Professional Documents
Culture Documents
Према резолуцији 1244 Савета безбедности ОУН цела територија Косова и Метохије, правно
гледано, налази се у саставу Србије док не буде постигнуто коначно решење. Србија не признаје
једнострано отцепљење, по међународном праву, њене територије,[8] прецизније аутономне
покрајине под привременом управом Организације уједињених нација у оквиру српске суверене
територије.
Мада је Републику Косово признала већина чланица ОУН, она није члан многих међународних
организација. Према извештајима међународних организација, владавина закона на Косову је у
лошем стању, па је присутна трговина људима,[9] шверц дроге (до 40% хероина целе Европе),[10]
као и трговина људским органима (за време рата од заробљених Срба и након рата од оних који су
их продавали).[11]
Садржај
1 Историја
1.2 Независност
2 Влада и политика
2.1 Влада
2.2 Надгледање
2.3 Устав
2.4 Политика
2.5 Остало
3 Привреда
4 Администрација
4.1 Општине
4.2 Окрузи
5 Владавина закона
6 Референце
7 Спољашње везе
Историја
Зачеци идеје
Међуетничке тензије на Косову су се током осамдесетих година 20. века погоршале. Увидевши то,
Српска академија наука и уметности је објавила меморандум, у којем упозорава на распад СФРЈ и
етничке сукобе. Како би спречила албански сецесионистички покрет, Скупштина Србије је 1989.
припремила уставне амандмане с циљем да ограничи овлашћења аутономних органа на Косову.
Елементи власти били би пренети на органе Србије.[12]
Међутим, према уставу на снази, да би ови амандмани били усвојени потребна је двотрећинска
већина у покрајинској скупштини. То гласање одржано је 23. марта 1989, а амандмани су усвојени
већином гласова, мада не двотрећинском, и формално потврђени 28. марта. Тиме су установе
аутономије дошле под непосредну власт Србије. Етнички Албанци су на ово одговорили
протестима и формирањем паралелних институција. Већина (114 од 123) посланика Скупштине
Косова албанске националности сакупила се 2. јула испред зграде парламента, али улаз им није
био дозвољен. Тако су испред зграде усвојили резолуцију у којој КиМ називају равноправним и
независним ентитетом у оквиру југословенске федерације. Дакларација није имала правног
дејства.[12]
Независност
Након ових догађаја, који су се одвијали даље од очију јавности, дошло је до побуне косовских
Албанаца у периоду од 1996. до 1999. Томе је следило НАТО бомбардовање Савезне Републике
Југославије у трајању од 78 дана. Привремена административна мисија УНМИК је у јуну 1999. од
Савезне Републике Југославије преузела власт на Косову и Метохији. Тако су Уједињене нације
отпочеле надгледање администрације ове покрајине након што је Савет за безбедност (СБ ОУН)
усвојио резолуцију 1244. Један од главних циљева резолуције јесте реафирмисање територијалног
интегритета СРЈ (чиме КиМ остаје део СРЈ, тј. Србије).[13] Ипак, Скупштина Косова је 17. фебруара
2008. прогласила независност ове покрајине као Република Косово.
Генерална скупштина ОУН је резолуцијом А/63/Л.2 усвојеном на предлог Србије 8. октобра 2008.
захтевала саветодавно мишљење Међународног суда правде о легалности косовске декларације.
Суд је 22. јула 2010, гласањем са резултатом 10 према 4, донео одлуку да декларација није
прекршила међународни закон.[14] Суд је тврдио да аутори декларације нису привремене
институције самоуправе на Косову, него неформална група лидера, којима није забрањено да
проглашавају какву год хоће декларацију. Саопштено је и да том приликом није прекршена
резолуција 1244, јер она не прејудицира коначан статус Косова.[15]
Европска унија је предложила властима Србије и Косова да отпочну преговоре ради решавања
практичних, животних питања тамошњих становника, што је био услов за давање статуса
кандидата Србији. Тако су 8. марта 2011. отпочели преговори Београда и Приштине. Београд је
представљао политички директор у Министарству спољних послова Републике Србије Борислав
Стефановић, а Приштину потпредседница Владе Косова Едита Тахири.[16] Након неколико рунди
преговора током 2011. и 2012, отпочети су нови преговори 2013, с тим што су шефови
преговарачких тимова сада премијери — Ивица Дачић и Хашим Тачи. Тако је 19. априла 2013.
постигнут и парафиран Први споразум о принципима нормализације односа.
