vizantije i
posreduju između nje i Bugarske. Dušan je upotrebio sav svoj uticaj da te veze, liši krupnijeg političkog
značaja; ali je, za svaki slučaj, ugovorio s Dubrovčanima da ne izvoze i ne prodaju oružje u Bugarsku. U
pregovorima je učestvovala i carica Jeline pokušavajući da organizuje novi dinastijski brak sa bugarskim
dvorom. Tako bi ova tri carska dvora došla u tesnu porodičnu vezu, a Dušan bi u tom porodičnom savezu
imao glavnu reč.
U velikoj pomorskoj bici pred Carigradom Mlečani i Grci izgubiše od Đenovljanja (1352). Uplašen time
Kantakuzin pokuša da se izmiri s Đenovom, jer je shvatao da ne može voditi borbu na više frontova.
Sukob s carem Jovanom beše ponovo počinjao. Da se osigura za nove sukobe Kantakuzin ponudi Turcima
grad Čimpe na Galipolju. Ovi su primili ponudu i prešli su u Evropu dobivši time uporište na novom
kontinentu (1352). Taj prelazak, ako i nije bio zavojevački, s većim planom, nije ipak bio slučajan. Nemoć
i strasno slepilo političkoga suparništva vodili su Turcima ruku i pokazivali im put. Car Jovan, videći
pripreme Kantakuzinove, obrati se za pomoć srpskom i bugarskom caru poslavši Dušanu brata Mihaila
što najbolje pokazuje značaj Dušanov. Dušan se odazvao tom pozivu. Odazvali su se i Bugari. Blizu
gradića Empitija dođe do borbe s Turcima. Bolja i okretnija turska konjica savlada umorne Srbe, dok
Bugari pobegoše, a Grci padoše u plen. Ta bitka rešila je borbu. Kao pobednik Kantakuzin proglasi da
svog zeta lišava prestola. Car Jovan se povuče u Solun.
Pritisak Turaka osećao se sve više, a od njih je uskoro stradao i saveznik i protivnik. Neprijatelji
Kantakuzinovi bacali su opravdano krivicu za tu napast na njega. Kantakuzin je i sam uviđao da mu novi
saveznici počinju postajati opasan teret i bezuspešno pokuša da ih se oslobodi. Strahovit zemljotres u
Trakiji Turci su iskoristili da zauzmu poguđeno i otustošeno područje (mart, 1354). Zemlja je bila odmah
podeljena u spahiluke i uvedene su turske vlasti. Uzimanje zemlje i poseda izvršeno je nasilno, bez mnogo
obzira prema stradalnicima. Dolazak Turaka u Evropu doneo je opasan elemenat za njenu bezbednost.
Silni Orkan beše stvorio od njih odličnu vojničku snagu i političkog činioca prvorazrednog značaja.
Smatrati Turke ovog vremena kao proste pljačkaške je pogrešno. Kod njih je vladala jedna volja koja je
dobro znala šta hoće i imala širi interes. Pored Orkana delovao je i njegov brat Alaedin kao veliki vezir.
Taj čovek bio se u mladosti povukao od sveta, ali se posle vratio na bratov dvor i tu živo radio na
organizovanju nove države. Naročitu je pažnju posvetio finansijama počinjući kovanje novca (1328).
Samo državno uređenje u mladoj turskoj državi bilo je u osnovi demokratsko: svaki čovek od vrednosti
mogao je slobodno napred. Vrednost se ljudi cenila ponajviše po vojničkim vrlinama.
Opasnost od Turaka opazili su dosta rano svi susedi. Gomile begunaca su sa užasom pričali o turskoj
najezdi. Na Kantakuzina se diže opšta povika i gnev. On postade jedna od najnepopularnijih ličnosti. On
sam uviđao je pogrešku, ali kasno. Zauzevši Galipolje, Turci su na njegove proteste s ironijom odgovarali
da oni nisu prekršili ugovor; oni su samo poseli mesta potpuno napuštena. Uzbuđena masa u prestonici,
nezadovoljna Kantakuzinom, poče prilaziti u redove stranke mladog cara Jovana. Još ove iste godine,
novembra, uspeše careve pristalice da Jovana dovedu u Carigrad i sruše Kantakuzina. Osećajući se kriv i
odgovoran, Kantakuzin ne pokuša nov vojnički otpor, nego se pomiri sa svojim novim monaškim činom,
koji je značio odricanje od svake svetske sujete. Kao monah Joasaf predavši se bogoslovskim studijama i
pisanju istorije svoga vremena, Kantakuzin je umro u dubokoj starosti 1383. godine.
Zauzevši Galipolje Turci počeše da šire svoja osvajanja, približivši se samom Carigradu (1354). Oni
1354/55. godine počeše provaljivati i preko bugarske granice. U sukobima s turskim odredima izgubio je
car Jovan Aleksandar dva sina, pa i Mihaila, suvladara i prestolonaslednika. Caru Dušanu je sve to
govorilio da se treba ozbiljno posveti turskom pitanju. Turci su, onom ko je mislio da ide dalje prema
Carigradu, predstavljali ako ne nesavladivu, a i opasnu prepreku. Smetali su čak i u posedu stečenog. Ako
im se za vremena ne preseče dalje ukorenjivanje u Trakiji, oni mogu dosta brzo postati ne samo vrlo
nepogodan sused i takmac za vizantijsko nasleđe. Stoga Dušan dolazi na misao da jednom većom akcijom
učini kraj njihovom zadržavanju u Evropi, ali za to su mu trebale slobodne ruke naročito udnosu na
Mađare. Trebalo je i inače pomiriti zapadni svet sa srpskom akcijom u Trakiji, kojoj bi neposredni cilj

58
bio odbijanje Turaka, a posredni posed Carigrada. Car je želeo da se u njegovoj borbi s Turcima ne nađe
na protivničkoj strani koja hrišćanska sila. Zato se Dušan rešava da se obrati papi, da mu ponudi uniju
svoje crkve s rimskom, a da ga papa prizna i proglasi "kapetanom Hrišćanstva", borcem za veru.
Dušanova verska politika do tog vremena nije bila prijateljska prema katolicima. Posle srpskih
osvajanja na jugu uticaj pravoslavnog sveštenstva se povećao. Stoga je Dušan bio zadugo čist pravoslavac
što pokazuje i njegov Zakonik. U stare prave katolike tim nije dirano, oni su mogli lično ostati u svojoj
veri. Car je samo presekao svaku katoličku propagandu na štetu pravoslavlja i dao je punu zaštitu veri. S
katoličke strane bilo je pokušaja da se car privuče zapadnoj crkvi od strane pape Klimenta VI. On bio je
nezadovoljan Dušanovom crkvenom politikom i tražio je veće slobode za katolike. Postoji mišljenje da je
još tada papa nameravao da pomoću češkog kralja Karla IV i u Češkoj bolje obrazovanih slovenskih
kaluđera "postigne željeno jedinstvo vere". Stoga da je Karlo IV podigao glagoljaški manastir Emaus u
Pragu. Početkom 1347. došla je u Rim od skadarskog episkopa vest o Dušanovoj sklonosti za uniju koja je
izazvala živu aktivnost. Pisano je odmah najvažnijim katoličkim opštinama Srbije i nekim uglednim
licima. Naročito se mnogo polagalo na uticajnog Kotoranina, Nikolu Buću, carevog protovestijara, i
glavnog finansijskog stručnjaka. Te su vesti, izgleda, bile nedovoljno proverene. Kad papine prijateljske
poruke i pozivi nisu pomagali, prešlo se na pretnje (1350). Pozivani su ugarski kralj, Mleci i veliki majstor
Jovanovskog reda da efikasnijim merama utiču na srpskog cara. Sve to nije pomoglo; na ove poslednje
pozive nije se niko ni odazvao. Dušan je bio protivnik katolika i njihove propagande ponajviše među
Albancima.
Kad se kralj Lajoš oslobodio sukoba sa Napuljem počeo je veće pripreme za svoju novu balkansku
politiku. Ušao je s Đenovom u savez protiv Mletaka (1352), a u julu 1353. oženio se Jelisavetom, kćerkom
bosanskoga bana Stevana II vezujućitime njega za sebe. NJegovo neprijateljsko raspoloženje prema
Srbima postade javna stvar što je navelo Dušana da se približi Rimu (1354. god). U Avinjonu je papa bio
Inoćentije VI kome je u leto te godinee stiglo carevo poslanstvo, noseći carevo pismeno obećanje da će
prići zapadnoj crkvi i uslove pod kojima bi on to bio voljan učiniti. Poslanstvo se čak zaklelo da su
Dušanove namere iskrene, ali odgovor nije bio očekivan. Papa je, istina, ljubazno odgovorio 29. avgusta,
ali u tom odgovoru on cara nije nazvao carem, nego kraljem. Posle, papini legati otezali su odlazak za
Srbiju; samo poslanstvo dobilo je propratno pismo tek na Badnji dan 1354. Glavna ličnost poslanstva beše
učeni Francuz, padski biskup Petar Toma. Na putu za Srbiju biskup Petar se sastao u Pizi s češkim
kraljem, koji je išao u Rim da se kruniše za nemačkog cara. Iz Pize uputio je Karlo, jedno vrlo važno
pismo caru Dušanu, "našem u Hristu najmilijem bratu". Kralj se raduje carevoj želji da pristupi
sjedinjenju crkava, koje će biti olakšano tim, što će se u bogosluženju moći zadržati slovenski jezik koji
naziva plemenitim i smatra za važnu vezu između slovenskih vladara. Obećao je pomoć Dušanu u daljim
osvajanjima na jugu ukoliko ovaj istraje u pokazanoj nameri, ali je Dušan od toga odustao zbog napada
ugarskog vladara koji mu je pokazao da mu prilazak kuriji nije doneo koristi, a znao je da bi mogao dosta
da šteti. NJemu unija nije bila potrebna iz verskih razloga nego iz neposrednih praktično-političkih
razloga, a uvideo je da oni nisu ispunjeni. Kralj Lajoš upao je u Srbiju u leto 1354. Da ga suzbije, Dušan
je krenuo na sever i u avgustu već se nalazio pod Rudnikom, u Brusnici.
Car je pozvao patrijarha Janićija u Žiču, da se s njim posavetuje. Patrijarh se tu razboleo i na povratku u
Peć umro je u Polumiru na Ibru. Posle Dušanovog dolaska ugarska je ofanziva zaustavljena. Lajoševa
vojska stradala je i od neke zaraze. Dušan nije mogao da preduzima jače mere jer je žurio na jug, gde su
se događale stvari od presudnog značaja, a možda i stoga što nije hteo d izaziva Mađare na osvetne borbe.
LJut zbog ovog ugarskog napada, Dušan nije hteo da skriva svoje ogorčenje pred papinim izaslanstvom
(mart 1355). Papine poslanike dočekao je oholo i dao im je odmah do znanja da je od lanjske godine
izmenio svoje držanje. Biograf kazuje da je zbog careve srdžbe sam biskup Petar bio u opasnosti. Kad je,
za inat biskup jedno jutro odslužio misu kojoj su prisustvovali nemački najamnici umalo nije došlo do
oružanog sukoba. Takvo držanje biskupovo uticalo je na Dušana da potpuno odustane od ranije namere.
Ozlojeđen zbog propale misije, biskup je na povratku krenuo kralju Lajošu tražeći žestok nastavak rata,
ali ovaj tog 1335. nije mogao da izvede, jer je bio u lošim odnosima sa Mletcima. Novi sukobi su se odigrali
u Bosni povodom strateki važnih gradova kloji su trebali da pripadni Dušanovoj sestri. Videći želju
Mlečana da ih dobiu, Dušan je odobrio pregovore o predaji istih.

59
Dušan se nadao da će mu unutrašnje borbe u Vizantiji (II/1354) znatno pomoći da se približi svom
davnom cilju. Mletački izveštaj iz Carigrada govorio je, da bi tamošnji građani pristali i na tuđu vlast
ukoliko bi ih ona zaštitila od azijatskog saveznika (avgust 1354). Dušanu je teško pao nov zaplet sa
Mađarima. NJegova je glavna pažnja bila na jugu. U povelji od 5. decembra 1355. imamo poslednji
pomen o njemu i njegovu radu. Dve nedelje docnije, 20. decembra, Silni Car Dušan bio je već pokojnik.
Umro je iznenada, ne zna se od čega, u najboljoj muškoj snazi, i u vreme kad je srpskoj državi i
hrišćanskom Balkanu uopšte trebala jedna centralna volja najapsolutnijih kvaliteta. Dušan je bio
sahranjen u svojoj zadužbini, u Arhanđelovom manastiru kod Prizrena. Sa njim je stara srpska država
dostigla vrhunac svoje moći postavši carevina i prva jula jugoistočne Evrope, gotovo gospodar Istočnog
Rimskog Carstva. Uz carstvo se digla i patrijaršija.
Ipak, Dušanovo delo, mada veliko i blistavo i po ukoženoj energiji snažno, nije bilo trajnih kvaliteta. Za
teret jedne imperije srpska snaga još nije dorasla, uspeh nije održan. Mlada srpska energija bila je
napregnuta preko mere i realcija je brzo nastupila. Veličina postignutog bila je varka. Srpski elemenat
obuhvatio je više nego što je mogao da asimiluje, priljubi i stvarno usvoji; on se trošio na dalekim
područjima, koja su bila van domašaja njegove kulture, rase i političkih interesa. Dok se naša snaga
trošila tamo na jugu, srpski je elemenat postupno potiskivan na zapadu, u Humu, i ugrožavan u Mačvi. Sa
novim stanovništvom grčkih oblasti, srpska država nije dobila priliv snaga za dalja dela, nego opasan
teret, koji se u svim sumnjivim situacijama pokazivao kao naš neprijatelj.
Istorijski, Dušan je radio onako kako je odgovaralo shvatanjima njegovog vremena. Nastavio je započeto
delo. Teško se bilo oteti iskušenju i ne prihvatiti plen koji se sam nudio. Tada seuspeh se cenio po veličini
osvojenoga područja, a ne po njegovu etničkom sastavu. Osvajač je tražio samo pokorne podanike. LJudi
su često verovali da je dovoljno dati samo gospodare ili upravnike svojih shvatanja i svoga plemena. Tako
je postupao i Dušan sa dovođenjem srpskih plemića i prvosveštenika na upravna mesta u novim
oblastima. On se trudio pažljivo da nove krajeve približi srpskoj matici. Dalje treba imati na umu da je
Dušan, sam jaka ličnost, verovao da se delo koje je on stvarao može održati i da odgovara doista njegovoj
snazi i snazi države koju je vodio. Nije mogao pomisliti da će s njim zajedno srušiti i njegovo delo.
Koliko se Dušan istinski trudio da svoje državno delo sredi najbolje pokazuje njegov Zakonik, jedan od
najdragocenijih kulturnih spomenika ondašnje Srbije. Stvaranje carstva nametalo je velike
administrativne i zakonodavne dužnosti. Južne oblasti njegove nove carevine odavno su navikle na pisano
grčko pravo. Srpske sudije i episkopi po grčkim gradovima morali su da se upoznaju sa tim pravom. Kao
prvi korak javlja se srpski prevod najnovijeg i najboljeg zbornika, tzv. Sintagme jeromonaha Matije
Vlastara koja obuhvata i čitavu crkvenopravnu građu Nomokanona, i vizantijsko svetovno pravo. NJezin
slovenski prevod Dušanova doba postao je brzo popularan ne samo u srpskoj, nego i u bugarskoj,
rumunskoj i ruskoj crkvi, ali je on bio suviše glomazan za svakodnevnu upotrebu pa se javlja skraćeno
izdanje na srpskom jeziku (1348). Ono je zadržalo trećinu materijala, ali su ostali svi svetovni zakoni
vizantijskih careva. Ovom skraćenom Sintagmom služile su se bez sumnje Dušanove sudije po južnim
grčkim zemljama carevine. Služili su se za agrarna pitanja takozvanim 'Zakonom Justinijana'. Ova dva
srpsko-vizantijska zbornika mogla su da se primenjuju i u severnim, srpskim krajevima carevine. Kroz
sto i pedeset godina, koje su protekle od vremena sv. Save, mogli su i Srbi u Raškoj da naviknu na mnoge
odredbe vizantijskog prava. Srpska pravna i administrativna terminologija, još pre Dušanova vremena,
pokazuje dosta uticaja vizantijskog prava koje najuspešnije ulazi u upotrebu preko crkve i njenog
zakonodavstva.
Dušan je svoj Zakonik proglasio 21. maja 1349. u Skoplju na saboru posle dugog pripremanja i
proučavanja. Dopuna objavljena je pet godina docnije, 1354. Prvi, veći, deo, sa 135 članova, prilično
sistematski poređanih, sadrži pretežno odredbe državnog i administrativnog prava, dok drugi deo nosi
karakter naknadnog dometanja, koje su izazvale neposredne potrebe. Mogu se pronaći u Zakoniku
"duboke i tako reći iskonske starine" kao i uzdizanje Zakonika iznad vladarske samovolje (članovi 171 i
172). Dušanov zakonik predstavlja značajan i iskren napor da se celo državno uređenje stavi na pravnu
osnovu i da se kod svih podanika njegove države dobije uverenje o zakonu kao ujednačavajućem činiocu
u Carevini. Kod srpskog elementa, gde je pravno osećanje čuvano gotovo samo po tradiciji, ovom
zakonodavnom radnjom razvijao se smisao za pravnu odgovornost. Dušan je grčko zakonodavstvo, kao i

60
civilizaciju, smatrao naprednijom. Dopunom iz 1345. godine on sudsko uređenje grčkih gradova proširuje
na sve gradove njegove države. Car gotovo i ne zna za nacionalne i pokrajinske razlike, nego teži da stvori
jedinstven pravni sistem.
Srbija Dušanova vremena bila je staleška država. Plemstvo i sveštenstvo bili su povlašćeni i sačinjavali su
sabor srpske zemlje. Ostalo stanovništvo, ukoliko nisu bili građani i zanatlije, behu prosti sebri koji su
sačinjavali trreći stalež. NJemu su pripadali i građani, ali sa više prava. Najveći deo sebara bio je seljak,
slobodan i zakupnik "meroph". Oni su, i jedan i drugi, bili vezani za zemlju i stajali su u izvesnim
obavezama prema vlasniku svoga sela. Zbog vojne dužnosti, koju su morali vršiti, a od koje su često bili
izuzeti ljudi na crkvenim imanjima, seljaci su bežali na ova druga, sve dok to Zakonik nije zabranio. Po
čl. 139 meroph je imao prava, ukoliko se prema njemu postupa protiv zakona, da se parniči, čak i sa
samim carem. Tačno, iako to u Zakoniku nije nigde izrično navedeno, da je postojala izvesna samouprava
samouprava. Dušanovim zakonikom, Srbija je postala pravna monarhija u punom smislu te reči.
Jačanjem svog ugleda i carske moći Dušan nije hteo da jača i vlast svoje volje ili svoje ćudi, nego je izašao
sa svečanom objavom, koja je proglasila zakonitost osnovom državnog poretka i njoj podvrgla sve vlasti, s
carskom zajedno.

Car Uroš V (Nejaki)

Car Dušan je umro još mlad i u punoj muškoj snazi, s nepunih pedeset godina, i nije dospeo da svoje
organizatorsko delo izvede dokraja. Suviše je bio u akciji i zemlji nije ostavio dovoljno vremena da se
pribere i u miru, koji jedini utiče na privikavanje redu i radu.
Uroš, sin Dušanov, rođen je posle šest godina od Dušanove ženidbe Jelenom, bugarskom princezom
(1337). Za njegovo rođenje je vezana i intimna priča o tome kako je Dušan, nemogući da ima naslednika
sa Jelenom, odlučio da se razvede od nje. Kada je to saznala ona je požurila da mu rodi naslednika, i to
baš muškog učrvšćujući time i svoj položaj na dvoru.
Dušanovi uspesi na bojnom polju krunisani su carskim vencem na Vaskrs 1346. Istovremeno je
Jelena krunisana za caricu, a mladi Uroš za kralja. Sa nepunih 19 godina, po iznenadnoj smrti cara
Dušana, na presto je stupio njegov sin Uroš V. On je trebao do ogrmomno i raznorodno carstvo održi i
učrsti u periodu velikih i brzih promena na evropskoj političkoj sceni. Međutim, on nije posedovao
vojničke sposobnosti svoga oca, iako je još za njegovog života i sa njim učestvovao u vojnim pohodima
(Dušanov pohod protiv bosanskog bana, 1350). Do kraja života, on je ostao posmatrač krupnih događaja
koji su se oko njega dešavali. Nije bio ni dobar vojnik, ni mudar državnik. Narodno predanje dalo mu je
odavno naziv Nejakog. Savremeni srpski letopisi, koji su o njemu pisali s vidljivim saučešćem, govore za
nj da je bio "po istini krasan i dostojan divljenja po izgledu", ali "mlad smislom", da je odbacivao savete
starijih, a primao i voleo savete mladih. Na fresci manastira Psače Uroš je predstavljen kao krupan čovek,
velike brade, nešto duguljasta lica, s izvesnim crtama poznatog Dušanova lika.
Još za života cara Jovana Aleksandra u Bugarskoj jedošlo do cepanja države i sam car ju je podelio da
umirio svađu u porodici. Nezadovoljni, izvesni krajevi počeše se otvoreno odmetati. Dušan je bio suviše
jaka ličnost da bi tako nešto dopustio u Srbiji, ali odmah po njegovoj smrti to se počelo dešavati. Prvi koji
je ustao da poremeti red u srpskoj državi beše Dušanov polubrat Simeon, namesnik u Epiru. Za života
Dušanova o Simeonu nema gotovo nikakvih vesti, a sada je tražio ili carsku krunu ili udeo u carovanju.
Pomoć u tom pothvatu dao mu je njegov tast, despot Jovan Komnin. Sa vojskom od kakvih 5000 ljudi
krenuo je Simeon prema severu tražeći od vlastele da ga proglasi za cara, ali njen najveći deo stade na
Uroševu stranu. U borbama, vođenim u leto 1356, stradao je naročito grad Berat, dok su u svoj Arbaniji,
a naročito u južnoj, nastali neredi i opšta nesigurnost. Srbi nisu marili Simeona kao polugrka, a Grci kao
polusrbina. Osećajući da nema Dušanove črvrste ruke želeli su da se oslobode. Potomak starih epirskih
gospodara, despot Nićifor, javi se već u proleće 1356. u Tesaliji i pozva grčke sunarodnike da mu se
pridruže u borbi. Za kratko vreme pristade uza nj sav Epir i Tesalija, a Nićifor pokuša da se sam,
neposredno, prijateljskim načinom, nagodi sa Srbima preko još uvek uticajne carice Jelene, ali sve
njegove planove presekoše Albanci. Čim je nestalo Dušana, pa se Grci osetiše nešto slobodnijima, oni
počeše da se odupiru albanskoj ekspanziji. Albanci, koji se behu ojačali pod srpskom vlašću i rešiše se na

61
krvava obračunavanja. U borbi kod Aheloja (1358. godine) pogibe despot Nićifor, a njegova vojska bi
poražena i razjurena.
Simeon je tokom leta 1357. pokušao da se izmiri sa Urošem posredstvom Dubrovačke republike.
Dubrovnik je, kao prijatelj Carevine, uzeo na sebe ulogu posrednika i u ovom sukobu između Uroša i
Simeona. Sporazum je naročito olakšao Nićiforov poraz. Simeon je, pomognut posredno od Albanaca,
mogao sad bez opasnosti da povrati svoje oblasti, a uskoro počinje sa novim borbama, opet neuspešno
(1359). Ipak, iako se nije domogao krune uspeo je da stvarno odvoji iz srpske države glavni deo grčkih
oblasti. U svojoj prestonici Trikali on je živeo kao kakav grčki dinast. U njegovim poveljama grčko ime
ide pre srpskog; on se sam potpisuje samo grčki i kao grčki princ ističe svoje poreklo od Paleologa. Sa
susednim srpskim velikašima, koje nije uspeo da pokori, stupio je u porodične veze.
Akcija Grka, posle smrti Dušanove bila je očekivana. Čim je saznao za srpske međusobice, napao je
Matija Kantakuzin, sa Turcima srpsko područje, ali mimo očekivanja, naiđe pod Serom na dobro
spremljenu srpsku vojsku, koju je vodio ćesar Vojihna. Grci i Turci biše potučeni i nagnati u beg. Sam car
Matija, da spase glavu, ali ga nađoše lovački psi. Srbi su ga predali njegovom protivniku caru Jovanu
Paleologu, po naredbi carice Jelene iako se odmah po Dušanovoj smrti zamonašila, i postala monahinja
Jelisaveta.
U to vreme završavala se duga borba Mletaka i Ugarske za posed Dalmacije, pa se očekivalo da će Lajoš
nastaviti započeto ratovanje u Srbiji (1356), ali mesto na Srbe, on vojsku okrenu protiv Mlečana da bi
potisnuo njihov uticaj na Hrvatskom i Dalmatinskom primorju. U martu 1356. uzela je ugarska vojska
Šubićev Klis. Ugarska vojska, koja se skupila u Zagrebu napala je Mlečiće na njihovom području.U samoj
Dalmaciji gradovi počeše napuštati Mlečane i prelaziti sami pod ugarsku vrhovnu vlast. Mlečani biše
prisiljeni da mole za mir. Pregovori o njemu završeni su februara 1358.. Tim mirom Mletačka Republika
odrekla se svih svojih poseda i prava na Jadranskom primorju, od Kvarnera sve do Drača. Ovom
prilikom priznala je vrhovnu vlast Ugarske i Dubrovačka Republika. Mađari su ostavili Dubrovačkoj
Republici sva njena autonomna prava; obavezali su je jedino da plaća godišnje 500 dukata. Godišnje
obaveze plaćanja Dubrovčana srpskom kralju i bosanskom banu imale su otad da se upućuju ugarskom
dvoru,. Mala Republika nastavila je, međutim, da isplaćuje i dalje svoje obaveze prema Bosni i Srbiji.
Dubrovnik je primio obavezu, da svojom flotom pomaže ugarske akcije, a Ugarska se obavezala da će
braniti taj grad. Zanimljiva i za Republiku od naročitog značaja beše kraljeva dozvola da Dubrovčani
mogu nesmetano trgovati sa Srbijom ili Mlecima, čak i onda kad se te države nalaze u sporu sa
Mađarima.
Potom, kralj Lajoš odluči da se obračuna i sa Srbijom čije je teškoće znao. Želeo je, da pomoću
dalmatinske flote, suzbije i Srbe s Primorja. Srbi nisu imali flote, a Mlečani im nisu smeli pomagati. Nije
se, međutim, uzimala dovoljno u obzir činjenica, da se sva zaleđina primorskih gradova južno od
Dubrovnika nalazila u srpskim rukama. Povod za napad s kopna dala je Mađarima borba dvojice srpskih
velikaša u severnoj Srbiji jer se jedan od njih obratio Mađarima za pomoć. U maju 1359. prešla je velika
ugarska vojska u Srbiju. Poraženi u jednoj većoj borbi, Srbi su se povlačili u svoje planine, noseći sve što
se moglo i vodeći stoku. Mađari su prodrli u Srbiju, ali verovatno ne dalje od rudničkih planina ili
Zapadne Morave. U teško prohodne srpske planine nisu se hteli upuštati. Srpski otpor iz šumom obraslih
predela, s mnogo brda i uvala, zaustavio ih je od brzih i smelih prodiranja u unutrašnjost. Stoga je čitav
taj pohod završen s relativno malim uspesima. Kralj Lajoš je kao jedinu nesumnjivu dobit imao
osiguranje poseda Mačve.
U području od Konavlja pa sve do Podrinja, vladao je srodnik i prijatelj cara Uroša, knez Vojislav
Vojinović. Ovaj je pažljivo pratio uspehe Mađara u Dalmaciji, znajući da će doći na red Srbi. Zbog toga
što je Dubrovnik priznao vrhovnu vlast ugarsku, Srbi su počeli da zaziru i od svog starog primorskog
prijatelja i ubrzo njihovi odnosi ne samo da hladne nego postaju čak i neprijateljski, naročitoposle
ugarske agresije na Srbiju. Uskoro počeše i neprijateljstva, ali se, izgleda posredstvom župana Sanka
Miltenovića, za izvesno vreme smire. Kad su Mađari 1359. godine udarili ponovo na Srbiju i negde kod
Rudnika potukli srpsku vojsku, Dubrovčani upustiše svoje ljude u Konavlje i Trebinje, i primiše u svoj
grad neka lica koja su pljačkala. Knez Vojislav nije odgovorio neprijateljstvom, nego je tražio naknadu i
predaju krivaca. Kad Dubrovčani, počeše odgovarati prevrtljivo, krenu Vojislav na njih i opleni Reku,

62
Rožat i Šumet; zapleni jedan dubrovački karavan i sam lično krenu u blizinu Dubrovnika. Pretio je
otvoreno da hoće da povrati ponovo Ston humskoj državi.
Dubrovačka Republika pokuša da kneza nekako smiri, ali se u isti mah obraćala na sve strane za pomoć i
zaštitu tvrdeći da je napad došao po naredbi srpskog cara te da su oni žrtva vernosti austrijskoj kruni, ali
pomoć nije stigla. NJihova trgovina stradala. Oni nađoše da je ipak najbolji način da se nagode s knezom i
to učiniše, ali mir nije bio dugotrajan, jer je ovog puta carica Jelena tražila od Dubrovnika povraćaj nekih
skupocenosti koje je čovek republike, po carevoj smrti, odneo sa dvora (1360). Republika se branila da to
traženje nije opravdano pa se carica mati se obratila knezu Vojislavu, da on ili uredi stvar ili kazni
Dubrovčane. On se odmah odazvao oslavši u Dubrobnik oštru poruku. Zabrinuta, Republika je odmah
uputila ugarskom kralju jedno pismo moleći svog zaštitnika da im otkloni opasnost, a istovremeno je
pokušala da odbrovolji i srpsku stranu. Naročito su iskoristili svadbu mladog cara Uroša, u leto 1360.
Uspeli su čak da izrade široke povlastice za svoju trgovinu po čitavom području Srpske Carevine, pa
prema tome i u oblasti kneza Vojislava. Car Uroš je uzeo za ženu Anu, kćer vlaškog kneza Aleksandra.
Jedna sestra nove carice bila je udata za sina bugarskog cara Aleksandra, a vidinskog gospodara, bratića
carice majke Uroševe koja je verovatno posredovala ovom braku.
Čim je prošla careva svadba, knez Vojislav je našao nov povod za raspru sa Dubrovčanima tražeći
deonjihove zemlje koje oni dugo držahu pod zakupom (novembr 1360). Dubrovčani su se branili time da
je zemlja u stvari njihova; da imaju za to i potvrde srpskih vladara i da oni u njoj rade već nekoliko
dobrih desetina godina. Ne dobivši od Republike povoljan odgovor, knez Vojislav naredi svom namesniku
da počne neprijateljstva, a ovaj posluša (januar 1361). Videvši svu ozbiljnost položaja, Dubrovčani se na
sve strane stadoše spremati na otpor.
Car Uroš je ponovio u Dubrovniku majčin zahtev od prošle godine i zbog negativnog odgovora odobri
Vojislavljev borbeni stav. Kneževa vojska stigla je sve do blizu gradskih vrata samog Dubrovnika, a
razjareni Dubrovčani bogato uceniše glave njegovih sinova i samoga kneza. Na stranu Dubrovčana
stupiše, protiv svog vladara i protiv Vojinovića, zetska vlastela Balšići. Pošto je opustio njegovo područje,
Vojislav je napustio opsadu Dubrovnika (avgust 1361), ali time nije prekinuo ratovanje tj. četovanje po
dubovačkoj državi. Oni zbog blokade Kotora dođoše u sukob sa Mlečanima. Sva posredovanja ostadoše
bezuspešna. U neprilici, Dubrovačka Republika pokuša posle toga da se miri s Vojislavom, ali on
postavlja vrlo teške uslove. Konačno su se obraćaju samom caru Urošu koji je pokazao dobru volju i
pritiskom na kneza izdejtvovao sklapanje mirovnog ugovora (avgust 1362).
Srpska vlastela osećala je sve više da sposobnosti mladog cara ne odgovaraju trenutku i položaju. On je
otuđivao od sebe tvorce Dušanove Srbije i ljude sa državničkim iskustvom. Vlastela sama, osećajući
slabost centralne vlasti, počela je sve više da grabi vlast za sebe. U pojedinim oblastima, kao Balšići u Zeti
već 1361. godine, ona se ponaša gotovo kao samostalna gospoda i u toj težnji izaziva postepeno, ali ipak
dosta naglo, komadanje Dušanove Carevine.
Od starih srpskih oblasti prva se odvojila od zajednice Zeta-odavno najbuntovnija oblast. Sva prinčevska
odmetanja srpska u prvoj polovini 14. veka poticala su iz te oblasti. Najmoćnija porodica Zete u ovo
vreme behu Balšići, čije je poreklo romansko, odnosno vlaško. To su bila tri brata, a imali su gradove Bar
i Budvu, a može biti i Skadar. Za vreme neprijateljstva između Dubrovnika i Srbije oni vode svoju
posebnu politiku, protiv Vojislavove.. Kad je sklopljen mir u Onogoštu, oni nastavljaju rat na svoju ruku
bez obzira na to što se car lično založio da dođe do mira. U toj činjenici najbolji je dokaz koliko je carev
autoritet pao. NJihovu nasrtljivost osetili su ubrzo svi susedi. Balšići dolaze u sukob s novim albanskim
dinastom Karlom Topijom (1364), ali Đurađ Balšić dopada ropstva i Dubrovčani se u oktobru te godine
zauzimaju za nj da bude oslobođen. NJihovim posredovanjem došlo je do mira u leto 1366, koji je bio
kratka veka (nešto više od godine).
Uz cara Uroša naročito se podiže Vukašin Mrnjavčević s bratom Uglješom. Poreklo njihove porodice nije
sigurno poznato, ali bi se moglo misliti da je odnekud iz zapadnih strana, od humske ili zetske zemlje
odakle su, verovatno kao ljudi od pouzdanja cara Dušana premešten na jug države. Najstariji Vukašinov
sin Marko, najpopularniji junak narodne epske poezije svih Južnih Slovena, javlja se prvi put kao
poslanik cara Uroša u Dubrovniku (1361). Porodica je uživala poverenje oba cara, i Dušana i Uroša.
Narodno predanje govori da je Marko bio pisar na Dušanovom dvoru, a za Vukašina se tvrdi i da je bio

63
čak venčani kum Urošev. O Vukašinu nema nekog naročitog pomena sve do (1365). Ne znamo, isto tako,
ni kad on uzima u Carevini glavnu ulogu, ni zašto, ni kako. Po svoj prilici on se izdiže naročito posle smrti
despota Dejana, carskog zeta, i despota Olivera, čiji je ugled veoma veliki.
Srpske velikaše na jugu nije sasvim približila ni turska opasnost koja je postajala sve veća. Godine 1361.
pala je Dimotika, a 1363. Adrijanopolj, u koji Turci prenose svoju prestonicu. Već 1366. godine drže
Turci celu rodopsku oblast. Novi sultan Emir Murat (1362-1389) beše odlučan u nameri da tursku vlast
učvrsti u Evropi. Videći tu opasnost vizantijski car Jovan pokuša da stupi u vezu sa Srbima. On uputi, u
leto 1364, u Ser, carici monahinji, patrijarha Kalista, da nađe bazu za sporazum i zajedničku delatnost
prema Turcima. Carica je bila sklona za sporazum, ali je u tom patrijarh obolio, umre i bi sahranjen. Car
Jovan je pokušao zainteresovati za sudbinu Balkana i zapadne sile. Nešto odziva on je našao i na
ugarskom dvoru i na zapadu, ali njegova ekspedicija se okrenula i na Turke i na Bugare stvorivši novu zlu
krv. Izgleda da je sve to dalo podstreka Vukašinu da uzme vlast u svoje ruke. Lične ambicije mogao je
pravdati državnom potrebom. Ipak, nije bio potpuno bezobziran što se vidi iz toga što je uzeo ne carsku,
nego kraljevsku krununu. U Dubrovnik, novembra 1366, dolaze zajedno po dohodak poslanici i Uroševi i
Vukašinovi. U Psači su na fresci oni su izrađeni zajedno. Moglo bi se, dakle, misliti da je mogla biti neka
dvojna vlada, ali se čini da je Uroš ipak bio u dosta lošijem položaju.
Vukašin se proglasio za kralja, a njegov primer je zarazno delovao na ostale srpske velikaše (1365).
Srbija, i pored očigledne opasnosti od Turaka, počinje da se rasipa. Vukašin je skupio pod svojom vlašću
uglavnom Staru Srbiju i severnu i zapadnu Makedoniju. U svojim poveljama on nigde ne pominje svoj
odnos prema caru, a u celom svom radu ponaša se kao potpuno samostalan. NJegov brat Uglješa
proglašava se despotom u oblasti grčke Makedonije. Ne zna se kad je uzeo za ženu blagorodnu gospođu
Jefimiju, ženu izvanredno lepog umetničkog osećanja, koja je imala primetan književan dar i bila vrlo
dobra vezilja. Ona je bila kći ćesara Vojihne. Uglješa je, verovatno, dobio taj kraj posle tastove smrti, a
svoje posede raširio je delimično i na račun careve majke. Svoj položaj Vukašin se trudio da učvrsti
porodičnim vezama. Ne znamo kad se Marko venčao sa Jelenom, kćerkom na jugu moćnog vojvode
Hlapena. Svoju kćer Oliveru udao je Vukašin za Đuru Balšića. Po nekoj bliže nepoznatoj vezi bio je
kraljev srodnik i ugledni ohridski vlastelin, Ostoja Rajaković († 1379). Zahvaljujući svojoj energiji, a
donekle i tim vezama, kralj Vukašin je postao priznati gospodar cele Makedonije.
U severnoj Srbiji se isticao mladi, tek dvadesetogodišnji župan Nikola Altomanović, sinovac kneza
Vojislava Vojinovića, najpre gospodar kraja oko Rudnika. On je hteo da iskoristi i meteže u Bosni i
pomagao je odmetanje izvesnih ljudi bana Tvrtka. Dubrovačka Republika nije bila nimalo zadovoljna
novim susedom i uticala je sa svoje strane na njegove nove prijatelje da se okanu veza s njim. Tamošnji
sukobi su se razvili u pravi rat. Protiv župana Nikole ratovali su i Dubrovnik i ban Tvrtko, ali bez mnogo
uspeha. Ban je, istina, skršio svoje protivnike u Bosni, ali samog župana Nikolu nije mogao da savlada.. Pa
ni sklopljeni mir nije bio potpun i trajan (leto 1370). Župan Nikola se sve više isticao kao pravi vladar.
Od Dubrovačke Republike tražio je da se njemu isplaćuje svetodimitarski dohodak što znači da nije vodio
računa ni o caru Urošu ni o kralju Vukašinu. Odbijanje Dubrovčana dalo mu je povoda da pojača
neprijateljstva protiv njih i da im nanese osetne štete (jesen 1370). Istočni sused Altomanovićev bio je knez
Lazar Hrebeljanović.
Protiv župana Nikole spremao se u proleće 1371. opasan savez. Svi njegovi susedi, osim Brankovića sa
kojima je bio u srodstvu, imali su sukobe sa njim. Nije dovoljno jasno ko je sve uticao da se na njega digao
sam kralj Vukašin. Verovatno je Vukašin u mladom županu gledao suparnika koji mu je, već zbog svoje
velike oblasti i snage, mogao postati opasan. Možda je župan preduzimao štogod i protiv Balšića, sa
kojima se njegova oblast graničila u dugoj liniji. Oko 20. juna stigao je kralj Vukašin sa sinom Markom i
vojskom pod Skadar, odakle se spremao, s Balšićima zajedno u susret Altomanoviću. Dubrovačka
Republika bila je spremna da na svojim lađama prebaci jedan deo vojske u Altomanovićevo područje, u
Konavlje. Uravo u to vreme stigoše kralju Vukašinu glasovi o velikoj turskoj opasnosti s juga, i on morade
na brzu ruku vraćati vojsku i krenuti i sam natrag, u istočnu Makedoniju.

Kralj Vukašin

64
Kralj Vukašin je bio vojnička priroda i čovek bez mnogo obzira, dok je njegov brat Uglješa imao
intelektualnog interesa i izvesnih diplomatskih sposobnosti. Poznat je naročito kao pomagač manastira u
Svetoj Gori, obnovio je manastir Simopetru i obilato pomagao Hilandar, u kome su bili sahranjeni njegov
tast ćesar Vojihna i njegov mali sin Uglješa. Poznat je i kao pomagač Arhanđelova manastira kod
Gabrova. On živo radi da izmiri Srpsku i Grčku Crkvu, i da ostvari politički savez sa Vizantijom. U tom
poslu pomaže ga ohridski arhiepiskop Grigorije, kao i druga sveštena lica, koja su teško osećala
carigradsko prokletstvo. Uglješa se nije ustručavao da Du šanovo proglašenje carstva i patrijaršije prizna
kao nekanonično smatrajući da nema potrebe braniti ono što se imače urušava. Uostalom, i neki
savremeni srpski duhovni krugovi mislili su kao i on. Nastavljač žitija arhiepiskopa Danila daje ocenu da
je Dušanov akt bio "ne po zakonu". Uglješina pomirljivost bila je izraz nesumnjive političke potrebe
nastale usled jačanja Turske i neposredne opasnosti od njih. Od srpskih dinasta on im je prvi bio na
udarcu. NJegova pomirljivost tuma čena je u Carigradu ne toliko kao politička mudrost koliko kao
naročita slabost, i stoga su pregovori išli vrlo sporo; Grci su, naime, mislili da mogu postavljati uslove i
teže vrste. Tek u maju 1371. došlo je do konačnog objašnjenja. Vaspostavljeno je jedinstvo između obe
crkve, na štetu, Pećske patrijaršije, ali taj sporazum nije obavezivao sve Srbe nego samo podanike
Uglješine, a sem toga bio je i suviše privremen. Posle četiri meseca nestalo je i Uglješe i njegova dela;
ostalo je samo uverenje, da stvari treba dovesti u red.
Ne može se sa pouzdanošću utvrditi kako je došlo do srpskog pohoda protiv Turaka u jesen 1371, ali on
nije bio najbolje spremljen što se vidi iz dolaska kralja Vukašina pod Skadar u junu, ali sa ciljem da se
uključi i zajedničku akciju protiv Nikole Altomanovića. Ma kako kratak, taj bi pohod imao trajati
najmanje do kraja leta. S druge strane, monah Isaija piše izrično da su Vukašin i Uglješa krenuli "na
izgnanje Turaka". Ofanziva je bila srpska što pokazuje mesto sukoba koje se nalazilo izvan srpskih
teritorija. Verovatno je despot Uglješa bio obavešten o nekim dotle nenadanim turskim pripremama ili o
nekoj veoma povoljnoj prilici za napad, pa da se rešio da Srbi njih preduhitre ili da iskoriste priliku. Tako
se može objasniti nagli Vukašinov povratak i srpska ofanziva. Izgleda da je Uglješa hteo da napadne
Turke u samom Jedrenu i prodreli su do blizine tog grada, ali tu ih 26. septembra 1371. snađe strahovit
poraz. On je došao kao posledica jednog noćnog prepada, u kome su Srbi potpuno izgubili glavu. Srpski
kaluđerski letopisci prikazuju to kao Božiju kaznu za postupak Mrnjavčevića prema caru Urošu. Srpska
pogibija bila je, doista, strahovita, najbezglavija u celoj našoj prošlosti. Zapamćena je dobro i u
narodnom predanju toga kraja i u narodnoj epskoj poeziji. Mesto borbe i danas se zove Srb-sindigi, tj.
srpska pogibija; a u narodnoj frazeologiji uzrečica "odnela ga mutna Marica" podseća na tu kobnu
borbu. Narodno predanje kazuje da su Vukašin i Uglješa, kao teško ranjeni, bili poubijani posle borbe od
lakomih sluga ili namernika.
Bitka na Marici je jedan od najsudbonosnijih događaja ne samo u istoriji srpskog naroda nego i celog
Balkana. Ako i slučajan, srpski je poraz bio potpun, a Turci ga nisu odmah iskoristili jer im je veći deo
vojske bio u Maloj Aziji i nisu bili svesni kolikog je obima pobeda bila. U Makedoniji nije bilo ikog da
zadrži njihov veći nalet. Svi su bili pod utiskom strašne pogibije glavnog gospodara zemlje i najjačeg
među svima. Ovim je Turska je slomila najopasnijeg vojničkog protivnika na Balkanu; u Trakiji i
Makedoniji ona je postala neosporno glavni činilac. Put za dalja osvajanja bio je otvoren sve do Morave
na severu i Neretve na zapadu. Srbija je ovim udarcem odjednom survana u red država drugog i trećeg
reda, kojoj je posle toga nedostajala snaga nedavnog Dušanova vremena nego i vera u nju. Odmah iza
ovoga delovi dojučerašnje carevine moraju da traže naslona kod tuđih država i primaju na sebe vazalske
obaveze. Druge, one u Makedoniji, postaju turski podložnici. Od te godine počinju Turci da šire svoju
vlast nad Južnim Slovenima.
Brzo razvijena, Dušanova država brzo opala. Petnaest godina trebalo je njemu da od mladog zetskog
kralja postane moćni car, 1331-1346, a tačno petnaest godina trebalo je od njegove smrti pa do maričke
katastrofe 1355-1371. Razbijena u nekoliko malih i oblasti neujedinačenih po snazi i bez sposobnosti za
uspešan otpor prema silnim Turcima. Srbija se držala u teškom naporu još jedno stoleće, a izvesne njene
zemlje i nešto malo duže; ali, ne više kao država smelih planova za budućnost, nego kao bolesnik koji se
grčevito hvatao da očuva život.

65
Srpski poraz iskoristiše prvi Grci i još u novembru iste godine njihova je vojska ušla u Ser. Akcijom je
upravljao solunski namesnik Manojlo Paleolog, docnije car. Gde se sklonila Uglješina udovica u prvi mah
nije poznato. Pouzdano je da se tad pokaluđerila (otad nosi ime Jefimija) i da je kraj života provela sa
knjeginjom Milicom. Sahranjena je u manastiru LJubostinji.
Uskoro posle maričke bitke 4. decembra 1371, umro je i car Uroš. Docnija pričanja, kazivala su da je
kralj Vukašin lišio cara ne samo prestola nego i života. A ubio ga je, govorila su najrasprostranjenija
pričanja i narodne pesme, u lovu, na vodi, kad se car sagao da se osveži. Crkva je oglasila Uroša za
svetitelja. NJegovo telo nalazi se danas u manastiru Jasku, u Sremu. S njim je izumrla muška linija
srpskih Nemanjića. Simeonova loza držala se još neko vreme u Tesaliji, ali se njegov sin smatrao
Paleologom a ne Nemanjićem i bio je čista kaluđerska priroda. Odrekao se vlasti već 1381. i primio
monaški čin; potpuno povučen, predan knjizi i molitvi, umro je kao monah Joasaf 1423. godine. Najstariji
srpski Koporinski letopis govori sa simpatijom o ovoj grani srpske dinastije, nalazeći kako je ona "radi
naših grehova" lišena svog otačastva. S Joasafovom smrću nestalo je i nje.
Godina 1371. predstavlja jednu od najsudbonosnijih u istoriji Srbije i Balkana. Smrt trojice vladara-cara
Uroša, bugarskog cara Jovana Aleksandra i kralja Vukašina, i strahovita pogibija na Marici činili bi i
inače važne datume, ali u ovom sticaju prilika oni nagoveštavaju kobni obrt sreće hrišćanskih balkanskih
država.

66
RAŠKI VELIKI ŽUPANI DO NEMANJIĆA
I SVETORODNA LOZA NEMANJIĆA

Veliki župan, Vukan

Postavljen od strane zetskog kralja Bodina
I
I
Veliki župan, Uroš I
sin(ovac) Vukanov
I
I
__________________________________I__________________________________
I I
I I
Uroš II (Prvoslav?) Desa
veliki župan veliki župan
I
I
___________________________________________________I
I
I
I
NEMANJIĆI
I
I
Zavida,
potomak drevne plemićke porodice
iz Raške, ali sa dubokim korenima i u oblasti Zete
I
I
I
____________________________________________I_____________________________________________
______
I I I I
I I I I
Tihomir, veliki župan Stracimir Stefan Mirolsav Stefan
Nemanja
I umro posle nov. 1189 veliki knez humski veliki
župan,
I umro između 1190 i 1199 rođen 1113-
uprava
Stefan Prvoslav, župan I do 1196,
monaš.
Umro oko 1220 I umro
1199____ _______________________________I_____________________
I
I I I
I

67
 I I I
I
Topljen Andrija, Petar (?)
I
I veliki knez humski I
I umro oko 1250
I
I I I I
I I
I I
I
_________________I________
______I___________________________________________________ I
I I I I I I I
I
Petar posle 1327 Brajko Bogdan Đorđe Radoslav Vukoslava
Drago- I
I (župan) I slava I
I I _______________I_____________
I
Nikola, oženjnjen ćerkom S. Tvrtko I I
I I
Kotromanovića I (župan) Petar Andrija Slava
I
I____________________________ I
I
I I Bogdan
I
Vladislav Bogiša (župan) I
Tvrtko _______________________________I

68
NEMANJIĆI (OD VELIKOG ŽUPANA
STEFANA NEMANJE DO KRALJA MILUTINA)

STEFAN NEMANJA
(veliki župan)
I
_______________________________________________ I_________________________________
I I I I I
Vukan, veliki knez Stefan, veliki Rastko, Sava Vuka, dve neimenovan
i kralj dukljanski župan i prvovenčani monahinja kći
(umro, pre 1208) kralj raški (od 1219) Efimija (?) supruge vizan.
I umro 1228, kao monah Simon i
bugar. plem.
I I_________________________________________________________________
I
I_______________________________________________________________________________________
I Kontantin
I I I I I I Asen
(1257-77)
Đorđe, kralj, knez Stefan, kralj Dimitrije Vladin Rastko I
Ulcinja, vel. Knez Duklje župan, monah
I_____________
Duklje. Kraljevsku titulu u monaštvu David Teodosije
I
nosio i 1248. sahranjen I
I
u Sopoćanima Vratislav
I I
I Dimitrije Vratko, knez
I
(umro oko 1360)
I
I
I
I I
I
Nikola, županMilica, supruga kneza Lazara I
Hrebljanovića
I

I
I I I I
I
Stefan Radoslav, Stefan Vladislav I Predislav, u monaštvu Komina
I
rođen oko 1192; kralj kralj (1233-43); potom Sava II, ep. humski i udata prvo
I
(1228-38); umro kao monah kraljevao u primorju, arhiepiskop srpski za Dimitrija
I
Jovan (oko 1192); oženjen umro 1267 ili kasnije Proginovog, a I
ćerkom Teodora I Anđela I zatim sevasta I

69
 I I Gragura Kanona I
Desa Neimenovana kći I
Udata za omiškog kneza I
Đ. Kačića I
Stefan
Uroš I
kralj (1243-76);
oženjen
Jelenom-princezom
an-
žujske loze
I
I I I I
Stefan Dragutin kralj Stefan Uroš II Milutin Brnča neimenova
(1276-82); kralj severnih kralj (1253-1321), imao je pet kći
oblasti (1282-1316), brakova (Jelena, srpska valstelinka,
oženjen ugarskom princezom neimenovana kći sevastokratora
Katarinom, umro oko 1316 Jovana I Anđela, ugarska princeza
kao monah Teoktist Jelisaveta, bugarska princeza Ana,
I Simonida, kći vizantijskog cara
I Andronika II Paleologa).
I I
I I
I I I I I I I I__
Jelisaveta, neim. kći Katarina Margarita Ursa Urošic Stefan Vladislav I
udata za udata za P. monah kralj 1321-24 I
Stjepana Šubića Stefan I
Kotromanića I
Umrla 1331 I
__I
I
NEMANJIĆI (OD KRALJA MILUTINA DO
CARA UROŠA I-NEJAKOG)

Stefan II Uroš Milutin

_________________________________________I_________________________________________
I I I I
Stefan Uroš III Ana (Neda) Carica Stefan Konstantin
Dečanski, rođen 1275 rođena posle 1278 prtotivkralj 1321
oženjen bugarskom udata za bugarskog cara poginuo 1321.
princezom Teodorom Šišmana,
docnije se ženi Marijom umrla posle 1346
Paleolog. Sukobi sa ocem,
delimično oslepljivanje i
progonstvo (1313); povratak u Srbiju i izmirenje sa ocem
(1320); kralj (1321 ili 22-31); Sukobi sa sinom Dušanom,
osvajanje Skadra (1330-31); Umro (verovatno ubijen) 1331
I
I I I I I
Stefan Uroš IV Dušan sin Dušica Simeon Uroš Paleolog Jelena Teodora

70
Rođen oko 1288; sa 13 god po smrti polubrata cara udata za
krunisan za mladog kralja Dušana pobunio se protiv Mladena III
(1322); 1330 blista u bitci njegovog sina, cara Uroša I Šuvića
kod Velbužda; sukobi sa ocem (nejakog). Dva puta je bio I
i dolazak na kraljevski presto poražen u pokušaju da pomenutog I
1331 vladara primora na podelu carstva I
4Ženi se bugarskom princezom Jelenom I
(1332); sukobi sa Vizantijom (od 1334) Jovan Uroš Duka Paleolog
1341-smrt Andronika III i savez sa J. u monaštvu Joasaf
Kantakuzinom do 1343.
1346. priprema za proglašenje carevine;
uzdizanje srpske arhiepiskopije u rang patrijaršije; proglašenje carevine
1350-pohod na bosanskog bana koji je zauzeo Hum; Hitan povratak zbog gr. napada sa juga
1353-anatemisanje srpske patrijaršije ; 1354-Turci u Evropi; pokušaj uspostavljanja veza sa
Rimom ; neuspeh zbog ugarskog napada sa severa. Umro 1355
I
Car Uroš I (Nejaki)
rođen 1336, veren sa sestrom cara Jovana Paleologa
proglašen za mladog kralja 1346; stupanje na carski presto
i sukkobi sa stricem Simeonom Urošem Paleologom
i opasnost od Ugara čiji je kralj imenovan za vođu krstaša
protiv srbskkih šizmatika (1356); rast moći braće
Mrnjavčević (kralj Vukašin kao savladar); Umro posle
Maričke bitke (1371) bez naslednika.

71
LAZAREVIĆI I BRANKOVIĆI

Knez Lazar
Otac Lazarov, Pribac, bio je jedno vreme logotet cara Dušana, a i sam Lazar proveo je više godina u
dvorskoj. Rođen je oko 1329. god. u Prilepcu. Oženio se Milicom koja je bila potomak Vukana Nemanjića,
pa je tako stupio i posredno u veze sa vladalačkom kućom (1353). Raspad srpskog carstva mu je omogućio
da se lagano uzdiže na površinu ida stiče ugled među srpskom gospodom. Poraz braće Mrnjavčevića na
Marici mu je to uzdizanje još više omogućio. Turci tasj poraz nisu odmah iskoristili mada su
zagospodarili njihovom teritorijom preko vazalnog mladog kralja Marka. Braća Dejanovići su upravljali
istočnom Makedonijom, a severnim delom je upravljao sin kralja Vukašina , brat kraljevića Marka
Andrijaš. Na samom jugu, u Epiru je vladao-kao turski štićenik, Toma Preljubović, a u Zeti su
gospodarili braća Balšići Stracimir i Đurađ I. skopljem i oblašću na Kosovu je upravljao Vuk Branković.
Lazar je, u tom periodu, upravljao posedom koji je iranije pripadao Hrebeljanovićima, oko Novog Brda.
U Bosni je vladao Ban tvrtko, koji je bio Nemanjićki potoma i sa ovom kućom je imao bliže porodične
korene nego Lazar.
I njemu (Tvrtku) i Lazaru znatne probleme je zadajao župan Nikola Altomanić, sinovac kneza Vojislava
Vojinovića, koji je bio veoma ambiciozan i osion. On je uprvljao oblašću zapadne Srbije i često je ulazio u
sukobe sa ostalim srpskim velikašima izazivajući na sebe njihov savez. Neki podaci ukazuju da vojska
koja je učestovala u sukobu sa Turcima na Marici je prvo ima za cilj obračun sa ovim velikašom pa je tek
kasnije krenula u pomenutu bitku. Župan Nikola Altomanović ozbiljno je računao sa mogućnošću da sam
dođe na srpski presto. Posle Vukašinove pogibije on je od srpskih velikaša bio svakako najmoćniji.
NJegova oblast hvatala je od Rudnika do mora. Od kneza Lazara bio je svakako moćniji, jer je krajem
1371. ili početkom 1372. uspeo da mu preotme Rudnik. S vladarskim ambicijama u vezi biće
Altomanovićeva predusretljivost prema papi i katoličkoj crkvi. Još više pokazuje tu njegovu ambiciju
neuspela težnja da se dočepa carskog Prizrena, koji su posle Vukašinove pogibije bili poseli Balšići.
Kako je, znači, širi savez protiv Nikole Altomanića otpao knez Lazar je ušao u savez sa bosanskim banom
Tvrtkom, pa su zajedničkim snagama krenuli protiv Nikole Altomanića. njihov pohod je bio uspešan.
Moguće je da su u tome imali pomoć i ugarskih četa. Moguće je da je tada knez Lazar primio vazalne
obaveze prema ugarskoj. Obavešen o ovome župan Nikola se uplašio i počeo je i sam da traži saveznike.
Mletačka Republika izišla mu je u susret i posredovala je između njega i Balšića, ali ti pregovori nisu
doveli do nekog konkretnog rezultata. Tokom 1373. godine Altomanović je podlegao. Tolikoj sili Nikola
nije mogao odoleti. Protivnici su ga uhvatili u Užicu i predali na čuvanje Stevanu Musiću koji je mladog
župana oslepeo. Izgleda da je posle toga Altomanoviću data neka mala oblast, u kojoj je živeo. NJegove
južne oblasti - Trebinje, Konavlje i Dračevice poseli su u jesen 1373. Balšići. Ostali delovi Altomanovićeve
države podeljeni su između Tvrtka i Lazara. Rudnik i istočni deo županovih zemalja dobio je knez Lazar;
a zapadni, s Mileševom, Prijepoljem, Onogoštem, Podrinjem i Gackom dobi Tvrtko.
Posle pobede nad Nikolom Altomanićem knez Lazar postaje najmoćniji oblasni gospodar u Srba.
Kokurent mu je mogao biti samo raniji saveznik bosanski ban Tvrtko koji je i sam imao vladarske
ambicije što je jasno i pokazao kada se u Mileševi krunisao za kralja. Svestan da je Tvrtko u prisnijoj vezi
sa Nemaićkom lozom, i da bi njihovg međusobni sukob samo doneo nova slabljenja Lazar je sa Trvkom
ostao u dobrim odnosima. Istovremeno, on je oko sebe oformio plemeski savez u koji su ušli glavni
predstavnici srpskih velikaša i to na taj način što su postali lazarevi zetovi.
Čelnik Musa uzeo je Lazarevu sestru Draginju. Moćni gospodar Kosova, Skoplja i Prizrena, jedan od
starinskih velikaša Srbije, Vuk Branković, venčao se sa najstarijom Lazarevom kćerkom Marom. Umna i
književno vaspitana Jela udala se za Đorđa Stracimirovića Balšića. Druge dve kćeri udao je Lazar za
susede: jednu za bugarskog cara Šišmana, a drugu za Nikolu Garu mlađeg. Lazar je bio vrhovni
gospodin srpskih kneževa, ali samo kao starešina porodičnog saveza, čiji članovi behu njegovi zetovi Vuk i
Đorđe.

