UMETNOST

УВОД И АРХИТЕКТУРА
Зачеци српске средњовековне уметности падају још у време пре Немање од кога, и на овом
подручју, почиње ново, и бујније и плодније, доба. Размештени на подручју, на коме су се
сусретали утицаји и Истока и Запада, Срби су били изложени утицајима са обе стране.
Владимир Р. Петковић је указивао на снажан утицај Истока на цело наше, југословенско,
подручје. „И српска уметност средњега века, ма колико да показује елементе позајмљене из
Византије или са Запада, у суштини је оријенталска. У њој се, кроз цео средњи век, јасно
манифестовала тенденција да се оријентише према Истоку1293.“

Источни утицај био је, једно време, веома јак и на целом нашем Приморју – од Скадра па до
Шибеника. Цркве у Скадру и у Дубровнику биле су посвећене св. Стевану, заштитнику
Византије. „Култ мученика Св. Сергија и Вакха, поштованих у самом Цариграду, био је,
такође, одомаћен у пределима о којима говоримо. О томе сведоче цркве посвећене св. Сергију
и Вакху у Скадру на Бојани, у Бару, у Боки Которској и на брду (сада Срђ) изнад Дубровника.
То је еквивалентна појава у овим пределима у северној Далмацији, где налазимо култове
галских и франачких светаца1294.“

Све је то било тражење свога пута и израза, што, разуме се, није могло бити без подлегања
страним утицајима. За Стевана Немању Милоје Васић је тврдио да је покушавао да својим
црквама тражи другу основу, различиту и од цркве Св. Петра и од Старе Павлице, и налази је
„у црквеним приликама и политичким догађајима с једне, и у његовој жељи за угледањем на
савремену архитектуру на Приморју с друге стране“ 1298. Друга половина XI века обележена
је снажним државним успоном, који је нашао свој израз у прогласу прве српске краљевине
1077. године. У то се доба „почињу у српском Приморју дизати цркве и манастири и уређује
се у независној архиепископији црквена јерархија. Везе српског народа, и политичке и
културне и економске, у то доба необично јачају. Срби стоје у то време у вези не само са
својим суседима, Византинцима, Бугарима и Угрима, него и са Млецима, са Сараценима, са
папском куријом, Италијом и Норманима. Нормански емигранти из Италије склањају се у то
доба у Србију, а српски емигранти беже у Италију, где заснивају породичне везе и враћају се
кући са својим новим рођацима из Италије“ 1299.

1.
Периодизација историје развоја како српске архитектуре тако исто и српског средњовековног
сликарства, везаних искључиво за цркву, вршена су различито од стране наших и страних
научника. М. Валтровић је српску црквену архитектуру делио на два периода: период
Немањића и период, који почиње са временом кнеза Лазара и имаизразитије национално
обележје и више оригиналности и јединства у себи. А Стевановић је, тачније, делио развој
српске црквене архитектуре на три периода: период до Немањића, период Немањића, и
период који почиње са кнезом Лазаром и траје до пропасти српске средњовековне државе.
Румун Г. Балш је делио развој српске црквене архитектуре на четири периода: византијски до
1191, године, период с романским примесама од 1191. до 1280, време обнављања
византијског утицаја од 1280. до 1360. и национални период од 1360. до 1450. године1300.
Габријел Мије (Gabriel Millet) је изнео тезу о постојању три различите школе: прва је рашка
школа, која стоји под утицајем западне архитектуре, друга је византијска школа, која је
цветала у XIV веку: Срби се окрећу од Јадрана и, посредством Македоније, приближавају се
Византији. Архитектура стоји на средини између Цариграда и Грчке; грађевине су са пет
кубета. Трећа је моравска школа, која је цветала пред крај XIV и у XV веку. Цркве ове школе
имају кубе и на крајевима, са стране, две апсиде. На челу ове школе стоји црква Лазарица у
Крушевцу1301.

Права историја српске црквене уметности средњега века почиње, по Милоју Васићу, „од
времена када је Немања почео владати, изграђивати средњевековну Србију и зидати у њој
своје задужбине. Од тога времена па све до пропасти средњевековне Србије, 1459. године,
српска уметност, будући, у основи, црквена уметност, развијала се под утицајем два фактора,
државе, оличене у владару, и цркве, оличене у њену клиру“ 1305.

Иако су владари, који су подизали цркве и манастире, сносили све материјалне издатке, они
нису, ипак, увек и у свему били потпуно независни при одређивању спољашњег изгледа и
унутрашњег распореда цркава. Милоје Васић не греши када указује на то, да је унутрашњи
распоред цркава морао бити прилагођаван потребама православног богослужења, које су,
разуме се, и владари морали поштовати. У накнаду за то владари сумогли да одређују спољни
изглед својих задужбина, које су имале „више или мање, спољашњи изглед западњачких
црквених грађевина, изглед који је још већма појачан спољашњом пластичном декорацијом у
облику рељефних претстава Богородице и Христа (Студеница и Дечани), у тимпанима, у
облику богатих портала, венаца аркадица и других архитектонских елемената“ 1306.
Прва црква, коју је Стеван Немања подигао, црква Свете Богородице у Куршумлији, нема, по
М. Васићу, узора према коме је подигнута, „а непознати су нам и доцнији споменици који би,
у овом погледу, зависили од Свете Богородице“ 1307. Владимир Р. Петковић, међутим,
истиче, да ова црква „упућује својом основом на Атос, чија се уметност развијала подједнако
под утицајима Истока и Византије“ 1308. Основа ове цркве има облик триконхоса са
полукружним певничким апсидама и са споља тространом олтарском апсидом1309.

