1

Ha Đkp

Čgmaplg

Prevela sa engleskog Ksenija Todorović

Naslov originala Ha Jin WAITING

2001

2
 Prolog
Svakog leta Lin Kong se vraćao u Guščije Selo da se razvede od
svoje ţene Suju. Mnogo puta su zajedno odlazili u sudnicu u
obliţnjem gradu Vuđija, ali bi se ona predomislila u poslednjem
trenutku, kada je sudija pitao da li se slaţe sa razvodom. Godinu za
godinom, odlazili su u grad Vuđija i uvek se vraćali s venčanicom
koju im je drţavni matičar izdao dvaJeset godina ranije.
Ovoga leta Lin Kong je stigao sa novom preporukom za razvod,
od vojne bolnice u gradu Muđi, gde je sluţbovao kao lekar. Ponovo
je nameravao da odvede ţenu do suda i da okonča njihov brak. Pre
nego što je krenuo na put, obećao je Mani Vu, svojoj devojci iz
bolnice, da će ovoga puta dati sve od sebe da Šuju ne promeni
mišljenje.
Kao oficir, imao je pravo na dvanaest dana odmora godišnje.
Budući da je samo putovanje trajalo ceo dan dva puta je trebalo da
preseda u voz ili autobus na selu je mogao da ostane samo deset
dana; poslednji dan bi proveo u povratku. Pre nego što je traţio
ovogodišnje odsustvo mislio je da će kod kuće imati dovoljno vreme-
na da sve obavi. Međutim, evo, već je cela sedmica prošla, a ţeni ni
rečju nije pomenuo razvod. Kad god bi mu ta tema došla na pamet,
odlagao je za naredni dan.
Njihova potleušica od nepečene cigle bila je ista kao i pre dve
decenije: četiri velike prostorije pod slamnatim krovom, tri četvrtasta
prozora okrenuta ka jugu, okviri obojeni u plavo. Lin je stajao u
dvorištu okrenut licem ka pročelju kuće i prelistavao dvanaestak
ubuđalih knjiga koje je izneo na sunce i poredao po naslaganom
drvetu za loţenje. Šuju baš ne zna da brine o knjigama, razmišljao je.
Moţda bi trebalo da ih dam nećacima. Meni ionako više nisu
potrebne.
Pored njega su kljucale kokoši i gegale se guske. Nekoliko pilića se
provlačilo tamo-amo kroz rupu u tarabi kojom je bio ograđen
povrtnjak, gde se pasulj peo uz pritke, veliki krastavci visili su sa
rešetki, plavi patlidţani se izuvijali kao volujski rogovi, a velike
glavice salate zaklanjale okopane leje. Osim ţivine, njegova ţena je
gajila dve svinje i kozu radi mleka. Krmača je groktala u svinjcu koji

3
je bio odmah pored zapadne ograde povrtnjaka. Uz zid kokošinjca
stajala je gomila đubriva; biće odneto u jamu na njihovoj porodičnoj
njivi da dva meseca previre na visokoj temperaturi pre nego što ga
bace po polju. U vazduhu se osećao zadah slada pomešan sa mirisom
pomija za svinje. Lin nije voleo taj kiseli miris; to je bila jedina stvar
koja mu je smetala. Iz kuhinje, u kojoj je Šuju spremala hranu, čulo se
kašljucanje meha. Sa juţne strane, krošnje bresta i breze zaklanjale su
krovove susednih kuća, neke pod slamom a neke pokrivene crepom.
Iz jedne od tih kuća čuo se laveţ psa.
Pošto je protresao sve knjige, Lin je izašao kroz otvor u prednjem
zidu, metar visokom i na vrhu pokrivenom trnjem. U jednoj ruci
drţao je ruski rečnik iz srednje škole, pun magarećih ušiju na
uglovima stranica. Bio je dokon; seo je na ţrvanj i počeo da prelistava
rečnik. Još se sećao nekih ruskih reči i pokušao je da sastavi kratke
rečenice. Međutim, zaboravio je gramatička pravila imeničkih i
glagolskih promena; odustao je i spustio knjigu u krilo. Stranice su
lepršale sa svakim naletom povetarca. Podigao je pogled na seljane,
daleko u polju, koji su motikama okopavali krompir; polje je bilo
toliko da je u sredini bila zabodena crvena zastava kao međaš: kad
stignu do zastave mogu da predahnu. Lin je bio zapanjen tim
prizorom: gotovo ništa nije znao o poljskim radovima. Kad je
napunio šesnaest godina, napustio je selo i otišao u srednju školu, u
grad Vuđija.
Na putu je iznenada ugledao volujsku zapregu, natovarenu
snopljem prosa; kotrljala se putem i njihala pod teretom. U jaram je u
stvari bila upregnuta junica, hroma na jednu nogu. Na vrh tovara
Lin ugleda svoju ćerku Hua sa još jednom devojkom. Obe su napola
bile utonule u paperjasto snoplje. Pevale su i smejale se. Kočijaš,
starac s plavim platnenim kačketom na glavi, drţao je lulu među
zubima i kratkim bičem zamahivao iznad sapi ţivotinje. Dva
okovana drvena točka ritmično su cvilela po neravnom putu.
Taljige su se zaustavile pred kapijom. Hua je zbacila nabijen dţak
od jute i skočila sa snoplja. Lin se kočijaša nejasno sećao, ali nije znao
iz koje je porodice devojka. Nisu ga pozdravili onako kako se seljani
pozdravljaju među sobom. Ĉovek nije viknuo: „Kako dan,
druškane?“ A ni devojka nije rekla: „Kako si, čiko?“ Moţda zato što
sam u vojničkoj uniformi, pomislio je.

4
 „Šta je u vreći?“ upitao je ćerku, ustajući sa ţrvnja.
„Dudovo lišće“, odgovorila je.
„Za svilene bube?“
„Da.“ Učinilo mu se da Hua nije voljna da razgovara. U šupi iza
kuće gajila je svilene bube, u tri velike korpe.
„Je li teško?“ upitao je.
„Nije.“
„Mogu li da ti pomognem?“ Lin se nadao da će mu uputiti bar
nekoliko reči pre nego što ode.
„Ne. Sama ću da ga ponesem.“
Obema rukama prebacila je veliki dţak preko ramena. Na
trenutak ga je pogledala svojim okruglim očima, onda se nehajno
udaljila. Primetio je da su joj podlaktice pocrnele od sunca; koţa je
bila puna belih plikova i ljuštila se. Kako je bila visoka i jaka!
Očigledno dobra radnica.
Opet ga je uznemirio njen pogled. Pitao se da li je njegovo
nastojanje da se razvede uzrok toj hirovitosti. Verovatno nije, jer o
tome ove godine još nije razgovarao sa njenom majkom. Nije bio
srećan što mu se ćerka nekako udaljila od njega. Kada je bila sasvim
mala, bila mu je privrţena i često su se igrali kad god bi došao kući. S
godinama je postala ćutljivija i povučenija. Sada je uglavnom
govorila samo koliko je neophodno; najviše što bi od nje dobio bio je
blagi smešak. Da li me stvarno mrzi, pitao se. Već je odrasla i za
nekoliko godina imaće svoju porodicu, više joj starac poput mene
neće biti potreban.
U suštini, Lin je bio veoma mladolik za svoje godine. Bio je u
poodmaklim četrdesetim, ali nije izgledao kao sredovečan čovek.
Uprkos uniformi, pre je ličio na sluţbenika, nego na oficira. Bledo
lice bilo mu je glatko i lepo; na pravom nosu stajale su naočari u
crnom ramu. Nasuprot njemu, Šuju je bila sitna, sparušena ţena, i
izgledala je starija nego što jeste. Tanke ruke i noge nikako nisu
uspevale da ispune odeću, na njoj je sve visilo. Osim toga, imala je
omotana stopala i ponekad je nosila crne obojke. Tamna kosa bila joj
je uvijena u strogu punđu na potiljku i zbog toga joj je lice izgledalo
ispijeno. Usta su bila usahla, mada tamne oči nisu bile ruţne, kao
dva punoglavca. Bilo kako bilo, kao par nisu odgovarali jedno
drugom.

5
 „Suju, moţemo li da razgovaramo o razvodu?“ upitao je Lin posle
večere. Hua tek što je otišla da uči sa nekim drugovima; pripremala
se za prijemni ispit u trgovačku školu u Harbinu.
„Dobro“, mirno je odgovorila njegova ţena.
„Moţemo li sutra do grada?“ '
„Dobro.“
„Uvek kaţeš ‟dobro‟, a posle se predomisliš. Moţeš li ovoga puta
da odrţiš reč?“
Zaćutala je. Nikad se nisu svađali; uvek je prihvatala sve što bi
rekao. „Suju“, nastavio je, „znaš da mi je potreban dom u vojsci.
Teško je ţiveti sam. Više nisam mladić.“
Klimnula je glavom.
„Hoćeš li ovoga puta reći sudiji da pristaješ?“
„Dobro. „
Sobu je ponovo ispunila tišina. Lin je nastavio da čita okruţne
novine Drţavna izgradnja, i prstima tiho dobovao po stolu.
Suju je šila kaputić za ćerku na komadu crnog rebrastog somota
obeleţila je kroj kredom i onda sekla makazama. Dve ţute leptiriće
letele su oko sijalice od 25 vati koja je visila sa tavanice obloţene
hartijom. Senka ţice na kojoj je visila sijalica, presecala je sliku na
okrečenom zidu: majušan dečak, debeljuškast i go, sa crvenom
portiklom oko vrata, jahao je šarana na talasima. Na pokrivenom
ozidanom krevetu stajala su dva savijena jorgana i tri tamna jastuka,
poput ogromnih vekni hleba. Zvuk ţabljeg kreketanja dopirao je iz
bare na juţnoj strani sela, a kroz prozor se čulo zujanje cvrčaka. U
kancelariji radne brigade je zazvonilo poziv članovima zadruge na
sastanak.
Dvadeset jednu godinu ranije, 1962, Lin je bio student vojne
medicinske škole u gradu Senjang. Jednog letnjeg dana primio je
pismo od oca majka je bila teško bolesna, a kuća zapuštena jer je
starac po ceo dan morao da radi na zadruţnom imanju. Otac je traţio
od Lina da se što pre oţeni. Od snaje se očekivalo da pazi na
svekrvu. Iz duţnog poštovanja prema ocu, Lin je pristao da mu
roditelji izaberu ţenu.
Posle jednomesečnih pregovora sa nekom starom
provodadţikom, odlučili su se za najstariju ćerku iz porodice Liu,
koja se pre izvesnog vremena preselila u Guščije Selo iz pokrajine

6
Lokou. Budući da je Lin bio na univerzitetu, i očekivalo se da uskoro
postane lekar i oficir, devojčini roditelji nisu traţili ni poklon, niti
novac, i bili su zadovoljni predstojećim brakom. Linu su roditelji
poštom poslali crno-belu fotografiju buduće supruge, Suju; pristao je,
naslućujući da je dobra, normalna devojka. Imala je dvadeset šest
godina, samo godinu dana manje od njega.
Ali, kada je na zimu došao kući i video svoju verenicu, Lin je bio
očajan izgledala je staro, kao da joj je više od četrdeset, izboranog lica
i grubih ruku. Osim toga, imala je stopala veličine dlana. Ovo je
Nova Kina; niko više ne poštuje devojke zavijenih stopala. Pokušao je
da razgovara sa roditeljima, da raskine veridbu. Bili su neumoljivi:
kako se veridba moţe raskinuti kad ničim nije dokazano da Šuju nije
dobra ţena? Kad bi to uradili, celo selo bi se okrenulo protiv njih.
„Moţe li se od lepote ţiveti?“ pitao ga je otac nabusito.
„Sine moj“, govorila je majka iz kreveta, „lepo lice potamni za
nekoliko godina. Ličnost traje. Šuju će ti biti od velike pomoći.“
„Otkud znaš?“ upitao je Lin.
„Znam u duši.“
Otac je rekao: „Gde se moţe pronaći tako dobrodušna devojka?“
„Molim te“, preklinjala je majka. „Umreću srećna ako pristaneš da
je oţeniš.“
I tako je Lin popustio roditeljima. Prihvatio je da oţeni Suju, ali ne
i da je pokaţe izvan sela. Venčali su se sledećeg leta, i punih dvadeset
godina nijednom joj nije dozvolio da ga poseti u vojnoj bolnici.
Staviše, sedamnaest godina, od rođenja njihovog jedinog deteta, nije
joj se pribliţio. Kad je bio kod kuće, spavao je sam, u svojoj sobi. Nije
bio zaljubljen u Suju, ali mu nije bila odurna. Prema njoj se, na
određen način, ponašao kao prema rođaci.
Roditelji su odavno umrli, Hua je završila srednju školu. Verovao
je da porodica više ne zavisi od njega i da moţe da se posveti
sopstvenom ţivotu. Sta god da bude, treba da se oslobodi stege braka
u kojem nema ljubavi.

Rano sledećeg jutra Lin i Šuju su zaustavili traktor koji je išao u

grad Vuđija po električni motor za novi seoski mlin. U prikolici je
zajedno sa njima sedeo i mlađi brat Suju, Benšeng, računovođa radne
brigade, koji je saznao da idu u sud da se razvedu. Više od deset
godina, svakog leta, Benšeng odlazi sa njima u sudnicu, iako tamo

7
ćuti. Od samog početka je Lin bio ubeđen da zbog Benšenga Šuju
odustane u poslednjem trenutku. Međutim, sedeći tako oslonjeni na
drvenu ogradu prikolice, njih dvojica nisu odavala ni trag ne-
prijateljstva. U tišini su pušili Linove cigarete „slava“.
Grad Vuđija nalazio se dvadesetak kilometara zapadno od
Guščijeg Sela. Polja oko puta bila su uglavnom poţnjevena; hrpe
snopova ţita i prosa podsećale su na majušne humke. Zadrugari su
tovarili nekoliko konjskih zaprega parošci vila svetlucali su na suncu.
Traktor je prošao pored jedne livade, gde je paslo desetak krava, a
nekoliko teladi je skakutalo unaokolo. Na severnoj strani tekla je reka
Songhua, široka kao jezero; po njenoj površini jedan mrki parobrod je
plovio na istok, ostavljajući za sobom trake crnog dima. Iznad vode
leteo je par pelikana, podrhtavajući na obzorju.
Traktor se lagano truckao po izbrazdanom drumu. Na pola puta
Lin je osetio nagoveštaj glavobolje, koju godinama nije imao. Starim,
pomislio je. Ovo ne bi trebalo da se odugovlači. Moram se pripremiti
za susret sa sudijom, da se danas okonča.
Na ulazu u grad, sedište okruga, drum je bio zakrčen konjskim
zapregama koje su prevozile opeku. Traktor je morao da vozi iza
njih, brzinom ljudskog hoda. Benšeng i vozač koga su zvali Vilin
Konjic izgubili su strpljenje i stalno psovali. Tek posle pola sata stigli
su do centra grada. Bio je pijačni dan i trotoari Glavne ulice bili su
puni prodavača. Nudili su ţivinu, povrće, voće, jaja, ţivu ribu,
prasiće, odeću. Posvuda korpe od pruća, kokošinjci, posude s uljem,
ribom, i kofe. Neki ćelavko je svirao bakarnu sviralu, koje je i
prodavao; buka je cepala zrak i smetala ušima. Za tezgama sa
lubenicama, nekolicina devojaka je pušila cigarete koje su same
zavile; usput su pozivale kupce i lepezama od guščijeg pera
rasterivale muve.
Vozač je ostavio svoje putnike pred crnom zidanom zgradom
suda, koja se nalazila na zapadnom kraju Glavne ulice, preko puta
knjiţare „Nova Kina“. Onda je odvezao traktor u servis, po motor.
Na selu su razvodi bili retki. Pred sudom bi se našlo najviše
desetak slučajeva godišnje, i samo đva-tri bi se završila razvodom.
Sud se trudio da pomogne parovima da reše bračne probleme i da
pokušaju da ţive zajedno.
Sudija je bio debeljuškast, pedesetih godina, u milicijskoj uniformi.

