УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ - АРХИТЕКТОНСКИ ФАКУЛТЕТ

УМЈЕТНОСТ И ИДЕОЛОГИЈА
архитектура тоталитарних режима 20. вијека

студент
Радоњић Маја 21141_2018

Предмет: Теоријске основе симболичке и естетске комуникације у архитектури

Професор: др Владимир Мако

Београд, јануар 2019. године

Апстракт

Свеприсутност архитектуре и умјетности уопште у човјековом дневном окружењу; визуелна,

психолошка и употребна неизбјежност истичу њен значај и моћ, али јој се истовремено
постављају и као ограничења. 'Улога архитектуре је да слави. Тамо гдје нема шта да се слави,
нема ни архитектуре', сматрао је Лудвиг Витгенштајн. Архитектура је одувијек служила
опросторавању поједине политичке идеологије, воље или једноставно моћи, она се увијек
идентификовала са својом епохом и друштвеном формом. Таква веза између политике и
идеологије, са једне стране, и умјетности тј. архитектуре, са друге стране, често се сматрала за
нешто лоше, нешто што прља оно умјетничко у стваралаштву, углавном зато што је задатак
архитектуре тоталитаризма у 20. вијеку била да заобиђе и изопачи стварност и разори свијест о
њој. Намеће се питање колико један умјетник, односно архитекта, свјесно или не, може бити
политички искоришћен тј. да ли умјетност као таква може бити чинилац диктатуре. Овај рад
ће, на примјеру Њемачке и Совјетског Савеза, покушати да представи умјетност као интегралан
процес са свим социјалним, политичким, економским и историјским кретањима у једном
друштву, јер је она како израз свога времена, културе, политике и идеологије, тако и одраз
континуитета мисли.

Кључне ријечи: нацистичка архитектура, Трећи Рајх, идеологија, совјетска архитекутра,

тоталитаризам 1

1
Термин 'тоталитаризам', иако је повезан са одређеном политичком и друштвеном доктрином, нема јасан
естетски и умјетнички смисао. Дакле, означавање једног архитектонског стила као 'тоталитарног' се
заснива само на период у коме је настао.
КРАТАК ОСВРТ НА АНАЛИЗИРАНУ ЛИТЕРАТУРУ

По навици, фашисти истерују ђавола који би могао да учини да им ствари лоше

крену; сликају га на зиду, јер они, као што је познато, тако добро умеју да
осликавају зграде. Лично мислим да, ако је добро бити њихов зао дух онда се
треба претворити у оног ђавола. Ако хоћемо да им нашкодимо, а треба то да
желимо ако хоћемо да помогнемо човечанству, онда треба да погледамо према
зиду да бисмо видели шта су на њему насликали.
Бертолд Брехт

У скоро свим епохама и стиловима веза између умјетности и идеологије је исувише јака и
очигледна да би се могла занемарити. Маркузе ( Herbert Markuse, 1898-1979) примјећује да
умјетничко дјело трансформише поредак који влада у стварности и да умјетничко дјело заправо
представља слику свијета који га окружује. У случају нацистичке умјетности, умјетничко дјело
поправља стварност. Умјетничка дјела доносе лажну представу о стварности настојећи да том
филтрираном представом, свјесно измијене поредак ствари, да убиједе гледаоце - поданике у
ту промјену. По Митровићу архитектура у контексту тоталитарних друштава представља
одређени тип религиозне исповјести или, пак, формално оличење једне догме. 2

Казимир Маљевич проширује однос умјетност - идеологија тврдећи да свака држава, свако
друштво и религија желе да у умјетности виде уљепшивача својих акција, па закључује да је
умјетност само средство које удовољава држави и да је држава спремна, уколико умјетност
деформише форму модела, ту исту умјетности и поправити. ( Маљевич, Нова умјетност,
1924) На другом мјесту он осуђује свако мијешање у ствари умјетности:

Прихватање идеја из друге руке, од свештеника, вођа, мора престати...

Умјетност не може више служити као израз или пропаганда других идеја. Она
у свим аспектима, архитектури, музици, поезији, није намијењена
утилитарним циљевима. Утицај економских, политичких, религиозних и
утилитарних појава на умјетност је болест умјетности.
Казимир Маљевич

Сваком архитекти је неопходно потребно, тврди Џенкс (Charles Jencks, 1939), одређено
друштво за које ће стварати грађевине, па стога, било шта да му буде повјерено, он ће
неизбјежно доћи у ситуацију да се суочи са актуелним политичким проблемима. Кроз своју
дефиницију повезаности архитектуре и друштва, објашњава како је архитектура политичка
умјетност зато што синтетизује јавни живот, опште прихваћене друштвене вриједности и
дугорочне циљеве, те да је стога много више него друге умјетности повезана са врло одређеним
садржајима - она је буквално уплетена у јавни живот.
За режим националсоцијализма култура је била кључна ријеч када је у питању ширење
идеологије и припреме за преузимање власти и освајања других територија. Умјетност је била
један од основних елемената у стварању новог Рајха. Њен циљ је био да наметне животну
филозофију националсоцијализма и да је уметне у све друштвене поре. Нацисти су открили да
умјетност не само да може да преноси националсоцијалистичку идеологију већ може бити
елемент савршеног владања жељама и сновима читавог народа. Циљ архитектуре и умјетности
уопште је био да обликује човјеков свијет и да контролише његово понашање.

2
Митровић В., Архитектура и тоталитаризми 20. вијека, Орион арт, Београд 2018