На једноме месту у Животу Стевана Немање, казује Првовенчани како је Немања у Зети
порушио све „грчке“ градове осим Котора и „поруши, и претвори славу њихову у пустош,
истреби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области, а народ свој у њима
остави, да служи држави његовој са страхом и са уреченим данком од Светога“ 1310. Из
овога места изводио је Милоје Васић, да је у Зети, у то време, морала бити јако развијена
грчка архитектура, чијег утицаја се хтео Немања да ослободи. Ови су утицаји продирали из
јужне Италије и Сицилије у Далмацију, нарочито у јужну, где су се такмичили верски утицаји
Истока и Запада1311.

Другу Немањину цркву, цркву Светога Николе у Куршумлији, подигнуту око 1168. године, Г.
Мије назива прототипом рашке школе, „чије су грађевине“, вели Владимир Р. „Петковић,
срачунате на ефекте својим масама и просторним површинама“ 1312. Петковић је у овој
цркви видео више оријентални него византијски утицај. И на Ђурђевим Ступовима, који су
подигнути после битке под Пантина 1168. године, Петковић, супротно М. Васићу, види
оријентални утицај. Према Васићу овај утицај је могао бити само посредни: Оријент – Јужна
Италија – Приморје. „Без Приморја у Немањиној држави немогућ је постанак једне црквене
грађевине с одликама које имају Ђурђеви Ступови1313.“

Студеница, подигнута после 1183. године, сједињује у себи сва три утицаја: база је
византијска архитектура, али су јаки утицаји са Приморја и из јужне Италије. „Преко
Нормана који су, тада, владали у Јужној Италији дошли су утицаји француске архитектуре
романског стила1314.“ За Студеницу вели Петковић, да је плод утицаја Византије, Истока и
Запада. „Основа је византиска, кубе и ниски вестибили упућују на Исток. Мраморна оплата и
романски портали потсећају на Јужну Италију и Сицилију1315.“ Тако Студеница „измирује
ориенталске и византиске утицаје са утицајима Запада“ 1316. Ови утицаји, ма колико да су
били важни, нису могли да спутају ни уметничку иницијативу ни домаћиизраз. У Студеници
се оцртава, више него и у једној „другој старој цркви нашој, српски дух, који се нигде није
задржавао на слепом копирању, нити се поводио само за утицајима с једне стране, већ је у
дивном складу умео довести мотиве из разних утицајних сфера и са необичним даром
инвенције комбиновати их у једну целину“ 1317.

Сјајан докуменат овога духа је манастир Жича, „дом Спасов“, задужбина Стевана
Првовенчанога, грађена од 1207. до 1220. године, у којој су крунисани српски владари.
Доментијан казује у Животу Светога Саве, да је и сâм Свети Сава, саветима и упутствима,
учествовао у грађењу Жиче, која је, касније, преправљана, дозиђивана и мењана. Већа
сарадња Светога Саве била је при изради живописа, него при давању архитектонског облика.
Теодосије, у Животу Светога Саве, поред сликара које је Свети Сава добавио из Цариграда,
помиње и мраморнике, али Милоје Васић мисли, да је ово казивање Теодосијево
„тенденциозно, па се стога ни његови подаци о пореклу мајстора не могу сматрати ни као
поуздани ни као тачни“ 1318. Жича, „у неким својим облицима, потсећа на светогорски
манастир Лавру: црква је чврсто грађена од наизменичних слојева туфа и опека у облику
крста са две побочне капеле. Њена велика припрата саграђена је од лошијег материјала. Над
уласком у припрату издиже се висока кула на два боја. На прозорима ове припрате пада у очи
готски замишљени лук, док се на прозорима куле опажају романски елементи“ 1319.

Жича је, по Владимиру Р. Петковићу, једнобродна базилика, изнутра рашчлањена у четири

травеја, од којих западни одговара унутрашњем нартексу, источни олтарском простору, а
трећи травеј, у правцу запад-исток, надвишен је кубетом. „Црква се одликује простотом
архитектуре, јасношћу конструкције, складним груписањем појединих делова у органску
целину. Пластични елеменат преовлађује над сликарским и конструктивна страна се далеко
истиче изнад декоративне1320.“

На Жичу су се, касније, угледали архитекти других краљевских задужбина. И манастир

Милешева, задужбина краља Владислава, је једнобродна базилика и, у многоме, личи на
Жичу, као и Пећ, Морача и Сопоћани. Н. Л. Окуњев, који је описао архитектуру Милешеве,
истиче његово кубе као нарочиту архитектурну особеност овога манастира1321.