8
Kad je ugledao Lina i Suju, napravio je grimasu i rekao: „Zar opet?“
Zatresao je glavom i mahnuo mladoj ţeni u milicijskoj uniformi, koja
je stajala u dnu sudnice, da priđe i vodi zapisnik.
Kad su svi seli, Lin je prišao sudiji i predao mu preporuku.
Sledeći formalnosti, sudija je zahtevao da Lin iznese ceo slučaj
pred sud. Sa mesta, Lin je rekao: „Među nama nema ljubavi i zato
traţimo razvod. Nemojte misliti da sam bezosećajan, druţe sudija.
Moja ţena i ja ţivimo razdvojeno već sedamnaest godina. Uvek sam
bio dobar prema njoj... „
„Da odmah raščistimo“, prekinuo ga je sudija. „Rekao si 'traţimo
razvod‟, a u preporuci stoji samo tvoje ime. Da li i tvoja ţena traţi
razvod?“
„Ne, izvinite. Samo ja podnosim molbu.!
Sudija je dobro znao ceo slučaj, a znao je i da je Lin u vezi sa
jednom drugom ţenom u varoši Muđi; zbog toga i nije postavio više
pitanja. Okrenuo se ka Šuju i upitao je da li njen muţ govori istinu.
Klimnula je glavom. „Da“ se jedva čulo.
„Sedamnaest godina niste zajedno spavali?! upitao je sudija.
Klimnula je glavom.
„Da ili ne?“
”Ne.“
„Pristaješ li na razvod?“
Nije odgovorila. Gledala je u široke daske poda koje su mestimice
bile iskrivljene. Lin nije skidao pogled s nje, misleći: Hajde, reci da.
Nekoliko minuta je ćutala. U međuvremenu sudija je strpljivo
čekao, hladeći se velikom lepezom na kojoj je bio naslikan tigar
ispruţenog vrata, čija je razjapljena čeljust podsećala na zdelu punu
krvi. Savetovao je: „Dobro razmisli. Nemoj na prečac da donosiš
odluku.“
Onda je njen brat podigao ruku. Sudija mu je dozvolio da se
obrati.
Benšeng je ustao i rekao: „Sudijo Sun, moja sestra je obična,
nepismena domaćica i ne zna kako da izrazi svoje misli, ali ja znam
kako se oseća.“
„Reci nam.“
„Nije časno od Lin Konga što joj ovo radi. Sa Kongovima je ţivela
više od dvadeset godina i sluţila ih kao tegleća marva. Gledala mu je

9
bolesnu majku sve dok nije umrla. Onda mu se razboleo otac; tri
godine je pazila starca tako da ni jednu ranu nije dobio od leţanja.
Kad je umro svekar, sama je odgajala Linovo i svoje dete, radila i u
kući i na polju... kao da je udovica, kao da nema ţivog muţa. Šuju je
teško ţivela, svi u selu to znaju i pričaju o tome. A za sve to vreme
Lin Kong je u varoši Muđi bio sa drugom ţenom, svojom
ljubavnicom. To nije pošteno. Niko ne sme da sa ljudskim bićem, i to
svojom ţenom, postupa kao sa kaputom kad je iznošen, onda ga
baciš.“ Benšeng je seo, zaduvan i crven u licu. Imao je pomalo plačan
izraz.
Lin se zastideo od njegovih reči. Nije se bunio jer je primetio da
Šuju briše suze. Cutao je.
Jednim zamahom ruke sudija je zatvorio lepezu sa slikom tigra i
udario je o drugi dlan. Onda je lupio pesnicom o sto; prašina se
podigla, nekoliko ţućkastih povesma lebdelo je na sunčevom zraku.
Uperio je prst u Linovo lice i rekao: „Druţe Lin Kong, kao oficir re-
volucije trebalo bi da budeš uzor nama, običnim građanima. A kakav
si ti uzor? Covek koji je digao ruke od svoje porodice, koji voli novo a
prezire staro nepostojanog srca i neveran na delu i rečima. Tvoja ţe-
na je sluţila tvojoj porodici kao magarac za ţrvnjem. Posle svih tih
godina, kad je kuluk obavljen, ti hoćeš da je se otarasiš. To je
nemoralno i nečasno, potpuno nepodnošljivo. Reci mi imaš li iole
savesti? Zasluţuješ li tu zelenu uniformu i crvenu petokraku na
kapi?“
„Tru-trudio sam se da vodim računa o svojoj porodici. Svakog
meseca šaljem im četrdeset juana. Ne moţete reći...“
„Sud odbija tvoj zahtev. Slučaj je završen.“
Pre nego što je Lin imao prilike da se pobuni, mali sudija je ustao i
izašao u hodnik, gde je bio toalet. Debeli kukovi ljuljali su se, a pod je
krčkao pod njegovim nogama. Kapa mu je ostala na stolu.
Milicionerka je posmatrala sudijina leđa i blagi osmeh zaigrao joj je
oko usana.
Bilo je podne. Sunce je napolju bleštalo. Na ulici više nije bilo
onoliko ljudi. Praporci su tiho zveckali u daljini. Nekoliko učenica je
preskakalo lastiš na trotoaru, pevajući neku dečju pesmicu. Na
kaldrmi, skoro beloj pod uţarenim suncem, stajale su lokve kiše. Lin
se zaustavio pored jedne mlade ţene koja je prodavala vrpce za kike;

10
hteo je da kupi dve trake za ćerku. Nije znao koju bi boju Hua volela.
Šuju mu je rekla „ruţičaste“. Platio je pola juana za dve svilene trake.
Zajedno su otišli u „Kuću izlazećeg sunca“, na uglu ulice. Bila je to
krčma u kojoj su spremali poglavito jela od testa. Seli su za jedan sto
pored prozora. Hrastova ploča je delovala masno, u sredini je bilo
nekoliko sivkastih krugova. Bubamara se polako kretala ivicom
staklene posude u kojoj je stajao snop štapića za jelo; povremeno je
trla krila jedno o drugo, a povremeno ih okretala kao majušna pera
elise. Prišla im je konobarica i ljubazno ih pozdravila, kao da ih
poznaje: „Sta biste danas ţeleli za ručak? Imamo rezance, pitice sa
govedinom, palačinke sa prazilukom, slatke pogačice i prţene štapiće
od testa.“
Lin je naručio hladan narezak svinjsku dţigericu i srce u supi sa
anisom i četiri činije rezanaca; dve su bile za njegovog šuraka. On i
Šuju poješće samo po jednu.
Glavno jelo stiglo je odmah, malo zatim i vreli rezanci sa gustim
sosom od mlevene svinjetine, graška šećerca, mladog luka,
korijandera i dronjcima od jaja. Šuju je promešala rezance štapićima
i prosula malo sosa po levom članku. Podigla je šaku i olizala je.
Ćutali su. Lin nije ţeleo da razgovara, srce mu se steglo. Dok su
izlazili iz sudnice trudio se da mrzi ţeninog brata, ali nije bio u
stanju da prizove nijedno jače osećanje.
Kad je završio prvu činiju rezanaca, Benšeng je prekinuo tišinu i
obratio se Linu: „Stariji brate, nemoj uzimati k srcu ono što sam
rekao u sudnici. Šuju je moja sestra i morao sam da to učinim.“
Tanke oči su mu sijale dok je ţvakao komad svinjskog srca.
„Razumem“, rekao je Lin. „Ne ljutiš se?“
„Ne.“
„Znači, i dalje smo jedna porodica?“
„Da.“
Suju se nasmešila i ţustro srkala rezance. Lin je odmahnuo
glavom i duboko uzdahnuo.
Vozač traktora, Vilin Konjic, obećao je da će ih čekati na raskrsnici
kod pošte. Kad su stigli tamo posle ručka, od traktora ni traga.
Otišao je ranije, tako da su morali da hodaju kilometar i po do
autobuske stanice, ispred „Zelene krčme“. Benšeng je celim putem
sipao sijaset psovki na račun Vilinog Konjica.

11
 Mana Vu je godinama bila zaljubljena u Lin Konga; uporno je
čekala da se razvede od svoje ţene i da se njih dvoje venčaju. Svakog
leta bi Lin odlazio kući i nastojao da okonča razvod, ali se vraćao
neobavljena posla. Ni ove godine Mana nije očekivala da će biti
drugačije. Prema pravilima vojne bolnice, koje je ustanovio komesar
Vang u zimu 1958. godine, tek posle osamnaest godina odvojenog
ţivota oficir je mogao da okonča brak bez ţenine saglasnosti.
Komesar je već narednog leta umro od hepatitisa, ali se pravilo
poštuje u bolnici bez izuzetka, već dvadeset četiri godine.
Te, 1983. godine, Lin i njegova ţena bili su već sedamnaest godina
razdvojeni; prema tome, bez obzira na njeno mišljenje, moći će da se
razvede naredne godine. Zato je Mana bila sigurna da se on neće
preterano truditi ovoga puta. Znala je na koji način misli: uvek je bio
spreman da izabere lakši put.
Sledećeg dana, kada se vratio iz sela, Lin je otišao do Manine sobe
da joj saopšti da je sud ponovo odbio zahtev. Hladno je odgovorila:
„Znala sam da će tako biti i pre nego što si otputovao.“
Sklopio je ruke oko kolena i rekao: „Nemoj se potresati. Dao sam
sve od sebe.“
„Nisam se potresla.“
„Sledeće godine ću se razvesti, bez obzira šta ona bude rekla.
Sačekaćemo samo još jednu godinu.“
„Još jednu godinu?“ Glas joj je bio rezak: „Koliko godina imaš u
ţivotu?“ Ćutao je, brade oslonjene o dlan. Onda je rekao: „Uostalom,
toliko smo već čekali. Samo još godinu dana.“
Podigla je lice prema njemu. „Pogledaj me, Lin. Zar ne vidiš da
polako starim?“
„Ne stariš, ljubavi. Ne budi mrzovoljna.“
Istina, nije bila stara, tek je zašla u četrdesete. Na licu je imala
samo nekoliko bora, ali je u njenim široko rastavljenim očima i dalje
bilo ţivosti i sjaja. Uprkos nekoliko sedih vlasi, bila je stasita, visoka i
tanka. S leđa joj niko ne bi dao više od trideset godina.
Vrata su se otvorila i ušla je sestra Hsu, koja je delila sobu sa
Manom. Zviţdukala je popularnu pesmu Na sunčanom ostrvu. Kad
je ugledala Lina kako sedi na ivici njenog kreveta koji je bio nasuprot
Maninom sestra Hsu je isplazila jezik i napravila grimasu kao da se
izvinjava. „Nisam htela da smetam“, rekla je.

12
 Lin je odgovorio: „Izvini što ti oduzimam prostor.“
„Ne smeta.“ Sestra Hsu je otišla do svog ormana i izvadila veliki
paradajz. Onda je brzo izašla i dalje pevušeći istu pesmu.
Lin je ustao i zatvorio vrata. Cutali su, kao da su oboje rešeni da
više ne progovore.
Prišao je da opere ruke u Maninom ţutom emajliranom lavoru
koji je stajao u uglu sobe na gvozdenim nogarima. Zapljusnuo se
nekoliko puta po licu i onda joj rekao: „Moram na posao. Videćemo
se večeras?“ Obrisao je lice njenim belim ubrusom.
Ćutke je klimnula glavom.
Oboje su radili na Internoj klinici bolnice, Lin kao lekar, Mana kao
glavna sestra. Iako su svi znali za njihovu vezu, nije im bilo
dozvoljeno da ţive zajedno; samo su smeli da jedu za istim stolom u
kantini i da se prošetaju u krugu bolnice. Bolnička pravila
zabranjivala su da zaposleni muškarac i ţena zajedno šetaju izvan
bolničkog kruga, osim ako nisu vereni ili venčani. To pravilo bilo je
na snazi već devetnaest godina, od 1964, kada je jedna sestra
zatrudnela sa svojim momkom, koji je bio mlađi lekar. Kad je
trudnoća otkrivena, oboje su priznali da su vodili ljubav nekoliko
puta u brezovoj šumi, istočno od bolnice. Izbačeni su iz vojske
muškarac je postao seoski lekar u svom rodnom gradu, u provinciji
Đilin, a ţenu su poslali u varoš Jingkou, gde je u fabrici konzervi
pakovala ribu. Posle toga je Partijski komitet bolnice doneo pravilo:
drug i drugarica ne smeju biti zajedno izvan bolničkog kruga,
ukoliko nisu venčani ili vereni.
Pravilo je teško pogodilo mnoge bolničarke jer su se neoţenjeni
oficiri u bolnici u strahu od kazne okrenuli devojkama iz varoši i
obliţnjih sela. Većina sestara je bila protiv pravila, ali je ono ipak
ostalo na snazi devetnaest godina. Rukovodioci bi kritikovali svakog
prekršioca. Budući da je Lin bio oţenjen, i Mana zbog toga nije
mogla da postane njegova verenica, nisu smeli da šetaju zajedno
izvan bolničkog kruga. I, posle toliko godina ustezanja, navikli su se
na to.