72
Da dokrajči neprijateljstvo između srpske i grčke crkve Lazar je rešio da traži izmirenje. Srpski crkveni
krugovi sve su više dizali glas da bačeno prokletstvo nije bilo bez dejstva. Čuli su se čak i glasovi koji su i
osuđivali stvaranje carstva na način kako je to Dušan izveo. Svetogorski učeni starac Isaija, sa bivšim
svetogorskim protom Teofanom i sa Nikodimom Grčićem i sa još dva iskusna monaha uzeše na sebe
zadatak da posreduju. Uspeti nije bilo teško. Grcima nije više pretila nikakva opasnost od Srba; grčke
oblasti nisu više bile u srpskim rukama i pitanje njihovih crkava i crkvenih lica nije se više postavljalo; a
sad im je pretila zajednička opasnost. Carigradski patrijarh sa sinodom priznao je Srpsku patrijaršiju
(bez vlasti nad grčkim stanovništvom) i pristao je da skine kletvu. Dvojica grčkih izaslanika došla su
potom sa srpskim pregovaračima u Prizrenu odslužila službu i izvršila izmirenje. To je bilo 1375. godine.
Od osamdesetih godina 14. veka Turci su postali aktivniji i agresivniji. Oni upadaju čak i u oblasti iznad
Šare, a njihove se čete zaleću i u zapadne oblasti sve do blizu Primorja. Ti upadi dobijaju ne samo
pljačkaški već i zastrašivački karakter. Vremenom, ta zaletanja imaju izvidnički karakter i služe kao
uvodne akcije za veće pokrete. Srpski letopisi beleže sve češće datume tih upada i sukoba, osećajući im iz
dana u dan sve veći značaj. Prvi od sukoba na granicama severne Srbije bio je godine 1380, kada je Crep
Vukoslavić suzbio Turke na Dubravnici. Istovremeno, Turci su prodirali i prema Albaniji. Hrišćanski
gospodari tih oblasti išli su im posredno na ruku svojim borbama oko pojedinih krajeva ili za vlast. Od
srpskih dinasta u Albaniji je bio aktivan jedino Balša Balšić, koji je vodio duge borbe da bi dobio Drač.
Taj vrlo borben i i nedovoljno razboriti čovek, sa velikim ambicijama, stvorio je sebi neprijatelje na više
strana pa je i pored nekih uspeha izgubio mnogo snage u trenutnim podvizima što je Turcima pokazalo da
se okrenu na tu stranu. U borbi s njima, u Musakiji, Balša je 18. septembra 1385. izgubio glavu.
Posle toga Turci ponavljaju svoje upade u severne i severozapadne oblasti. Godine 1386. Turci su osvojili
Niš. Namera im je bila da posedujući to mesto i kraj bliže prate veze između Srbije i Bugarske. Srpska
vojska razbila je Turke kod Pločnika, ali Niš nije uspela da povrati. Iste ove godine javljaju se prvi put i
turske čete u Humu. NJihov iznenadni i neobični upad izazvao je zaprepašćenje i veliku pometnju. Dve
godine potom krenula je nova turska vojska prema Humu, ali je, kao što smo već pomenuli, kod Bileće
pretrpela poraz. Porazi kod Pločnika i Bileće naterali su emira Murata na ozbiljne pripreme za borbu sa
Srbima. Mada rastrojeni i teško pogođeni porazom na Marici, Srbi su još predstavljali glavnu vojničku
silu Balkana. NJu je trebalo slomiti. Turske pripreme za napad vršene su dugo i već u februaru 1389.
znalo se za njih u Mlecima, a i u samoj Srbiji.
Knez Lazar je stvorio središte u Kruševcu. Ispred njega, prema Turcima, nalazilo se u srpskoj, njemu
podređenoj, vlasti Kosovo, koje je štitilo Srbiju s juga. On se nadao da će u savezu s Bosnom i Bugarskom
moći obezbediti svoje područje od sudbine južne srpske države. Zato počinje povlačenje srpskog
državnog središta prema severu. Knez Lazar ne nastavlja punu tradiciju nemanjićke Srbije. To pokazuje,
najpre, njegova titula, koja nije ni carska ni kraljevska; zatim, ni pokušaji, s njegove strane, da počne jače
delovanje prema južnim granicama, na račun turskih vazala Mrnjavčevića i Dejanovića; najposle,
njegovo nevezanje ni za jedan od starih bilo političkih bilo crkveno-prosvetnih centara. Činjenica je da s
njim dolazi do istorijskog izraza severna iznadkopaonička Srbija, čije je učešće u našoj istoriji bilo dotada
očevidno manje aktivno od učešća raško-kosovskog i metohijsko-zetskog. Lazareva vladavina znači
preokret u našoj prošlosti, ma koliko se stari pisci trudili da je predstave kao prirodni i unekoliko čak i
porodični nastavak nemanjićkog doba. To novo obeleženo je i stvaranjem sasvim nove prestonice,
Kruševca, i čitavog niza novih manastirsko-prosvetnih središta, Ravanice, Gornjaka, LJubostinje. Pred
opasnošću od Turaka knez Lazar je potražio pomoć kod svojih saveznika. Veliku brigu zadavalo mu je
držanje kralja Žigmunda. Ranije, Lazar je pristajao da bude ugarski vazal, ali se posle Lajoševe smrti
stavio na stranu Žigmundovih protivnika pa je imao razloga da se boji njegove osvete te se posredstvom
zeta, Nikole Gare, ponudio ponovo da mu postane vazal. Žigmund je to primio, ali do sklapanja ugovora
nije došlo, jer je već pre toga pala odluka na Kosovu.
Duga pripremanja i na srpskoj i na turskoj strani govorila su jasno da se radi o velikoj i odlučnoj borbi.
To se videlo već i po tom, što su na bojno polje krenula i oba vladara lično. U Lazarevoj vojsci jedno krilo
vodio je Vuk Branković, a drugo su sačinjavali bosanski odredi pod zapovedništvom pobednika kod
Bileće, vojvode Vlatka Vukovića. Sa Bosancima došli su u pomoć Lazaru, kao starom savezniku, i
hrvatski "krstaši", pod vođstvom Ivana Paližne-vitezovi Ivanovci. Srpski dinasti s juga nisu smeli da se u

73
ovom odlučnom času opredele za Lazara, nešto iz straha, nešto iz oskudice svesti o potrebi nacionalne
solidarnosti, a nešto i iz sebičnih interesa. Konstantin Dejanović je i ugostio tursku vojsku koja je preko
njegove oblasti polazila na Kosovo i dao joj je i svoje pomoćne čete. Ne znamo ništa pouzdano o tom kako
se u ovoj prilici držao kralj Marko.
Odlučna, legendarna borba na Kosovu bila se na Vidovdan, u utorak, 15. juna 1389. Pojedinosti o celom
toku bitke nisu nam poznate. Ne znamo čak sasvim pouzdano kad je u stvari poginuo turski sultan Murat.
Sami srpski izvori ne slažu se međusobno. Najvažniji naš pisac, Konstantin Filozof, kazuje da su jednog
srpskog plemića neki zavidnici oblagali knezu da će mu učiniti neveru. Da pokaže ko je vera taj plemić,
kome je bilo ime Miloš, u zgodnom času potrčao je Turcima pretvarajući se da hoće da se preda. Ovi mu
poverovaše i propustiše ga. Kad je došao do sultana, Miloš je hrabro kidisao i sjurio mač u Murata. Turci
su, ga, razjareni, sasekli na mestu. Drugi naš stari spomenik, Pohvala knezu Lazaru, saopštava da je
Murat poginuo posle borbe. Iz drugih domaćih izvora znamo da Miloš svoj podvig nije izvršio sam. Jedno
pismo bosanskog kralja Tvrtka pominje dvanaest plemića zaverenika, a narodna pesma dva Miloševa
pobratima Milana Toplicu i Ivana Kosančića. Ni o samom Milošu istorija ne zna nikakvih pojedinosti.
Turski izvori govore drugačije. Da ne bi izgledali suviše lakoverni i da bi svom velikom vladaru pripisali i
tu pobedu, turski pisci, svi izreda, prikazuju stvar tako, da je Murat poginuo ili posle bitke ili malo pre
njenog svršetka. Ubijen je na prevaru dok je posmatrao ishod borbe.
O samom toku borbe zna se sigurno da su Srbi u početku napredovali i da su potisli odeljenje sultanova
sina Jakuba. Vlatko Vuković sa Bosancima imao je toliko uspeha da je svom kralju, u dva maha, slao vesti
o hrišćanskoj pobedi. Dobro se držalo i krilo Vuka Brankovića. Pobedu u korist Turaka rešio je Bajazit
koji se svom snagom oborio na kneza Lazara. Glavna borba vodila se oko Mazgita i Gazi Mestana. Knez
Lazar borio se hrabro, ali turskom naletu nije mogao odoleti. U srpskoj vojsci nije bilo jedinstva komande
i povezanosti. Ranjen, on je pao Turcima u ruke i bio posečen u odmazdi za Muratovu glavu. Odeljenja i
Vuka Brankovića i Vlatka Vukovića mogla su da se spasu, jer ih Turci nisu daleko progonili. Bajazitu je
bilo preče da pogubi brata Jakuba. Narodno predanje osudilo je teško i nepravedno Vuka Brankovića,
kao da je on izdao na Kosovu najverovatnije mu stavljajući na teret kasniji sukob njegovih sinova sa
Lazarevim naslednikom Stevanom. Nije mu htelo oprostiti što na Kosovu nije našao smrt i on, uz tolike
druge vitezove "Kneza čestitoga".Knez Lazar je bio prvo sahranjen u Prištini, mošti su mu zatim prenete
u zadužbinu ravanicu.
Pogibija oba vladara i činjenica što Bajazit nije ostao u Srbiji da iskoristi pobedu, izazvala je utisak da
turska pobeda nije bila potpuna. Bosanski kralj čak je, i nekoliko nedelja kasnije, javljao prijateljima o
pobedi hrišćana. Ni u dobro obaveštenim Mlecima do kraja juna još se nije znao pravi ishod borbe. Srbi
su ga, međutim, osetili odmah. S Lazarem je izginuo cvet moravskih junaka; zemlja je ostala
obezglavljena, s jednom ženskom glavom na prestolu i još nepunoletnom Lazarevom muškom decom.
Osećalo se da za ponovljeni turski, ili ma čiji drugi, nalet ne bi bilo dovoljno otporne snage. Udar je bio i
suviše težak i činilo se da cela zemlja strahovito krvari.
Nijedan događaj naše istorije nije ostavio tako dubok i trajan utisak kao ova kosovska bitka. Narod je u
svoj dubini osetio njen sudbonosni značaj. Zgrada stare carevine skrhala se nepopravivo, i to ne samo što
je protivnik bio fizički jači, nego što smo mi bili moralno slabiji. U staroj i pozajmljenoj frazi ponavljalo
se često da nas je zlo snašlo zbog naših grehova. Malo je primera u istoriji drugih naroda da je u širokim,
pravim narodnim redovima jedan događaj bio saosećan i zapamćen tako živo i neposredno. Lazareva
pogibija je već krajem 14. veka shvatana kao svesna žrtva radi očuvanja narodne i državne slobode i
primera docnijim pokoljenjima. Nijedan naš vladar nije dobio toliko pohvalnih slova kao Lazar. Prva
žena spisatelj u našoj književnosti, monahinja Jefimija, izvezla mu je na svilenom pokrovu za njegovo telo
duboku molitvu i priznanje za učinjenu žrtvu. Bilo je i drugih pohvalnih slova.
Takva shvatanja ušla su i u široke narodne krugove. Naša narodna epska pesma nema ništa pesnički
lepše, svesrdnije osećano, i etički više pročišćeno nego što je ciklus o kosovskoj bitci. Kad je "carica"
Milica, kaže jedna pesma, uoči strahovite borbe, molila Lazara da joj od devetoro braće ostavi bar
jednog, "sestri od zakletve", on joj dozvoljava da zaustavi koga hoće. Kada sutradan Milica na gradskim
vratima zaustavlja braću redom ona uvek čuje isti junački odgovor-odgovor koji pokazuje da su svesno
krenuli u žrtvenu smrt za krst časni i slobodu zlatnu. Tako shvataju svoju dužnost svi izreda. Moralom tih

74
junaka vaspitavali su se vekovima naši naraštaji; njim je, u svojim najcrnjim danima, živeo sav narod.
Kosovska etika bila je jedna vrsta nacionalnog jevanđelja. Ono, što je govorio Mustaj-kadija iz Gorskog
vijenca na adresu Srba: "Krstu služiš, a Milošem živiš", bilo je sasvim tačno.
Iako su sveštenstvo i već tada možda izvesni elementi u narodu osetili sav zamašaj kosovske bitke,
feudalna gospoda nije naučila. Ona su i dalje gledala prvenstveno svoje interese i rukovodila se lokalnim
motivima. To je opšta pojava i u Srbiji, njenom susedstvu na Balkanu i Evropi. Feudalizam, svojim
tajnim i javnim revoltom protiv jake usredsređene vlasti utirao je put turskom osvajanju, kome je
najposle i sam pao kao žrtva Do svog prelaska na Balkan, od sredine 14. veka, Turci su stalno
napredovali pored povremenih kriza. Oni su srušili redom sve balkanske države. Turska snaga je dolazila
dobrim delom od slabosti balkanskih država i njihovih suseda. Turci nisu došli na Balkan kao osvajači,
nego kao najamnici osvajača. Tek na Balkanu njima je postalo jasno šta sve mogu postići pri stanju koje
su tu zatekli.
U balkanskim državama od druge polovine 14. veka počinje period razbijanja centralne snage i jasna
težnja za izdvajanjem posebnih oblasti što je rezultiralo stvarnim slabljenjem snage. Prema tom procesu
stajala je azijatski bezobzirna koncentracija volje i snage kod Turaka, gde se sve lično pokoravalo opštem
interesu. Balkanske države počele su da sve više osetno gube osećanje države kao celine. Turci, kao
vojnička kasta, jedinstvenu državu su smatrali jedinim prirodnim oblikom prave oganizacije. Oni nikad
nisu imali prave demokratije, nego su njihovi vladari bili apsolutni gospodari, ali među njima nije bilo ni
nasleđenih kastinskih predrasuda. Svaki čovek koji je imao sposobnosti mogao je izbiti u prve redove.
Tako su se među njima javljala takmičenja dobrih i tako je bilo istinskog poleta, a sultanova volja imala
je da odluči sve. Monoteizam verski nalazio je kao sasvim prirodan monarhistički sistem. Alah je u neku
ruku preneo vlast na zemlji na sultana, koji uzima i titulu kalifa. Kao u porodici, u kojoj je apsolutan
gospodar domaćin, tako i u državi nema podele autoriteta. Država i zemlja sultanska je svojina, a svi su
ljudi, ma koga čina, samo oruđe njegove volje. Strogost je bila čisto vojnička; bez nje, uostalom, nigde
nema pravog reda. Svoje uspehe u Maloj Aziji i u Evropi oni su postigli zahvaljujući svojoj hrabrosti i
čvrstoj disciplini.
Sultani su često sami vodili svoje vojske, ili su u njih upućivali svoje najbliže srodnike. Hteli su da im tim
uliju poverenje i pojačaju borbeni duh i da budu vojsci prisni. Tog vladarskog učestvovanja bilo je, istina,
i na hrišćanskoj strani, ali tu nije bilo onakve povezanosti koja karakteriše Turke. Pored toga u turskim
redovima nije bilo najamnika i stranaca već od detinjstva spremanih boraca. Kao ratnici Turci su izradili
svoj sistem timara. Osvojena zemlja, po pravilu sultanska, delila se kao nagrada na zijamete i timare, čiji
su vlasnici, bili dužni da, prema veličini poseda, daju određen broj vojske. Spahije i njegovi ljudi bili su
ratnici, povlašćeni stalež, dok su obrađivači zemlje, skoro isključivo hrišćani, bili raja koja je
omogućavala život novim gospodarima. Vlasnici timara bili su vojnički organizovani pod vlašću alaj-bega,
zapovednika jedne uže oblasti, a ovi pod vlašću sandžak-bega. Tim sistemom Turci su postizali dvoje: sa
velikim timarima dobijali su jednu vrstu garnizona u zemlji, a sem toga osigurali su, bar za prvo vreme, i
dosta mobilnu miliciju. Međutim, glavnu svoju snagu, ono što tada nije imala nijedna druga država u
Evropi, Turci su izradili stvaranjem janičarskog reda. Oni se nisu ženili nego su, kao prava stajaća
vojska, imali svoje kasarne i živeli s naročitim povlasticama, ali u strogom zaptu. Janičari su bili najbolja
pešadija Evrope koja se tukla bez poštede. Spahije su davali konjicu. Oni nisu nosili teške oklope i konjske
pancire i bili su stoga mnogo pokretniji i brži od hrišćanskih konjanika.

Despot Stefan Lazarević

Despot Stefan Lazarević se rodio kao sin sv. kneza Lazara i knjeginje Milice oko 1377. god. Samostalnu
vladavinu je otpočeo 1395. godine kada se knjeginja Milica povukla u manastir gde je dočekala kraj svog
zemnog života kao monahinja Jevgenija. Do tada, a od kosovskog boja on je vladao zajedno sa svojom
majkom nasledivši od poginulog mu oca titulu kneza i zemlje. Kako je zemlja bila iscrpljena pogibijom
kosovskih junaka i posledicama te bitke on je krajem 1389. godine prihvatio vazalni odnos prema
turskom sultanu Bajazitu. Tome je znatno doprinelo i to što su srpsku nesreću po kosovskom boju prvi
iskoristili Mađari.

75
Kralj Žigmund, više vitez avanturista nego državnik, je bio kivan na kneza Lazara i kralja Tvrtka što su
pomagali njegove hrvatske buntovnike i njegovog protivkandidata Ladislava Napuljskog. On je udario još
u jesen 1389. na Lazarevu udovicu, razboritu kneginju Milicu. Kao da je išao na nekakav težak i slavan
pohod, on se sam stavio na čelo vojske. Prodro je duboko, sve do srca Šumadije, u Gružu. Kneginja Milica
držala je jedno vreme da se pred opasnostima koje joj prete neće moći ni održati sa decom u Srbiji, pa je
za svaki slučaj zamolila Dubrovnik za utočište, koje su joj oni odobrili.
Bajazit, koji je brzo uspeo da se učvrsti na prestolu, nije više vojnički napadao na Srbiju i bio je voljan da
s njom sklopi mir. LJudima oko kneginje Milice, ogorčenim na Mađare, činilo se da se s Turcima lakše
nagoditi nego s njima i da je opasnost od Turaka manje neposredna. Između tadašnje Srbije i Turske
postojalo je nekoliko hrišćanskih vazalnih državica, koje su Turci tolerisali i koje bi, ako primi sličan
odnos, služile Srbiji ujedno i kao neka vrsta grudobrana. Prema Ugarskoj bila je Srbija prva na udaru i
potpuno izložena. Karakteristično je za Srbiju da je, i pored te opasnosti, primila sporazum s Turcima. Za
tu politiku nisu, istina, bili svi srpski državnici. Vuk Branković je bio pre za sporazum s Mađarima.
Srbija je primila vazalske obaveze prema Turskoj. Priznala je vrhovnu vlast turskog emira, obećavala mu
davanje pomoćne vojske za slučaj ratovanja i Milica je, uz to, morala dati i svoju najmlađu kćerku
Oliveru u sultanov harem. Sem toga, u neke gradove su ušle turske čete. S turskom pomoću Srbi su
potpuno očistili zemlju od ugarskih četa i za izvesno vreme proveli u miru. Ipak, strah od Turaka i
njihove snage prodro je duboko i ljudi su primili novo stanje nešto zbog njih, a nešto zbog velikih žrtava
koje je podnela Lazareva porodica za spas zemlje. Iste obaveze prema Bajazitu primila je i Vizantija, u
kojoj je 1390. godine vođen građanski rat oko prestola.
Od moćnijih velikaša Srbije Lazareva vremena behu ostali na životu Vuk Branković i Đurađ Balšić. Vuk
se nije slagao sa antiugarskom politikom, ali nema dokaza da je radio protiv knjeginje Milice. On se nije
osećao dovoljno siguran u svojoj kosovskoj oblasti i obratio se Dubrovčanima s molbom, da može u
njihovom gradu skloniti svoje imanje i porodicu, u slučaju potrebe. Dubrovčani su prema njemu imali
izuzetnih obzira, zato što se u njegovoj oblasti nalazilo nekoliko važnih rudarskih mesta i puteva. Stoga su
pozitivno odgovorili na njegovu molbu (9. maja 1390). Pristajali su čak i na to, što inače nisu nikad nikom
učinili ni pre ni posle toga, da Vuk na njihovom području podigne čak i pravoslavnu crkvu. U zimu 1391.
Vuk je morao ustupiti Turcima bogato Skoplje čiji prvi turski namesnik postaje Jigit-beg. Od tada je
Skoplje stalno bilo u turskoj vlasti Sem toga, priznao je tursku vrhovnu vlast, pristao na plaćanje danka,
i, kao kneginja Milica, morao je pustiti turske čete u svoje gradove. On sam veli, primajući obaveze, da za
Hilandar plaća danak Turcima, da se "priložio velikom gospodinu caru Bajazitu".
Na carigradski presto došao je 1391, posle smrti cara Jovana, car Manojlo, bivši namesnik solunski, koji
se beše oženio Jelenom, kćerkom Konstantina Dejanovića. On je održavao veze sa svojim tastom, ali one
nisu imale nikakva političkog značaja jer je potonji bio stalno na vidiku svojim turskim suverenima.
Turci su prodirali i prema zapadu. NJihove čete zaletale su se do Drine i Neretve, a posle i prema Zeti.
Đurađ Stracimirović Balšić tražio je na sve strane saveznike i pomoć. Obraćao se 1391. godine čak i papi
Bonifaciju IDŽ, imenujući rimsku crkvu kao svog naslednika, ako bi umro bez muškog potomstva. Ipak,
dopao je Đurađ, iduće godine, u tursko ropstvo i nije ga se mogao osloboditi sve dok nije predao sultanu
neke svoje važne gradove. U ovo isto vreme postali su turski vezali i mnogi albanski plemići i dinasti.
Hrišćanske državice na Balkanu bile su toliko oslabljene da apsolutno nisu bile sposobne za ozbiljan
otpor, pa je odbranu Balkana mogla da preuzme jedino Mletačka Republika i Ugarska. Prva je bila
onemogućena time što nije imala kopnene vojsne snage. Ostajala je samo Ugarska. Kralj Žigmund je bio
neustrašiv i vrlo aktivan borac ali, na nesreću, bio je zapleten na više strana i stoga nije dospevao nijedno
da dovrši potpuno i organizuje konačno. Rano video opasnost od Turaka i preduzimao je dosta mera, ali
bez pravog sistema pravog sistema. NJegova je politika išla za tim, da preostale balkanske države veže za
Ugarsku, milom ili silom. NJegov postupak prema Srbiji i posle prema Bosni stekao mu je mnogo
neprijatelja i, već tada, ljudi su na nekim stranama počeli premišljati da je za srpske interese celishodnije
nagoditi se s Turcima nego ići s Mađarima.
Kralj Žigmund je počeo borbu protiv Turaka na srpskom zemljištu, ali bez srpske saradnje (leto, 1392).
Razbivši Turke kod Braničeva, on je prodro sve do Ždrela na istoku. Povratio je Mačvu na zapadu. Emir
Bajazit bio je zauzet borbama u Maloj Aziji i nije mogao na vreme sprečiti tu ofanzivu, ali se već naredne

76
godine odlučio za odlučniju akciju. Prvi napad upravio je protiv Bugarske, po svoj prilici stoga što je njen
vladar počeo kakve veze sa Žigmundom. U julu 1393. palo je Trnovo i srušeno je južno Bugarsko Carstvo.
Sam car Jovan Šišman bio je zarobljen i u ropstvu je i umro. Dobar deo Bugara, naročito njihovih
intelektualnih sveštenika, prebegao je tada u Srbiju. Među njima su se nalazila i dva dobra pisca,
Konstantin Kostenički, zvani Filozof, i Grigorije Camblak. Kralj Žigmund nije preduzeo ništa ozbiljnije,
da bi sprečio katastrofu Bugarske, jer se okrenuo Bosni u kojoj se stanje, po Tvrtkovoj smrti znatno
okrenulo u njegovu korist. Svršivši tamošnje poslove on se vratio turskom pitanju. U međuvremenu,
Bajazit se umešao i u vlaške odnose. Nezadovoljni vlaški boljari pozvaše Turke protiv svog gospodara
Mirče i Bajazit im se odazva. Prognati Mirča priđe Žigmundu i ovaj pristade da ga pomaže i povrati na
vlast, da ga ne bi Turci opasali i s te strane. Bajazit pođe lično u Vlašku, s velikom vojskom u kojoj su se
nalazili i srpski vazali Stevan Lazarević, Konstantin Dejanović i kralj Marko. Savremenik tih događaja,
Konstantin Filozof, saopštava, kako je Marko nerado išao u tu borbu protiv hrišćana i kako je kazao
Dejanoviću: "Govorim i molim Gospoda da bude pomoćnik hrišćanima, pa makar ja prvi da budem
među mrtvima u toj borbi." Ta mu se želja ispunila. u borbi na Rovinama, 17. maja 1395, poginuli su i on
i Dejanović. u narodnom predanju zapamtilo se, da je naš najpopularniji junak epske narodne poezije
završio život na Urvini planini, što je čisto metateza od Rovina.
Konstantin Filozof je Bugarin, govori i piše o srpskim vođama u času kad Turci napadaju Vlahe. Ta
hrišćanska solidarnost nije već sada čista sentimentalnost. Nikad veze među balkanskim hrišćanskim
vođama i intelektualnim licima nisu bile sa više uzajamnog saosećanja kao tada, niti je lični promet bio
neposredniji i življi. To se odražava i u politici. Stav Mađara prema Srbiji nije ulivao ni najmanje
poverenja, ali su izvesni krugovi ipak tražili u njima saveznikei to prvenstveno iz hrišćanske solidarnosti
koja ja u Turcima gledala neprijatelje vere, Agarjane i Izmailte. Možda je bilo politički mudrije ne
izazivati njihov gnev, nego vršiti primljene obaveze, kao što su i činili tadašnji naši dinasti, ali, narodni
instinkt bio je protiv toga. On je, u tradiciji svoje slobodoljubivosti, tražio borbu i u borbi naslon i na
ostale hrišćanske sapatnike. Osećajući to, Konstantin Filozof, pišući biografiju Stevana Lazarevića i
pominjući učestvovanje na strani Turaka njegovo i njegovih savremenika, smatrao je za potrebno da
naročito naglasi kako se to moralo činiti "ne sa voljom, nego po nuždi".
Istorijska ili ne, navedena rečenica kralja marka, je doživela svoje ispunjenje. Iz bitke na Ropvinama, u
kojoj je vojsvoda Mirčeta pobedio, kralj marko se nije vratio. NJegoj braći Turci nisu dozvolili da ga
naslede na prestule te je teritorija kojom je on upravljao postala sasvim tursko područje (a ne vazalno
kao što je bilo). Na isti način je završila i teritorija Konstantina Dejanovića. Ovaj neuspeh Bajazita nije
obeshrabrio i on je, pomagan srpskim odeljenjima, već 1395/96 upadao ne samo u Vlašku nego i u
Tamišku i Krašovsku županiju. Kralju Žigmundu bilo je jasno da je neophodna krupnija akcija da bi
Turke odbacio od ugarskih granica. Usred tih njegovih briga stiže mu vest o smrti kralja Dabiše, pa je
bez veće vojske krenuo u srem da preuzme ulogu koja mu je pripadala po Đakovačkom ugovoru, ali se
tome protivilo bosansko plemstvo koje je pokušalo da to ospori dovođenjem udove Jelena, makar
privremeno, na presto. Žigmund je nalazio da to ne krnji njegova prava pošto je ona žena, a njena
funkcija verovatno privremena. Sem toga, suviše je bio zauzet planovima protiv Turaka. Tako je
bosansko pitanje bilo odgođeno, a Jelena, kao prva žena prava vladarka u našim zemljama, ostade na
prestolu.
Kralj Žigmund je osećao da bi protiv velike turske sile trebalo krenuti isto tako impozantnu hrišćansku
snagu. On je stoga radio na tom, da se u tradiciji prošlih borbi organizuje pravi krstaški pohod protiv
Turaka, koji bi ih prosto, u snažnom zaletu, proterao iz Evrope. Odziv na kraljeve pozive nije bio mali.
Poneseni oduševljenjem, a bez dovoljnog iskustva u borbi s Turcima, ovi ratnici su izgledali sami sebi
neodoljivi i govorili su o tom da gone Turke ne samo do Bosfora nego i da idu čak do Jerusalima. Vojska
je pošla u Bugarsku, Dunavom. U Srbiji se nisu osećali dobrodošlima kako zbog naredbi despota tako i
zbog svoje nedisciplinovanosti i isklonosti ka pljački. U Vidinu se krstašima predao car Stracimir, koji je
držao u svojoj vlasti severozapadnu Bugarsku, a u Bugarskoj im se pridružio i vlaški vojvoda Mirča.
Bajazit je pošao u susret toj opasnoj ordiji, praćen od svojih vazala, među kojima se nalazio i Stevan
Lazarević. Kod Nikopolja, 25. septembra 1396, došlo je do strahovite borbe. Učesnik u borbi, Hans
Šiltberger, u svojoj vrlo zanimljivoj hronici, izrično kazuje da je Bajazitu, u odlučni čas, kad je već

77
pomišljao na povlačenje, priskočio u pomoć Stevan, jurnuvši pravo tamo gde se nalazila Žigmundova
zastava. On je rastrojio Mađare i naterao ih u beg. Vlasi, videći obrt sreće, napustiše bojno polje. Sam
kralj Žigmund spasao se na jednoj lađi i otplovio niz Dunav, gde ga je prihvatila mletačka flota. Poraz
krstaša bio je potpun.
Bajazit je, koristeći se pobedom, srušio ovog puta i severno Bugarsko Carstvo. Potom je, goneći slabe
ostatke brodolomnika, prešao u Ugarsku i dopro sve do Štajerske, pleneći i pustošeći. Ovaj poraz Mađara
povukao je za sobom i pad Vuka Brankovića, koji je, po svoj prilici, ušao u neke veze s njima.
Predosećajući moguću katastrofu, Vuk je sklonio 1395/96. godine u Dubrovnik svoje pokretno imanje.
Posle nikopoljske bitke Bajazit je, kao nagradu Stevanu za ogromnu uslugu u toj borbi, ustupio veći deo
Vukove oblasti, a Vukovoj udovici i deci ostavio je samo severni deo Kosova. Sam Vuk morao je da ide iz
Srbije. Umro je 6. oktobra 1398, po svoj prilici u Svetoj Gori, gde je jedan njegov brat, Roman, odavno
živeo kao hilandarski monah. Sam Vuk bio je ktitor Hilandara, s bratom Romanom i Grgurom, još od
1365. godine. To što je Bajazit dao Stefanu baš Vukove zemlje i što ih je ovaj primio još ne bi moralo
značiti da su između ove dvojice u to vreme vladali rđavi odnosi, ali taj momenat daje i izvesne
verovatnoće za to.
Ugarski poraz odmah se osetio i u Bosni u kojoj su pojedini velikaši pokušali da se osamostale i odupru
Ugarima. Kao muški kandidat za presto javio se nezakoniti sin kralja Tvrka I, Tvrtko II. Protiv Tvrtka
javio se naskoro novi kandidat, Ostoja, zvani Hristić, verovatno član dinastije po ženskoj ili nekoj
sporednoj liniji. On se za pomoć obratio Turcima i oni su, pomagani od četa Stefana Lazarevića, ušli u
Bosnu (kraj 1397, početak 1398). Oštra zima i veliki sneg su Turke naterali na povlačenje, ali se Ostoja
održao kao pobednik. Radi neuspeha turske vojske u Bosni, bio je opadnut kod Bajazita Stevan Lazarević
kao jedan od glavnih krivaca i bi osumnjačen za savezništvo sa Mađarima. Da ga ublaži Stevan mu posla
svoju majku Milicu, u monaštvu narečenu Jevgeniju i umnu monahinju Jefimiju. To je prva naša
diplomatska misija koju su vodile žene. Verovatno posredstvom sultanije Olivere, za koju se beleži da je
imala velik uticaj na emira, one su bile srdačno primljene i uspele su da opravdaju Stevana. Na polasku
izmolile su od njega i prenele u Srbiju mošti sv. Petke, koje su Turci bili odneli iz Vidina. Opis tog
prenosa, s lepom pohvalom pokosovskoj Srbiji, ostavio nam je Grigorije Camblak.
U svima našim oblastima ovo je bilo doba velikih meteža i ličnih sukoba. Čim je sredio prilike u Ugarskoj,
kralj Žigmund je obratio pažnju i na balkanska pitanja. Obrt u Bosni nije mu mogao biti nimalo
povoljan. Ipak, on nije uspeo ništa značajnije da postigne po tom pitanju. Ostoja se odupro njegovim
napadima i primorao ga je na povlačenje. Uskoro se i krunisao u Mileševi (1399). Za sve to vreme on je
nesumnjivo sarađivao sa Turcima, a glavnu potporu mu je davao velikaš Hrvoje koji mu je bio neka
vrsta savladara. I u Srbiji beše pokušala izvesna vlastela da iskoristi vladu žene, kneginje Milice, i mladost
Stevana Lazarevića, da bi ojačala svoju vlast tražeći potpore delom kod Turaka, a delom kod Mađara. U
tome su prednjačili N. Zojić i N. Belocrkvić koji su poslali svog pregovarača Turcima u Jedrene, ali tamo
nisu naišli na željeni odgovor. Stefan je o svemu obavešten i preduzeo je žustru akciju. Belocrkvić bi
odmah pogubljen, a Zojić se" posle otpora u gradu Ostrovici, predao i onda, s celom porodicom, bio
oteran u manastir. Sudbina Vuka Brankovića i ova dva primera bili su dovoljni da za izvesno vreme
umire ljude i zemlji vrate toliko potrebni mir jer su pokazalli da despot dobro stoji kod Bajazita kome je
bio odani vazal. Konstantin Filozof naročito podvlači prijateljski odnos Bajazitov prema Stefanu, čak i
neku vrstu nežnosti. Emir je davao Stevanu i pouke o državnoj politici za Srbiju ukazujući mu na potrebu
da skrši moć male vlastele. On mu je čak izrično rekao da to učini još dok je on živ, da mu može po
potrebi biti od pomoći. Umesto stare vlastele, s dubljim korenom i većim prohtevima, neka stvara novu,
skorojevićku, vezanu za vladara i zavisnu od njega. Konstantin, skoro da čovek ne poveruje, kazuje još i
to, kako je emir napominjao Stefanu da će posle njegove smrti nastati raspre oko prestola između
njegovih naslednika, pa da te raspre Stefan može iskoristiti za jačanje Srbije u svakom pravcu.
Bajazit je završio život i vlast pre nego što se nadao. U Maloj Aziji, gde su Turci 1390. godine uzeli i
poslednji vizantijski posed, beše izbio opasan neprijatelj. Potomak DŽingis-kana, grandioznog
mongolskog osvajača, vladar Tatara, Timur-kan beše u svom stalnom napredovanju dopro do turskih
poseda u Aziji i ugrozio ih. Pošto je osvojio Persiju i vršio upade u Indiju bilo je sasvim prirodno da se
neće zaustaviti ni na turskoj granici. Već je 1400. godine došlo do prvih borbi, u kojima su Tatari ostali

78
pobednici, a sa njima su bliže veze tražili i neki evropski vladari. Bajazit se 1402. godine rešio da protiv
Timura krene on lično. S njim je, po dužnosti, pošao i Stefan Lazarević s bratom Vukom i dva
Brankovića, Grgurom i Đurađom. Kod Angore, 28. jula 1402, borba je rešena u tatarsku korist. Istočni
izvori pominju jak napad teške srpske konjice protiv lako oružanih tatarskih pešaka i početni uspeh koji
je ona postigla. Poraz je došao zbog izdaje jednog dela Seldžuka, koja je zbunila Bajazitovu vojsku.
Bajazit je bio zarobljen i u ropstvu je i umro, 8. marta 1403. Stefan je vršio tri juriša da ga spase, ali
uzalud. Srpska vojska mogla je potom da se povuče bez težih gubitaka. Od znatnijih lica bio je zarobljen
samo Grgur Branković, ali je posle bio pušten za skup otkup.
Srpska vojska je, boreći se, došla do bosforske obale. Tu su se prevezli na evropsku stranu. U Carigradu
su dočekani sa pažnjom. Stari car Manojlo beše otišao na zapad da pregovara o savezu hrišćana protiv
turaka. U taj savez Vizantija je želela da uvede i Srbiju pa je mladi car Jovan dao titulu despota Stefanu. i
ponudio mu je za ženu svoju svastiku, kćer mitilenskog gospodara. Stevan se tad na Mitileni verio, a
svadba je svršena tek tri godine docnije.
Od sinova Bajazita beše se iz angorske bitke spasao samo Sulejman koji nije bio dobar sa Stefanjom. Zna
se da je Stevan, još u Carigradu, dobio neke dostave kako njegov sestrić Đurađ Branković namerava da,
pomoću Sulejmanovom, prisvoji neke njegove zemlje, verovatno da je ovaj želeo da povrati očevu oblast i
da je, smatrajući i Stefana kao krivca za očevu sudbinu, i inače kao protivnika, govorio i radio protiv
njega. Energičan, Stevan je dao zatvoriti Đurđa u Carigradu, ali se ovaj brzo oslobodio i odmah otišao
novom emiru. Turci su bili kivni na Srbe, verovatno sa izvesnom sumnjom da se nisu dovoljno borili na
njihovoj strani, pa su svoje neraspoloženje i pokazali napadom na jedan srpski odred koji se suhim putem
vraćao u otadžbinu. Napad je izvršio turski vojvoda Saridže, onaj isti za koga se priča da je na Kosovu
zarobio kneza Lazara.
Bojeći se da i njih ne zadesi ista sudbina, Stevan i Vuk nisu hteli da idu suhim u Srbiju, nego su iz Mitilene
nastavili put lađama za Zetu gde su srdačno dočekani.Majke Despota Stefana i Ćurđa Brankovića su bile
nezadovoljne njihovim sukobom koji je čak prešao u otvoreni vojni okršaj u kome je Stefan izašaop kao
pobednik (21. novm. 1402). Ipak, njegov mlađi brat Vuk nije imao sreće u sukobu i njegove čete su bile
pobeđene. Prekoren zbog toga, on se okrenuo protiv Stefana i prišao je Turcima koji su bili u sastavu
Brankovićevih četa. Možda je ovaj sukob na Kosovu dao povoda za stvaranje legende o kosovskoj izdaji
Vuka Brankovića.
Bajazitov naslednik sultan Sulejman, beše se uplašio koliko od Timura, toliko i od hrišćanske lige u koju
su ušli Vizantija, Mleci i Đenova i neke manje dinaste. Stoga se požurio da još 1402. godine sklopi mir sa
Vizantijom. U tada sklopljenom ugovoru, kao novi vizantijski prijatelj, bio je pomenut i despot Stevan, ali
se u njegovom ugovornom odnosu prema Turcima nije promenilo skoro ništa. Stevan je, međutim, bio
rešen da te odnose izmeni stvarno i potpuno se opredelio za Carigrad I hrišĆanski savez. Razočaran
Sulejmanovim držanjem prema sebi on je od bezuslovno vernog turskog vazala postao saveznik i
pomagač hrišćanskih akcija i zalaže se za njih sa istom viteškom odanošću pri čemu je svoj glavni oslonac
video u Ugarskoj. Ne znamo danas tačan datum kada je Stevan prišao Mađarima i priznao njihovnu
vrhovnu vlast, ali je to, svakako, izvedeno u toku 1403. godine. Stevan je od tog priznanja imao odmah i
neposredne koristi. Ustupljen mu je Beograd sa celom Mačvom. Time su Ugari od Srbije načinili za sebe
glavni zaštitini bedem pred neposrednim turskim nastajima. Kao ranije Bajazit, odsad je Žigmund bio
pun pažnje prema despotu.
Despot je novostečeni beograd preneo svoju prestonicu. Sam grad je utvrdio, razvio i unapredio u svakom
pravcu. Sav grad opasan je rovovima i imao je dvostruke bedeme. Despotov dvor sa kulama i
osmatračnicama bio je kao srednjovekovni zamkovi, i grad i dom. Gornji grad je imao četvora vrata,
ispred kojih su na tri strane bili pokretni mostovi, a pored dvaju jake kule. U samom gradu despot je
podigao mitropoliju, a obnovio veliku crkvu Uspenija Bogorodičinog. Velika bolnica u gradu bila je prva
kod nas koja je primala i laike i u koju su dolazili bolesnici iz cele države, naročito leprozni. Uz nju je
odnegovan prostran vrt, a u njoj sazidana crkva Sv. Nikole. Da bi se grad još više razvio despot ga
napravi slobodnim gradom, a njegove trgovce oslobodi carine. Izradio je za nj i povlastice od ugarskog
kralja i susednih lokalnih vlasti. Usled svega toga Beograd doista procveta i posta grad većeg značaja.

79
Odlazak kralja Ladislava i približavanje srpskog despota kralju Žigmundu delovali su i na kralja Ostoju.
Ako se dotle pomalo i kolebao, sad se odlučno rešio da menja svoju politiku, pa se i on izmirio sa
Žigmundom, mada je u tome imao dosta problema zbog stava kralja Hrvoja koji je i dalje držao
Ladislovljevu stranu. Takvi sukobi, mešanje Mletaka i Ugara u unutrašnju politiku Bosne doveli su do
snažnih potresa od kojih nije bila pošteđena ni Srbija. U tom periodu je umrla umna knjeginja Milica, u
monaštvu Jevgenija i u velikoj shimi Jevrosima (11. novm. 1405). Sahranjena je u svojoj zadužbini
LJubostinji. Posle njene smrti osetilo se da se izgubio njen autoritet i blagotvorni pomirljivi duh. Vuk se
ponovo razišao s bratom, tražeći za sebe polovinu države. Pomagali su ga sestra Mara Brankovićka i sin
joj Đurađ, a prihvatili su ga odmah Turci, koji su hteli da oslabe Stevana i suzbiju njegovu ugarofilsku
politiku. Vuk je lično otišao kod sultana sulejmana pa je vojkno pomognut krenuo na brata. Tursku
vojsku vodio je najiskusniji turski vojskovođa toga vremena, stari Evrenos-beg, pobeditelj Srba na
Marici.
To je bio period kada je Stefan upravo počeo da radi na snaženju srpske države u čemu mu je mnogo
značilo bogatsvo teritorija koje je dobio od Ugara. Taj period je imao i kulturni preporod. Po slomu
Bugarske on je bio nada i utočište boljeg dela bugarske i ostale slovenske kaluđerske inteligencije. On je
sam, ljubitelj knjiga i prosvećenosti, "novi Ptolemej", kako su ga zvali neki obrazovani savremenici, bio
čovek s književnim smislom, o čemu svedoči i njegovo Slovo LJubve. Manastir Manasija, lepa njegova
zadužbina, nekad pravi grad s jakim bedemima i odbrambenim kulama, zidana od 1407. do 1418. godine,
postala je središte tzv. resavske škole, koja je tražila reviziju starih prevoda bogoslužbenih i drugih spisa,
izvodila reformu pravopisa i podsticala novu književnu aktivnost. u njegovoj Tada je napisana prva
slovenska gramatika, koja je uz sve nedostatke bila dobar osnov za dalji rad. Iz Srbije se taj pokret
preneo u Rumuniju i posle u Rusiju. u Rumuniju i Rusiju prodiru i naši književni spisi i vrše tamo osetan
uticaj.
Taj lepi i korisni polet imao je da omete ovaj bratski napad pod turskim zastavama. Konstantin Filozof s
bolom priča o pustošenju zemlje i pometenosti među stanovništvom. Stevan je ostao osamljen i nije mogao
zaustaviti Turke koji su prodrli do blizu Beograda. Mir je sklopljen 1409. godine, samo tako što je Stevan
odelio Vuku južnu polovinu Srbije sa Kruševcem, a sebi zadržao severnu. Bogate prihode Novog Brda
delili su popola. Vuk je, zajedno s Brankovićima, priznao tursku vrhovnu vlast, a Stevan je ostao i dalje
na svojoj liniji, držeći se uz Mađare.
Srećom, ova podvojenost nije dugo trajala. Sultan Sulejman beše veoma loš državnik, a u izvesnim
časovima potpuno neuračunljiv. Hoteći da proširi svoju moć došao je u sukob s braćom Muhamedom,
Kriščijom, i Musom. Braća prenesoše brzo borbu u Evropu. Musa, s pomoću Vlaha, savlada Sulejmanovu
vojsku, a u borbu se po pozivu uključio i despot Stefan, naravno protiv Sulejmana. Musin uspeh beše
pokolebao i Vuka i Đurđa, te i oni pređoše na njegovu stranu.
Sva saveznička vojska stiže pod Carigrad, gde je imala da se bije odlučna borba jer je grčki car bio na
Sulejmanovoj strani. Pred samu borbu nestalni Vuk pređe Sulejmanu i duboko tim uvredi i ozlojedi
Musu, koji ga oglasi kao izdajnika, ali njegova vojska izgubi od sulejmanove. Car Manojlo je, odmah
posle borbe, poslao svoje lađe po Stevana i ovaj je svratio u Carigrad, gde je opet bio vrlo ljubazno
dočekan. Odatle je lađom otišao u Vlašku, pa, opremljen od vojvode Mirče, stigao u Srbiju. Sulejman je
za to vreme uputio Vuka u Srbiju, da uzme vlast nad celom zemljom, ali ni Musa nije mirovao pa je,
obavešten o Vukovom povratku pripremio zasedu u kojoj umalo ne izgubiše živote Vuk Lazarević i Lazar
Branković. Vojska Sulejmanova, zajedno s Đurđem Brankovićem, stiže dockan da ih spase od poraza.
Musa je dospeo u Vidin, a zatim u Srbiju, pod despotovu zaštitu. Tu nije ostao dugo. Pribravši se, i
dobivši nešto pomoći, on je ponovo prodro sve do Filipopolja. NJegove osvete i borbe sa Sulejmanom i
njegovim ljudima bile su uopšte strahovito bezobzirne i pune krvološtva. Nešto ta azijatska upornost i
bestijalnost, a nešto i lični poroci Sulejmanovi, stvorilo mu je dosta neprijatelja. To ojača Musinu stranu i
jednog dana se uz njega nađe veći deo vođa i vojske bratove. Uplašeni Sulejman pokušao je da se spase u
Carigrad, ali je na begu bio uhvaćen u udavljen (u februaru, 1411).
Kad se dočepao vlasti, Musa promeni svoje držanje prema Stevanu, a zapreti i Vizantiji. Car Manojlo
obrati se Musinom bratu Muhamedu koji nije bio s njim u ljubavi, i ponudi mu savez, a čak sulejmanovog
sina Orhana proglasi sultaom želeći da što više razjedini Turke. Musa odmah krenu na ovoga, vodeći sa

80
sobom i Đurđa Brankovića kao glavnog pretendenta protiv Stevana. Znajući za to, Stevan je krenuo s
vojskom na istočnu stranu. Ušao je u pirotsku oblast i počeo osvajanja. Musa mu sada ponudi pregovore
što uplaši Đurađa koji je znao Musinu prevrtljivostu, pa odluči da se majčinom poćju izmiri sa ujakom.
Možda je i postao svestan da njegova politika porodične osvete ne donosi opšte dobro, a uzrokuje opšte
rasulo. Musa je nešto ili načuo o tom ili je primetio neke promene kod Đurđa. Stoga pokuša da ga
otruje,m ali je Đurađ na vreme upotrebio lek čime se spasao. Odmah potom, insceniravši uzbunu, prebeže
sa svojim ljudima u Selimvriju tamošnjim Grcima i Orhanu.
Orhan i Đurađ, pomagani od Vizantije, počeše da spremaju ustanke na više strana. Nije ostao neaktivan
ni despot Stevan koji je tražio korist u ovim turkim neredima. Pridružiše mu se i neki turski zapovednici,
ali oni istkoše novog kandidata za sultana, Dauda Saudžijeva, turskog princa i emirskog rođaka. Da se
osveti despotu udario je Musa iznenada na Srbiju (početak zime 1412). Oplenio je vranjski kraj i napao
Novo Brdo, ali je tu bio odbijen. Kad je čuo da stiže gradu u pomoć sam despot, Musa ga nije hteo
sačekati, jer je želeo da sačuva snagu za opasnije borbe koje su se spremale u Solunu od strane Orhana.
Ipak, Musa je bio brži i odlučniji pa je slomio protivnike, a samog Orhana je uhvatio zahvaljujući
unutarnjoj izdaji. Musa je bezuspešno pokušao da osvoji i Solun u kome se tada nalazio i Đurađ
Branković koji se rešio da se vrati u Srbiju i izmiri sa ujakom. Stevan ga je primio srdačno i dao mu, od
prvog dana vidan i ugledan značaj. Tako je Srbija, posle punih deset godina, mogla sad počinuti od
građanskog rata i unutrašnjih kriza i predati se sva toliko potrebnoj privrednoj i moralnoj obnovi.
Završivši na dosta strana svoje poslove s punim ili bar polovičnim uspehom, i postigavši lično najveći
stepen do koga se moglo doći, kralj Žigmund beše odlučio da na svom dvoru, u Budimu, na Duhove 1412,
sakupi celo društvo vladara s kojima je bio prijatelj i saveznik, i sve knezove i veće vojvode koji su mu
priznavali vrhovnu vlast. Na budimskom dvoru nađoše see poljski kralj, despot Stevan, kralj Ostoja,
austrijski hercezi i mnoge druge ličnosti, a među njima i Hrvoje, Sandalj i knez Pavle. Bosanski velikaši,
koji su došli sa ženama i sa pratnjom, upadali su u oči na tom skupu, a njihovi junaci istakoše se u
svečanim turnirima kao ljudi od mača i veštine, ali se, ipak, najviše istakao despot Stevan, "kao mesec
među zvezdama", koga je kralj Žigmund za ratne usluge u poslednjim borbama obdario nekim
gradovima i krajevima u Ugarskoj.
Početkom 1413. prodro je sultan Musa u despotovu državu. Neposredan povod za napad bila je
osvetoljubivost i odmetništvo jednog od turskih upravitelja koji je sa svojik gradovima prišao Srbima.
Musa je išao na Srbiju duboko kivan, s namerom da je skrši i onesposobi za dalje akcije. Hteo je čak da u
nju dovede nove turske doseljenike i da razbije srpsku etničku celinu. Kad je upao na despotovo područje,
osvojio je čitav niz gradova.
Despot Stevan obratio se odmah za pomoć Muhamedu i ostalim prijateljima koji se odazvaše u velikom
broju. Među njima je bioo i Muhamed. Musa je bezuspešno pokušao da spreči spajanje Muhanedove i
Stefanove vojske. Muhamed ga je vešto obišao i stigao u Kruševac. Iz tog mesta krenula je saveznička
vojska, pod despotovim vođstvom, prema jugu i doprla je do Novog Brda. Tu se zaustaviše despot,
Sandalj i Morović, a ostala vojska pođe i dalje, vođena od Đurđa Brankovića i Muhameda. Odlučna
borba bila se pod Vitošem, na reci Iskru. Đurađ Branković, uz koga se nalazio čelnik Radič, veštim
udarcem s boka odluči pobedu za saveznike. Poraženi Musa naže u beg, ali ga potere stigoše i udaviše (5.
jula 1413).
Pošto je dobio presto pomoću saveznika, Muhamed I se lepo odužio svojim pomagačima. Despot je od
njega dobio nove oblasti, a Srbija je odahnula. Đurađ Branković, potpuno izmiren sa Stevanom, oženio se
po drugi put 1414. godine Irenom Kantakuzinovom i približio se Vizantiji i hrišćanskom savezu. Sa
Stevanom zajedno on se sad trudio da oporavi Srbiju od svih onih ratnih nevolja koje su zadešavale
zemlju od spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja. Za punih osam godina posle ovoga-što je tako retko u
našoj prošlosti-Srbija je, nesmetana ni od kog, uživala blagodati mira i postala pitomo i mirno sklonište za
mnoge stradalnike iz okolnih oblasti. Agrarna zemlja lako se lečila, i nije čudo što je Despotovina sa
svojim bogatim i plodnim krajevima uskoro procvala i u materijalnom pogledu bila potpuno sređena.
Početo delo privredne i kulturne obnove moglo je mirno da se nastavlja. Na više strana u zemlji nikoše
novi manastiri, manje velelepni nego oni u državi Nemanjića, ali ipak važni kao nova kulturna središta.

81
Despot je naročito razvio i ulepšao Beograd i napravio već tada od njega u svakom pogledu prvi grad
Srbije. Kulturno i politički Srbija odavno nije bolje stajala kao u drugoj periodi Stevanove vlade.
Despot se dosledno i verno držao uz kralja Žigmunda, a i Žigmund ga je veoma cenio i često ga je kao
pratioca vodio u inostranstvo. Tako se, na primer, pominje da je s njim učestvovao 1414. godine i na
značajnom saboru u Konstanci. Sultan Muhamed je takođe imao znatnog obzira prema njemu. On je s
despotom sve vreme svoje vlade održavao ispravne odnose, i zahvaljujući samo Stevanovom posredovanju
mogle su biti otkupljene iz ropstva ugarske vođe koje su stradale u Bosni. U drugoj polovini svoje vlade
Stevan u Srbiji nije imao nikakvih neprilika. On je uživao neosporan ugled što je državi povratio mir, što
je pokazao jaku ruku i doslednost u politici i što je digao blagostanje zemlje u osetnoj meri. NJemu lično
bogati rudnici, a naročito Novo Brdo i Srebrenica, donošahu vrlo lepe prihode.
U borbi, koju kralj Žigmund 1418. godine beše poveo s Mletačkom Republikom, Mađari nisu dobro
prošli. Veliki deo Dalmacije priznade mletačku vrhovnu vlast. Za vreme te borbe pokušao je zetski
gospodar Balša III da potisne Mlečane s Primorja, a naročito da povrati Skadar. Mlečani su se vešto
branili u svojim tvrdim gradovima, koje su mogli flotom snabdevati i odoleli su mu. Za Balšu je bio težak
udarac mletačko posedanje Kotora. Da bi imao više uspeha otišao je u Srbiju, da traži pomoć od ujaka,
despota Stevana. Bolestan već od duže vremena nije dočekao da ispuni želju. Umro je na dvoru
despotovom 28. aprila 1421. Nemajući muškog poroda ostavio je Zetu kao nasledstvo despotu i njenoj
staroj srpskoj matici.
Dobitkom Srebrenice, Znepolja, Mačve, Beograda i sad Zete despot je stekao državu koja je bila za
trećinu veća od one što je imao njegov otac. Sa oblašću Brankovića Srbija je dobila zemljište po opsegu
veće od srpskog poseda u celom 13. veku. To teritorijalno povećanje i sređeno stanje u zemlji odražava se
i u vidnom kulturnom poletu zemlje. Srbija ovoga vremena predstavljala je državu nesumnjive vrednosti i
među balkanskim narodima Srbi su tad sigurno stajali najbolje iza Turaka. Ali stešnjena između dva
daleko jača suseda, između Mađara i Turaka, Despotovina je bila lišena mogućnosti da vodi sasvim
nezavisnu politiku. Utoliko više, što su to bila dva protivnika koja su se isključivala i koja su ceo jedan vek
stajala jedan prema drugom samo s oružjem u ruci.
Na glas o Balšinom odlasku u Srbiju i o njegovoj smrti Mlečanikrenuše da odmah zaposednu izvesne
njegove krajeve i gradove u čemu delimično i uspeše. Tom mletačkom politikom bio je izazvan despot
Stevan, pa je lično sišao u Zetu. Tu ga je većina naroda dočekala s iskrenim veseljem. Protiv Mlečana
stvorio se pravi pokret. Behu se uzbunila i neka albanska plemena (Hoti i Mataruge). Kad su Mlečani
odbili Stevanovu ponudu mirnog razgraničenja, ne pristajući da mu vrate neokrnjeno Balšino nasledstvo,
Stevan se brzo odlučio da pitanje reši borbom. Usred priprema za istu stiže vest da je u julu 1421. umro
despotov prijatelj Muhamed i da je na vlast došao Murat II. Mlečani su požurili da od novog sultana
dobiju potvrdu svojih poseda u Albaniji, odnosno Zeti, verujući da Murat neće imati prema Srbima onih
obzira koje je imao njegov prethodnik, ali sultan nije imao kad da se bavi tim pitanjem. Grci behu protiv
njega istakli kao pretendenta na presto Mustafu, tobožnjeg sina emira Bajazita pa je hteo da treši taj
problem.
Zbog ovog turskog slučaja i despot i Mleci obustaviše privremeno neprijateljstva. Despot je, dobio izvesne
teritorije , ali je kasnije nastavio borbu. Opsada Skadra nije uspela. Uz Stevana se borilo i nešto Arbanasa
Ivana Kastriota, koji je prišao despotu odmah po dolasku ovog u Zetu. Mlečani su obećanjima i mitom
uspeli da pridobiju za se neke uboge Zećane i Arbanase, pohlepne na novac, i pomoću njih su mogli da
organizuju dosta aktivan otpor. Pod njihovu vlast prešli su 1423. godine Paštrovići, Tuzi i Pamalioti. U
leto 1423. sišao je u Zetu, umesto despota, Đurađ Branković sa 8000 konjanika. On je obnovio opsadu
Skadra, trudeći se da gradu preseče sve veze. Stoga je podizao i utvrđenja oko Bojane. u isto vreme
spremao se u pomoć i vojvoda Sandalj. Uplašivši se od te sjedinjene akcije, Mlečani su pristali da sklope
mir. Po tom miru, zaključenom 12. avgusta 1423, Mlečanima je ostao Skadar, a despotu Drivast, Bar i
Budva. Za ostale ustupljene gradove u Zeti Republika se obavezala plaćati despotu po 1000 dukata
godišnje.
U Zeti, i to pretežno primorskoj, gde je mletački uticaj bio jak, despot je imao dosta nezgoda s pojedinim
glavarima i njihovim bratstvima. Autoritet centralne vlasti, protiv kojih je uvek bilo pobuna, naročito je
pao od vremena cara Uroša. Borbe između Balšića i Crnojevića beše pojačala u zetskom području izvesne

82
samovoljne i donekle separatističke sklonosti. Zeta je od starina imala i težila da održi neki izuzetan
položaj u odnosu prema Raškoj, i te tradicije trajale su u njoj kroz svu našu prošlost. Protiv despota
naročito su se bunili Crnojevići, a posebno Gojčin Crnojević. Da kazni i njega i njegove podanike despot
je naredio da dubrovački trgovci jedno vreme obilaze Zetu, ali te mere nisu mogle pomoći već su
pojačavale upornost i upućivale ljude da traže naknade na drugoj strani.
Konstantin Filozof priča da je kralj Žigmund zvao despota u borbu protiv husita. Ovi su, zna se, posle
Husova spaljivanja, postali vrlo aktivni i borbeni. Zna se, isto tako, da je njihovih pristalica bilo i daleko
van granica Češke, pa čak i u našim zemljama u Sremu i Bačkoj. Konstantinu Hus nije bio nesimpatičan;
iz njegova kazivanja izlazi kao da je nastradao što je u svom učenju prihvatio izvesna pravoslavna
shvatanja. Despot se odazvao kraljevom pozivu i poslao je svoje pomoćne odrede, za koje se kaže da su
imali uspeha.
U to vreme Mađari su se spremali da zajedno sa Mlečanima. Kralj Žigmund sišao je sa svojom vojskom u
avgustu 1425. do same Oršave i sastajao se, izgleda, s despotom. Ali se cela akcija morala odložiti radi
husitskih uspeha na severu. Ugarska vojska operisala je samo u Vlaškoj. Doznavši za ove pregovore i
sastanak, sultan je tražio od despota objašnjenje preko naročitog poslanika. Despot nije bio u Srbiji kad
je taj poslanik dolazio, a kad je stigao nije ga hteo primiti. Uvređen, poslanik je obavestio sultana
najnepovoljnije o despotu i njegovim vezama. Tad se sultan lično krenuo u Sofiju. Videći to, i obavešten
da od Žigmundovog velikog pohoda neće biti ništa, Stevan je uputio svoje poslanike u Sofiju da umire
sultana, ali je ovaj ipak ušao, s vojskom u Srbiju (oktobar 1425) oplenivši kruševačku oblast. Brzo se
povukao, pošto mu je Stevan uputio novo poslanstvo. Despot se spremio za borbu, a i Mađari su mu
uputili nešto vojske u pomoć. Sultan je smatrao za mudrije da se zadovolji novim obaveštenjima, nego da
se upušta u borbu. Taj turski napad iskoristio je kralj Tvrtko da i on napadne na despotove ljude i
povrati Srebrenicu. Despot se brzo okrenuo na njih i prešao Drinu, za koju su Bosanci držali da je u to
doba neprohodna. Kad je ugledao despotovu vojsku, Tvrtko i njegovi se brzo povukoše ostavljajući svoje
opsadne sprave i tri topa. Goneći Bosance despot im je opljačkao jedan deo zemlje. Kralj Tvrtko se bio
zatvorio u jedan tvrdi grad, verovatno Bobovac, i otud je poslao despotu ljude da pregovaraju o miru koji
je i sklopljen pod danas nepoznatim uslovima.
Despot Stevan je počeo poboljevati, a kako nije imao dece morao se pobrinuti za svog naslednika. NJegov
izbor odavno je pao na Đurđa Brankovića, koji mu je bio, kao sestrić, srodnički najbliži, a koji je
prihvatio od izmirenja potpuno njegovu politiku i na njoj lojalno sarađivao. Đurađ je pokazivao dovoljno
energije, a kao dobar vojnik istakao se u više teških momenata. U Srbiji to nasledstvo, kad ga je Stevan
proglasio na državnom saboru u Srebrenici, ne samo da je primljeno bez protesta nego se smatralo kao
sasvim prirodno. i sa kraljem Žigmundom on je to pitanje rešio na sastanku u Tati, u maju 1426, ali ne
bez teškoća. Žigmund je pristao da prizna Đurđa, ali je tražio da mu se, posle Stevanove smrti, vrate
Beograd i Mačva, koje mu je on bio ustupio kao lično leno. Žigmund se pravio da nema poverenja u
Đurđa i tražio je da mu se preda i grad Golubac, glavna tvrđava Srbije na dunavskoj strani. Na taj način
on bi držao ne samo pod svojim nadzorom nego i u svojoj vlasti sve glavne gradove na Savi i Dunavu i na
srpskoj strani i obezbeđivao bi Ugarsku sa dosta čvrstine.
U svojim ustupanjima Mađarima Stevan je otišao i korak dalje. Pristao je da, u slučaju ako bi i despot
Đurađ ostao bez muških potomaka, Srbija pripadne ugarskoj kruni. Ali taj je ustupak bio stvarno bez
većeg značaja. Đurađ je imao muške dece, i bio je još u snazi, i nije bilo izgleda da bi se Mađari u
dogledno vreme mogli koristiti tim ugovornim obećanjem. Stevan im je učinio tu koncesiju da bi ih samo
tešnje vezao za Srbiju, da bi je branili s više energije kao svoje buduće područje.
Pred kraj svoje vlade, u proleće 1426, despot je lično vrlo energično ugušio jednu pobunu u Srebrenici,
koju behu izazvali među rudarima neki dubrovački trgovci, nezadovoljni zbog izvesnih novih poreza.
Despot je tu pobunu, dve godine posle bosanskog prepada na taj grad, uzeo vrlo ozbiljno i hteo je
primerno da preseče svaki dalji pokušaj smetanja njegovih vlasti ma u kom pravcu.
S jeseni 1426. beše prešao Žigmundov vojskovođa Pipo Spano Dunav i počeo borbe oko Silistrije u kojima
je imao samo početnog uspeha. U proleće 1427. Žigmundova vojska delovala je u Vlaškoj i spremala se da
pređe i u Bugarsku. Obavešten o tom Murat II stiže hitno u Vidin i njegove čete zauzeše Novu Oršavu i
Severin. Despot je uputio sultanu darove, u znak pozdrava i prijateljstva. To je bio njegov poslednji

83
važniji politički akt. U leto te godine on je 19. jula naglo umro, pogođen od kapi, u lovu, na Glavici,
nedaleko od Kragujevca. Sahranjen je u Manasiji.