2.
СЛИКАРСТВО
Још приснија веза постоји између старог српског сликарства и Српске православне цркве. На
целоме Балкану, па и код нас манастири су били центри уметничког стварања, које се
развијало под разним утицајима: Византије, Синајске Горе, Свете Горе и Запада1341. То
наравно не значи да смо за њима заостајали, напротив. Српске средњовековне сликаре
Владимир Р. Петковић назвао је достојним такмацима „својих колега из Византије и Италије,
а у извесним тачкама их чак и превазилазе“ 1343.

Ови цсрпски средњовековни сликари су били, највећим делом, монаси, који су и у своме
уметничком раду имали да респектују прописе и цркве и свога чина. Па, ипак, они се нису
слепо држали прописа, које садржи Панселинов сликарски уџбеник настао у Светој Гори.
„Читави циклуси слика по црквама и манастирима балканских држава дају несравњено
богатију и разноврснију претставу о свима онима темама живописа, како их је некада
утврдила теолошка школа у Низибису, а које су се после, преко манастира, прошириле по
свима православним црквама1344.“
Српски мајстори су, у тражењу једног новог израза, постали еклектичари, што је доказ
еластичности њиховог талента1345. „Подједнако блиски византиским и романскимкултурним
центрима, они су (Срби) необично брзо уметнички сазрели. Неоптерећени традицијама, они
су лако прихватали новости, а прихватајући ново смело су одабирали и комбиновали стране
елементе у нове, своје, целине1346.“

Иако је средњовековна српска уметност доста проучена није лако дати, укратко, њезину
развојну линију. Видели смо да је пре Стевана Немање било, на целом српском простору, и
цркава и манастира, који су, сигурно, били живописани. Као и раније и тада су се на нашем
простору сусретали разни утицаји: Византија, Света Гора, Исток (преко Сицилије и јужне
Италије) и утицај Запада преко нашег Приморја. Светозар Радојчић указује на то, да су
нашем црквеном живопису претходиле минијатуре, које су биле везане за шире слојеве
народа, него што је то случај са црквеним живописом. „Историја минијатуре зависила је од
судбине књиге и књижевности код Срба у средњем веку. Порастом књижевне делатности
расла је и уметност минијатуре. Из преписивачких радионица књигописаца ширила се, уз
писану реч, уметност, која је продирала дубље у народне слојеве.

Мирослављево јеванђеље, настало у XII веку у Захумљу, и Минхенски псалтир с краја XIV
века, два су главна споменика српских минијатура средњега века. Они су и најтемељитије
проучени. Мајстори и једног и другог били су Срби. Сликари минијатура Мирослављевог
јеванђеља били су дијак Григорије и Варсамелеон, који о себи није оставио никаквих
података. Лазар Мирковић је утврдио, које је минијатуре радио дијак Григорије, а које
Варсамелеон. Мирковић вели, да минијатори Мирослављевог јеванђеља нису били
иконографи, али су знатан део минијатура радили у сагласности са текстом. „Али наш
минијатор није никад прешао од једнога лица ка претстави једнога празника или јеванђелске
теме са више лица, но се увек задржава на једној фигури ... Његова главна особина и одлика
је сликање иницијала украшених флором и фауном, и другим орнаментима.“1348
Мирослављево јеванђеље је писано српском ћирилицом, али је на минијатурама јак романски
утицај, што „у овој културној области није претстављало никакав нарочити изузетак;
постојали су у Јужној Италији и грчки рукописи са делимично западњачким украсом већ од
IX и X века“ 1349.

Када се говори о средњовековном српском сликарству, мисли се, углавном, на црквени

живопис, очуван, негде боље негде слабије, у нашим црквама и манастирима. Иако теме,
мотиви, и религиозна сврха нашега црквеног живописа чине једну идејну целину, он се, по
техници обраде и по уметничком достигнућу, дели на неколико школа, које изражавају
посебне уметничке правце исто као што је то било, видели смо, и у нашој црквеној
архитектури.
У Студеници се, међутим, сачувао мали број фресака у њиховом првобитном облику; највећи
део је рестаурисан у XVI и XVII веку. Живопис у Краљевој цркви је из доба краља Милутина
(„...свуда се запажа тежња за покретом и за декоративним ефектом“)1355. Орнаментика је
оријенталног порекла ... И живопис Ђурђевих Ступова је доста оштећен, али оно што је
остало показује, да је био врло интересантан и „близак пластичној концепцији античке
уметности, третирајући фигуре као изоловане статуе или као иконе окачене о зидове“ 1356.