13
Prvi deo

14
 1
Lin Kong je diplomirao na Vojno-medicinskoj akademiji krajem
1963. godine i odmah potom počeo je da radi kao lekar u Muđiju. U
to vreme bolnica je drţala malu školu za bolničare. Program je trajao
šesnaest meseci i osposobljavao polaznike za rad u vojsci, u
Mandţuriji i Unutrašnjoj Mongoliji. Kada se Mana Vu upisala u jesen
1964. godine, Lin je predavao kurs iz anatomije. Bila je tada veoma
energična; igrala je odbojku za bolnički tim. Za razliku od ostalih
polaznika, koji tek što su završili srednju školu, Mana je bila starija i
imala već tri godine staţa kao telefonista u obalskoj diviziji. Budući
da je devedeset pet posto polaznika bilo ţenskog pola, mnogi mladi
oficiri stacionirani u gradu Muđi vikendom su dolazili u bolnicu.
Nadali su se da će među polaznicama pronaći devojku ili
verenicu, iako su sve one još bile vojnici i nije im bilo dozvoljeno da
imaju momke. U tom interesovanju krio se i jedan tajni razlog, razlog
koji je samo nekolicina bila spremna da kaţe, a koji im je u duši bio
dobro znan sve su to bile „dobre devojke“. Sto znači da su i dalje bile
device, inače ne bi bile primljene u vojsku. Svaka ţena je pre
regrutacije morala da prođe lekarski pregled; posle pregleda bile bi
isključene devojke probijenog himena.
Jednog nedeljnog poslepodneva tokom leta Mana je prala odeću u
internatskoj vešernici, sama. U prostoriju uđe gologlavi poručnik,
vitak, srednje visine; na licu je imao po koju pegicu. Okovratnik mu
je bio otkopčan, kao i gornja dugmeta bluze. Videla se izraţena
adamova jabučica. Stao je pored nje, podigao nogu i stavio je u
dugački umivaonik od teraca. Voda iz slavine prsnula je o njegovu
crnu plastičnu sandalu i razlila se kao srebrna lepeza. Kad je završio
sa levom nogom, podigao je desnu. Na Manino veliko čuđenje, prao
je noge jednu za drugom, nekoliko puta. Dah mu se osećao na
alkohol.
Okrenuo se prema njoj i nasmejao ustima punim zuba. I ona je
uzvratila osmehom. Postepeno su počeli da pričaju. Rekao joj je da je
upravnik radio-stanice u glavnom štabu mesne komande u Muđiju,
prijatelj instruktora Penga. Dok je govorio, videlo se da mu ruke
drhte. Upitao je odakle je; odgovorila je da dolazi iz provincije
Sandong; prećutala je da je odrasla kao siroče i da nema rodni grad.

15
Roditelji su joj poginuli u saobraćajnoj nesreći u Tibetu, kad je imala
samo tri godine.
„Kako se zoveš?“ upitao je.
„Mana Vu.“
„Ja sam Maj Dong, iz Šangaja.“
Nastala je tišina. Osetila je da crveni, pa je nastavila da pere. On je,
međutim, ţeleo da razgovara.
„Drago mi je što sam te upoznao, drugarice Mana Vu“, dodao je
iznenada i ispruţio ruku.
Pokazala mu je sapunicu na svojim rukama. „Izvini“, rekla je s
vragolastim osmehom.
„A kako ti se sviđa Muđi?“ upitao je, otirući mokre ruke o butine.
„Nije loše.“
„Stvarno? Ĉak i klima?“
„Da.“
„Nije ti previše hladno zimi?“ Nastavio je pre nego što je
odgovorila. „Naravno, leta su lepa. Hoćeš li...“
„Zašto si. prao noge osam, devet puta?“ Kikotala se.
„Stvarno?“ Sa čuđenjem je gledao u svoje noge.
„Lepe su ti sandale“, rekla je.
„Poslao mi rođak iz Sangaja. Ej, koliko ti je godina?“ Nacerio se.
Iznenađena pitanjem, na trenutak ga je pogledala, onda se
okrenula, pocrvenevši.
Uz prirodan osmeh dodao je: „Mislim, imaš li momka?“
Ponovo je ustuknula. Pre nego što je smislila odgovor, u vešernicu
je ušla jedna polaznica sa kofom u ruci. Došla je po vodu. Tako je
njihov razgovor okončan.
Nedelju dana kasnije dobila je pismo od Maj Donga. Nadugačko
se izvinjavao što je banuo u vešernicu, a i zbog svog neurednog
izgleda, koji nije dolikovao oficiru. Toliko je neugodnih pitanja
postavio, verovatno misli da je prava budala. Ali tog dana nije bio
pri sebi. Preklinjao je da mu oprosti. Odgovorila je da se nije
uvredila, samo dobro zabavljala. Prijale su joj njegova iskrenost i
prirodnost.
Bili su vršnjaci, oboje oko dvadeset pete, i do tada nikog nisu
voleli. Ubrzo su počeli da se dopisuju po nekoliko puta nedeljno.
Posle dva meseca dogovorili su se da se viđaju tokom vikenda, u

16
bioskopu, u parku ili na obali reke. Maj Dong je mrzeo Muđi, u to
vreme grad od oko pola miliona stanovnika. Jeţio se oštrih zima i
severnog vetra koji je iz Sibira donosio oblake sneţne prašine. A
smog, koji je uvek na hladnoći prekrivao nebo, loše je uticao na
njegovo hronično oboljenje grla. Vid mu je slabio od posla koji se
sastojao u prepisivanju i odašiljanju telegrama. Bio je nesrećan i
stalno se ţalio.
Mana je pokušala da ga uteši lepim rečima. Po prirodi je bio slab i
neţan. Ponekad bi joj se učinilo da Maj Dong kao dete čezne da ga
majka ili starija sestra pomaţe.
Jednog subotnjeg poslepodneva u jesen, našli su se u Parku
Pobede. Ispod ţalosne vrbe na ivici jezera sedeli su i posmatrali decu
na drugoj obali koja su puštala zmaja papirna stonoga se uvijala na
vetru. Sa njihove desne strane, tridesetak metara dalje, stajao je
magarac privezan za drvo i povremeno mahao repom. Gazda je
prilegao na travu i pridremao; preko lica je stavio zelenu kapu da
mu muve ne smetaju. Seme javora je plutalo po površini, okrećući se
na povetarcu. Maj Dong je oprezno ispruţio ruku, obgrlio joj ramena
i privukao je kao da će da je poljubi.
„Šta to radiš?“ uzviknula je, skačući na noge. Zbog te neočekivane
kretnje, guske i divlje patke su se razbeţale po vodi. Nije shvatila šta
smera i mislila je da će pokušati nešto nedolično, napasno. Nikad je
niko nije poljubio.
Zbunjeno je pogledao, a onda promrmljao: „Nisam hteo da te
naljutim.“
„Nikad više nemoj to da radiš. „
„Dobro. Neću.“ Okrenuo se od nje, uvređen, i pijuckao u travu.
Od tada se Mana opirala svakom pokušaju da je privuče, iako ga
više nije prekorevala. Osećaj vrline i časti sprečavao je da se povinuje
njegovim ţeljama. A njeno opiranje samo je pojačavalo njegovu
strast. Ubrzo joj je saopštio da neprestano misli na nju, kao da je
postala njegova senka. Ponekad bi noću, sam, satima šetao krugom
potkomande; za pojasom mu je bio zadenut pištolj iz 1951. Samo
nebo zna koliko mu nedostaje i koliko noći je proveo budan, okrećući
se u krevetu i misleći na nju. Iz očaja, zaprosio je dva meseca pre
kraja njenog kursa. Hteo je da je oţeni bez odlaganja.
Učinilo joj se da je skrenuo s uma, mada je do sada već i sama

17
mislila na njega bar sat-dva svake noći. Ujutru bi je bolela glava,
ocene su se pokvarile; bila je ljuta na samu sebe. Razljutila bi se na
druge bez pravog razloga. Cesto bi joj suze navrle na oči kad je bila
sama. I pored sve ljubavi, nije dolazilo u obzir da se venčaju odmah;
bilo bi neizvodljivo. Nije znala gde će je poslati kad završi kurs,
verovatno u neku zabačenu jedinicu u Mandţuriji ili Unutrašnjoj
Mongoliji. Osim toga, ako bi se venčala tog časa, svi bi pomislili da je
sa njim vodila ljubav; onda bi usledila kazna, a najblaţa bi bila da ih
razdvoje. Poslednjih godina rukovodioci su neke parove namerno
upućivah u različita mesta.
Nikome nije otkrila da je Maj Dong zaprosio, osim svom učitelju
Lin Kongu, koji je bio poznat kao dobrodušan, oţenjen čovek; mnogi
polaznici smatrali su ga starijim bratom. Lin se sloţio da bi venčanje
u tom času bilo lakomisleno; da bi bilo bolje da sačekaju kraj kursa i
onda odluče šta će dalje. Obećao je da nikome neće odati njihovu
vezu. Osim toga, rekao je da će pokušati da joj pomogne, ukoliko
bude do njega, da dobije dobar posao.
Maj Donga je uspela da ubedi da se ne venčavaju odmah i obećala
mu da će jednog dana svakako biti njegova ţena. Kad se pribliţio
kraj kursa, oboje su postali nestrpljivi, nadajući se da će ona ipak
ostati u Muđiju. Bio je potišten, njegov očaj budio je u njoj još jaču
ljubav.
Kad je diplomirala, dobila je posao bolničarke na Internoj klinici
mlađi oficiri dvadesetčetvrtog razreda. Međutim, Maj Dong i Mana
nisu dugo uţivali u dobrim vestima; nedelju dana kasnije javljeno
mu je da je njegova radio-stanica premeštena u novoosnovanu regi-
mentu u pokrajini Fujuan, gotovo sto trideset kilometara
severoistočno od Muđija, blizu ruske granice.
„Ne boj se“, rekla mu je. „Vredno radi i uči na frontu, ja ću te
čekati.“ Iako je i sama bila skrhana od ţalosti, mislila je da je njegovo
ponašanje patetično. Kad bi samo bio jači, čovek na koga bi mogla da
se osloni u opasnosti, jer ţivot uvek nosi neočekivane tegobe.
„Kada ćemo se venčati?“ pitao je.
„Uskoro, obećavam ti.“
Uprkos tim rečima, nije bila sigurna da će on moći da se vrati u
Muđi. Volela je da još malo sačeka.
Kako se bliţilo vreme odlaska, Maj Dong je bio sve ogorčeniji.

18
Nekoliko puta je pomenuo da bi više voleo da ga demobilišu i vrate
u Šangaj; odgovarala ga je od toga. Kad te otpuste iz vojske, mogu te
poslati u neke daleke krajeve, na naftna polja ili izgradnju ţeleznice u
samoj unutrašnjosti Kine. Bolje da budu što bliţe.
Kad je otišla da ga isprati ispred glavnog ulaza u potkomandu,
morala je da duva u prste jer je zaboravila da ponese svoje vunene
rukavice. Nije htela da uzme njegove, krznene, jer će njemu biti
potrebnije. Stajao je kod zadnjih vrata radio-kamioneta zelena
karoserija je pod ledom i snegom postala siva. Radio-antena na vrhu
kamioneta podrhtavala je na vetru koji je uz reski zviţduk stalno
pokušavao da je polomi i oduva. Sneg je i dalje padao, a vazduh je
bio leden. Dok je uzvikivao naredbe vojnicima u kamionu, Maj
Dongovo lice bilo je ovijeno oblakom daha; svi vojnici su se okupili
oko prozora da vide kako izgleda Mana. Pored kamioneta jedan
čovek je utovarivao velike drvene blokove u bočni prtljaţnik po
njima će voziti na klizavoj uzbrdici. Vozač je udarcem noge o zadnje
točkove proveravao da li su lanci na gumama čvrsto postavljeni.
Subara mu je bila sasvim bela, kao gnezdo od pahuljica.
Dok je kamionet odlazio, Maj Dong je mahao Mani; ruku je
ispruţio kroz zadnji prozor, kao da se trudi da je povuče sa sobom.
Zeleo je da vikne: „Ĉekaj me, Mana!“, ali se nije usudio zbog ostalih.
Videvši mu lice iskrivljeno od bola, Manine oči su zamaglile suze.
Ugrizla se za usnu da ne bi plakala.
U Muđiju je zima dugo trajala. Sneg bi se zadrţao sve do početka
maja. Sredinom aprila led na reci Songhua bi počeo da puca i ljudi bi
se okupili da posmatraju ogromne sante leda kako se odvajaju i
plutaju po crnkasto-zelenoj površini vode. Dečaci bi skakali po ledu i
u korpe sakupljali raznu ribu štuku, belicu, šarana, male kečige i
somove, ţrtve ledenih gromada koje su sprale prolećne bujice.
Povremeno bi se čule sirene parobroda koji su još bili u svojim
dokovima. Kada bi se glavni kanal konačno raščistio, polako bi
izmileli i plovili rekom pozdravljajući okupljene dugim tuljenjem.
Deca bi im dovikivala i mahala.
Onda bi najednom stiglo proleće. Mace su letele po vazduhu, i to
tako gusto da ste morali da mašete ispred lica da ih rasterate. Inače
biste ih udahnuli. Miris jorgovana je bio jak i opojan. A stariji su se
ipak oblačili u krznenu ili pamukom postavljenu odeću. Tamna

19
zemlja, prostrana i glinena, sa po nekim ţbunom ţute trave,
počinjala je da širi toplu paru koja je na suncu ličila na purpurni dim.
Iznenada bi obeharale kajsije i breskve, nadimajući se pod svakim
dodirom pčela. Onda bi za dve nedelje počelo leto. Proleće je ovde
bilo tako kratko da su ljudi govorili kako Muđi ima samo tri godišnja
doba.
U svojim pismima Mana je Maj Dongu opisala ove promene kao
da nikad nije ţiveo u tom gradu. On se, kao i obično, stalno ţalio na
ţivot na frontu. Mnogi su vojnici patili od noćnog slepila jer nisu jeli
dovoljno povrća. Svi su imali vaške u rublju jer nisu mogli da se
kupaju u kasarni. Tokom cele zime i proleća video je samo dva filma.
Omršavio je sedam kilograma, ličio je na kostur. Da bi ga utešila,
Mana mu je svakog meseca poštom slala kesicu krekera od kikirikija.
Jedne junske večeri, dok se Mana spremala da sa dve bolničarke
izađe na odbojkaški teren iza bolničke zgrade, u sobu je upao
Benping, vojnik zaduţen za poštu i novine, i pruţio joj pismo.
Videvši da je od Maj Donga, devojke su počele da je zadirkuju: „A,
ljubavno pismo, je li?“
Otvorila je koverat i silno potresena pročitala dve stranice pisma.
Maj Dong je javljao da više ne moţe da podnese ţivot na granici, da
je podneo molbu za demobilizaciju i da je odobrena. Vraćao se u
Sangaj, gde je klima blaţa, a hrana bolja. Osim toga, rešio je da oţeni
svoju rođaku, koja je radila kao prodavačica u jednoj robnoj kući. Bez
tog venčanja ne bi mogao da dobije dozvolu boravka, na osnovu koje
moţe da traţi stan i posao u velikom gradu. U stvari, njih dvoje su
bili vereni i pre nego što je podneo molbu da ga demobilišu, jer inače
ne bi dobio dozvolu da ode u Sangaj, budući da ne potiče iz samog
grada, već iz periferijskih okruga. Bilo mu je ţao Mane, moţe
slobodno da ga mrzi i da ga zaboravi.
U prvom trenutku je ćutala.
„Jesi li dobro?“ pitala je sestra Sen.
Mana je klimnula glavom. Ništa nije rekla. Potom su sve tri izašle.
Mana je obično igrala odbojku bez velike strasti. Ovoga puta,
međutim, loptu je udarala s takvom ţestinom da su drugarice
uzvikivale: „Bravo“. Lice joj je bilo umrljano znojem i suzama. Kad se
sagnula da spase loptu, pala je ničice na šljunkoviti teren i ogrebala
desni lakat. Gledaoci su aplaudirali potezu, a ona se polako podigla i