Влада и политика
Влада
Међународно цивилно и безбедносно присуство ради под окриљем резолуције 1244 Савета
безбедности ОУН. У првим годинама од резолуције, то је укључивало само деловање Привремене
административне мисије Уједињених нација (УНМИК), али је касније проширено на Мисију
владавине права Европске уније (ЕУЛЕКС), која је од децембра 2008. распоређена на Косову ради
преузимања одговорности у области полиције, царине и правосуђа.[18]
Република Косово је члан Међународног монетарног фонда (ММФ), Светске банке, Европске
банке за обнову и развој, Већа за регионалну сарадњу земаља југоисточне Европе, као и
Међународне уније друмског саобраћаја.[19]
Надгледање
Панорама Приштине
План финског дипломате Мартија Ахтисарија предвиђао је два облика међународног надгледања
Косова након независности — Међународну цивилну канцеларију (ИЦО), која ће надгледати
спровођење плана и имати право вета на законодавне и извршне поступке, као и Мисију
владавине права Европске уније (ЕУЛЕКС), која ће имати задатак ангажовања полицијских и
цивилних ресурса у циљу развоја полиције и правосуђа, са својим сопственим моћима хапшења и
кривичног гоњења.[20]
Устав
Усвајања или амандмани на сваки закон у вези са мањинским заједницама захтевају не само
општу скупштинску већину, већ и већински број гласова од стране представника мањима. Дакле,
ако у скупштини седи двадесет представника мањима, бар једанаест њих мора се сложити са
амандманом да би он био усвојен. Мада република, као само делимично призната држава, није
чланица Савета Европе (те се њени грађани не могу жалити Европском суду за људска права),
устав позива на поштовање Европске конвенције о људским правима на територији Косова и даје
му предност над било којим локалним законом.[17]
Устав предвиђа широка овлашћења општинама — њихове границе не могу се мењати без
сагласности локалне самоуправе. Три општине (Северна Митровица, Грачаница и Штрпце) имају
овлашћења које друге немају у области образовања и секундарне здравствене заштите. Уставно је
право мањинских општина да се удружују и сарађују једна са другом на свим пољима.[17]
Политика
Највеће политичке партије на Косову су Демократски савез Косова (ЛДК) и Алијанса за будућност
Косова (ААК) десног центра, као и Демократска партија Косова (ПДК) и Алијанса за ново Косово
(АКР) левог центра. Демократски савез Косова своје корене вуче из ненасилног покрета отпора за
време Милошевића, а предводио га је председник Косове Ибрахим Ругова све до своје смрти 21.
јануара 2006. Странке чији корен чини Ослободилачка војска Косова (ОВК) јесу Демократска
партија Косова бившег вође ОВК Хашима Тачија и Алијанса за будућност Косова бившег
команданта ОВК Рамуша Харадинаја. Швајцарско-косовски бизнисмен Бехђет Пацоли основао је
2006. Алијансу за ново Косово, која је била трећа на изборима 2007, а четврта на онима 2010.
Уставни суд је јула 2010. одлучио да је председник новонастале републике Фатмир Сејдију (на
функцији од 10. фебруара 2006. до 27. септембра 2010) прекршио устав, јер је остао вођа ЛДК у
исто време кад је био шеф државе. Сејдију је одлучио да поднесе оставку на место председника
Косова,[22] а руководство ЛДК преузео је Иса Мустафа. Због овога је дошло до политичке кризе,
услед чега су одржани превремени избори. На њима је ЛДК изгубио власт, а већину су формирале
Демократска партија Косова, Алијанса за ново Косово, Самостална либерална странка и друге
мањинске партије.[23]
Скупштина је уз малу већину 22. фебруара 2011. изгласала Бехђета Пацолија за председника, али
је Уставни суд ову одлуку поништио, јер устав не дозвољава да председнички избор има само
једног кандидата. Као компромисни кандидат свих странака које су формирале власт, за четвртог
председника независног Косова (након Ругове, Сејдијуа и Пацолија) 7. априла 2011. изабрана је
Атифете Јахјага, прва жена и нестраначка особа на тој функцији.[24] У периоду између повлачења
једног и одабира другог председника, дужности шефа државе преузима председник скупштине
Јакуп Краснићи.