Жича је, и овде, случај за себе, важан и због тога што и Доментијан и Теодосије казују, да је
Свети Сава довео уметнике, који су „писали“ Жичу. Ово живописање Жиче било је тек после
прогласа самосталности српске православне цркве. Доментијан вели, дасу Свети Сава и
Стеван Првовенчани довршили Жичу, „коју од почетка зачеше са великом љубављу, коју и
после времена изванредно завршише божанственим лепотама и украсише светим иконама
(сликама), и прекрасним бојама извајану поставише је...“1357. Теодосије, тачност чијега
казивања оспорава М. Васић, вели да су сликари, које је довео Свети Сава, били из
Цариграда. Они су, највероватније, били или Грци (из Солуна или Свете Горе) или Словени
монаси, који су научили сликарство у Солуну1358. Живопис манастира Жиче, који су радили
ови сликари, сасвим је пропао, а „сав остали је из доба краља Милутина и припадао би
такозваној хиландарској школи“ 1359.

KNJIZEVNOST
1.
Као и код многих других народа и код Срба се књижевност родила у цркви и била од
црквених људи развијана. Стара српска црквена књижевност настала је из старе црквене
књижевности, чији су творци били света браћа Ћирило и Методије, два Грка из Солуна, који
су у раној младости били научили језик оних словенских племена, која су била насељена око
Солуна, где је било седиште њиховог оца, који је био управник солунске области. Тренутак, у
коме се родило словенско писмо, назвао је Павле Поповић моментом од „неоцењиве
важности у књижевној историји словенских народа“ 1107, на чијем челу стоје два брата
свеца. За књижевну историју српског народа био је нарочито важан онај моменат, „кад је,
много доцније, у приликама сасвим друкчијим, први Србин преписивач старих свештених
књига, јамачно у неком манастиру радећи, узео при преписивању поправљати језик тих
књига и уносити у њега особине свога матерњега језика; то је моменат када се српска
књижевност родила“ 1108.

Први превод црквених књига на словенски језик извршили су света браћа Ћирило и
Методије, а превођење продужили њихови ученици, који су после Методијеве смрти (885),
под околностима веома тешким, дошли на Балкан и ту продужили свој и мисионарски и
књижевни рад. На њиховом се челу налазио Климент, епископ словенски, први епископ који
се на Балкану назвао словенским, а који је, изгледа, био родом из крајева где је касније
радио1109. За крајеве, у којима је св. Климент развијао свој рад, тврдио је Стојан Новаковић,
да су биле то нарочите словенске жупе или кнежине, „које или нису улазиле у састав бугарске
државе, или су у њу час улазиле час опет излазиле, тако да им је државни положај био
непрестано неодређен, а само им је народност још једнако била несумљива. Тога ради се у
византиских писаца именом Славинија зову сви Словенима насељени предели међу
Јадраном, Балканским средишним венцем, Солуном и Родопом“ 1110.

Најстарији, до данас очувани, споменик српске рецензије црквенословенских књига јесте

Маријинско јеванђеље, писано глагољицом крајем X века, а названо тако по имену
светогорске испоснице Св. Деве Марије, где је нађено. Ватрослав Јагић, који је 1883. године
издао ово Јеванђеље у Петрограду, каже, да је „писано негде у српској земљи“ 1111.

Стојан Новаковић додаје: „Почетак старе црквене српске књижевности била је управо прва
црквена словенска књига, коју су српске руке за српску потребу израдиле. Али прави српски
почетак ове радње били су они преписи словенских књига, у којима су нашле места особине
српског језика потискавши стару словенску особину1112.“

Глагољицом су још писани: Зетски апостол из XI века и Гршковићев одломак из Дела

апостолских, назван тако по капелану Гршковићу на острву Крку код кога је овај одломак
пронађен. Овде спада и Михановићев одломак Апостолара, који је Ант. Михановић,
аустроугарски конзул у Солуну, пронашао и учинио доступним науци1113.

Из глагољице, прво угласте а затим округласте, развила се ћирилица. Први ћирилски

споменик потиче из 993. године: то је надгробни натпис на гробу оца цара Самуила, нађен у
цркви села Германа на источној обали Преспанског језера. Главни српски ћирилски
споменици су: Мирослављево јеванђеље, писано од 1169. до 1197. за хумског кнеза
Мирослава1114, затим Вуканово јеванђеље, писано за најстаријег сина Стевана Немање
1201–1207. трудом старца Симеона у Пећи. Затим долазе Сврљишко јеванђеље из 1279.
године и Никољско јеванђеље, нађено у манастиру Никољи, под Кабларом и Овчаром, писано
„по свој прилици на измаку XIV или у почетку XV века“ 1115. Преписано је са глагољског
текста, који потиче из најстаријих времена словенске књижевности1116.

На преписивању Мирослављевог јеванђеља и на сликању минијатура радили су Варсамелеон

и дијак Григорије. Лазар Мирковић вели, да је „цео текст Мирослављева Јеванђеља написао
Варсамелеон, а Григорије је у тексту написао само три последње стране“ 1117. Док
Мирковић за Варсамелеона вели, да је „непозната личност“, дотле је Александар Белић за
дијака Григорија претпостављао, да је „световно а не свештено лице, да се спремао за
логотета или чиновника при каквом кнезу или великодостојнику тога времена. Његова је
ортографија била светског карактера који су показивале повеље наше“ 1118.