20
ugledala kako joj iz koţe cun krv.
Za vreme prekida ostale igračice su je nagovarale da ode do
klinike, da joj previju ranu, i Mana je pristala, misleći da će se vratiti
za nastavak igre. Onda se predomislila i otrčala u zgradu internata.
Lakat je samo oprala hladnom vodom. Nije stavila nikakav zavoj.
Kad se konačno našla sama u sobi, ponovo je pročitala pismo i
suze su joj navrle na oči. Bacila je te dve stranice na sto i pala na
krevet, jecajući na jastuku koji je pritiskala, stezala i grizla. Jedan
komarac joj je zazujao iznad glave, onda joj se spustio na vrat; nije
podigla ruku da ga ubije. Imala je utisak da joj se srce raspuklo.
U devet sati vratile su se njene tri sustanarke. Još je plakala.
Podigle su pismo i na brzinu ga pročitale; pokušale su da je uteše
optuţujući Maj Donga da je bezosećajan. Od tih reči Mana je samo
jače zajecala i još više se grčila. Te noći se nije umiia niti je oprala zu-
be. Zaspala je obučena, onda povremeno ustajala, šetala po sobi
jecajući, dok su ostale devojke iz sobe u snu zujale, pucketale ustima i
mrmljale. Naprosto nije mogla da zaustavi suze.
Nekoliko nedelja bila je bolesna. Osećala se starom, obuzeli su je
malaksalost i tupi očaj. Zalila je što se nije udala za Maj Donga pre
nego što je otišao na front. Udovi su joj bili teški, kao da su bili
odvojeni od tela. Uprkos protestima drugarica, izašla je iz odbojka-
škog tima, pravdajući se da je isuviše bolesna da bi igrala. Više
vremena je provodila sama, kao da je najednom postala starija; manje
paţnje posvećivala je svom izgledu i odevanju.
Imala je gotovo dvadeset šest godina, na ivici da postane stara
devojka što se, po opštem mišljenju, događalo sa dvadeset sedam. U
bolnici su bile tri stare devojke; izgleda da je Mani bilo suđeno da im
se pridruţi.
Nije bila posebno lepa, ali je bila vitka i visoka, i imala je prirodan
izgled; osim toga imala je prijatan glas. U normalnim okolnostima
bez teškoće bi pronašla momka. U bolnici se, međutim, uvek nalazilo
više od stotinu bolničarki. Uglavnom su imale dvadesetak godina,
bile su zdrave i normalne, i mladi oficiri su lako dolazili do devojaka.
Zato se za Manu interesovao veoma mali broj muškaraca. Udvarao
joj se samo jedan regrut. Bio je kuvar, malen i debeljuškast, iz pro-
vincije Sečuan; kad god bi išla po hranu, sipao joj je veliku porciju
jela. Mana, međutim, nije htela regruta za momka jer bi se na taj

21
način povredilo pravilo po kojem samo oficiri mogu da imaju
momka ili devojku. Osim toga, izgledao je strašno kao podmukla
sovuljaga. Zbog toga je pazila da ne stane u red koji je vodio do
šaltera kroz koji je on delio hranu.

22
 2
Sredinom šezdesetih godina, bolnica je imala samo četiri
diplomirana lekara. Ostalih sedamdeset školovanje je steklo u vojsci,
na kratkim kursevima i bojnom polju. Osim diplome, Lin je na
svakom ramenu nosio po jednu prugu i tri zvezdice. Imao je čin
kapetana i mesečnu platu od devedeset četiri juana. Neke sestre su,
razumljivo, smatrale da je privlačan, posebno novodošle, koje nisu
znale da ima porodicu na selu. Kasnije bi, na svoje razočaranje,
doznate da je oţenjen. Pričalo se da mu je ţena osam godina starija i
da ga je porodica njom oţenila kad je imao samo sedam godina, da
ga je čuvala kao dadilja dok nije odrastao. I pored svih glasina, niko
nije znao kako izgleda njegova ţena.
Između Lina i Mane razvilo se prijateljstvo u vreme dok je
pohađala školu za bolničarke. Lin je bio predavač, ali nije bio
nadmen kao ostali. Zbog toga ga je više poštovala. Kad su postali
saradnici na istom odeljenju, postepeno se priklonila tom visokom, ti-
hom čoveku, koji se prema svima prijateljski ophodio. Strpljivo i sa
duţnom paţnjom slušao bi svakog ko mu se obratio. Razlikovao se
od većine mladih oficira; izgledao je veoma zreo za svojih trideset
godina. Zbog naočara odavao je utisak uglađenog i mudrog čoveka.
Ljudi su ga voleli, zvali su ga naučnikom i knjiškim moljcem; svake
godine birali su ga za uzornog oficira.
Kada mu je Mana rekla da je Maj Dong raskinuo veridbu, Lin je
savetovao: „Zaboravi ga i pazi na sebe. Naći ćeš boljeg čoveka.“
Bila mu je zahvalna na tako ljubaznim rečima. Znala je da, za
razliku od drugih, nikome neće iza njenih leđa pričati o nevolji koja
je snašla.
Jednog letnjeg dana odnela mu je u sobu časopis Istraţivanja
vojno-medicinske nauke i tablete za artritis koji ga je mučio. Bio je
sam u sobi, koju je delio sa još dva doktora. Mani je upala u oči
visoka drvena polica za knjige iza uzglavlja. Bilo je tu gotovo dve
stotine knjiga. Za većinu naslova nije znala Pesma mladosti, Cement,
Istorija međunarodnog komunizma, Rat i mir, Gerilski odred na
ţeleznici, Bele noći, Lenjin: prvi svetski ledolomac na atomski pogon,
i tako dalje. Na najniţoj polici bilo je nekoliko medicinskih
udţbenika na ruskom. To je ostavilo snaţan utisak na nju jer nikad

23
nije srela osobu koja moţe da čita knjigu napisanu na stranom jeziku.
S druge strane, Linovi sustanari kao da su bili nepismeni nisu
imali nijednu knjigu. Na jednom stočiću pored kreveta, kraj lampe
napravljene od slepljenih školjki, stajala je mesingana topovska
granata, tridesetak santimetara dugačka, prečnika od bar deset.
Međutim, obojica su imala cvetne perine i jastuke, dok je Linova
posteljina bila jednostavna, vojnička, belo-zelena. Mreţa protiv
komaraca bila je ţućkasta, na ivici iskrzana. To ju je podsetilo na
priče među bolničarkama kako je Lin škrt i nikad ne kupuje skupa
jela. Nije znala da li je zaista tako, ali je primetila da za razliku od
ostalih muškaraca nikad ne guta jelo na brzinu. Lin je često jeo
veoma paţljivo i sporo, kao vezilja sa ručnim radom.
Na njeno iznenađenje, Lin je ispod susednog kreveta izvukao
lavor i rekao: „Evo malo voća.“ U lavoru je bilo dvadesetak mrkih
krušaka koje su tri doktora zajedno kupila prethodnog dana.
„Pa nisam ja nikakav gost“, rekla je.
„Nije u tome stvar. Samo imaš sreće danas. Sutra ga više neće
biti.“ Uzeo je jednu veliku krušku i nogom vratio lavor pod krevet.
Malo se najeţila od škripe metala o cementni pod. „Odmah se
vraćam“, rekao je i otišao da opere voće.
Podigla je knjigu sa njegovog kreveta. Bila je to Staljinova knjiga
Problemi lenjinizma. Kad je otvorila, naišla je na drvorezni otisak na
poleđini korica. Na dnu se nalazila neka strana reč EX LIBRIS. Iznad
nje bila je ugravirana slika slamom pokrivene kućice, delimično
ograđene, u senci dva drveta raskošnih krošnji; u dubini, uz sam vrh
nekog brega, letelo je pet ptica; sunce je na zalasku bacalo poslednje
zrake tog dana. Na trenutak, Mana je zastala očarana mirnoćom
ugravirane slike.
Kada se Lin vratio upitala ga je: „Sta ovo znači?“ Pokazala je
stranu reč.
„To je na latinskom, i znači ‟iz moje zbirke‟.“ Pruţio joj je voćku.
Primetila je da su mu šake dugačke i koščate, prsti tanki i očigledno
spretni. Trebalo bi da bude hirurg, a ne običan lekar, pomislila je.
„Smem li da pregledam neke knjige?14 upitala je.
„Naravno. Samo izvoli.“
Zagrizla je krušku, koja je bila sočna i mirisna, i podsetila je na
bananu koju je jela mnogo godina pre toga. Počela je da prelistava

24
knjige. U svima se nalazio isti drvorez, a na nekoliko debljih tomova
na samoj ivici bio je i Linov lični pečat. Zadivila ju je paţnja koju
poklanja knjigama. Volela bi da vidi i više, ali nije mogla da se za-
drţava jer je nosila pošiljku i za jednog drugog lekara.
Posle te posete počela je da pozajmljuje knjige od Lina. U bolnici je
postojala mala biblioteka, ali su se u njoj nalazile samo političke i
medicinske knjige. Dva meseca ranije Crvena garda je spalila
dvadesetak romana i drama koje je biblioteka imala. Začudo, niko
nije dirao Linove knjige. Izgleda da ih niko nije prijavio i niko od
bolničkih revolucionara nije traţio da se konfiskuju. Mana je uskoro
otkrila da još nekoliko oficira tajno pozajmljuje knjige iz Linove
biblioteke. Ponekad je morala da čeka na roman koji je bio na čitanju.
Nije bila ozbiljan čitalac i retko bi pročitala knjigu od korica do
korica, ali je ţarko ţelela da sazna šta čitaju Lin i njegovi prijatelji.
Kao da su pripadali nekom tajnom klubu koji je mamio.
Na nacionalni praznik, 1. oktobra, naletela je na Lina ispred
bolničke fotografske radnje, koju je drţao neki bogalj. Lin je upitao
moţe li da mu pomogne da uviju sve knjige. Objasnio je: „Nije
pametno da se vide naslovi. Svako moţe da ih spazi. Uvio sam već
polovinu.“
„Doći ću da ti pomognem. Trebalo je odmah da me pozoveš“,
odgovorila je.
Kada je te večeri stigla u njegovu sobu, Linovi sustanari, Ming
Cen i Din Tian, pognuti nad šahovskom tablom, igrali su neku
ratničku igru i pili pivo, nalivajući ga iz plastične kante za lizol koja
je stajala na stolu. Ming Cen se bavio akupunkturom, a Din Tian je
bio pomoćnik hirurga; obojica su pohađala obuku u samoj bolnici.
Lin je izvadio debelu rolnu pakpapira, makaze i lepljivu traku. Onda
su se Mana i on bacili na knjige, a ostala dvojica su nastavila bitku na
šahovskoj tabli.
„Gadno“, vikao je Ming Cen. „Moj pukovnik je ubio tvog
kapetana.“ Mana je s tri metra osećala njegov zadah.
„Daj“, molio je Din Tian, „pusti me da poništim ovaj potez, samo
sad. Ja sam tebe maločas pustio kad je od moje mine stradao tvoj
feldmaršal.“
„Daj mi tu figuru, klico od pasulja.“ Ming Cen je preko stola
pokušao da iz Din Tianove šake istrgne kapetana.

25
 Udarajući ga po ruci, vretenasti Din Tian je uzvratio: „Pazi šta
govoriš!“
„Paziću na tvoju mamicu.“
„Prekini. Vidiš da nam je ovde jedna drugarica.“
„Od sada više nema varanja.“
„Vaţi.“
Lin i Mana su radili ćutke. Knjige su leţale po krevetu. Jednu po
jednu bi poloţili na sto, uvili je i zatim vratili na policu. Tri-četiri
puta ruka joj je dotakla njegovu kada bi istovremeno posegnuli za
makazama. Htela je da mu se nasmeši, ali je osetila da crveni, pa nije
dizala glavu. U prisustvu bučnih sustanara najednom je izgubila
prirodno ponašanje. Da njih nije bilo, sigurno bi popričala sa Linom
jer je to ţarko ţelela.
Za dva sata svaka pojedinačna knjiga bila je uvijena u pakpapir.
Mani su sada sve izgledale iste.
„Hej, kako ćeš ih sada razlikovati?“ upitala je Lina, pijući
mineralnu vodu iz boce koju je otvorio za nju.
„Bez problema, uvek znam koja je koja.“ Stidljivo se nasmešio i
dva crvena pečata pojavila su mu se na obrazima. Osetila je da
izbegava njen pogled.
Ne samo da su knjige uvijene već je ekserčićima zakačio komad
belog platna preko police, kao zavesu. Kao da je zauvek zatvorio
svoju biblioteku. Pitala se kako podnosi svoje sustanare kada su
toliko različiti. Mora da je dobre naravi.
Posle dva dana Političko odeljenje bolnice izdalo je naredbu da sve
osoblje mora da preda knjige koje sadrţe burţoasku ideologiju i
filozofiju, naročito dela stranih autora. Lin je rekao Mani da je predao
desetak knjiga, većinom duplikata. Iznenadila se da rukovodioci nisu
traţili sve romane koje je imao. Izgleda da je znao šta predstoji, inače
je ne bi zvao da mu pomogne da na brzinu uviju sve knjige i zatvore
biblioteku. Zašto se izlaţe riziku i čuva ih? Mogao bi da bude javno
osuđen zbog toga. Svi su znali da Lin ima mnogo stranih romana:
zašto ih vođi nisu konfiskovali? Nije se usudila da ga pita, ali je
prestala da pozajmljuje knjige.