Despot Đurađ Branković

Rođen je oko 1375. Sin je Vuka Brankovića i Lazarove kđeri Mare (monahinje Marine). Zajedno sa
bratom Grgurom I ujakom despotom Satefanom Lazarevićem učestvovao je u bitci kod Angore na strain
Turaka. Posle ove bitke dolazi do razlaza između njega i ujaka mu Stefana.
Naime, sultan Bajazit, čiji je štićenik bio despot Stefan, završio je život i vlast pre nego što se nadao.
Bajazit se 1402. godine rešio da protiv Timura krene on lično. S njim je, po dužnosti, pošao i Stevan
Lazarević s bratom Vukom i dva Brankovića, Grgurom i Đurađom. Kod Angore, 28. jula 1402, borba je
rešena u tatarsku korist. Istočni izvori pominju jak napad teške srpske konjice protiv lako oružanih
tatarskih pešaka i početni uspeh koji je ona postigla. Poraz je došao zbog izdaje jednog dela Seldžuka,
koja je zbunila Bajazitovu vojsku. Bajazit je bio zarobljen i u ropstvu je i umro, 8. marta 1403. Stevan je
vršio tri juriša da ga spase, ali uzalud. Srpska vojska mogla je potom da se povuče bez težih gubitaka. Od
znatnijih lica bio je zarobljen samo Grgur Branković, ali je posle bio pušten za skup otkup. Srpska vojska
je, boreći se, došla do bosforske obale. Tu su se prevezli na evropsku stranu. Kad su stigli u Carigrad, car
Jovan i prestonička publika dočekali su ih sa pažnjom. Stari car Manojlo beše otišao na zapad da
pregovara o savezu hrišćana protiv turske opasnosti i o ceni za taj savez. U taj savez Vizantija je želela da
uvede i Srbiju. Od Bajazitovih sinova angorsku bitku je preživeo samo jedan, Sulejman, koji se nije bio u
dobrim odnosima sa Stefanom. Zna se samo da je Stevan, još u Carigradu, dobio neke dostave kako
njegov sestrić Đurađ Branković namerava da, pomoću Sulejmanovom, prisvoji neke njegove zemlje. Biće,
po svoj prilici, da je Đurađ uhvatio neke veze sa Bajazitovim naslednikom; da je hteo da povrati bar
očevu oblast; i da je, smatrajući i Stevana kao krivca za očevu sudbinu, i inače kao protivnika, govorio i
radio protiv njega. Energičan, Stevan je dao zatvoriti Đurđa u Carigradu, ali se ovaj brzo oslobodio i
odmah otišao novom emiru. Turci su bili kivni na Srbe i sumnjičili su ih da nisu dovoljno učinili u
angorskoj bitci. Svoje neraspoloženje su pokazali time što su, kod Črnomena, sačekali deo srpske vojske
koji se vraćao u zemlju i pobili. Napad je izvršio turski vojvoda Saridže, onaj isti za koga se priča da je na
Kosovu zarobio kneza Lazara. Bojeći se da i njih ne zadesi ista sudbina, Stevan i Vuk nisu hteli da idu
suhim u Srbiju, nego su iz Mitilene nastavili put lađama za Zetu.
Predosećajući opasnost, Stevan je uzeo vojsku od svog zeta Đurđa, a zatražio je pomoć i od majke. Obe
vojske sastale su se na Kosovu, kod Gračanice. Protiv njih išla je druga vojska, u kojoj su se nalazili
Turci, četa Đurđa Brankovića i sused Brankovića, vranjski gospodar, ćesar Uglješa sa svojim ljudima. U
bici, koja se vodila 21. novembra 1402, Stevan je ostao pobednik. Tu mu je prešao ćesar Uglješa koji ga je
obavestio o stanju u protivničkim redovima i postao mu prijatelj. Stevan se u toj bici borio protiv turskih
odeljenja, a mlađi mu brat Vuk protiv Brankovića. Dok je Stevan pobedio Vuk je bio pobeđen. Stevan mu
je stoga, kad su došli u Novo Brdo, učinio nekoliko primedaba i prekora, tako da je ovaj, razljućen, otišao
domalo Turcima.
On je, po majčinoj smrti, ponovo došao u sukob sa bratom. Za sebe je tražio polovinu države. Pomagali su
ga sestra Mara Brankovićka i sin joj Đurađ, kojima Stevan beše oduzeo nešto zemlje oko Sitnice, a
prihvatili su ga odmah Turci, koji su hteli da oslabe Stevana i suzbiju njegovu ugarofilsku politiku. Vuk je
lično otišao kod Bajazitova naslednika Sulejmana i sa turskom vojskom krenuo na brata. Tursku vojsku
vodio je najiskusniji turski vojskovođa toga vremena, stari Evrenos-beg, pobeditelj Srba na Marici. Taj
bratski napad pod turskim zastavama je prekinuo, za neko vreme, novi polet srpske države. Konstantin
Filozof s bolom priča o pustošenju zemlje i pometenosti među stanovništvom. Stevan je ostao osamljen i
nije mogao zaustaviti Turke koji su prodrli do blizu Beograda. Mir je sklopljen 1409. godine, samo tako
što je Stevan odelio Vuku južnu polovinu Srbije sa Kruševcem, a sebi zadržao severnu. Bogate prihode
Novog Brda delili su popola. Vuk je, zajedno s Brankovićima, priznao tursku vrhovnu vlast, a Stevan je
ostao i dalje na svojoj liniji, držeći se uz Mađare.
Srećom, ova podvojenost nije dugo trajala. Sultan Sulejman beše strasno odan piću i u izvesnim časovima
potpuno neuračunljiv. Hoteći da proširi svoju moć i u Maloj Aziji, došao je u sukob s braćom
Muhamedom, Kriščijom, i Musom, koji behu uspeli da prilično uspostave pokolebanu tursku vlast. Braća

84
prenesoše brzo borbu u Evropu. Musa, s pomoću Vlaha, savlada Sulejmanovu vojsku u februaru 1410.
kod Jambola i pozva i despota u borbu koji poziv privati. Musin uspeh beše pokolebao i Vuka i Đurđa, te i
oni pređoše na njegovu stranu. Sva saveznička vojska stiže pod Carigrad, gde je imala da se bije odlučna
borba. Pred samu borbu nestalni Vuk pređe Sulejmanu i duboko tim uvredi i ozlojedi Musu, koji ga
oglasi kao izdajnika. Na Vidovdan 1410, u oštroj borbi Sulejman potuče Musu i njegove drugove. Car
Manojlo je, odmah posle borbe, poslao svoje lađe po Stevana i ovaj je svratio u Carigrad, gde je opet bio
vrlo ljubazno dočekan. Odatle je lađom otišao u Vlašku, pa u Srbiju. Sulejman je za to vreme uputio
Vuka u Srbiju, da uzme vlast nad celom zemljom, ali ni Musa nije mirovao. On je u Trakiji prikupljao
ostatke svoje vojske i nove pristalice. Obavešten o Vukovom povratku, Musa mu je, da se osveti, spremio
zasedu. Blizu Filipopolja, 4. jula, Vuk i Lazar Branković behu uhvaćeni i domalo pobijeni. Vojska
Sulejmanova, zajedno s Đurđem Brankovićem, stiže dockan da ih spase. Ona je uspela samo toliko da je
ponovo, nedaleko od Jedrena, 11. jula, potukla i novu Musinu vojsku. Sulejman je dozvolio Đurđu da za
osvetu spali ceo Filipopolj.
I pored nekoliko navedenih neuspeha Musa je uspeo da se dočepa vlasti i neutrališe brata Sulejmana.
Međutim, posle toga on menja odnos prema despotu Stefanu. On je, kao glavnog pretendenta protiv
srpskog despota podržavao Đurđa Brankovića koga je poveo u obračun sa sinom mu Orhanom kojeg su
Vizantijci proglasili sultanom. Znajući za to, a možda i u kakvoj tajnoj vezi sa Vizantijom, Stevan je
krenuo s vojskom na istočnu stranu. Ušao je u pirotsku oblast i počeo osvajanja. Musi nije moglo biti u
interesu da dobije kao otvorenog protivnika još i srpskog despota i stoga mu ponudi pregovore. Bojeći se
da kao cena tih pregovora ne padne njegova glava, a izgubivši i inače veru u prevrtljivog i naprasitog
Musu, Đurađ namisli da se sam, uz pomoć majke, izmiri sa ujakom. Možda mu je sinulo pred očima, da
sva ta njegova politika porodične osvete ne vodi u stvari nikakvoj njegovoj koristi a doprinosi opštem
rasulu, a svakako mu je bilo i dodijalo to unižavajuće potucanje i udvorištvo. Musa je nešto ili načuo o
tom ili je primetio neke promene kod Đurđa. Stoga pokuša da ga otruje. Kad je popio otrov, Đurađ mu je
brzo osetio dejstvo pa je upotrebio za vremena lek i spasao se. Odmah potom, insceniravši uzbunu,
prebeže sa svojim ljudima u Selimvriju tamošnjim Grcima i Orhanu. Ovim je počelo približavanje
despota Stefana i sestrića mu Đurđa koje je i okončano pomirenjem 1413. god. Leta te godine došlo je do
bitke između srpske vojske, pod komandom Đuraća i turske vojske pod komandom sultana Muse na
planini Vitoši. Turska vojska je bila poražena, a sultan je poginuo prilikom bekstva.
Kako izmiren sa ujakom, on je odrećen za njegovog naslednika i upravu nad srpskom despotovinom je
preuzeo 1427. Tada je Mađarima predao teritorije koje je od njih dobio despot Sterfan (Mačva, Beograd i
Golubovac). Golubovačku tvrđavu je Turcima predao vojvoda Jeremija pošto nije udovoljeno njegovom
zahtevu da mu se da otkup od 12.000 dukata na ime napuštanja tvrđave. Sultan Murat je tada napao
Srbiju i opseo je Novo brdo koje je zajedničkim naporima Srba, Sasa i zatečenih Dubrovčana odbranjeno.
Turci su nameravali da osvoje i manastir Ravanicu, ali su odbranu stigli Mađari. Turska vojska je uspela
da osvoji Niš i Kruševac, a naredne godine su nastavljene borba.
Ugarski kralj Žigmund je pokušavao da osvoji Braničevo i bezuspeha je opsedao Golubovac. Zbog toga,
Đurađ odlučuje da stupi u vazalni odnos i u odnosdu na sultana Murata II obavezavši se na godišnji
danak i vojnu pomoć. Istovremeno je ćerku Maru dao sultanu za ženu. Pošto je predao Beograd despot
Đurađ je počeo da zida novu prestonicu, grad Smederevo (oko1428). Radovima je rukovodio Đorđe
Kantakuzin, brat njegove žene Jerine (Irine).
U zidove su uziđivani mnogi stari arhitektonski i drugi fragmenti i natpisi u kamenu ili su od opeke
izvedeni i u Carigradu i ovde. Grad je imao 25 kula, s jačim utvrđenjima prema suhu nego prema vodi.
Arhitekta Đ. Bošković misli da ceo grad, s obzirom na njegovu veličinu, nije mogao biti završen za tako
kratko vreme, nego da je najpre podignut takozvani Mali grad. Naknadno priziđivanje bedema i kula,
koje se može utvrditi, govorilo bi u korist toga mišljenja. Kad je bilo potpuno dovršeno, Smederevo je bilo
najveći naš srednjovekovni grad; danas je ono i najbolje očuvani. Sa svojim jakim platnima, kulama i
opsegom ono još ima nečeg vrlo impozantnog i neobičnog. Podizanje Smedereva, koje je moralo biti
izvođeno ubrzanim tempom, zahtevalo je ogromne napore, i finansijske i ljudske. Narodna tradicija
kazuje kako je tad udaren težak kuluk i namet i kako je to neke ljude, kao Starinu Novaka, oteralo u
hajduke. Tu bezobzirnost narod je pripisivao Đurđevoj ženi Jerini, ponajviše zato što je zidanjem

85
rukovodio njen brat i što je na građevinu dovedeno i nekoliko grčkih majstora. Ona je zbog toga postala
veoma nepopularna; dobila je čak naziv "prokleta". Zanimljivo je da je vrlo mnogo građevnih objekata, a
posebno "gradova”, po celom našem narodu, čak i tamo dokle nije dopirala Đurđeva vlast, vezano za
Jerinino ime. Toliko se predanje o podizanju Smedereva useklo u narodno pamćenje.
Očuvana je povelja kralja Žigmunda kojom Đurđa, "cele države Raške i Albanije kneza i vernoga
despota", s puno priznanja prima za ugarskog vazala. Pošto je priklonio koleno pred njim i položio mu
zakletvu vernosti, kralj mu je dao vladarske znake - ogrtač, mitru i mač. Kao naslednik Stevanov on je
postao ugarski velikaš, a dobio je i njegove posede u Ugarskoj. Tako je 5. maja 1429. mogao potvrditi
Debrecinu sve njegove stare povlastice, koje je uživao kao Stevanov grad. Međutim, ugarska snaga nije
bila dorasla turskom naletu. Žigmundova vojska je pretrpela nekoliko poraza o Turaka.
Đurađ je, posle ugarskog neuspeha, upotrebio svu veštinu i uspeo je da se približi Turcima i steče njihovo
poverenje. O tome svedoče i neka od dokumenata durovačkih arhiva. Kad su Turci preotimali, u proleće
1430, od Mlečana Solun, u njihovoj vojsci nalazio se, prema obavezi i srpski odred pod vođstvom
despotovog najstarijeg sina Grgura. Posle pada Soluna (29. marta) u turske ruke je pao silan plen, a
naročito je bilo mnogo roblja. Deo tog roblja otkupio je despot našta se nerado gledalo među Srbima.
Srbija je postala prirodan zbeg intelektualnih radnika iz propalih hrišćanskih država i njen dvor, kao i
dvor vlaških gospodara, bio je vrlo darežljiv prema beguncima iz Bugarske, Grčke i Albanije.
Posle uzimanja Soluna počelo je tursko osvajanje Epira i Albanije. Jedna sultanova vojska, koju je vodio
Isa-beg, a u kojoj se nalazio i despotović Grgur, napala je oblast Ivana Kastriote. Verovatno po želji
srpskog despotovića, upali su Turci i na mletačko područje, udarajući naročito, na oblast Gojčina
Crnojevića i Tanuša Dukađina i pleneći sve do Skadra. Jedan dubrovački izveštaj od 3. juna 1430. kazuje
da se Grgur posle toga vratio u Srbiju nagrađen "dovoljno" od sultana.
Despot je vodio politiku koja je imala biti prijateljska na obe strane, i prema Turcima i prema Mađarima.
On je želeo da Srbiji obezbedi mir, ma i pod vrlo skupu cenu. Od Turaka je zazirao svakako više, jer je
dobro video da kod njih prevlađuje ofanzivni duh. NJegovu dvostruku politiku karakteriše verovatno
najbolje udaja njegovih kćeri na dve sasvim protivne strane. Brakovi ti bili su čisto politički. Despot je
preko njih hteo da uhvati veze sa glavnim licima i Turske i Ugarske, a uspeo je udomiti obe kćeri
zahvaljujući svom ogromnom bogatstvu i mirazu koji je uza njih dao. Naročito se za sultana priča da je
tražio, i dobio, velik novac. Prva je bila udata Katarina 1433. za grofa Ulriha Celjskog, koji je bio bratić
Varvare, žene kralja i cara Žigmunda, a sin moćnog Hermana II. Mara je data, po svoj prilici, u proleće
1434. sultanu Muratu.
Dspot je avgusta 1435. sklopio mir i s Mlečanima koji su mir takođe želeli. Mir. Ugovorom predani su
"katuni Crne Gore" iznad Kotora Mletačkoj Republici. Dosada se uzimalo da je to prvi pomen Crne
Gore u našim istorijskim spomenicima, ali je nedavno utvrđeno da se on javlja još 1379. u Dubrovačkim
izvorima. Kolike su bile granice te Crne Gore ne može se sad pouzdano tvrditi. Ovom prilikom despot
Đurađ je vratio kotorskom biskupu sve katoličke beneficije, koje su u njegovoj državi, a Mlečani su vratili
pravoslavnom zetskom mitropolitu u svojoj. Posle izmirenja, 31. decembra, primljen je despot sa
sinovima i naslednicima za zakonitog građanina i plemića mletačkog.
S Vizantijom je despot održavao srdačne odnose. Spajala ih je ne samo zajednička sudbina prema
Turcima nego i rodbinske veze. Smatrajući čin despota kao priznanje vizantijskog dvora, koje mora biti
naročito naglašeno i prema njegovoj ličnosti, Đurađ je vodio pregovore o tom u Carigradu. U zimu
1434/35. doneo mu je poseban izaslanik cara Jovana VIII, Đorđe Filantropin" znake i priznanje
despotskog dostojanstva. U starije vreme carigradski dvor mogao bi iz ovog akta izvoditi dalekosežnije
zaključke; u ovo doba i on je sam bio svestan da to ne ide dalje od ljubaznosti dvaju ugroženih dvorova,
koji su tražili više uzajamnog dodira.
U ugarsko-turskim ratovima srpska despotovina je bila pošteđena (1435-37), ali je leta 37 ugarska vojska
prodrla u Srbiju kod Stalaće, gde je uništila sultanove brodove. Spaljen je Kruševac, a Turci su teško
poraženi kod Smedereva (Godominsko polje). Po mađarsdkom povlačenju počela je turska odmazda nad
stanovništvom koje je bilo optuživano za saradnju sa Ugarima. Da bi razuverio Turke i bio osdlobođen
optužbe, despot Stefan je Turcima predao braničevski kraj, a Turci nastoje da iskoriste i smrt kralja
Žigmunda iste godine. Naredne, 1438. jednom vojskom prodiru u Erdelj, a drugom u Srbiju. Opsednuto

86
Smederevo se predalo 18. avgusta. Beograd, čije su većinsko stanovništvo bili Srbi, je odbio napad Turaka
1440., a Novo Brdo se odupiralo do 1441. Zeta još uvek nije bila zahvaćena borbama. Despot se sa
porodicom i sveštenstvom sklonio najpre u Ugarsku. U Ugarskoj despot nije bio prijatelj novog kralja
Vladislava, a ni taj nije mario mnogo despota. Tu zategnutost pojačavalo je naročito to, što je despotov zet
Ulrih Celjski bio jedan od glavnih vođa ugarske legitimističke opozicije. Despot usled toga prelazi u
mletačku oblast. Republikanske vlasti formalno su vrlo lepo primile despota i čak mu obećale da će
poraditi da ga izmire s Turcima, ali stvarno zanj nisu mogle učiniti ništa. Iz Mletaka je Đurađ 9. jula
pošao u Zetu, zadržavajući se na putu u Šibeniku i Dubrovniku. Tamo je pokušao da organizuje
antiturske akcije. Stalni napadu bosanskog vojvode Strefana Vukčića ga u tome ometaju. On je osvojio
neke zapadne krajeve Despotovine, Gornju Zete, a 1442. i Bar. Despot je 1441. neko vreme proveo u
Dubrovniku, a iste godine Turci su oslepeli njegove sinove Grgura i Stefana.
Za to vreme ugarski je kralj oglasio despota kao sumnjiva. Objavljivao je da je despot održavao veze s
Turcima i da mu se čak i tad dva sina nalaze međunjima; da su s  njegovim znanjem i preko njegove
zemlje Turci vršili upade u Ugarsku; i da je despot, kao odmetnik, napustio Ugarsku. Za kaznu on mu je
oduzeo velik deo poseda u Ugarskoj, pa i sam despotov dvor u Budimu. Optužbe su bile sasvim
neosnovane i podignute su iz osvete, a ne iz uverenja. Despot nije imao nikakve snage, ni da spreči upade
Turaka u Ugarsku kao ni upade Mađara protiv Turaka. On je ovog puta nastradao baš stoga što nije hteo
da se pridruži Turcima. Ninjegovi sinovi nisu se nalazili među Turcima od dobre volje, nego se jedan
nalazio tamo kao talac, a drugi je bio zarobljen prilikom pada Smedereva.
Stari despot, čija aktivnost posle svih obrta sreće i u tako visokim godinama izaziva pravo divljenje, nije
ipak klonuo. Kad mu je postalo jasno da u Zeti i Dubrovniku ne može postići ništa, a da na Mlečane ne
vredi računati, rešio je da se pokori kralju Vladislavu. Mađari su bili u taj mah jedini koji su imali
razumevanja za tursku opasnost i sopstvenih računa da je pokušaju otkloniti. Ugarski unutrašnji neredi
behu se već prilično slegli. Kralj Vladislav je i sam došao na misao da mora protiv Turaka preduzeti
energičnije mere. Zajednička mržnja na Turke približila je kralja i despota. Kao glavni činilac
ratobornog raspoloženja kod Mađara javlja se Janko Hunjadi, kraljev najjači oslonac i u unutrašnjoj i u
spoljašnjoj politici.
Janko (Janjoš) Hunjadi, ili u našim narodnim pesmama poznati Sibinjanin Janko, bio je vlaškog porekla,
sin jednog plemića Vojka, kome je kralj Žigmund 1409. godine poklonio grad Hunjad. Mladi Janko služio
je jedno vreme u vojsci despota Stevana, pa je posle despotove smrti došao kralju Žigmundu. Bio je sav
vojnik. NJemu se upisuje u zaslugu da je znatno razradio vojničku organizaciju Ugarske, koju je kralj
Žigmund izvodio poslednjih godina svoga života. NJega je 1441. godine postavio kralj Vladislav za
zapovednika južne granice sa sedištem u Beogradu. Čim je došao na svoju novu dužnost, Janko je postao
aktivan. Već u jesen 1441. izvršio je jedan zalet duboko u Srbiju i potukao vojsku namesnika Isa-bega,
koja je htela da mu preseče put i otme plen. Da bi mogli pratiti kretanje Mađara oko Beograda podigli su
Turci 1442. godine na Avali grad, sa koga se imao širok pregled cele oblasti, sve do Dunava.
Od tada godine počeše se sve češće i sa više strana dizati glasovi da je potrebno obrazovati jednu veliku
hrišćansku ligu protiv Turaka. Naročito su bili aktivni jovanovci s Roda, ugrožavani od muslimana iz
Egipta. U tom smislu izjašnjavala se i Dubrovačka Republika, predlažući ne samo zajedničku odbranu
nego i zajednički napad. Pomoć je stalno tražila i Vizantija koja se 1442, usled građanskog rata i dvorskih
spletki, nalazila u ozbiljnoj opasnosti. Papa je smatrao za svoju dužnost da pomogne prijatelje, koji mu
nedavno behu priznali vrhovnu duhovnu vlast. i pregao je svim svojim autoritetom da se hrišćanski savez
ostvari. Odlična pomagača našao je u rečitom i oduševljenom kardinalu Julijanu Cezariniju. Ovaj
energični čovek uspeo je da tokom 1442. godine potpuno utiša sve protivnike u Ugarskoj i da tamo
rasplamti ratnički duh.
Kralj Ugarske i Poljske, Vladislav III, je odbranu svojih južnih granica poverio vojskovođi Janku
(Janjošu) Hunjadiju sa sedištem u Beogradu. NJegova vojska, sa četama kralja Vladislava i despota
Đurđa je krenula na Turke i preko Niša stigla do Zlatice kod Sofije. Turci su žestoko poraženi, a moir
sklopljen u Jedrenu je ratifokovan u Segedinu, kao segedindki mir (1444). Despot se vratio u Smederevo
pri čemu je obnovio vazalne obaveze prema Turskoj, vraćeni su mu oslepljeni sinovi i 24 grada. Jedinog

87
neoslepljenog sina i naslednika Lazara oženio je vizantijskom princezom Jelenom dobivši titulu despota i
od Vizantije.
Nema sumnje da je Hunjadi imao pravo kada je tvrdio da se takvim mirom postiglo više i, mnogo
sigurnije, nego jednom neizvesnom borbom. Ali je nesumnjivo i to da je ovaj mir bio potrebniji Turcima
nego Mađarima, i da je presekao jednu veliku akciju. Segedinski mir je čisto delo despota Đurđa. On je
želeo da čas pre vaspostavi Srbiju, držeći da je bolje primiti to što je već na dlanu od onog što tek ima
neizvesno da dođe. On je video i naličje rada hrišćanske lige i izgubio je mnoge iluzije. NJemu je, već
ostarelom, bilo dosta i krvi i rata. A, što je naglavnije, možda se nije ni nadao nekom presudnom uspehu,
znajući stanje u Ugarskoj, koje je bilo daleko od tog da bude čvršće građe od onog u Turskoj, ma kakve
inače bile momentalne prilike u Muratovoj carevini. On se optrudio da odmah povrati i Zetu (a postigao
je i izmirenje sa vojvodom Stefanom), ali su ga u tome ometali Mlečni. Dobio je samo Gornji deo Zete sa
Medunom (početak 1445).
Međutim, među hrišćanima izbilo je veliko nezadovoljstvo protiv Segedinskog mira za koji se verovalo da
je obustavio jednu od najveličanstvenijih hrišĆanskih akcija protiv Turske. Tvrdilo se da se upustio
siguran plen. Krivica se svaljivala na despota. Među nezadovoljnicima glavnu reč je vodio borbeni i rečiti
kardinal Cezarini koji je propovedao da se čim pre raskine mir. Ratoborne poruke iz Italije i aktivna
opozicija Cezarinijevih pristalica pokolebaše dvor da se odluči na obnovu rata s Turcima. Despot se za to
vreme uputio u Srbiju i nije se zalagao uporno da spreči tu odluku. Na njegov glas ne bi se, uostalom,
mnogo ni slušalo. Našavši se u Srbiji, on se rešio na neutralnost. S hrišćanima nije pošao, jer nije hteo da
pogazi ugovor i jer nije želeo da i opet Srbija postane ratno područje, a s Turcima nije mogao.
Hrišćanska vojska stigla je 20. septembra 1444. u Oršavu i tu, počela prelaziti Dunav. Kroz Srbiju se nije
išlo. Hrišćanska vojska, većinom konjica, brojala je 16.000 ljudi, kojoj se pridružilo 4.000 Vlaha. Kod
Varne je došlo do odlučne bitke 10. novembra. Brojnom nadmoćnošću Turci su strahovito porazili
hrišćane. Pogiboše kralj Vladislav i mnogi ugledni ugarski velikaši, među kojima i kardinal Cezarini.
Spasao se Janko Hunjadi sa malim brojem vojnika. Ponesen pobedom, sultan je ljuto kaznio sve one koji
mu se behu zamerili. Uplašene jadranske republike, Mleci i Dubrovnik, pohitaše da opravdaju svoje
učešće bacajući svu krivicu na papsku kuriju. Despot Đurađ ostao je pošteđen. Štaviše, imao je i izvesnog
uticaja na Porti. Dubrovčani, na primer, zahvaljuju samo njemu što je sultan 1447. godine sklopio s njima
mir.
Najkrupniji događaj u balkanskoj istoriji ovog vremena bio je veliki pohod Janka Hunjadija protiv
Turaka. Mađari su hteli na svaki način popraviti nedaće poraza kod Varne. Izvesni hrišćanski vladari još
nisu napuštali misao da se nastavi nedavna hrišćanska koalicija protiv Turaka i da se, po mogućnosti, i
proširi. Despot Konstantin Dragaš iz Peloponeza nastojao je živo da osposobi Grke za borbu. Održavao je
veze i sa despotom Đurđem i da se što više približe udao je u zimu 1446. svoju sinovicu Jelenu za
najmlađeg despotovog sina Lazara. Naročito su oživele nade u obnovu hrišćanskog saveza otkad Janko
Hunjadi, od juna 1446, postade guverner ugarske kraljevine. On je bio isuviše poznat kao ogorčeni
protivnik Turaka i kao hrišćanski vitez borac. Ipak, i pored sve opasnosti, koja je očevidno pretila od
Turaka, stari savez nije mogao da se obnovi. Sukobi su bili sna1žni među hrišćanskim državama, a i
unutar njih samih. Da bi postigli što žele hrišćani su čak ulazili u veze s Turcima, kao primera radi u
Skender-begovom slučaju. Prirodna je stvar da pod takvim uslovima nije hteo da se izlaže ni despot
Đurađ. Jedini koji beše spreman da se pridruži Hunjadiju bio je Skender-beg.
J. Hunjadi je jeseni 1448. sa novom krstaškom vojskom krenuo na Turke, preko Srbije. NJegova vojska je
bila snažna i brojala je oko 70.000 vojnika., većinom konjanika. Despot nije želeo da obnovi
neprijateljstva, već da pokuša obnoviti državu. Od pohoda na Varnu odnosi između despota i Mađara bili
su uopšte osetno ohladneli. Despot je ovog puta otišao čak tako daleko, da je preko Sorkočevića obavestio
sultana i o prelasku ugarske vojske i onjenoj snazi. Sultan Murat, koji se u to vreme nalazio pod Krojom,
u Albaniji, napustio je odmah opsadu tog grada i pošao u susret Mađarima. LJut što nije pridobio despota
za savez, Hunjadi je pustio svojoj vojsci da se ponaša u Srbiji kao u neprijateljskoj zemlji. Ogromna
vojska, sa 2.000 kola, imala je velikih potreba i njen prolazak, i da su odnosi bili srdačniji, ne bi bio
izveden bez sukoba i tereta za stanovništvo.

88
Ugarska vojska je prošla kroz Kruševac, a odatle kroz Jankovu klisuru (koja otad i nosi to ime) i Toplicu
na Kosovo. Tu je zatekao već pristiglu tursku vojsku pod komandom samog sultana. Ona je bila brojnija i
bolje opremljena. Tu je, sredinom otkobra, došlo do sukoba u kome je potučena hrišćanska vojska. Turci
su jednim delom zaobišli hrišćane i udarili im s leđa. U najodlučniji čas bitke prešao je vlaški vojvoda Dan
sa 8.000 svojih Vlaha iz ugarske u tursku vojsku. Strahovita borba je trajala tri dana. Poginulo je 17.000
hrišćanskih boraca. Pomen o toj pogibiji sačuvan je u više narodnih pesama. Hunjadi je prilikom bekstva
dospeo u ropstvo kod despota odakle se izbavio po sklopljenom ugovoru o isplati velike štete koju je
njegova vojska počinila Srbiji prilikom prolaska kroz nju.Podaci ukazuju da je despot insstirao na
njegovom hvatanju. Danas nije lako utvrditi šta je iskusnog despota moglo opredeliti na taj nepolitički
korak. Ovakav korak nije odgovarao ni dotadašnjoj politici despotovoj, koji se trudio da se ne zameri ni
jednoj ni drugoj strani, ni Turcima ni Mađarima. Ima pouzdanih podataka da je to već ostareli despot
učinio pod tuđom sugestijom. Sam Hunjadi tužio se Republici pojedinci " podjarivali zle namere između
njega i despota ". U svakom slučaju, to izazvalo veliko nezadovpljstvo na Zapadu, a u Petrovaradinu se
održao sastanak na kome se većalo o načinima da se Janko H. oslobodi. Posledica toga bio je navedeni
sporazum. Posle tog ugovora pušten je Hunjadi na slobodu i na sam Badnji dan stigao je u Segedin, gde su
bili na okupu zabrinuti ugarski velikaši.
Sultan Murat II je umro 1451., a nasledio ga je Mehmed II Osvajač koji je 1453. uspeo da zauzme
Carigrad. U osvajanju grada je učestvovao i jedan srpski odred koji je vodio Jaško Brežičić (oko 1.500
vojnika). Sa druge strane, despot je verovatno pregovarao sa zapadnim silama kako bi se organizovala
nova akcija protiv Turaka. Zato sultan šalje veliku vojsku na Srbiju (1454) koja je veoma surovo
postupala sa stanovništvom. Pojedini istoričari smatyraju da se razlog za ovaj napad ne da pouzdano
utvrditi. Oni smatraju da je to prirodna posledica stvari. Jednostavno, posle pada Carigrada došla je na
red Srbija. Turski izvori govore sasvim pomućeno i s mnogo grešaka o odnosima između despota i
sultana, i za njih se pravi uzrok rata ne može utvrditi. Vidi se samo da je despot stalno sumnjičen radi
veza s Mađarima. Koliko mi danas znamo, despot nije dao pravog neposrednog povoda za napad. Svoje
obaveze prema sultanu vršio je s pažnjom čak i onda kad mu je to, kao pri uzimanju Carigrada, vrlo
teško padalo. Sultan je tražio od despota da mu ustupi izvesne gradove, kao Golubac i Smederevo, da bi
imao više sigurnosti za njegovo držanje i otvoreniji put za Ugarsku. Despot na to nije mogao pristati, a
sultan je potom, u leto 1454, upao u Srbiju i strašno je opustošio. Predali su se Borač i Ostrovica. Sledeće
godine su osvojeni Novo Brdo i Priština. Početkom naredne godine osvojen je Medun u Zeti. Time je
despotovina konačno ostala bez svog južnog dela. Teritorijalno je smanjena samo na oblast severno od
Kruševca i Zapadne Morave do Dunava.Sultanovim namerama da prodre preko Dunava u Ugarsku i
Panoniju isprečili su se Beograd i Smederevo koje on ponovo napada sredinom 1456.
Despot se ponovo obraćao zapadnim silama za pomoć. Ni ovoga puta ta pomoć nije bila iskrena i
neuslovljenja. Direktno se od njega tražila promena vere i prelazak u rimokatolicizam što je on odbio.
Zatim je despot pokušavca da obnovi pregovore sa sultanom, ali je krajem iste godine umro u 81. godini
života. Sahranjen je u crkvi Krive Rijekeispod Rudnika.
Despot Đurađ Branković je bio jedna od najtragičnijih ličnosti naše prošlosti. Kao da je neka kob ležala
na njemu. Narodno predanje bacilo je na njegovog oca i njegovu porodicu jednu od najtežih anatema,
koja nije zaslužena. On sam, vrlo sposoban, ali bujan i osvetoljubiv i vaspitan u tradiciji vlasteoskog
samoljublja, počeo je svoju istorijsku ulogu izvesnim samostalnim političkim potezima, koji su mu jedno
vreme stavili na čelo ne samo žig odmetnika nego bezmalo i izdajnika. NJegov ujak doprineo je
nesumnjivo dosta padu njegova oca Vuka i prisvojio je jedan deo njegove baštine. To je Đurđa, čim mu se
dala prilika, oteralo u protivnički tabor. Paktirao je s Turcima onda, kad se Stevan s njima razišao;
potpirivao je domaću raspru između Stevana i brata mu Vuka; združivao se s crnim Musom samo da se
osveti Stevanu. Više od deset godina trajala je njihova borba i donela mnogo nesreće Srbiji. Kad se
izmirio sa Stevanom, Đurđe se trudio da bude od što veće koristi i njemu i Srbiji. Sad, kad je stupio na
presto, on je bio ne samo zreo već čovek s bogatim iskustvom. Bio je sublizu vršnjak Stevanov i prevalio je
1427. pedesetu. Jedna naslikana povelja u svetogorskom manastiru Esfigmenu predstavlja ga 1429. godine
kao čoveka s još neprogrušanom bradom, lepa i puna izraza. Francuski plemić Bertrandon de la Brokijer,
koji je 1433. godine posetio despota, kaže za nj da je bio "lep gospodin i krupan". Ali sve što je taj čovek

89
preduzimao ispadalo je nesrećno. Čitav vek proveo je boreći se i zalažući na sve strane da očuva Srbiju,
pa je dočekao da je vidi toliko puta pregaženu i opustošenu i na kraju života već u agoniji. NJegove kćeri
morale su biti udavane iz čisto političkih računa, a dva mu sina bila su oslepljena i za ceo vek ubogaljena.
Ako je ikad iko radio Sizifov posao, to je bezmalo bio on. NJegov ogroman napor i cela njegova istorijska
misija sastojali su se prosto u tom da podiže nasipe i brani zemlju od poplave, koja se nije dala obuzdati.

Despot Lazar Branković

On je bio najmlađi sin despota Đurđa Brankovića koji je upravu nad despotovinom preuzeo, kao jedini
neoslepljeni, decembra 1456. godine. Naredne godine je obnovio vazalni odnos prema Turcima, a vraćena
mu je cela teritorija koju je posenjdovao njegov otac (osim Novog Brda). Oženjen je bio vizantijskom
princezom Jelenom Paleolog. Tada se u Srbiji javljaju dve struje. Prva turskofilska koju je zagovarao
novi despot, brat mu Grgur, bivša sultanija Mara i Đurđeva žena Jerina (Irina). Druga je bila ugarofilska
i zagovarali su je despotov brat Stefan i Jelena, žena despota Lazara. Ostali predstavnici turskofilske
struje su, po smrti Jerine (1457) prebegli sultanu koji ih je lepo primio.
Despot Lazar Branković je, bez muških potomaka, umro početkom 1458. Od cele njegove porodice ostali
su samo žena mu Jelena i oslepljeni brat Stefan. Despot Lazar je bio poslednji srpski vladar koji je svoju
titulu dobiop i od Vizantije. Posle njegove smrti u despotovini je obrazovano namesništvo koje
susačinjavali njegova udovica, oslepljeni brat Stefan i veliki vojvoda Mihailo Anđelkovii.

Despot Stefan Branković (slepi)

Posle njegove smrti u despotovini je obrazovano namesništvo koje susačinjavali njegova udovica,
oslepljeni brat Stefan i veliki vojvoda Mihailo Anđelković. Među njima je vladala netrpeljivost i potajna
borba o presto. Vojvoda Anđelković je bio veliki protivnik ugarofilstva, a njegov rođeni brat, poturčeni
Mahmud Anđelović je, kao veliki vezir, bio vrhovni namesnik evropske Turske i belberg Rumelije.
Mihajlo je, stoga, pozvao Potru da imenuje novog despota u Srbiji. Sam je otvorio kapije Smedereva i u
prestonicu pustio turske posade. To je izazvalo neprijateljstvo slepog Stefana i Jelene. Mihajlo je
zarobljen, a Turci su pobijeni. Odmah potom je za novog despota proglašen slepi Stefan Brankoviuć.
Koristeći ove nemire bosanski kralj Stefan Tomaš je zauzeo Srebrenicu i još 11 srpskih utvrđenja.
Nameravao je da svog sina Stefana Tomaševića oženi ćerkom preminulog srpskog despota Lazara,
Jelačom kako bi došao na srpski presto.
Oko novog despota Stefana počele su da se grupišu pristalice ugarofilske politike, a Turci su na raniji
poziv vojvode Anđelovića kao svog kandidata za mesto despota poslali njegovg brata, takođe slepog,
Grgura Brankovića i sina mu Vuka. Ipak, I pored ugarofilske politike slepi despot Stefan je morao da svoj
presto preda novom despotu Stefanu Tomaševiću. Sporazum o ujedinjenju Srbije i Bosne bio je zapečaćen
brakom između Stefana Tomaševića i Jelače (Jelene) Branković. Vrhovna vlast je priznavana Ugarskoj.
Ovakvu odluku nije nameravao da ispoštuje Mehmed II, sultan naročito stoga što je despotovina još uvek
bila turski vazal. Zato on lično kreće na Srbiju leta 1459. Smederevo se iste 1459. 20. juna predalo bez
borbe. Time je Srbija potpuno izgubila samostalnost i pala je pod tursku vlast.
Nakon proterivanja iz Smedereva despot Stefan Branković je pobegao u Budim, a zatim sestri Katarini u
Hrvatsku. Odatle odlazi u Albaniju gde se ženi Grkinjom Angelinom Komnin. Ona je bila u srodstvu i sa
Skender-begom. Zatim stiže u Furlaniju gde, zajedno sa sestrom Katarinom kupio zamak nazvan
Beograd. Tamo je podigao svoje sinove, buduće despote (Đorđa i Jovana) i kćer Mariju.

Despoti Đorđe i Jovan Branković

Sinovi despota Stefana Brankovića su sa majkom Angelinom i moštima svoga oca stigli u Ugarsku 1486.
Tu je kralj Matija Đorđu dao tituilu despota, a i teritorije Vuka Grgurevića (Đorđevog brata od strica)
koji beše umro bez naslednika. Despot Đorđe se tpotom zamonašio kao Maksim i bio je arhijerej (videti
sv. Maksin arhiepiskop beogradski i sremski). Despot Jovan, brat Đorđev je umro pre njega (1502) i
takođe je kanonizovan kao svetitelj. NJegove posede je nasledio hrvatski velikaš Ivaniš Berislavić za koga
se udala Jelena, Jovanova udovica.

90
Vuk Grgurević
On je bio vanbračni sin Grgura, najstarijeg sina Đurća Brankovića. Posle pada Smedereva on je pet
godina živeo na turskoj teritoriji. Potom je prešao u Ugarsku sa nasleđenom titulom despota. Tamo se
istakao kao dobar vojskovođa u odredima ugarskog kralja Matije.
Posle propasti srpske despotovine ti su ogromni posedi prešli u druge ruke, ali je ostao srpski elemenat.
Kad je obnovljena despotska čast sa Zmajem Ognjenim Vukom, ti izgubljeni veliki posedi nisu bili
vraćeni u celini porodici Brankovića. NJima je zapao uglavnom Srem. Vuk je znatno proširio svoju
granicu prema zapadu. Matija je rado gledao da mu južna granica ude što čvršće povezana u vlasti
jednog pouzdanog gospodara. Glavna mu je bila bogata Totuševina. Na zapadu se nalazio i njegov tvrdi
grad Bela Stena.
Srbi nisu ostali samo na tim najugroženijim južnim granicama kao njihva odbrana. Kralj Matija se
zapleo u ponovni rat s Austrijom. Kad je njegova vojska u leto 1482. pretrpela tamo osetan poraz morao
je Matija lično da pođe tamo zajedno sa pouzdanim srpsik ratnicima. Turci su to iskoristili pa su u
septembru upali u Banat, ali su ih kod Bečeja, 9. septembra, presreli despot Vuk nanevši im težak poraz.
Despot se, isto tako, pokazao junak i na drugoj strani. Kad su Turci u jesen 1483. iz Bosanske krajine
provalili do Kranjske i Koruške sačekali su ih na povratku, na Uni despot i hrvatski ban Matija Gereb i
potpuno ih potukli. To je bio poslednji podvig despota Vuka. Još relativno mlad, sa kakvih četrdeset
godina, umro je 16. aprila 1485, nemajući muškog potomstva. NJega je proslavila naša epska poezija kao
malo koga junaka posle Marka na Kosovu.
U narodu je bio poznat kao ktitor crkve Sv. Nikole u Slankamenu.

91
LAZAREVIĆI

Pribac Hrebeljanović, logotet

Cara Dušana
I
____ I
I I I
Knez Lazar, oženjen ćerkom Dragana, udata za čelnika
Neimenovana kći
Kneza Dimitrija Vratka, Musu, u monaštvu Teodosija udata za
Altmana
potomka Vukana Nemanjiša Umrla pre Kosovskog boja sina despota
stvaranje porodičnog saveza Ivaniša
preko udavanja sestara i ćerki I
sukob sa Turcima na Kososvu i pogibija Ivaniš
kneza (1389).
Knjeginja Milica se monaši Jevgenija,
a u velikoj shimi dobia ime Jefrosima
I
I I I I I I I
Stefan Visoki,Vuk, knez. I Mara, udata Olivera, Dragana Jelena,
Rođen oko 1377 pogubljen, 1410 I za V. Brankovića. rođena oko rođena posle udata
prvo
knez do 1402, a I u monaštvuMarina 1378. 1348; udata za
za Đ. II
zatim despot I umrla oko 1426 udata za bugarskog cara
Starcimirovića
(do 1427), odan vazal Turaka, I Bajazita 1390. Ivana Šišmana pa
S.H. Kosaču
a zatim Ugara. Umro 1427. I I
Nasledio ga je Đ. Branković I I
I I
Teodora udata za hrvatskog I
Bana Nikolu II Gorjanskog I
Umrla pre 1405 I
I I
I I I
Nikola III Katarina I
I I
Katarina I
I
I I I I I Aleksandar,
Frižin Kareca N. Asen N. Asen
poturčen posle živeo u Ugarskoj
1393. Namesnik I
u M. Aziji, 1418 I I
Šišman (?)

92
BRANKOVIĆI
I
I
NEPOZNATI RODOZAČETNIK
I
I I
Vojvoda Mladen župan Nikola
savremenik cara Dušana
I
I I
Branko Mladenković Ratoslava, udata za
sevestokrator u Ohridu velikog župana Altomana
I
I I I I
Nikola Radonja (Radohna) Grgur Vuk Teodora
Oženjen sestrom braće oženjen Teodorom oženjen ćerkom udata za dračkog
Mrnjavčević, Jelenom. Kasnije udatom za kneza Lazara, plemića
Đ.Topija
Umro 1399 Marka. Umro oko 1398 Marom. Umro 1397 sina kraljaTopije
I I
I I I I
I
Neimenovana. Neimenova Grgur Đurađ, knezi despot (1427-
1456) I
ćerka ćerka monah Gerasim oženjen trapezunskom princ. I
Umro 1408 sestrom cara Jovana IV I
Komnina, a zatim Irinom I
ćerkom Teodora Kantakuzina I
I I
I I I I I Lazar,
Jelena Mara, rođena Torod, rođen Grgur, despot I pogubljen
oko 1401, udata 1415, umro 1428 (1416-17), monah I kod
Murat II, umrla German, umro I Jedrena
Umrla 1487 u Hilandaru, 1459 I 1410
I I
I I
Vuk, despot I
u Ugarskoj, oženjen I I I
Varvarom, ćerkom Stefan, despot Katarina, udata Lazar, savladar
Sigismunda Frankopana rođen, 1420 za grofa Urliha od 1446, rođen
Umro 1467 celjskog, rođena 1418/19 1421, oženjen
Umrla 1490/92
Jelenom Paleolog
I Umro 1458
I I I I
Herman IV Georgije Jelisaveta I
umro 1452 umro 1445 rođena 1443 I
I
I I I

93
 Jelena (Jelača) Irina, udata Milica, udata
Rođena 1447, udata za Jovana Kastriota za Leonarda
III
za Stefana Tomaševića vojvodu od Santa
despota Maure

94
Srpski Vladari u Zeti posle
stvaranja srpske kraljevine

Srpski kralj Uroš I vladao je centralistički i neposredno je upravljao Zetom. Po njegovom svrgavanju sa
prestola od strane sina mu Dragutina zetskom oblašću je verovatno vladala njegova žena kraljica Jelena
Anžujska. NJena sestra Marija Šor je držala Ulcinj. Od 1309. kao vladar ovih oblasti se javlja sin kralja
Milutina, Stefan (Dečanski). Na tom položaju je bio do sukoba sa kraljem Milutinom (1314). Posle toga je
upravu verovatno preuzeo drugi sin Milutinov Konstantin koga je Stefan zbacio sa zetskog prestola posle
Milutinove smrti. On je već u prvim godinama svoje vladavine za upravitelja u zeti postavio svoga sina,
mladog kralja Dušana. On je imao dvor u blizini Skadra, na obali Drima. Taj dvro je opustošen 1331.
godine kada je došlo do sukoba oca Stefana i sina mu Dušana. Dušan je imao podršku u zetskoj vlasteli
koja mu se kasnije suprostavila što je on energično sasekao. On je i Zetom, kao i ostalim oblastima,
vladao preko odane vlastele. Međutim, po propasti njegovog carstva, mnogi od njih su se osamostalili
nepriznajući vrhovnu vlast njegovog naslednika Uroša.. Među takvima je bio Žarko Mrkšić, za koga je
bila udana Teodora, sestra braće Mrnjavčevića Ipak, on se na kraju pokorio caru Urošu. Posle toga na
scenu Zete stupaju Balšići. O njima do tada gotovo da ne postoje pouzdani podaci.

BALŠIĆI
Balšići za rodozačetnika imaju izvesnog Balšu koga pominje dubrovački istoričar Marvo Orbin.
On je u vreme cara Dušana posedovao samo jedno selo, a oblasti njegovih sinova su se nalazile u Gornjoj
Zeti. Osnova njihovog imena je romanska, a ne slovenska. To upućuje na zaključak da su oni potomci
sloveniziranih Vlaha koji su se kao ratnici probili u redove plemstva i velikaša. Neki ih povezuju sa
izvesnim napuljskim, a drugi rumunskim porodicama. Prvi grad koji su Balšići posedovali bio je skadar,
a kasnije su se proširili sve do Kotora.

Đurađ I Balšić
Bio je stvarni predvodnik porodice iako nije bio najstariji između braće. Kod Balšića se primećuje
kolektivni oblik gospodarenja u kojem učestvuje više članova porodice. Sve važnije odluke se donose
zajednčki i u dokumentima se spominju kao zajednica. Ako se neko pojedinačno i izdvaja onda je to bio
Đurađ Balšić. Prilikom sukoba Balšića i arbanaškog vlastelina K. Topija Đurađ je bio zarobljen, a
oslobodio se uz veliki otkup (1364). Ovom prilikom su se, kaso posrednici javili Dubrovčani preko kojih je
ugovoren otkup. NJihovim posredstvom, dve godine docnije, sklopljeno je i primirje. Godine 1368. on, sa
braćom već gospodari Ulcinjom. Teritorijalno širenje vodi ka njihovom potpunom osamostaljivanju, pa
uskoro ni formalno nisu priznavali vlast cara Uroša. Tome doprinosila i bračna veza između ćerke
(kralja) Vukašina Mrnjavčevića i Đurđa Balšića. Po pogibiji kralja Vukašina Đurađ je prograbio Prizren
(1365).
Đurađ Balšić mratovao je i sa knezom Vojislavom Vojinovićem koji je smatran za najmoćnijeg u srpskoj
zemlji, a i njegovim sinovcem i naslednikom županom Nikolom Altomanovićem. U savezu kneza Lazara i
bana Tvrka I župan Nikola je poražen, a Đurađ je to iskoristio da zaposedne deo njegovih teritorija.
Pripalo mu je u pravu da ubira Svetodimitarski dohodak od Dubrovnika. Međutim, te teritorije (koje je
Đurađ zaposeo od župana Nikole) zauzima kralj Tvrtko I (1377). Đurađ balšić je ostao čvrsto vezan za
pravoslavnu veru iako je formalno prihvatio rimokatoličanstvo. Umro je 1378.

Balša II Balšić, Duka drački

On je bio najmlađi sin balŠe I i naslednik svog brata Đurđa. Još za stričevog života oženio se Komninom,
ćerkom despota od Vavole i od njega dobio izvesne gradove. Uspeo je da zagospodari Dračem i, po ugledu
na Anžujce, je poneo titulu dračkog Hercega (1385), a u poveljama se nazivao milošĆu Božijom, Duka
drački. Kada su ka njegovim oblastima krenuli Turci, pokušao je dai im se suprostavi sa svega 1000 ljudi.
Odbivši savete svoje vlastele da izbegne bitku sukobio se sa njima u blizini Berata i pogunio je (sept.
1385). Nasledila ga je udovica Komnina , koja se preudala za Mrkšu Žarkovića, sina Žarka Mrkšića,

95
valstelina cara DuŠana. Kada je ovaj umro posede je nasledila Balšina kći Ruđina (1414), ali će Iste
zauzeti Turci (1417).

Đurađ II Stracimirović Balšić, zetski gospodar

Po smrti Balše II zetskim gospodarom je postao Đurađ II. On je bio najstariji sin Stracimira
Balšića koji umro 1372. za koga se pretpostavlja da je za vlade svoga brata Đurđa I nosio titulu župana.
Kako Balšići nisu mogli polagati pravo na južnoalbanske gradove kojima je vladao Balša II, Đurađu II
Stracimiroviću su ostali Zeta i oblasti u Severnoj Albaniji sa gradovima LJešom, Drivastom i Skadrom.
NJegovo sedište bilo je u Ulcinju, a nazivao blagoverni i samodržavni gospodin Đurađ svoj Zetskoj i
primorskoj zemlji. Bio jnj oženjen Jelenom, ćerkom kneza lazara Hrebeljanovića. U svojim poveljama
pominjao je molitve svojih i praroditelja Simeona Nemanje prvago mirotočaca srpskoga i svetotago Savi.
Vremenom su oblasti pod njegovom upravom počele da izmuču kontroli jer su se vlastelinske
porodice osamostaljivale i odmetale. U tome su se isticala braća sakati-Zakarija. Sledili su ih Dukađini i
Crnojevići (u Gornjoj Zeti). Ovi potonji su se naročito osamostaljivali na bosansku vlastelu i tamošnjeg
kralja Tvrtka. Zato je verovatno sam Đurađ dao podsticaj turskim pohodima na Bosnu 1386. i 1388. On
je održavao dobre veze sa Turcima, a njegov brat od strica, Konstantin, rano je postao vazal sultana
Bajazita. Koristeći to pokušao je da zauzme neke oblasti zbog čega je Đurađ prešao u rimokatolicizam i,
papi Bonifaciju IDŽ, obećao nasledstvo njegovih zemanja ukoliko umre bez muških naslednika.
Zarobljen je, i zbog toga je morao Turcima da ustupi kadar, Drivast i trg sv. Srđa na Bojani
(1392). Gradove je povratio tri godine docnije, a zatim ih je ustupio Veneciji za godišnji iznos od 1000
dukata (1396). Iste godine je potukao radiča Crnojevića i priklonio se ugarskom kralju Žigmundu koji ga
je postavio za kneza Hvara i Korčule. Umro je aprila 1403., a godinu dana ranije su Mlečani pogubili
njegovg brata od strica, Konstantina.

Balša III Balšić, gosdpodar zetski

Podržan od majke Jelene Balša III je stupio u vazalni odnos prema sultanu Sulejmanu. Razlog je
bio taj što je želeo da povrati posede od Venecije. Uz tursku pomoć prodro je sve do LJeša. veneciju su
podržavala braća Crnojevići (Đurađ i Aleksa). Mlečanis u zaposeli Ulcinj, Bar i Budvu. Balšina majka se
preudala za vojvodu sandalja Hranića Kosaču (1411) koga je podržavao ugarski kralj Žigmund.
NJegovim uticajem se poslužio Balša da povrati Budvu, Bar i Ulcinj sklopivši sa Venecijom sporazum o
miru, mada su neprijateljstva i dalje nastavljana. On je pred Mlečanima istupao kao zaštitinik starih
prava srpskih crkava i zetke mitropolije
Budući bolestan Balša je tražio da se iz Venecije dovede Stefan (Balšić) de Maramonte, verovatno sin
pogubljenog Konstantina. NJega je uzeo za savladara spremajući se za nove sukobe sa Venecijom, ipak,
on nije ulivao poverenje Balši III svojim pregovorima sa Venecijom (čiji je službenik kasnije postao).
Stoga, iako teško bolestan Balša III se uputio Stefanu Lazareviću, despotu srpskom.NJemu je predao sva
prava vladavinr u Zeti. Na despotovom dvoru je umro krajem aprila 1421. godine.
Odmah potom su posednuti svi njegovi gradovi, od strane Mlečana kojima despot Stefan iste godine
uzima Drivast i Bar. On, posle nekih uspeha Mlečana, 1423 poslove u Zeti prenosi na despota Đurđa
Brankovića. njegov (Đurđev) uticaj u Zeti, usled turskih prodiranja, lagano jenjava. To koriste Crnojevići
koji su i ranije kao veleposednici pkazivali izvesne težnje za osamostaljivanjem. Oni se javljaju kao nova, i
značajna vladarska porodica u Zeti.

96
BALŠIĆI
porodica neslovenskog porekla koja se
asimilovala sa dolazećim slovenskim stanovništyvom

BALŠA I
posednik sela u vreme cara Dušana
I
I I I
Stracimir Đurađ I Balšić Balša II Balšić
Balšić, župan Stvarni vođa porodičnog najmlađi sin Balši I
I klana nasledio je svog brata
I Đurđa.
I Oženjen Komninom, Đurađ II
Stracimirović Balšić ćerkom desopta od
najstariji sin Stracimira Balšića Valove
sina Balše I. I
Nasledio je strica Balšu II Balšića Konstantin, rano
Oženjen Jelenom, ćerkom kneza Lazara prihvatio vazalni odnos
Prešao u rimokatolicizam prema Turcima
I Pogubljen od Mlečana Balša III Balšić
(1402)
Podržan od Majke Jelene I
Prihvatio je vazalni odnos prema Stenaf Balšić de
Sultanu Sulejmanu, kako bi povratio Maramonte
Posede od Venecije. Pokušao je da
uspostavi kontakt sa sinom
pogubeljenog mu brata Konstantina-
Stefanom Balšićem de Maramonte,
ali je ipak vlast predao despotu Stefanu
Lazareviću

97
CRNOJEVIĆI
U početku su se Crnojevići nzivali Đuraškovićima, prema rodozačetniku porodice Đurašu
Vrančiću. Među njegovim potomcima se ističuCrnoje i njegov sin Radič Crnojević. Oni su bili poznati
gospodari planinskih oblasti iznad Kotora i Budve i za vreme vladavine Balšića. Tako se npr. Đurađ
Đurašević Crnojević, uz Balšu III Balšića javlja kao ktitormanastira Paskavice podignutog 1413. Braća
(Đurađ Đurašković Crnojević i LJeš Aleksa Đurašković Crnojević) se, prilikom poslednjeg pominjanja,
već nazivaju Crnojevićima (1435).
Među sinovima đurđevim se, još u vreme sukoba despota stefana i Mlečana, sposobnostima isticai
Stefanica Crnojević koji je u posedu imao tvrđavu Đurđevac iznad Kotora. Bio je oženjen najstarijom
ćerkom Ivana Kastriota, Marijom čiji je brat bio Đurađ Kastriot Skenderbeg. On je od 1443 bio gospodar
Kroje i vodeća ličnost protivturske borbe u Albaniji.
Po odlasku despota Đurđa Brankovića o teritoriji u Zeti su se otimaliMlečni i vojvoda (docnije
Herceg) Stefan Vučić Kosača. Ovaj je uspeo da pridobije Stefanicu na svoju stranu te mu je u svojim
oblastima ustupio izvesne katune. Tada je Kosača zauzeo tvrde gradove Soko i Medun. Tada su mu se
verovatno prikloonile lokalne starešine Bjelopavlića koji su ranije zadavi dosta problema despotu Đurđu
Brankoviću.
U vreme uspona Crnojevića termin Crna Gora zameniće staro ime Zeta. Ono se po prcvi put
spominje u dubrovačkim aktima 1376. Pre toga je to bio naziv jednog planinskog masiva čiji je najviši vrh
Lovćen.

Stefan (Stefanica) Crnojević,

gospodar Zete
Stefan Crnojević, sin Đurđa Đuraševića Crnojevića. Sin mu je neko vreme bio talac kod vojsvode
Stefana Vukčića Kosače. Time je Stefanica delimično bio sprečen u potpuno samostalnom delovanju.
Ipak, on se približio Veneciji i sa njom je sklopio sporazum po kojem je Gornja Zeta, sa njim na čelu,
priznala vrhovnu vlast Mečana, s tim da se ovi ne mešaju u njeno unutrašnje uređenje. Zagarantovano je
i poštovanje Pravoslavne Crkve i mitropolije. Herceg Stefan, koji je i sam primljen za mletačkog plemića
1455. se oderekao svojih pretenzija prema Crnoj Gori.
Iako je Stefanica Crnojević nominalno priznavao vlast Mlečana, on je u suštini ostao samostalni
gospodar. To se vidi I po heraldičkim oznakama koje je koristio (Nemanjićkog porekla). Slično je radio I
brat Stefanicine žene, Ćurać Kastriot Skenderbeg kada je okupljao Arbanase za borbu protiv Turaka. Za
vreme Stefanice nijedna veća turska vojska nije prodrla u crnu Goru. Turci su se u to vreme uglavnom
bavili srpskom despotovinom, Bosnom I Albanijom. Stefanica je održao položaj gospodara zete do smrti
1464-65. god.

Ivan (Ivan-beg) Crnojević

Sedištem u je bilo u Žabljaku, a zatim na Cetinju. Svoju vladavinu započeo je kao mletački
protivnik. VeĆ 1465. godine je zaratio sa njima, ali se naredne godine već izmirio pred narastajućom
turskom opasnošću. Iako je bio vazal Venecije, Ivan je morao da stupi u isti odnos prema turskom
sulatanu. Ipak, nastojao je da ostane u dobrim odnosima sa Mlečanima I pomagao im je u odbarani
skadra od Turaka (1474). Već pet godina docnije sulat Mehmed II je prodru I Zetu, a Ivan je morao da se
skloni u Italiju. Po smrti pomenutog sultana ivan se vratio u Zetu gde je povratio vlast u starim
krajevima. Turci su ga prihvatili uz obavezu dap laća 700 dukata harača. prestonicu je preneo u Obod, a
sedište mitropolije na Cetinje gde je sazidao Bogorodičin manastir (1485). Da bi dvom nasledniku
omogućio dobre veze sa Turcima jednog od sinova, najmalđeg Stanišu, je poslao sultanu (1485). Ovaj je
tamo rpimio islam I dobio ime Skender-beg. Ivan Crnojeviić je umro leta 1490 ostavivšI za naslednika
sina Đurađa.

Đurađ Crnojević, gospodar Zete

98
 Pričlo se da je ovaj zetski gospodar u sebi ujedinio velikog knjigoljubca I velikog ratnika. Za ženu
je imao Jelisavetu, kćI mletačkog particija Antonija Erika, ali nije pristao na teritorijalne ustupke koje su
Mlečani, usled ovog braka, očekivali. Ostao je značajan po tome što je osnovao prvu štampariju među
Južnim slovenima (na Balkanu). Svoje ljude je slao Mlečnima kako bi tamo ovladali štamparskom
veštinom I obezbede potrebštine za rad. Slova I grafička orametika izrađeni su u Crnoj Gori, a izradio ih
je I ukrasio Makarrije, sveštenik. Prva štampana knjiga bila je Oktoih Prvoglasnik za vrŠen početkom
januara 1494. Štamparija Crnojevića se nalazaila u Obodu (gde su CrnojevićI imali utvrđeni dvor), a
neko vreme i u cetinjskom manastiru.
Đurađ se povezao sa francuskim kraljem Kasrlom VII nadajućI se u formiranje velikog hrišćanskog
saveza protiv Turaka (1496). Kako je sultan za ovo saznao Đurađ j eveć iste godine morao da napusti
Crnu Goru. Sa porodicom se sklonio u Veneciju, Crna Goraje došla pod direktnu vlast Turske, a njom je-
kao sultanov čove-direktno zavladao Stefan, mlađI brat Đurđa Crnojevića. On j eveć 1499. poslat u
skadar, aCrna Gora je pripojena Skadarskom sandžakatu.
Đurađ je u Veneciji bio na ivici siromaštva. Dospeo je I u zatvor. Odatle se izbavio na insistiranje
francuskog vladara. Ponovo je u crnu Goru doŠa 1500. godine Turci su ga prosledili u carigrad. Tamo mi
je sulat dodelio jedan timar u Anadoliji kako bi ga udaljio od Crne Gore. Umro je posle 1503. u Anadoliji.
Posle njegovg odlaska Crnogorci su od Venecije tražili da preuzme staranje nad Crnom Gorom I za
njenog vladara da postavi Đurđevog sina Solomona. Turcima su pružali otpor sve do 513, god. Naredne
godine je za crnogorskog sandžak-bega 1514. god. Postavljen Đurđev brat Skenderbeg. Ovaj je ostao
upamćen uglavnom po zlu, a usled toga mnogi Crnogorci su prebegli na teritoriju pod vlašĆu Mlečana.-+
Posle njegove smrti 1530. Crna gora je vraćena u sastav Skadarskog sandžakata. U toku 16. i 17.
veka.Crnogorci su često učestovali na strain Venecijeu borbi protiv Turaka. Od 17. v. javlja se otpor
celokupnog naroda u koji je bila uključena I crkva. U to vreme se vodi i borba protiv poturica. Unutrašnji
razvoj dovodi do čvrstog povezivanja rodova, bratstvava i plemena, a glavni nosilac tog procesa bio je
vladika Danilo (Šćepanović) Petrović poreklom od njeguša čiji je rodonačelonik bio Radul, u monaštvu
Petar. NJeegov sin Stefan bio je vojvoda I otac vladike Danila. Sa njima na crnogorsku scenu stupa nova
loza.