Није, судећи по свему, књижевни рад у српским земљама до Светога Саве, био ограничен
само на преписивање црквених књига. Било је, и у цркви и изван цркве, и оригиналних
књижевних састава, од којих до нас није дошло ништа. Један такав књижевни састав, настао
свакако у цркви, била је Легенда о св. Јовану Владимиру, зету цара Самуила, кога је на
превару убио Јован Владислав. Према Стојану Новаковићу, одмах „по смрти Владимировој
нашао се неко који је његова дела описао“ 1119. Описао их је на тадашњем српском
књижевном језику, али то дело није очувано. Павле Поповић је држао, да га је било у
„књигама српским“. „То је била лепа и позната прича о нежној љубави српског владаоца
Владимира и жене му Косаре, и о његовој трагичној смрти“ 1120. Из постојања оваквога дела
закључивао је Новаковић, да је већ тада писменост у Зети„толико напредна била, да је имао
ко оценити и по достојању прославити светитељска дела Владимирова“ 1121.

Мисли се, да се једном оваквом књигом користио и Поп Дукљанин, када је писао XXXVI
главу свога Летописа, у којој су остали сачувани подаци о Владимиру и Косари. Матијас
Мурко је држао, да се Поп Дукљанин ослањао на „истините извештаје“ отаца и старијих
(antiqui seniores), али није био сигуран, да је извор о Владимиру (liber gestorum) био написан
на словенском језику1122. Фердо Шишић, који је 1928. године издао Летопис Попа
Дукљанина, не одриче уопште постојање Легенде о св. Јовану Владимиру, али држи, „да таке
легенде није било у време Попа Дукљанина и још дуго после њега. Јер да је такова легенда
постојала, па чак написана словенским језиком, зар би се могло згодити, да о краљу св.
Владимиру, а тај је ван сваке сумње историско лице, нигде нема трага ни у српској
средњевековној хагиографији ни у литератури!“1123. Отуда Шишић завршетак главе XXXVI
сматра познијим уметком „некога читаоца Летописа, који је буди познавао ,Геста’ или ,Акта’
св. Владимира, буди чуо да таква постоје“ 1124.

Матијас Мурко сматра апокрифну литературу, која је и код Срба била дело богомила, за
најстарији продукт старе црквенословенске књижевности, која је, несумњиво, била раширена
и у српским земљама1125. Ова апокрифна књижевност, прожета потпуно религиозним духом,
раширила се по српским земљама „нарочито онда када је богомилска јерес била по њима
распрострта“ 1126. Ове су апокрифне списе, по Тихомиру Остојићу, „ширили и православни
неуки свештеници, као што нам сведоче наши стари Зборници у којима налазимо апокрифа и
уз црквене молитве и богословске чланке“ 1127. За Стевана Немању, који је прогонио
богомиле у својој држави, вели Првовенчани да и њихове „нечастиве књиге спали“, што је,
разуме се, било од велике штете1128. Ватрослав Јагић је био у праву када је рекао: „Овом
пригодом дакле пропаде сила књижевних старина, које би се данас бројиле у старосрпску
књижевност1129.“ Богомилима приписује Стојан Новаковић заслугу за „раширење ћирилице
као писма практичнијега, и да су они највише урадили да се та буквица распространи по
Босни, где се најпре могло очекивати да се глаголица као и у северној Далмацији сачува“
1130.

До појаве Светога Саве био је, како се види, извршен крупан књижевни и културни посао.
Књижевним радницима, који су овај посао свршили, Стојан Новаковић, с правом, приписује
осећање и за особине свога језика и своје народности. Они су тиме показали своју љубав „к
народности, којој смо ми дужни поклонити се као првом духовном творцу, првом писменом
оспособљавању наше народности“ 1131.

Са Светим Савом почиње и у српској црквеној књижевности ново доба. За време у коме је
живео и околности, под којима је радио, Свети Сава је и самосвојан и плодан писац. Када се
као младић повукао из света и постао монах Свети Сава, вероватно, није ни помишљао на то,
да ће прилике и природа његовог рада од њега тражити да постане и састављач књига.
Уочено је већ одавно, да је све, што је Свети Сава урадио на овом пољу, било изазвано
практичном потребом службе коју је он вршио.

Први књижевни састав Светога Саве био је Карејски типик, написан 1199. године. „То је“,
вели Павле Поповић, „врло мали спис, хвата лист два само ... Спис има важности као први
рад Савин, – бар први поуздан, – и први у нашој средњовековној књижевности; каквих
нарочитих књижевних лепота нема у њему“ 1132. Карејски типик је скитски монашки устав и
као такав има и литургички карактер1133, и „по своме целоме садржају је један специјалан
Типик, врло уског интереса1134„, јер није намењен ширем кругу монаха, него само двојици-
тројици, који се подвизавају у Карејској испосници.

Није, међутим, ни у оваквом послу, чија је намена била јасно ограничена, Свети Сава био
прозаичан дух, него човек са осећањем за стил и, иако још врло млад, веома мудар. Он
приступа изради Карејског типика са убеђењем људи, који су већ завршили свој животни пут,
и пише, да је „пут (живота) кратак, браћо моја љубима, којим идемо, живот је наш дим, пара,
земља и прах, за мало се јавља, а брзо нестаје“ 1135.