26
 3
U zimu 1966. godine bolnica je počela terensku obuku. Iz nekog
razloga jedan od glavnih generala u Severoistočnoj vojnoj komandi
izdao je naređenje oktobra te godine da celokupna vojska mora biti
sposobna da funkcioniše bez upotrebe modernih prevoznih
sredstava, koja su nepouzdana a mogu i da oslabe moral trupa.
Naređenje je glasilo: „Moramo odrţati duh Dugog marša i obnoviti
tradiciju konja i mazgi.“
Trećina bolničkog osoblja trebalo je da provede mesec dana na
maršu dugačkom šeststo pedeset kilometara i da noćiva po selima i
varošicama. Usput bi veţbali ukazivanje pomoći ranjenicima i
spasavanje smrtno pogođenih na bojnom polju. Lin i Mana su se
uključili u veţbu. On je predvodio medicinski tim od dvadeset osam
osoba. Prvi put u ţivotu postao je vođa i zbog toga je savesno
obavljao sve duţnosti.
Prvih nekoliko dana sve je dobro proteklo; putevi su bili ravni, a
trupe odmorne. Kad su ušli u planinski predeo, svaki dan bio je teţi
od prethodnog; svi putevi bili su prekriveni snegom. Mnogi su počeli
da hramlju, što je privlačilo paţnju civila koji su ih s velikim
uzbuđenjem posmatrali. Ponekad bi, pri ulasku trupa u grad,
okupljeni posmatrači zapljeskali, a hromi bi i to protumačili kao
porugu i oborili glave. Pošto su muškarci i ţene bili jednaki, sve
bolničarke su se patile koliko i njihovi drugovi, samo što nisu imale
da nose pušku o ramenu a ponekad bi dobile odobrenje da preuzmu
lakše delove opreme.
Jednog tihog dana bez vetra marširali su kroz šumu ka nekom
selu na severu. Hodali su celog dana, uz samo jedan prekid za ručak.
Do sedam sati prešli su četrdeset pet kilometara, gladni i iscrpljeni.
Još osam je bilo pred njima. Onda je stiglo naređenje da do sela treba
da dođu za jedan sat „pre nego što se bitka rasplamsa“, kako im je
rečeno. Odmah je otpočeo forsirani marš, trupe su trčale punom
brzinom.
Manina stopala imala su ozbiljne plikove jer je poslednjih šest sati
nosila nosila. „Ranjenog vojnika“ igrala je svinjska polutka teška
šezdeset kilograma. Sad je jedva hodala. Lin je skinuo sanitetski
kovčeţić s njenog ramena, remen prebacio preko svoje glave i

27
nastavio da ga nosi umesto nje. Onda su je dva vojnika uhvatila za
nadlaktice i vukla da ne bi zaostajala.
Od visokih kapni na čizmama dizali su se oblaci sneţne prašine.
Povremeno bi se čula glasna naredba: „Zbij redove!“, ili „Ne skidaj
kapu!“ Na nebu se lelujao Veliki medved, kao da se zemlja tumba.
Jata vrana podigla su se sa drveća i poletela u raznim pravcima,
krešteći kao gladni duhovi. Svako malo čulo se kako neka limena
šolja ili porcija odzvanjaju o led. Iznenada je pao jedan visok
muškarac. Trideset kilograma teţak radiopredajnik, koji je nosio na
leđima, udario je o panj posečenog drveta. Prestrašeni Din Tian,
inače zaduţen za veze, pomogao mu je da ustane, mrmljajući:
„Dođavola, ako se nešto dogodilo aparatu, vraćaš se u svoje selo i do
kraja ţivota ćeš jesti samo slatki krompir!“
Celim putem Mana je stenjala: „Pustite me... Tako sam umorna.
Molim vas, ostavite me ovde da umrem, u snegu...“ A oni su je i
dalje vukli. Naredba je bila da nikoga ne smeju ostaviti.
Posle pedeset šest minuta stigli su u selo, koje je brojalo oko
osamdeset porodica. Lin Kongova četa raspoređena je u tri seoske
kuće dve veće bile su iz. lekare i vojnike, a mala za sedam bolničarki.
Na bledoj mesečini ocrtavao se varničavi dim iz dva odţaka na
upravnoj zgradi radne brigade. Kuvarska četa je spremala obrok na
vatri od kukuruzovine i šiblja. Dva pomoćnika su ritmički sekla
kupus, a kuvar je pripremao supu i pšenične hlepčiće. Povremeno bi
namastili kazane debelim komadima svinjske koţe. U dvorištu konji
su pili toplu vodu i ţvakali seno. Para se dizala sa oznojenih leđa i
sapi. Pozadinski oficir otišao je da potraţi štalu za konje i još se nije
vratio.
Kad je smestio svoje momke, Lin je s jednim bolničarem otišao do
„kuhinje“ po večeru. Tamo nije video nijednu sestru iz svoje čete.
Pomislio je da su iscrpljene. Zato je bolničara ostavio da hlepčiće,
kupus i svinjsku čorbu odnese muškarcima, a sam je od kuvara
pozajmio aluminijumski lonac i sestrama odneo supu i kesu hlepčića.
Podizao se vetar, iz lonca su i. bijali pramenovi pare i kovitlali se
pred Linovim grudima. Psi su lajali na straţare, koji su patrolirali
selom, s baterijskim lampama i mitraljezima. Zvezde su svetlucale
kao grumenčići mesinga iznad šume četinara ustalasane na juţnoj
strani. U kući je Lin zatekao Manu Vu i Heijan Niu kako tope noge u

28
velikom drvenom sudu. Neka starica izmučenog lica podgrevala je
još vode u limenoj kofi za ostale sestre. „Zašto ne odete po večeru?“
upitao ih je.
„Još smo mokre od znoja“, odgovorila je sestra Sen.
„Ja sam umorna kao pas“, rekla je Mana, i uz škriputavi zvuk
trljala stopala jedno o drugo.
„Svejedno, moraš jesti“, odgovorio je Lin. „Kako ćeš inače hodati
sutra?“ Na okovanu škrinju stavio je supu i kesu sa pšeničnim
hlepčićima. „Razumeli smo se, pojedi večeru i dobro se ispavaj. Sutra
nas čeka dugačak put.“
„Doktore Kong, ja više ne mogu da hodam“, rekla je Mana plačno,
pokazujući stopala.
„Daj da pogledam.“
Starica je pribliţila uljanu lampu. Lin je čučnuo da pregleda dva
para stopala oslonjena na ivicu drvene posude. Na Heijaninim
nogama bila su tri mala plika, jedan ispod prstiju desnog stopala, dva
na levoj peti. Manini tabani bili su naduveni od plikova koji su se
sijali kao balončići. Prstom je pritisnuo crvenu koţu oko najvećeg
plika i Mana je zaječala.
„Ove plikove treba iscediti“, obratio se sestrama koje su stajale u
blizini. „Znate li kako da to uradite?“ „Ne.“ Sve su odmahnule
glavom.
Lin je uzdahnuo i, na njihovo iznenađenje, podvrnuo rukave i
rekao: „Mana, treba mi dve-tri tvoje dugačke vlasi. „
„Dobro“, odgovorila je.
Potom se okrenuo ka starici. „Imaš li iglu, bako?“ „Svakako.“
Izašla je iz sobe i doviknula snaji koja je bila u drugom delu kuće.
„Hej, Rong, donesi mi nekoliko igala.“
„Izvoli“, rekla je Mana, dodajući mu nekoliko vlasi; svaka je imala
najmanje trideset santimetara. Uzeo je jednu, a ostale stavio na
koleno.
Onda je ušla ţena od tridesetak godina, noseći veliku kutlaču od
tikve punu otpadaka od sukna, belih, plavih i crnih smotuljaka
namotanog konca; bio je tu i mali svileni jastučić za igle. „Sve igle su
ovde, mama. Koja ti je potrebna?“
„Dovoljna je neka mala“, umešao se Lin.
U ruku mu je stavila iglu pet santimetara dugu. Onda je udenuo

29
jednu vlas i rekao Mani: „Ne plaši se. Neće te mnogo boleti.“
Klimnula je glavom. Sa malo vate natopljene alkoholom Lin je
istrljao šake i iglu. Onda je pincetom uzeo drugi komadić vate i
očistio najveći plik na Maninoj desnoj peti. Pošto ga je neţno
potapkao prstom, probušio ga je iglom. „Ooo!“ zavikala je Mana i
zatvorila oči. Odjednom joj je celu petu oblila topla tečnost koja je
curila iz probušene koţe.
Lin je makazama odsekao komad vlasi i ostavio ga u pliku. „Neka
ostane. Tako će rupe ostati otvorene i tečnost će polako da iscuri“,
rekao je sestrama koje su se okupile da posmatraju.
„Vidi ti ovo“, rekla je starica, „ko bi rekao da se tako leče plikovi.“
Odmahivala je svojim izboranim licem, a jedna seda obrva joj je
podrhtavala.
Lin je potom probušio i iscedio plikove na Maninom desnom
tabanu, a ostale devojke su se bavile Heijaninim nogama i Maninim
levim stopalom. Starica se popela na zagrejan ozidani krevet.
Izvrnula je, jednu za drugom, sedam mokrih šubara i pomerila ih na
topliji kraj kreveta da se osuše.
Kada je završio sa Maninim plikovima, Lin je oprao ruke u lavoru
i rekao Heijan: „Ne brini, sutra ćeš verovatno moći da hodaš, ali
nisam siguran za Manu. Moţe potrajati nekoliko dana dok joj stopala
ne zacele.“
Na to je Heijaninim licem prešla senka. Ostale bolničarke
zahvalile su Linu što im je pokazao kako se leče plikovi, a i na večeri
koju im je doneo. „Jedite i odmorite se“, rekao je. „I vratite lonac
kuvarima sutra ujutru.“
„Svakako“, odgovorila je jedna od njih.
„Doktore Kong, zašto ne večerate sa nama?“, upitala je sestra Sen.
„Da, večerajte sa nama“, čulo se nekoliko glasova u isto vreme.
„Već sam večerao.“
Slagao je iako je osetio neko toplo uzbuđenje u grudima. Nešto
meko bilo mu je u grlu. Poziv ga je iznenadio, ali uplašio se da će
početi govorkanja ako ostane sa sestrama na večeri; moţda bi ga i
rukovodioci kritikovali zbog toga. Naterao je sebe da kaţe: „Laku
noć svima. Laku noć, bako.“ Podigao je debelu zavesu od jutenih
dţakova, koja je visila na vratima, i izašao.
Spolja je čuo kako starica kaţe: „Blago vama, devojke. Tako

30
ljubazan čovek. I ja bih volela da imam plikove.“ Kuća je odzvanjala
smehom.
Jedna od sestara zapevala je opersku ariju:

Škrqmq lgzgrq sg uanasa.

Na frviql qbank lg pat rqfpk iraf.
Ujutru odveslamo
Da backoq orgžg k s wgdgrk sg wraeaoq
U daockoa rvpko rkbg...

Lin se okrenuo na snegu i dugo posmatrao nisku seosku kuću.

Prozori su bili boje bronze od svetlosti uljanih lampi. Da je bar
mogao da ostane i sa njima večera. Isplatilo bi se samo zbog toga
pešačiti trideset kilometara. Pitao se da li je otišao do njih iz nekog
razloga kojeg nije svestan, ili zaista samo da im odnese večeru. Onda
ga je obuzela neobična slika. Video je sebe na čelu dugačkog
trpezarijskog stola za kojim sede svih sedam sestara i starica. Ne,
starica je u stvari njegova ţena Suju; Šuju uţurbano dodaje svima
korpu sa hlebom upravo kuvanim na pari. I dok jedu, ţene se
osmehuju i prisno ćaskaju. U stvari, one uţivaju jer je oţenjen svima
njima i svi ţive zajedno, pod istim krovom. Setio se da su u Staroj
Kini pojedini bogataši imali po nekoliko ţena. Kako li su samo bili
srećni ti zemljoposednici i kapitalisti, u blaţenstvu poligamije. Jauk
vetra vratio ga je na snegom pokriveno polje. Odmahnuo je glavom i
slika je nestala. „Stvarno si bolestan“, rekao je sam sebi. Bio je
donekle zgađen što je na trenutak pozavideo tim reakcionarima, koje
treba osuditi kao društvene parazite. A opet, dodir Maninog stopala,
koji kao da mu se u koţu uvukao, i dalje je bio prisutan, čak rastao u
njegovim dlanovima i među prstima. Okrenuo se i pošao ka
prenoćištu svojih drugova. Više nije koračao onako sigurno kao sat
ranije.
Mana nije mogla da hoda sledećeg dana. Lin je udesio da je stave
na konjsku zapregu koja je prenosila pribor i hranu i išla ispred čete.
Dao joj je i svoj i Heijanin kaput od prevrnute ovčije koţe; Mana ih je
omotala oko nogu, a njima je dobrodošlo da ih ne nose. Dva dana je
putovala na kolima. Onda se četa nedelju dana zadrţala u jednom
okruţnom mestu. Za to vreme stopala su se sasvim zacelila.

31
 Tokom preostalih dana Lin je uglavnom nosio njen sanitarni
kovčeţić. Kad god bi mu zahvalila, odgovarao je: „Nema na čemu. To
mi je posao.“

32
 4
Posle povratka čete u Muđi, Manina zahvalnost postepeno je
prerasla u silnu znatiţelju. Na poslu bi često svraćala do njegove
kancelarije da popriča. Noću, posle povečerja, budna bi razmišljala o
tom neobičnom čoveku. Pitanja su joj navirala na pamet. Voli li svoju
ţenu? Kako ona izgleda? Da li je zaista osam godina starija od njega?
Zašto je tako spokojan, tako ljubazan? Da li se ikad naljutio na
nekog? Kao da u njemu uopšte nema strasti.
Ludo jedna, zašto te sve to zanima? Dobar je čovek, u redu, ali
oţenjen je. Ne budi glupa. Nije za tebe.
A šta ako ne voli svoju ţenu i ţeli da je napusti? Kad bi to bilo
istina, da li bi pošla s njim? Prestani da maštaš i spavaj.
Da li bi se udala za njega?
Ma koliko se trudila, nije mogla da potisne misli na Lina. Noćima
nije mogla da zaspi od sličnih pitanja, sve do sitnih sati. Ponekad bi
joj se činilo da njegove ruke i dalje dodiruju njenu desnu petu; kako
su samo osetljivi i neţni njegovi prsti. Nesvesno je ispod pokrivača
trljala jedno stopalo o drugo; ponekad ih je masirala. Srce joj je bilo
prepuno osećanja.
Od Heijan je saznala da je Linova ţena rodila devojčicu. Zbog toga
se uznemirila sigurno je više vezan za svoju porodicu nego što je
očekivala. Stalno je sebe podsećala da bi trebalo da se drţi podalje od
njega. Inače, srljaš u nevolju. Šta god da se dogodi, ljudi će osuđivati
tebe. Treća osoba napola je zločinac.
Uprkos svom zdravom rasuđivanju, Mana nije mogla da odoli da
ne pogleda Lina kad god bi joj bio u vidokrugu. Imala je utisak da
ţivi u transu.
Jedne junske večeri otišla je da vidi novorođeno zamorče. Posle
toga sama se vraćala u stambeni blok. Usput je primetila jednog
muškarca i ţenu kako se šetaju pored reda topola, zapadno od
kantine. Iz daljine nije mogla da pogodi o kome se radi, mada joj je
otpozadi čovek ličio na Lina. Suton je bio pun miomirisa, posle kiše
koja je sipila celog dana. Drveće je podsećalo na tamnu tarabu; na toj
pozadini dve prilike u belim košuljama brzo su se kretale.
Mana je ţarko ţelela da ustanovi ko su. Ukoso, kroz redove
mladih topola, prolazila je staza. Bez duţeg razmišljanja, krenula je