CRNOJEVIĆI
U početku su se nazivali Đuraškovići
prema rodozačetniku
I
Đuraš Vrančić
I
Crnoje Đurašković, Vrančić
I
Radič Crnojević Đurašković
I
I I
Đurađ Đurašković Crnojević LJeš Aleksa Đurašković Crnojević
I
Stefan (Stefanica) Crnojević, gospodar
Zete. Nominalno je priznavao vlast mMlečana
I
Ivan (Inav-beg) Crnojević, pred navalom sulatana
Mehmeda II sklanja se u Italiju (1479). U Zetu se vraća
Po Mehmedovoj smrti
I
I I
Đurađ Crnojević, ratnik i Staniša Crnojević

99
Knjigoljubac. Oženjenmletačkom poslan u Tursku gde je primio islam.
Plemkinjom Jelisavetom. Osnovao poznat kao Skender-beg
Prvu štampariju među Južnim Nasledio brata u upravi 1514. Umro je 1530.
Slovenima. Pokušao formiranje
hrišćanskog saveza protiv Turaka
zbog čega mora da beži iz Crne Gore.
Umro u Anadoliji
I
Solomon

100
SRPSKI VLADARI U BOSNI

Prve podatke o granicama Bosne, posle doseljenja Srba na Balkansko poluostrvo, nalazimo kod
vizantijskog cara istoričara Konstantina Porfirogenita. On svedoči da je to mala oblast u gornjem toku
istoimene reke i da ima dva grada. Ona se tada nalazila u sastavu Srbije i tako je bilo do trenutka kada je
srbija izgubila samostalnost sredinom DŽ veka. Tada ju je pokorio hrvatski knez Krešimir II, a bosanski
ban je prebegao Mađarima. U ostalim srpskim oblastima vlast su uzeli lokalni gospodari.

Stefan Borić, ban

Stefan Borić je bio prvi, imenom poznati, bosanski ban. Poreklom je bio iz Gabra kod Broda.
Pripadao je jakom bratstvu. Prema nekim podacima njegova kći ana je bila kćer srpskog župana
Nemanje. On je bio ugarski vazal i nja njihovoj strani se borio protiv Vizantije. Iz njegovog roda su bila
dva srpska titularna despota u Ugarskoj, Ivaniš i Stefan. Pripadali sy rodu Berislavića. Takođe, i
gubernator Bosne, koga je kralj Matija postavio na to mesto zime 1463-64, Imbro Zapolja, bio je daleki
potomak starog bosanskog bana Borića. U isto vreme kralj Matija mu je dao i čast bana Hrvatske,
Dalmacije i Slavonije, da bi što tešnje vezao osvojeni deo Bosne sa susednim oblastima, kako bi se što bolje
mogla organizovati zajednička odbrana.

Kulin, ban
Na prestolu se nalazio verovatno pre 1180. kada se prvi put pominje. Do te godine, a od 1167.
Vizantija je osvojila Bosnu i držala je u pokornosti. Zajedno sa srbijom i Ugarskom je ratovao protiv
Vizantije (1182-83), a razvio je trgovačke odnose sa Dubrovnikom. Trgovački ugovor iz 1189. spada u
najstarije pisane spomenike na narodnom jeziku. On je po smrti Vizantijskog cara Manojla, verovatno
zajedno sa Stefanom Nemanjom, a pod patronatom Ugarske ušao u sukobe sa Vizantijom koju su
razdirali unutrašnji sukobi.
Zetski kralj Vukan, sin Stefana Nemanje je bana Kulina optuživao papi za jeres bogumilstva i ovaj
se tobože toga odrekao (1203). Naime, Vukanova dostava i tužba splitskog nadbiskupa potaknu
energičnog papu Inoćentija III da upozori pismom kralja Emerika na ponašanje Kulinovo i da ga pozove
da tome učini kraj. Bosanski ban, pozvan na odgovornost, izbegao je opasnosti samo tako, što se napravio
da ne razume u čemu bi bila jeres njegove zemlje i tražeći tobože pouke. Papin legat za Balkan, Ivan de
Kazemaris, došao je na to u Bosnu i 8. aprila 1203. na Bilinom polju primio svečano i obavezno odricanje
Bosanaca od izvesnih verskih običaja, koje su dotle držali. Predstavnici Bosne, s istim legatom, otišli su
potom ugarskom kralju i ponovili pred njim svoje odluke i položili zakletvu. Tako se Bosna spasla jedne
bede, koja joj je, u doba tadašnje ugarske agresivnosti, mogla doneti velikih neprilika.
Kulinova sestra je bila udata za humskog kneza Miroslava, brata Stefana Nemanje.

Stefan, ban
Verovatno je bio sin bana Kulina, a o periodu njegove vladavine nedostaju verodostojni podaci. On
je period snaženja moći vlastele-feudalaca u odnosu na centralnu vlast. Sa vlasti je zbačen, navodno zbog
bogyumilstva, a ustvari zbog nezadovoljstva vlastele (1232).

Matija Ninoslav, ban

O Bosnu se u njegovo vreme govorilo kao o mestu jeretika i leglu guja. On je već 1233. pod
pritiskom dao izjavu papi da će ostati u rimokatoličkoj veri iako su njegovi preci bili jeretici. Naime,
prenestinski biskup Jakov beše 1233. godine, kao papin legat, svršio jedan posao u Ugarskoj i onda stigao
u Bosnu. Svojim velikim autoritetom, i političkim i crkvenim, on je uticao na tadašnjeg bosanskog bana
Ninoslava da da pomenutu izjavu. Ninoslavljev rođak Prijezda prešao je isto tako na katoličanstvo.

101
Onima koji su tad delovali u Bosni taj sam čin pokrštavanja nije bio dovoljan kao jemstvo za njegovu
ispravnost, nego su tražili nešto još neposrednije. Prijezda je morao dati svog sina za taoca, i kasnije je
sam Ninoslav, uveravajući papu o njegovoj ispravnosti, trebao moliti čak u Rim da bude pušten. Verska
aktivnost katolika u Bosni posle toga vrlo je živa. U Bosnu se još iste godine upućuje jedan poseban
biskup, Johanes Vildeshauzen, rodom Nemac iz Frajburga, Dominikanski red, poznat kao vrlo oštar u
proganjanju francuskih jeretika, dolazi isto tako, po papinoj naredbi, da deluje i u Bosni. Legati rimski
bivaju sve češći. Novi biskup ima toliko samosvesti i energije da neće da vodi računa ni o željama
ugarskog kralja, i sam papa morao je da ga smiruje i nagoni na popuštanje.
Ipak, ovome je u Bosni postojao žestok otpor zbog čega je između pape i Ninoslava vođen pravi rat, a
rimski biskup je pozivao na krstaški pohod protiv jeretika. Iz Rima se stoga jednim pismom od 17.
oktobra 1234. tražila čista situacija na toj strani i, ako ne pomogne drugo, preporučivao se krstaški rat. U
Rimu se ovoj krstaškoj ekspediciji davala tolika važnost, da su krstaši za Bosnu bili izjednačeni sa
osloboditeljima Svete Zemlje. Takvo raspoloženje u Rimu izazvala je Ugarska, da bi ga posle mogla
iskoristiti u svoje političke svrhe. Papa je primio te sugestije ugarske i 9. avgusta 1235. odobrio je kraljevu
odluku da Bosna pripadne Andrijinom sinu Kolomanu.Pod ovim jereticima su se verovatno
podrazumevali pravoslavni hrišćani.
Koloman je i počeo rat u Bosni, u ime vere, a za svoje političke ciljeve. Ban Ninoslav bio je pravi
predstavnik otpornih Bosanaca. Oni nisu hteli novu veru, koju su im donosili na ugarskom maču. Snaga
Mađara ovog vremena bila je vrlo velika. Ninoslavu nije bilo lako ni inače. U zemlji je jedan deo velikaša
prišao Mađarima, a drugi velikaši su se plašili. On se stoga povlačio u svoje teško pristupačne planine.
Zbog toga ratovanje se prilično oteglo. Mađari postigoše izvesne uspehe u Zahumlju i zapadnim
stranama, ali prave, središnje, Bosne nisu mogli osvojiti. Godine 1238, 26. aprila, pisao je, istina, papa da
je Koloman uništio jeretičku napast, ali svi ti uspesi, ukoliko ih je bilo, behu kratka veka. Već 1240.
godine dolazi ban Ninoslav bezbrižno u Dubrovnik i tu čak obećava Republici da će je uzeti u zaštitu, ako
bi došlo do njenog sukoba s raškim kraljem. što pokazuje da se veoma brzo oporavio. Ipak, deset godina
kasnije Ugarska je osvojila Bosnu i podelila je u više oblasti.

Prijezda I, ban
On je bio rođak bana Matije Ninoslava i njegov suparnik. Po ugarskom osvajanju i podeli Bosne
(1250) on je ostao na vlasti u njenom središnjem delu. Da je prema Mađarima bio u pravom vazalnom
odnosu svedoči činjenica, da 1260. godine njegove čete sudeluju u ugarskoj vojsci, kad je ratovala sa
češkim kraljem Pšemislom Otokarom II. Po predanju on je osnivač dinastije Kotromanića. Bio je
podržavan od Ugarske kojoj je pomagao u ratu protiv češkog kralja P. Otokara II. Od Ugarske je dobio
župu oko Gornjeg Miholjca u Slavoniji, a oblasti Usoru i Soli ugarska kraljica je ustupila svome zetu,
kralju Dragutinu.

Prijezda II, ban

Sin Prijezde I koji je sa bratom Stefanom delio vlast u Bosni do 1290. Posle togas se više ne
spominje, a na vlasti ostaje samo Stefan. Za zaštitnika dinastije Kotromanića smatran je sv. Grigorije
bogoslov.

Stefan I Kotromanić, ban

Prema dubrovačkim piscima naziva se još i Stefan Kotroman. Gospodario je župom Vrhbosne.
Oženio se Jelenom, ćerkom kralja Dragutina (1284). U Bosni se, na račun Kotromanića, proširio ban
Mladen II Šubić, jedan od bribirskih knezova.. Samo, ban Mladen nije znao da očuva tekovine svog oca
već je protiv sebe izazvao protiv najmoćnije hrvatske plemićke porodice i bosanske plemiće. Ugarskom
kralju Karlu Robertu dobro je došlo ovo ogorčenje protiv bana Mladena, i on se brzo rešio da bana
potpuno oslabi. Želeći da popravi svoj položaj ban Mladen je doveo u Bosnu za bana Stevana II
Kotromanića. Novi bosanski ban bio je s početka potpuno zavisan od Mladena, gotovo samo njegov
namesnik.
Potisnuti Stefan I Kotromanić se sklonio u tastovu oblast (1302).

102
 Stefan II Kotromanić, ban
Na presto ga je, kao svog štićenika, doveo Mladen II Šubić. Kasnije će Stefan učestovati u
njegovom svrgavanju. Uspeo je da sredi unutrašnje prilike u zemlji i da znatno proširi teritoriju Bosne.
Od Srbije je osvojio Hum (1326) i oko njega je ratovao sa kraljem Stefanom Dečanskim i carem
Dušanom. Svojim osvajanjima je udvostručio teritoriju Bosne što je istaknuto i u pojedinim poveljama.
Umro je bez muških potomaka 1353. Nasledio ga je brat Vladislav koji je ubrzo umro. NJegov presto
preuzima petnaestogodišnji sin Tvrtko.

Stefan I Tvrtko Kotromanić, ban do 1377;

kralj do 1391

Nasledio je oca kada je imao svega 15 godina. NJegova majka je bila energična žena i, uz pomoć Ugarske,
uspela je da obezbedi titulu bana za svog sina. To je bio razlog zbog kojeg je putovala kralju Lajošu Za to
je pridobila i najugledniju bosansku gospodu. Naime, po povratku sa ugarskog dvora, on je sazvala u
Milama zbor sve Bosne i uspela je da na njemu pridobije za svog sina i dinastiju najuglednije velikaše
zemlje (1354). Da je jedan deo vlastele trebalo zadobijati poklonima i povlasticama pokazuje primer
povelje date knezu Vlatku Vukosaviću i zakletva koju mu je dala banova majka. Da je u Bosni 1354.
godine bilo izvesnih nereda znamo pouzdano iz zaključaka trogirske opštine o jačanji gradskih bedema.
Uzrok za njih bila je, najverovatnije, težnja vlastele da se iskoristi smrt bana Stevana i kneza Vladislava i
mladost novog bana. Nije nemoguće da je ona pomenuta povelja kneza Vlatka akt izmirenja između njega
i banske porodice. U svakom slučaju Tvrtkovas majka je uspela u svojim težnjama i u jednoj povelji iz
1354. godine, potvrdu nekih vlasteoskih povlastica, izdaju mladi Tvrtko i majka mu Jelena.
Uskoro Tvrtko sa majkom ulazi u aktivnu politiku u Dalmaciji. Sestra cara Dušana, Jelena počela je od
septembra 1355. pregovore s Mletačkom Republikom, da im, ugrožena od Mađara, ustupi svoje gradove
Klis i Skradin. Ugarski kralj Lajoš upotrebio je protiv toga Tvrtka i njegovu majku, koja je imala uticaja
i u svojoj rodbini i u ostaloj Dalmaciji. U borbe se upleo i car Dušan pomažući svoju sestru. Tvrtko i
njegova majka radili su za Mađare i imali su nesumnjivih uspeha pridobivši nekoliko gradova., ali izgleda
da Tvrtko 1356, u velikoj borbi između Mlečana i Mađara za posed Dalmacije nije bio mnogo aktivan, a
ima nesumnjivih dokaza da je još krajem te i početkom iduće godine došlo do otvorenih nesuglasica
između njega i kralja Lajoša.
Deo bosanske vlastele se odmetnuo od Tvrtka stavši na stranu ugarskog prestola. a bosansko-ugarskoj
granici dolazi do borbi. Da se odnosi pogoršaju doprineo je znatno novi bosanski biskup, Mađar Petar
Sikloši koji je doneo pismo u kome je papa Inoćentije VI, pozivao na krstaški pohod protiv Bosne i srbije.
To pismo je bilo čist politički akt, stavljen na raspoloženje kralju Lajošu za njegovu nameravanu ofanzivu
protiv Srbije. Bosna je u nj ušla uzgred. Ban Tvrtko nije bio zadovoljan novim biskupom i potakao je
Ivana, lektora bosanske katoličke crkve, da istupi protiv njega ali je njihova prepiska pala u ruke biskupu
pa je Ivan zatvoren. Zaplašen kraljevim uspesima protiv Mlečana, a videći da u zemlji ima protivnika
Tvrtko odluči da se izmiri sa Lajošem što je i postignuto leta 1357, sporazumom po kom je Tvrtko morao
ustupiti Mađarima veliki deo svojih teritorija. Ugovor je, dalje, predviđao da Bosna priznaje vrhovnu
vlast ugarsku, da pomaže Mađare u ratovima i da na kraljevom dvoru, kao neka vrsta talaca, stalno živi
ili ban ili njegov mlađi brat Vuk. Bosanski ban je bio i novčano oštećen kada je maja 1358. god. Ugarski
vladar izdao povelju kojom je Dubrovačku Republiku uzeo pod svoju zaštitu od bosanskog bana i srpskog
cara.
Posle toga vrtko je aoda u zemlji ojača izraženo antiugarsko i antikatoličko raspoloženje čime je izazvao
pohod kralja Lajoša protiv Bosne (1363). Pokrenute su dve vojske od koju je jednu vodio sam kralj, ali je
doživela neuspeh pod gradom Sokolom u sukobu sa četama vojvode Vukaca Hrvatinića. Kralj se sa
svojim odredima povukao, a i druga vojska mu je teško stradala kod grada Srebrenika. Ova pobede su
značajno digle ugled mladog vladara.
Tvrtko je bio oženjen bugarskom princezom Dorotejom, a posle pobede nad Lajošom nije više bio u
vazalskom odnosu prema Ugarskoj. Iste godine je dobio, zajedno sa majkom, mletačko državljanstvo.

103
Ubrzo je u samoj zemlji izbila pobuna nezadovoljne vlastele koja je prognala Tvrtka postavivšiza bana
njegovog brata Vuka (1366). Ipak, Tvrtko se ponovo obraća Ugarskoj za pomoć i vlast u zemlji ponovo
preuzima 1369. Najveći protivnici su mu bili sinovac dabiša, humski gospodar S. Miltenović i istočni sused
župan Nikola Altomanović. U savezu sa balšićima I knezom Lazarom Tvrtko je prazio poslednje
navedenog protivnika iuzeo deo njegovih teritorija. Time je značajno proširio teritorije svoje države
obuhvatajućI najvećI deo stare raške.
Kako je bio unuk Jelisavete, ćerke srpskog kralja dragutina Tvrtko je bio pretendent na srpski presto. Na
Mitrovdan 1377. on se i krunisao sugubim vencem za kralja Bosne i Srbije u Mileševi, drevnoj
nemanjićkoj zadužbini. Od tada pa do 13990. Bosna postaje najvažnija i najmoćnija država na
Balkanskom poluostrvu, a u Trogirskim beleškama se javlja i njegova nova titula kralja raške, Bosne,
dalmacije, Hrvatske i Primorja (1390). NJegova oblast tada zaista i jeste obuhvatala celokupno staro
hrvatsko područje sa Splitom i Trogirom, kao i Dalmatinsko primorje (makar većim delom). U to vreme
Bosna doživljava i ekonomski uspon.
Stefan Tvrtko I Kotromanić spada u red velikih srpskih vladara. On je, kao i drugI veliki vladari iz
Nemanjićke loze, uspeo da u sebi ujedini vojničke i državničke sposobnosti. Međutim, i njega je (kao i
cara Duašana) u ispunjenju velikih ambicija pretekla iznenadna smrt. Umro je na Sutjesci marta 1390. Po
njegovoj smrti delo koje je započeo lagano počinje da se raspada u međusobnim sukobima vlastele I
udarcima stranih sila.

Stefan Dabiša, kralj

Pretpostavlja se da je bio Tvrtkov brat od strica tj. sin bana Ninoslava. Za vreme njegove vladavine jača
feudalni separatizam. On je bio vazal ugarskog kralja Žigmunda, a odrekao se Hrvatske i Dalmacije
(1394). Od tada, praktično, državnu politiku nije vodio on kao kralj već tri feudalca Hrvoje Vukčić
Hrvatinić, Pavle Radenović i Sandalj Hranić-Kosača. Bosna je vraĆena u stare okvire, tj. granice pre
vladavine kralja Tvrtka I.

Jelena, kraljica
Kada je kralj dabiša umro na Sutjesci nasledila ga je udovica Jelena (1395). Za vreme njene vladavine
znatno se osamostalila vlastela bez koje ona više nije mogla da donosi odluke. Pojedini velikaši su
prisvojili izvesna vladarska prava i nadležnosti (kao npr. pravo ubiranja carine).

Stefan Ostoja (Hristić), kralj

Ovaj bosanski kralj bio je član dinastije po nekoj sporednoj ili ženskoj liniji. Po svrgavanju kraljice
Jelene, on je uspeo uz pomoć dela vlastele-da prigrabi presto i zaseni Tvrtka II Kotromanića koji je
smatran za nezakonitog sina Tvrtka I. Orbin priča, da se Ostoja obratio za pomoć Turcima. Tačno je da
se već krajem 1397. znalo da se na Bosnu sprema turska vojska. U njoim suse nalazili Bajazitovi sinovi,
kao i despot Stefan Lazarević. U Bosnu je upala već januara meseca. Konstantin Filozof priča da je vojska
bila mnogobrojna, ali da je nastradala u Bosni od preoštre zime i neobično velikog snega. i posle njenog
povlačenja Ostoja je ipak ne samo mogao da se održi nego da domalo vremena ostane i kao pobednik. U
drugoj polovini marta 1398. porodice kraljičinih pristalica tražile su da se spasavaju na dubrovačkom tlu;
a stari neprijatelj Dabišin i dugogodišnji zatočenik Radič Sanković dobija slobodu, i humsku oblast, i
ističe se kao privrženik Ostojin. Trvenja su trajala cele prve polovine 1398. godine, a onda se položaj
raščistio u Ostojinu korist, posle njegovih pobeda u Humu. Ostoja je ostao u borim odnosima sa Turcima i
posle svog krunisanja u Mileševi.
NJegov neformalni savladar bio je vojvoda Hrvoje Vukčić Hrvatinić, koji je bio gospodar gotovo cele
Zapadne Bosne. NJega je ugarski kralj video kao svog glavnog protivnika i zasupnika napuljskih
interesa. Kralj Ostoja je ratovao sa Dubrovčanima i Splićanima, ali su prvi vojvodu Hrvoja uspeli da
pridobiju na svoju stranu. Kralj Ostoja je tada pobegao u Ugarsku, a presto je zauzeo Tvrtko II, ali na
kratko. Ugarski kralj Žigmund je slomio otpor bosanske vlastele (1409), a Ostoja je ponovo na vlast došao
1418.

104
Tvrtko II Tvrtković, kralj (1404-1409; 1421-1443)
Na presto ga je dovela bosanska vlastela kao protivnika ugarskog štićenika Ostoje. Zarobljen je i odveden
u Ugarsku (1409). Na prestolu se iznova učvršćuje 1421. Poslednje tri godine pre toga Bosnom je vladao
Ostojin sin Stefan Ostojić.
Tvrtko II Tvrtković vladao je kao dvostruki vazal tj. bio je potčinjen i Ugarima i Turcima. Potonjima je
morao da ustupi neke gradove. Sa srpskim desŠpotom Đurađem brankovićem ratovao je, i to bez uspeha,
oko Srebrenice. Veliki protivnik mu je bio vojvoda, kasnije herceg od Sv. Save, Stefan Vukčić Kosača.

Stefan Tomaš, kralj

On je bio treći sin kralja Stefana Ostoje. Za vladara ga je izabrala vlastela. Stefan Vukčić je bio protiv
njega i podržavao je njegovog brata Radivoja Ostojića, takođe pretendenta za presto. Zato je uskoro
Stefan Tomaš proterao pomenutog vojvosu iz zapadnog Huma, a od despota Đurđa je oteo Srebrenicu.
Već 1446., on se miri sa vojvodom Stefana Vukšića i ženi se njegovm ćerkom Katarinom. Tada je već
nameravao da stvara savez hrišĆanskih država protiv Turaka, ali do realizacije tog plana nije došlo.
Verovatno je prešao u rimokatolicizam (1444).

Stefan Tomašević, despot srpski

i kralj bosanski

U pokušaju da se suprostave Turcima, a pod patronatom Ugarske Srbija i Bosna su se ujedinile putem
braka između Stefana Tomaševića i Jelene (Jelače), ćerke srpskog despota Lazara Brankovića. On je
došao u Smederevo i preuzeo vlast nad despotovinom (mart, 1459). Ovome se oštro suprostavi Stefan
Branković, slepi sin Đurđa Brankovića koji je bio turski pretendent za presto srpskih despota. Usled toga,
novi despot Stefan Tomašević traži pomoć od Ugarske. Ipak, sulatan Mehmed II opseda smederevo i
zauzimaga 20. juna 1459. tada su mošti sv. ap. Luke koje su se nalazile u Smederevu delom prenesene u
Bosnu,m a kasnije delom prodate Mlečanima. Ceo zapad je strepeo od pada Smedereva i to su poredili sa
padom Carigrada. Taj grad su nazivali kapijom Raške. Stefan Tomašević se vratio u Bosnu i tamo se
krunisao za kralja krunom koju mu je poslao papa Pije II (Jajce, 1461). U istom je dve godine docnije
odrubljena glava po naređenju sultana Mehmeda II. Time je cela Bosna konačno pala pod tursku vlast.
Time konačno prestajke postojanje sredenjekovne srpeke države, a i dinastije Kotromanića.

105
106
SRPSKI JERARSI

Sv. Sava, prvi arhiepiskop

srpski

Rastko, u monaštvu narečeni sava rodio se oko 1174. kada su mu roditelji bili u zrelim godinama. Od
mladosti je bio posvećen intelektualnom radu. Vodio je pobožan i povučen život čime je skretao na sebe
pažnju okoline. Sa 15 godina dobio je, na upravu, Hum. Smatrano je da će time biti uveden u vlasteoski
život i državne poslove.
Međutim, ni vlasteoske zabave ni državni poslovi nisu privlačili pažnju mladog plemia. Oblikovao se u
mladog verskog entuzijastu koji je sa pažnjom smatrao prolazak krstaša u pohodu koji je trebao da
donese oslobođenje Svetih mesta. Posle Nemanjinog vojnog poraza na Moravi, iako je to bila diplomatska
pobeda, Rastko se još više udaljio od težnje za svetskom slavom (1190). Naradije je, po dolasku iz Huma,
odlazio u planinu gde se gradila Studenica i gde je slušao monaške priče o duhovnom životy i podvizima.
Već tada je želeo da ode na Svetu Goru, rasadnik monaštva. Glas o njoj su ponajviše širili brojni
svetogorski monasi koji su bili na ptroputovanju kroz zemlje njegovog oca. Jednom je, na dvoru svog oca
zatekao svetogorske monahe od kojih je jedan bio Rus. Oni su ga još više oduševili za monaški poziv i
zajedno sa njima je pobegao put Svete Gore. Tamo je odseo u ruskom manastiru sv. Pantelejmona gde ga
je stigla očeva potre. Tada on još nije bio zamonašen, ali je-prevarivši poteru-uspeo da se zamonaši uzevši
ima Sava, prema sv. savi osvećenom.
Na Svetoj Gotri Sava je našao ono z čim je težio. Tamo se posvetio molitvi i askezi, a kadaje o slavi
Vatopeda otišao u taj grčki manastir Sava je u njemu ostao. To mu je omogućilo pristup bogatoj
manstirskoj biblioteci. Obišao je sve svetogorske manastire i mnoge od njenih pustinjaka i sam se izlažući
velikom podvigu. Želju da se povuče u pustinju iguman mu nije odobrio, ali je on i tu gde se nalazio
izazivao divljenje ostalih svetogoraca.
Kada se, usled spleta političkih okolnosti, Savin otac Nemanja povukao sa prestola na tron je seo Stefan,
srednji sin Nemanjin što je moglo da dovede do sukoba sa Vukanom kome je presto pripadao kao
starijem (1195). Zato se Nemanja monaši u Studenici postavši monah Simon, i u njoj ostaje godinu dana
ocenjujući stabilnost zemlje (1996). Potom se pridružuje svom najmlađem sinu na Svetoj Gori. Susret oca
i sina bio je veoma dirljiv (1197). Sin se veoma roadovao ovom susretu, baš kao što ga je obradovala i
sama vest o Nemanjinom monašenju. Posle izvesnog odmora i Nemanja je krenuo u oblazak
svetogorskim manastira i isposnica, i to u pratnji sina.Sveta gora je svojim crkvama i ljudima
oduševljavala Nemanju kkji je postao njihov štredri darovatelj. Naročito je dosta koristi imao sam
Vatodep.
Vatoped je koristio ne samo darove srpekih plemića koji su provodili monaške dane u njemu, već i
njihovo prijateljstvo sa vizantijskim imperatorom. Zato je sava upućen u Carigrad da kod cara Alekseja
III završi neke poslove za ovaj manastir. Vnjelelepnost vizantijske prestonice zasigurno je impozantno
delovala na mladog srpskog monaha. Naročito su ga fascinirale velelepne prstoničke crkve. Car je veoma
ljubazno primio savu i odobrio je traženja Vatopeda koja mu je on preneo. Tad ga je Sava zamolio da mu
odobri da opusteli svetogorski manastir Hilandar obnovio, i zajedno sa ocem, daruje Vatopedu. Car je i to
odobrio potvrdivši to carskom gramatom i pečatom. Tom prilikom je poslao i bogate darove starcu
Simeonu.
Odmah po Savinom povratku u Vatoped iguman i bratija tog manastira su bili obavešteni o uspehu
Savine misije i carevom odobrenju u vezi obnove Hilandara. Uskoro je do izražaja došla ideja koju su
zapravo Sava i Simeon imali. Naime, uskoro se pokazalo da je njihova namera da obnovljeni hilandar
bude nezavistan manastir srpskih monaha. Iguman to nije želeo da odobri, ali Sava ode u Kareju i tamo
dobi saglasnost za svoj projekat od svih svetogorskih manastira izuzev Vatopeda. Car je opozvao raniju
odluku i odobrio Savi i Simeonu da tu pdignu manastrir kao utočište ljudima srbskog roda (jun, 1198).
Na osnovu carske povelje i saglasnosti svetogorskih manastira Sava i Simeon su preduzeli korake
potrebne za podizanje zaopustelog manastira. Dobili su znatnu finanscijsku pomoć od velikog župana

107
Stefana. Gradnja je brzo napredovala i uskoro je monah Simeon izdao povelju za novi manastir (leto,
1199). Manstrir je posvećen Vavedenju presvete Bogorodice. Sava je za novi manastir napisao tipik koji je
zapravo bio prevod i prerada tipika carigradskog tipika Presvete Bogorodice Evergetide. Samo osnivanje
manastira Hilandara bilo je jedan od najvažnijih događaja u istoriji srpske crkve, države i kulture. On je
vremenom ostao centar srpske prosvete i duhovnosti. Prvi iguman Hilandara, opstavljen od samoga sv.
simeona i saradnik sv. Save bio je Metodije. On je bio aktivan učesnik u naopororima sv. save koji su bili
krinisani srpskom crkvenom i državnom nezavisnošću. Kao takav od sv. save je docnije hitotronisan za
ep. Raškog (1219).
Sava je, pored stvaranja kinovijskog manastira, odlučio da napravi i isposbnicu za one monahe koji su
imali da budu otčelnici. NJu je sazidao u Kareji i posvetio ju je sv. Savi osvećenom. Svojim tipikom, koji
je napisao za nju, odredio je da u njoj molitveni život vode 2-3 monaha. Sam monah Sava je rado
provodio vreme u ovoj isposnici.
Monah Simeon sa sinom Savom se u Hilandar uselio u dubokoj starosti. Početko 1200. počeo je obolevati
pa je pozvao sina otvorivši mu svoje bogate riznice svetovne i duhovne mudrosti. Umro je 13. februara
1200. Očeva smrt je duboko pogodila Savu. U Hilandaru je sotao sa svega 15-ak monaha. Ipak, našao je
snagu z nastavak zapođčetog dela. Naročito ohrabrenje mu je bilo proslavanje monaha Simeona kao
svetog. Tim povodom je napisao žitije i službu svome ocu. Ubrzo je bio rukopoložen za jeromonaha opsle
čega se opet povukao u karejsku isposnicu.
Posle smrti monaha Simeona, u Srbije došlo do sukoba među braćom: Stefanom i Vukanom. Potonji je,
računjajućai sa još uvek živim separatističkim težnjama Zete i njenim rimokaroličkim elementom
pokušao da se domogne mesta velikog župana. U tome je imao podršku , prema Raškoj neprijateljski
nastrojene Ugarske. Na neko vreme u tome je uspeo, ali je potom ipak bio prinuđen da presto vrati bratu i
da se povuče u Zetu. U tom periodu Stefan je molio Savu da očeve mošti prenese u Srbiju, kako bi
blgagočestivimonah i po smrti svojim autoritetom smirio uzavrele strasti koje su pretile da unazade još
uvek nedovoljno učršćenu državu. Ta Stefanova molba, kao i nesigurnost koja je zahvatila Svetu Goru
zbog učestalih pljački gusara i krstaša je opredelila jeromonaha Savu da to i učini. Svete mošti monaha
Simeona scvečano su dočekane u Srbiji od strane braće koja su se tada izmirila, plemstva, sveštenstva i
naroda. Položene su u Studenici, u već pripremljeni grob 19. februara 1207.
Kada je došao u Srbiju, Sava je već bio čovek zrelog doba i širokih vidika. Do tada je već bio značajno
upoznat sa crkvenom i svetovnom kulturom Vizantije i njene prestonice. Hvatao je značaj prosvete i
narednih deset godina se posvetio njenom razvoju i jačanju u Srbiji. To čini kao arhimandrit manastira
Studenice. NJegov rad se sastojao u neumornoj jevađelskoj propovedi, odstranjivanju sujeverja i
zaostalog paganstva, širenju pismenosti i različitih znanja praktičnog karaktera. Stalno jebio prisutan u
narodu obilazeći svaki kutak svoje zemlje upozajući prilike i teškoće sa kojima se narod suočavao.
Istovremeno je bio od velike pomoći svome bratu pomažući mu u državsničkim poslovima i neretko
vodeći različite diplomatske misije (npr. misija Strezu bugarskomm u trenucima velike opasnosti po
Srbiju na koju su krenule Bugari i Latini ili misija Andriji ugarskom u sličnim okolnostima). U toku svog
desetogodišnjeg boravka i rada u Srbiji (od 1207 do 1217) Sava je učinio pravi duhovni preporod u životu
mlade srpske države in stvorio je osnove na kojima će uskoro biti organizovana samostalna srpska crkva.
U ovom perioda padaju i krupne promene na političkoj sceni Evrope i Balkana. One su Stefana
Nemanjića navele da počne da traži nove oslonce i da sprovodi novu orjentaciju svoje politike. Sve viŠe se
okretao Zapadu. Brak sa Anom Dandolo, unukom poznatog mletačkog plemića i najodgovornijeg čoveka
za pad Carigrada i uspostavljanje Latinskog carstva, mu je to još više omogućio. Približavao se Rimu i od
pape je tražio kraljevsku krunu, a ovaj je pokaziovao spremnosti da mu je opšalje (što je kasnije i učinio),
ali sve to je podrazumevalo makar delimično napuštanje strogo pravoslavnog kursa koji je do tada vođen
u nemanjićkoj Srbiji. Taj preokret nije bio dobro prihvaćen ni od plemstva ni od naroda, a Stefanov brat
Sava je bio takođe protivnik istog. Ne želeći da dovodi do još većeg rascepa i zemlji, a nemogući da se
pomiri sa novim crkvenim i političkim kursom brata (koji je mogao da ozbiljno ugrozi dotadašnje
rezultate Savinog rada na ostamostaljivanju Srpske crkve) Sava napušta Srbiju i vraća se na Svetu Goru,
u Hilandar (1217).

108
Međutim, uskoro dolazi do novog promena na globalnoj političkoj sceni. Stefan, koji je u međuvremenu
dobio kraljevsku krunu od papskih legata, vraća se na stari kurs crkvenog i političkog opredeljenja.
Stefan zatim poziva Savu da se vrati u Srbiju i tada se jasno počinje nazirati kretanje ka novom cilju:
osamostaljivanje, i to zvanično, Srpske crkve. Sava zatim kreće na put u Nikeju. Nikejski patrijarh
Manojlo I Harigopula i tamošnji vladar su se smatrali za naslednike carigradskog trona. Na isto su
pretendovali i drugi grčki nezavisni elementi nastali po uništenju Vizantije i uspostavljanju Latinskog
carstva. Naročito su se za prevlast borili Epirska despotovina (natala na Balkanu) i Nikejska carevina.
Savin put u Nikeju je bio svestan čin kojim se uzimala u obzir upravo ova međusobna surenjivost grčkih
zemalja, jer je mogao da računa na to da će car i patrijarh u Nikeji lakše priznati nezavisnost Srpske
crkve, koja nije neposredno njoj ni potčinjena koliko zbog togaštoće time u Srbiji dobiti naslednika, toliko
i zbog toga što će tim svojim činom ukazati na svoju uzvišenost u odnosu na ohridskog arhiepiskopa i
epirskog despota. Na ovom putu Savu je pratila grupa učenika. Pregovori o dobijanju crkvene
autokefalije su prvo završeni sa carem Teodorom Laskarisom, pa zatim i patrijarhom. Saglašnjošću ova
dva naslednika carigradskog trona Srpska crkva je dobila svoju autokefaliju (1219). Za prvog
arhiepiskopa Srpske crkve, Sava je predložio jednog od svojih učenika, ali je ipak-na insistriranje cara-
sam Sava hirotronisan za istog. Titulamu je obuhvatala sve srpske i pomorske zemlje. O tome je izdata i
patrijaršijska gramata na osnovu koje su potrđena arhiepiskopska prava srpskog arhijereja. Stečno je
pravo i da se srpski viši jerarski biraju i posvećuju u Srbiji, bez obaveze dolaženja u Nikeju.
Iz Nijeje se arhiepiskop Sava sa učenicima uputio na Svetu Goru gde uzeo prepise mnogih bogoslužbenih i
sveštenih knjiga pa se krenuo put Srbije preko Soluna. Zadržao se neko vreme u manastiru Filokalu gde
su pod njegovm nadzorom prevedene i druge bogoslužbene i pravne knjige. Među njima je od naročitog
značaja Krmčija ili Nomokanon. To je zbornik vizantjsko-rimskog građanskog i crkvenog prava. Savin
dugogodišnji prijatelj arhiepiskop solunski Kostadije ga je upoznao sa uređenjem Solunske
arhiepiskopije. Iz soluna je Sava svoga brata Stefana izvestio o svome dolasku, ali ga ovaj zbog bolesti nije
mogao dočekati. Zato su Savu, orvog srpskog arhiepiskopa na državnoj granici dočekali njegovi sinovi,
sveštenstvo i vlastela. Odatle su ga dopratili u prestonicu-Ras.
Iz Rasa je, posle savetovanja sa obolelim bratom, Sava otišo u Studenicu gde je proveo neko veme u
rukopolaganju i pastirskom obrazovanju sveštenstva.. kada je dovršena izgradnja novog manastira Žiče
Sava se premestio u njega organizujući tu središte srpske arhiepiskopije što je Stefan potvrdio
kraljevskom poveljom. Istom tzv. Žičkom poveljom manastir je bogato obdaren. Prostrana vlastelinstva
su dobili i drugi srpski manastiri i episkopije zahvaljujući čemu se srpka crkva uskoro razvila kao veoma
moćni društveni činilac.
Sama organizacija i administrativna podela episkopija je veoma pažljivo izvedena. Arhiepiskopsko sediše,
Žiča, bilo je okrenuto prema rimokatoličkoj i neretko agresivnoj Ugarskoj. Ona je stala na put težnjama
rimokatoličkog primasa Kaloče koji je imao pravo na Srbiju od kada je Ugarska pomogla Vukanu da
zbaci brata sa prestola Raške.
Zetska i (za)humska episkopija su stajale na putu rimokatoličkom uticaju u primorju i bile su orjentisane
tako da šire pravoslave među tamošnjim stanovništvom. Zetska episkopija je sedište imala u manastiru
sv. Arhangela Mihaila na Prevlaci u bokakotorskom zalivu. Ovo je bila misionarska episkopija, koja je
svojim delovanjem uskoro postigla to da su benediktanski monasi počeli napuštati ovo područje.
Napuštene manastire srpski vladari su darovali srpskoj crkvi. (Za)humska episkopija sedište je imala u
manstiru sv. Bogorodice (Ston) na Pelješcu. Docnije, kada je Ston prepušten đDubrovačkoj republici, ovo
područje je u potpunosti dobilo oznake rimokatoličkog područja.
U unutrašnjosti Srbije je osnovana hvostanska episkopija u manastiru Uspenja presvete Bogorodice. Ona
je obuhvatala područje oko Belog Drima. U manstiru sv. Đorđa blizu Berana tj. bihorskoj oblasti,
osnovana je budimljanska episkopija sa zadatkom da spreava evenutualne rimokatoličke uticaje iz Zete
na unutrašnjost zemlje.
Manastri sv. Nikole (danas manastir Banja), u blizini Priboja na Limu, postao je sedište dabarske
episkopije koja je trebala da sprečava eventualne uticaje bgumilstva iz Bosne i da u tom području širi
uticaj pravoslavlja. Moravička episkopija je sedište imala u Arilju, u crkvi sv. Ahilija. Obuhvatala je sliv

109
reke i oblast Moravice. Toplička episkopija obuhvatala je oblast u kojoj je nekad vlada Stefan Nemanja
kao velikižupan. NJeno sedište se nalazilo u manstiru sv. Nikole u Toplici.
Pored ovih, novoosnovanih, episkopija u Srbiji su se nalazile i tri ranije episkopije Raška (pri crkvi sv. ap.
Petra i Pavla blizu Rasa), Lipljanska sa sedišem u Lipljanu, a kasnije u Gračanici i Prizrenska sa sedištem
u manastiru sv. Bogorodice LJeviške. U ovoj je mesto grčkog episkopa, koji je tu ranije bio, Sava postavio
srpskog kkoji je trebao da radi i na suzbijanju nenarodnog grčkog uticaja. Možda je upravo to bilo ono
što je konačno pokrenulo ohridskog arhiepiskopa Dimitrija Homatijana da protestuje zbog
uspostavljanja srpske autokefalnosti. Pozadina problema se doticala svakako, ranije spomenutog,
konflikata i borbe za prevlast Nikeje i Epira. Ohridski arhiepiskop je preko skopskog episkopa
arhiepiskopu Savi uručio pismeni protest protiv samostalnosti Srpske crkve (maj, 1220). U tom protestu
je izrekao više kritika na račun arhiepiskopa Save i njegovog delovanja, ali znajući dobro da su njegovi
postupci legitimni Sava je ovaj protest ohridskog arhiepiskopa ostavio bez ikakavog nama poznatog
odgovora. Bez ikakvog odgovora je ostao i ponovljeni protest Dimitrija Homatijana upućen patrijarhu u
Nikeju.
Organizacija Srpke arhiepiskopije je izvedena, kao što smo videli, podelom na episkopije na čije čelo su
stavljeni savini učenici koje je doveo iz Hilandara. Stavljen im je zadatak da revnosno delujući čuvaju
stado u zakonu Hristovom i privode kraju ono štje Sava već bio započeo u toku svog prethodnog bavljenja
u Srbiji. Svaki od njih je dobio, za episkopiju potrebne, bogoslužbene knjige i po jedan overeni prepis
Nomokanona. Time je izjednačeno crkveno i državno pravo za celu Srbiju i na taj nači je buđena pravna
svest srpeklog naroda. Svaka episkopija je bila podeljena na protopopijate, a ovi opet na parohije.
Odmah posle organizovanja srpske arhiepikopije Sava je pripremio i obavio krunisanje svoga brata
Stefana za kralja, ali po istočnom obredu To se desilo na Spasovdan 1221. godine. Od tada se Stefan
potpisivao kao prvovenčani kralj. Na političkoj sceni je opet dolazilo do promena. Jačala je bugarska
država pod upravom Jovana Asena II, a u grčkom svetu naglo se uspinjala Epirska despotovina pod
vladom Teodora Anđela. NJen veliki uticaj se uskoro osetio u srbiji čiji je prestolonaslednik bio zet
epirskog despota. Sledeći očev put prvovenčani kralj Srbije je napustio presto i neposredno pre smrti je
primio monaški čin i ima Simon (septembar, 1227). Nasledio ga je sin Radoslav.
Uskoro je zaključen pogodan ugovor između egipatskog sultana Kamila i krstaša Fridriha II
Hoheštaufena. NJime je omogućeno putovanje hrišćanskih hodočasnika u sveta mesta, pa se arhiepiskop
Sava počeo spremati za taj put.U Akonu se iskrcao iz lađe, pa se zatim prvo uputio jerusalimskom
patrijarhu Atanasiju. Potom je obišao mnoga sveta mesta. Tom prilikom je otkupio i podigao nekoliko
manastira u kojima je postavio srpske monahe. Ta mesta su namenjena za svratište srpskih hodočasnika
u Svetoj zemlji. Sa tog puta, Sava se u Srbiju vratio preo Svete Gore i Soluna u kojem se sastao sa
epirskim despotom Teodorom Anđelom, tastom srpskog kralja Radoslava (1230). Nešto kasnije je
bugarski car Joava Asen II strahovito potukao epirskog despota uzdižući tako bugarsku u prvu silu
Balana. To uzdizanje se odrazilo u Srbiji kroz smenu na kraljevskom tronu jer je vlastela na njega
postavila, umesto kralja radoslava, zeta bugarskog cara Vladislava-Radoslavljevog brata i drugog sina
Stefana prvovenčanog.
Dolaskom na presto Vladislava dotadašnji grčki uticaj u Srbiji je smenjen snažnim bugarskim uticajem.
Verovatno je da arhiepiskop Sava time nije bio zadovoljan. Možda je to jedan od razloga zbog kojih se
odlučio na novo pokloničko putovanje, a moguće je da ga je ka Svetoj zemlji vukla monaška težnja onoga
koje predoseĆa svoju blkisku končinu. Zato je on na saboru u Žiči napustio tron srpskog arhiepiskopa
ostavivši na njemu svog učenika Arsenija sremca, žičkog jeromonaha (1233). Naredne godine Sava je
ponovo krenuo na Istok. Lađom je ponovo stigao u Akon, pa je preko Kesarije došao do Jerusalima.
Odande je poslao darove i pismo studeničkom igumanu Spirironu, tom prilikom mu je javio i da se
razboleo. Ovog puta, osim Palestine posetio je i Egipat gde ga je aleksandrijski patrijarh dočekao kao
dragog gosta obezbedivši vodiča do željenih mesta. Prilikom posete starom i novom Kairu Sava je bio
lepo dočeka od egipatskog sultana koji mu je takođe obezbedio potrebne vodiče. Sa sinajskog poluostrva
Sava se, preko Jerusalima, uputio u Antiohiju gde je takođe naišao na lep prijem od strane tamošnjeg
patrijarha Simeona. Zatim se preko Male Jermenske i Male Azije uputio u Carigrad, pa zatim u
bugarsku prestonicu Trnovo gde se video sa bugarskim vladarem Jovanom Asenom II.

110
Bolest se povratila u Trnovu, a bugarski car je stoga ustupio svoje prostorije prvom srpskom
arhiepiskopu. Sava je svojim pratiocima naredio da naprave spisak svih svetih stari koje je kupio u Svetoj
zemlji i Carigradu. NJega je sa stvarima i propratnim pismom poslao kralju Vladislavu u Srbiju. Izevstan
deo stvari je ostavio bugarskoj patrijaršiji, a zatim se pričetio i predao u ruke dragog mu Boga u noći
između 13. .i 14. januara 1236. Svečanu sahranu je obavio bugarski patrijarh u priprati crkve Četrdeset
mučenika, carske zadužbine. Grob mu je bio bogato ukrašen, a kult se ubrzo razvio zbog čega je
verovatno bugarski car dva puta se oglušio o pismenu molbu srpskog kralja da se Savine mošti prenesu u
Srbiju. Tek kada je, po odobrenju državnog sabora, Vladislav lično otputovao u Bugarsku prenos je
odobren. U otvorenom grobu pronađene su netruležne mošti zbog čega je Sava, najverovatnije tom
prilikom, i zvanično proglašen za svetitelja Povodom prenosa moštiju Sv. Save sastavljena je i služba
ovom najvećem srpskom svetitelju od sgtrane Domentijana. Arhiepiskop Arsenije sa višim i bnižim
sveštenstvom je dočekao telo Sv. Save u Mileševi gde je i sahranjeno.
Kult sv. Save
Svetogorski jeromonah Domentijsn je napisao Žitije sv. Save, a priredio ga je Teodosije. Narod se
okupljao na njegom grobu u Mileševi. U narodu su su se razvile brojne pripovetke vezane za delo i ličnost
sv. Save i njegov kult i značaj je kroz vekove dobijao na snazi. Ovaj kult je svakako neretko bio i korišĆen
u državne (političke) svrhe. Tako npr. bosanski ban Tvrtko na vrhuncu svoje moći se kruniše za Kralja
Srba i Bosne, baš u Mileševi. Time je želeo da naglasi kontinuitet svoje vladavine sa Nemanjićkom
državom i lozom, kao one od koje je poticao (1377). Stjepan Vukčić Kosača, humski vojvoda je u svoju
titulu uneo naziv Herceg od sv. Save, verovatno sa sličnim razlozima.
Vladari Nemanjićke loze su negovali kult sv. Save i izgrađivali ga korišćenjem u svojim poveljama. Tako
kralj Uroš čini u Limskoj povelji (13.v), a kralj Milutin ga naziva prvim arhiepiskopom, praroditeljem i
učiteljem srpskim u povelji povezanoj sa osnivanjem manastira sv. Nikole u Hvosnu (14.v). Stefan
Dečanski u osivačkoj povelji dečanoskogf manastira naglašava da naročito slavi sv. Savu, a silni car ušan
sa poštovanjem pominje sv. Savu i oca mu Nemanju prilikom potvrđivanja imanja i povlastica manastiru
Hilandaru (1348). To čini i despot Stefan početkom 15.v.
Freske sv. Save su veoma rasprostranjene u našim hramovima. Po Vladimiru Petkviću razlog za to je
upravo činjenica da se on smatrao ovaploćenjem Srpske crkve. NJegov lik je postao glavno obeležje i
simvol srpstva. Ima mišljenja da su neke od fresaka rađene još za vreme samoga sv. Save, pa čak i da
prenose originalni Savin lik (npr. mileševska freska sv. Save). Ktitorski portreti sv. Save još za njegova
života su se nalazili u više manastira (Kseropotamu, Hilandaru, Kareji, Vatopedu), prema Grujiću.
Međutim, kult sv. save nije razvijen samo u Srbiji i na Sv. Gori. On je prisutan i u Bugarskoj (npr.
manastir Rilo koji je živopisan 1844-1846 i u kome su na više mesta prisutni elementi Savinog kulta).
Postoji žak i specijalni paraklis koji je posvećen njemu i sv. Sineonu među istočnim ćelijama.
Strani pisci iz 16.v koji su posetili Mileševu izveštavaju o prihvaćenosti ovog kulta i među muslimanima i
rimokatolicima, mletački izveštaj iz 1534. govori o pomoći koju manastiru daruju Turci i Jevreji. To
potvrđuje i izveštaj francuza P. Leskalopije-a (1574). Mlečni su čak tvrdili da najviše sredstava daruju
Turci (muslimani). Opisi vezani za putovanje francuskog ambasadora d Armon-a kroz Srbiju i
Hercegovinu to potvrđuju (1547). Neki izveštaji govore da su muslimani dolazili na Savinu vodu na
mileševskom istočniku traljžeći isceljenje. Muslimani su dolazili na manastirske mobe i gtražili su od
kaluđera da im čitaju molitve, a ukazivali su veliko poštovanje ovoj svetinji čak i kad bi bili samo u
prolazu u njenoj blizini.
Ustanici u Banatu su na svojim zastavama mosili lik sv. save koji je imao za cilj da predstavi borbu za
obnovu nemanjićke državsnosti. Osveta turskog zapovednika Sinan-paše je brzo i snažno usledila. Na
Vračaru (BG) je spaljeno telo sv. Save (1594).
Sv. Savu su poštovali i rimokatolici. Andrija Kačić-Moišić je među svete slovinskog naroda uvrstio i Savu
Nemanjića, kao biskupa od srpske zemlje. NJega je kao svetitelja slavio i Splićanin Kavanin. Titularni
biskup bosanski, Tomko Mrnjavić je napisao prvu biografiju sv. Save (17.v). Dubrovački pesnik Antun
Sasin govori sa poštovanjem o sv. savi pri pomenu spaljivanja njegovg tela, a njegov sugrađanin T.
Ivanović napisao je Život Svetoga Savem kaluđera i biskupa srpskoga parca Hercegovine.

111
Sv. Sava je proglašen za zaštitnika srpskog naroda , i tu odluku je Arhijerejskog sinoda je potvrdio
austrijski dvor (1774). Sava Tekalija je čak inicira liturgiju posvećenu sv. Savi (Arad, 1806). Obavezno
poštovanje ovog svetitelja proglasio je knez Miloš (1823). Docnije je taj praznik, u celoj Srbiji uveden ka
školska slava (13. januar 1841). Mnogi krajevi ga slave kao opštu slavu, a pojedini zanatski esnafi koa
svog zaštitnika. Mnoge porodice ga slave kao svoju krsnu slavu.
Jedan ruski kaluđer je doneo Teodosijevo žitije sv. save sa Svete Gore. Ono je prepisivano i imala ga je
svaka veća biblioteka pa je time njegov kult raširen i u Rusuji (1517).

Sv. Arsenije, arhiepiskop srpski

Arhiepiskop Arsenije bio je rodom iz sela Dabra, blizu Dunava i grada Slankamena. U mladosti se
oduševio radom sv. Save i uputio se u manastir Žiču gde je prispeo već kao monah. Arhiepiskop Sava je
pridošlog monaha prmio u svoju keliju i nad njim je preuzeo lično duhovno staranje. Pri tome je budo
pratio njegovo duhovno uzrastanje i kada se ovaj istakao u hrišćanskim vrlinama postavio ga je za
eklesijara velike (saborne) crkve u Žiči. Kasniji izvori govore i o njegovm postavljanju za igumana žičke
obitelji. Razmišljajući o povlačnju sa trona žičkog arhiepiskopa i novom putu u Svetu zemlju, ariepiskop
Sava je razmišljao o nasledniku. NJegov izbor je pao na ekslesijara (ili igumana) Arsenija koga je
prepoznao kao predanog crkvi, odanog njemu i dobro obrazovanog.
Svoju nameru o povlačenju sa žičkog trona sv. Sava je prvo saopštio žičkom ekelesijaru (igumanu)
Arseniju, a zatim kralju Vladislavu. POšto je Arsenija posvetio za episkopa (1233) sv. Sava je jedno vreme
ostao u Žiči kako bi ga pomogao u prvim danima nove teške i odgovorne službe.. Proleća naredne godine
sv. Sava se krenuo na novo pokloničko putovanje. Na povrtku sa istog se upokojio. Arhiepiskop Arsenije
je dočekao mošti sv. save pri njihovom prenosu iz Bugarske (1237).
O radu argiepiskopa Arsenija nema mnogo podataka.Drevni manastirski letopisi svedoče da je u
Hvostanskoj nahiji našao mesto za podizanje hrama Svetih apostola, a u Peći je podigao drugu
arhiepiskopsku rezidenciju, za krizna vremena. Za vreme njegove uprave građevinska delatnost Srpeke
crkve bila je na zavidnom nivou. Tada se datiraju manastiri Sopoćani i Gradac, a i drugi manastirski i
parohijski hramovi. Iz beseda sv. Arsenija se vidi da je bio odličan besednik. Kada je oboleo za naslednika
mu je izabran ep. Humski Sava, sin Stefana Prvovenčanog (1263).
Arhiepiskop Arsenije je umro u Črnči (28. okt. 1266), a sahranjen je u peći odakle su mu mošti nošerne po
različitim manastirima zbog nestabilnosti u političkim prilikama. Od 1920. godine one se stalno nalaze u
Ždrebaoniku. Arhiepiskop arsenije se po prvi put u Rusiji spominje kao sveti 1388, a u Moskvi je
kanonizovan 1549.

Sv. Arhiepiskop Sava II

Kada je arhiepiskop Arsenije oboleo za njegovog naslednika je postavljen episkop Sava (humski),
brat kralja Uroša (1263). Zanimljivo je da su podaci o njemu kao humskom episkopu nepotpuni, a na tom
položaju ga ne poznaje ni sinodik pravoslavlja koji daje podatke o prvim episkopima humskim.
Prilikom osnivanja humske epahije njoj su pripadali posedi u okolini eparhijskog sedišta Svete
Bogorodice u Stonu, koje je kasnije premešteno u Polimlje (pri hramu sv. Petra na Limu). Posle bugarske
vojne i pljačkanja manastrira sv. Petra održan je sabor na kome je, u prisustvu kralja Uroša I,
arhiepiskopa Arsenija
i humskog episkopa Save rešavano pitanje spajanja Petrovkog vlastelilnstva i vlastelinstva humske
eparhije. Na pomenutom saboru su učestovali i igumani kao i vlastela. Očigledno da je na ovom saboru
vodeću ulogu imao kraljev brat i humski episkop Sava. Tačan datum ovog sabora nije poznat, ali se
spominje u Limskoj povelji koja je nastala između 1254. i 1263. Ovo premeštanje sedišta jedne od drevnih
episkopija ka unutrašnjosti zemlje je bila prva promena tog tipa, ali je i sporna.
Postavši arhiepiskop, Sava je pazio na predanje i prvaslavnu veru. Srpskom crkvom je upravljao
sedam godina. Sahranjen je u pećkom hramu Svetih apostola pošto je preminuo 08. 02. 1271. Uvršten je u
red svetitelja.

Danilo I, arhiepiskop srpski

112
 Nije potpuno pouzdano koliko je dugo Srpska crkva bila udova posle smrti Save II, ali se zna da je
za njegovog naslednika izabran Danilo, dotadašnji iguman Hilandara. Na tom položaju se istakao kao
dostojan i veran zastupnik hristove vere i Crkve. Pa ipak, zbog nečega je bio smenjen sa darovanog mu
prestola.

Joanikije I, arhiepiskop srpski

Posle uklanjanja arhiepiskopa Danila I za novog arhiepiskopa je izabran studenički iguman
Joanikije (1272). Predanje istiže pobožnost njegovih roditelja, ali ne i mesto rođenja. Bio je učenik
arhiepiskopa Save II koji ga je uzeo u svoju blizinu zbog pobožnosti i hrišćanskih vrlina.. Pratio ga je i na
njegovom poklonjenju u Svetu Zemlju. Za vreme boravka u Jerusalimu je rukopoložen za đakona, a po
povrtaku se nastanio, zajedno sa svojim učiteljen, u Hilandaru. Kada se Sava II vratio u Srbiju toje na
kratko učinio i Joanikije, ali je opet otišao u Hilandar. U njemu je prvo posta ikonom, a zatim i iguman.
Na tom položaju je ostao duže vremena pre nego se konačno vratio u srbiju i postao iguman studeničkog
manastira. Sa ovog položaja je izabran za arhiepiskopa srpskog (1272).
O njegovom radu enmamo gotovo nikakavih podataka. Poznato je samo to da je bio dobar
saradnik kralja Uroša, te se-kada jeovaj izgubio presto, povukao zajedno sa njim u Hum (1276). Upokojio
se 28. maja 1279. u Pilotu gde je i sahranjen. Kao odan prijatrelj kralja Uroša on je od njegove supruge
prenesen u Sopoćane i tamo svečano sahranjen.

Jevstatije I, arhiepiskop srpski

Rođen je u Župi budimljanskoj. Kao mladić je otišao u manstir Sv. arhangela Mihaila koji je bio
središte Zetske eparhije. Pre toga je stekao obrazovanje od privatnog učitelja. Bogoslovsko
obrazovanje sticao od monaha pomenutog manastira. Zamonašio ga je zetski episkop neofit. Kao
Jeromonah Jevstatije posećuje Svetu zemlju, a zatim dosta vremena provodi u Hilandaru gde je obavljao
igumansku dužnost (1262-1265). Na zetskoj episkopskoj katedri nasledio je episkopa Neofita (1270), a
arhiepiskopa Joanikija je nasledio verovatno mese dana po upokojenju istog (jun, 1279). Upravljao je
Srpskom crkvom sedam godina, a upokojio se 4. januara 1286. sahranjen je bio prvo u manastiru Žiči, a
kasnije je prenet u Pećku patrijaršiju gde je počivao do 1737. Potom je prenesen u Crnu Reku.

Jakov, arhiepiskop srpski

O životu i radu arhiepiskopa jakova nema puno podataka. U njegovoj biografiji se ističe da je bioo
sledbenik svakog dobrog predanja i da je dizao crkve u svojoj arhiepiskopiji. Poznat je kao veliki
tridbenik i priložnik. Naročito je voleo knjige i trošio se na njihovo umnožavanje. Srpskom crkvom
upravljao je šest godina, a umro je 3. februara.

Jevstatije II, arhiepiskop srpski

O životu i radu arhiepiskopa jevstatija II nema puno podataka.. Najverovatnije je kao eparhijski
episkop na tronu arhiepiskopa žičkih nasledio arhipiskopa Jakova. Pripisuje mu se obnova Žiče poharane
i opustošene kumanskom najezdom. Za njegovo vreme je pisan nomokanon od strane mileševskog
crnorisca Germana i raškog episkopa Grigorija II. U njegovo vreme je završavan i životopis u hramu sv.
Ahilija u Arilju. Iako je dugo bio arhiepiskop srpski nije pouzdano utvrđena godina njegovog upokojenja.
Zna se da je to bilo 16. avgusta.

Sava III, arhiepiskop srpski

Životopisac srpskih arhiepiskopa Danilo svedoči da je Sava III svoje obrazovanje dobio na Svetoj
Gori. On je bio hilandarski monah i iguman. Kao iguman Hilandara izabran je za prizrenskog episkopa,
ali se ne zna tačno vreme kada je došao na epahiju. Nadgledao je građenje Bogorodice LJeviške, pa se
zaključuje da je na eparhiju došao pre 1307, jer su natpisi na kojima se spominje iz istog vremena kao i
veliki ktitorski natpis koji je tačno datovan.
Episkop Sava III je na arhirpiskopskom tronu zamenio arhiepiskopa Jevstatija II posle 1309. kralj
Milutin sse sa njim savetovao posle podizanja manastira banjske, ali dovršenje tog projekta arhiepiskop

113
Sava III nije doživeo. Prilikom povratka Danila II iz Zete u Srbiju Sava mu je dao svoju keliju da u njoj
prebiva., a kada je svojom poveljom potvrdio darovnicu kralja Milutina manastiru Hilandaru nazvao se
arhiepiskopom svih srpskih i pomorskim zemalja. NJegova ličnost je naročito značajna za razvoj
arhitekture u srednjevekovnoj Srbiji jer je vezana za spomenike koji počinju da se grade u jednom sasvim
novom stilu. Možda je on čak stajao na čelu Hilandara kada se u njemu gradilo, a zna se da se pod
njegovim nadzorom obnavljala prizrenska episkopija. U vreme njegove arhiepiskopske uprave
obnovljena je crkva Sv. Đorđa u Starom Nagoričinu.