Мањинском политиком јужно од реке Ибар доминира Самостална либерална странка (СЛС) са
председником Слободаном Петровићем. Како не признају независности Косова, Срби северно од
Ибра су бојкотовали парламентарне изборе 2010.[25] Међутим, насупрот њима, север Косова
учествовао је на изборима Републике Србије 6. маја 2012. Том приликом су, на парламентарним
изборима, грађани највећу подршку пружили Демократској странци Србије (ДСС) десног центра.
Као скупштина северних српских општина делује Скупштина Заједнице општина Аутономне
покрајине Косово и Метохија основана 28. јуна 2008.[26] Општине Косовска Митровица, Зубин
Поток, Звечан и Лепосавић одржале су 14. и 15. фебруара 2012 референдум на којем су се грађани
изјашњавали да ли прихватају косовске институције. Да их не прихвата изјаснило се 26.524
(99,74%) гласача.
Остало
Деветнаест земаља одржава своје амбасаде у Приштини,[27] док Косово као независну државу
признаје 108 од 193 (56%) чланица Уједињених нација, односно 23 од 28 (82%) чланица ЕУ.
НАТО снаге су обучиле 2.500 војника ради оформљења Косовских снага безбедности (КСБ),
претече републичке војске која је почела са радом 21. јануара 2009.[28] Неколико месеци пре тога,
расформисан је Косовски заштитни корпус (КЗК), цивилна служба за ванредне ситуације и један од
наследника Ослободилачке војске Косова. Као одржавалац мира, уз Косовску полицијску службу
делује и Косовска снага (КФОР).
Након избора 12. децембра 2010, формиран је кабинет са премијером, шест заменика премијера
(од којих су троје уједно и министри)[29] и још шеснаест министара. Актуелну владу води Хашим
Тачи. Укупно постоји деветнаест министарстава.[30]
први заменик премијера међународна признања и страна улагања Бехђет Пацоли АКР
министар животна средина и просторно планирање Дардан Гаши ЛДК — листа Ругова
Привреда
Трговински баланс је изразито негативан. Године 2004, дефицит баланса робе и услуга износио је
близу 70% бруто домаћег произдвода, а 2011. мање, око 39% БДП. Новчане пошиљке из дијаспоре
током целог послератног периода чине око 14% БДП.[32] Привредни развој подстичу трговина,
малопродаја и грађевинарство. Приватни сектор је и даље неизражен, а индустријски слаб.
Економија и њени извори раста стога су далеко више усмерени на постављање захтева него на
производњу, као што показује и дефицит од 20% БДП-а у 2011. Због тога Косово веома зависи од
капиталних прилива. Исти случај је и са државним приходом, који само 14% чине директни
порези, док остатак представљају царинске дажбине и порези на потрошњу. Године 2009. пореза
на добит предузећа умањен је са 20% на 10%. Највиша стопа пореза на доходак такође је 10%.[32]
Упркос другим чињеницама, косовски јавни дуг није изразит, само 5,8% БДП-а, мада би он знатно
порастао када би Србија признала независну републику и с њом постигла договор о подели
југословенског дуга. Нето страна актива финансијских корпорација и пензионог фонда износи
преко 50% БДП-а. Развијен је и банкарски систем, чија је актива порасла са 5% БДП-а у 2000. на
60% БДП-а у јануару 2012.[32] Званично, административне прелазе је 3. септембра 1999.
формирао УНМИК. На њима су царински трошкови равно 10%. УНМИК је у име Косова потписник
Централноевропског уговора о слободној трговини (ЦЕФТА), те царински трошкови за земље
потписнице овог уговора износе 0%.[33]
Званична валута на Косову је евро. Наиме, године 1999. уведена је немачка марка, која је убрзо
замењена за евро, мада сама територија није унутар Еврозоне. На Северном Косову је у употреби
српски динар. Стопа незапослености је у мају 2006. била до 50%.[34] Процене из октобра 2010.
указују на то да је незапосленост међу косовским Ромима до 90%.[35]
Администрација
Општине
Косово је према УНМИК-овој уредби од 27. јула 2000. подељено на 30 општина (алб. komuna).[38]
Према властима републике, подељено је на 38 општина, од којих Срби у десет чине већину
становништва. Општина Северна Митровица још увек није оформљена, а уместо њених органа
постоји Административна канцелација Северне Митровице (АКСМ; алб. Zyra Administrative e
Mitrovicës së Veriut, ZAMV).[39] Општине које је одредило Министарство администрације и
локалне самоуправе Републике Косово, а које не постоје у УНМИК-овој међународно признатој
подели означене су звездицом. Називи су званични.[40]
Општине
9. Ђенерал Јанковић/
Окрузи
Округ (алб. rreth) представља виши ниво административне поделе од општина. Под УМНИК-овом
администрацијом (од 1999), окрузи на територији Косова формирани су 2000. Као такве, признају
их и власти Републике Косово и власти Републике Србије.[41] Срби, међутим, не признају
резултате пописа, који је иначе биојкотован од стране већег дела Срба.