33
ka lugu da bolje osmotri tog muškarca i ţenu. Dok je koračala
stazom, srce joj je mahnito lupalo. Oko nje, sa širokih listova, kapala
je voda, kao da kiša tek počinje. Nebo boje indiga bilo je izbušeno
zvezdama.
Ispred nje promakla je neka senka i Mana se zaustavila usred
staze. Bio je to pas. Stajala je pitajući se da li je to miljenik kuvara, ili
neki beskućnik koji se uputio ka kuhinji da ukrade koji zalogaj. Niz
kičmu joj je prošla ledena jeza od dva zelenkasta oka uperena u nju.
Setila se da je nekoliko nedelja ranije pobesneli pas napao jednog
dečaka. Znala je da će pas poći za njom, ako se okrene, i da će je
napasti. Zato je stajala nepomično. Potom je ugledala u blizini jednu
olistalu granu, podigla je i zapretila ţivotinji. Pas ju je još izvesno
vreme posmatrao, onda se pogruţeno udaljio, udarajući njuškom o
tlo.
Kada je stigla do druge strane luga, Mana je čula ţenski glas:
„Znači, izgubio je knjigu? Ne mogu da verujem.“ Prepoznala je glas
bila je to Pingping Ma, devojka zaduţena da vodi bolničku
biblioteku.
„Sledećeg puta treba da mu traţim odštetu“, primetio je Lin
šaljivim tonom.
Oboje su se nasmejali. Mana ih je posmatrala iza nekoliko tankih
topola. Učinilo joj se da je Lin veoma srečan. Zastali su pod uličnom
svetiljkom i pričali nešto što Mana nije mogla da čuje. Iza njih bila je
barica kiše obasjana mesečinom; odatle se čulo kreketanje ţaba.
Pingping Ma se sagnula, uzela kamenčić i bacila ga vodoravno u
baru. Pljosnati kamen je skakutao po površini vode uz majušne
odseve.
„Triput je skočio“, uzviknula je zvonkim, srebrnim glasom. Zbog
kamena ţabe su na časak utihnule, onda se jedna javila neodlučnim
kreketom.
„Nekad sam dobro igrao ţabice“, rekao je Lin. I on je bacio
kamenčić.
„Oho, pet“, rekla je ţena.
Okrenuli su se da potraţe još pljosnatih kamičaka, ali nisu našli
dobre. Nijedno nije uspelo da postigne više od tri skoka, zbog
grudastog kamenja. Međutim, očigledno su se zabavljali.
Mana nije smela predugo da ostane jer se stazom često prolazilo i

34
plašila se da je neko ne prepozna. Osim toga, moţe se i pas ponovo
pojaviti. Poţurila je natrag, noseći granu preko ramena; imala je
osećaj da joj nešto čupa utrobu. Teško je gutala jer joj je grlo bilo
sasvim suvo. Kad je stigla do sobe, patike i ivice nogavica bile su
sasvim mokre.
Te noći satima nije mogla da zaspi razmišljajući o prizoru koji je
upravo videla. U kakvom su odnosu bili Lin Kong i Pingping Ma?
Da ii su bili ljubavnici? Moguće, inače ne bi igrali ţabice tako srećni i
zadovoljni, kao mala deca. Ne, nije moguće jer je I ingping Ma bar
deset godina mlađa od Lina. Osim toga, tek je primljena i nema
prava na momka. Ali, ona se sigurno na to ne bi obazirala. Ne, ne bi;
kako bi inače pristala da izađe sa oţenjenim čovekom. Da li je Linu
privlačna? Verovatno nije. Lice joj je ruţno i čvornovato, kao
bundeva, i ima retke zube. A ipak uţiva da bude sa njom. Nikad nije
bio tako prirodan u društvu. I opet je Mana prizvala u svest sliku
Lina kako stoji na ivici bare^ i podnimljen posmatra ţenu kako baca
kamičke.
Što je više razmišljala, bila je uznemirenija. Najviše je mučilo to što
je otac Pingping Ma zamenik komandira Trideset devete armije u
provinciji Liaoning. Sa tako moćnim porodičnim zaleđem čak i prase
postane lepo u očima muškaraca. Je li i Lin takav snob?
Od te misli Mani je bilo još gore jer se setila smrti svojih roditelja.
Da su ţivi, moţda bi i oni imali visoki oficirski čin. Tetka joj je pričala
da je otac bio poznati novinar jednog velikog lista kada je poginuo u
saobraćajnoj nesreći. Majka je bila na studijama, studirala je
francuski; sa takvim obrazovanjem sigurno bi napredovala u karijeri.
Onda joj se javila nova mučna misao. Pingping Ma je dobro
poznavala klasike i radila je kao jedini bibliotekar u bolnici. Pričalo se
da svojim sustanarkama često prepričava legende; kupovale bi joj
ţele bombone i sodu samo da im priča. Moţda zbog toga Lin smatra
da je privlačna. Na neki način odgovaraju jedno drugom; oboje su
knjiški moljci. Verovatno će se i dalje sastajati da pričaju o knjigama.
A šta Mana da radi? Da pusti tu devojku da joj ga otme? Ne, mora
nešto preduzeti.

35
 5
Lin je bio paţljiv prema Mani, naročito pošto je saznao da je
odrasla u sirotištu u gradu Cingtao. Prva dva godišnja odmora
provela je u bolnici jer nije imala kuda da ode. Nije imala braće ni
sestara, niti rođaka, osim jedne daljnje tetke s kojom nikad nije bila
bliska. Lin joj je često savetovao da se ponovo uključi u odbojkaški
tim, da učestvuje u propagandnim aktivnostima bolnice ili u
pozorišnom klubu; uvek je odbijala s obrazloţenjem da je prestara za
to. Upola šaljivo govorila je da ţeli da ode u manastir, samo kad bi
pronašla neki koji je otvoren i spreman da primi monahinje. U stvari,
Crvena garda je diljem zemlje rušila hramove i samostane, a monahe
i monahinje slali su ili u rodni grad ili bi ih proterali daleko odatle da
pošteno rade kao i ostale narodne mase.
Odnedavno Lin je primetio Manine poglede i nastojao da ih
izbegne. Nije bio siguran da li mu se zaista dopada. Mnogo se
promenila od prethodnog leta kada je Maj Dong raskinuo veridbu.
Više nije imala onako mladalačko lice. Kad bi se nasmejala, oko očiju
su se javljali tanki kolutovi, ten joj više nije onako jedar već pre
mlohav. Bilo mu je ţao, jer je shvatio da mlada ţena moţe tako lako
da izgubi svoju lepotu; ma koliko mali gubitak, bio je nenadoknadiv.
Imao je potrebu da bude ljubazan prema njoj, ali su ga ponekad
uznemiravali njeni osmesi i izraţajne oči, iz kojih je shvatao koliko
ţudi da ga privuče.
U leto 1967. godine za njim je bilo gotovo četiri godine braka i
desetomesečna ćerka. Kad god bi ugledao neki par kako šeta ulicom
drţeći se za ruke, tajno bi ih pošinatrao ţudeći da i sam isto učini. Bio
je oţenjen, a ţiveo je kao udovac. Zašto mu se nije dalo da uţiva u
toplini porodice? Da samo nije pristao da mu roditelji odaberu ţenu!
Da je ona lepa, da nema uvijena stopala! Da su oboje samo jednu
generaciju stariji, ni u gradu se ne bi smejali njenim malim stopalima.
Ali nije očajavao, i ta ljubomora prema muškarcima oţenjenim
pristojnim ţenama bila je samo trenutna. Nije bio ljut na Suju, koja je
vredno dvorila njegovu majku sve dok starica nije umrla; sada mu je
pazila bolesnog oca i ćerkicu. Kad se sve uzme u obzir, Lin je bio
zadovoljan što radi u bolnici. Dovoljno je zarađivao, više od većine
lekara, jer je imao fakultetsku diplomu. Vodio je jednostavan i miran

36
ţivot, sve dok ga jednog dana Mana nije promenila.
Na njegovom pisaćem stolu u kancelariji ostavila je koverat, u
kojem je bila karta za operu i beleška ispisana njenim okruglastim
rukopisom: „Ovo je za Pomorsku bitku 1894. u 8 časova uveče.
Nadam se da ćeš otići i da ćeš uţivati.“ Video je film i znao je celu
priču, pa se pitao da li da joj vrati kartu. Kad je malo bolje razmislio,
odlučio je da ode jer inače ništa drugo nije imao da radi, a operu
treba da izvede poznata trupa iz grada Cangčuna. Osim toga, i mesto
je bilo dobro, blizu pozornice.
Pozorište se nalazilo u jugoistočnom uglu kompleksa. Kad je
stigao, Lin je sa iznenađenjem ustanovio đa i Mana sedi u petom
redu, odmah pored njegovog sedišta. Zastao je na trenutak, onda joj
prišao. Ĉim je seo, ljudi su počeli da ih zagledaju. Neki su se hladili
lepezama, drugi grickali semenke suncokreta. Deca su se jurila ispred
bine i kroz prolaze; nosila su praćke, drvene pištolje i mačeve. Sva su
na glavama imala vojničke kape, a na grudima značke sa likom
predsednika Maoa; nekoliko ih je bilo opasano platnenim
pojasevima. Preko glasnogovornika čuo se muški glas koji je
opominjao da se ugase cigarete jer se od dima neće dobro videti
natpisi koje će projektovati na beli zid s desne strane pozornice.
Nekoliko sestara iz Infektivnog odeljenja traţilo je svoje pacijente, jer
im nije bilo dozvoljeno da se na takvom javnom mestu mešaju sa
drugima.
Lin je bio zabrinut, pitajući se zbog čega je Mana bila tako
indiskretna. Naizgled nije obraćala paţnju na tuđe poglede; čak je
ispruţila svoj dlan prema njemu i ponudila ga bombonama. Bio je
uznemiren, ali je ipak uzeo jednu, odmotao je i stavio u usta. Imala je
ukus pomorandţe. Mana se nasmešila. Pomislio je kako lepo izgleda.
Tako su smele devojke iz grada, mislio je.
Iza zavese pojavila se najavljivačica i melodičnim glasom objasnila
istorijsku pozadinu priče. Onda se podigla zavesa. Na scenu su
stupila dva glumca u zlatnim zvaničnim odorama; na glavama su
nosili crne kape dugačkih ušiju; po pozornici su se kretali postrance
u cipelama debelih belih donova. Jedan drugom su pevali o upadima
Japanaca na Korejsko poluostrvo.
Jedan je pevao visokim falsetom:

Upravo su stigle vesti sa granice:

37
 Pet hiljada patuljastih bandita Izronilo je iz okeana.
Pqsng fwa fapa dgmapla Ismrcank sv sg rrqtng pgfgnlg,
I krenuli ka Pjongjangu...
Drugi je s vremena na vreme napevao „Oo ... aa ...“, slušajući
izveštaj.
Lin nije mogao da razume svaku reč, pa se povremeno okretao da
pročita tekst sa zida. Uskoro se, međutim, kao i ostali, uţiveo u
operu, gde je jedan visoki mandţurijski oficir vršio smotru Severne
flote u rukama okretao dugački teleskop. Posle smotre, nekoliko
artiljeraca, golih leđa i sa perčinima, pripremalo se za bitku sa
japanskom mornaricom. Na prednjoj palubi bojnog broda, oko
glavnog topa, bile su postavljene velike mesingane školjke. U
pozadini je na svetlozelenom platnu bio naslikan prizor sa mora, sa
talasima koji su se peli i spuštali.
Ali pre nego što je opera stigla do scene kada ratni brodovi
napadaju neprijatelja na Ţutom moru, jedna ruka se spustila na
Linovu levu šaku, kod zgloba. Vrpoljio se malo, ali nije povukao
ruku. Pogledao je levo i desno, ali su svi bili zaokupljeni zaključnom
scenom na bini čulo se udaranje doboša, zvuk trube, zvon gonga i
prasak vatrometa. Postrance je pogledao Manu koja ga je škiljeći
posmatrala.
Njeni prsti su ga neţno pomazili po dlanu, kao da prate liniju srca
i glave. Opipao je njenu šaku i osetio topli, glatki dodir, bez ţuljeva.
Koiiko je njen dlan bio drugačiji od Sujinog. Uštinula ga je blago za
jagodicu na palcu, a on je zauzvrat uhvatio za mali prst i nakratko ga
okretao napred-nazad. Onda ga je noktom pomazila po zglobu. To
ga je zagolicalo, pa joj je zgrabio ruku i prsti su im se isprepleli. Na
trenutak su te dve šake ostale nepomične, onda su se pokrenule i
dugo jedna drugu masirale. Linovo srce lupalo je kao pomahnitalo.
Nije obraćao paţnju na pomorsku bitku koju je publika
pozdravila glasnim aplauzom i uzvicima, iako je cela kineska flota
potopljena. Tokom celog završnog čina Linova i Manina šaka bile su
zajedno. Kada je zavesa spuštena, upalila su se sva svetla i ljudi su
nastavili da viču: „Dole japanski imperijalizam!“ Lin je pogledao
Manu u oči, koje su sijale jakim sjajem, a ţenice bile raširene kao u
ptice. Njene vlaţne usne izvile su se u sanjivi smešak, kao da je

38
pijana. I sam pomalo zanesen, Lin je ustao i ţurno se udaljio, plašeći
se da neko ne primeti njegovo uţareno lice.
Te noći se prevrtao u krevetu pod novom mreţom protiv
komaraca, prisećajući se onoga što je Mana uradila. Mada mu nije
bilo drago to što se dogodilo, i dalje je bio ubeđen da je ona pristojna
devojka a ne koketa, za razliku od mnogih koje bi svojim
nadređenim i pantalone skinule ako bi im obećali unapređenje ili
učlanjenje u Partiju. Da li je to početak ljubavne veze, pitao se, a
odgovor nije znao. Zašto je baš ja toliko zanimam? Naravno da zna
da sam oţenjen; zašto se onda onako ponašala u pozorištu? Tako je
smela. Hoće li od sada juriti za mnom? Šta da uradim?
Pitanja su navirala jedno za drugim, ali ni na jedno nije bio u
stanju da se usredsredi. Njegovom sustanaru, Ming Cenu, smetalo je
Linovo prevrtanje. „Prestani sa tom bukom, Lin, ne mogu da
spavam. Sutra ujutru idem na voz.“
„Izvini. „ Lin se okrenuo na stranu i umirio.
Spolja se čuo glas straţara: „Ko je tamo? Lozinka?“
„Duple zastave“, odvratio je grub muški glas.
Negde na krovu stidljivo su cvrkutala dva cvrčka. Mesečina se
ukoso probijala kroz prozor i na cementnom podu ocrtavala bledi
romb. Lin je čvrsto zatvorio oči i počeo da broji ne bi li zaspao.
Bio je budan sve do ponoći. Onda je u polubudnom stanju video
sebe i neku ţenu čije lice nije bilo jasno, ali je po stasu podsećala na
Manu; zajedno rade u nekoj kancelariji, oboje u lekarskoj beloj
uniformi i kapama. Spremaju se da operišu nekog pacijenta sa
bolesnim srcem; narednog trenutka on kredom ispisuje reči i brojeve
po tabli i objašnjava plan operacije okupljenim lekarima i
bolničarima. Zapavši dublje u san, video je prostranu kuću, sa
radnom sobom prepunom luksuzno opremljenih knjiga na hrastovim
policama i nekoliko uramljenih slika na zidu. U zadnjem delu kuće
zastakljena veranda gleda na ovalni zeleni travnjak. Subota veče,
nekoliko prijatelja i kolega došlo je da porazgovara o operama i
filmovima, ţena im nudi čaj i sodu, i bundevine semenke pečene sa
začinima, prţen kikiriki, mahune graška šećerca i cigarete. On i dalje
ne vidi njeno lice, mada su njih dvoje očigledno domaćini. Nekoliko
gostiju ostalo je do kasno igrajući karte. U radnoj sobi se nalazi i
dvoje dece, koje Lin strpljivo podučava. Kao da smera da ih pošalje