Sveti Nikodim, arhiepiskop srpski

Nakon smrti arhiepiskopa Save sabor se sastajao nekoliko puta da bi izabrao njegovog naslednika, ali
mišljenja su bila podeljenja. Konačno je izabran hilandarski iguman Nikodim, negdašnji učenik Danilov
(koji je bio neprihvaćeni kandidat za mesto arhiepiskopa). Verovatno je izabran na Spasovdan 1317.
godine.
Kada se Danilo povukao sa mesta hilandarskog igumana u Karejsku isposnicu na njegovo mesto je
izabran Nikodim. Kao iguman Hilandara učestvovao je u diplomatskoj misiji u Carigradu povodom
rasprava koje su nastale između kralja Uroša i brata mu kralja Stefana. Tom prilikom je prisustvovao
bogosluženju koje su, po tipiku sv. Save Osvećenog u Carigradu vršili jerusalimski i antiohijski patrijarh.
To je na njega ostyavilo veliki utisak, naročito što je i sam bio veoma zainteresovan za liturgička pitanja.
Kada je postao srpski srhiepiskop on je iz Carigrada dobavio jerusalimski tipik iz manasttira sv.
Jovana Prodroma koji je imao znamenitu biblioteku. Rukovodio se željom da dovrši delo liturgijskog
formiranja Srpske Crkve koje su mu predali njegovi predhodnici. Prevođenju pomenutog tipika
arhiepiskop Nikodim je pristupio kao dobar poznavalac grčkog jezika., a njegvoi radovi ga odaju kao
veoma literarno talentovanog. Imao je , pored dobrog poznavanja grčkog jezika, izglađen i prefinjen stil
kkoji mu je omogućavao prevod brojnih finesa. Ovaj prvi puni tipik, sa kalendarom je najvažniji za
proučavanje bogosluženja Srpske crkve. U drugim slovenskim crkvama jerusalimski tipik je postao, ali
mnogo kasnije, glavni regulator bogosluženja. Priznati uticaj Srpske crkve na liturgičku delatnost drugih
slovenskih pravoslavnih crkava je u mnogome bio posledcica dela arhiepiskopa Nikodima. Orihinal
njegovog tiopika je nepovratno izgubljen u 6. aprilskom bombardovanju narodne biblioteke (Beograd,
1941), ali je on pre toga bio smiljen zahvaljujući prof. Lazaru Mirkoviću.
Po zapovesti arhiepiskopa Nikodima crnorizac Damjan prepisao je Šišatovački apostol (1324). On
je odredio, kao postrižnik hilandarskog manastira, da svaki arhiepiskop ubuduće daje godišnji prilog
Karejskoj isposnici. On je 1321. godine krunisao za kralja Stefana Dečanskog. Podigao je više novih
crkava, a umro je (verovatno mlad) posle osam godina provedenih an tronu srpskog arhiepiskopa. Tačan
datum njegove smrti nije poznat iz njegove biografije, ali je prihvaćnjeno da je to bilo 12. maja 1326.
godine.
Može se reći da je on bio neobična pojava za početak 14. veka Bio je agilan, pun volje za dobar i
koristan rad. Istakao se kao dobar organizator, političar, književnik praktični poŠtovalac predanja u
čijem je duhu bio spreman za inovacije. Kanonizon je još u 14. veku o čmu svedoči Pećki letopis nastao u
pslednjoj deceniji ovog veka. Službu mu je napisao episkop Marko, poznati književnmik 14. veka, možda
u doba kada je u srpskoj crkvi (ili državi) postojao neki spor zbog čega se u službi traži molitveno
zastupnićtvo sv. Nikodima, za jednomislenost Srpske crkve. Međutim, pri tumačenju ovakvih liturgijskih
tekstova treba imati na umu da je njihov uzor bio već izgrađen u ranijoj bogoslužbenoj literaturi. Moguće
da je pomenuto mesto preuzeto iz vizantijske službe prepodobnom savi Osvećenom. Ovom srpskom
arhiepiskopu je posvećen pridvorni hram Istočnoameričke eparhije SPC u Edžvortu (Pelsivanija).

Sveti Danilo II, arhiepiskop srpski

Mirsko ime ovog svetitelja nije poznato. Zna se da je pre monašenja bio na dvoru kralja Milutina u službi.
Datle je pobegao u Končul, tj. tamošnji manastir sv. Nikole. Iguman Nikola ga je zamonašio davši mu ime
Danilo. Kao jeromonah primljen je u keliju arhiepiskopa Arsenija koga je potom nasledio na tronu
srpskih arhijereja. U keliji arhiepoiskopa Jevstatija proveo je godinu danaodakle je otišao na Svetu Goru,
za igumana Hilandara. Tu dužnost je obavljao u teškom periodu kada su svetogorske manastire žestoko

114
napadali razbojnici potpomagani rimokatoličkom crkvom. Na čelu odbrane Hilandara je stajao upravo
njegov iguman Danilo.
Posle jedne poverljive misije u Debrcu vratio se nadužnost hilandarskog igumana, ali se ubrzo povukao u
karejsku isposnicu. Ni u njoj se nije dugo zadržao jer je izabran za episkopa banjskog (1311). Novom
episkopu kralj Milutin je ostavio da se brine o nastavku gradnje hrama u Banjskoj (posvećenog sv.
Stefanu). Daniklo je prisustvovao poslednjim časovima kraljice Jelene i o tome je ostavio detaljan zapis.
Po završetku gradnje pomenutog hrama episkop Danilo se ponovo povukao u Hilandar (1315), ali se već
naredne godine vratio u Srbiju jer je kralj Milutin želeo da on preuzme tron sv. Save. Ipak, ta želja kralja
Milutina nije ostverena. Izborni sabor se po smrti arhiepiskopa Save III (26. jul 1316) tri puta sastajao.
Tek na poslednjem zasedanju je prihvaćeno da na tron srpskog arhiepiskopa dođe hilandarski iguman
Nikodim, učenik Danilov. Sam Danilo je uzeo učešća u radu izbornih sabora i verovatno je ličnim
autoritetom postigao da se smiri situacije i da se dođe do tog rešenja.
Potom, episkop danilo je izabran za zumskog episkopa sa sedištem u Bijelom polju. NJegovom
zaslugom je oslikana priprata i naos tamošnjeg hrama Svetih Apostola. Budući da je bio odan kralju
Milutinu našao se pored njegove samrtne postelje i sahranio ga je u njegovoj zadužbini u Banjskoj (Hram
sv. Stefana). Sa humske eparhije se povukao u Hilandar poverivši pastvu ep. Stefanu Pekpalu (1322), ali
je već 1324 morao da se ponovo vraća u Srbiju jer je izabran za jednaestog arhiepiskopa srpskog (14.
sept). Upravu nad srpskom crkvom preuzzeo je kao iskusan rukovodioc. Naročito je prilikoom gradnje
Dečana pokazao građevinske sposobnosti. Sanirao je mnoge osirotele manastire humske eparhije. Podigao
je hram Bogorodice Odigitrije u Peć, sa dva mala hrama u njoj. Opskrbio ju je potrebnim knjigama i
osigurao je službu grčkim monasima. Sagradio je crkvicu sv. Nikole kraj svoje velike zadužbine. Sazidao
je pirg sa crkvicom sv. Danila, a verovatnoje i dovršio obnovu poharane Žiče. Postoje idruge crkve koje je
sazidao ili obdario arhiepiskop Danilo II. On spada u red najznačajnijih naslednika sv. sav čijim je
stopama išao. NJegovo životno delo je Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih koje je vekovima ostalo
jedan od najznačajnijih spomenik a srpske književnosti. Na prestolu sv. Save je bio višnje od 14 godina.
Predstavio se 19. decem. 1337. Vrstan je u red svetitelja.

Sveti Joanikije I, patrijarh srpski

Po smrti obrazovanjog arhiepiskopa Danila II, za prvog čoveka srpske crkve nije izabran niko od
igumanske sabraće ili njegov iguman, već je-na državnom saboru- izabran šef dvorske kancelarije kralja
Dušana, Joanikije (1337-38). O njegovom poreklu i mirskom imenu se ništa ne zna, ali učešće u
diplomatiji odaje učenost. Pred njim su Dušan i Kantakuzin položili zakletvu o saradnji (1342).
Kralj Dušan želeći da se proglasi za cara (koga kruniše patrijarh) je Srpsku crkvu uzduigao sa
ranga arhiepiskopije u rang patr. (Cveti, 9. april 1346), a njen prvi patrijarh je postao arhiepiskop
Joanikije. U sastav Srpske patrijaršije ušle su i osvojene grčke teritorije zajedno sa Svetom Gorom.
Kasnije je, uglavnom Iz političkih razloga i po nalogu Kantakuzina, carigradski patr. Kalist bacio na cara
Dušana i Srpsku patrijaršiju (viši klir) prokletstvo, ali se Dušan na to nije mnogo obazirao. Ipak, kada su
Turci prešli u Evropu okušao je da se izmiri sa Carigradom, ali u tome za svoga života nije uspeo.
Kao obrazovan čovek patrijarh Joanikije je uzeo učešća ui pripremi Dušanovog zakonika što se i vidi iz iz
zaglavlja samog Zakonika koje govori o sastavu sabora na kojem su obnovljene ranije privilegije
pojedinih manastira i crkava i na kojem su izdate hrisovulje pojedinim manastirima Atosa. On je stolovao
u pećkoj patrijaršiji u domu Spasovu čiji je priložnik bio. Sazidao je i nekoliko crkava. Boraveći u Žiči,
patr. Arsenije je iznenada oboleo i na putu za Peć je umro u Polumiru (sept., 1354). Sahranjen je u Pećkoj
patrijaršiji, a za svetitelja je kanonizovan na dan svoga predstavljenja (03.09).

Sava IV, patrijarh srpski

Posle smrti prvog srpskog patrijarha Joanikija (sept., 1354), car Dušan je sazvao grčki i srpski sabor koji
je za drugog patrijarha izabrao hilandarskog igumana Savu (novemb. 1354). On je više od 20 godina
proveo u Hilandaru gde je bio eklesijarh, a krajem 1347. ili početko 48. je posato iguman. BudućI srpski
patrijarh je živeo u na Svetoj Gori u vreme njenog procvata, a I naglašenog srpskog uticaja na istu. To je
bilo vreme sv. Grigorija Palame i budućeg patr. Carigradskog Kalista I i Fotija. Patr. Sava je poznavao

115
Grigorija Sinaita i pustinjaka Jefrema, budućeg srpskog patrijarha. Verovatno se bavio knjigom, a
moguće je da je sa njim povezano jedno jevanđelje na pergamentu sa lepim minijaturama koje se vezuje
za Savinim.
On je sebe nazvao patrijarhom Srba i Grka i na tom položaju je tesno sarađivao sa carem Urošem. U
njegovo vreme započet je rad na izmirenju Srpske i Vizantijske crkve. Umro je aprila 1375. Sahranjen je
u Peći u crkvi sv. Dimitrija.

Sv. Jefrem, patrijarh srpski

Partijarh Jefrem rođen je u vreeme kralja Milutina. Vaspitavao se u Hilandaru. Po turskom
zauzimanju Svete Gore prelazi u srbiju i nastanjuje se u okolini dečanskog manastira. U jednoj od
tamošnjih isposnica je nastavio isposnički život, ali zbog zlostavljana od strane razbojnika prelazi i
okolinu Peći, u isposnicu kod Ždrela. Posle smrti patrijarha Save (april, 1375) bilo je potrebno izabrati
novog patrijarha, ali to nije bilo lako naročito zbog razjedinjenosti u srpskoj državi koja se potkrala i u
Crkvu. Sabor su sazvala dva vladara, knez Lazar i Đ. Baošić. Na drugom zasedanju je izabran Jefrem kao
monah od ugleda i nepristrastan, tj. onaj kjoji nije učestvovao i strančenju. On je položaj srpskog
patrijarha napustio povukavši se u manastir Sv. Arhanđela kod Prizrena (1380). U ovom manastiru je
proveo deset godina.
Po smrti patrijarha Spiridona (avgust, 1389) nije bilo moguće održati izborni sabor koji bi odredio
novog patrijarha, pa je ostareli patrijarh Jefrem umoljen da se ponovo prihvati te dužnosti. Već naredne
godine je izabran za patrijarha Danilo i Jefrem se povukao sa trona, ovoga puta u ždelsku isposnicu.
Predstavio se uoči Vidovdana 14. jula 1400. Sahranio ga je u Pećkoj patrijaršiji patr.Sava, a već 1407. je
kanonizovan za svetitelja. SrPska crkva njegov sposmen slavi na Vidovdan. Žitije mu je najverovatnije
napisao ep. Pećki Marko, a takoće i službu u kojoj je žitije uneto kao sinaksar.

Danilo III, patrijarh srpski

Kada se patrijarh Jefrem po drugi put povukao sa prestola srpskih patrijaraha (jesen 1390 ili proleće
1391) na saboru sazvanom od kneza Stefana lazarevića, najverovatnije u Žiči, izabran je Danilo III
(1392). O njemu se malo zna, a ep. Marko koji ga je lično znao maloo govori o njemu. Spominje se na
jednoj nedatovanoj povelji kneza Stefana, u darovnici monahinje Evgenije i njenih sinova Stefana i Vuka.
(novo Brdo, 1395). Spominje ga još i nedatovani zapis rukopisnog prologa dečanskog manastira.
Verovatno je on dao blagoslov da se, iz prištine, mošti kneza Lazara prenesu u njegovu zadužbinu
Ravanicu. Tom prilikom knez Lazar je kanonizovan, ali se patrijarhovo lično učešĆe u tome ne spominje.
Ne zna se godina smrti patrijarha Danila, ali se zna da se to desilo 7. aprila.
Zna se da se ovaj srski patrijarh bavio književsnošću i da je autot Pohvale knezu Lazaru koja je
napisana sa umešnošću koja odaje književni ukus. Ona je napisana pre 1393, a spada u najlepša dela stare
srpske književnosti. Poznati su i drugi književni radovi koji se pripisuju ovom autoru: Slovo o Simeonu
Nemanji, Slovo o sv. savi, Žitije i služba kralju Milutinu, stihovi sv. simeonu i kralju Milutinu.

Sava V, patrijarh srpski

Ne zna se tačno kada je nasledio patrijarha Danila III. Potpisivao se kao patrijarh Srba i Grka.
Prilikom smrti patr. Jefrema oprostio se sa njime i prreneo ga je u veliku crkvu u Peći (1400). NJegovim
posredovanjem patrijarh Jefrem je saborno kanonizovan za svetitelja (1407). Umro je 7. aprila, ali se ne
zna tano koje godine.

Danilo IV, patrijarh pećki

Na tron srpskih patrijaraha je došao po smrti Save V, patrijarha srpskog. Ne zna se tačna godina
toga kada se ovaj arhijerej upokojio, ali je na njegovo mesto Sava V došao 1406. Neki autoriga čak i ne
spominju.

Nikon, patrijarh srpski

116
 Po smrti patr. srpskog Kirila njegov naslednik je postao Nikon (između 1418 i 1420) Prvi pomen o
njemu imamo iz 1420 kada je izbegli grčki epaktit Andonije Rafail napisao pohvalno slovo knezu Lazaru.
Rezidirao je u manstiru Žiči, ali se iz nje morao ukloniti sa vrećim brojem begunaca kada je Murat II
upao u zemlju (1428). Patarijarh se sklonio kod despota Đurđa.
Patrijrh Nikon je vanredno zaslužan za naš crkveni i umetnički život, kao razvoj književnosti. Po
njegovoj zapovesti je Konstantin Filosof napisao Život Despota Stefana, jedno od najznačajnih dela
srpske srednjevekovne književnosti. Poslednji pomen patr. Nikona se sreće u rukopisnom triodu, a ostavio
ga je jerođakon Arsenije (1435).

Teofan, patrijarh pećki (1446)

Makarije (patrijarh srpski)

Padom Srpske despotovine razorena je i organizacija Srpske crkve. Arhijerejski sabori u peći se
nisu održavali, mnoge eparhije su ostale bez svojih arhijereja, a u poglavarstvu crkve je nastala pauza. To
je iskoristila Ohridska arhiepiskopija. Ona je u 15. veku potčinila samo južne eparhije Srpske crve, ali je
sultan Sulejman fermanom Pećku patrijaršiju potčinio Ohridskoj arhiepiskopiji. Protiv toga je istao
smederevski ep. Pavle koji je zaseo na arhijerejsku stolicu u Peći otkazavši poslušnost Ohridskom
arhiepiskopu i čak povevši odlučanu akciju u kojoj je arhiepiskop skopski bio zatočen. Ipak, pokušaj
smederevskog arhijereja Pavla da Srpsku crkvu osamostali od Ohridske arhiepiskopije nije uspeo. On je
bio zbačen i posledak svog života je proveo putujući i sakupljajući milostinju za srpski narod i crkvu.
Treba reći da je una saboru koji je zbacio i osudio mitr. Pavla smederevskog učestvovalo I više srpski
arhijereja koji su bili protiv njegovog delovanja. Primer takvog arhijereja je i mitr. Marko hercegovački
koji se prvi put spominje u vezi sa antimisom koji je osvetio za hram Svetih mučenika Mine, Viktora I
Vikentija (1531), a poslednji put na antimisu koji se nalazi u manastiru Ozrenu (1534).Stanje u Srpskoj
crkvi i njenim odnosima sa Ohridskom arhiepiskopijom ovim nije rešeno, i tako nerešeno stanje trajalo je
sve do 1557.Tada je, zauzimanjem vezira Mehmeda (Sokolovića) priznata Srpska patrijaršija. Upravu
nad njom je dobio patr. Makarije (Sokolović), brat Mehmedov.
Raniji život patr. Makarioja nije dovoljno osvetljen. Neki smatraju da se zamonašio u Mileševi gde
je docnije bio starešina, a drugi smatraju da je bio iguman Hilandara. Takođe, nije pznato kako I kada je
došao na presto Sv. save, ali se obično uzima 1557 god., koja se smatra I najznačajnijom godinom za
srpski narod u vreme turske vladavine. Po njegovom aktivnom radu vidi se da su ga priznavale turske
vlasti, pa čak I centralne. On je bio ozbiljan i mudar, čovek sa jasno određenim ciljem i dubokom svešću o
tradicijama svog naroda i svoje vere.. Vaspostavljajući narušenu Pećku patrijaršiju, on je stvarno
vaspostavio narušeni crkveni i kanonski poreedak Srpske crkve iz perioda njenog cvetanja. Primena
sabornog principa i izbegavanje samovolje u Srpskoj crkvi tog perioda je posledica rada patr. Makarija.
Postavši patrijarhom on je pristupio reorganizaciji Srpske crkve utvrdivši njenu vlast u svim srpskim
zemljama pod turskom vlašću.. Skoro ceo srpski narod je došao pod duhovnu upravu pećke patrijaršije.
Srbi su se konačno osetili ponovo spojeni i to ne samo u državnoj ajednici već i u crkvenoj zajednici kao
oragnizaciji koja se borila za njihove duhovne i telesne potrebe.
Obnavljajući Pećku patrijaršiju, Makarije je postavio i nove eparhije, naročito u severnim
krajevima kao i dalmaciji. Od sultatana je dobio sve povlastice koje je imao i carigradski patrijarh. Zato
se patr. Makarije sa pravom smatrao etnarhom srpskog naroda. Za njegovo vreme je obnovljen manastir
Banja (kod Priboja), Vinča (kod Grocke) i mnogi drugi manastiri i zapusteli parohijski hramovi. U
Gračnici i Pećkoj patrijaršiji su živopisane priprate, au Budisavcima hram.
Patr. Makarije je zapamćen kao veliki ljubitelj i sakupljač knjiga. Neretko ih je i drugima
poklanjao. Udahnivši život zapusteloj Pećkoj patrijaršiji, Makarije je od nje stvorio odličnu organizaciju
u verskom i nacionalnom pogledu, koja je ujedinila sav srpski narod U vremenu 1570. i 71 patr. Makarije
se povukao usled bolesti. Patrijaršijski tron je sostavio nasledniku Antoniju (o čemu je sačuvana i freska u
Banji kod Priboja). Umro je početkom sept. 1574.

Savatije (Sokolović), patrijarh pećki

117
 Na prestolu mitr. hercegovačkog nasledio rođaka Antonija (Sokolovića) koji je pstao patr. pećki
(1573). Iste godine je osvetio temelj hrama Usenja presvete Bogorodice, manastira Pive. Na položaju
hercegovačkog mitr. ostao je do izbora za patrijarha 1585. Umro je naprasno godinudana kasnije.

Jerotej, patrijarh pećki

Navedeni patrijarjh je prema nekim mišljenjima nasledio patrijarha Savatija koji se veoma
kratko zadržao na pećkom tronu.O patr. Jeroteju nema gotovo nikakvih podataka osim dva zapisa. U
zapisu jeromonaha Georgija na mineju u Šišatovcu kaže se da je urađen u vreme patr. Jeroteja (1589).
Drgi zapis, u tipiku manastira Orahovice prepisanom u vreme mitr. požešćkog i Vasilija i patr. Jeroteja se
iznose pohvale o njegovoj upravi Srpskom crkvom. Umro je februara 1591.

Filip, patrijarh pećki

Patrijar pećki je nasledio patr. Jeroteja jula 1591. vreme u koje je upravljao Pećkom
patrijaršijom je bilo veoma teško. Zapisi svedoče da je u to vreme stanje u Pećkoj patrijaršiji biloo veoma
teško. Pomenuti patr. se spominje i u jedom onovremenom zapisu na Metafrasu koji je jerođakon Timotej
prepisao u manastiru Ozrenu u to vreme.

Jovan, patrijarh pećki

Po obnovi srpsker patrijaršije, a do vremena patr. Jovana stanje u Srpskoj crkvi je bilo znatno
sređeno (1592). U vreme njegovog stupanja na tron srpskog patrijarha Srbi su razvili borbu širokih
razmera za oslobođenje od Turaka. Nasledivši petr. Filipa, Jovan dobija sultanov berat i otpočinje rada
na crkvenom i političkom planu. Započeti koraci su bili dobri što svedoči i drevni zapisi. On je i pored
svih teškoća sačuvao organizaciju Pećke patrijaršije i popunjavao je upražnjene eparhije. Održao je i
nekoliko sabora u Peći. Za njegovo vreme su prepisivane knjige (i to ne samo bogoslužbene). One su
poklanjane ne samo velikoj crkvi u Peći već i manastiru Hilandaru. NJegovim trudom su živopisan
manastir Sv. trojice kod Hopova i Pljevljima, a obanovljen je i hram u Peći. Rimska kurija mu je činila
velike smetnje prilikom kanonskih poseta koje je vršio, naročito u Paštrovićima gde su razvili unijatsku
delatnost. Unija je zahvatila i crnu Goru
Patr. Jovan je, nasuprot patr. Makarioju vodio aktivnu prozapadnu politiku protiv turske vlasti nad
balkanskim hrišćanima, iako su Turci bili u snažnom zamahu nadiranja prema severu i zapadu. Papa
Kliment VIII je pokušao da obrazuje hrišćanski savez koji bi okupio Španiju, Austriju i savoijskog
hercega Karla Emanuila. Istovremeno, patr. je preko nikšićkog vojvode Grdana spremao ustanak u
Hercegovini, ali bez uspeha jer je zapadna podrška bila više proizvod avanturističkih težnji nego ozbiljnih
planova. To je patr. gorko razočaralo u zapadni svet, njegfa koji je inače jedini patrijarh koji nije imao
veze sa Rusijom.
Za njegovo vreme Srpska crkva je doživela jedan od najtežih udaraca-spaljivanje moštiju Sv. Save
na vračaru. To se vezuje za ustanak Srba u Banatu i Hercegovini. Posle toga je pojačan pritisak na srpsku
crkvu i narod. Patr. Jovan je obešen u Carigradu i sahranjen je kod Jeni-kapije (oktob., 1613).

Pajsije I (Janjevac), patrijarh pećki

Rođen je u Janjevu u svešteničkoj porodici (oko 1542). O njegovom školovanju se ne zna skoro
ništ, ali se predpostavlja da je osnovnu školu završio u rodnom mestu. Školovanje je nastavio u manastiru
Gračanici gde se razvio u vanrednog knjigoljubca. Gračanički mitr. postao je 1612. o čemu svedoči
njegov, nedavno objavljeni, svojeručni zapis. NJegova arhijerejska delatnost do izbora za patrijarha
pećkog nam je nepoznata. Verovatno je i taj rad bio znatan što svedoči i sam izbor za patrijarha (1614).
Tim momentom počinje period njegovog veoma aktivnog rada. On se u zapisima spominje više nego i
jedan naš patrijarh. Oni obično beleže njegova putovanja dajući podatke o datumu, godini i mestu
putovanja, a putovanja je bilo mnogo. Naročitu pažnju je obraćao perifernim eparhijama. NJegove
kanonske posete su, prema zapisima, započele 1620. godinu kada je posetio zapustelu Žiču i odatle u
pešku patrijaršiju je odneo tetrajevanđelje da se tamo čuva do obnove Žiče. Svi izgeledi su da je on dao i
inicijativu za njenu obnovu, a posetio ju je i 1651. god. Manastir Ubožac je psetio 1623, a Bečkerek 1626.

118
U Sremu je bio nekoliko puta (1627; 1629; 1632). Prilikom ovih opseta patr. Pajsije je neretko posućivao
knjige, prepisivao ih i zatim vraćao u matične manastire. Posle posete Temivšvaru (1629) patr. je posetio
manastir Gornjak potpisavši se u jednoj tamošnjoj knjizi (decem., 1629). Manastir vojlovicu je posetio
avgusta 1631.
Patr. Pajsije I se živo interesovao za prilike u vojnoj granici pa je sa sofijskim mitr. Jeftimijem
posetio Marčansku oblast o čemu je bio izvešten Ratni savet u Gracu (1631). Kako nije bio zadovoljan
držanjem ep. Simeona oduzeo mu je eparhiju, ostavivši onde za izvesno vreme mitr. Jeftimija (1633). Ovaj
je pak energično istupio u korist pravoslavnih Srba da je zbog toga bio pozvan u Beč gde ovaj nije hteo
poći bez pratnje Srba. Pokušaj patr. pajsija da u manastir Marču pošalje novog ep. Mihaila nije uspeo
(april 1647). Ka da je patr. posetio, sa svojom pratnjom, Dečne izvršio je više đakonskih i prezviterskih
hirotronija (avgust, 1635). šest godina docnije posetio je manastir ravanicu, a 1642. Prizren i Celiki
Lukavac. I u ovim posetama se pominje posuđivanje knjiga u cilju njihovog prepisivanja. Iako u dubokim
godinama patr. Pajsije I je otišao i u Jerusalim (oktobar 1646-jun 1647). Zapisi odaju utisak da je patr.
Pajsije ima življu aktivnost pred kraj života.
U nacionalno-političkom radu patr. Pajsije I se ugledao na patr. Makarija (Sokolovića) u čemu ga
je utvrđivalo i uverenje da prekosavski Srbi nisu slobodni u svom veroispovedanju. Rimska kurija je ipak
pokušavala da uspostavi veze sa patr. Pajsijem, preko prizrenskog biskupa Masreka, kako bi Srbe prevela
u uniju. Istovremeno, patr. Pajsije je radio na povezivanju sa Rusijom, ali je bio spreman i na gommatske
polemike, npr. sa obrazovanim rimokatoličkim arhiđakonom Leonardijem. U ovo vreme pada i pokušaj
unijaćenja mitr. cetinjskog Mardarija i hercegovačkog Vasilija (1626).
Kao vrstan knjigoljubac patr. Pajsije je pkušao da poveže isprekidane niti srpske srednjevekovne
kulture. Prikupljanjem i obnavljanjem starih knjiga patr. pajsije je sprečavao širenje unijatskih izdanja
koje je rimska kurija ubacivala na teritoriju Pećke patrijaršije. Mnogo je učinio na obnovio hramova i
njihovih živopisa. On se odrekaom oslobodilačkih iluzija jer je bio razočaran zapadnim obmanama svog
predhodnika i poput prvih patr. loze Sokolovića on je težio da izvrši unutrašnje jažanje i organizaciju
crkve i naroda, u čemu je gotovo potpuno i uspeo. Izgleda da je udobroj meri uspeo da sredi finanscijske
prilike u Pećkoj patrijaršiji.
Vreme njegovog dugogodišnjeg upravljanja karakteriše sabornost u crkvenim odlukama. O tome
postoje direkta svedožanstva u sinđel ;ijama koje je izdavao pojedinim izabranim episkopima. Pooznato
je da je za njegovo vreme izabrano 22 arhijereja, a svrgnuto 9. Neki od njih vraćeni na katedre, pa opet
svrgnuti. Razlozi ovoga nisu pouzdani.
Patr. Pajsije I je poznat i kao poslednji crkveni biograf. Napisao je Žitije cara Uroša i Službu istom
svetitelju. On je i kanonizovao poslednjeg Nemanjića na srpskom prestolu, cara Uroša. Umro je u Peći
(novem., 1647).

Sveti Gavrilo I (Rajić), patrijarh pećki

Kada je patr. Pećki Pajsije svrgnuo mitr. Novopazarskog i raškog Maksima na njegovo mesto je
došao Gavrilo Rajić, do tada mitr. Smederevski. Pekšeš je plaćen krajem jula 1643. Na tom položaju
zatekao je zapusteli manastir sv. arhistratega Mihaila i Gavrlila u potlrilju planine Kovilj. Tu je podigao
nekoliko kelija, oslobodio zapustelu i zaboravljenu manastirsku zemlju i dokupio je nekoliko njiva.
Po smrti patr. Pajsija izabran je za novog patrijarha pećkog (novem. 1647). Pri stupanju na presto
platio je berat Mehmed-agi, aobnovio je berat pri promeni na prestolu (jul, 1649). Više navrata je do maja
1654. god. plaćao danak. Potom odlazi u Rusiju, a njegovo mesto je popunjeno drugim kandidatom. On je
u Rusiju putovao još 1649. godine da pokuša olakšati teško stanje Pećke patrijaršije. Rezultati ove posete
nisu poznati. Verovatno je zbog teških materijalnih prilika kanonski posetio i Stari Vlah kako bi, kao i
drugi arhijereji, ubirao prihode od stanovništva i parohijskog sveštenstva kako bi dopunio sredstva za
plaćanje Turcima. U tom cilju je otuišao u posetu i Vlaškoj.
Ovakvo stenje u Srbiji je pokušala da iskoristi rimska kurija uputivši u te krajeve misionara
Pavlina Demskog koji se sa patrijarhom sastao u manastiru u manastiru Sv. Đorđa u Budimlju (kod
Berana), dok je sastanak sa biskupom prizrenskim Frane Sojimirovićem bio na Kosovu (1652). Razgovori
su vođeni o političkim prilikama, miru među hrišćanima i uniji. Krajem naredne godine patr. Je krenuo u

119
Rusiju i tom prilikom se susreo sa mitr. Trebinjskim Arsenijem (na Badnji dan). Po iskazi ovog mitr.
Prilikom boraka u Moskvi patr. Je na poziv vlaškog vojvode Matije Basare došao u Trgovište da ga izmiri
sa kozačkim hetmanom B. Hmeljinicim, ali je verovatno put bio preduzet najviše zbog interesa
balkanskih hrišćana i njihovog oslobođenja od Turaka. Sve to govori da je on politički slediom
prethodnike Jovana i Pajsija. U tome su učestovali i P. Parčević, potonji nadbiskup marcijanopoljski;
Kirilo, mitr. Trnovski i raniji patr. Carigradski Partenije II. Patrijarhov put u Rusiju je svakako bio
povezan sa ovim težnjama.
Za vreme boravka u Rusiju patr. Je uživao veliko poverenje cara aleksija Mihajlovića i patr.
Nikona. Za to vreme Srbiju je posetio jerusalimski patr. Pajsije došavši u manastir Krušedol (sept., 1654).
Zapisi svedoče da je patr. Gavrilo bio veliki knjigoljubac. On je u ovčarskom manastiru Sretenja
pronašao tipik zapustelog manastira Arilja koji je odneo u Peć (1650) a Sretenju je dao drugu knjigu u
zamenu. Za njegovo vreme je prepisana i jedna knjiga u Vrhobreznici kod Pljevalja (1651). a iste godine
je poklonio jednu knjigu ep. Nišavskom Longinu, a crkvi Presvete Bogorodice na Tisovicu (koju je iz
osnova podigao) Pentikostar. Prilikom dolaska u rusiju doneo je i knjigu carigradskog patrijarha Mihaila
Kavasile kojom je pobijana latinska jeres, u želji da je tamo štampano umnoži. U ovom slučaju je
pogrešno naveden autor koji je ustvari bio solunski mitr. Nil Kavasila.
Patrijarj je verovatno, imajući na umu teško stanje Pećke patrijaršije, želeo da ostane u Rusiji.
Zato vreme stanje se, usled patrijarhovog odustva još više pogoršalo. Zato je od patr. Nikona i cara
Aleksija tražio dozvolu da ode u Svetu Zemlju na opklonjenje, ali se to nije desilo. Vratio se u Srbiju gde
je zatekao novog patrijarha Maksima koji je izabran po pismu kojim se patr. Gavrilo obratio srpskim
vladikama poručivši im da izaberu novog patrijarha. NJegov pokušaj da ponovo dođe na to mesto nije
uspeo. Oklevetan je da je uticao na ruskog cara da zarati sa Turcima zbog čega su ga obesili u Brusi.
Sarhanio ga je jula 1659. prezviter Pavle.

Maksim (Skopljanac), patrijarh pećki

Raški mitr. Maksim (skopljanac) za pećkog patrijarha je izabran kada se njegov prethodnik iz
Rusije odlučio da svojim arhijerejima poruči da biraju drugog patrijarha. Bio je to učen čovek i ljubitelj
knjige koji je prilikom svojih čestih putovanja sakupljao stare primerke. Tako je svom rodnom skoplju
našao Pentikostar, a kupio je i knjigu taktikon koje je priložio velikoj crkvi u Peći. Cetinjskom manastiru
je poklonio minej za sept., a Hilandaru je poklonio četvorojevanđelje.
On je dosta putovao u cilju utvrđivanja pravoslavne vere. Posetio je manastir Šišatovac pokllonivši
se moštima sv. Stefana Šišatovačkoga (1666). Praznik Vaskrsenja koji se poklopio sa Đurđevdanom
proveo je u kablarskom Nikolju (1671). Sačuvan je pomen i o njegovoj poseti Dečnima Zbog velikih
dažbina Turcima često je bio prinuđen da sakuplja priloge u Vlaškoj (1661), Samokov (1662), samokov i
Razlog (1664) i Pančevo (1670).
NJegovim trudom je živopisan Hram sv. Nikole u Pećkoj patrijaršiji (1672), a oko manastira je
podignut grad (1674). Rimokatolička kongregacija za propagandu nije ostavljala Srpsku crkvu na miru ni
za vreme uprave patr. maksima, ali su joj napori ostali bez uspeha. Početkom marta 1669 patr. je oboleo,
a na Spasovdan iste godine je izabran Arsenije (Crnojević) za mitr. hvostanskog ili peškog u svojstvu
koadjutora. Patr. Maksim je umro 29. 10. 1680.

Arsenije III (Crnojević), patr. pećki

Navedeni patr. imao je veoma značajnu ulogu u životu srpskog naroda. Neki mu čak daju mesto
iza sv. save i patr. Makarija (Sokolovića). Rođen je 1663??? Vrlo rano je postao iguman velike obitrelji
pećkog manastrira. (1665). Stekao je poverenje i ugled kod patr. Maksima i mitr. Sabranih oko pećkog
trona. godinene. Izabran je kao naslednik patr. Maksima.
Na izbor novog patr. pomišljalo se kada je teško oboleo patr. Maksim (mart, 1669). Neki članovi sinoda
smatrali da je ozdravljenje moguće pa je obolelom patr. Postavljen pomoćnik-koadjutor. Verovatno pod
uticajem obolelog patr. Za ovo mesto je izabran mladi i sposobni iguman pećkog manastira Arsenija.
Rodom je bio sa Cetinja i krvno je bio povezan sa lozom Crnojevića. On je kao koadjutor izabran i za ep.

120
Hvostanskog (1669). Iste godine na Spasovdan je hirotronisa, a krajem 1672 je izabran za patrijarha
pećkog.
Kao arhipastir naročitu pažnju je posvećivao sveštenstvu I pastvi koju je revnosno obilazio do kraja
života. Prilikom boravka u srpskom primorju sastao se sa nadbiskupom barskim Andrijom koji je o
njemu ostavio veoma pozitivnu belešku. NJegova energičnost se pokazivala kroz revnosno obilaženje
oblasti pod svojom upravom. U bosni je bio 1674, a dve godine kasnije je obilazio Braničevsku eparhiju, a
zatim se uputio u Srem. Iduće godine je posetio Žiču, pa zatyim opet Braničevo, a 1680 Smederevo.
Neposredno pred odlazak u Svetu Zemlju bio je u Budasavcima (1682).
Na hodčašće je krenuo kada je rat između sultana Mehmeda IV i Leopoda I bio na pomolu. Na putu je
srdačno dočekan od mitr. skopskog Teofana, ep. štipekog Ananije i tamošnje pastve. Gostoprimstvo mu je
pružio I mitr. Visarion samokovski u čijem su domu u Dunici hadžije prevele dve noći. On se patrijarhu
pridružio na putu u Svetu Zemlju. U Jerusalimu je bio gost znamenitog patr. Dositeja Notora. O svom
putovanju patr. Arsenije je vodio dnevnik kroz koji privejava životna radost I zadovoljstvo što je još u
mladom dobu došao na svetosavski tron.
Po Vasrsu 1683. vratio se u Peć i nastavio je sa kanosnkim posetama. Tom prilikom jen u kablarskom
manastiru Nikolju zabeležio o agarjanskom kretanju na Beč. On se našao u teškoj situaciji kada se bečki
vladar obratio carigradskom patr. Tražeći pomoć za hrišćansku stvar u ratu protiv Turske, jer se tgreba
osloniti na zapadne sile koje su istovremeno predstavljale i opasnost za pravoslavne, što je Pećka
patrijaršija i ranije iskusila u Vojnoj krajini gde je vršena jaka unijatska delatnost. Istu opasnost je
osećao i vlaški knez Šerban. Stoga je postojala nada da će se patr. Arsenije, zajedno sa pravoslavnim
knezom okrenuti pravoslavnoj Rusiji za pomoć protiv rimokatolika. Istovremeno on je, zbog nepoverenja
Porte, već bio u životnoj opasnosti, i to dva puta. Zbog toga je bio prinuđen da iz Peći izbegne u Nikšić
(novem., 1689) odakle je nastavio sa kanonskim posetama. Za to vreme genereal E.S. Nikolomni je
dospeo sa carskom vojskom do Prištine pozivajući Srbe da mu se pridruže. U to vreme je patr. Arsenije
III dobio, na Cetinju, poruku da se vrati u Peć kako nebi po carskoj volji bio izabran drugi patrijarh.
Vrativši se patrijarh se sastao sa navedenim heneralnom u Prizrenu. Tom prilikom je sklopljen sporazum
o vrsti pomoći koju bi srbi trebali da pruže carskoj vojsci. On je bio prinuđen da napusti mirovnu politiku
prema Turcima i da se okrene ratobornosti pa je otvoreno učestvovao u organizovanju ustanka protiv
Porte.
Smrću generala Pikolominija ratna sreća se okrenula Turcima. NJegovog naslednika hercega Đorća
Hristijana srbi nisu prihvatili zbog nadmenosti sa kojom im se obraćao, pa su počeli napuštati vojsku u
kojoj nisu prepoznavali oslobodioce već nove ugnjetavače. Kada je video da se carska vojska povlači i
patr. Arsenije III je, sa brojnim narodom krenuo ka Beogradu u koji je stigao proleća 1690. Tutrska
odmazda nad preostalim narodom u drevnoj srpskoj zemlji je bila strašna.
Iako je sve to bilo poznato caru Leopoldu I, izdao je proglas kojim je Srbe pozivao na borbu protiv
Turaka. Preko ovog proglasa Srbi su prešli bez obaziranja.Tursko nadiranje ka Beogradu je izazvalo
paniku među Srbima, pa je održan crkveno-narodni sabor koji okupio ugledne ljude sa obe strane Save i
Dunava. Odlučeno je da se u Beč uputio Isaija Đaković, ep. Jenopoljski sa zahtevima koji su se odnosili na
postizanje crkvene autonomije i patrijarhove juresdikcije u obimu koji je postojao u turskoj carevini.
Kao odgovor na ovo je stigla povelja cara Leopolda I kojom je zagarantovana sloboda izbora i
arhiepiskopa i njegova vlast nad pripadnicima Istočne Crkve. Po dobijanju ove privilegije Srbi su u
veloikim grupama počeli prelaziti Savu i Dunav, a poslednji transport Srba u ovim pravcima je bio dva
dana pre turskog zauzimanja Beograda (8. oktob. 1690). Noseći narodne svetinje, knjige i relikvije uopšte
Srbi su se dalje kretali prema severu. Stigli su čak do iza Budima i do Komorana gde su se zadržali u
velikim zbegovima. Međutim ubrzo su se uverili u zlonamernost kardinala bečkog Leopolda Kolonića koji
nije priznavao date privilegije, kao i dvoličnost civilnih vlasti Beča koji su izbegavali njihovo
praktikovanje. Nekoliko godina docnije austrijski general Hajzler je dao pismeni predlog kako da se one
izigraju i skuđče u cilju razbijianja kompaktnosti srpskih vojnika.
Suprostavljajući se ovome, a sa željom da se obezbedi ne samo crkvena autonomija već i ekonomsko-
politički položaj srpskog življa pokušano je da se grof Đorđe Branković proglasi za srpskog despota kao
potomak drevne brakovićke loze. Sa ovim se nije složio patr. Arsenije III koji je želeo da ima i crkvenu i

121
civilnu upravu. On je imao veliki ugled i u starom kraju pa tamošnji episkopat nije želeo da prihvati
novog i nametnutog patr. Kalinika I. Patr. Arsenije III je budno pratio dešavanja na teritorijama koje su
sada bile ponovo pod turskom upravom, a naročito u Dalmaciji gde su franjevci razvili prozelitsku
delatnost. Aročito se brinuo o srbima u Lici, Krbavi, Sremu i Slavoniji koji su bili pod stalnim uticajem
unijatskih napora rimokatolika. Patrijarh je smelo i odlučno ustao protiv iste i tu borbu je vodio punih 6
godina. U tom periodu on se gotovo uvek nalzio na putu i boravku u opterećenim srpskim krajevima. Nije
imao stalnu rezidenciju. Stalna putovanja i kanonske posete je preduzeo čim je za to dobio dozvolu
državsnih ugarskih vlasti (1692). Prvo se pojavio u Krajini gde je bilo najteže. Tu je u pratnji imao 2-3
stotine lepo odevenih i bogato naoružanih vojnika čija je pojava budila nacionalni ponos jačajući
predanost Crkvi i veri.
Delatnost novoizabranog unijatskog ep. Petronija LJubibratića mogla je da bude opasna, pa patr. Za ep.
Sremskog postavlja Stefana Metohijsca koji je za kratko vreme istisnio LJubibratića iz hopovskog
manastira. Kada je ovaj najzad bio postavljen za ep. U Pakracu patr. j pismeno pozvao Srbe tamošnje
oblasti da ga ne prihvate za vladiku. Pred smrt se LJubibratić odrekao unije i umro je izmiren sa
patrijarhom. Na sličan način se patr. Borio u protiv unijatskg ep. Jonanu Josifu de Kamelisu.
Preko delegacije upućene ruskom caru Petru Velikom, a koju je predvosio mitr. Stefan Metohijac, patr. se
požaliom na stanje srpskog naroda u Monarhiji. Naročito je naglašeno problem unijaćenja. Ta žalba nije
pomogla, a unijatska aktivnost je opstala još bezobzirnija. Počelo se unijaćenje i preko bogoslužbenihy
knjiga štampanih u Sombathelju, a car Leopold I je otvoreno naredio istrebljenje šizmatika u Pečelju
(april, 1703). Ovo je izazvalo više zborova u Slavoniji, a na jednom od njih bio je prisutan i patr. koji je od
strane bečkog dvopra bio okrivljen za ove bune. Jedna komisija Dvorskog ratnog saveta je preporučila da
se motri na njegov rad sa ciljem da se odvoji od naroda. Zbog toga je bio nasilno zadržan u Beču, ali mu
je pošlo za rukom da dođe u Pakrac. Tu je od unijate Joanikija LJubibratiĆa otkupio celo imanje, a njega
je poslao u Rusiju. Time je udaren temelj Pakračkom vladičanstvu za čijeg je ep. Posvećen Sofronije
Podgoričanin (1705). Ni bečki dvor ni crkveni protivnici (kardinal Kolonić, biskup Brajković) nisu uspeli
da patr. spreče u njegovom arhipastirkom radu i staranju za srpski narod. NJegova smelost, kojom je
pložen temelj jedne autonomne crkvene oblasti u okviru pećke patrijaršije, je čak izazvala zbunjenost u
bečkim dvorskim krugovima. Reorganizujući srpsku crkvu, patr. je podneo predlog caru Leopoldu I da
potvrdisedam eparhijskih arhijereja jer su se episkopski redovi naglo proredili (jun, 1694). Ovo je u Beču
primljeno sa zaprepašćenjem.
Patr. Arsenije III je ovim svojim delovanje postravio temelj za razvoj vrlo aktivne srpske karlovačke
mitropolije koja se razvija već početkom 18. veka dostojsno nastavljajući njegovo delo zza puna dva veka.
Pred svih teškoća patr. Arsenije III je mogao biti zadovoljan rezultatima svoga truda, ali on to nije bio.
Jovanm Skerlić u jednom pismu upućenom u Rusiju izvešatava da je patr. zavladala malaksalost i
očajanje (okt. 1705). Pretpostavlja se da je ostareli patr. dobio poziv da se vrati u Peć, a što je on stalno i
želeo. Zato se on obratio jerusalimskom patr. Dositeju kako bi za svog života regilisao odnos crkve u Peći i
njenog dela u Hasburškoj monarjiji (avgust 1705). Ovaj ga je savetovao da nađe rešenje prema kome bi
bilao sačuvano jedinstvo Srpske crkve opod Pećkom upravom. Ovi odnosi su ipak regulisani opsmrti patr.
Arsenija III. Iako od patr. Dositeja nijedobio odgovor kakv je želeo, Arsenije III je dobio retko priznanje
od navedenog jerusalimskog patr. koji snažno pohvalio njegovu delatnost u Monarhiji, uporedio ga je čak
sa sv. ap. Pavlom.
Patrijarh Arsenije III je umro u Beču (oktobar, 1706). Prenet je u manastir Krušedol gde je sahranjen u
grobnici sv. despota srpskog Maksima. Patrijarhov tadašnji egzarh Vasilije (Rajić) tada je bio uz
patrijarha i dopratio je njegovo telo u Krušedol. On je docnije izabran za ep. pakračkog, ali budući
bolešljiv uskoro je umro. Veličina ovog arhipastira naroda srpskog (patr. Arsenija III) vidi se u
opštovanju koje je od Srba dobija još za života kroz nazive koje su koristili (veliki otac i bogomoljac, sveti
stari, dobri pastir...).Ponovna opasnost od unijaćenja je zapratila u vreme održavanja crkveno-narodnog
sabora u Hopovu. Tada su mošti patr. Arsenija III i tom vodom su kroljeni članovi saveta (1721). Visoko
priznanje su mu dali i nerijateljski raspoloženi članovi Neoaktivističke komisije u izveštaju bečkoj vladi.
Atanasije I, patrijarh pećki

122
Po osdlasku mitr. Skopskog u Rusiju 1687. pa sve do 1706. skopska katedra je bila upražnjena, li nema
podataka o tome ko ju je zauzimao. Mitr. Atanasije se u zapisima prvi put spominje sa ep. Samokovskim
Nektarijem kao posetilac i poklonik Rilskog manastira i sv. oca Rilskog (1706). Sačuvan je jedan zapis
kada je već bio na upravi skopske mitr., a odnosi se na pokrivanje postolalja glavnog kubeta Markovog
manastira.
Za patrijarha je saborno izabran ye je priznat i za patrijarha svih srba i izvan turskog carstva. Nastojao
je da za svoje kratkotrajne uprave održi snagu pećke patrijaršije u odnosu prema Karlovačkoj
mitropoliji. Tamošnji mitr. su se, sa svoje strane, nazivali i egzarsima pećkog trona. Kada je umro
karlovački mitr. Sofronije (Podgoričanin) patr. Atanasije je poslao gramatu u kojojje trebalo samo upisati
ime naslednika koji je izabran. Ialrion Rukavac je zastupao mišljenje da je Karlovačka mitr. samovlasna
od 1708. god. Međutim, odnosi između Karlovačke mitr. i Peći su još uvek bili živi izuzev u periodima
kada je je u Peći stolovao nametnuti (nesaborno izabrani) patrijarh. Tako npr. patr. Atanasije I daje mitr.
titulu budimskom ep. Vikentiju (Popoviću) što potvrđuje da ga smatra za naročito poverljivog arhijereja.
Sama potvrdna gramata je potvrđivala jurezdikciju pećkog patr. nad Karlovačkom mitr. i tamošnjim
mitropolitom kao Peškom egzarhu.
Patrijarh Atanasije I je umro aprila 1712. god.

Kalinik I, patrijarh pećki

Doskora se mislilo da je mesto patr. Arsenija III u Peći opunjeno odmah po njegovom begstvu i
veloikoj seobi (1690).Međutim, part. Kalinik I je na peći tron seo tek tri godine docnije uz pomoć svog
rođaka Mavrokordata. On je bio dovar arhijerej i borac za pravoslavlje koji je pokušao da sredi stanje u
Pećkoj patrijaršiji, ali ga srpski arhijereji nisu prihvatili jer je bio postavljen od Turaka. Nadbiskup
Zmajević je zabeležio da je njegov dolazak bio protiv dotadašnjoj praksi stupanja na tron i da ga zato
srpski episkopat nije hteo priznati ni po smrti patr. Arsenija III, ali su se Turci trudili ga ga mitropoliti
priznaju jer je bio od koristi za carsku blagajnu (prema mišljenju istog nadbiskupa)trudili To potvrđuje i
činjenica da je vladika Danilo Šćepanović (Petrović) NJegoš otišao na posvećenje u Ugarsku Arseniju III,
a ne u Peć. On je bio poslednji vladika koji ga je priznao (tek u januaru 1708).
Turske vlasti su često prilikom promena na eparhijskim prstolima povećavale njihove materijalne
obaveze prema carskoj blagajni. Toga nije bio pošteđen ni Kalinik. Zato su pećki patrijarsi i sami
sakupljali priloge od svojih vernika prilikom obilaska eparhija.. Tako je činio i patr. Kalinik I, zbog čega
je opisan kao onaj koji je svoju dijacezu držao kao han konaka tj. u kojoj je bio stalno u putu radi
sakupljanja milostinje (a ne kao svoj manastir).
Patrijarh Kalinik I je uspostavio veoma dobre odnose sa arhijerejima Krušedolske mitropolije i
zahvaljujući njemu ti odnosi su bili potpuno u okviru kanonskih okvira iako su u to vreme državne vlasti
Austrougarske pokušavale da potpuno odvoje Krušedolsku mitropoliju. To je jedinstvo je zabeležio i
vaseljenski patrijarh Hristan u svom delu O Arhiepiskopiji Pećkoj (1715).
Dalekovidost patr. Kalinika I se vidi i u tome što je, čitavih pet nedelja pre zvaničnog izbora
Sofonija Podgoričnina za mitr. Krušedolskog, istog postavio i za svog egzarha (mart-april, 1710). Pitanje
statusa mitr. Krušedolske je sa patr. Kalinikom raspravljano odmah po smrti patr. Arsenija III. Isaija
Đaković, kao jednoglasno izabrani mitr. Krušenjdolske mitropolije se zakleoi na vernost pećkom
patrijarhu čime je nova mitropolija ostala u sastavu Pećke patrijaršije.
Tačno je da je patr. Kalinik I po rođenju bio Grk i da je na presto Sv. Save došao postavljanjem od
Porte, ali on ipak nie ostao u lošoj uspomeni kod Srba. NJegov rad je bio težak o čemu svedoči i zapis o
njegovj borbi sa Sokol Pašićem (1693). Umro je u Temišvaru (avgust, 1710).

Mojsije (Rajović), patrijarh pećki

Patrijarh Mojsije bio je rodom iz Trgovišta, a zamonašio se u Mileševi. Kao eklesijarh ćPećke
patrijaršije izabran je za mitr. raškog i posvećen od pećkog patr. Kalinika (pre 1704). Za patr. pećkog
izabran je oktobra 1712. Patrijaršiju je zatekao u izuzetno teškom materijalnom položaju pa je bio
prisiljen da se često obraća karlovačkim mitr. tražeći pomoć. Sa njima je bio u dobrim odnosima i

123
potvrdio je izbore mitr. Vikentija (Popovića) i Mojsija (Petrovića) za to mesto (1713 i 1721). Podržao je i
osnivanje beogradske mitropolije (1721).
Kada je saznao da je mitr. Karlovačka, na crkveno-narodnom skupu odlučila da za Pećku patr.
drži jednog stalnog poverenika zkoji će sakupljati dobrovoljne priloge patr. je u Karlovce poslao svog
potosinđela Gavrila tim povodom. Ipak, ti prilozi nisu bili dovoljni da podmire potrebe Pećke patrijaršije
pod turskom okupacijom. Kada je patr. Mojsije saznao da umrli mitr. Atanasije (LJubojević) nije u
testamentu ništa ostavio Pećkoj patrijaršiji pokušao je da ga anatemiše kako bi zastašio ostale, ali čitanje
prokletsva u hramovima nije dozvolio mitr. Vikentije jer nije bio prethodno konsultovan., a plašio se i
skandala.. Patrijarh Mojsije je morao da energično reaguje I povodom naplaćivanja duga od ep.
Valjevskog Dositeja i molio je mitr. Vikentija da u tome posreduje. On je tražio da se u po gradovima
mitr. Karlovačke uvedu naročite kutije za skupljanje pomoći osiromašenoj Pećkoj patrijaršiji., kakve su
postojale do dolaska patr. Arsenija IV.
Patr. Mojsije se brinuo i za ostale srpske svetinje i zadužbine. Tako je preporučio hilandarske
monahe Partenija i Makarija pažnji mitr. Vikentija kako bi u njegovj mitr. sakupili pomoć za
hilandarsko bratsvo (jun, 1720). On se brinuo i oko izgradnje studeničkog ikonostasa koji je dao izraditi
mitr. Vikentije. Posetio je Novi Pazar kako bi molio turske vlasti da ne ruše Đurđeve Stupove radi zidanja
grada. Revnosno je obilazio pastvu u Bosni, Hercegovini, Samokovu i dalmaciji. Od naročite važnosti je
bila poseta Dalmaciji gde je položaj pravoslavnih Srba bio veoma težak. Usled toga su tamošnji Srbi dobili
novu snagu da održe svoju veru (april, 1714). Prilikom posete Grabljanskoj župi on je izvršio tri
episkopske hirotronije (1719). Celokupna njegova aktivnost, a naročito proterivanje Timotija Grka koji je
uspeo da kupi dolazak na pećki tron pomoću turskih vlasti odaje energičnog čoveka. Umro je 1725. godine
(april).

Joanikije III (Karadža), patrijarh pećki

Po prelasku patr. Arsenija IV u Ugarsku, za peškog patr. Vaseljenski presto je postavio
protosinđela velike carigradske crkve Joanikija Karadžu iz poznate fanariotske porodice (1739). Pokušao
je da se sastane sa svojim prethodnikom i novim mitr. niškim i raškim, ali do sastanska nije došlo. Za
njegovo vreme su bili prekinuti svi odnosi Pećke patrijaršije sa Srbima pog ugarskom vlašću, ali su
opdržavane veze sa različitim predstavnicima po manastirima. Tada su u karlovačkoj mitropoliji ukinute
i pećker kutije, za prikupljanje pomoći Pećkoj patrijaršiji. Poznato je da je ovaj arhijerej posetio
manastir Dobričevo, Smederevo i sarajevo gde se zatekao na sahrani mitr. dabro-bosanskog Melentija
(jan., 1741). Iduće godine je posetio manastir Pivu. Kod Srba nije ostao u dobroj uspomeni jer izrabljivao
narod i nasilno je uzimao novac. Konačno, napustio je Pećki presto na koji je došao gavrilo, raniji mitr.
niški. Ne baš pohvalna ocena ovog arhijereja se nalazi i kod G. Valsamisa koji nas izveštava da mu je
docnije poverena halkidonska eparhije, a da je došao i na tron vaseljeskog patrijarha (1761-63). Potom se
povukao u manastir Svetog Georgija krimskog na Halki gde je i umro (1793).

Gavrilo II (Mihić, Mihajlović), patrijarh pećki

Pre mesta patrijarha bio je, kao naslednik mitr. Melentija mitr. dabro–bosanski (1741). Rodom je
bio iz Sarajeva i prezivao se Mihajlović prema ocu Mihajlu, a nazivali su ga i Mihićem ili Mikićem. VeĆ
prve godine svog arhijerejstva potpisao je prolog koji je jeromnah atanasije poklonio manastiru Rmnju.
NJegovo ime na antimisima koje je osvećivao susreće se od 1749. do 1754 kada već nije bio u životu. Na
dva mesta je izbrisano njegov ime jer su antimisi izdati posle njegove smrti, a potpisao ih je arhijerej koji
ih je izfao za crkvenu upotrebu. Po nalogu patr. Atanasija posvetio je arhimandrita Simeona
(Končarevića) za ep. dalmatinskog o čemu postoji i gramata (sept., 1751). Zabeležena je još jedna
hirotronija ove godine koju je izvršio nad svešteničkim kandidatom Vidom koga je zamonašio (oktob.,
manastir Svete Trojice). Sa trona dabro-bosanskog mitr. je zbačen od strane turskog paše Ahmet-paše
Ćuprilića, ali je iste godine postao patrijarh pećki (1752) o čemu mu je izdat i berat oktobra iste godine,
ali je svega pedesetak dana docnije umro ostavivši svoj tron imenjaku Gavrilu, mitr. niškom.

Pajsije II, patrijarh pećki

124
 Kao ep. užičko-valjevski pratio je patr. Pećkog Vikentija (Stefanovića) gde je ovaj umro. Bio je rk
po nacionalnosti i nesaborno je postao patr. pećk, ali je sam umro posle godinu dana. Zapamćen je kao
veoma blag čovek.

Gavrilo III (Nikolin), patrijarh pećki

Pet dana pre smrti patr. Gavrilo II je patrijaršijsko pravo (presto) predao niškom mitr. Gavrilu
koji se pominje u jednom zapisu iz juna 1752., a u vezi sa arhijerejskom hirotronijom arhimandrita
Pajsija (Lazarevića) sabrata manastira Pive. Obaveštavajući velikog vezira o smrti svog prethodnika on
piše o (novčanim) uslovima pod kojima se prihvatio pećkog trona tj. obavezi da plati dug koji je nastao u
vezi sa carskom potvrdom njegovog predhodnika, a sličan izveštaj je velikom veziru podneo i defeterdar.
Međutim, ni Gavrilo III se nije dugo zadržavao na tronu, već se povukao sa prestola (a možda je na to i
bio prisiljen). Potom je nastalo teško stanje za srpsku Crkvu jer je njegov naslednik svirepo postupao u
odnosu na pastvu. Zato su se srpski arhijereji obratili karlovačkom mitr. Pavlu (Nanadoviću) da pokuša
ono što nisu oni uspeli tj. da utiče na patr. Gavrila III da se ponovo prihvati patr. dužnosti. Međutyim ni
mitr. Pavle u tome nije uspeo. Rezultat je bio dolazak na presto patr. Pavla (Brkića) posle smišljene
akcije Srba..

Arsenije II, patrijarh pećki

Istakao se kao prvoprstolni arhijerej među vladikama koje su se bavile prepisivačkim radom.
Prepisao je dvanaest mineja iz pomoć svog saradnika Nikodima. Posao je obavljen verovano u manastriru
sv. Nikole u Končulu koji se spominje kao zaštitnik ovog podviga. Druge podatke o njemu nemamo, a
pojedini predpostavljaju da je pre izbora za patrijarha bio mitr. Smederevski.

Arsenije IV (Jovanović Šakabenta), patrijsrh pećki

Rođen je 1698. god. U Raškoj oblasti. O njegovom školovanju. Monašenju i primanje u crkveni klir
nemamo podataka. Rano je postao raški mitropolit i istovrenemo egzarh i pomoćnik pećkog patrijarha
Mojsija (Rajevića)U to vreme dolazi u manastri Ravanicu (Vrdnik) da sakuplja milostinju za pećku
patrijaršiju. Za života patrijarha Mojsija ovaj ga je odredio za svog naslednika što je i postao. O tome on
obaveštava narod svojim pismom (februar, 1725). Nasledio je politiku Arsenija III i zalagao se za
nacionalno oslobođenje Srba od Turaka. Pre rata Austrije i Turske (1737-39) patrijarh je vodio pregovre
o ustanku, sa merodavnim političkim i vojnim krugovima. Pomenuti rat je doveo mnogo nevolje Sbrima
koji su učestvovali kao podeljeni i na strani jednih i na strani drugih.
Kada su se povukli iz Novog Pazara zbog prodora starovlaškog kneza Atanasija raškovića (jul, 1737),
Turci su nameravali da obese srpskog patrijarha, ali je ovaj to izbegao. Po izbijanju rata Austrije i
Turske patrijarh je digao narod na ustanak, ali je zbog neuspeha austrijske vojske bio prinuđen da pređe
u Srem. Na ovom putu (seobi) izginuo je veliki broj Srba kod Lelića. Na pećki tron tada je seo grčki
patrijarh Janićije III. Time su prekinute duhovne i materijalne veze Karlovačke mitropolije sa Pećkom
patrijaršijom (1737).
Kako je iste godine umro karlovački mitropolit Vikentije administrator mitropolije postao je Arsenije IV
koji se nastanio u Karlovcima. To je carica Marija Terezija potvrdila diplomom, ali tek 4 godine kasnije
(po gubitku Beograda). Time je priznato ne samo njegovo patrijaršijsko dostojanstvo već i poglavarstvo
nad svim srpskim klirom i narodom u njenim naslednim pokrajinama. Na njegovu molbu ona je, preko
ugarske dvorske kancelarije, potvrdila sve privilegije koje su Srbima dali njeni prethodnici (maj, 1743).
Tri godine kasnije ona je patrijarha izvestila da se crkveno-narodni sabori ne mogu sazivati bez carskog
odobrenja i bez prisustva carskog komesara, navodno zbog troškobva sabora na koji se žali narod
(decmbar, 1746).
Arsnije je u Karlovcima sazidao novi dvor koji je postajao do 1788. Uz njega je sazidao seminar i dvorsku
kapelu sv. Trifuna koja je postojala do podizanja sadašnje saborne Crkve u Karlovcima. Za sve to vreme
nije stupau u nikakve odnose sa novim patrijarhom u Peći, ali su održavane veze sa manastirima,,

125
različitim crkvenim predstavnicima i Srbima uopšte sa tih područja. Patrijarh Arsenije IV je umro 7.
januara 1748. u Karlovcima, a sahranjen je u manastiru Krušedolu.

Atanasije II (Gavrilović), patrijarh pećki

Izbor za patr. pećkog je zatekao Atanasija (Gavrilovića) na položaju mitr. skopskog. Kao mitr. skopski
on se spominje 1741. god. U minejun sačuvanom u manastiru Lešak. 1747. god. Je uzveden za patr.
pećkog i iste godine već je bio u kanonskoj poseti sarajevu. Izvešatji ukazuju da je ovakav izbor bio
dobro prihvaćen. Dve godine kasnije on je, u pratnji jerođakona Mihaila, posetio Rilski manastir.
Obnovio je odnose sa Karlovačkom mitr. koji su bili prekinuti zbog dolaska Grka Janićija Karadže za
izbor pećkog patrijarha. Tada su iz Sremskih Karlovaca patr. su ustupljene bakrorezne ploče radi
štampanja bogoslovskih knjiga. One su u Karlovačkojn mitropoliji lepo primane, a pećka patrijaršija je
od njihb dobijala lepe prihode. Da bi sakupljao milostinju za patrijaršiju patr. je za svog egzarha u
Karlovačkog mitr. postavio arhimandrita studeničkog Vasilaja. Na tom poslu je arhimandrit Vasilije
preminuo.