у km2 Становништво
по km2 Општине
Ђаковички округ
(Rrethi i Gjakovës)
Ђаковица
Дечани
Ораховац
Гњилански округ
(Rrethi i Gjilanit)
Гњилане
Косовска Каменица
Витина
Косовскомитровачки округ
(Rrethi i Mitrovicës)
Косовска Митровица
Лепосавић
Србица
Вучитрн
Зубин Поток
Звечан
Пећки округ
(Rrethi i Pejës)
Пећ
Исток
Клина
Приштински округ
(Rrethi i Prishtinës)
Приштина
Глоговац
Косово Поље
Липљан
Ново Брдо
Обилић
Подујево
Призренски округ
(Rrethi i Prizrenit)
Призрен
Драгаш
Сува Река
Малишево
Урошевачки округ
(Rrethi i Ferizajt)
Урошевац
Штимље
Качаник
Штрпце
Владавина закона
Према покрету за заштиту људских права Амнести интернашонал, једна од последица рата јесте
повећана трговина женама ради сексуалне експлоатације. Светске новинске агенције, као што су
британски Би-Би-Си и Гардијан, пренеле су тврдње Амнестија да петину услуга проститутки
користе војници НАТО и Уједињених нација, као и да су у оптицају и девојчице од једанаест
година. Према истом извештају, број објеката у којима се одвија невољна проституција порастао је
са 18 у 1999. до 200 на 2003. години.[9][43] Према Међународној организацији за миграције,
Косово је у периоду од 2000. до 2004. године било четврто или пето када је у питању број жртава
трговине људима, иза Албаније, Молдавије, Румуније и, у једном периоду, Бугарске.[42]
Још један од проблема представљају преостале нагазне мине и остала неексплодирана убојна
средства. Иако су оне очишћене са уређених путева, саветује се опрез људима током проласка
кроз забачене пределе. Од краја рата до априла 2012, преостала убојна средста усмртила су 114
људи, а ранила преко 450.[44] Косово је једно од највећих светских упоришта организованих
криминала и прања новца. Међународне организације су 2000. оцениле да кроз ову регију
пролази 40% хероина који се продаје у Европи у Северној Америци.[10] Услед немира у Албанији
1997. и Косовског рата годину-две касније, етнички Албанци који се баве кријумчарењем уживали
су конкурентску предност, која је опала са стабилизацијом региона.[42] Међутим, Канцеларија
Уједињених нација за питања дроге и криминала је 2008. објавила извештај у којем тврди да
хероин етничких Албанаца чини 10 до 20% хероина у западној Европи, мада закључује да промет
незаконите робе опада.[42]
Сем дрога, са територије Републике Косово шверцује се месо којем је протекао рок трајања. Оно
претходно, без царинске контроле, долази из Црне Горе или Албаније, а претходно из
прекоморских територија — обично Латинске Америке. Управа царина Србије неколико је пута
заплењивала месо са КиМ. Најчешћи предмет кријумчарења је пилеће бело месо. Током априла и
маја 2008. године заплењено је седам тона оваквог меса, које може изазвати кампилобактериозу
или салмонелозу.[45][46]
Швајцарски народни посланик Дик Марти је у извештају из 2010. изнео тврдње, као и доказе о
постојању криминалне мреже повезане са Ослободилачком војском Косова и премијером
републике Хашима Тачија, иначе бившим вођом ОВК познатим под псеудонимом Змија. Та мрежа
је убијала затворенике и сакупљала њихове бубреге за трансплантацију у приватним
прекоморским клиникама.[11] Влада Косова је те тврдње одбацила као неосноване и
клеветничке, док је Савет Европе 25. јануара 2011. одобрио извештај и позвао на озбиљно
истраживање његове садржине.[47][48]
Референце
„International Monetary Fund, World Economic Outlook Database, April 2011: Nominal GDP list of
countries. Data for the year 2010”. Imf.org. 14. 9. 2006. Приступљено 25. 1. 2013.
„Устав Републике Србије” (PDF). Парламент Републике Србије. Приступљено 31. 7. 2013.