39
na studije u Peking ili Sangaj.
Kada se sledećeg jutra probudio, glava ga je bolela kao od
mamurluka; imao je utisak da mu po jeziku i zubima leţi neka
skrama. Pomalo je bio zbunjen prizorima iz sna. Nikad nije posebno
razmišljao o sopstvenoj deci. Zašto je sanjao da ima još dvoje i da
sam vodi brigu o njihovom obrazovanju? Osim toga, karte su zabra-
njene i više se nigde ne mogu naći. Kako to da igraju karte? Još
čudnije je što nikad nije ţeleo da bude hirurg. Zašto su se on i ta ţena
u njegovom snu spremali da operišu pacijenta. Pre mnogo godina
tajno je priţeljkivao da postane general-pukovnik. Kada je iz srednje
škole polazio u vojsku, profesor jezika stari zaljubljenik u knjige
zapisao je u svesci koju mu je poklonio: „Ţelim ti da se jednog dana
vratiš kao komandant deset hiljada vojnika.“ Naţalost, stigao je do
medicine; većina ambicioznih mladih ljudi izbegavala je lekarski po-
ziv jer se preko njega nije moglo stići do najviših zvanja.
Kada je slučajno sreo Manu oko podneva, zbunio se, ali je ipak
uspeo da je pozdravi kao do tada. Kao da se ništa između njih nije
dogodilo prethodne večeri, raspravljali su o stanju jednog pacijenta
koji je bio na samrti od raka jednjaka. I sam se čudio da sa jednom
ţenom razgovara na tako prirodan način, bez uobičajene
bojaţljivosti. Kroz prozor se moglo videti kako sunce treperi po
zimzelenoj ţivici; četiri bela zeca grickala su travu iza jedne ogromne
table sa propagandnom porukom. Plava kreja sletela je kraj jednog
zečića; glava joj je poskakivala dok je lepršala krilima.
„Moţemo li u nedelju poslepodne da prošetamo zajedno?“ upitala
je. Rukom se oslonila na ivicu prozora i pogledala ga puna
očekivanja. Isti onaj slatki osmeh pojavio joj se na licu.
„Što da ne. Gde ćemo se naći?“ Nije mogao da veruje da je to
izgovorio.
„Pa, na primer, ispred bakalnice?“ Oči su joj sijale.
„U koje vreme?“
„Dva?“
„Moţe. Biću tamo.“
„Moram da poţurim. Doktor Liu čeka rezultate testa.“ Mahnula
je papirima koje je drţala u ruci. „Doviđenja.“
„Zdravo. „
I dok je odlazila, prvi put je primetio da ima vitka leđa i

40
dugačke, jake noge. Okrenula se i još jednom se osmehnula, a
onda ubrzala korak prema Internoj klinici. U sebi je rekao: Ako će
iz ovoga da se rodi ljubav, neka tako bude.

41
 6
U nedelju poslepodne sastali su se ispred bakalnice i pošli u šetnju
bolničkim krugom. Lin u početku nije bio opušten, posebno kada bi
naišli na nekog. Znao je da se ljudi za njima okreću i posmatraju ih.
Uskoro se opustio zahvaljujući njenom bezbriţnom ophođenju.
Pričali su o padu članova Centralnog komiteta koji su pošli
kapitalističkim stazama Crvena garda je u Pekingu optuţila Liu
Saoćija, Deng Sjaopinga i još neke. Ko bi rekao da je toliko
„tempiranih bombi“ otkucavalo u neposrednoj blizini predsednika
Maoa? Pričali su i o borbama u velikim gradovima; o tome su čuli iz
različitih izvora. Mana mu je rekla da su se u gradu Cangčun dve
frakcije pobunjenih revolucionara nedavno sukobile u borbi
tenkovskim granatama i raketnim naoruţanjem koje je bilo
postavljeno na lokomotive. Ćula je da je ţeleznička stanica u
Prolećnom Gradu sasvim uništena rafalima.
Dok su šetali stazom iza kantine, koja je vodila između polja repe i
patlidţana, razgovarali su o nedavnim događajima u samoj bolnici.
Posle izbijanja Kulturne revolucije, pre godinu dana, medicinsko
osoblje se podelilo u dve grupe. Prepirali su se i svađali, jedni druge
optuţivali da skreću sa partijske linije, da vrše reviziju misli Mao
Cedunga. Za razliku od većine, Lin i Mana još nisu prišli nijednoj od
tih organizacija, mada je nju zanimala ona koja se zvala Crveni savez.
„Nemoj da se učlaniš“, rekao joj je.
Iznenađena, upitala je: „Zašto?“
„Niko od njih ne razume suštinu misli Mao Cedunga. Samo gube
vreme u prepirci i svađi. Mnogo ljudi ţudi da komanduje, bilo čim.
Nas dvoje ne treba da se mešamo u to.“
„A zar ti ne ţeliš da učestvuješ u Kulturnoj revoluciji?“
„Da bi bio aktivni revolucionar, nije neophodno da se svađaš sa
drugima?“
Te iskrene reči ostavile su jak utisak na Manu; pristala je da se
kloni Crvenog saveza. I Lin je, u stvari, bio iznenađen onim što je
rekao. Pod drugačijim okolnostima ne bi imao hrabrosti da nekome
da sličan savet jer bi mu to moglo navući nevolju. Ali u Maninom
društvu reči su se naprosto izlile iz njegovih usta.
Na povratku rekla je naizgled zbunjena: „Smem li da te upitam

42
nešto što sama ne mogu da protumačim?“
„Svakako, ako mišliš da znam odgovor.“
„Šta je anđeo?“
Zapanjilo ga je pitanje. „Pa, nisam siguran. Anđeo je neko ko
izvršava boţje zadatke, pretpostavljam. To je hrišćanski pojam, više
kao neko praznoverje.“
„Znaš li kako anđeo izgleda?“
„Jednom sam video sliku bucmasto malo dete sa tri para krila,
moglo bi se reći slatko dete.“
„Aha.“
„Zašto si to pitala?“
Podigla je pogled prema njemu i odgovorila: „Neki starac mi je
jednom rekao da izgledam kao anđeo.“
„Zaista? Zašto je to rekao?“
„Nemam pojma. Imala sam osam godina. Nekoliko devojčica iz
naše škole u umetničkom centru je trebalo da odigra nešto za heroje
Korejskog rata. Sve smo bile obučene kao patke, na glavi beli šeširi,
oko struka belo perje. Kada smo završile igru, otišla sam do toaleta i
na sporednom ulazu naišla na dvoje starih. Učinilo mi se da se oboje
tresu od godina. Sićušni čovek me zaustavio na kapiji, prekrstio me i
rekao: 'Izgledaš kao anđeo, dete.‟ Iz nepoznatog razloga srce je
počelo da mi lupa, iako sam znala da mi neće nauditi. Onda je
dojurio milicioner i odvukao ih, a oni su vikali: ‟Veruj u Hrista. Veruj
u Gospoda Boga!‟ Otrčala sam da se presvučem i na kraju nisam
otišla do toaleta jer sam se plašila da ne naletim na miliciju. Kasnije
sam pokušala da pronađem šta je anđeo. Traţila sam po rečnicima,
ali ni u jednom nisam našla. Nisam se usudila nikog da pitam. Ti si
jedini kome sam to rekla. Sad mi je donekle jasno šta je starac hteo da
kaţe, mada nikad nisam bila bucmasto dete. Zašto me je tako
nazvao?“ Poslednju rečenicu izgovorila je kao da govori sama sebi.
„Verovatno si izgledala kao srećno i nevino dete.“ „Ne. Kao dete
nikad nisam bila srećna. Zavidela sam onoj deci koja su imala
roditelje, neke sam čak i mrzela. Molim te, Lin, nikom nemoj reći za
ovu priču s anđelom.“
„Naravno da neću.“
Duboko se zagledao u njeno lice. Neduţni izraz u njenim očima
ubedio ga je da je priča istinita.

43
 Iduće nedelje opet su se sreli i šetali; isto tako i narednog vikenda.
Kroz mesec dana počeli su češće da se sastaju, dva-tri puta čak i
kasno, u sumrak. Kako je vreme prolazilo, Lin je postao privrţen
Mani. Jednom nije mogla da dođe kao što su se dogovorili, jer je
trebalo da otprati pacijenta u drugu vojnu bolnicu; bio je toliko
uznemiren da je puna dva sata te večeri hodao tamo-amo po svojoj
kancelariji. Prvi put je doţiveo da ţudi za nekom ţenom.
Kad je prošao avgust, više nije bilo neophodno da se dogovaraju.
Jeli su za istim stolom u kantini; zajedno su išli po toplu vodu, svako
sa svojim termosom; sedeli su jedno pored drugog na sastancima i
političkim tečajevima; zajedno su igrali ping-pong i badminton; po
lepom vremenu uveče bi šetali po krugu, pričajući, a ponekad i
prepirući se. Lin se povremeno pitao da se nisu moţda suviše zbliţili,
kao verenici, iako nikad nisu bili intimni, nikad se ni za ruke nisu
uhvatili. Stalno je opominjao sebe da je oţenjen.
Ni on ni Mana nisu hteli da se pridruţe revolucionarnim
organizacijama, ali su pokorno učestvovali u svim političkim
aktivnostima. Lin je čak drţao predavanje o tri eseja predsednika
Maoa: „Sluţi narodu“, „U znak sećanja na dr Normana Betunea“ i
„Starac je pokrenuo planinu“. Predavanja su dobro primljena i
pojedini su traţili da im pozajmi beleške da bi ih pročitali. Budući da
su i on i Mana bili članovi Partije, i imali čisto porodično poreklo,
revolucionari iz bolnice nisu imali osnova da ih optuţe kao
reakcionare. Neminovno, počela su govorkanja; pričalo se da su u
ljubavnom odnosu. Bolnički rukovodioci su se zabrinuli, međutim
nije bilo dokaza da su L in i Mana prekršili ijedno pravilo. Nikad nisu
bili zajedno izvan bolničkog kruga; svojim ponašanjem nisu otkrili ni
trag intimnosti, što ljubavnici ne bi mogli da sakriju, na primer da se
potapšu, pomaţe ili razmene značajne poglede. A opet, van svake
sumnje, njihov odnos bio je više nego drugarstvo, jer dvoje ljudi
suprotnog pola ne provode toliko vremena zajedno. Ĉak se ni
verenici ne sastaju svakog dana, a Lin i Mana su naprosto
nerazdvojni.
U to vreme zamenik direktora bolničkog Političkog odeljenja bio je
Ran Su i komesar Zang mu je poverio ovaj slučaj. Ran Su je bio u
dobrim odnosima sa Linom jer su obojica voleli knjige i često
razgovarali o romanima.

44
 Pozvao je Lina u svoju kancelariju jednog zimskog poslepodneva i
rekao mu: „Prijatelju, shvatam da su ti roditelji ugovorili brak i
verovatno ne voliš svoju ţenu, ali ţelim da te unapred upozorim da
odnos sa Manom Vu moţe da ima posledice po tvoju budućnost, bez
obzira koja je to vrsta odnosa, normalna ili nenormalna. Jednostavno,
srljaš u nevolju.“
Lin nije odgovorio. Razmišljao je i sam o tome, ali nije bio siguran
da moţe da raskine sa Manom, koja mu je u stvari bila prva devojka u
ţivotu. Nikad nijedna ţena nije bila tako bliska njegovom srcu.
Verovao je da on i Mana, mada nisu ljubavnici u fizičkom smislu,
postaju srodne duše. Ovih dana naprosto nije mogao da se uzdrţi da
ne bude sa njom kad god je imao priliku.
Ran Su je prošao prstima kroz svoju tamnu kosu i posmatrao Lina.
Ispod njegovih trouglastih očiju pojavile su se sitne bore. Nasmešio se
i rekao: „Ma, hajde, Lin. Razgovaramo kao prijatelji. Reci mi šta
misliš.“ Linu je nekako pošlo za rukom da izgovori: „Naš odnos će
ostati normalan. Mana Vu i ja ostaćemo samo drugovi. „
„Obećaj mi onda da ti i Mana Vu nećeti imati nenormalan odnos,
sem u slučaju da se razvedeš od svoje ţene i oţeniš Manom.“
„Nenormalan“ za njega je značilo „seksualan“.
Pola minuta je Lin ćutao. Onda je podigao glavu i promrmljao:
„Obećavam.“
„Znaš, Lin, moram to da uradim. Ako prekršiš neko pravilo, neću
biti u stanju da te branim. Pošto si obećao, objasniću nadleţnima da
između tebe i Mane nema ničeg neobičnog. Nemoj da pogaziš reč; i
mene ćeš tako uvaliti u nevolju.“
„Razumem.“ Oko srca mu je postalo hladno. Kako se samo kajao
što je pristao da se viđa sa Manom pre tri meseca. Sad je njihov odnos
bio tako dubok da se iz njega ne moţe izvući sam, a da je ne povredi i
svoje srce ne ispuni očajem. Ima porodicu i ne treba na ovaj način da
se druţi s jednom devojkom.
Ran Su mu je dao jednu „boţur“ cigaretu i obećao da će za dve
nedelje vratiti roman Kako se kalio čelik. Zbog tolikih dnevnih
obaveza nije stigao da završi čitanje. „Ne razumem zašto Rusi uvek
pišu tako debele romane“, rekao je. „Mora da su uvek imali mnogo
vremena. Ĉesto preskočim prvih nekoliko poglavlja sami opisi, pasus
za pasusom. Ritam je prespor.“ Upravo taj mali čovek upozorio je

45
Lina prethodne godine da odmah zatvori biblioteku da ne bi morao
da preda knjige.
Lin je o svom razgovoru sa Ran Suom ispričao Mani sledeće
večeri, na sportskom terenu. Rastuţila se i oborila pogled, laktom
oslonjena na gimnastičkog konja koji je stajao između njih. U blizini
su bili vratilo, greda i dve jame sa peskom za skokove.
Malo zatim podigla je glavu i razdraţljivo rekla: „A šta ti zapravo
osećaš prema meni?“
Bio je zbunjen, pa je odgovorio pitanjem: „Šta hoćeš da kaţeš?“
„Šta sam ti ja? Hoćemo li se jednog dana veriti?“ Gledala ga je
pravo u oči.
Sabrano je odgovorio: „Zaprosio bih te da mogu. U stvari, već sam
razmišljao o tome.“
Kada je to čula, Mana se rasplakala. Desnom rukom se drţala za
bok, kao da je boli stomak. Lin se, zbunjen, okretao, ali je spazio
samo decu kako igraju „Uhvati špijuna“. Bio je već sumrak. Dim je
sporo izlazio iz nekolicine dimnjaka koji su se videli na juţnoj strani.
Srećom, niko od drugova nije bio u blizini.
Dodao joj je svoju maramicu i promrmljao: „Ne daj se, Mana.
Volim te, ali ne moţemo da budemo zajedno. Ţao mi je.“
„Nisi kriv. Oh, zašto je Gospodar neba tako okrutan prema meni?
Već mi je dvadeset osam godina.“ Lin je uzdahnuo i zaćutao. Kako
bih voleo da mi je ţena, pomislio je.
Posle nekoliko dana i Mana je pozvana u kancelariju direktora
Sua; i ona je morala da da isto obećanje.
Krajem decembra Lin po prvi put nije izabran za uzornog oficira.
Neki su imali primedbe na njegov način ţivota. Neki oficir je prijavio
da Lin jednom nije stajao mirno kao ostali, kada je emitovana himna;
istina, bili su u kupatilu, goli u bazenu. Šef nekog odeljenja primetio
je da Lin ne bi smeo da nosi tako dugačku kosu, s razdeljkom
izvučenim tačno po sredini. Sa takvom frizurom podseća na bednog
intelektualca, kao iz filma. Zašto se ne ošiša na kratko kao ostali? Po
čemu je on nešto posebno? Zašto se ostala trojica lekara sa
fakultetskom diplomom ne bave toliko svojom frizurom? Kako to da
jedan od njih čak ne mari što je ošišan do glave?
Lin je bez odlaganja zamolio Ming Cena da ga ošiša na kratko.
Mani se nova frizura nije dopadala, izgledao je sasvim beznačajno.