Много је оспежнији, а и важнији, Хиландарски типик, чији нам оригинал није сачуван.
Сачуван је рукопис из XIII века, који је брижљиво чуван. Од овога Типика има неколико
преписа ... Узима се, обично, да је Хиландарски типик превод првог дела Евергетидског
типика, који је важио за манастир Свете Богородице ЕвергетидеБлагодетељнице у Цариграду.
И свети Симеон и Свети Сава били су велики приложници овога манастира, у коме је Свети
Сава одседао када је долазио у Цариград. „Сава је овај манастир називао својим, на својим
путовањима у Цариград свраћао је у овај манастир, и свакако му се свидео ред и начин
живота у овоме манастиру. Када је Сава са својим оцем подигао Хиландар, желећи му дати
уређење Евергетидског манастира, превео је пролог Евергетидског Типика и дао га као Типик
своме манастиру Хиландару. Да ли је Свети Сава превео и Синаксар Типика Евергетског
манастира, ово питање, мислим, још стоји отворено, јер до сада још никако није нађен
српско-словенски превод Синаксара Евергетидског Типика1136.“

Павле Поповић је утврдио одступања Хиландарског типика од грчког оригинала и тврдио, да

је то учињено због подешавања према потребама српског манастира. Могуће је, да је Свети
Сава при овоме послу имао и сарадника, али је он, свакако, био главна личност у томе
послу1137. Превод није свуда гладак и преводилац није знао добро грчки. „Али ваља водити
рачуна о тешкоћама тадашњег превођења, тадашњи књижевни језик био је врло млад, нимало
гибак за апстрактне дисертације грчке, и многа су места превођена само понужди, без
нарочитог старања да буду свакоме јасна; код нашега Типика објашњења су могла доћи
доцније, усмено, при заједничком читању целога братства1138.“

Ђорђе Сп. Радојичић заступа мишљење, да је „Типик цариградске Богородице Евергетиде

превођен за Студеницу, за манастир такође посвећен Богородици Евергетиди, па је затим
употребљен и за Хиландар, за манастир Богородице Наставнице ... Евергетидски Типик је
могао бити преведен у целини, дакле не само пролог већ је цео Синаксар са прописима о
богослужењу1139.“ Ово последње је тврдио и Драгутин Анастасијевић1140. Радојичић је,
ипак, усамљен у своме схватању: зна се да је Свети Сава радио један типик за манастир
Хиландар, али је, исто тако, сасвим разумљиво да је и манастир Студеница, пре него се Свети
Сава настанио у њој, морала имати неки типик по коме су се монаси управљали и живели.

За Хиландарски типик се зна да је састављен 1199. године и да садржи, у 43 главе, поред

правила и прописа о животу монаха и о реду у манастиру и цео низ изванредних религиозно-
филозофских запажања и поука. Види се јасно, да је Свети Сава већ тада до танчина познавао
живот и буре људске душе и сва искушења кроз која човек пролази чак и онда када се
издвојио у манастир. Пред нама лебди лик потпуног човека, духовно уздигнутог и морално
снажног, али топлог и благог срца, испуњеног смерношћу. Од својих монаха је Свети Сава
тражио, да „побожност, љубав и јединство претпостављају свему другоме“ (гл. 25.) Он
истиче значај љубави човека према човеку и ставља љубав изнад молитве, јер је, вели,
„љубав глава и савршенство, и јер показује са њом спрегнуту смерност, која чини (човека)
високим, и милостињу и човекољубље, а ради њих чак Бог постаде човек и зове се Бог, и
ради тога се човек указује Бог и сличан небесном оцу“ (гл. 33). И, у гл. 41, вели, да монаси
треба да саосећају „невољу један другога у свему, као удови једнога тела и попуњавати
недостатке један другога. Не устремљивати се у завист (распре), ни на нелепу (ружну) љубав
или незаконито скупљање и расцепе, чувати се првоседења и светских почасти. А само на
једно пазити: по врлини живети и наравно владати се, и ништа друго, ако је могуће дисати
спасоносном речју, и свим што је сазидање душе и корист“.

Студенички типик, написан после повратка Светога Саве из Свете Горе у Србију 1208.
године, у ствари је само измењен Хиландарски типик. Оригинал ни овога Типика није
сачуван. Овај Типик заменио је нама непознати типик „по коме су се монаси управљали, а за
које ми ни данас незнамо“ 1141. Ближе време постанка Студеничког типика меће Павле
Поповић „одмах 1208 или у почетку 1209 године“.