„North Kosovo Still Big Challenge As Pristina Marks Independence Anniversary”. Radio Free Europe.
Приступљено 31. 7. 2013.
„Head of United Nations Mission, Briefing Security Council, Calls On Serbian, Kosovo Authorities to
Create Multi-Ethnic Society, Ensure Regional Prosperity”. United Nations. Приступљено 31. 7. 2013.
„Serbia rejects UN legal ruling on Kosovo's secession”. BBC UK. Приступљено 31. 7. 2013.
„Kosovo drug mafia supply heroin to Europe”. Guardian. Приступљено 31. 7. 2013.
„Kosovo rejects Hashim Thaci organ-trafficking claims”. BBC News. Приступљено 31. 7. 2013.
Vidmar, Jure. International Legal Responses to Kosovo’s Declaration of Independence (PDF). Nashville,
Tennessee: Vanderbilt University. стр. 9—12. Приступљено 31. 7. 2013.
„Compatibility of the Independence of Kosovo with S/RES/1244” (PDF). Yearbook of United Nations
Law. Max-Planckt-Institut. 12: 32—36. 2008. Приступљено 31. 7. 2013.
Tanner, Adam; Stevenson, Reed. „Kosovo independence declaration deemed legal”. Reuters.
Приступљено 31. 7. 2013.
„Accordance with international law of the unilateral declaration of independence in respect of Kosovo”.
ICJ. стр. 3. Архивирано из оригинала на датум 8. 2. 2014. Приступљено 31. 7. 2013.
„Kosovo Under UNSCR 1244/99 2009 Progress Report” (PDF). European Commission. стр. 6.
Приступљено 31. 7. 2013.
„Will the EBRD do the right thing for Kosovo, its newest member?”. neurope.eu. Приступљено 31. 7.
2013.
„EULEX Mission extended until June 2014”. EULEX. Приступљено 31. 7. 2013.
„Kosovo president resigns over breach of constitution”. BBC. Приступљено 31. 7. 2013.
„Kosovo parties form coalition”. B92. Архивирано из оригинала на датум 4. 11. 2012. Приступљено
31. 7. 2013.
„Kosovo Security Force looks to become an army”. SETimes. Приступљено 31. 7. 2013.
„Republic of Kosovo: Request for Stand-By Arrangement” (PDF). IMF. Приступљено 31. 7. 2013.
„May finds Kosovo with 50% unemployed”. Economics Initiative for Kosovo. Приступљено 31. 7. 2013.
„Roma forced back to dire poverty, deprivation”. The Star. Приступљено 31. 7. 2013.
„Hungary to Take Control of Kosovo Airspace”. Balkan Insight. Приступљено 31. 7. 2013.
„Kosovo struggles to gain international recognition online”. Deutsche Welle. Приступљено 31. 7. 2013.
„Crime and its impact on the Balkans and affected countries” (PDF). UNODC. март 2008. Приступљено
31. 7. 2013.
„Nato force 'feeds Kosovo sex trade'”. Guardian. Приступљено 31. 7. 2013.
„Kosovo resumes clearing mined areas”. Associated Press. Приступљено 31. 7. 2013.
„Švercovano meso sa Kosova u beogradskim ćevabdžinicama”. Blic Online. Приступљено 31. 7. 2013.
„Kosovo physicians accused of illegal organs removal racket”. Guardian. Приступљено 31. 7. 2013.
„Council Adopts Kosovo Organ Trafficking Resolution”. Balkan Insight. Приступљено 31. 7. 2013.
Спољашње везе
Република Косово
Новости на Викиновостима
Подаци на Википодацима
пру
пру
Мени за навигацију
ЧланакРазговорЋир./lat.
ЧитајИзворИсторијаПретрага
Претрага
Главна страна
Садржај
Радионица
Скорашње измене
Случајна страница
Интеракција
Помоћ
Трг
Актуелности
Контакт
Донације
Алатке
Шта води овамо
Сродне промене
Отпремање датотеке
Посебне странице
Верзија за штампање
Трајна веза
Информације о страници
Ставка на Википодацима
На другим пројектима
Викимедијина остава
Викиновости
Штампање/извоз
Преузимање (PDF)
На другим језицима
Bosanski
English
Hrvatski
Magyar
Română
Shqip
Slovenčina
Srpskohrvatski / српскохрватски
Українська
Измени везе
Ова страница је последњи пут уређена на датум 23. јануар 2020. у 13:23 ч.
Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим услови