Kiril II, patrijarh pećki

Kada su Turci smenili patr. Gavrila IV na njegovo mesto je postavljen Grk, Kiril II (1759). On je,
inače, bio beznačajna ličnost. Za njegovo vreme u sarajevu je umro Pajsije (Lazarević), mitr. dabarski i
cele Bosne. Tada je na upražnjeno mesto patr. Kirilo II premestio ep. kosovskog (novobrdskog) Vasilija
(Brkića) koji je tek u sept 1760. otišao u Sarajevo. Kotorski providur kaže da je Vasilije intrigama podrio
autoritet patr. Kalinika II, zbacio ga sa položaja patr. i sam došao na njegovo mesto. Rodnci srušenog
patr. su ga oblagali na Porti zbog čega je zbačen i proteran.

Vasilije (Brkić, Jovanović), patrijarh pećki

Posledi srpski arhijerej na pećkom tronu pre drugog gašenja srpske patrijaršije. Otac mu je bio
učitelj u Sremskim Karlovcima, a sam Vasilije je učio latinsku školu Emanuela Kozačinskog. Rano je bio
prihvaćen od patr, Arsenija IV koji ga je primio za pridvornog monaha i rukopoložio za protođakona, Bio
je ktitor poznatog bakoreza Bogojavljenja (rad Hristofora Žefarovića, 1746). Morao je da napusti
Karlovce jer ga je ep. Visarion bački sumnjičio za nepravilno rukovanje patrijaršijskim prihodima
(1749). Iste godine bio je u Ptuju, a tri godine kasnije bio je u topli kod Herceg Novog.
Postao je mitr. novobrdski i zatim je posetio Gračanicu (1756). Tri godine kasnije je postavljen za
mitr. dabro-bosanskog, ali se u sarajevu pojavio tek krajem 1760. Patrijarh pećki je postao 1763. Srodnici
zbačenog patrijarha Kirila su ga oklevetali za špijunsku aktivnost, pa je zbačen u zatvoren na Kipru
odakle je uspeo da pobegne u južnu Dalmaciju, a otud u Janjevo pa zatim u Crnu Goru (1767). U njoj je
ostao do oktobra 1769., iako je imao nesuglasice sa tamošnjim mitr. Savom (Petrovićem).
U Crnoj Gori se upoznao sa Jurijem Vladimirovićem Dolgorukovim koji je u Crnoj Gori bio
povodom slučaja Šćepana malog. Sa njim je pošao u Trst, a potom u Livorno ruskom admiralu grofu
Aleksiju Orlovu. U nameri da se uputi u Rusiju on je stiga u Beč gde se susreo sa poznanicima sa
patrijaršijskog dvora u iz karlovaca: mitr. Jovanom (Đorđevićem i ep. Mojsijem (Putnikom) (maj 1771).
U međuvremenu je dobio saglasnost da se može naseliti u Rusiji. Umro je u Petrovgradu i sahranjen je u
Blagoveštenjskoj Crkvi (februar, 1772) . Bavio se i književnim radom.

Kalinik II, patrijarh pećki

Još za vreme života patr. Vasilija (Berkića) došao je na presto pećkih poglavara, verovatno
sredinom marta 1765. Već aprila iste godine se dolaz patr. Kalinika smatrao razlogom proterivanja patr,
Vasilija (Brkića) Tu ocenu je izneo kako dečanski jeromonah Nikifor, tako i i niški arhimandrit Grigorije
(potonji je o ovom ostavio belešku, avgust 1765). O nepopularnosti patr. Kalinika II svedoči i jedan zapis
na rukopisu tumačenja Psaltira u cetinjskom manastiru.

Vikentije (Stefanović), patrijarh pećki

126
 On je bio predpopslednji patrijarh pećki pred gašenje ove patrijaršije. Pre toga je bio beogradski
mitropolit i vaspitanik karlovački. Monaški čin je prinio verovatno u nekom od fruškogorskih manastira,
a kao arhiĐakon je bio na dvoru mitr. Karlovačkog Vikentija Jovanovića. Tada je vršio i dužnost
vizitatora mitr. Vikentija kome je pdnosio pismene izveštaje o svojim vizitacijama. Po porazu koji je mitr.
Vikentije pretrpeo od vladike Visariona i drugih bio je stavljen u zatvor iz koga se oslobodio po dolasku
Beograda pod tursku vlast (1736). Potrom je dobio čin arhimandrita pa i mitr. Beogradskog. U tom
zvanju je posetio manstir Dečane (1753) o čemu postoji i zapis. Kada je postao srpski patrijarh otputovao
je u Carigrad gde je naprasno umro, verovatno otrovan (1758).

Antonije (Sokolović), patrijarh pećki

Gerasim (Sokolović), patrijarh pećki

Gerasim je bio rođak patr. Makarija (Sokolovića) i pre izbora za mitr. hercegovačkog bio je
pridvorni monah u Peći. Kao i svi drugi patrijarski iz porodice Sokolović, koristio je blagonaklonost
turskih vlasti kako bi Srpsku crkvu u svakom pogledu što bolje organizovao. On je na tron pećkih
patrijaraha došao kao naslednik patr. Antonija (Sokolovića). On je, koliko se zna, prvi patrijarh koji se
potpisao kao patrijsrh Srba i Bugara. Zna se da je bio veliki knjigoljubac. Po njegovom naređenju su
prepisivani mineji za veliku crkvu u Peći i manastir Gračanicu.. Nije nam poznato da li se patrijarh
Gerasim dobrovoljno povukao sa Pećkog trona ustupivši to mesto svom rođaku Savatiju mitr.,
hercegovačkom (1580) Spominje se još i u jednom rukopisu Pećke patrijaršije iz 1587.

MITROLOPOLITI I EPISKOPI
SPC DO 1766

Gerasim, mitropolit zvornički

Na tom položaju se pominje posle Ananija (1674). On je bio i u pratnji patr. Arsenija III po
njegovom bekstvu iz Srbije (1690). Iste godine bio je potpisnik punomoćja datog ep. Isaiji Đakoviću
upućenom u Beč. Učestovao je u rukopolaganju crnogorskog mitr. Danila (1700) u Sečuju. Kada je
napustio Zvornik, zbog straha od turske odmazde, nije se više vraćao u ovaj grad. Verovatno se nastanio
u nekom manasturu. Poslednji pomen mu je vezan za rad crkveno-narodnog sabora u Sečuju (Baranja,
1700).

Domentijan, episkop zvornički

Postavljen je za episkopa tridesetih godina 16. veka od strane arhiepiskopa ohridskog Prohora na čijem je
sabodu učestvovao kada je osuđen Pavle Smederevac (1532). Najverovatnije da nikada nije ni živeo u
svojoj eparhiji u kojoj se tada nalazio ep. Teofan koga je postavio mitr. Pavle.

Nikola III, episkop dabarski

Niz dabarskih episkopa u Pljevljanskom sinodiki završava se Nikolom III, a iz jednog opširnog
zapisa na jevanđelju koje je počelo da se prepisuje u Peći saznajemo da je on uložio veliki trud da obnovi
i ukrasi hram svetoga Nikole. U hramu Sv. Nikole u Banji ep. Nikola je sahranio svoju majku, monahinji
martu, a i sam je ubrzo umro (oko 1330).

Visarion I, mitropolit dabro-bosanski

Pre nego je postao mitropolit dabro-bosanski upravljao je eparihijom kolasijskom i kratovskom
(1586). Iste godine je putovao u Rusiju, što je-u ruskoj arhivi-prvi sačuvani akt neposrednih odnosa
obnovljene Pećke patrijaršije sa Rusijom. Tamo je, sa igumanom Simeonom predao caru gramatu
srpskog patrijarha koja je sačuvana na ruskom. Putovanje je bilo povezano sa ktitorstvom u obnavljanju
manastira sv. Joakima Osogoskog, postradaloj od zemljotresa. Po povratku, mitr. Visarion postaje
arhijerej darbo-bosanski (1587).

127
Gavriko (Avramović), mitropolit dabro-bosanski
Upravljao je pomenutom eparhijom iz manastira Rmnja. On je, kao egzarh pećkog patrijarha
postavio novog igumana manastira Krke (1578). Za njegovo ime se vezuje podizanje manastira Gomirja I
obnova manastira Marče. Iz Rmnjalj je morao da izbegne u Hrvatsku, ne zna se tačno kada, ali je to bilo
svavko pre 1589. jer se te godine spominje mitr. Aksentije kao njegov naslednik.

Aksentije, mitr. dabro-bosanski

Prvi pomen o ovom mitrolopilitu imamo na panegiriku iz ozrzenskog manastira iz 1589. god. On je
bio veliki knjigoljubac i priložnik manastira To je razlog što je u njegovoj mitropoliji bilo živo razvijena
prepisivačka delatnost. U manstiru Lomnici je prepisano Jevanđelje (1592), a dve gosine raznije je
prepisan Minej za novembar. U manastiru Ozrenu je prepisan Metafrast, a manasttiru Vavedenja Presve
te Bogorodice poklonio je rukopisni oktoih. Poslednji spomen povezan sa ovim mitr. Je vezan za knjigu
potrebnu radi držanja sv. liturgije koju je on poklonio ćeliji sv. Jovana Krstitelja u Koščanima.

Varlaam, episkop dabarski

Kao episkop je upravljao sredinom 6. decenije 16. veka. Spominje se u sopoćanskom pomeniku. Kao prvi
arhijerej dabarski nakon obnove Pećke patrijaršije stolovao je u manastiru Banji. Kasnije je, po Seobi,
sedište preneseno u Sarajevo (1690). Pre nego je pstao episkop dabarski bio je egzarh pećkog trona za
Dalmaciju.

Visarion II, mitropolit dabro-bosanski

Postavši arhijerej pomenute eparhije rezidirao je, do Velike seobe (1690) u manastiru Banji kod Priboja
koji je tada opusteo. Od 1693. svoju rezidenciju je preneo u sarajevo gde je živeo u skromnoj rezidenciji
sagrađenoj 1699-70. Upravljao je i Sokolskom nahijom na desnoj strani Drine, a verovatno mu je bio
potčinjen i deo zvorničke eparhije. Kao administrator tog dela posetio je manastir Lomnicu (1693), išao je
i u Osat (1700). Umro je avgusta 1708.

Melentije, mitropolit dabro-bosanski

Po smrti mitr. Visariona II, a pre izbora Mojsija (Petrovića) na njegovo mesto, posleove oko
vodstva ove eparhije je vodio jeromonah Melentije (1709). Novi mitr. Mojsije se kratko zadržao u
sarajevu pa je eparhija dabro-bosanska opet ostala bez svog arhijereja. Tako je ranije egzarh, Melentije
postao njen mitropolit 1713. godin, ali nije odmah došao u sarajevo već godinu dana kasnije. Za vreme
dugog upravljanja ovom eparhijom on jeb bio veoma akivan. Po njegovom naređđenju je napisana knjiga
Hirotronije, a i podignuta crkva Sv. Arhanđela u Sarajevu. Pomenutoj crkvi je poklonio časnu trpezu,
iskovao novu petohlebnicu, kupio oktopih i doneo neke knjige iz manastira Svete Trojice. Takođe je tu
oslikana ikona Presvete Bogorodice i otkupljeno ukradeno jevanđelje. Umro je u Sarajevu decemba 1740.

Serafim, mitropolit dabro-bosanski

Zatekao se na tronu dabro-bosanskih mitr. u vreme ukidanja Pećke patrijaršije. Bio je Srbin i
postrižnik rilskog manastira u kojem ga je za arhijereja štipskog hirotronisao patr. pećki Kiril (1753).
Postoji mišljenje da je on okupio oko sebe zatečene srpske arhijereje u Carigradu radi izbora patrijarha
na mesto Gavrila koji je napustio katedru (1758). NJegovo ime se nalo među onim arhijerejima koji su
predložili ukidanje Pećke patrijaršije koga je, na osnovu ovlašćenja potpisao skopski vladika Konstantin.
Preko njega je dao i svoj glas za izbor novog prizrenskog mitropolita posle ukidanja Pećke patrijaršije. U
vezi sa njegovim arhipastirskim radom je sačuvano nelokiko zapisa kao što je onaj u vezi osvećivanja
antimisa za crkvu u Ratkovu (1766).
Kao postrižnik rilskog manastira prepisao je paraklissv. Jovanu rilskom i poklonio ga je rilskom
manastiru (sept., 1770). Lepota srpskog jezika koju pruža ovaj dokument je jedan od dokaza da je ovaj
arhijerej bio Srbin. Sve ovo pokazuje da je vodio ražuna o knjizi i doprinosio je njenom širenju. Na tronu
dabro-bosanskih mitrpolita bio je više od 10 godina, a u dubokoj starosti je podneo ostavku. Nakon toga
je verovatno još dugo živeo jer se u jednom spisu pominje 1790. Umro je verovatno u rilskom manastiru.

128
Visarion I, mitropolit hercegovački
Ovaj arhijerej se prvi put spominje u zapisu sveštenomonaha Marka Trebinjca pisanog po nalogu
mitr. Visariona u vreme arhiepiskopa Jovana u Tvrdošu (Trebinje) u manastiru Uspenja presvete
Bogorodice (1509). Zapis svedoči da je manastir obnoven svega trideset godina pošto su Turci osvojili ove
krajeve. U to vreme se obnavljaju crkve i po drugim krajevima. On je imao snage da čak oslika crkvu u
Tvrdošu već 1510. god. Za to je najmio poznatog dubrovačkog slikara Vica Lovrovog. Sve ovo svedoči da
je mitr. Visarion bio ljubitelj umetnosti, a to je potvrđeno što je pomenuti sveštenomonah njegovim
blagoslovom učio slikarstvo kod Dubrovčanina Matka Milovića. Kada je 1509. prepisao Oktoih u Tvrdošu
ukrasio ga je minijaturama.

Vasilije, mitropolit hercegovački

Spominje se u pomeniku manastira Tvrdoš. Povod je obnova ovog manastira od strane kralja Milutina, a
u vreme ahipastirovanja ovog mitropolita.

Visarion II, mitropolit hercegovački

Za vreme svog arhipastirovanja u hercegovačkoj mitropoliji tesno je sarađivao sa pećkim patr. Jovanom
Kantulom koji se najradije oslanjao na njega(1590-1602). Još pre ustanka u Hercegovini mitr. je slao fra
Dominika andrijaševića u Rim i caru Rudolfu II, žaleći se na težak položaj naroda. On je čak potpisao
verovni list ćesaru Rudolfu (april 1596). On i patr. Jovan su se obratili za pomoć papi Klimentu VII i istog
dana su dobili odgovor u kome je pomenuti papa zahteva da priznaju rimsku crkvu i njenog poglavara
radi spasa duša, ali naglašava da je to stvar duhovne prirode i slobodne volje. Kako unija nije prihvaćena
izostala je i pomoć u borbi protiv Turaka.

Sveti Vasilije (Jovanović), mitr. hercegovački

Kao Stojan rođen je u selu Mrkonjići kod LJubomira od roditelja Petra i Ane (oko 1610).
Obrazovanje je stekao od jeromonaha Serafima, nastojatelja manastira Zavale koji se odlikovao
monasima veštim u prepisivanju knjiga. Na dalje školovanje je poslan u manastir Tvrdoš gde je i
zamonašen kao vasilije. Tu je primio i čin đakona, a zatim i sveštenomonaha. Verovatno je jedno vreme
proveo na cetinju, ali o tome nema pisane potvrde. Kada je došao u nesuglasice na delom manastriskog
bratsva u Tvrdošu, vasilije je kao arhimandrit napustio manastir i krenuo put Svete Gore. Za odlazak na
svetu Goru je dobio blagoslov, ali ne i za stalni boravak tamo, pa se godinu dana kasnije vratio mu
Tvrdoš.
Prvi zapis o Vasiliju kao arhijereju je zapravo njegov vladičanski potpis u knjizi koju je Stefan
Vladislavljević poklonjio manastiru Tvrdoš (1639). Iste godine je osvetio novi ikonostas manastira Pive,
pa se ona uzima i kao godina njegove hirotronije.Rezidirao je u više manastira (Tvrdoš, Onogušte,
Ostrog). Blagoslov patrijarha peškog Gavrila on je posato mitr. cele hercegovine (novem. 1651). U godini
svoga predstavljenja ličnim sredstvima je obnovio pirg svetoga Georgija u Hilandaru. Upokojio se u
Ostrogu (april, 1671). NJegov kult je nastao spomnato, a prihvatila ga je cela Srpska crkva i danas je
veoma snažan.

Nektarije (Zotović), mitrpolit hercegovački

Rođen je u selu LJubomiru, a zamonašio se u Tvrdošu. Pre izbora za mitrpolita bio je protosinđel
mitr. Savatija (LJubibratovića). Tada se istakao u čestim pohodima radi skupljanja milostinje za obnovu
Trvdoša. Kasnije je, kao mitr. dobio dozvolu, od vladike Petronija slavonskog, damože sakupljati
milostinju u istu svrhu (oktob., 1701). Bio je u dobrim odnosima sa patr. Kalinikom I koji mu je izdao
sinđeliju preko koje saznajemo za neka mesta koja su pripadala njegovoj eparhiji (oktob., 1693). Na poiv
patr. prisustvovao je radu Svetog arhijerejskog sinoda u Peći (između Vaskrsa i Vaznesenja 1695). U ilju
sakupljanja milostinje dva puta je posetio Rusiju (1702 i 1708). Drugi put se, sa pratnjom, u Rusiji
zadržao dve godine.

129
Gerasim (Popović), mitropolit hercegovački
U vreme poluhercegovačkog mitr. Nektarija (Zotovića) posvećenog 1693. pominje se u zapisima i
drugi mitr. hercegovački-Gerasima (1694-1717). On je, po dozvoli patr. Arsenija III, učestvovao u
episkopskoj hirotroniji ep. crnogorskog Save (novem. 1694). Četri godine docnije je rukopoložio ui čin
jerođakona Dimitrija satnisavljevića. Na isti dan i u istom manastiru (sv. Luke) rukopoložio ga je u čin
prezvitera. Spominje se u sinđeliji patr. Kalinika izdatoj novoposvećenom mitr. dabarskom Mojsiju
(Petroviću) (novm., 1709). NJegovim nastojanjem napisan je molitvenik popa Marka Rupića iz Onogošta
(1713), a dve godine ranije je prepisana knjiga dionisija areopagita u manstiru sv. arhistratiga Mihaila i
Gavrila (prepisao đakon Vasilije Pivac). Zapis na ikoni manastrira Morače svedoči da je ona osdlikana
blagoslovom ovog arhijereja (1713), a iduće godine su obnovljene neke prostorije u manastiru Pivi. Iste
godine je ponovo načinjena jedna ikona u manastiru Morači. NJegovim blagoslovom je četvorojevanđelje,
koje je pripadalo manastiru Pivi, dato protopopu kir Peji od plemena Nikšića (1700).
Sledeći pomen mu je povezan sa đakonskom i prezviterskom hirotronijom Grigorija, sina Radula i
Despine. Poslednji put se spominje 1732. godine. Te godine je sam napisao nagodbu oko imanjamanastira
Pive.

Melentije, mitr. hercegovački

Spominje se posle smrti mitr. Nektarija kao novi mitr. hercegovački (pre oktob. 1717). Verovatno
je učestvovao u izbpru pećkog patr. Mojsija (Rajovića) navedeene godine. Po njegovom nalogu je
završeno prepisivanje Služebnika i Hirotronije decemb 1712, a naredne godine je rukopoložio nekog
Ostoju za đakona. Poslednji pomen o njemu je iz decem. 1713 kada je sa ostalim arhijerejima potpisao
sinđeliju novoizabranom ep. vršačkom Mojsiju.

Arsenije II, mitropolit hercegovački

Saznaje se da je na upravu ove eparhijom 1715. god. iz jedne sinđelije o postavljanju
novorukopoloženog Đeorđija Lazarevića za paroha Pominje se i u zapisu manastrira Rakovca iz 1753, a
vezan je za rukopoloženje koje je ovaj izveršio 1725. god. Kako je ovo poslednji pomen ovog mitropolita
moguće je da je on tada i prestao biti mitropolit između 1725 i 1727.

Aksentije I, mitr. Zahumsko-hercegovački

Pomen o ovom mitropolitu vezan je za posetu patr. Arsenija manastiru Žitomislići (1727). Naredne
godine se pominje prilikom kupovine Oktoiha od strane Antonija Dovoljca, a 1729. je, za njegove uprave,
đakon Konstantin ponovio minej za novembar u man. Sv. Trojice kod Pljevalja. Pominje se zajedno sa
patr. Arsenije IV i mitr. Bosanskim Melentijem u zapisi nastalom povodm završetka radova na
sarajevskoj crkvi Svetoga arhistratega Mihaila i Gavrila. Poslednji pomen ovog mitr. Imamo na jednoj
obnovljenoj i povezanoj rukopisnoj knjizi manastrira sv. trojice kod Pljevalja (1736).

Aksentije II, mitr. hercegovački

Postavljen je na mesto preminulog mitr. Filotija (Racanovića), a od strane patr. Atanasija II
(1751). Rodom je bio iz okoline Trebinja, a zamonašen je u Tvrdošu. U čin đakona i prezvitera
rukopoložio ga je mitr. Aksentije I, a pre izbora za mitr. Bio je egzarh mitr. dabro-bosanskog Gavrila.
Preneo je sedište Zahumsko-hercegovačke eparhije u Mostar.

Atanasije (LJubojević ili LJubović), mitr. karlovačko-zrinopoljski

Mitropolit dabro-bosanski postao je 1681. ili 82. Stolovao je u manastiru Banji odakle je slao
sveštenomonahe da opslužuju sarajevsku parohiju Sa njenom crkveom opštinom je imao dosta problema.
On je upravu držao ne samo nad vernicima u Bosni već i onima koji su bili pod turskom vlašću
(dalmacija, Lika, Krbava…). Zbog umešanosti u dizanje ustanka protiv Turaka izbegao je u mletački
deoDalmacije nastanivši se u Kotarima. Odatle je zbog unijatskih pritisaka prešao u Medak kako bi se
uspešnije borio protiv unijaćenja. Po pobuni Srba zbog različitih pritisaka grof Adam baćanji im je
zagaratovao slobodu veroispovesti, a mitr. LJubojevići je potvrdio pravo suđenja u verskim stvarima uz

130
pomoć knezova. Ipak, rimokatolički biskupi su se svakojako trudili da mu onemoguće rad. U tome se
naročito isticao arhiđakon Marko Mesić, već proslavljen u borbama protiv Turaka. On je, uz pomoć
biskupa senjskog martina Brajkovića uspeo da protera ep. LJubojevića iz Like i Krbave i da pojačaju
uinijatski pritisak Tome se suprostavio patr. Arsenije III Crnojević koji je, uz pomoć carskih privilegija
(1696) potvrdio za vladiku u Banskoj krajini I Karlovačkom generalatu. Ovaj je, u cilju pojačavanja
srpskog življa u svojoj obalsti, tamo preveo mnoge srpske porodice iz Bosne zbog čega su ga ugarske vlasti
postavile za episkopa karlovačko-zrinopoljskog (sept., 1698). U Baniji je podigao manastri Komogovinu
odakle je održavao stalne veze sa Srbima i Lici i Krbavi gde mu je ulaz i dalje bio zabranjen. Tek kad je
patr. Arseniju III bila priznata juresdikcija nad ovim krajevima Atanasije je podigao i svoju drugu
rezidenciju u Metku. Iako ne pozvan, stigao je po teškim uslovima na izborni sabor u Krušedol (1708).
Upornošću je slomio pokušaj da mu se ospori pravu učešća na saboru. Svojim aktivnim učešćem na
saboru svoju diacezu, najprostraniju u novoosnovanoj Krušedolskoj mitropoliji mitr. Atanasije je vezao
sa Srpsku crkvu. Umro je 1712.

Aleksije, mitr. kostajničko-zrinopoljski

Posle smrti mitropolita ariljskog Josifa, Arsenije IV šalje na tu dužnost ipopsifija, kir Aleksija
(1736). On je bio rodom iz Peći i postrižnik je pećkog manastira, a za mitr. je posvećen 1737. Iste godine
pominje se u jednom zapisu na Zlatoustovom marginatu. Dve godine kasnije on je manastiru Grgetenu
poklonio tipik. Zbog neuspeha carske bvojske, zajedno sa patrijarhom, Arsenije IV, povukao se u
Beograd. Poslat je u Hrvatsku gde je, do zvaničnog carskog odobrenja, krišom obavljao vladičanske
dužnosti. Carskom diplomom je konačno potvrđen za mitr. kostajsko-ličkog (oktob. 1741), pa se smestio u
Lici gde je rukopolagao sveštenike i za gornjo-karlovačko vladičanstvo.
On je sedište eparhije preneo iz manastira Komogovine u Kostajnicu. Posetio je zagrebačkog
biskupa Đuru Branjugu, o čemu je ostavio zapis u mineju koji je tih dana obnovljen u Zagrebu. Za
njegovo vreme je izrađena bakrorezna ploča sa ikonom Vaznesenja Gospodnjeg (1743) koja se čuvala u
manastiru Komogovini, kao i antimis osvećen 1747. Dve godine kasnije se upokojio, kao više drugih
arhijereja Srpske crkve.

Arsenije (Teofanović), episkop kostajničko-zrnopoljski

Pre izbora za mesto ep. Navedene eparhije i Generelata varaždinskog bio je iguman manastrira
Grabovca. Na upražnjeno mesto došao je voljom Svetog arhijerejskog sinoda pod predsedništvom mitr.
Pavla (Nenadovića). U titulu njegovg episkopstva ulaile su i druge teritorije (Glina, dubica, Jasenovac isl.)
zbog čega je protiv iste bila carica Marija (Terezeija). Ona je I dekretom zabranila da ep. Kostajnički
nose takvu titulu (sept. 1750).
Ep. Arsenije je bio veoma obrazovan čovek koji je 1745. god. studirao u Hali. Kratko vreme je
preživeo u Sevrinu u iznenada je umro 15. 05. 1753. Smatra se da je otrovan. Pomen na njega je sačuvan
na diskosu namastrira lepavine (1753).

Jovan I, episkop prizrenski

Pominje se u Pljevaljskom sinodiku pravoslavlja kao prvi ep. prizrenski. Pisao je komentare na
besede sv. Jovana Zlatoustog.

Ilija I, episkop prizrenski

Nasledio je episkopa prizrenskog Damjana, ali se na tronu kratko zadržao. Zajedno sa kraljem
Milutinom je vodio spor protiv Položana oko otete zemlje prizrenske katedralne crkve (1307-08). Umro je
13. aprila, ali ne zna se tačno koje godine.

Ilarije, episkop prizrenski

U Pljevljskom sinodiku pominje se kao treći ep. prizrenski, a u prizrenskom pomeniku kao šesti. NJegov
lik je naslikan na severom delu zapadnog zida u spoljnjoj priprati Bogorodice LJeviške.

131
Amvrosije, ep. prizrenski
U Pljevaljskom sinodiku spominjse kao četvrti episkop, a u prizrenskom pomeniku kao sedmi.
Naslikan je u spoljnoj priprati Bogorodice LJeviške.

Varlaam, episkop prizrenski

U Pljevaljskom sinodiku se spominje kao peti po redu episkop dok ga Prizrenski pomenik smešta
na osmo mesto.

Jovan II, episkop prizrenski

Nalazi se na završnom mestu u srpskom sinodiku pravoslavlja koji donosi listu prizrenskih
episkopa. NJegov lik je oslikan na severnom delu zapadnog zida spoljne priprate crkve Bogorodice
Leviške u Prizrenu.

Ilija II, mitropolit prizrenski

Posle mitr. prizrenskog Arsenija (1326) nisu poznati arhijerereji tokom čitavog veka. Tek tada se
pominje sledeći mkitr. Ilija II, o kojem nema drugih podataka (1433).

Isaija (Dimitrijević-Tucak), mitropolit prizrenski

Pre izbora za mitropolita ariljskog i moravičkog bio je đakon, arhiđakon i egzarh bačkih ep.
Hristofora i Grigorija (Dimitrijevića). Izbor za mitr. ariljskog i moravičkog ga je zatekao u Hilandaru
kome je poslužio godinu dana i za koje je vreme kupio sebi keliju u Kareji. Kada mu je ponuđena
eparhija Ariljska napustio je Svetu Goru u vratio se u Srbiju o čemu je ostavio zapis (1720). Kao ariljski
mitropolit posetio je Žiču (1721), a zatim je, po zapovesti patr. Mojsija, prene o neke knjige iz ovčarskog
Nikolja u Sv. trojicu, takođe ovčarski manastir. Jedno vreme je iz manastira Tronoše administrirao delom
Eparhije zvorničke. U tom manastiru je izvršio đakonsku i svešteničku hirotroniju nad savom
Jovanovićem. Sačuvano je njegovo pismeno obraćanje mitrovačkom provizoru u vezi sa bekstvom
kaluđera Isaka koji je pokrao neke crkvene stvari i ikone i prodao ih u Mitrovici. Uskoro je izabran za
mitr. prizrenskog (1731). Poslednji pomen o njemu je vezan za rukopolaganje monaha Pajsija u čin
jerođakona u Pećkoj patrijaršiji (koji je kasnije izbegao sa patr. Arsenije IV). To rukoploženje izvršeno
1735.

Venedikt, mitropolity gračanički i novobrdski

Mitropolit gračanički i novobrdski je postao svakako pre 1455 jer je tada već morao napustiti
svoju eparhiju pred Turcima. Verovatno je to morao učiniti i kao rođak čuvenog vojvode Crepa iz
vremena kneza Lazara. Darovnicom despota Đurđa i Lazara Brankovića dobio je lično doživotno
vlastelinstvo (1465). Prema ovoj darovnici mitr. Je dobio na doživotno uživanje vlastelinstvo manastira sv.
Đorđa u Vraćevšinici. Ovo vlastelinstvo je osnovao radič Postupović, veliki čelnik desposta Đurđa (1429).
Darovnica je predviđala I mogućanost povratka mitr. U njegopvu staru eparhiju ili mogućnost da na
upravu dobije neku drugu, a da I tada zadrži vlastelinstvo. Mitr. se ovim pravom nije koristio ni tri
godine jer su Turci već u junu 1459. zavladali celom Srbijom i on je morao da se povuče iz nje. Otišao je u
manastri sv. Pavla na Svetoj Gori gde je i umro.
Nikanor, mitropolit novobrdski
Ovo je bio jedna od najinteresantnijih ličnosti 16. veka. Pored svojih arhijerejskih dužnosti bavio se
crkvenom i kulturnom istorijom srpskog naroda. Kadab je mitr. pavle smederevski pokušao da dođe sa
Turcima dos porazuma po pitanju obnove srpske patrijaršije javio se otpor u ohridskoj arhiepiskopiji i
stvoren je višegodišnji raskol, a mitr. Nikanor je stao na stranu Arhiepiskopije. I učestvovao je u radu
njenog arhijerejskog sabora koji je osudio pokret mitr. Pavla.
Kao veliki ljubitelj knjiga sam ih je prepisivao i naručivao je njihovo prepisivanje. Kupovao ih je,
popravljao i stvarao je od njih priličnu knjižnicu koja je imala 12 velikih 15 malih knjiga. Sam je pisao
knjige, teološke polemike i tumačenja. U manastiru Gračanici je osnovao štampariju koja je izdala samo
Oktoih od 5 do 8 glasa (1538-39). Mitr. Nikanor se bavio i drvorezom, a lik mu jenacrtan na rubu jedne

132
Hristove ikone iz Gračanice i stapa u red najrealističnijih portreta našeg slikarsta 16. veka. Prddstavlja ga
kao bibliofila, mecenu i vrsnog umetnika. Smirski duborezni srebreni krst u velikom broju njegovih dela
zauzima naročito i značajno mesto.
Nije poznato dokle je ovaj arhijerej upravljao novobrdskom eparhijom, ali je to vrerovatno činio
pune 4 decenije (možda do 1567).

Dionisije (Sokolović), mitropolit novobrdski

Ovaj arhijerej je bio rođak patr. Makarija i mitr. Antonija. Bio je patrijaršijski arhiđakon. Za mitr.
Novobrdskog hirotronisan je manastiru Banji (1564). Bavio se I rezbarstvom. Kao rezbar carskih dveri
gračaničkog manastira ostavio je zapis, a potrudio se I da okuje krst za svog rođaka Antonija (1568-69).
Inače, krst mitr. Dionisija je, barem za sada, najstariji datovani krst naših zborki iz perioda turske vlasti.
Umro je 1570. god, a lik mu je posmrtno oslikan u priprati crkve Sv. Nikole u Banji, kao ktitora hrama,
zajedno sa Antonijem i Makarijem.

Ananije, mitropolit novobrdski

Spominje se i pre izbora za mitr. Novobrdskog, zajedno sa ocem Georgijem i bratom Vojinom
(1592). Oni su bili ktitori priprate hrama Sv. Trojice kod Pljevalja. Mitr. novobrdski je postao po smrti
ranijeg mitr. Vasilija. Spominje se i upatrijaršijskoj sinđeliji pravsoslavnim vernima u Vretaniji kojom se
priznaje hirotonije Simeona za ep. U ovim zapadnim pravoslavnim krajevima (1609). Sinelija je potpisana
od strane sedam mitr., a ne patrijarha Jovana. Umro je aprila 1612. godine u Gračanici.

Vasilije, mitropolit novobrdski

Prvi put se spominje zbog plaćanja prepisivanja Prologa od marta do septembra koji je priložio
manastiru Gračanici (1587). Istom manastiru, odnosno mitropoliji novobrdskoj priložio je drugu knjigu
1591. godine. Umro je februara 1595 ili 98.

Ananije, episkop kratovski i štipski, prilikom hodočašća patrijarha Arsenija III Čarnojevića u Svetu
Zemlju dočekao ga je u selu Gračanici i ukazao mu je gostprimstvo.

Teofan, mitropolit skopski

Prvi put se spominje jula 1671. Prema podacima, za njega je deset godina docnije izrađena
panagija u manastiru Hilandaru. Beleži se da je poklonio liturgijar manastiru Hilandaru (maj, 1682), a
iste godine je sačekao patr. Arsenija III, i sa njim je krenuo put Svete Zemlje. Verovatno je bio postrižbik
manastira Vuvca kojem je poklonio jedno rukopisno jevanđelje koje se i danas čuva.

Jeftimije, mitropolit skopski

Zauzimao je pomenutu katedru samo nekoliko meseci (1687). Prvi put se kao mitr. Pominje aprila
navedene godine, a već u sept. iste je izbegao u Rusiju gde je trebao da pregovara o njihovoj pomoćI
nasuprot rimokatoličkim unijatskim naporima. O tome je dao iskaz sept izste godine u Moskvi iz kojeg se
vidi dubrina zabrinutosti srpskog klira. Ostao je u Rusiji gde je i umro.

Silvester, mitropolit skopski

Na ovom položaju pominje se u periodu od 1663. do 1669. Zamonašen je u manastiru Morači
(Crna Gora) odakle je verovatno i poticao. O tome postoji svedočanstvo samog mitr. na jednoj knjizi koju
je iz Markova manastira poslao u manastir svoga postriga. Verovatno je u njegovo vreme crkva Markvog
manastira okrivena olovom o čemu postoji i zapis (1663). Pre izbora za mitr. skopskog, Silvester je bio
egzarh patr. Pajsija i u tom zvanju je posetio dosta oblasti Pećke patrijaršije. i u to vreme je održavao
naročitu vezu sa manastirom svoga postriga kojem je poklonio knjigu Žitije Andrije Jurodivog i jedana
panagijar koji se do II Svetskog rata nalazio u riznici Krušedola. Moguće da se on sa položaja egzarha
pećkog vratio u Moraču gde je bio dohijarh kada je pozvan za mitropolita. O tome svedoči jedan zapis
koji daje i prezime dodijarha Silvestera (Lazarević), ukoliko su to iste ličnosti.

133
 Zapis o njegovoj smrti urezan jebrzopisom ipomoću tvrdog predmeta u narteksu manastira
Gračanice na Kosovu.. Zapis istim povodom nastao u Skoplju izražava tugu za doličnim arhijerejeom
preminulim 1699. NJegovo ime je uneto u pomjenik umrlih crkve Sv. Nikole u Bijelom Polju.

Antim I, mitr. skopski

Nije poznato kada je postao skopski mitropoliti i spominje se samo jednom (1759). Poslednji
poznati mitr. skopski je Atanasije II koji je postao patrijarh pećki (1747). Na skopskoj katedri se zadržao
verovatno nekoliko godina jer mu se naslednik spominje 1766.

Atanasije, mitr. skopski

Za njega se vezuje jedina obnova skopskih manastira u 15. veku. U vezi sa njom se i spominje na zapisu
manastira Matke. Obnovu manastrira je omogućila vlastelinka Milica, udova uglednog Skopljanca. Zapis
je vezan za 1487. godinu.

Gavrlilo II, mitropolit skopski

Kao mitr. skopski spominje se u jednom zborniku Hljudove biblioteke jednoverčeskog manastira
kod Moskve (1581). Za njegovo vreme je jeromonah Arsenije prepisao jedno žitije svetog arhangela
Mihaila i Gavrila u Skopskoj Crnoj Gori.

Antonije, episkop vršački

Rodom je bio iz Zete (Diokletije), a za vršačkog episkopa je izabran na mesto ep. Simeona koji je
napustio eparhiju (1611) što se vidi iz sinđelije patr. Jovana. Po nalogu patr. Pajsija je putovao u Moskvu
radi poverljive misije i tom prilikiom je posetio srpskog ep. Pavla kkoji je živeo u manastiru knjeginje
Kortecke, cara Mihaila Teodorovića i patr. ruskog Filareta. (1620). Posetio je i bivšeg ohridskog
arhiepiskopa Nektarija koji je živeo u Sergijevskoj lavri. NJegova sudbina po povratku iz Rusije, i koliko
je još poživeo nije poznato.

Jeftimije (Damjanović), mitropolit vršački

Mitropolit raški i novopazarski je postao 1725. U to doba je obnovljen hram Sv. apostola Petra I
Pavla kod N. Pazara. Svoj berat, koji je izvršio kod sulatana Mahmuda I, morao je obnoviti docnije
(decemb., 1731). Priključio se patr. Arseniju IV u podizanju Srba na ustanak, pa je nakon neuspeha
austrijske vojske izbegao zajedno sa njim, mitr. niškim Georgijem i užičko-ariljskim Aleksijem (1737).
Prilikom prijema patr. Arsenija u Beču bio mu je u pratnji (decemb., 1737). Na patr. predlog, car Karlo
ga je 1739. potvrdio za ep. vršačkog, ali je iste godine umro u Beču.

Arsenije, episkop zletovski

Pre izbora za ep. Bio je iguman tetovski. Vikarni ep. mitr. skopskog postao je oko 1347. Sedište
mu je bilo U zletovu. Iz tog perioda poznat je kao naručilac knjige Parenosis, koju je za manastir u
Lesnovu prepisao jedan bugarski monah. NJegov portret sa oreolom iz manastira Lesnova datira iz 1349.
godine Pominje se u zapisu jedne rukopisne knjige (1353). Umro je oko 1381, a njegova eparhija je zatim
ukinuta.

Ilarion, prvi episkop zetski

O njegovj ličnosti se veoma mnogo raspravljalo o njegovj ličnosti. Čak se osporavalo i postojanje
ovog arhijereja koji se smatra prvim episkopom zetskim i ktitorom manastira Sv. Nikole u Vranjini.
Mišljenja o autentičnosti povelje arhiepiskopa Save iz 1233., a u kojoj se pominje ovaj episkop, su takođe
podeljena. U jednoj grobnici manastira Vranjini se nalazi zapis o njemu kao onom koji je tu sahranjen.

Neofit, episkop zetski

Prvi put se pominje na zapisu iz sept. 1261 i avgusta 1262. godine kada je za njega prepisan
nomokanon (Ilovačka krmčija) prepisana najverovatnije u manastiru Sv. Arhanđela u Ilovici koji je bio

134
središte zetske eparhije u DŽIII veku. Ovaj arhijeej je zamonašio Jevstatija I, arhiepiskopa srpskog, a
prema nekim mišljenima na osnovu toga se da zaključiti da je bio ep. oko 1253 ili čak pre. Prema
natpisima sačyvanim na crkvi Sv. Petra u Boki Kotorskoj taj hram je sazidao ep. Neofit oko 1269.

Jovan, episkop zetski

Nije poznato koje nasledio ep. zetskog Jevstatija koji je postao srpski arhiepiskop (1279), ali je
sledeći poznati zetski episkop Jovan. Nije poznato kada je postao zetski episkop, a pominje se vezano za
falsifikate oko hrusijskog pirga..

David I, mitropolit zetski

Ime ovog zetskog mitropolita se spominje u vezi sa dve parnice. Prva od njih vođena između
Kotorana, braće bubanića i Bigete Moišića (april, 1431). Druga je povezana za tužbu kaluđera Romana
protiv Bogdašića, a u vezi zemlje koju je mitr. dao njegovom ocu tri i podecenije ranije (1395; 1431).

Arsenije, mitropolit zetski

Mitr. David I umro je posle pljačkanja Luštice (1396) na presto zetskih mitropolita dolazi Arsenije.
Pominje se u povelji Balše iz 1417, ali o njemu postoje i raniji podaci. On je, sa zborom i klirom Prečiste
Krajinske, potvrdio dar Balše III crkvi Prečisre na Moračniku. Reč je o jednom poklonjenom gumnu od
Balšinih solana u Brdima. To isto Balši III potvrđuje i novi mitr. David (1417). To verovatno znači da je
mitr. Arsenije umro pre sredine juna navedene godine.

David II, mitropolit zetski

Postavljen je posle mitropolita Arsenija (pre 16. juna 1417). On se spominje u vezi spora koji je
vodio Moičin Stračinović, a i nešto kasnije u tužbi Boška Bubanića u kojoj se navodi da je juna 1435.
izdao neku ispravu (tužba datira iz jula 1446).

Jeftimije, mitropolit zetski

Prvi put se spominje u doumentu kojim presuđuje u sporu između LJuštičana LJutomića i Tripika.
Despost Đurađ Branković ga je poveo sa sobom u Dubrovnik (1440-41) odakle je ovaj prešao u Budvu
(1441). Tu je ostao do avgusta naredne godine. Kada je Budva ponovo prešla u Mletačku vlast on se
iznova nastanio u Prečistoj Krajinskoj.

Josif, mitropolit zetski Po njegovoj želji je đakon Damjan prepisao sintagmu Matije Vlastara (maj 1453).
Time je pomenuti arhijerej svojoj dijacezi ostavio krupan pravni spomenik koji sleduje
uglavnmomvizantijskom pravu tog doba. Ovaj prevod je veoma značajan za ocenu crkvenih i političkih
vlasti tadašnje Zete prema ideji centralne državne vlasti i vizantijskog kulturnog uticaja.

Vasilije, arhiepiskop cetinjski

Spominje se povodom prepisivanja Četvorojevanđelja koje je izvršio đak Jovan. Iste godine je
učestvovao u suđenju mitr. smederevskom Pavlu na ohridskom saboru (1532).

Visarion, mitropolit zetski

Spominje se kao mitropolit zetski u vreme vojvode i gospodara Ivana Crnojevića ui čijoj povelji
postoji spomen o ovom arhijereju (januar, 1485). Uz njega se kao vikarni arhijerej spominje Vavila. Već u
njegovo vreme se izjednačavala zetska i centinjska mitropolija.

Vavila, mitropolit zetski

Po prvi put se spominje 1494. god. uz zetskog mitr. Visariona. Tada mu je verovatno bio vikarni episkop.
Obojica su spomenuti u povelji Ivana Crnojevića (1485). Episkop vavila postao je mitr. Zetskim posle
smrti mitr. Visariona i kao takav se spominje u Oktoihu, prvoj štampanoj knjizi Južnih Slovena (1485).

135
Za njegvo vreme sveštenomonah Makarije štampao je osmoglasnik (1493-94) I zbornik u Mlecima 1495.
Umro je 1520.

Pahomije, mitropolit cetinjski

Nasledio je na cetinjsjoj katedri mitr. Romila oko 1568. Putovao je u carigrad da bi tražio
oslobođenje manastira od danka za ribolov. U pitanju je bio cetinjski i komskogski manastir. Nije poznato
dokle je ostao na tronu cetinjskim mitr.

Ruvim I, mitropolit crnogorski i primorski

Prvi spomen ovog arhijereja otkriva godinu njegovog postavljenja za episkopa (1593). Ovaj zapis
sačuvan u rukopisu cetinjskog manastira otkriva da je on pre toga bio iguman. NJegovom zaslugom su
prepisana dva mineja (1608 i 1609), živopisan je hram Uspenija Presvete Bogorodice (1620). Iste godine
podignut je I hram Sv. Nikole u manastiru GradiŠtu. Blagoslovio je gradnju hrama Blagovesti koju je
vodio prezviter Lazar (1627). U cetinjskom manastiru je čuvan srebrom okovan krst vladike Rufima.

Mardarije I, mitropolit cetinjski

Rodom je bio iz Korneta u LJešnjanskoj nahiji. Pre izbora za mitr. Bio je iguman cetinjskog
manastira. Kao mitr. Prvi put se spominje jula 1637. NJegova uprava cetinjskom mitropolijom bila je
skopčana sa različitim nedaćama. Za sve to vreme je bio u pregovorima sa Rimom o uniji posmatrajući u
tome najviše materijalne interese. Papski misionar koji je radio na unijaćenju pravoslavnih u
Paštrovićima i Boki Kotorskoj, Frane Leonardi, bio je svestan da bez blagoslova cetinjskog mitr. Koga svi
u Crnoj gori cene, nema mogućnosti da se sporovede unija u tim krajevima. Zbnog pregovora sa Rimom
Mardarija I je imao velikih neprilika u svojoj eparhiji, a Turci su ga čak i zatvarali. Do unije, ipak, nije
došlo, a mitr. Mardarije I je umro 1647. god. Možda se tada samo povukao sa mesta mitr. Jer neki podaci
ukazuju da je bio živ još 1651.

Visarion, mitropolit cetinjski

Rimska Kongregacija je uputila u propagandu F. Leonardija, rodom iz Trogira, svršenog fiklofosa
i teologa sa doktorskom titulom kkoji je imao zadatak sa svrši uniju Peške patrijaršije sa Rimom (1636).
U tom cilju on je ubrzo stupio u vezi sa mitr. cetinjskim Mardarijem koji se u ovim pregovorima
rukovodio prvenstveno materijalnim interesima. Lenardijev pomoćnik je pstao arhiđakon cetinjski
Visarion koji ga je trebao povezati sa pećkim patrijarhom Pajsijem. Bezuspešan sastanak je održan u
oktobru 1642. god, a rezultata nije bilo ni u Crnoj Gori.
Mitr. Mardarije je preminuo još za života patr. Pajsija pa je na njegovo mesto došao arhiđakon
Visarion (oko 1647) Zbunjuje to što neki podaci govore da je stari mitr. Mardarije bio živ još 1651. god. te
da je novi mitr. izazvao smutnju i zbunjenost. Najverovatnije se stari mitr. povukao sa svog mesta i
ustupio ga je mitr. Visarionu u saglasnosti sa Arhijerejskim saborom u Peći.
U ovim teškim i smutnimk vremenima mitr. Visarion je stao na stranu Mlečića i radio je na podizanju
ustanka u crnoj Gori. Zbog čega se zamerio Turcima pa je morao napustiti Cetinje o čemu je pisao čak i
papi Inoćentiju DŽ (mart, 1654). Na njegovo mesto je došao mitr. Mardarije II.

Ruvim II (Boljević), mitropolit crnogorski i primorski

Nasledio je mitr. Mardarija i verovatno još 1662, jer se oktobra te godine pominje kao episkop. Sa
tim se slaže i izveštaj opata Andrije Zmajevića iz Perasta iz oktob.naredne godine. Pomenuti opat o njemu
izveštava kao o egzarhhu pećkom koji nadgleda rad tamošnjeg klira i sakuplja dažbine da bi se platio
godišnji danak sultanu. Zmajević je po naredbi Kongregacije nastojao da se spprijatelji sa ep. Ruvimom,
pa ga je pet dana zadržao u Perastu. Prema nekim mišljenjima ep. Ruvim je bio vikarni ep. patr.
Maksima, ali je jasno da je bio i mitr. crnogorski kome za ljubav stari patr. Maksim šalje minej za sept. U
cetinjski manastir (sept., 1676). Mitr. Ruvim je umro 1685.

Visarion (Borilović), mitropolit cetinjski

136
 Prvi pomen o ovom arhijereju imamo u natpisu na mitri cetinjskog manastira (1682). Izgleda da je
on pre svoje horotronije dao da se izgradi u Hilandaru cisterna za vodu o čemu, takođe, postoji zapis. On
sam je autor jednog natpisa u kome je kratko, ali snažno izrazio oduševljenje naroda zbog dolaska carske
vojske u Peć, i na Kosovo. U tom zapisu on izveštava i o nevoljama koje je narod imao od domaćeg vraga
paše Mahnuta-begovića kao onog koji je poslednji pre toga upravljao ovom oblašću. Sličan zapis je
ostavio i novoizabrani vladika niški i leskovački Ruvim. Iste godine je vladika Visarion kupio rukopisnu
knjigu itije svetoga Grigorija i dao je da se napiše božanstvena služba koja je doneta posle njegovog
predstavljenja (1692) i otkupljena od jeromonaha Save.

Danilo I (Petrović), mitropolit crnogorski

Po smrti vladike Visariona nastali su neredi u Crnoj Gori u vezi sa izborom njegovog naslednika
(1697). Kotorski biskup, Marin Drago je to koristio da oslabi uticaj cetinjskog vladike na primorske
oblasti i pojaža rimokatoličke uticaje u crnoj Gori. Nasurot mladom kandidatu je razvio živu akciju, ali je
vladika ipak postao Danilo I Petrović. Na njega se Drago docnije žalio u Rim otpužujući ga za agresivnost
prema rimokatolicima i oporezivanje istih.
Mitr. danilo rođen je od oca Stjepana i majke koja se u monaštvu nazvala ana. Za mitr. je
posvećen od patrijarha Arsenija III u Sečuju pošto nije priznavao pećkog patrijarha Kalinika. U njegovj
hirotroniji je uzelo učešća više arhijereja (savatije, Jeftimije, Stefan, Isaija. Spiridom i Gerasim). U
sinđeliji koju mu je povodom posvećenja izdao patr. Arsenije ocrtane su granice cetinjske, odnosno
skenderijske eparhije.
Arhipastirstvo mitr. Danila pada u vreme započete borbe protiv Turaka i protiv rimokatoličkih
nasrtaja. Ovo je pozitivno uticalo na nacionalnu kompaktnost. Prema predanju, sam vladika je podigao
ustanak 1712 godine i potukao je Turke na Carevom Lazu (planina Vlahinja), iako je turska vojska bila
znatno nadmoćnija u broju.
Ruski car Petar pozvao je Srbe u Crnoj Gori, Hercegovini i oko Peći na ustanak. Pri tome je obećao
pobedonosni rat koji će osloboditi hrišćane turskog jarma. Kada se mitr. Danilo nalazio u Moskvi dobio je
na polklon 10.000 rubalja i pomoć cetinjskom manastiru svake treće godine u visini od 5000 rubalja
(1714). Iste godine, u oktobru, bosanski Numan –paša Ćuprilić je poveo napad u kome je Crna gora bila
poharana, katunska nahija opustošena, a teritorije pojedinih plemena sravnjene sa zemljom i popaljene.
Čim se vladika proleća 1716. vratio iz Rusije o tome je obavešten Mletački senat. Čitave te godine vladika
je proučavao političku situaciju želeći da se ne angažuje pre vremena. Kada je čuo za turski poraz pred
Petrovaradinom stupio je, kao veoma vešt pregovarađč, u razgovore sa glavnim providurom za
Dalmaciju, Frančeskom Ericom. Zahvaljujući toj veštini priznata mu je vlast (u crkvenom smislu) nad
pravoslavnima u krajevima i mestima pod mletačkom vlašću, sa pravom popravke starih i podizanja
novih crkava (maj, 1718). Mitr. Danilo I je umro 4. januara 1735. 

Sava (Petrović), mitr. skenderijski

Nasledio je vladiku Danila. Posvetio ga je patr. pećki Mojsije i time je nastavljeno jedinstvo
svetovne i crkvene vlasti u jednoj ličnosti u Crnoj GoriImao je simpatije prema pravoslavnoj Rusiji, ali je
svet da je ona daleko bila dovoljno jaka pa je žuvao dobre odnose sa Mlečićima u slučaju da Crnoj gori
zatreba pomoć. Sava je lično otputova u Rusiju da bi obezbedio nešto pomoći. Tu vezu je isticao i biskup
Matija Karaman u vezi sa prevođenjem pravoslavnih u rimokatolicizam čiji je protivnik, i to odlučni bio
mitr. sava. U njegovo vreme u crnoj Gori se pjavio lažni car Šćepan mali koji je svu vlast uzeo u svoje
ruke, a vladiku savu je zatvorio (1768).
Mitr. sava je potpisao protest povodom ukidanja Pećke patrijaršije, ali sa svrgnutim patr. pećkim
vasilijem (brkićem) koji je izbegao u Crnu Goru nije našao zajednički jezik. Umro je krajem februara
1781.

Vasilije (Petrović), mitropolit crnogorski

U Crnoj gori se praktikovalo da, uz mitropolita, postoji još jedan arhijerej. On je, u slučaju smrti mitr.,
trebao da bude njegov naslednik Vasilije Petrović se, po želji svog strica mitr. Save priprema za monaški

137
čin u Peškoj patrijaršiji. Verovatno je tamo i zamonašen. Po prolasku kroz sve činove rukopoložen je za
arhimandrita i u tom činu je menjao mitr. Savu za vreme njegovog boravka u Rusiji. Akciju koju je
presuzimao u Veneciji dovela je do plemenske krize u Crnoj Gori i sukoba sa mitr. Savom (1744). Kasnije
su se ti odnosi popravili pa ga je patr. Atanasije II, po preporuci mitr. Save rukopoložio za arhijereja i
egzarha Pećkog trona.
Mitr. Vasilije je radio na iskorenjivanju kvrne osvete u Crnoj Gori, razvoju prosvete i otvaranju
štamparije. Mladiće je slao na školovanje u rusiju što je i kasnije nastaljeno. Želeći da pisanim putem
upozna Ruse sa teškoćama Crne Gore pisao je svoje (nekritičko) izdanje Istorije %erne Gore (1754), a tri
puta je i išao u Rusiju. Boravio je i u Beču gde je, od carice marije Terezije, tražio da uzme Crnu Goru u
zaštitu. Videći da to neće imati efekta sasvim se okrenuo Rusiji u kojoj je i umro (mart, 1766). sahranjen
je u Petrovgradu.
Vladimir (Bukovski), mitr. zetski
Usred teških prilika u Crnoj Gori u njoj se pojavljuje , na Cetinju, Vladimir bukovski, po narodnosti Rus.
U čin jeromonaha rukopoložio ga je mitr. danilo, egro-vlaški. To je bio jedan od letećih kaluđera koji su
se, po blagoj ironiji, nazivali vaseljenskim. On je, i pored teških prilika u kojima se nalzila Srpska crkva,
dobio dozvolu da sakuplja milostinju na teritoriji Pećke patrijaršije kao sabrat svetogorskog manastira
Dionisijata (april, 1752). Kada se pojavio na cetinju crnogorske vladike Sava i Vasilije su ga rukopoložile
za ep. predela zetskih koje se nalaze u njihovoj eparhiji (oktob., 1756). To je bio period u kome se
očekivao napad Turske, pa su mu izdali punomoć da blago cetinjskog manastira dobijeno iz Rusije, u
slučaju turske najezde, prene u Rusiju.
Nije poznato koliko se ep. Vladimir zadržao u Crnoj Gori, ali se već 1757. obreo u Rusiji gde mu je
zabranjeno ne samo služenje već i izlazak iz Simonova manastira. NJegova hirotronija je proglašena za
nekanonsku, a on je osuđen na izgnanstvo iz Rusije. O tome je obavešten i pećki patr. Koji je nadrećen I
Crnoj Gori.

Atanasije (Frašak), mitr. smederevski

Mitr. Savatija nasledio je počnjetkom 1439. godine, ali krajem iste otišao u izgnanastvo sa despotom
Đurđem naredne godine je pratio despota u zetu, a despotsko blago je odneo u dubrovnik sa Paskojem
sarkovićem (1441). Bio je u despotovom izlaslanstvu koje je pregovaralo sa Sultanom Muratom II u
Jedrenima. Pomirenje despota Đurđa sa porodicom Hunjadi je on overio pečatom na povelji (1451). Za
njegovo vreme u mitropolijskoj crkvi Smedereva su položene mošti sv. ap. Luke. Tom priikom se uz mitr.
Atanasija spominje i ep. Jakov smederevski koji mu je verovatno bio vikarni episkop Isti se spominje i u
povelji carice đmare vezanoj za darove upućene manastiru Hilandaru (maj 1466). Mitr. Atanasije je umro
1456. god (27. mart).

Pavle, mitrpolit smederevski

Prvi put se spominje u poalnici aleksandrijskog patrijarha Joakima upućenoj arhiepiskopu
ohridskom Prohoru (april-avgust, 1530). Iz poslanice se vidi da je patr. Joakim od srpskog jeromonaha
Germana o Uskrsu te godine saznao o razdoru koji pravi neki Pavle. Ipak, mora da je ĐPavle od ranije
bio smederevski mitropolit te daje njegov pokušaj da se u Srpskoj crkvi uspostavi redovno stanje dosta
raniji. On je živo radio na obnovi Pećke patrijaršije i za to je pridobio viđenije Srbe, a i deo turskih vlasti.
Ovaj rad je trebao da se onemogući sabor u Ohridu sakupljen po naređenju carigradskog patr. Jeremije
(1532).
Mitr. Pavle ne samo da se nije obazirao na odluke ovog sabora kojima je on odlužen od crkve
(zajedno sa svojim pristalicama) već je uspeo da arhiepiskopa prohora utamniči. Istovremeno je
hirotronisao nove episkope i postavio ih je na katedre episkopa koji ga nisu priznavali..
Po oslobođenju iz tamnice arhiepiskop Prohor je od sultana izdejstvovao povelju o uspostavljanju
jedinstva u Ohridkoj arhiepiskopiji i u vezi sa njom je sazvao novi sabor (jul, 1541).. Na ovom saboru su
učestvovali i patr. antiohijski Mihailo i patr. jerusalimiski Kiril. Pavle je konačno izopšten, a prokletsvo je
bačeno i na episkope koje je on posvetio. Posle neuspeha borbe koju je poveo mitr. Pavle je putovao po
Rusiji, Poljskoj i Vlaškoj gde je sakupljao milostinju. Predstavljao se kao arhiepiskop srpski i govorio je

138
da ima velike nevolje pod Turcima. Od poljskog kralja i vlaškog vojvode dobio je naročit list koji mu je
dopuštao miran priolazak kroz njihovu državu. Dokle je živeo i gde je umro nije poznato.

Vasilije, mitropolit smederevski

Posle zbacivanja smederevskog mitropolita Pavla, nakon sabornog suđenja u Ohridu zbog pokjušaja da u
Srpskoj crkvi vaspostavi redovno stanje, ohridski arhiepiskop Prohor na smederevsku katedru je postavio
Vasilija (avgust, 1532). On tu katedru nikada nije zauzeo jer se mitr. Pavle nikada nije povukao sa svog
položaja.

Zaharije, episkop smederevski

Spominje se kao obnovitelj manastria Žiče u čijoj je restaruaciji učestvovao, a što je posvedočeno i
postojećim zapisom (1562). Pomenuti zapis sugeriše da se tada manastir Žiča nalazio u Braničevskoj
eparhiji. Verovatno je tom prilikom pomenuti arhijerej poklonio Žiči i diskos sa natpisom u kojem se
spominje. U doba obnove Pećke patrijaršije njegova eparhija se u svojim granicama podudarala sa
granicama Smederevskog sandžaka.

Jefornije, episkop hvostanski

Navedeni arhijerej je bio prvi ep. hvostanske eparhije koju je osnovao sv. Sava u Maloj Studenici
severnoistočno od Peći (1219). Prvao ime mu je vrevatno bilo Onufrije I nalazzi se na čelu episkopa
hvostanskih koji se spominju u Pljealjskom sinodiku pravoslavlja.

Marko, mitropolit hvostanski

Rođen je 1359-60 kao peto dete u svešteničkoj porodici. Otac i majka koji su se kasnija zamonašili
ka Gerasim i Jefimija su svešteničkom pozivu posvetili svih pet sinova.Monaški čin, Marko je primio iz
ruku patr. Jefrema koga je pratio i kada je ovaj napustio tron prvojerarha (1379). Asa njimre je bio u
manastiru Sv. Arhangela kod Prizrena. U čin đakona rukopoložen je u Velikoj crkvi Pećke patrijaršije.
On je postao mitr. Hvostanski a kao savremenik maričke i kosovske bitke (1390-91). Bavio se književnim
radom u kojem je ostavio više spisa među kojima se ističe žitije i služba patr. Jefremu On daje i nešto više
podataka o zadužbini svoga oca i brata, hramu svetoga velikomučenika Geogrija u Ždrjelniku.

Vasilije II, episkop hvostanski (15. vek)

Spominje se u jednom dužem zapisu Rilskog manastrir, a povodom prevođenja jedne od Zlatoustovih
knjiga po narudžbini jednog od srpskih knezova. Naziva se mitr. studeničkim i bivšim egzarhom
Diokletije i Hvostanskije.

Vasilije, mitr. budimljanski

Spominje se u vezi sa drugim sabornim suđenjem mitr. smederevskom Pavlu kao potpisnik izveštaja o
suđenju (1532). To možda govori da je Budimljanska eparhija bila jedna od onih eparhija koje su u
evidenciju Portine Crkvene kancelarije ušlae kao posledica pokreta Pavla smederevskog.

Jefrem, mitropolit budimljanski

Pominje se kao ep. budimaski (1709), ali verovatno greškom jer je u to vreme pomenutu katedru
zauzimao Vikentije (Popović). Najverovatnije zato je da se radi o budimljanskoj, a ne budimskoj eparhiji.
Sličan slučaj je vezan za mitr. mateja koji se donedavnmo smatrao budimskim arhijerejom, ali je
utvrđeno da je to mesto zauzimao u budimljanskoj eparhiji.

Vasilije, mitr. požeški

On se prvi put spominje u rukopisnom tipiku manastrira Orahovice koji je poklonio pomenutom
manastiru. Pomen o njemu postoji još i u jednom zapisu u Parenesisu Jefrema Sirina koji je pisao u
manastiru Orahovici inok Matej (1594).