У почетку Студеничког типика налази се Живот светога Симеона, први, до данас очувани,
животопис у нашој црквеној књижевности. „Обичај је био у византиској књижевности
типикâ да се у једној од првих глава Типика напише кратак живот оснивача и ктитора
манастира и Свети Сава је том обичају следовао пишући биографију свога оца за Студенички
типик1142.“ Извор за ово дело били су му, вели Лазар Мирковић, „прва и друга Хиландарска
повеље као и оно што је већ било написано о светоме Симеону у Хиландарском типику“.
„Ово је прво светачко житије код Срба, за којим ће се јавити житија другим Србима
свецима1143.“

Живот светога Симеона је доста кратко дело, има свега 12 глава, писано, углавном, са
намером да се монах Симеон истакне као узор на који треба да се угледају монаси у
манастиру, који је он подигао себи за задужбину. Књижевна вредност овога дела је знатна,
али у њему има и нешто драгоцених историјских података, који су „тачни, и за неке догађаје
има и хронологије које остали биографи немају и која је такође тачна. Причање је просто и
трезвено, непретрпано празним фразама“ 1144.

Андра Гавриловић је, с правом, рекао, да је Живот светога Симеона „одличан литерарни
рад... По збиљи, мирноћи и расположењу пишчеву, по језгровитости у лепој простоти, овај се
Савин спис уздиже над свима оваквим радовима старе наше књижевности. У њему нема,
онда уобичајених чудеса и легендарности, већ се место тога налази једна, тада необична
врлина: чешће се бележи време догађаја“ 1145. Тихомир Остојић је био врло површан када је
за Живот св. Симеона рекао да није књижевно дело1146.

Свети Сава је писац и Службе Светом Симеону, коју је он написао после канонизовања св.
Симеона, а на тражење сабора светогорског братства. Доментијан вели, да „благословише
богоноснога оца нашег кир Саву да му (св. Симеону) напише каноне и стихире и
чудотворења његова, а он написав колико је могуће, и опет благослови нас ученике своје
истим благословом“ 1147. Код Теодосија се вели, да је прота Свете Горе, са свим игуманима
и старцима, који су били присутни проглашењу Симеона за свеца, наложио Светом Сави, „да
стави живот Пречаснога на писмено ради успомене и да се празнује са светима“ 1148, што би
више указивало на састављање животописа светога Симеона него на службу. Под службом
„разумеју се песме, које се поју на вечерњу и јутрењу“ 1149.

Оригинал ове Службе као да није дошао до нас. Павле Поповић је мислио да „ми те службе
данас немамо. Имамо једну другу, и то је познија, из времена када је Сава био у Студеници.
Она носи несумњиво обележје да је писана у Србији“ 1150. Лазар Мирковић није био
сигуран, да ли је остала стара Служба, написана у Хиландару, или само она, проширена и
допуњена, коју је Свети Сава написао у Студеници1151.

Спорило се дуго око тога, да ли је Свети Сава превео Устав за држање псалтира. Цео низ
наших угледних историчара књижевности (А. Гавриловић, П. Поповић, Т. Остојић) изјаснили
су се против довођења Светога Саве у везу са овим Уставом. Пошто га је темељито проучио
Владимир Ћоровић се одлучио за то, да је Свети Сава саставио, односно превео са грчкога,
овај Устав. Ово, уосталом, произилази и из самог текста, где се јасно каже, да га је Свети
Сава превео: „А ја недостојни и худи и лени монах Сава, чувши и видевши оваки Псалтир
написан грчким језиком, сажалих се помисливши своју неразумност, пошто бејах неразуман
добро грчки, но ипак убојах се беде онога ленивога слуге, који је сакрио таленат, и пожурих
са Божјом благодаћу, колико ми моћ достиже, изложих (га) и предадох вама истинитим
трговцима, да ви чините куповину (Мат. 13,45)1152.“

Лазар Мирковић сматра Устав за држање псалтира скитским уставом и вели да се овде ради о
Уставу, који је „идући вековима уз псалтир дошао и до нас у нашем Следоватељном
псалтиру“, а Свети Сава га је превео и додао свој крај, јер говори о себи у првом лицу1153.
Први део овога Устава садржи се у првој глави Хиландарског типика, а има места која су
слична и са другим делима Светога Саве.

Писмо Светога Саве игуману манастира Студенице Спиридону, писано са једнога од два
путовања Светога Саве у Свету Земљу, на признају сви за дело Светога Саве. Писмо је
писано када се Светитељ налазио у Јерусалиму и пуно је присности. Лепо је и по стилу и
пуно топлих осећања према игуману Спиридону, кога Свети Сава моли, да се он моли Богу,
„да нас Бог укрепи и сачува, да бисмо опет к вама дошли“ 1154. Цело је писмо „писано
фамилијарно, нешто слободније, скоро народним тоном, не онако укочено као нека правила
Типика“.

Писмо Спиридону писано је, највероватније, са другог путовања Светога Саве иако Павле
Поповић вели да Свети Сава „није баш морао писати своје писмо на другом путовању“ 1155.
Никола Радојчић је сумњао у аутентичност овога писма1156. Петар Ђорђић је, међутим, на
основу анализе језика и стила овога писма дошао до закључка, да је ово писмо „писао исти
човек као и изворне допуне и измене у Хиландарском Типику. То су пре свега деминутиви.
Свети Сава је волео да се њима служи и онда када бисмо очекивали и прост, неумањен
облик“ 1157.

О Номоканону или Крмчији Светога Саве било је већ речи. Она, исто тако, није сачувана у
оригиналу, него у два старија преписа. Са ових преписа је вршено даље преписивање. На
основу својих ортографских истраживања Александар Белић је тврдио, да Свети Сава није
имао удела у преписивању Крмчије са, како он вели, руског оригинала, него су то учинили
„Савини људи у нашим црквама (управо, епископијама), преписавши је нашом редакцијом,
размножавали“ 1158. Ово је, на то треба указати, сасвим у супротности са казивањем
биографа Светога Саве.

Има неколико списа, који се приписују Светоме Сави, а за које се држи да он није њихов
аутор. То су: уговор о куповању хиландарских винограда из 1192. године, један извод из
повеље о оснивању српских епископија, повеља манастиру Врањини из 1233. године и једна
реченица Светога Саве, на коју је указао архиепископ Никодим у своме уводу превода Типика
светога Саве Освећенога1159.

Ово би била Света словеса Светога Саве, која гласе: „Молим оне који ће после мене бити,
испуните оно што ја због кратковременог живота не доврших.“ Драгутин Анастасијевић је
узимао, да су ова „Света словеса“ заиста постојала, а и да је постојао неки спис Светога Саве
који је пропао1160. Лазар Мирковић је мислио, „да Никодим није написао своје споменуте
речи дословно из каквог списа Св. Саве, за који ми данас не знамо, но да је Никодим написао
своје речи по сећању на наведене речи Св. Саве…“1161. Мирковић је изналазио у делима о
Светоме Сави сличне реченице и на основу тога донео свој закључак.

Уобичајено је код нас, и то справом, да се Свети Сава назива оцем српске књиге. Ђуро
Даничић је писао, да је наша стара књижевност „била у најбољем цвете за време Св. Саве“
1162. Светислав Вуловић је, такође сматрао Светога Саву првим српским књижевником и
оцем српске књиге1163. Петар Ђорђић сматра, да Свети Сава „својим књижевним радом
завршава дуги период наше анонимне и преписивачке књижевности. Он први почиње да
пише изворна дела већег обима која и чине прву основицу старе српске књижевности.
Правац којим је ишао Свети Сава остао је у последња времена као путоказ у изграђивању
наше старе књижевне радње“ 1164.

Још је Ватрослав Јагић указао на то, да је Свети Сава, књижевним радом, створио своју
школу, коју је он упоређивао са златним добом бугарске књижевности (за време цара
Симеона). Средиште ове школе је било, и задуго остало, у манастиру Хиландару, који Јагић
назива „највећом творницом старосрбских књига: најлепше и најдрагоценије књижевне
старине старосрбске литературе бише овде састављене или превођене, овде писане или
преписиване, одавде растурене и развучене по свој Европи“ 1165.

Док је Јагић у овој школи Светога Саве гледао више један идејни и духовни центар, у коме су
се, како он вели, сусретале две стихије, стара српска књижевност и српски народ, „које су се
у свему животу јако мало састајале и то само у цркви“ 1166, Александар Белић истиче
практичну страну ове школе, у којој су се спремали књижевни људи, који су усвајали и
ширили „ортографију Светога Саве и њоме се и сами служили у своме књижевном раду“
1167.

Свети Сава је, према Петру Ђорђићу, књижевно делао 38 година и за то време „могао да
добро упозна црквени језик и утврди свој начин писања. Он је тај начин писања заиста имао,
иако се данас не могу показати ни два списа која би имала исти правопис“ 1168. Владимиру
Ћоровићу је Белићево тврђење о ортографској школи Светога Саве у Хиландару и о „неком
Немањином писару у његовој и Савиној канцеларији или, боље речено, о некој врсти њихове
писарске школе у то доба у Ватопеду или Хиландару тешко пријемљиво. Напротив, треба пре
мислити на писаре калуђере, који су се скупили око њега и Саве са разних страна српског
подручја и са разним писарским и ортографским школама“ 1169.

Књижевним радом Свети Сава бавио се само узгред и из чисто практичних побуда. „Кад се
погледа на све што је Свети Сава писао, и када се уочи смер његовог рада, као и околност да
му сваки спис има задаћу да што пре практично задовољи указану потребу; кад се проучи
начин како он тој потреби одговара: превођењем, прерадом, применом у тућини нађеног на
потребе домаће – онда је јасно да је Сава сам био далеко од књижевничке амбиције, јер није
имао када бити књижевником, пошто га је чекао огроман посао реформатора и организатора
и духовног и државног живота“ 1170.

Ма колико да су дела Светога Саве била намењена практичној употреби има у њима, као што
смо видели, и књижевно лепих места, топлих, отмено речених и привлачних. За Живот
Светог Симеона рекао је Владимир Ћоровић, да по „концизности, по лиризму и по укусу ово
Савино дело иде међу најбоље ствари наше старе књижевности; оно и данас још оставља јак
утисак“ 1171. Из њега, као и из свега што је и Свети Сава писао, просијава топла и човечна
личност Светитељева и зрачи једна непосредно доживљена мудрост и сазнање о неутешној
сујетности овоземаљске славе и богатства.