139
Maksim (Predojević), episkop vretanijski (marčanski)
Ep. vretanijskog Simeona, koji je uživao simpatije Rima, na opšte iznenađenje nalsedio je iguman
marčanski Maksim (Predojević) koji je usled bolesti ep. Simeona vodio eparhijske poslove u oslednjem
periodu uprave svog predhodnika. NJegovim radom nijnj bila zadovoljna rimska kuija, ali je on bio u
dobrim odnosima sa oficirima Vojne granice koji su naročitu pažnju polagali dobrim odnosima sa
Srbima.. Kada je oboleli ep. Simaon podneo ostavku, car Ferdinand je imenovao igumana Maksima za
njegovog naslednika, moleći papu da ga potvdri (Požun, maj 1630). Međutim, Maksim nije otišao na
posvećenje u Rim već u Peć, patr. Pajsiju. Ovaj je znao prilike u tom karju, kao i to kakav je rad
marčanskog igumana. On je već sledeće godine, sa mitr. Jeftimijem sofijskim, posetio maržansku eprhiju.
Ep. Maksim se pokazao kao bezkompromisni borac za Pravoslavnu veru i njenu odbranu od Unije.
Savesno je vršio svoje srhijerejske dužnosti o čemu svedoči i sačuvani antimis iz sela Lipnice (Hrvatska)
koji je osvetio ep. Maksim (1632). Sa ovim nije mogla da se pomiri rimska kurija pa su za ep. nastali teški
dani kada je biskupom zagrebačkim postao Benko II Vinković. On je od cara tražio da prisili ep.
Maksima na uniju, a konregaciji u Rimu ga je optužio da ometa širenje unije, ali da navodi rimokatolike
da prihvataju pravoslavna učenja i obrede. i Kongregacija i nadbiskup su želeli sastanak sa ep.
Maksimom i diskusiju sa njim. Do sastanka je i došlo u Zagrebu, na Spasovdan 1639., ali I posle teoloških
rasprava ep. Maksim je ostao pri šizmi prema rečima nadbiskupa.
Vatikanski krugovi su želeli da prisile ep. Maksima da potpiše-na poslatom mu formularu-ispovest
rimokatoličke vere, a nadbiskup Benko je stalno radio na njegovm uklanjanju. Međutim, svfe te želje su
ostale neispunjene jer su konkretne akcije protiv pravoslavnog ep. sprečavale granične vlasti, tj. vojni
krugovi zbog prilika u Austrougarskoj carevini. Ka je ep. Maksim preminuo pitanje unije je ponovo došlo
na dnevni red (1642).

Gavrilo (Predojević), ep. marčanski

Po smrti marčanskog ep. Maksima (Predojevića) graničarske srpske starešine su zatražile da im se
za ep. postavi Maksimov rođak Gavrilo, jeromonah. Tome se usprotivi biskup zagrebački Benko Vinković
želeći da tom mesto popuni kandidatom rimokatoličke vere kako bi lakše tamošnji živalj preveo u
rimokatolicizam. Ipak, car Ferninad III je ispunio molbu srpskih starešina i potvrdio im željenog
jeromonaha za ep. (avgust, 1642), ali mu je i naložio da ode u rim gde bi ispovedio rimokatoličko
verovanje kako bi zatim bio postavljen za unijatskog episkopa. Međutim, jeromonah Gavrilo je na
rukopoloženje otišao u Peć, a ne Rim. NJegova ep. služba nije bila duga. Umro je već juna 1644.

Vasilije (Predojević), ep. marčanski

Smrt episkopa maračanskog Gavrila (Predojevića) izazvala je zabrinutost i uznemirenost Srba u
maračanskoj eparhiji (jun, 1644). Narod je želeo da se episkopska katedra popuni sa njegovim
pristankom, što je i dogovoreno među granižarskim starešinama. Zahvaljujući narodnoj slozi na katedru
je doveden Vasilije, ranije arhimandrit i nastojatelj manastira Gomirja. Sa ovim se složio i zapovednik
vojne granice Đorđe Švancerbeg, te je car Ferninad imanovao pomenutog za episkopa već u junu. Novi
episkop je i dalje upravu u manastiru Gomirje. Preminuo je oko 1648., moguće je da je otrovan.

Sava (Stanisavljević), episkop vretanijski

Po smrti ep vasilija srpske narodne vlasti su izrazile želju da na njegovo mesto dođe arhimandrit
Sava (Stanisavljević). On je bio postriženik manastira Rmnja i docnije njegov iguman. Ratni savet je to
predložio caru Ferdinandu III, a ovaj ga je imenovao za ep. svidničkog, s tim da potvrdu dobije iz Rima
gde bi papu priznao za svog starešinu (avgust, 1648). Međutim, i po svojoj i po narodnoj želji arhimandrit
sava je otišao u Peć gde ga je hirotronisao patr. Gavrilo (Rajić). Čim je primio upravu eparhije ep. Sava
je srušio srvnjenu crkvu manastira Marče (podignutu 1564) i podigao je u Marči saborni hram Sv.
Arhangela Mihaila i Gavrila, u srpsko-vizantijskom stilu. Imao je velikih problema sa rimokatolicima, ali
I sa arhimandritom Simeonom (Kordićem) kojeg je čak morao zatvoriti.Još za života je odredio, kao svog
naslednika, jeromonaha marčanskog Gavrila (Mijakića). Umro je 1661. godine.

140
Gavrilo (Mijakić), episkop marčanski
Po smrti ep Save na mesto marčanskog episkopa je došao marčanski jeromonah Gavrilo, iako je
bilo još tri kandidata. Rodom je bioo iz Đura i najsposobnije bio od sve četvorice kandidata. Protiv toga je
bila rimokatolička sredina i carski dvor Leopolda. Zato on nije otišao na posvećenje u peć nego u
Moldaviju. Tamo ga je za ep. postavio čuveni arhiepiskop sva bistrički.
Zagrebački biskup Penjter Petretić je bio veliki protivnik ep. gavrila, a pobuna Stevana
Osmokruga položaj mu je dodatno pogoršan (1666). Svoj položaj je bezuspešno pokušao da popravi
posetom Rimu, ali mu je vladičanstvo car ipak uzeo 1668 postavivši na njegovo mesto unijatu Pavla
Zorčića. Uhapšen je 1670. god. Zbog učestvovanja u zaveri grofa Zrionskog i u Frankopana. Tu je
mučenički postrada (1686). Sa njim je završen i period pravoslavnih marčanskih ep., i započet period
nasilnog unijaćenja Srba u Slavoniji.

Isaija (Popović), episkop marčanski

Bio je sabrat manastira Marče gde je nosio jerođakonski čin. Sa ovog čina uzdignut je za ep. i
naslednika Marka (Zorčića) (1689). Zapamćen je po krotosti i tome što je svoj odnos sa Pećkom
patrijaršijom regulisao prilikom posete patr. Arsenija III Marčanskoj eparhiji (kraj, 1692).

Vasilije, episkop dalmatinski

Kada su krajevi Kninske krajine bili oslobođeni od turske uprave prestali su da budu u sastavu dabro-
bosanske mitropolije. Kako Srbi nisu hteli da se potčine grčkom arhieoiskopu u Mlecima, a da je u to
vreme iz Bopsne u Dalmaciju izbega ep. Vasilije zamoljen je patr. Arsenije III da ga postavi za ep.
dalmatinskog. Kada je to potvrđeno od patriharha, ep. vasilije se naselio u Golubići kraj Knina. Mletačke
vlasti su od njega tražile da prizna kao starešinu arhiepiskopa filadelfijskog, koji rezidira u Mlecima.
Kako je on to odbio napustio je Dalmaciju i vratio se u Bosnu (1693).

Jeftimije (Popović), mitropolit budimski i stolnobeogradski

Roćen je u Komnoušu blizi manastira Šišatovca u kojem je zamonašen. Ne zna se tačno kada je
postao episkop, ali ga je patr. Arsenije III predložio za ep. stolnobeogradskog i budimskog sa sedištem u
manastiru Grabovcu (jun 1694). Sa austrijskom vojskom mitr. je prešao u Bosnu i tom prilikom je posetio
manastir Tavnu gde se najednoj knjizi ubeležio kao mitr. budimski (1697). Bio je član sabora koji je
zasedao u Sečuju (1700). Tom prilikom je sa patr. Arsenijem III i ostalim arhijerejima učestovao u
hitortoniji Danila I Petrovića za arhijereja. Još za života patr. Arsenija se povukao u manastir svoga
postriga Šišatovac gde je umro i sahranjen bio (1704).

Vasilije (Dimitrijević), episkop budimski

Rođen je u Novom sadu. Pre izabora za episkopa bio je protosinđel beogradsko-karlovačkih
mitropolita (Vikentija Popovića i Mojsija Petrovića). On ih je, kao arhijerejski zamenik, zastupao za
vreme njihovog odsustva iz rezidencije. Tako je postupio i kada je dobio nalog mitr. Vikentija da se u
Hopovu sastane sa nekoliko knezova kako bi im preneo carski dekret u vezi žalbe Srba zbog kršenja
darovanih im privilegija.
Kada je umro mitr. Vikentije (1725) protosinđel Vasilije je oklevao da izvrši njegovo testamentalno
zaveštanje u delu koji se odnosio na Pećku patrijaršiju zbog čega mu je uputio pismo i sam patr. Arsenije
IV Šakabenta. Nije poznato da li je docnije taj deo zaveštanja ispunjen. Ipak, protosinđel Vasilije je bio
veoma poverljiva ličnost i na dvoru mitr. Mojsihja što mu je ovaj naložio da slavi njegovu slavu u
karlovačKom dvoru jer je on morao da bude odsutan zbog neodložnih poslova (sv. Nikola, 1727; 1728).
Mitropolit mu je naročito naložio da tom prilikom treba da se seti karlovačke sirotinje. NJemu je ostavio
da sprovede i svoju odluku o uvođenju matičnih knjiga za sve parohije mitropolije beogradsko-
karlovačke.
Za ep. budimskog je izabran 1728. god. potvrđen je od cara juna iste gosine, ali je hirotronisan tek
krajem januara naredne godine. Gramata o posvećenju mu je izdata marta iste godine. Ostao je u

141
uspomeni kao dobrotvor mnogih manastira kako u oblastima izvan turske oblasti (npr. Krušedol), tako u
u Peći i Studenici.
Sa prvacima budimske eparhije zalagao se kod mitr. Vikentija (Jovanovića) da pokuša da
predstavi nevolje srpske populacije vlastima (1733). U vreeme njegove uprave njegovj eparhiji je
pripojena Mohačka (1732). Bio je u dugom sporu sa Srbima u Budimu i Pešti koji je verovatno rešen da
dugoj sednici oktobra 1734. godine kada je izvestio o stanju naroda i crkve u državi. Episkp vasilije umro
je u Senandreji 7. dec. 1748. i sahranjen je Svetouspenskom manastiry sabarnom hramu u Sentandreji.

Dionisije (Novaković), episkop budimski

Za ep. budimskog ga je posvetio mitr. Pavle (Nenadović) u Karlovcima (jul, 1749). Nakon proglašenja
Dekreta o toleranciji obnovljena je Erdeljska pravoslavna eparhija i za ep. je od strane cara, a bez znanja
mitr. i sinoda Karlovačke mitropolije postavljen ep. Dionisije jer se smatralo da će samo formalno
administrirati ovom eparhijom što bi udaljilo Rumune od Srba. Međutim, ep. Dionisije se pokazao, i
pored poodmaklih godina, revnosnim sdministratorom ove eparhije koju je redovno obilazio. Kada je u
Dalmaciji došlo do pozitivnih promena u odnosu na pravoslavne vernike tamošnji pravoslavni Srbi su od
dužda tražili da im za vladiku da ep. Dionisija (novem., 1754).

Venijamin, arhiepiskop braničevski

Spominje se u vezi naloga za prepisivanje jedne knjige u vreme despota Stefana (1416). On je bio
poslednji međi braničevskim mitr. za koga se pouzdano može tvrditi da je imao središte u crkvi sv. Nikole
u Braničevu. Moguće je je da titularizacija arhiepiskop govori da braničevski arhijerej bio glavni
(prestoni) arhijerej u vreme despota Stefana Lazarevića.

Nikola, mitropolit braničevski

Nasledio je svrgnutog mitr. braničevskog Vasilija plativši uvećani peškeš u dva navrata (oktob.,
1643). I sam je bio svrgnut (1650), ali i vraćen na katedru posle mitr. braničevskog Teodosija.

Joanikije, mitropolit braničevski

Rodom je bio iz Srema (selo Sviloš). U rodnom mestu jke bio parohijski sveštenik, pa je po smrti
supruge primio monaški čin u obližnjem manastiru Šišatovcu. Kao mitr. požarevački pominje se 1685, a
kao mitr. braničevski pet godina docnije. Tada je napustio eparhiju i sa Arsenijem III, patr. pećkim je
prešao u krajeve van turske vlasti (1690). U tim krajevima nije dobio eparhiju, ali mu je za izdržavanje
dodeljen Futog sa još nekoliko mesta. Kao bolestan je prenesen u manastir svoga postriga gde je umro i
sahranjen bio, u drugoj priprati sa leve strane (1702).

Viketntije (Popović-Hadžilavić), mitr. karlovački

On je kao sin daskala lava rođen u Janjevu na Kososv. Zamonašen je u Peći gde je na dvoru, kao i
svi prvi mitr. karlovači, stekao svoju karijeru. Za ep. budimskog izabran je 7. januara 1708. godine, ali su
mu prava kao ep. bila unekoliko ograničena jer je Saborna crkva u Budimu bila prglašena stavropigijom
od strane patr. Arsenija III. Bio je jedan od va kandidata prilikom izbora za novog karlovačkog mitr.
(1713). Fruškogorski monasi i patr. Arsenije Iv koji je trebao da izda potvrdnu gramatu nisu bili za
njegovg protivkandidata ep. temišvarskog Nikolu (Dimitrijevića), jer je ovaj smatran za kandidata
austrijskog dvora. To je verovatno doprinelo da bude izabran Vikentije koji je od patr. Arsenija IV dobio
potvrdnu gramatu što je verovatno i poslednja potvrdna gramata patr. pećkog upućena poglavaru
autonomne mitr. u sastavu Pećke patrijaršije. Ovu mitropoliju je patr. Mojsije (Rajević) nazvao
prvonažalnom (1714). Inače, između kitr. Vikentija i patr. Mojsija postojali su veoma živi odnosi i
međusobno poštovanje
U sporu karlovačkog mitr. Vikentija (Popovića) i beogradskog Mojsija (Petrovića) obojica su se
obratila patrijarhu Mojsiju u Peć (1718). Ovaj se živo zauzeo da dođe do izmirenja dvojice mitr. s tim da
beogradski prizna preimućstvo karlovačkog. Posredovanje je uspelo i nadalje su ova dva mitr. delovala u

142
bratskoj složi i ljubavi po pitanju svih važnijih poslova. To je omogućilo da patrijarh svojom gramatom
odredi spajanje ovih mitr. u jednu sa rezidencijom u Beogradu, po smrti mitr. Vikentija (1721).
Mitr. Vikentije je izdašno pomagao pećku patrijaršiju i druge manastire. Tako je dao da se izradi
ikonostas za katedralnu crkvu u Peći, a patr. Mojsije mu zahvaljuje za poslati krst (1724). On mu je
preporučio hilandarske i dečanske monahe za sakupljanje milostinje. Mitr. Raški ga je podsetio za
obećani pokrov za kivot sv. Stefana Prvovenčanog u Studenici.
Mitr. Vikentije se istakao i kao veliki zadužbinar u svopjoj eparhiji. Svojim sredstvima je u manastiru
Krušedolu podigao trpezariju i kuhinju, a u Velikoj Remeti trićelije i pod njima podrum. U dalju je
podigao prvi dvor. Fruškogorskim manastirima je poklonio razne knjige i crkvene utvari, a zalagao se za
obnavaljanje knjiga potrebnih manastirkim i parohijskim hramovima.
Svojom podstavkom od oktobra 1714. pokrenuo je pitanje učešĆa Srba u ugarskom parlamentu
tražeći da se srpskim narodnim deputircima dozvoli mesto i glas u ugarskom zemaljskom saboru, ali tada
političke prilike za pozitivnjo rešavanje ovog problema nisu bile dobre. On je naredne godine tražio
uzakonjenje privilegija.
Kada se mitr. Vikentije papralizovao usled toga je onemeo. Tada je njegovim pslovima upravljao
egzarh Vikentije (Jovanović) koji je mnogo doprineo da narodni sabor u Novom Sadu donese jenoglasni
zaključak (sept. 1722). Mitr. Vikentije je umro 23. okt. 1725 u Karlovcima. Sahranjen je u manastiru
Krušedolu.

Isaija (Antonović), mitropolit karlovački

Jovan Antonović, zamonašen kao Isaija, rođen je od oca Antonija i majke Suzane. Kada je kao
paroh budimski potao udovac zamonašio se u Kovinu kao Isaija. Kao arhimandrit pomenutog manastira
je izabran 1731. za ep. adarskog i na tom mestu je povrđen decemra iste godine. Mimo znanja crkvenih
vlasti je deset godina docnije potvrđen za ep. vršačkog zbog čega je došlo do nemira na crkveno-
narodnom saboru (Sremski Karlovci, 1744). Tom prilikom je odlučeno da posle njegove smrti pomenuta
eparhija dobije svog eparhijskog episkopa. Četri godine docnije je na crkveno-narodnom saboru izabran
za mitropolita Karlovačkog (avgust, Sremski Karlovci). Odmah posle izbora novog mitr. Sveti
arhijerejski sinod je odlučio da se Osečko polje ustupi pakračko-slavonskom episkopu Sofroniju
(Jovanoviću), ali je deset godina kasnije vraćeno ranije stanje. Na položaju Karlovačkog ep. Isaija je bio
manje od pet meseci jer je umro januara naredne godine u Beču Sahranjen je u Budimu (katedralna
crkva Svetog velikomučenika Dimitrija).

Vikentije (Jovanović), mitr. karlovački

Rođen je u Sentandreji od roditelja Jovana i Ane (1689). Zamonašen je u manastiru Rakovcu čiji
je ktitor docnije bio. Rano se kao protosinđel istakao u crkveno-narodnom životu kao sjajan organizator i
radnik što se naročito pokazalo na crkveno-narodnom saboru sazvanom posle smrti mitr. Vikentija
(Popovića) 1726. god. Na njemu su sjedinjene mitropolija beogradska i karlovačka, a jednoglasno je za
arhijereja nove ujedinjene mitr. izabram mitr. Mojsije (Petrović). Glavna zasluga za uspeh ovog
ujedinjenja i izbora pripada Vikentiju Jovanoviću koji je po završetku ovog sabora izabran za episkopa
aradskog jenopoljskog i veliko-varadskog. U svoj eparhiji se pokaozao kao veliki trudbenik i borac protiv
unije zbog čega je jednom čak i pucano na njega.
Deklatorije izdate 1727. i 1729. narod je primio sa negodovanjem. Tada je ep. Vikentije, zajedno sa
mitr. Mojsijem, nastojaom da se na Spasovdan 1730. odži narodni sabor na kome su usvojene odluke
vezane za crkvenu prosvetu kakave je pripremio ep. Vikentije. U julu iste godine umro je mitr. Mojsije pa
je sazvan saborn za februar naredne godine na kome je, i pored nastojanja vasrkog komesara generala
Lokatelija da se izaberu dva mitropolita, jednoglasno izabran ep. Vikentije za arhiepiskopa celog
pravoslavnmog srpsko-romanskog naroda (22. mart 1731).
Nakon potvrde novog mitr. Dvorski vojni savet je izdao novi reskript i to samo za novoosvojene
krajeve: Srbiju i Banat(februar, 1732). Mitr. nije hteo da objavi sadržaj reskripta bez prethodnog
sazivanja crkveno-narodnog sabora koji je, na njegovo insistiranje, i održan u Beogradu krajem oktobra
iste godine. Sabpr se nie složio ni sa ovim reskriptom ni sa ranijim deklaracijama pa je u beču upućena

143
delegacija, a mitr. nije bio zadovoljan odgovorima koje je dobioiz Beča. Kada je došlo do pobuna u
narodu (Gornja Krajina, Bačka, Pera Segedinac) mitr. nije pristao da, po želji Beč, umiruje narod, a car
Karlo je bio prisiljen da mu izađe u susret i da izda zaštitnunu diplomu kojom su privilegile Srba
potvrđene i proširene (maj, 1735). Ona je pročitana na saboru kji je otvoren u Sremskim Karlovcima u
drugoj polovini jula iste godine. Tom prilikom je objavljeno i osnivanje konjičke regimente u kojoj je
mitr. postavljao oficire od potpukovnika naniže.
Da bi regulisao monaški život mitr. Vikentije je zajedno sa ep. Izdao, zajedno sa episkopima, monaška
pravila (novem. 1733) kao što je nešto ranije regulisao aktivnosti mirskog sveštenstva. Iz ovih pravila se
vidi da je mitr. Vikentioje uveo matične knjige rođenih, venčanih i umrlih pre nego je to uradila državna
vlast.
On lično se snažno borio protiv unijaćenja u Varaždinskom generalatu i kao posledica te borbe izvojevana
je mogućnost da se u Severinu postavi pravoslavni episkop. Iako je za tamošnjeg ep. Postavljen
jeromonah Simeon (Filipović), pravoslavni su manastir marču morali predati unijatskom biskupu (1735).
Da bi sprečio unijaćenje pravoslavnih Rumuna u Erdelju i Maloj Vlaškoj, mitr. je u te krajeve poslao ep.
Nikanora (Melentijevića) kao da sakuplja priloge za husarsku regimentu, a ustvari da bi se suprostavio
unijatskojj propagandi i da vrši đakonska i sveštenička rukopolaganja.
On je počeo gradnju saborne crkve u Beogradu, ali je poduhhvat ostao nedovršen zbog materijalne
oskudice. U manastiru Rakovcu je podigao novi zvonik i u njemu kapelu Sv. Nikole. Kada je odobreno,
kraljevskim rešenjem, osnivanje nižih i viših srpskih škola, mitr. je pristupio otvaranju latinskih škola u
Beogradu, Sremskim Karlovcima, Osijeku i Dalju.Profesore je doveo iz Rusije, i to Emanuila
Kozačinskog, Jovana Minackog i Nikolu Nikolajevića.
Arhipastirstvo mitr. Vikentija pada u vreme najvećih bezakonja i nasilja austrijskih vlasti u srbiji
što se vidi i iz mitr. memoara podnetog ruskoj carici Ani u kojima se žali na vojna haranja, verske pritiske
i nemogućnost žalbe zbog istih.
Mitropolit Vikentije je, posle dužeg bolovanja, umro u Beogradu (jun, 1737) i sahranjen je u
sabornoj Crkvi koju je počeo zidati. NJegove posmrtne ostatke preneo je mitr. Pavle (Nenadović) u
manastir rakovac i položio ih je kapelu koju je opdigao mitr. Vuikentije. Grob ovog zaslužnog arhijereja
srpske crkve obeležio je patr. Georgije (Branković) mermernom pločom u zidu pomenute kapele (1893).

Pavle (Nenadović), mitropolit karlovački

Rođen je januara 1703 u Budimu kao Petar od oca Nenada i majeke Stane (Jelisavete) Ilić. Prezime
je nosio po ocu. U rodmpom mestu završio je srpske, nemačke i latinske škole i već 1721 je postao pisar u
budimskom magistratu. Na poziv mitr. Mojsija (Petrovića) stupio je u dvorsku službu i rukopoložen je u
karlovačkoj crkvi Sv. ap. Petra i Pavla za đakona (januar, 1726). Još kao đakom pratio je mitr. Mojsija u
Beč gde je ovaj obavljao crkveno-narodne poslove (1727). Godinu docnije, na Aranđelovdan je
rukopoložen za prezvitera u Sabornoj beogradskoj crkvi. Postavljen je za egzarha mitr. Mojsija.
Zamonašen je u manastiru Rakovcu, a postao je i administrator upražnjene eparhije sečujske i osiječke
(1732). U novemb. Iste godine sinodkom odlukom je postavljen za glavnog egzarha, a dve godine docnije
je kao narodni poslanik postavljen za punomoćnika, namesnika i ekonoma u Karlovcima i Beogradu.
Patr. Arsenije IV je imanovap Pavla za svog glavnog egzarha (1737), a zatim ga je u sabornoj
karlovačkoj crkvi posvetio za ep. gornjo-karlovačkog (april 1742). Od carice Marije Terezije potvrđen je
tek dve godine kasnije. Na ovom položaju je ostao 6 godina jer je potom premešten za ep. aradskog. Pre
nego se preselio u Arad izabran je za mitr. karlovačkog (jul, 1749). Prvo što je preduzeo, kaoveoma
aktivan mitr., bila je da oživi zapustele škole svojih predhodnika. U tom cilju je osnovao
Pokrovobogorodičine škole koje je finanscirao iz naročitog fonda u koji su se slivali prilozi sveštenstva i
naroda. Taj fond je još za njegovog života narastao na 5 miliona kruna. Ovaj rad mitr. pavla na
podizanju kulture bio je od epohalnog značaja. Upravo od tog doba se kod Srba javlja interes za
prosvetom, književnošĆu i naukom
Znajući da se samo obrazovano sveštenstvo može boriti sa bezobzirnom unijatskom propagandom,
mitr. Pavle se još kao gornjo-karlovački ep. postarao da podigne obrazovni nivo sveštenika u svojoj
osetljivoj eparhiji. Tu je osnivao, a docnije i u Karlovcima, klirikalne škole. Kao sjajan organizator

144
ustrojio je konzistorije, eparhijeku i mitropolitsku srhivu i biblioteteke. Sagradio je sabornu crkvu u
Karlovcima i iz temelja je obnovio manastir Grget. Posebnu pažnju je posvećivao manastirima uvodeći u
njih kinovijski način života i zabranivši prosjačenje. Godine 1753. je naređena generalna vizitacija
manastira.
Za vreme svog arhijerejskog delovanja vodio je tešku borbu sa unijatskom propagandom među
Srbima i Rumunima koji sumu se i pismeno žalili na tegobe koje imaju. Oni su tražili od mitr. da im
poŠalje episkopa koga bi oni kasnije i pred carskom komisijom istakli. Na intervenciju mitr. pavla
državna komisija je posetila pojedina mesta u Erdelju u vezi sa unijatskom propagandom i nasiljem.
Ukidanje vojne granice, koje se desilo za vreme mitr. Pavla izazvalo je selidbu Srba u Rusiju čemu se
mitr. suprostavljao imajuĆi u vidu interese Srpske crkve. Znao je da će se iseljavanjem smanjiti živalj
pod njegovom juresdikcijom, pa bi unijaćenje bilo lakše. znao je taKođe da će se Srbi u Rusiji utopiti i
izgubiti nacionalnu samosvest. Zbog ovakvog stava mitr. Nenadović je bio omrznut na ruskom dvoru koji
su pokušavali da izdejstvuju njegovo zbacivanje optužujući ga za jeres.
Mitr. Nenadović je želeo i da podigne ugled parohijskog sveštenstva pa je u tom cilju uticao na
sređivanje svešteničkih prihoda i ukidanje ustanove parohijskih kapelana. Za dve decenije rada stvorio je
sjajnu epohu u istoriji karlovačke mitropoliije i srpskog naroda uopšte. Umro je u Karlovcima i
sahranjen je u tamošnjoj sabornoj crkvi (avgust, 1768). Iz njegove zaostavštine je osnovan tzv.
Neprikosoveni fond koji je narastao na takopđe 5 miliona kruna, a služio je za različite crkvene potrebe.
Zahvaljujući njemu osnovani su i drugi fondovi čija su sredstva postojala sve do II Svetskog rata.

Jovan (Đorđević ili Georgijević), mitropoli karlovački

U našu crkvenu i kulturnu istoriju je ušao neslavno jer o njemu arhimandrit Jovan Rajić nije našao
nijednu lepu reč. U tome mu je sledovalo i više potonjih pisaca (npr. Dositej Obradović). Optuživali su ga
da je neškolovan. Koviljski arhimandrit Jovan, iako sjajan istoričr i bogoslov stalno je bio u sukobi sa
svojom okolinom, višim i nižim klirom. Tako je stvoren neveran lik mitr. Jovana. A pojedini drugi autori
su se veoma namučili da bi to ispravili.
Mitr. Jovan je rođen u Karlovcima. Kao dete je dospeo u Dečane. Tu je bio đak, đakon i arhićakon patr.
Arsenija IV. Kao arhiđakon bio je u patr. pratnji prilikom njegove posete mitr. đustendilskom Jefremu
kao i prilikom posete patr. manastiru na reci Tresci Sve to govori da je bio blizak patr. Arseniju IV.
NJegovi stihovi koji su do 6. aprila 1941. bili sačuvani odaju obrazovanog čoveka. U godini pisanja stihova
arhiđakon Jovan je prvi put posetio Gračnicu (1735), a posetu je ponovio i sledeće godine urezavši svoje
ime na zid spoljašnjeg narteksa. U vreme Druge seobe pridružio se patr. Arseniju IV, a iduće (1738) je
učestvovao u likvidiranju ruskih škola u Karlovcima.
Patr. Arsenije Iv je pokušao da ga postavi za arhijereja temišvarske eparhije kada je to mesto postalo
upražnjeno, ali u tome nije uspeo. Srpski prvaci u Hrvatskoj i slavoniji izabrali deputirce među kojima je
bio i arhiđakon Jovan, kako bi potvrdili privilegije srpskog naroda u ovim krajevima kada su hrvatski
staleži predložili da se u njima ukinu sve pravoslavne eparhije, a yamošnji vernmici potčine unijatskom
episkopu (sept., 1742).
Na Bogojavljenje 1746. patr. Arsenije je arhiđakona Jovana rukopoložio u čin prezvitera i proizveo ga je
u čin arhimandrita. Budući da se pokazao kao vešt diplomata, patr. Arsenije ga je poslao u dečane gde je
kao arhimandrit i patr. egzarh finanscirao Žefarovićev bakrorez Knez Lazar i takođe Sremske svetitelje
(1746). NJegovim zauzimanjem patr. Arsenije je izadao bakrorez Car Uroš.
Za ep. osečko-poljskog hirotronisao ga je patr. Arsenije sa drugim arhijerejima na Veliku Gospojinu u
sabornoj karlovačkoj crkvi (1746). Na tom položaju se zadržao tri godine boraveći uglavnom u Sremu
pomažući patr. u brojnim crkvenim oslovima. Premešten je Karansebeš kada se upraznila eparhija
karnosebeško-vršačka (1749). Posle izvesnog vremena je sedište premestio u Vršac gde je podigao
velelepni vladičanski dvor sa pridvornim hramom u kome je izrađen vredni ikonostas.
Ep. Jovan spada u red najvećih priložnika crkava i manastira. NJegovim trudom su odignuti i snabdeveni
mnogi hramovi. Na njegov zahtev je obnovljena ikona svetih srpskih despota u Krušedolu, a njegovim
sredstvima su dovršeni vezovi pokrova za kivote sv. Stefana Dečanskog i sv. cara Uroša.

145
Posle smrti mitr. Pavla (Nenadovića) izabran je za njegovog naslednika na Karlovačkom crkveno-
narodnom saboru, kao vladin kandidat (sept., 1769). Istog meseca, pre carske potvrde, carica Marija
Terezija je od njega zatražila da pokaže svoju odanost ukidanjem izvesnog broja praznika. Krajem
godine sinod je rarešio 56 praznika od kojih je 27 bilo ruskih što je popraćeno velikim negodovanjem.
Posle svega, U beču je štampan srpski kalendar u kome je trinaest praznika bilo posvećeno svetim Srbima
i to na zauzimanje mitr. Jovana (1771). U ovom mesecoslovu je objavljena i stihira srpskim svetiteljima
čiji je autor bio mitr. Jovan. Zahvaljujući Srbljaku, koji je u Maloj Vlaškoj za štampanje pripremio ep.
aradski Sinesije, uspeo je mitr. da pomenute svete unese u mesecoslov i tako osigura njihovo slavljenje u
srpskom narodu (1761). Zbog toga su se pobunili unijati, te je tim povodom u Beču sazvan unijatskih
episkopa iz Hrvatske, Ugarske i Erdelja (1773). Carica je zatražila ukidanje kalendara iz 1771, s tim što se
broj praznika unijatskih i pravoslavnih sveo na 16. Mitr. ovo drugo ukidanje nije doživeo.
Posle svog ovećeg zbornika molitava , mitr. Jovan je sastavio i kraći izvod iz istog i namenio ga je
vojnicima pravoslavne vere, a potom i svim pravoslavnim Srbima i Rumunima. Sve je to, u svom trošku,
razlaslao eparhijskim arhijerejima da kao njegov dar podele vojnicima ()posle Božića 1771. Molitvenik za
stare i oslabela vida Jovana Georgijevića bila je u Srba sasvim osobena i izuzetna knjiga zbog
nesvakidašnje namene. On je bio osam puta veći od drugih. Slova su bila veoma krupna, kolika su bila
samo u prestolnim Jevanđeljima.
Budući vezan za manastir Dečane, on je ovom manastiru poslao svoje rukopise Paraklis i Kanon molebni
Stefanu Dečanskom. Kaom ljubitelj knjige mitr. je iste pisao, štampao i poklanjao kako manastirima tako
i vernmicima. Tako je npr. poklonio prestolna Jevanđelja Vaznesenjskom hramu u Rumi. Uspenjskom
hramu u Vršcu i carskoj lavri dečnima. Srbljak je poklonio manastirima Mesića i Gornjeg Kovija itd. Ceo
krug knjiga je poklonio pridvornom hramu u Vršcu kome je poklonio i Časnu Trpezu i dvostruku ikonu
Rođenja i Bogojavljenja. Srebrena kandila je poklonio Hopovu i Jasku, a sveto miro je poslao mnogim
banatskim crkvama. Dao je svoj doprinos školovanju mladih kadrova koje je slao na učenje filosofije,
prava i umetnosti.
Mitr. Jovan je bio čovek učen, hrabar i okretan. Bio je svestan kako je dospeo na položaj mitr.
karlovačkog, a svom narodu i mitr. je časno poslužio. U njemu se može prepoznati čovek koji je služio
svemu što pripada njegovom narodu, pa čak u izvesnoj meri i do isključivosti. Umro je u Karlovcima i
sahranjen je u manastiru Krušedolu (maj, 1773).

Danilo (LJubotina), episkop karlovačko-senjsko-primorski

Rođen je oko 1660 u Srpskom Polju, Gacka dolina. Školu je učio u Peroju i Gomirju. Kao iguman
Gomirja pratio je mitr. Atanasija (NJubojevića) na izborni sabor u manastir Krušedol (1708). NJihov
boravak na pomenutom saboru bio je presudan za budući život Gornjokarlovačke eparhije jer građanske
vlasti nisu želele da ona bude u sastavu Krušedolske mitropolije. Izabran je za srpskog episkopa na
području Karlovačke i Primorske krajine u Hopovu (1713). Kao ep. gornjokarlovački svoje sedište je
premestio u Plaški gde je podigao drveni vladičanski dvor. Drvene hramove u Gomirju je zamenio
zidanim. Umro je nakon 25 godina upravljanja svojom eparhijom (kraj januara, 1739).

Visarion, mitopolit lipovski i đulski

Po smrti mitr. Longina Brankovića dugo se nije znalo za jenopoljske vladike, jer su pravoslavni
(nakon sprovedene unije u Erdelju) ostali obezglavljeni. Mitr. Visarion se, kao begunac, pojavio u Hodošu
i nazvao se mitr. Lipove i Đule (1651). U to vreme mitr. ove eparhije se nalazio u Rusiji odakle je za
manastir Hodoš dobio darove u odeždama, novcu u knjigama. O njemu se ne zna ništa po povratku iz
Rusije.

Jeftimije (Drobnjak), mitropolit bački

Bio je iz plemena Drbnjaka, a smatra se da je bački ep. postao tek posle 1695 jer ga je patr.
Arsenije III predložio caru za ep. segedinskog i jegarskog (1694). Međutim, postoji zapis koji ukazuje da
je on bio bački arhijerej još pre Velike seobe (1690).

146
Hristofor (Dimitrijević), episkop bački
Posle smrti mitr. Isaije Đakovića (1708) katedra krušedolske mitropolije bila je upražnjena sve do
1710 kada je na to mesto izabran ep. Sofronije (Podgoričanin). Prvi akt novog mitr. bilo je potpisivanje
sinđelije Hristoforu (Dimitrijeviću), ep. bačkom i ranijem egzarhu patr. Arsenija III, koji je verovatno već
bio posvećen za episkopa (april, 1710). Novi ep. je sedište svoje eprhije preneo u današnji Novi Sad. Kada
je sledeće godine umro mitr. Sofronije car će za administratora Krušedolske mitropolije proglasiti ep.
bačkog Hristofora. On je umro 16. Novembra 1712.

Visarion (Pavlović), episkop bački

Zamonašio se u manastiru Krušedolu i duži period je bio sabrat ovog manastira. Nije psnato kada
je otišao u Hilandar, ali se pominje kao daskal ovog manastira (1720). U tom svojstvu iste godine se
pojavio u Peći kod patrijarha Mojsija žaleći se na materijalno težak položaj Hilandara. Verovatno je
ostavio dobar utisak na patrijarha koji ga je uzeo za svog daskala i koji ga je vodio u svojoj pratnji
prilikom kanonskih poseta. Rano se počeo baviti pesništvom i bio je poslednji pesnik koji je pisao na
srpsko-slovenskom jeziku. Kao protosinđel velike crkve u Peći bio je posrednik i poverenik između Pećke
patrijaršije i Karlovačke mitropolije. Revnosno je sakupljao pomoć za patrijaršiju, a 1730. godine je
prešao u klir Karlovačke mitropolije, po odobrenju patr. Arsenija IV i dalje je bio u prijateljstvu sa
pećkim arhijerejima. On se i dalje, kao arhimandrit Krušedola, a zatim i episkop bački (1731-56) starao
za pomoć PećI sve dok je patr. Arsenije IV bio tamo.
U borbi oko prestola Karlovačkog mitropolita, nastaloj po smrti mitr. Mojsija (1730), arhimandrit
Visarion se pokazao kao jedan od najodlučnijih boraca protiv državnog kandidata Nikole (Dimitrijevića),
episkopa temišvarskog. To je doprinelo izboru Vikentija Jovanovića. Za episkopa bačkog hirotronisan je
u Karlovcima (maj, 1731). Čim je došao u Novi sad (tada Šanac) otvorio je latinsku školu koja je imala
svog rektora i nastavnički kolegijum. Perfekt škole je bio, kao najučeniji bogoslov tog vremena,
jeromonah Dionisije (Novaković). Sačuvana su i dva katehizisa nastala u ovoj školi. Nivo nastave u školi je
bio na zavidnom nivou, a svršeni učenici škole znali su čitati i pisati latinski (tada je Ugarska još uvek
imala senatore bilo nepismene bilo bez znanja latinskog). Broj učenika je bio, za ondašnje prilike veliki
(61-76), a među njima je bio i Teodor Janković, kasniji reformator srpskih i ruskih škola. Ove škole su se
održale čitavih šest decenija.
Zahvaljujući energičnom i preduzimljivom ep. Visarionu u Novom sadu se podiže i zgrada za
bolnicu (1741)., da bi materijalno obezbedio novosadske crkve, škole i bolnicu, ep. Visario je prilikom
parcelisanja novosadskog terena crkvenoj opštini osigurao sto jutara zemlje (1748). Osam godina ranije,
on je u Novom sadu osnovao bogosklovsku školu (Duhovnaja kolegija) kako bi školovao sveštenički
podmladak. Izdržavao ju je o svom trošku. Imajući u vidsu troškove za ove ustanove i česte boravke u
Beču zbog narodnih poslova ep. Visario je kupio pustaru Sirig koja je imala nekoliko hiljada jutara
zemlje. NJene prihode koristili su docnije svi ep. Bački, a zatim i Karlovažki do naših dana.
Kada su hilandarski monasi izgubile deo svojih pseda dolazili su u Austrougarsky kako bi
sakupljali milostinju. U predusretljivosti prema njima prednjačili su naše vladike, a naročito ep. Visarion
i mitr. Nenadović. Ep. Visarion je u dva navrata administrirao Karlovačkom mitropolijom. Prvi put posle
smrti patr. Arsenija IV, a drugi po smrti mitr. Isaije (Antonovića). Zaslugom i zalaganjem ovog ep.,
Matija Jelinek (upravitelj Prve srpske gimnazije u Vojvodini) preveo je sa latinskog na srpski sve
povlastice srpskog naroda u Ugarskoj. Taj prevod je ozvaničen od sgtrane carskog komesara u
Karlovcima (1744).
Ep.Visarion je umro u Novom Sadu 18. oktobra 1756.

Gavrilo, episkop slavonski (1715-1716)

U rukopisu manastira Oahovice spominje se kao jedan od četiri slavosna episkopa. Pre izbora za
ep. bio je u službi patr. Arsenija. Prilikom posete Beču, u toku bogoslovske rasprave Petar brkić, potonji
biskup Đakovićki je vređao pravoslavne i nepovoljno se izražavao o njihovoj veri, zbog žega ga je gavrilo
fizički napao. Pretpostavlja se da je on ozidao na pakračkom groblju te da se zato on zove Gavranica.

147
Budući temperamentan po prirodi često je dolazio u sukob sa potčinjenima, a jedan od njih, sližan mu po
prirodi (pop Stojan) ga je ubio u stanju afekta.

Silvestar I, mitropolit raški

Pre izbora za raškog arhijereja bio je arhimandrit Hilandara. U tom zvanju je posetio cara Ivana i
moskovskog patrijarha Makarija (1555). Za njegovo vreme je u Kareji prepisan nomokanon (1559).
Krajem te ili početkom naredne godine hirotronisan je od pećkog patrijarha Makarija i ostalih srpskih
arhijereja. On je bio obrazovan čovek, knjigoljubac, a sam je prepisivao tekstove. Pokazivao je izrazito
bogoslovska interesovanja, a naročito u suočavanjem sa rimokatoličkim dogmatima. Dosta je putovao što
mu je omogućilo da proširi svoja znnja.

Maksim, mitropolit raški i novopazarski

Mitr. Maksim se prvi put spominje 1632, a pojedini autori smatraju da je to zapravo poslednja godina
njegobve kratkotrajne uprave nad ovom eparhijom (1629-32). Svi do sada obajvljeni izvori o ovom
arhijereju ga predstavljaju kao veoma brižnog spasavaoca crkvenih knjiga koje je revnosno otkupljivao.
Tako je decem. 1632. otkupio Četvorojevanđelje koje je bilo pod zalogom, a na kome je ostao i otisak
njegovog pečata. Ova knjiga je jedno vreme bila vlasništvo protojereja L. Davidovića u Budvi, a izgorelo
je u bombardovanju Narodne biblioteke.
Kao ljubitelj knjige vl. Maksim je otkupio knjigu Panegirik kako bi ona bila vraćena manastiru kome je
ranije pripadala (mart, 1635). Iste godine je vladika otkupio i štampani triod koji se nalzio u zalogu.
Nažalost i ta knjiga je izgorela u Narodnoj biblioteci.
Poslednji zapis o ovom arhijereju datira iz 1637, a u njemu sam Maksim kaže, za sebe, da je mitropolit u
rasu. Međutim, docije su otkriveni i izvesni turski izvori koji ukazuju da je poslednji spomen ovog
arhijereja vezan za avgust 1649., i da je on arhijerej novopazarski bio u dva navrata. On je prilikom
stupanja na prestu sultana Ibrahim-hana uzeo novi berat za koji je platio propisanu sumu (april, 1640).
Neki podaci ukazuju da je on, tri godine docnije, bio srgnut (što svedoči o razdorima kkoji su opstojali i
unutar crkve) a njegovo mesto je zauzeo Gavrilo. Tako je bilo do 1649., kada ga opet vidimo kao mitr.
Koji plaća novi berat prilikom stupanja na presto sultana Mehmed-hana. I ovoga puta je platio propisanu
sumu.

Gavrilo (Georgijević), mitropolit raški

Usled neuspeha carske austrougarske vojske sa patr. Arsenijem IV je izbegao i raški mitr.
Jeftimije (Damjanović). Na njegov mesto je došao Gavrilo (Georgijević) kaso mitr. od 1739. do 1751. On
je izdao sinđeliju Bjelorečkoj parohiji da plati dužnu miriju popu Mihailu ili njegovm egzarhu (1751)../
Kasnije je izdao i sinđeliju kućanskoj parohiji u kojoj izveštava kneževe, kmetova i pravoslavne vernike
da je postavio popa Mihaila na tu parohiju. Pri tom se nabrajaju sela koja ulaze u nju.

Evstatije, mitropolit raški

Pečtni prsten na njegovim imenom i titulom svedoči da je na katedru raškog mitropolita došao
1757., a iz docnijeg vremena postoji njegov potpis na jednom dokumentu (1763). Moguće je da ulazi u
broj vladika koji su, po ukidanju Pećke patrijaršije odstranjeni, te su se potucali po srpskim zemljama.

Gavrilo, mitr. ćustendilski

NJegovo ime se nalzi među onima koji su pristali na pripajanje pećke patrijaršije vaseljenskoj
(1766), ali njegovog potpisa nema na molbi za njeno ukidanje, jer prilikom potpisivanja tog akta nije bio
prisutan. Vidimo ga i kao člana svetog sinoda Carigradske patrijaršije (zasedanje 11. sept. 1766). Sve to
ukazuje da je po narodnosti bio Grk.

Genadije, mitropolit erdeljski

Upravljao je verskim životom Srba, Vlaha, Grka I Rusina. Za njegovo vreme jnje osnovana
štamparija u Sasšebešu, južno od Erdeljskog Beograda. Tu je, po njegovm nalogu, preštampan Zbornik

148
ili Praznični minej Božidara Vukovića, ranije štampan u Mlecima (1536-38). Pri tom su zadržani srpski
svetitelji, srpska redakcija i ceo pogovor Božidarev, sa izvesnim izmenama.

Sava I (Branković), mitropolit erdeljski

Posle oslobođenja Pomorišja i Lipova od Turaka ovi krajevi su opet došli pod vlast erdeljskog
kneza. U crkvenom pogledu je to značilo da ulaze u juresdikciju mitr. Save I koji je bio arhijerej
jenopoljski, a sada i lipovski. Sava je preneo sedište svoje proširene eparhije u Lipovo pa je tu, zajedno s
160 srpskih porodica iz Lipove, dobio erdeljsko plemstvo i velika dobra. Budući da ovakvo stanje nije
dugo potrajalo, ova eparhija je verovatno ponovo postala samostalna.

Sveti sava II (Branković), mitropolit erdeljski

U svetu se zvao Simeon. Opticao je iz ugledne porodice Brankovića koja se u Banat doselila iz
Hercegovine.Ona je dala nekoliko arhijereja (npr. Savu I Brankovića, mitr. erdeljskog). Kada se mitr.
jenopoljski Longin povukao sa katedre crkvenim poslovima u eparhiji su upravljali protopopovi među
kojima je bio i Simeon Branković. Kada se katedra zakonskim putem upraznila, za arhiepiskopa
jenopoljskog je postavljen upravo on, stim što je kao monah dobio ime sava. Iz dokumenata vidi se da je
upravljao svim pravoslavnim hrišĆanima pod vlašću erdeljskog kneza. Potvrdna diploma erdeljskog
kneza Đorđa II Rakocija izdata je decem., 1656 nakon hirotronije u Tgovištu (Krstovdan iste godine).
Odmah potom mitr. sava je uspostavio veze sa Pećkom patrijaršijom i stalno ih je održavao. Nadao se da
će se teško stanje pravoslavnih u Erdelju, pogoršano pritiskom protestanata popraviti uticajem ruskog
cara. Od cara Leopolda I pravoslavni u Erdelju nisu mogli da očekuju pomoć, a znali su i za pretenzije
jezuitskog reda pri bečkom dvoru. Kada je dobio odgovarajuće preporuke mitr. Sava II Branković je
otputovao u Moskvu gde je predao zanimljivu predstavku caru Aleksiju (jun, 1668).
Mitr. Sava je, usled organizovane zavere, dopao zatvora jer se sav predao borbi protiv
prozelitizma i jačanju pravoslavlja (1680). Zahvaljujući vlaškom knezu oslobođen je zatvora, ali je ubrzo
potom umro (1681). Kanonizovala ga je Rumunska i srpska crkva.

Sveti Josif (Fusko), mitropolit temišvarski

Rođen je u srpskoj dubrovačkoj porodici . Knjigu je učio u Ohridu, a zamonašio se na Svetoj Gori.
Potom je bio starešina manastira Svetoga Stefana u Andrijanopolisu. Po smrti mitr. temišvarskog Isaije
posvećen je za arhijereja te eparhije, blagoslovom patr. pećkog Pajsija (1643), a pekeš je platio novembra
iste godine. Nosio je titulu vlaškozemski.
Odnosi patr. Pajsija i mitr. Josifa nisu bili dobri, jer je ubrzo po izdavanju patr. bereta Josifi isti
izdat nekom Teodoru, ali mitr. Josif nije lako dao vladičanski položaj pa je patr. Pajsije naredne godine
dao berat Sevastijanu (1644), ali ga je Josif istisnuo posle godinu dana. Sam Josif je bio svrgnut jula 1647.
kada je na to mesto opet došao Sevastijan, a tek posle njegove smrti patr. Gavrilo je predložio Josifa za
temišvarskog mitropolita (1648). Uzrok ovakvih odnosa sa patr. Pajsijem je nepoznat, ali sam odnos
plastično pokazuje teško stanje u kome se patrijaršija nalazila.
Mitr. Josif se spominje u jednom zapisu iz 1652. u vezi sa Prologom koji je za deset groša prodao
studeničkom jeromonahu Ananiji, a Ilarion Zeremski je pronašao neke knjige sa zapisima iz 17. veka koji
govore o ovom arhijereju (1655). Upokojio se u manastiru Patrošu 15. 09. 1656 i sahranjen je ispod oltara
manastirske crkve. Trideset godina docnije se već nazivao svetiteljem, a kanonizovan je od Srpske i
Rumunske crkve.

Nikolaj (Dimitrijević), episkop temišvarski

Rođen je u Hercegovini, a zamonašio se u Pećkoj patrijaršiji. Hirotronisan je za vršačkog episkopa od
mitr. Mojsija (Petrovića) 1726. ve godine docnije premešten je za ep. temišvarskog. Za vreme austrijsko-
turskog rata je bio posrednik između patrijarha Arsenija i Beča. Za vreme njegovog upravljaa eparhijom
po zapovesti generala groga Nojberga spaljen je episkopski dvor i Saborna crkva u Temišvaru, navodno
radi proširenja utvrđenja.

149
 Po smrti mitr. Mojsija (Petrovića) postao je ne samo administrator, već državni kandidat za mesto
karlovačkog mitropolita nasuprot narodnom kandidatu Vikentiju (Jovanoviću) (1730). NajžešĆi
protivnici mitr. Nikolaja bili su fruškogorski monasi na čelu sa Visarionom (Pavlovićem), krušedolskim
arhimandritom. Iako je u nauci smatran za konfliktnu ličnost, pisma ep. Nikolaja ga oslikavajku kao
brižnog arhijereja. Neka od njih okazuju da je naročitu pažnju posvećivao sirotima. Vodio je računa da
sveštenici naplaćivanjem od naroda ne uzimaju više no što treba. Po smrti ep. Maksima (Nestorovića)
administrirao je vršačkom eparhijom. Umro je juna 1744. u manastiru Bezdinu.

Georgije (Popović), mitropolit temišvarski

Rođen je u svešteničkoj porodici od oca Miloša I majke Efrosinije u starom Vlahu (oko 1701). Nije
ima bogoslovsko obrazovanje, ali kao inteligentan se sam obrazovao, a bio je cenjen i kao duhovnik.
Zamonašen je u Dečanima, a patr. Arsenije IV ga je posvetiop za mitr. niškog (avgust 1735). On je na sebe
(svoju eparhiju) primio dug koji je osta iza njegovog prethodnika mitr. Joanikija. Sam je načinio dug kod
Jevrejina bezređana E. Janjilija i haznadara Bećir-pašina, zbog čega su ga ovi posle rata tužili
diplomatskim putem preko Dvorske kancelarije u Beču. To je možda razlog zbog kojeg ova nije htela da
mu da eparhiju i pored svih zasluga u ratu i obećanja Dvorskog ratnog saveta. Uzalud se on pravdao da
to nije njegov lični dug, već dug niške eparhije tj. njene nepokretnosti.
Po smrti ep. lepavinsko-severinskog Simeona (Filipovića) patr. Arsenije IV ga je postavio za arhijereja te
eparhije, ali carica Marija Terezija odbila da ga potvrdi na tom mestu. Sasvim neočekivanmo, kada je
patr. Arsenije IV za mesto temišvarskog ep. predlagao Jovana (Đorđevića) i Simeona (Hristijana) carica
Marija Terezija je na to mesto imenovala mitr. Georgija (avgust, 1745). On je dbvanaest godina upravljao
u poverenoj mu eparhiji i za to vreme je podigao episkopsku rezidenciju u Temišvaru, saborni Hram
Vaznesenja Gospodnjeg i školske zgrade. Pokušao je da u temišvaru otvori seminariju za obrazovanje
svešteničkih kandidata, jer bio uveren da se samo obrazovani sveštenici mogu uspešno suprostaviti
unijaćenju Srba i Rumuna. Ipak, otvaranje seminarije nije doživeo. Umro je početkom decembra 1757 I
sahranjen je u temišvarskoj sabornoj crkvi (1757). Bio je ktitor triptihona za manastir Studenicu (1750) i
živopisa oltarskog prostora manastira Krušedol (1751).

Danilo, mitropolit debarski

Zauzimao je ovu katedru nešto manje od 1 godine (1528-29) kada se spominje kao učesnik sabora U
Ohridu koji je zasedao u vreme arhiepiskopa Prohora. Možda je I ranije postao debarski mitropolit, ali o
tome nema podataka.

Danilo (LJubotuinja), episkop karlovačko-senjsko-primorski

Rođen je oko 1660. u Srpskom Polju (Gacka dolina). Školovao se u Peroju i manastiru Gomirju. U
svojstvu narodnog poslanika pratio je mitr. atanasija (LJubojevića) na izborni sabor u Krušedol (1708).
NJihov tamošnji boravak je bio presudan za dalji život Gornjokarlovačke eparhije. Izabran je za ep.
srpskog naroda za području Karlovačke i Primorske krajine (Hopovo, 1713). Koa ep. gornjokarlovački je
podigao iz manastira Gopmirja u Plaški gde je podigao drveni vladičanski dvor. Drvene hramove u
Gomirju i nekim drugim mestima zamenio je zidanim. Dvadeset pet godina je upravljao
Gornjokarlovačkom eparhijom i umroje krajem januara 1739.

Diomidije mitropolit rudnički

U sastavu obnovljene Pećke patrijaršije je bila, izvesno vreme, i Sofijska mitropolija kojom je upravljao
mitr. Diomidije (1564). Sa te katedre se morao povući na presto mitropolije Rudničke (1577). Sedište ove
eparhije je bilo u manastiru Vraćevšnici, a zatim-izvesno vreme- u manastru Blagoveštenju na Rudniku Iz
turskih popisa se vidi da je tada Vraćevšnica bila nauštena sve do 1579. kada je velikim trudom ponovo
zaživela Posle 1582. nemamo podataka o ovom mitropolitu.

Dositej (Nikolić), episkop valjevski

150
 Rodom je bio iz Hercegovine, a pre no je postao ep. bio je egzarh valjevskog episkopa. Za episkopa je
izabran u prvoj polovini 1714. jer se jula iste godine pominje kao izabrani ali još ne posvećeni episkop. Za
njegovo vreme je kapetan Staniša obnovio hram Sv. Nikolaja u Drači. Kao episkop valjevski je učestvovao
u saboru u Hopovu (1721) i zasedanju mitropolitskom (novem. 1732).

Joakim, mitropolit valjevski

Prvi pomen u vezi ovog arhijereja potiče iz 1765. Te i naredne godine su, sa njegovim blagoslov, dva
brata (Aleksije i Danilo) prekrili od sosnova manastir Voljavču i sagradili dve ćelije. U njegovo vreme
bilo je nasrataja na imovinu pomenutog manastira zbog čega je omeđen zemišljni posed istog. Zapis u Žiči
svedoči da je postavio sveštenika V. Arsenijevića (1782). Za njegovo vreme i sa njegovim blagoslovom je
obnovljen manastri Čokešina (1785-86), a on je-kao i njegovi predhodnici-administrirao Zvorničkom
eparhijom.

Isidor, mitropolit beogradski

O njemu ima malo podataka i oni prvenstveno gfovore o njegovim diplomatskim, a ne crkvenim
aktivnostima. U tom smislu je više puta štitio interese dubrovačkih trgovaca u Srbiji, pa se može zaključiti
da je bio uticajan na dvoru despota Stefana (1415-16).

Sveti Maksim (Branković), arhiepiskop i

mitropolit beogradski i sremmski
U svetu, despot đorđe, bio je sin slepog despota Stefana Brankovića i majke mu Angeline. Rođen je u
Alabaniji (1462). Vaspitavan je na dvoru sveštenomonaha. Koji su u pridvornom hramu vršili dužnost
duhovnka. Postavljen je za srpskog despota po smrti Zmaj-ognjenog Vuka (Brankovića) od strane
ugarskog kralja Matije Korvina (1486). Postavši despot on je sa majkom i bratom preneo mošti svoga oca
u Krupnik, mesto koje je odredio za svoju novi prestonicu. Oženio se Izabelom, rođakom ugarske kraljice
ali brak nije bio dugg veka. Despot Đorđe je postao monah Maksim (1496). U Klir ga je uveo sofijski
mitropolit Kalevit. Na despotskom prestolu ga je zamenio brat Jovan, a posle njegove smrti sa majkom,
koja se zamonašila, batovljevim i očevim moštima odlazi u Vlašku (1502) gde, od strane zbačenog part.
carigradskog Nifona, biva postavljen za mitropolita (1505).
Mitr. Maksim je pored crkvenih poslova po potrebi završvao i diplomatske . za njegovo vreme se vezuje
osnivanje prve štamparije u Vlaškoj u kojoj je radio monah makarije iz Crne Gore. Nakon diplomatske
misije u Budimu Maksim se vratio u Srem i postao arhiepiskop i mitr. beogradsko-sremski. On je još kao
despot pomagao obnovu srpskih crkava i manastira, kao arhiepiskkop on podiže manastir Krušedol.
Upokojio se januara 1516. Za svetitelja je, sa majkom, bratom i ocem, proglašenoko 1532. Mošti su im
spaljene zajedno sa manastirom u turskim haranjima (1716). Pronađeni delovi se čuvaju u manastirkoj
riznici.

Teofan, mitrpolit beogradski

Zauzeo je katedru beogradskih mitropolita oko 1504 kada je stanje beogradske mitrpololije bilo
materijalno teško. Bio je prisiljen da se obraća moskovskom knezu tražeći pomoć (1509). Pismo koje je
upuio svedoči da je beogradska crkva i ranije dobijala pomoć iz Rusije, od oca kneza Vasilija Ivanoviča..
U cilju dobijanja pomoći u Rusiju su tada upućeni jeromonah Anastasije i jerođakon Joanikije, monasi
beogradske crkve.

Longin, mitropolit beogradsko-sremski

Prvi pomen o njemu povezan je sa završetkom blagoveštenskog hrama u Krušedolu (1545). Udovica
despota Stevana Berislava, despina katarina je svojom rukom mitr. Longinu izvezla mitr koja se čuvala
sve do II Svetskog rata u riznici manastira Krušedola. Mitra je završena krajem avgusta 1547. Po
njegovom nalogu je prezviter Vuk u Buđanovcima prepisap žetvorojevanđelje i štampao ga u štampariji

151
Đurđa Crnojevića (maj-avgust 1548). Ovo jevanđelje je poznato kao Buđanovačko i poklonjeno je patr.
srpskog Gavrilu. Nestalo je tokom II Svetskog rata.

Jakov, arhiepiskop beogradsko-sremski

Spominje se u zapisu prezvitera Pave kao veoma pobožni, smerni i bogobojažljivi. Bio je arhiepiskop tri
godine posle obnove Pećke patrijaršije (1560-61). Možda je to bio i u vreme kada se obnavljao presto Sv.
Save. Pre njega se sa istom tirulom spominje Longin.

Joakim, mitropolit beogradski i sremski

Prvi pomen o njemu imamo na ligaturnom natpisu njegove mitre u manastiru Krušedolu (1607). Ova
godina je bila sporna u nauci i različito se čitala (npr. kao 1647 ili 1597). NJegovb potpis nalazimo I na
patrijaršijskoj sinđelij koja nema patrijarhov potpis, a koja je upućena pravoslavnima u zapadnim
oblastima (1609). Za vreme njegovog arhipastirstvovanja završeno je živopisanje hrama svetoga oca
Nikolaja u manastiru Hopovu (1608). Dve godine docnije je završen prepis mineja za april u istom
manastiru.

Ilarion, mitropolit beogradski i sremski

Mitropolit hadži Ilarion pada u red veoma značajnih mitropolita beogradskih. NJegov rad je bio
svestran. On je bio vredni pregalac u svom arhipastirstvovanju, a istovremeno i veliki mecena i priložnik
mnogih srpskih manastrira. Poznat je kao vanredan knjigoljubac. Imao je poseban osećaj za umetnost,
naročito kada je bio u pitanju metal pa je bio sposoban da pronađe najbolje zlatare za svoja Evanđelja
koja je, kao umetnički okovana, poklonio manstirima Krušedolu (1656), Hopovu (1657), Kuveždinu
(1660), Hilandaru (1662) i Pivi (1662). Za slikanje ikona je našao Andriju raičevića iz Polimlja što svedoči
o njegovom umetničkom ukusu. Posebnu pažnju je poklanjao manastiru Krušedolu što se vidi iz bogatih
priloga ovom manastiru kao i radova tada izvedenih.
Do danas se u muzeju Srpske pravoslavne crkve čuva Bogorodičina ikona i ripide iskovane u srebru koje
je poklonio ovom manastiru (1644). Te godine on je ogradio manastir Krušedol, a naredne mu je poklonio
i druge ikone. Svoju panagiju takođe je pohranio u Krušedolu (1652) gde se ranije okovao i njegov krst. A
sveštenik Bogdan je za njegovo zdravlje i zdravlje arhiepiskopa pećkog gavrila dao živopisati krst u ovom
manastiru (1657). U njegovo vreme je Krušedol posetio jerusalimski patrijarh Pajsije (1645).
Mitropolit Ilarion je poklanjao pažnju i drugim manastirima što se vidi po tome što je u njegovo vreme
živopisana priprata manastira Hopovo (maj-novem. 1654).

Jefrem, mitropolit beogradski i sremski

Prvi put se spominje u zapisu jeromonaha Viktora koji se bavio prepisivačkim radom u Krušedolu (1662).
Za njegovo vreme je izgrađena petohlebnica za potrebe manastira Hopova (1663). On je poklonio putir
manastiru Rači sa ugraviranim zapisom donatora (1666). Umro je u decembru 1672.

Elevterije, mitropolit beogradski

Rođen je u selu Ležimiru u blizini manastira Štipovca. U tom manastiru je primio monaški čin. Pre nego
je postao beogradski mitropolit (1673) bio je tipikar manastira Hilandara u kome je opravio psaltir
ostavivši zabelešku u njemu koja kazuje da se protivu svom izbru za arhijereja. Sa katedre se povukao
oko 1678. Preko Svete Gore je dospeo u Černigov gde je pomagao tamošnjem arhijereju. Odatle je, po
preporuci, dospeo u Moskvu tražećim milostinju (1684). Taj boravak u Moskvi, u vreme cara Aleksija,
spominje se u jednom zapisu šišatovačkoga manastira. Pred smrt je došao u Beograd gde je živeo u
umirovljenju. Umro je u manastiru svog postriženja i sahranjen je pred šišatovačkom crkvom u drugoj
priprati (februar, 1689).

Mojsije (Petrović), mitropolit beogradsko-karlovački

Među značajnim arhijerejima 18. veka koji su spremno i odgovoro nosili teret koji su na njih stavljale
teške okolnosti sukoba velikih sila, naročito se ističe Mojsije (Petrović), reformator crkveno-narodnog

152
života u Beogradsko-karlovačkoj mitropoliji. Za delo koje je vršio zaista je bilo potrebno imati velike
snage i smelosti.
Mojsije (Petrović) je po rođenju bio Beograđanin. Rođen je 1677 od oca Petra i majke Jelisavete koja se
docnije zamonašila. Verovatno je pohađao grčke škole što se vidi iz toga što je još kao sarajevski
mitropolit slan od Sinoda u Cariograd vaseljenskom patrijarhu jer se zauzimao za grčku školu i pojanje, i
po tome što je za njim ostalo dosta grčkih knjiga. Dodatno obrazovanje je sticao na dvoru patr. Arsenija
III u Sentandreji. Tu ga je patr. rukopoložio za đakona (i to pre monašenja) da bi ga potom poslao u Peć,
verovatno u neku misiju novom patr. Kaliniku I. Po povratku je uveden u jeromonaški čin od strane
administratora Krušedolske mitropolije Stefana (Metohijca). Prilikom novog boravka u Peći postao je
protosinđel, a patr. Kalinik ga je posvetio za mitr. dabro-bosanskog (oktob., 1709). U sarajevo je stiga
novem. Iste godine, ali se odmah vratio natrag. Naredne godine je opet otiao u sarajevo noseći sa sobom i
patr. pismo vezano za broj praznika o kojima se sakuplja prilog za Pećku patrijaršiju. Za vreme svoje
kratkotrajne uprave Pećkom patrijaršijom Mojsije je često bio izvan nje zbog brojnih putovanja i
poveravanih mu crkvenih poslova.
Po smrti patr. kalinika I isšao je na zasedanje Arhijerejskog sabora u Peć (sept. 1710), a krajem istog
meseca je već bio na na putu u carigrad po odluci istog sabora.Po izboru Atanasija za srpskog patr.,
ktarko se zadržao u Sarajevu, a već u januaru 1711., je bio u Temišvar i Beogradu. Kada je patr.
Atanasije otputovao u Beograd ostavio je mitr. Mojsija kao svog zamenika (febr., 1712). U prvoj plovini
navedene godine mitr. Mojsije je tri puta službeno boravio u Temišvaru, a na povrtaku je bio zavtvoren u
Beogradu (oko mesec i po). Kao i svi arhijereji on je za to vreme u sarajevu imao egzarha, Melentija, koji
ga je nasledio na sarajevskoj katedri. Naime, kadaje katedra u beogradu ostala upražnjena, patr. Mojsej
ga je postavio na to mesto. To je u sarajevu veoma teško primljeno jer je mitr. tamo bio u dobrom sećanju
iako je najčešće bio van eparhije. Iako su sarajlije molili patr. da beogradsku katedru popuni nekim
drugim kandidatom, on nije izmenio saborsku odluku. Mitr. je odmah otišao iz sarajeva, a u Beograd je
stiga krajem novemb. O ovom premeštaju i mitr. je u svom testamentu ostavio zapis.
Još pre zaključenj Požarevačkog mira mitr. Mojsije je putovao u Beč u tu se zadražao od februara do
novembra tražeći da bude potvrĐen za arhiepiskopa i mitropolita beogradskog (1718) kao zajamčenje
svih prava i sloboda koje imaju njegovi saplemenici u Ugarskog. O ovome je obavestio mitr. karlovačkog
Vikentija. Za vreme tog boravka mitr. je iskoristio priliku da se obrati za pomoć i ruskom caru Petru
Velikom kako bi mu pomogao u obnovi saborne crkve u Beogradu. Traženu pomoć nije dobio. On je želeo
da bude opotvrđen za mitr. svih Srba u Austriji, jer je mitr. Vikentije bio bolestan, ali je potvrđen samo
za mitr. i arhiepiskopa u Srbiji, s tim što su pod njegovu upravu potpalejoš neke eparhije što je potvrdio i
patr. pećki Mojsije. Bojeći se sjedinjena Beogradske i Karlovačke mitropolije Dvorski ratni savet je
naložio da ovaj arhijerej nikako na prisvaja sebi vlast nad celim srpskim narodom, već samo nad klirom
svog obreda.
Carskim reskriptom zabranjeno je da u radu Srpskog narodnog sabora učestvuju poslanici iz Srbije i
Banata (jul, 1722), Beogradski zapovednik je zabranio odlazak mitr. na ovaj Sabor, ali je ovaj ipak otiŠao
i na njemu aktivno učestvovao. Jednodušno je od sabora izabran za koadjutora obolelog mitr.
karlovačkog Vikentija, kao i njegovog naslednika posle smrti i to u ujedinjenoj mitropoliju beogradsko-
karlovačkoj (sept, 1722). Austrijske vlasti su obolelom mitr. Vikentiju stavile do znanja da ne sme
odobriti nikakve arhijerejske dužnosti mitr. Mojsiju (u svojoj mitropoliji). Na kraju je i carskim
reskriptom zabranjeno postavljanje koadjutora obolelom mitr., a naročito u licu beogradskog mitr.
Mojsija (novemb.-decem.).
Iako je između ovih arhijereja ranije bilo nesuglasica mitr. Vikentije je ovog puta pokazao naročito
interesovanje da se ujedinjenje ovih mitr. sprovede. Umro je oktobr. 1725, a izborni sabor se sastao i,
protiv volje civilnih vlasti, izabrao Mojsija za arhiepiskopa srpskog naroda pod vlašĆu carevom (1726).
Tada je dvorski komesar dobio uputsvo da mitr. Mojsija ustoliči samo kao arhiepiskopa i mitr.
karlovačKog. Ustoličenje je izvršeno februara-marta 1726. Na Mojsijevu molbu da se obe mitr. ujedine
car mu je ustupio prvo upravu nad Beogradom, a potom i Srbijom, temišvarskim Banatom i Malom
Vlaškom. I pored svih državsnih zabrana narod je na ove dve mitr. Gledao kao ujedinjene. Tako će biti
posmatrane i u tituli prvog patrijarha vaspostavljene Srpske patrijaršije (1920). Zbog crkvenih io

153
narodnih poslova mitr. Mojsije je u Beču boravio skoro dve godine. Uvidevši trenutno stanje crkve on se
upustio u smelu reformu i reorganizaciju. Bilo mu je jasno da su Austriji potrebni Srbi kao vojnici, i to što
neukiji kako bi bili spremni na što lakše unijaćenje. Srbi, zbog stvarne opasnosti od Unije nisu želeli slati
svoju decu u tuđe škole u Austriji, a pokušali su da osnuju svoje i to pomoću ruskih učitelja. Mudrosti i
energiji mitr. Mojsija je pošlo za rukom gotovo nemoguće-stvorio je ruske škole za srbe u Austriji
stvorivši time prosvetnu državu u državi. Od cara Petra Velikog dobio je bukvare i slovenske gramatike
koje je preštampa dodavši zbog Rumuna i rumunski jezik.
Poput Arsenija III i Isaija Đakoviđa pokušao je da izdejstvuje otvaranje srpske štamparije, ali ga je Beč
uputio na štampariju u Trnavi od koje je on zazirao pa mu taj projekat nije uspeo. Uspeo je da za učitelja
slovenskolatinske škole dobije Maksima Surovova. Zbog učenja grKog jezika zadržao je grčkog daskala
Gerasima u Beogradu. Posebnu pažnju je posvetio crkvenom pevanju. On je počeo da zida novi
arhiepiskopsko-mitropolitski dvor u Beogradu (1725), a kao ljubitelj knjige u istom gradu je osnovao
biblioteku koja je imala 180 dela i 944 sveske od kojih je 15 knjiga odneto u Srem (spisak iz 1735).
Radi regilisanja crkvenog i socijalnog života vernika mitr. Mojsije je izdao uredbu u 57 tačaka kojom je
odredio predbračnu ispovest i pričešće budućih supružnika, brigu sveštenika o sirotinji, pravnim
stvarima vezanim za testamente, ukidanje ili smanjenje daća isl. Mnoge od odredbi su ukazivale da je
težio da narod što više veže za crkvene službe, naročito liturgiju. Zna se da je pokazivao želju da vernike
uktvdi I u pravoslavnoj pouci, tako je protosinđelu Vasiliju uputio pismo kojim podstiče protopopa
Živana da da narodu pouku u vezi Svetog Vaskršenj posta koji je dolazio.
Znajući da je papa Kliment DŽ tražio oduzimanje srpskih manastira od šizmatika i pripajanje istih
rimokatolicima, mitr. je tražio dozvolu da obnovi i materijalno obezbedi manastir Leštane. To nije
odobrila zemaljska administracija koja je izrazila nezadovoljstvo zbog obnove i prepravki manastira
Vinče, zahtevajući hitan prestanak radova, ali je manastir ipak obnovlje (Vinča). Mitr. je započeo u,
Karlovcima, izgradnju crkve i dvora u koju je nameravao da smesti seminariju i ostale škole. Nijedno ni
drugo nije dovršio za života.
Koliko je mitr. vodio računa o sirotinji vidi se iz njegova dva dopisa protosinđelu u vezi svoje krsne slave
o kojoj je u dva navrata bio na službenim putevima. U oba služaja naglašava da se trebaju nahraniti i
siromašni (1727-1728). Za njegovo ime je vezano i uvođenje matičnih knjiga kod nas (7. januar 1727).
Mitr. je bio svestan arhijerej crkve, ali istovremeno i dosta strog što se vidi po njegovim uredbama. Tako
npr. naredio je uniformisanje svešenika monaškog i mirskog čina. Najgore su prolazili prestupnici vere i
morala.
Za sve vreme svoje arhijerejske službe ovaj mitr. je bio bolešljiv. Ipak, nije se štedeo. Umro je 27. jula
1730. U beogradu. Sahranjen je u beogradskoj Sabornoj crkvi NJegov egzarh Petar (docnije mitr. Pavle)
Nenadović ga je preneo u manastir Krušedol (1739).

Ignjatije, episkop lipljanski

Pre izbora za mesto arhijereja naznačene eparhije bio je iguman manastira Svete Bogorodice kod Tetova.
U vreme izdavanja povelje za katedralu Lipljanske episkopije već je bio njen arhijerej (1314-16), a
pominje se i u potvrdi arhiepiskopa Nikodima povezanoj sa manastirom Sv. Stefana u Banjskoj. Tu je
navedeno da je episkopiji vratio nekoliko zavisnih ljudi koji su episkopiji oteli vlasteleini iz slivova.
Pominje se i da su neki episkopovi ljudi, koje je oteo neki Oliver, vraćeni episkopu poveljom kralja
Milultina.

Ilarije, episkop humski

Na katedru humskih episkopa postavio ga je Sv. sava kao jednogh od svojih učenika. Pominje se kao
prisutan na sastanku u Stonu (maj, 1239).

Teodoije, episkop humski

Arhipastirstvo Teodosija, ep. humskog pada u vreme kneza Andrije humskog. U vreme njegovih
prethonika Ilarija, Metodija i Teodosija bilo je najsjajnije doba u istoriji Pravoslavne crkve u Stonu. Telo

154
pomenutog kneza je sahranio, u crkvi manastira Sv. Bogorodice upravo ep. Teodosije koji je bio poznati
borac u odbrani samostalnosti srpske crkve koju je kralj Stefan Radoslav želeo podčiniti Ohridskoj
arhiepiskopiji. Zbog toga je bio u sukobu sa pomenutim vladarem. Usled toga je bio prinuđen da napusti
arhijerejski presto.

Jovan, episkop humski

Pominje se u hrisovulji kralja Milutina kojom su potvrđeni darovi kraljice Jelene rimokatoličkom
manastiru Svete Bogorodice ratačke kod Bara (1305-06). Tom prilikom su u Kotoru bili kralj Milutin, ep.
Mihailo II zetski i humski Jovan. Sa rimokatoličke strane bili su prisutni nadbiskup Marin barski i biskup
Dumonja kotorski. Ep. Jovan se sukobio sa latinskim ep. I. Krušićem koji je isticao svoja prava na Ston i
Stonski Rat. Sukob je rešen u korist pravoslavnih zbog energičnog posredovanja arhiepiskopa Jevstatija
kod srpskog kralja.

Inokentije (Vasiljević), episkop rimnički

U vreme kada je rimnička eparhija bila u sastavu Beogradsko karlovačke mitropolije za njenog episkopa
je izabran arhimandrit Inokentije (Vasiljević). Posvećenje su izvršili mitr. Mojsije (petrović) i episkopi
Nikanor (Melentijević) i Sofronije (Tomašević). Poslednji pomen vezan za ep. Inokentija vezan je za
prezvitersku hirotroniju P. Predojevića (april, 1731).

Kliment (Radović), episkop rimnički

Na mesto Inokentija rimničkog predložen je iguman bistričkog manastira Kliment (Radović) još 1734, a
car ga je potvrdio oktob. naredne godine. Međutim, ovim izborom nije bio zadovoljan karlovački mitr.
Vikentije koji je pozvao rumsko sveštenstvo u opoziciju. Istovremeno se obratio i dvoru opravdavajući se
što nemože da posveti Klimenta jer je, navosno, izabran na nepravilan način. Isto to je odgovorio i samom
Klimentu koji ga je molio da ga posveti. Neki smatraju da se u tome mitr. Vikentije rukovodio interesima
Pravoslavlja i nacije. Ipak, mitr. je posvetio Klimenta (posle treće opomene od caa) za ep. rimničkog, ali
uz izvesne ograde (Vaskrsni Utorak, 1737). Poslednji pmen ep. Klimenta je vezan za prezitersku
hirotoniju L. Popovića (mart, 1740).

Isaija (Đaković), mitropolit krušedolski

Rođen je u selu Grabovcu blizu Slankamena. U rodnom mestu je prvo bio parohijski sveštenik, a kadam
je ostao udovac zamonašio se u Krušedolu. Ep. jenopoljski i aradski je postao pre Velike seobe za vreme
koje je ima značajnu ulogu (1690).
Kada je patr. Arsenije III, koji nije poznavao priloike u Habzburškoj monarhiji, držao crkveno-narodni
zbor u Beogradu (jun, 1690) uočio je sve osobine ep. Isaije. Zbog uverenja sda dobro poznaje političke
prilike u carevini, odlučio je da se u potpunosti osloni na njega. Tu su formulisani zahtevi srpskog naroda
koji je imao nameru da pređe u Ugarsku. Trženo je slobodno ispovedanja pravoslavne vere i biranje
arhiepiskopa srpske nacionalnosti, slobodno vršenje jurescdikcije tog earhiepiskopa i svih srpskih
episkopa gde su god Srbi, praznovanje praznika po starom kalendaru, oslobođenje crkvenih imanja od
obaveza prema državi i samostalnost u upravi tim imanjima, kao i pravo da jedino patr. sudi za prestupe
višeg i nižeg klira.
Kao poznavalac jezika i okretni ep. Isaija je otišao u Beč gde se sastao sa uhapšenim grofom Brankovićem
koji mu je pmogao da uobliči zahteve sa Beogradskom zbora. Ezultat je bila privilegija kojom je car
Leopold garantovao tražena prava (21. 08. 1690). Time je postignuto jedinstvo srpskog naroda u
Austrougarskoj carevini što je predstavljalo poraz rimokatoličke crkve. Ipak, poznato je da su privilegije
bile poštovane samo onda kada su granice trebale da se brane srpskikm snagama iako su crkveni
poglavari u ovim krajevima pokušavali da one ne ostanu mrtvo slovo na papiru.
Zbog intezivnog unijatskog delovanja u Sremu i Slavoniji, patr. arsenije je u Beču izdejstvovao putni list
za vršenje kanonskih poseta, za sebe i ep. Isaiju koga je uputio u Srbiju, Hercegovinu i Dalmaciju (mart,
1692). Uskoro po Velikoj slobodi car Lnjeopold I je ep. Isaiji darovao, na doživotno uživanje, manastir
Grgeteg sa svim njegovim posedima. Prihode ep. Isaija nije koristio samo za sebe već i za održavanje

155
manastira čija je crkva generalno obnovljenja njegovim sredstvima. Kada je postao mitr. krušedolski
Grget je proglasio mitropolitskim dobrom, odnosno lavrom krušedoskih mitropolita. Sebe je nazivao i
sveštenoarhimandritom krušedolskim. Da bi još više privukao srpski narod dinastiji car je ep. Isaiji
ustupu mlin na Begeju u Banatu (mart, 1695).
Posle 16togidšnje borbe protiv unijaćenja Srba, kkoju je patr. Arsenije III vodio zajedno sa ep. Isaijom
patr. je iznenada umro u Beču (kraj oktobr., 1706). Sada su sve oči bile uprte u ep. Isaiju koji je izabran
za mitropolita, iako je pri samom pogrebu patr. Arsenija III za njegovog naslednika izvikan Stefan
(Metohijac). Pre samkog saborskog izbora ep. Isaija je imenovan za carskog savetnika čime se trebalo
staviti do znanja da je on dvorski kandidat.
Ep. Isaija je bio najbolji poznavalac situacije u carevini i zato je strahovao da će Beč izigrati privilegije
date srpskom narodu. Zato je umnoga srpka mesta slao poruke tržeći da u njima ima oslonac. Zalagao se
da popuni mesto duhovnog poglavara i upražnjene eparhije. Po pitanju odnosa sa Pećkom patrijaršijom,
nasuprot ostalih arhijereja, zalagao se za izbor novog patrijarha i osnivanje samostalne patrijaršije.
Ostali su smatrali da se treba ostati u sklopu Pećke patrijaršije , ali kao zasebna autonomna crkvena
jedinica (mitropolija). Međutim, na satanku Dvorskog ratnog saveta i Dvorske ugarske komore je
pokušano da se oba predloga osujete time što je srpski arhijerej prihvatan kao samostalan u odnosu na
tron u Turskoj, ali bez prava da se naziva patrijarhom (Beč, mart 1707).Ovo je bilo u skladu sa
predlogom kardinala Kolonića i njegovim tajnim predlozima o postupcima kojima je, po smrti patr.
Arsenija III trebalo uticati na formiranje prostora za uspešno unijaćenje Srba. To je bilo od presudnog
značaja jerr su pod tim pritiskom Srbi odlučili da ostanu vezani za tron Pećke patrijaršije o čemu su
izvestili Hristofora Ignjata člana Dvorskog saveta određenog da bude carski komesar na saboru u
Krušedolu, na kome je ovakva odluka i doneta (kraj sept., 1707). U vezi sa ovim je održana druga sednica
Dvorskog ratnog savetas i Dvorske komore koja je odlučila da se zavisnost Srpske Crkve u Carevini od
Peške patrijaršije ne može dopustiti (oktob. 1707). Sa ovakvim zakljičkom je, sredinom decembra,
Hristofor Ignjat je došao u Karlovce gde je crkvene i narodne predstavnike izvestio o 6 uslova dvora u
vezi sa izborom novog crkvenog poglavara od kojih je 4. bio naročito problematičan jer je isticao da se ne
sme, pri izboru novog arhijereja, tražiti saglasnost Pećkog trona i drugih patrijaršija koje se nalaze na
teritoriji kojom vlada Turska.
Ipak, poslednja rečenica u ovom uslovu pružila je mogućnost za usaglašavanje stavova države i naroda,
jer je stavljen naglasak na temporalij. Time je na saboru u Krušedolu pobedila teza ep. Stefana Metohijca
da se ne smeju prekinuti veze sa Pećkom patrijaršijom (6. jan. 1708). Za mitr. nove Krušedolske
mitropolije bio je izabran, jednoglasno Isaija Đaković kao najpogodnija ličnost. Prilikom ustoličenja on je
položio zakletvu vernosti Pećkom tronu ističući da će se verno držati vere i obreda grčkog kao i njegovi
predhodnici. Opložio je istovremenu i zakletvu vernosti caru koga je izvestio o svom izboru za mitropolita
naglašavajući da je taj izbor u svemu sledovao hrićanskoj pravoslavnoj praksi. Prilikom izrade svog
prvog antimisa on je, dobrovoljno, otišao još dalje i iskazivanju vernosti pećkom tronu o čemu svedoči
zapis na samom antimisu. Za arhidijezu je dobio Srem i Osečko polje, a mitr. Isaija se nastanio u
Sremskim Karlovcima gde je održano prvo redovno zasedanje Svetog arhijerejskog sinoda novonastale
Krušedolske mitropolije koji je odlučio da se Osečki distrikt uvek zadrži u sastavu arhidijeze (maj, 1708).
Iste godine u januaru je mitr. Isaija izdao sinđeliju ep. budimskom Vikentiju (Popoviću) u manastiru
Krušedolu.
Znajući potrebe naroda i Crkve, a i težnje političKih činilaca države i rimokatoličke propagande, mitr.
Isaija je caru Josifu I podneo zahteve u 11 tačaka koji su zapravo bili zahtevi za crkveno-nacionalnom
kehezijom i nezavisnošću u izboru crkvenih poglavara. Kada je Cara Josifa I izvestio da je na crkve-
narodnom saboru jednoglasno izglasan za duhovnog poglavara tražio je da u celoj teritoriji kraljevstva
ugarskog može biti slobodan da dostojno prebiva. Baveći se crkveno-narodnim poslovima u Beču, mitr.
Isaija je iznenada umro (jul, 1708). Sahranjen je u Krušedolu. Time je, dosta rano, novonastala
Krušedolska mitropolija, ostala bez energičnog prvojerarha.

Jakov, mitropolit serski

156
 Kralj Dušan ga je, kao istaknutu figuru srpske crkvene i kulturne istorije tog vremena, postavio za
igumana manastrira Svetih Arhangela u Prizrenu još prilikom postavljanja temelja tog manastira (1343).
Time je, kao prvi postavljeni iguman kraljeve zadužbine, stekao ugledno mesto u tadašnjem srpskom
feudalnom društvu, pa posledično i u Državnom zboru gde je imao svoje mesto zajedno sa drugim
uglednim igimanima. Dok se manastir zidao iguman Jakov je živeo u manastirskom metohu pri crkvi Sv.
Petra Koriškog, ali je dosta vremena provodio na gradilištu vršeći nadzor nad građevinom koja je
nastajala.
Kada je, posle para Sera tamošnji mitropolit napustio grad kralj Dušan je na to mesto doveo svog starog
prijatelja i saradnika u koga je mogao imati poverenje. On je na tom položaju ostao i posle Dušanove
smrti kada je značaj Sera, kao glavnog grada nove autonomne državne oblasti pod caruicom Jelenom
postao još veći. On rukovodi ovom mitropolijom, presedava njenom sudu i potpisuje, ucvek na
slovenskom, njegove odluke sve do novem. 1360.
On je svakako uzeo učešća u proglašenju Srpske patrijaršije i carskom krunisanju Dušana (1346), a
takođe i na državnom saboru prilikom osvećenja Svetih Arhangela na kome je objavljena i hrisovulja tog
manastira. To je verovatno bio sabor na kome je donet i prvi deo Dušanovog zakonika (1349).
Prisustvovao je najverovatnije i saboru koji je pomenuti zakonik uputpunio, jer je kao znalac grčkog
jezikka bio među najpozvanijima da pojedine zakonske članove rediguje (1353).
Znajući da je položaj u Seru nesiguran on je od Car Dušana i carice Jelene tražio mesto gde bi mogao da
se preseli nužno ili voljno. Dobio je hram Sv. Nikole na Pčinji pod Kožljem (1352-53) kome je Jelena tek
pstala ktitor. Odlučeno je da manastir po smrti mitr. pripadne manastiru Sv. Arhangela.
Za vreme ovog arhijereja rasoder Kaslist je prepisao jedno četvorojevanđelje u sabornoj serskoj crkvi, i
to na pergamentu (1354). Ono je docnije nađeno u svetogorskom manastiru Sv. Pavla, a koje se sada
nalazi u Britanskom muzeju (London). Na karaju ovog četvorojevanđelja je naslikan lik mitr. Jakova.
On je verovatno bio domaćin sabora u Seru na kome su bili prisutni car, carica, ugledna feudalna i
crkvena gospoda, a koji je za drugog srpskog patrijarha izabrao Savu (jesen, 1354). Po smrti carada
Dušana Carica Jelena (u monaštvu Jelisaveta) je iz Serar upravljala svojim oblastima pri čemu je u mitr.
Jakovi imala odanog prijatelja i iskusnog savetnika. U vizantijskom crkvenom pesništvu je zadržan
spomen na ovog srpskog arhijereja. U tom periodu, posle Dušanove smrti on se javlja kao priložnik
sinajskih manastira kojima šalje knjige. Dva Trioda koja je tamo poslao danas se čuvaju u Manastiru
Svete Katarine. Pisani su na hartiji, a oba sadrže isti srpskoslovenski zapis mitr. Jakova. NJegovi stihovi
su na početku zapisa u oba trioda. Cvetni triod ima taj zapis i na grčkom jeziku, ali bez stihova. Sa druge
styrane grčki tekst sadrži preciznije hronološke podatke (sept., 1359). Poslednji pomen o mitr. jakovu je iz
1360. god., a 1365. se, kao njegov naslednik, spominje mitr. Sava.

Sava, mitropolit serski

Katedru serskog mitropolita je preuzeo pre avgusta 1365 jer je tada već presedavao crkvenim arhontima
i u prisustvu svetovnih vlasti izricao je svoj akt kojim se crkva Sv. Đođa u Cincosu vratila u vlasništvo
Esfigmena. Kada se despot Jovan Uglješa povuka iz rada suda u Oktobr. 1365. naredio je da mitr. donese
presudu. Mitr. sava je mora da napusti svoju katedru u Sreu kada je ona potpala pod vlast Vaseljenske
patrijaršije te ga vidimo u Hlandaru kao sabrata tog manastira (1382). Bio je i iguman ovog manastira
(1386).

Teodosije, mitropolit serski

Ovaj arhijerej je bio poslednji Srbin na mestu serskog mitropolita. Ne može se tačno utvrditi kada je
nasl;edio mitr. Savu koji se poslednji put spominje 1366. Na položaju mitr. serskog se zadržao nekoliko
godina pole poraza srpske vojske na Marici, a sačuven je samo jedan njegov akt, a i on je izdat pod
vlašĆu Vizantije (avgust 1375). Teodosije se potpisivao srpski.

Jevsevije, episkop moravički

Ovaj arhijerej je bio savremanik kralja Dragutina u vreme podizanja crkve Sv. Ahilija u Arilju u kojoj je
umetnik pokušao da verno naslika njegov lik. Za vreme njegove uprave je oslikan pomenuti hram pa je

157
moguće da je bio savremenik arhiepiskopa srpskog Jevstatija II ()1292- 1309), pa je najverovatnije
upravo vršio od 1286 do 1296.

Jefrem (Janković Tetovac), episkop mohački

Pomenuti arhijerej je bio rodom iz Tetova, a u toku Velike seobe (1690) je dospeop do Sentandreje.
Patrijarh Arsenije III ga je hirotronisao za episkopa u svetouspenskom hramu na samu Pashu (1694). Iste
godine je predložio caru Leopoldu I da ga, sa ostalim episkopima potvrdi na tom mestu što je ovaj i
učinio svojom privilegijom (mart 1695). U riznici Pećke patrijaršije se čuva jedno jevanđelje okovano u
njegovo vreme i za njega izrađeno (1695). Zbog pustošenja eparhije kojom je upravljao bio je prinuđen da
je napusti. Tome su znatno doprinele unijatske težnje jezuitskih monaha (1700-01). U to vreme je za njega
jeromonah Jefrem hilandarac prepisao u uvezao knjigu Pravilo Pokrovu Bogorodice (april 1701). Iako se
obraćao caru Leopoldu da ga povrati u eparhiju nije u tome uspeo pa je otišao u Rusiju iz koje se nije
vratio (1703). To je učinio verovatno u matru navedene godine. Može da bude čudno što njie bio učesnik
Trećeg sabora koji se održavao u Sečuju 1700, a kojim je presedao patr. Arsenije III. To može da potvrdi
da je on ranije napustio svoju eparhiju udaljivši se u manastir Svete Trojice kod Pljevalja. Za ovaj
manastir on je prvi zatražio pomoć u Rusiji (1704), ali nema traga da je ona odobrena.
U vreme smrti patr. Arsenija III, ep. Jefrem je bio u Moskvi o čemu svedoče postavke kardinala Leopolda
Kolonića u kojima traži od cara Josifa I da se mesto patrijarha ne popunjava kako bi se lakše sprovela
unija. Pošto je primljen u kilir Ruske pravoslavne crkve zauzimao je mesto mitr. suzdaljskog i jurjevskog
(1708-1712).

Jefrem (Banjanin), episkop velikovardarski i jegarski

Prilikom reorganizacije Srpske crkve u habzburškoj monarhiji i pdređivanja granica eparhija od kojih su
mnoge bile upražnjene patr. Arsenije III je predložio caru Leopoldu da potvrdi i Jefrema (Banjanina) za
episkopa velikovaradskog (jun 1694). Patentom marta naredne godine on je to učinio potvrdivši ga i za ep.
Jegarskog gde je stolovao čuveni unijatski ep Jovan Josif od Kamilisa koji pravoslavnom episkopu nije
dozvoljavao da zauzme katedru. Zbog toga je navedeni ep. Još i 1696. živeo u patrijarhovoj rezidenciji
pomažući mu u crkvenim poslovima u kojima su ga takođe ometali unijati. Kada je otišao u pakrac radi
osvećenja crkava i posvećenja klirika bio je zatvoren od strane pakračkog ep. Petronija unijate (koji se
docnije vratio u pravoslavlje). Oslobođen je tek na intervenciju patr. Arsenija. Želeći da popravi svoj
položaj i sam Jefrem je napustio pravoslavni klir i prihvatio je uniju očekujući brzu karijeru i
materijalnu korist. Svoje veroispovedanje je predao znamenitom kardinalu Leopoldu Koloniću koji je
docnije, sa carem Leopoldom, prisustvovao bogosluženju ep. Jefrema kome je pružena zaštita i pomoć
građanskih i rimokatoličkih vlasti. Ep. Jefrem je otišao i u Rim gde je papi Inokentiju DŽII predao
opširnu predstavku koju je potpusao kao unijatski episkop (jul, 1699). Po polaganju rimokatoličkog
veroispovedanja pred Kongregacijom sancti Officii ostrogonski nadbiskup ga je postavio za vikarnog ep.
Za Srbe u tim jkrajevima. IzlažućI svoju biografiju, odnose sa patr. Arsenije III i stranje (poteškoće) Srba
ep. Jefrem je od pape molio da ga rimi un krilo rimokatoličke crkve uz razrešenje od svih crkvenih kazni i
blagoslov apostolski, da ga potvrdi u ep. Dostojanstvu, da mu za njegovu crkvu daruje neke relikvije i
izvesnu pomoć zbog siromaštva crkve koju želi ukrasiti.
Budući da nije dobio ni unijatsku eparhiju ni materijalna sredstva Jefrem se razočarao, napustio je uniju
i opet dospeo u zatvor iz koga je oslobođen pošto je dao obećanje da će se vratiti u uniju. Nakon bekstva iz
Veliko Varada obreo se u manastiru Pavlici, jugoistočno od tudenice gde je i umro (posle 1709).

Joanikije (Martinović), episkop aradski

Joanikije, kao hopovski postriženik je za ep. Aradskog izabran 1710. god. i iste godine je bio potvrđen od
cara Josifa (novemb., 1710). Za vreme njegovg delovanja bilo je unijatskog delovanja među srbima i
Rumunima u Pomorišju. U tome se isticao franjevac Antonije koji je pokolebao i samog vladiku. Zato ga
mitr. karlovački Vikentije (Popović-Janjevac) nije pozvao na narodno crkveni sabor u Karlovce (1715) jer
je to bila prilika da se opravda pred celim saborom. Tim povodom je on pisao mitr. Vikentijun žaleći se
na pukovnika Tekeliju koji je sprečavao provođenje unije, a koga vladika veoma ruži. Vladiku Joanikija

158
je trebalo hitno ukloniti iz te sredine jer se saznalo da su u čitavu stvar uključena ui neka sveštena lica.
Centar unijatskog delovanja bio je (franjevački) manastir Marije Radne u kome je bila čudotvorna ikona
Bogorodice. Pukovnik Tekelija je bio od ranije upoznat sa bezozbirnom unijatskom delatnošću pod
pritiskom bečkog dvora i delom kardinala Kolonića. Nije smeo da otvoreno ustane protiv vladike i da ga
žigoše kao pristalicu unije, ali je našao drugi način da mu se suprostavi. Ep. Joanikije je najzad dobio
željeni poziv, ostao je pri pravoslavnoj crkvi i makar prividno se izmirio sa pukovnikom Tekelijom koji je
budno pratio na svaki njegov korak Umro je u Aradu (oktob., 1721).

Joanikije I, mitropolit niški i belocrkvanski

Kao niški arhijerej se spominje 1722. godine. Pripisuje mu se trud za podizanje hrama sv. Nikole u Nišu,
kao i obnovu hrama sv. velikomučenika Prokopija u Prokuplju (1754). Tom priloikom su se hrišĆani
dosta zadužili kod Isaka Enišeherlije, Ahmed-paše i Saraf-baše. Dug nije uspeo da vrati mitr. Joanikije, a
ni njegov naslednik mitr. Georgije (Popović). Po prelasku u severne krajeve sa part. Arsenijem IV dugo,
zbog protivljenja bečkih vlasti, nije mogao da dobije eparhiju.

Mihailo (Bojičić), mitropolit kratovski

Pripada zaslužnim arhijerejima naše prošlosti o kojima još uvek imamo oskudne podatke. Rođen
je krajem 16. ili početkom 17. veka u Kratovu u uglednoj kneževskoj porodici. NJegov otac je po turskim
osvajanjima ostavio svoje kneževsko zvanje I primio sveštenički čin, a njega je predao na čuvanje
srpskom arhiepiskopu Pajsiju. Kao arhiđakon pomenutog patr. On je bio i njegov paraeklesijarh.
Službovao je uz patr. 11 godina tokom kojih je dobio dobro obrazovanje i široku kulturu, što će se
primećivati tokom celog njegovog života. Naslednik patr. Pajsija, patr. Mihailo ga je rukopoložio za mitr
(1648). Mihailo se kao mitr. Razaličito potpisivao, ali se obavezno nazivao i mitr. Kratovskim. Kao blizak
patr. Pajsiju mitr. Mihailo je imao dosta problema sa Turcima i već naredne godine je otišao na Svetu
Goru, gde je ostao dve godine. Tamo je ostao u najlepšoj uspomeni. Sa Svete Gore mitr. Je stigao u
Putivalj (oktob., 1651) gde je izjavio da želi da se trajno naseli u Rusiji. Tamo se zadražao do Vaskrsa
1654, a zatim je opet otišao na Svetu Goru gde je ostao do 1656. Vaskršnje praznika naredne godine je
prveo u Jerusalimu, a zatim je posetio I ostala sveta mesta da bi se potom preko Carigrada, Svete Gore,
vlaške I poljske vratio u Rusiju. Izgleda da je tamo ostao do 1660, a zatim mu se gubi trag. Nastanio se u
hilandarskoj ćeliji Sv. Nikole. Ovde je umro (1669), a njegova lobanja se i dans čuva.

Nikanor (Melentijević), episkop pečujsko-mohački

On je monaški čin primio u manastiru Krušedolu čiji je nastojatelj kasnije posato. Kao
arhimandrut krušedolski dopratio je telo mitr. Isaije (Đakovića) u ovaj manastir iz Beča. Za episkopa
velikovaradskog i jenopoljskog izabran je 1708, ali građanske vlasti nisu dozvolile da preuzme eparhiju.
Dve godine docnije izabran je za ep. petocrkvanskog i mohačkog,m ali je car i ovog puta oklevao da ga za
tom mesto potvrdi. To jeučinio tek na bolbu naroda ove eparhije (maj 1710) i to preko ugarske dvorske
kancearije (avgust, 1710). Najverovatnije da je on idalje često boravio u Krušedolu. Čak se obratio kao
vladika pečujski i arhimandrit krušedolski svoojim vernicima da pomognu ponovno podizanje manastira
Grabovca (maj, 1711). Bio je veoma energičanšto se vidi iz tužbe i žalbe Kraljevskoj ugarskoj kancelariji
pokazujući da je Srbima u novom položaju unekoliko teže nego pod Turcima. Za vreme mađarske
rebelije protiv doma austrijskog pravoslavni Srbi, sa svojim mitr. su izbegli u tzv. Osečko polje. Kada je
mitr. beogradskom Vikentiju (Jovanoviću) odobreno ustrojavanje ilirske regimente, poslao je u erdelje
mitr. Nikanora da za istu sakuplja milostinju. Pravi cilj ovog poslanja je bila zaštita i utvrđivanje
Rumuna u pravoslavlju. Prilikom postavljanja novog okružnog protoprezvitera u Erdelju, mitr. Nikanor
je nabrojao prava i dužnosti istog, naročito istakavši obavezu da pravoslovne čuva od unijatske
propagande. Pred polazak iz banata jednom poslanicom je uputio rumunski narod kako da čuva svoju
veru i živi u nauci Hristovoj. Vratio se opet u Krušedol gde je i umro (oktob., 1739). Tu je i sahranjen.

Nikifor (Stefanović), episkop pakrački

159
 Rođen je u Grgurevcima u Sremu, a bio je proiguman Hopova kada je izabran za ep. pakračkog
na narodno-crkvenom saboru u Hopovu (januar, 1721). Mitr. Vikentije je, i pored velikih smetnji od
strane unijata, da ga posveti za ep. na Spasovdan iste godine. Odmah ga je poslao u Pakrac jeer se tada u
Beču još uvek raspravljalo o unijatskoj tezi povodom popnjavanja upražnjene pakračke eparhije. U
eprhiji je zatekao mali broj sveštenika i osiroteli narod koji je često napuštao svoje domove usled sve
češĆih obesti hajduka i državnih vlasti.
Za 20 godina ep. Nikifor je uspeo da reorganizuje voju eparhiju i duhovni život podigne na viši
nivo. U pakracu je osnovao školu za obrazovanje sveštenika, monahe je uklonio sa parohija i vratio ih je u
manastire, a u crkvenu administraciju je uveo red i disciplinu. Sagradio je prednji deo ep. dvora i u
njemu pridvorni hram Blagoveštenja. Dao je inicijativu za podizanje parohijskih i filijalnih hramova. Niz
godina je pomagao obnovu hopovskog konaka i podigao je nekoliko novih kelija u ovom manastiru. Pošto
je nekoliko godina bolovao za svog naslednika je, još za života, predložio dugogodišnjeg saradnika
Sofronija (Jovanovića) koji je hirotronisan maja 1743., a potvrđen tek tri godine docnije zbog smetnji
koje mu je pravio zagrebački biskup čija ranija unijatska akcija nije uspela. Nikifor je umro u Pakracu
(april 1750).

Nikodim (Busović), episkop dalmatinski

Kao postrižnik manastira Krke i dugogodišnji paroh u Šibeniku hirotronisan je za episkopa. Kako su
hitroniju izvršili grčki arhijerej i ep. mletačko-dalmatinski Melentije (Tipaldi) patr. Arsenije III mu je to
u početku zamerao. Međutim, kada se uverio da Nikodim nije preverio priznao je ovu hitotroniju i
poverio mu je upravu nad pravoslavnima u Dalmaciji. Nikodim je boravio u Krki i nazivao se episkopom
krčkim. Odatle je revnosno upravljao svojom eparhijom, unapređivao je crkveni život i negovao
blagolepije u bogosluženju. Obnovio je opustelim manastir Dragović (1694). Uskoro se preselio u ŠiBenik
gde je pomagao pravoslavnim srbima da se oslobode uticaja tamošnjeg biskupa. Dolaskom Justina Rive
za glavnog providura Dalmacije položaj pravoslavnih se naglo pogoršao, a ovaj je želeo da ep. Nikodima
potčini juresdikciji splitskog nadbiskupa. Zbog toga je došlo do pobune ma čije se čelo stavio dragovićki
jeromonah Isaija, kasnije osuđen na dugogodišnju robiju. Ep. Nikodim je izbegao na Svetu Goru, a u
Dalmaciju se vratio 1707. Krajem iste godine je umro u Krki.

Partenije (Pavlović), episkop posvećenja

Rođen je krajem 17. veka u Silistriji gde je učio osnovnu školu. Retoriku je učio u Bukureštu kod
Georgija Trapezunca, a Aristtelovu filosofiju kod Marka Kipranina. Logiku i matematiku je slušao kod
jeromonaha Metodija u Sijatisu i Kosturu. Svoja brojna putovanja i neprijatnosti sa njima povezanim
opisao je u autobiografiji.
Zamonašen je u savini od arhimandrita Leontija. Za đakona ga je rukopoložio ep. Stefan
dalmatinski, a, prezvitera mitr. Mojsije (Petrović). Protosinđelski čin je primio od patr. Arsenija IV, a u
Budimu je postao arhimandrit (1749). Re nego je izabran za prvog vikarnog ep. karlovačke mitropolije
bio je učitelj u risnu, duhovnik, propovednik i sveštenik pri srpskoj crkvi Sv. georgija u Beču tamo je 18
meseci proveo u zatvoru jer je vlastima bio sumnjiv u političkom pogledu.n za pomoćnog ep. mitropolitu
Pavlu hirotronisan je sept. 1751. Na tom položaju je izvršio veliki broj rukopoloženja mirskih i monaških
lica, presedavao je sednicama konzistorije i vršio je mnoge episkopske funkcije. Bavio se i diplomatijom.
U tom pogledu je bio okrenut Rusiji u koju je carici Jeleni uputio pismo želeći da istakne patnje srpskog
naroda. Bavio se i književnim radom. Napisao je tropar i kondak sv. stefanu Piperskom, autobiografiju sa
dosta istorijskih podataka, opisao je bekstvo patr. Arsenija IV, a sa grčkog je preveo liturgiju sv. ap.
Jakova i odu cara Lava Mudrog. Umro je aprila 1760, a sahranjen je u Karlovcima (Saborna crkva).

Ruvim, mitropolit nišavski

Prvi put se spominje u pomeniku manastira Sv. Nikole (Bijelo Polje). Zapisi ga prikazuju kao
knjigoljubca. On je psetio i cetinjski manastir o čmu je ostavio zapis (1689). Upravljao je i Leskovcem.

Savatije (Ruđić), mitropolit zahumski i primorski

160
 Rodom je bio iz Pive, a pre izbora za mitr. verovatno je bio iguman tamošnjeg mitropolita (1674).
Mitropolitom je postao 1683 i potpisivao se kao mitr. zahumski i poluhercegovački, docnije i kao
dalmatinski (primorski). Za vreme mletačko-turskog rata sa nekoliko srpskih porodica se naselio u Toploj
kod Novog, a kasnije je sa mLečanima učestovao u bitkama protiv Turaka. Nije priznavao vlast
nametnutog patyr. U Peći već je održavao veze sa patr. Arsenijem III. Na njegov poziv uzeo je učešće u
radu crkveno-narodnog sabora u Sečuju kada su se rešavala važna crkvena i politička pitanja. Patr.
Arsenije ga je imenovao za svog egzarha, a mletačke vlasti su priznale njegovu ep. vlast i odredile mu
prihode za izdržavanje. Od 1709. vodio je brigu o pravoslavnim Srbima u dalmaciji. Umro je januara
1716.

Teofan, episkop zvornički

Episkopa Teofana je posvetio smederevski mitropolit Pavle za prvog arhijereja zvorničke eparhije.
Svrgao ga je sa tog mesta ohridski arhiepiskop Prohor i na njegovo mesto je postavio Domentijana koji
nikad nije došao u zvorničku eparhiju. Teofan se nije obazirao na svrgnuće koje je imalo politički
karakter već je i dalje ostao na svom položaju. Sopoćanski pomenik ga beleži i kao srpskog arhiepiskopa
između Pavla i Makarija.

161
DODATCI

III KRSTAŠKI POHOD I SRBIJA

Treći krstaški pohod je sakupio znamenite velikaše Zapada (F. Barbarosa, kralj Ričard, Leopod
Austrijski). Barbarosa je u pohodu izgubio život, a ostali su postigli delimičan uspeh. Ankara je osvojena
1191. god., a godinu dana kasnije je sklopljen sporazum da Jerusa-lim ostane pod islamskom vlašću, ali je
omogućeno hrišćanima da idu na hodočašća. Kralj Ričard je u toku ovog pohoda osvojio Kipar (od
Vizantije). Kada je u pitanju Srbija ovaj krstaški pohod je imao dalekosežne posledice.
Moćnmi nemački vladar koji se krenuo u oslobađanje Groba Gospodnjeg, na glas o tome da ga je zaposeo
sultan Saladin, Fridrih Barbarosa hteo je da pred kraj života da jednim velikim delom, idealom
tadašnjeg viteštva, dade dokaza o svojoj dubokoj hrišćanskoj odanosti. On je bio poznati protivnik
Vizantije u Italiji. Kako je Nemanja došao s njim u vezu ne može se pouzdano tvrditi. O Božiću 1188.
godine došli su Nemanjini poslanici u Nirnberg, caru Fridrihu, s porukom da njihov gospodar rado
očekuje krstaše u svojoj zemlji. Kad je u maju iduće godine car krenuo iz Regensburga poznatim putem
preko Ugarske i stigao u Moravsku dolinu, mogao je da vidi neposredno razliku srpskog-prijateljskog i
grčkog neprijateljskog ponašanja. Nemanja je izložio caru svoju antigrčku aktivnost i ponudio mu svoju
saradnju; da se oprosti grčke vlasti, on je pristajao da prizna Fridrihovu, jer je, zbog udaljenosti granica,
mogla biti svakako manje neposredno osetna. Međutim, Fridrih u taj mah nije išao kao neprijatelj
Vizantije; naprotiv, imao je čak i s njom jednu vrstu prijateljskog ugovora o slobodnom prolazu. Car je
stoga po svoj prilici u Nišu još bio uzdržan.
Grci su, naravno, bili obavešteni o svemu ovom. Na putu za Sofiju naiđoše krstaši na vizantijsku vojsku
koja je ulazila sa njima u sukobe. Krstaši su imali naročitih teškoća sa snabdevanjem vojske. LJutit, car
Fridrih je pomišljao da izvede čak i napad na Carigrad. U Trakiji on se rešio da primi ponude Srba i
Bugara. Nemanja, iako već u godinama nije malaksavao u svojoj delatnosti, da što bolje i što pre iskoristi
sve momente. On je pošao za krstašima sve do Trajanovih vrata, pa je odatle skrenuo na dalja osvajanja,
a caru Fridrihu je poslao svoje izaslanike u Adrijanopolj. Pregovore je u ime carevo vodio s Nemanjom
Berthold Andeks, njegov novi prijatelj. Nemanja je osvojio ovom prilikom čitav niz gradova i samo
Skoplje.
U Adrijanopolju februara 1190. god. došlo je do mira između Grka i krstaša. Čim se oslobodio te
opasnosti, car Isak se reši da svu snagu obrne protiv Srba i Bugara. Brzo preduzeti pohod protiv Bugara
nije uspeo; stoga se car za novi pohod protiv Srba spremi mnogo ozbiljnije. U jesen 1190. godine (ili
možda 1191) krenuo je on na Nemanju s dobro opremljenom vojskom. Nemanja se pred Grcima povukao
s juga i negde na junačkoj Moravi primio bitku. U toj borbi prošao je rđavo. NJegova vojska bi potučena,
zemlja tog kraja opustošena, a njegov dvor, verovatno u Kuršumliji ili u njenoj blizini, popaljen. Ali
Nemanja nije bio savladan; on je borbu mogao nastaviti i negde u svojim planinama Raške. Car Isak je
stoga voleo da se s njim nagodi i pristao je da bude vrlo popustljiv.
Dobar deo Nemanjinih osvajanja ostade Srbima. Vizantija je gledala samo da rastavi Srbe od Bugara i da
zadrži glavna mesta moravskog puta. Srbi su, međutim, već u velikoj meri preplavili okolinu tih mesta i
raširili se i prema istoku i prema severu, i to kao vrlo nepouzdani grčki podanici. Da obezbedi grčki uticaj
u Srbiji, car Isak je ugovorio da njegova bratičina Jevdokija, kći Aleksija Anđela, pođe za srednjeg
Nemanjina sina Stevana, koji će imati da nasledi oca na prestolu. Takvi uslovi mira pokazuju najbolje
koliko je Nemanja ojačao, koliko se Srbija digla i bila poštovana. Pri ranijim porazima srpski su župani
bili srećni ako spasu glavu i održe presto; vizantijska milost ličila je često na milostinju i dobijala se uz
unižavanje. Sad, međutim, sa Srbijom se pregovara, čine joj se ustupci i traži se njeno prijateljstvo.
Ovim mirom s Grcima završio je Nemanja svoje ratničke podvige. Rezultat njegovih dugogodišnjih
nastojanja bio je vrlo pozitivan. Pod njegovom vlašću počelo je pribiranje srpskih oblasti u jednu trajnu
celinu. Dobivši Zetu, Nemanja znatno proširuje srpsku oblast na moru, a novim osvajanjima pomerio je
srpske granice iz brdskih predela u tri velike susedne doline: u moravsku, kosovsku i metohijsku. Izlazeći
tako iz svog planinskog skloništa u svim pravcima, a naročito na široki carski drum dunavske doline, Srbi
postaju aktivan i važan činilac u balkanskoj politici, mnogo više nego što su dotle bili. Bosanska dinastija
je u rodbinskoj vezi s Nemanjom, a Bugari su mu saveznici. U srpskoj državnoj politici oseća se

162
državotvornost i stvaralaštvo. Taj potez nečeg stabilnijeg i monumentalnijeg odlično karakterišu
Nemanjine crkvene građevine. Do njegova vremena mi kao da nismo imali nijednog srpskog crkvenog
spomenika veće umetničke vrednosti; to može biti razlog, što se kod naroda nije očuvao gotovo nikakav
spomen o našim vladarima pre Nemanje, i što je predanje o njima, nevezano za vidne objekte, gotovo
potpuno iščilelo iz pameti. S Nemanjom, koji je, ne goneći katolike, pravoslavlje učinio državnom verom,
počinje bogata serija naših veličanstvenih srednjovekovnih zadužbina, dostojnih pune umetničke pažnje.
Crkva Sv. Nikole u Kuršumliji, Đurđevi stubovi i nadasve još i danas dobro očuvana krasna Studenica
najbolji su dokazi Nemanjina uspona. Za Studenicu kažu stručnjaci da joj je tehnika "stajala na visini
najsavršenije suvremene tehnike na zapadu". Ko se odlučuje na takva dela nesumnjivo je da oseća u sebi
sposobnost života i posle smrti i da veruje u stabilnost onoga što je uspeo da stvori.

IV KRSTAŠKI POHOD I SRBIJA

IV krstaški rat-za istočne hrišćane bio je poguban. Preduzeo ga je ambiciozni papa Inoćentije III, a na
čijem čelu je bio markiz Bonificije. Krstaši su prvo osvojili Zadar. Krstaši su iskoristili unutrašnje borbe
za vizanstijski presto i 1204. god. su osnovali tzv. latinsko carstvo čiji je prvi car bio Balduni (iz francuske
vladarske loze). Krunu je primio od strane papskog izaslanika. Na patrijarši-jski tron je takođe doveden
Latin (Toma Morozijan). Ovim je jasno pokazana pretenzija Zapada i njegovo neprijateljstvo prema
Istoku čijim su bogatstvom i lepotom bili zadiv-ljenmi o čemu svedoči Ž. Vilarduen u svom Opisu
Carigrada. Opis ukazuje na bogat plen koji su u Carigradu stekle kako zapadne vojsvođe zauzimanjem
palata (Markiz od Monferata, Andrija od Flandarije) tako i vojska. On beleži: Svako je našao smeštaj gde
je želeo ...tako da oniu koji su bili siromašni sada su živeli u bogatsvu i raskoši na čemu su blagodarili
Bogu. Ovaj veliki događaj je svakako morao da se odrazi i na Srbiju. To se i desilo. Način na koji se
četvrti krstaški pohod odrazio na Srbiju može se posmatrati u državnom i crkvenom pogledu.

IV krstaški pohod i srbska država

Mleci su iskoristili novčane neprilike krstaša i ponudi im prevoz na dug ako im krstaši pomognu da
savladaju odmetnuti Zadar. Stari i već oslepeli dužd Enriko Dandolo pođe sam sa krstašima, ali on išao na
istok s drugim željama i mislima. Istovremeno, javlja se akcija vizantijskog princa Aleksija, sina
oslepljenog cara Isaka. On je preduzimao sve moguće samo da sruši svog strica imenjaka. U Rimu je
nudio crkvenu uniju, a krstašima političke i ekonomske usluge, samo da mu pomognu povratiti izgubljeni
očev presto. Mlečani su rado pristali na saradnju iz ličnih interesa. Zadar je osvojen 24. novem. 1202. Tu
se sa krstašima sastao i princ Aleksije koji ih privole da najpre krenu u Carigrad. Krajem aprila 1203.
uputila se krstaška vojska je krenula iz Zadra. Flota je 23. juna stigla u San Stefano, pred Carigrad. Car
Aleksije III je pobegao u Bugarsku, a grad je branio Teodor Laskaris. Posle Aleksijeva bekstva izgledalo
je da je cilj krstaša postignut. Slepi Isak izveden je iz zatvora i vraćen na presto, a 1. avgusta krunisan je
Aleksije kao njegov suvladar. Mlečani, kojima se nije napuštao Carigrad, zatražiše isplatu. U isto vreme
traženo je i da se izvrši obaveza u pogledu crkvene unije. Finanscijski i unijatski pregovori su uzbunili
sveštenstvo i narod, a to je iskoristio izbegli car da agituje protiv svog sinovca. Ovaj je bio prinuđen da
pokuša da se odupre krstašima. Borba između Latina i Grka posta neizbežna, a među samim Grcima
nastadoše neredi i spletke. Oba cara, otac i sin, biše krajem januara 1204. svrgnuti s vlasti i usmrćeni.
Poslednjeg dana, kad su krstaši jurišajući već prodirali u Carigrad, pobegao je i novi car, a za njegova
naslednika bi izvikan hrabri Teodor Laskaris, ali on nije imao šta više da spasava. Latini su 13. aprila
1204. postali gospodari vizantijske prestonice, u koju, od njenog osnivanja, ne uđe dotad nikad tuđin kao
osvajač.
U Carigradu je posle toga osnovano Latinsko Carstvo. Za carigradskog imperatora Balduin Flandrijski i
16. maja krunisan u opljačkanoj Aja Sofiji. Za patrijarha u Carigradu bi postavljen Mlečanin Toma
Morozini i uza nj, za Sv. Sofiju, još trinaest mletačkih kanonika. Za svakog poznavaoca prilika na Istoku
bilo je jasno da takve mere neće dovesti do crkvene unije. Staro Vizantijsko Carstvo raspade se u više
delova. Osim carigradskog Latinskog Carstva, dobi Bonifacije Monferatski Makedoniju s prestonicom u
Solunu. Peloponez, deo Epira, Ilirik i neka ostrva dobiše Mleci, koji posedoše i jedan deo Trakije i jedan

163
deo samog Carigrada. Drugi francuski plemići podobijaše razne male knežine. Grci sami, tamo gde su
uspeli da se održe, razbiše se u više država. U Nikeji se obrazova novo Grčko Carstvo, kao nastavak
Carigradskog, pod poslednjim vladarem carigradskim, Teodorom Laskarisom. Nezavisno od njega
razviše Komnini svoju vlast u dalekom Trapezuntu. Despotat Arte u Epiru držala je još jedna grana
dinastije Anđela. Novi car, Teodor Laskaris, preneo je svoju prestonicu Nikeju uspostavivši Nikejsko
carstvo. Verovatno u zimu 1206/07. Stefana i Vukana je izmrio njihov najmlađi brat, monah Sava, u
vreme prenošenja Nemanjinih moštiju iz Hilandara u Studenicu. U Studenici, 19. februara 1208, Nemanja
je sahranjen ponovo, a nad mrtvim očevim telom Sava je konačno izmirio oba brata. Ali već u leto te
godine Vukan više nije bio živ ili bar nije bio na vlasti, pošto se kao dukljanski kralj pominje njegov
najstariji sin Đorđe. Izgleda da se Đorđe u Zeti smatrao kao samostalan i da je politiku vodio na svoju
ruku.
Još 1204. godine Stefan se ponovo oženio i sa drugom ženom, dobio sinove Vladislava i Predislava. Kako
su Mlečni tada ojačali, Stefan je odagnao drugu ženu i oženio se po treći put, unukom mletačkog Dužda
Enrika Dandala, Anom, kako bi ojačao veze sa Zapadom. Sa Anom Dandalom dobio je sina Uroša I.
U Bugarskoj je na prestolu bio Borilo čiji se suparnik Strez sklonio u Srbiju. Borilo se izmirio sa Latinima
iokrenuo se protiv Srbije, zajedno sa Henrikom, latinskim carem.U jednoj uspešnoj noćnoj akciji Srbi su
uspeli da nateraju protivničku vojsku u povlačenje. U novoj, i bolje pripremljenoj akciji saveznici su na
svoju stranu pridobili i Streza. Ni posredovanje Save Nemanjića ga nije moglo odvratiti od toga da se
okrene od svog ranijeg dobročinitelja. Izenadna smrt je pogodila Streza neposredno pre borbe. NJegovu
oblast su zauzeli epirski Grci i Latini iz Soluna.
Epirski despot Mihailo beše osetno ojačao, što ga dovede u sukob sa Stevanom, ali do rata ne dođe zbog
poginije Mihailove. Naslednik Mihailov, njegov polubrat Teodor se brzo izmirio sa Srbima u to se
pomirenje zapečati novim dinastijskim brakom.
Za Srbiju nastade velika opasnost kad između Latinskog Carstva i Ugarske dođe do bližih veza i
zajedničkih planova kojima je stajala Srbija na putu. Car Henrik I kralj Andrija se odlučiše na akciju iz
Niša gde su trebali da se sastanu sa vojskama (1216). Stevan, diplomatski vrlo vešt, u sporazumu s bratom
Savom, odluči da pokuša rastaviti saveznike počevši od Andrije ugarskog i to sa uspehom. Kad se tako
obezbedio od Mađara, pošli su onda Stevan i Andrija zajedno u Niš, kao prijatelji, ali Henrik je ostao
neprijateljski raspoložen. Ipak, kako je u solunskoj državi došlo do izvesnih trzavica morao je da
odustane od borbe. Povlačenje mu je osigurao kralj Andrija, koji je posredovao kod Stevana. Na putu je
umro.
Ovaj savez dvojice katoličkih vladara protiv Srbije, i osamljenost Srbije u politici, nateraše Stevana da
traži negde naslona, pa čak i menjajući čisto pravoslavnu orjentaciju Nemanjićke države. Možda jeto
tražio kralj Andrija već u Ravnom. Nesumnjivo je da je Stevan, 1217. godine, izveo krupan preokret u
svojoj politici. Omogućila mu ga je svakako bračna veza s Anom Dandolo, unukom slavnog dužda Enrika.
Da li preko Mletaka, ili neposredno, Stevan je stupio u veze sa papskom kurijom i tražio tamo ponovo
kraljevsku krunu. Papa Honorije III odazvao se toj molbi rado iz koristi za rimokatoličku crkvu. Poseban
papski legat došao je u Srbiju, doneo je krunu u krunisao Stevana i 1217. Ovaj preokret Stevanove
politike nije bio dobro primljen u zemlji. Protiv Stevana se naročito je bio brat Sava koji mu se
suprostavio kao čvrsti Svetogorac.
On je napustio Studecu i otišao na Svetu Goru, ali je uskoro došlo do izmirenja. Naime, promene na
globalnoj političkoj sceni omogućili su Stefanu da napusti svoju politilu okretanja Rimu, što je ovaj o rado
učinio. Uz pomoć brata mu Save, koji se opet vratio u zemlju, uspeo je da izbegne vojne sukobe sa
ugarskim kraljem Andrijom koji je, po povratku iz krstaškog pohoda, protestovao zbog dodeljivanja
krune Stefanu. NJih dvojica, Stefan, i Sava se sada odlučiju za drugi korak-osnivanje nezavisne crkvene
organizacije Istočnog tipa.
Stefan, koji je u međuvremenu dobio kraljevsku krunu od papskih legata, vraća se na stari kurs crkvenog
i političkog opredeljenja. Stefan zatim poziva Savu da se vrati u Srbiju i tada se jasno počinje nazirati
kretanje ka novom cilju: osamostaljivanje, i to zvanično, Srpske crkve. Sava zatim kreće na put u Nikeju.
Nikejski patrijarh Manojlo I Harigopula i tamošnji vladar su se smatrali za naslednike carigradskog
trona. Na isto su pretendovali i drugi grčki nezavisni elementi nastali po uništenju Vizantije i

164
uspostavljanju Latinskog carstva. Naročito su se za prevlast borili Epirska despotovina (natala na
Balkanu) i Nikejska carevina. Savin put u Nikeju je bio svestan čin kojim se uzimala u obzir upravo ova
međusobna surenjivost grčkih zemalja, jer je mogao da računa na to da će car i patrijarh u Nikeji lakše
priznati nezavisnost Srpske crkve, koja nije neposredno njoj ni potčinjena koliko zbog togaštoće time u
Srbiji dobiti naslednika, toliko i zbog toga što će tim svojim činom ukazati na svoju uzvišenost u odnosu
na ohridskog arhiepiskopa i epirskog despota. Na ovom putu Savu je pratila grupa učenika. Pregovori o
dobijanju crkvene autokefalije su prvo završeni sa carem Teodorom Laskarisom, pa zatim i patrijarhom.
Saglašnjošću ova dva naslednika carigradskog trona Srpska crkva je dobila svoju autokefaliju (1219). Za
prvog arhiepiskopa Srpske crkve, Sava je predložio jednog od svojih učenika, ali je ipak-na insistriranje
cara-sam Sava hirotronisan za istog. Titulamu je obuhvatala sve srpske i pomorske zemlje. O tome je
izdata i patrijaršijska gramata na osnovu koje su potrđena arhiepiskopska prava srpskog arhijereja.
Stečno je pravo i da se srpski viši jerarski biraju i posvećuju u Srbiji, bez obaveze dolaženja u Nikeju.

165