46
Rekla mu je da sad liči na „ošišano jare“. Odgovorio je da nije bitno
jer je ionako zima i veći deo vremena nosi šubaru.
Na časovima političke obuke Lin je imao utisak da ljudi očekuju
da im saopšti svoje najdublje lične misli, kao da treba da se podvrgne
samokritici. Bio je neraspoloţen i mesecima je bio potišten.

47
 7
Više od godinu dana Mana je ţudela da sazna kako Šuju izgleda,
ali Lin nije hteo da joj popusti. Kad bi ga molila da joj pokaţe ţeninu
fotografiju, tvrdio je da nema nijednu. A Mana je bila sigurna da ima.
Tajno je pretraţila fijoke njegovog stola, kada je pomagala da se
operu prozori na lekarskoj sobi koju je delio sa još jednim doktorom,
ali u njima nije pronašla fotografije. Sustanarke su je često zapitkivale
o Linovoj ţeni i ona se snebivala što ništa ne moţe da im kaţe. 1 svaki
put bi je opomenule da se Lin još dvoumi oko njihove veze. Trebalo
bi da bude obazrivija.
Na bolničkom godišnjem sportskom takmičenju, rane jeseni 1968.
godine, Mana je osvojila treću nagradu u stonom tenisu. Dobila je
namirisan sapun uvijen u beli peškir. Još veće zadovoljstvo priredio
joj je Lin tog poslepodneva, u svojoj spavaćoj sobi. Rekao joj je da
nešto zaţeli.
„Jedino ţelim da vidim veličanstveno lice Suju“, rekla je,
kolutajući očima, sjajnim od uzbuđenja.
Pošto mu sustanari nisu bili prisutni, dohvatio je svoj rečnik Suma
reči, iz korica napravljenih od finog pergamenta izvadio je fotografiju
i pruţio joj. Bila je skorašnjeg datuma, crno-bela, 10x7 cm.
Mana nije mogla da zadrţi kikot dok je posmatrala. Na fotografiji
su bile Šuju i Hua. Devojčica u kariranom kombinezonu stajala je na
zemlji povijenih kolena, kao pas kad se propinje na zadnje noge.
Ruke su joj bile ispruţene prema klupi na kojoj je sedela njena majka.
Šuju je bila bliţe foto-aparatu od deteta, lice joj je bilo mršavo, a čelo
izbrazdano talasastim borama. Opuštene usne bile su razvučene kao
da će da zaplače. U kraju poluzatvorenog desnog oka bio je pravi
riblji repić od bora. Još neverovatnije bila je obučena kao starica: spu-
štena ramena i kratki torzo bili su umotani u kaputić, kao da su
ugurani u neku tamnu gvozdenu bačvu; butine su joj bile tanke, obe
cevanice omotane u obojke; na zemlji su stajala raširena stopala u
crnim cipelama, kao dva miša. Sa njene leve strane neka guska
opasnog izgleda lepetala je krilima. U pozadini su se videli rezervoari
za vodu, kuća od ćerpiča pokrivena slamom i pola brestove krošnje
koja je natkrilila kuću.
„Nebesa, kako su joj sićušna stopala!“ uzviknula je Mana. Lin je

48
ustao kad je nastavila: „Jesi li siguran da to nije tvoja majka?“
Prasnula je u smeh i presamitila se.
Oči su mu zableštale iza stakala. Uzeo je kapu i bez reči izašao iz
sobe.
„Hej, Lin, vrati se. Nisam htela da te povredim.“
Pošla je za njim, ali se on nije okrenuo. Uputio se ka zadnjim
bolničkim vratima.
Sa druge strane zida, kojim je bolnički krug bio opasan, nalazio se
voćnjak koji je opština zasadila pre četiri godine. Sad je bio pun voća,
redovi krušaka protezali su se strminom brega. Lin je uţurbano
izašao kroz zadnju kapiju i nestao u voćnjaku.
Mana ga je tada prvi put videla ljutog. Sledećeg dana opet je bio
onaj stari. Kada se ponovo izvinila, rekao joj je da više ne misli na to.
Fotografija joj je pruţila veliko olakšanje. Uverila se da Lin i
njegova ţena nisu dobar par, da će je on sigurno pre ili kasnije
napustiti. Konačno je mogla da se nada da će se jednog dana udati za
njega.
Uprkos brojnim pitanjima drugarica iz sobe, Mana nije htela ništa
da otkrije u vezi sa Suju. I dalje je tvrdila da ništa ne zna o toj
seljanki. Mesec dana kasnije, ne odolevši, ispričala je za fotografiju
svojoj prijateljici Heijan Niu.
Obe su bile u drugoj smeni, od sedam uveče do pet ujutru. Tokom
noći, kada su pacijenti na odeljenju spavali, bolničarke su imale samo
da raznesu lekove u zoru i nekima izmere temperaturu; ostalo vreme
su mogle da ćaskaju. Heijan je bila lepa i ţivahna, uvek se
osmehivala pravilnim zubima i često je bila okruţena gomilom
mladića. Odrasla je u gradu Muđi, mada je rođena u Harbinu. Deda
sa očeve strane bio je poznati kapitalista, ali ona zbog te porodične
prošlosti nije mnogo trpela, jer je starac poklonio ogroman novčani
iznos komunističkoj vladi da se kupi MIG-15 za borbu protiv
Sjedinjenih Drţava u Korejskom ratu. Zbog te donacije ceo posao mu
je propao uljara i štavionica ali je njegova porodica klasifikovana kao
gospodski staleţ bez predrasuda. Ni naslednici kasnije nisu stradali
ni u jednoj političkoj borbi. Ĉak je i njegova unuka Heijan otišla u
vojsku. U njoj je bilo neke divljine kojoj se Mana divila; verovatno
ostatak duha osvajača koji se i dalje mogao sresti kod ljudi sa
severoistoka. Ponekad je Heijan podsećala Manu na gipkog leoparda.

49
 „Da sam na tvom mestu, otišla bih u krevet sa Lin Kongom.“
Heijan joj je rekla jedne noći dok je kukičala vuneni šal.
„Šta? Ti si luda, devojko“, rekla je Mana. Velikom pincetom vadila
je sterilisane špriceve i igle iz lonca od nerđajućeg čelika, koji je pola
sata vrio na električnom šporetu.
Heijan je uplitala petlje beţ vune. Ne podigavši glavu, rekla je:
„Ne, nisam luda. Vaš odnos mora da se razvije.“
„Bojim se da bi ga to uplašilo.“
Nasmejale su se i Mana je kinula. U kabinetu je postalo vlaţno;
sićušne kapi rose pojavile su se na metalnom poklopcu kante za
otpatke koja je stajala pored stola. Heijan je spustila svoj ručni rad na
krilo i rekla: „Slušaj, starija sestro, kad to uradiš, više te neće napu-
stiti. Ako te stvarno voli, ako ima srce, onda će ići za tobom kud god
da pođeš. Ako ne pođe, onda ti ne treba.“
„Razmišljaš kao devojčica. Ljubav nije tako romantična. „
„Ma nemoj. A šta ti znaš o ljubavi?“
„Dobro. Ti sve znaš.“
„Naravno da znam.“
„Reci, koliko si muškaraca do sada upoznala?“ Mana je
namignula. Uvek se pitala da li je Heijan i dalje devica. Govorkalo se
da je Heijan spavala sa zamenikom direktora bolnice, Ciuom. Mora
da je istina jer bi inače odavno bila otpuštena. Za razliku od Mane,
nikad nije pohađala školu za bolničare.
„Hiljadu“, odgovorila je Heijan izazivački. „Sto više, to bolje,
slaţeš se?“
„Da“, odgovorila je Mana kao da se to podrazumeva.
Ponovo su se nasmejale. Heijan je zabacila kiku, na čijem kraju se
nalazila narandţasta vrpca. Noţnim palcem je dobovala po crvenom
podu.
Mani nije padalo na pamet da spava sa Linom. Strah od otpuštanja
iz armije sprečavao je da o tome razmišlja; ni rodni grad nije imala u
koji bi mogla da se vrati. Osim toga, nije bila sigurna da bi je voleo
kad bi je izbacili i prognali u neko udaljeno mesto. Ĉak i kad bi ţeleo,
ljubav nije moguća u takvim okolnostima; moţda bi i njega vratili u
rodno selo, pa bi zauvek bili rastavljeni. Međutim, pitanje koje je
Heijan postavila otvaralo je neke mogućnosti. Mani je već bilo gotovo
punih dvadeset devet godina; zašto da ostane stara devojka? Ako

50
budu vodili ljubav, moţda će Lin nešto uraditi oko razvoda. Šta god
da bude, ne treba da sedi i čeka, i ništa ne preduzima. Inače nema
kraja toj neodređenoj vezi. U poslednje vreme počeli su u bolnici da
se prema njoj ophode kao prema Linovoj verenici; mladi oficiri više
nisu hteli da razgovaraju sa njom duţe od pet minuta. Smetalo joj je
takvo stanje i odlučila je da ga promeni.
Bila je spremna da dela. Sledeće noći, kada su završile sa
raznošenjem lekova, upitala je Heijan: „Hoćeš li da mi učiniš
uslugu?“
Heijan se iznenadila: njena prijateljica je govorila ozbiljnim tonom.
„Naravno, što god mogu da uradim za tebe“, odgovorila je.
„Znaš li neko mirno mesto u gradu?“
„Kakvo mirno mesto?“ Velike oči su joj zaiskrile.
„Mislim, neko mesto gde moţeš...“
„Aha, shvatam, tamo gde se moţete zajedno dobro provesti ?“
Mana je klimnula i pocrvenela.
„Znači, najzad si me poslušala. Reci mi, zašto si se tako brzo
predomislila? Nevaljala devojko! Rešila si da zavedeš neduţnog,
dobrog revolucionara?“
„Ma hajde, prestani s pitanjima.“
„Drugarice Mana Vu, shvataš li šta radiš? Sasvim si izgubila
glavu.“ Na Manu je uperila kaţiprst s podignutim palcem, kao
pištolj.
„Molim te, pomozi mi.“
Heijan se zakikotala. „U redu. Naći ću ti neko mesto.“
Budući da su hoteli i slični smeštaji od svakog gosta unapred
traţili zvanično pismo, nevenčam parovi nisu mogli tu da prenoće.
Mana je morala da se obrati Heijan za pomoć jer je pretpostavljala da
ova ima neiscrpne veze. Brat i sestra su ţiveli u Mudiju. Zato je tako
spremno obećala Mani da će joj naći smeštaj.
U četvrtak, za vreme ručka, Heijan je sela pored Mane i značajno
klimnula glavom. Kad su ostali ustali od stola, pruţila joj je
mesingani ključ i komadić papira sa adresom. Rekla je: „Sestra ide da
poseti muţevljeve roditelje ovog vikenda. U nedelju moţeš da budeš
u njenom stanu.“
„Hvala“, prošaputala je Mana.
Heijan je zatreptala. „Ali moraš mi ispričati kako je bilo.“

51
 „Molim ?“
„Pa, znaš već...“ Heijan je ponovo zatreptala kapcima.
„Nije valjda da ne znaš?“
Kikoćući se, Heijan je potapšala po ramenu i ozbiljno odgovorila:
„Svaki muškarac je drugačiji.“
Otkako se odlučila na taj korak, Mana je bila obuzeta uzbuđenjem
koje nikad ranije nije osetila. U očima joj se pojavio odsutan pogled i
počela je često da se osmehuje sama za sebe. Noću je zamišljala da je
u Linovom zagrljaju, grudi bi joj se nadimale, a jezik oblizivao usne.
Zapanjena, ustanovila je da je za samo nekoliko dana postala
pohotna ţena. Prijalo joj je da spava bez pidţame, mada se bojala da
će joj sustanarke videti gole noge ako se otkrije u snu. Pomisao na
nezaboravan dan sa Linom krepila joj je udove i srce punila
zanosom.
Sledećeg dana, tokom šetnje u kasne poslepodnevne sate, ispričala
mu je o planu i pomenula da će kupiti bocu vina od šljiva i kilogram
dimljenih kobasica. Toliko se zanela da nije primetila zapanjenost u
njegovim očima.
„Lin, ovo je neverovatna prilika“, rekla je. „Do sada nigde nismo
bili sami.“
Namrštio se; šutirao šljunak i ćutke koračao.
Sunce na zalasku podsećalo je na veliki kolač koji je ozidana
ograda bolničkog kruga sekla na pola. Na sportskom igralištu
nekoliko pacijenata, u odelima na plave pruge, igralo je fudbal sa
nekim dečacima. Naokolo se, uz blagu buku, vijorilo suvo lišće; slepi
miševi su cijukali i lepršali po hladnom vazduhu.
Videvši da nije oduševljen njenim planom, Mana je osorno rekla:
„Htela sam da sa tobom nasamo provedem neko vreme; da se
iskreno ispričamo. Ništa više.“
I dalje je ćutao. Na licu je imao odsutan izraz, mada je i sam
pomalo pocrveneo. Izgubivši strpljenje, upitala je: „Zar misliš da je
meni lako da se ovoliko odam? Sve sam stavila na kocku, razumeš
li?“
„To je prava reč staviti na kocku“, rekao je zamišljeno. „Rizik je
prevelik. Ne bi trebalo da se upustimo u to.“
„Zašto?“
„Zar nismo dali obećanje Ran Suu da nećemo kršiti pravila? I njega

52
bismo ugrozili. Ja sam oţenjen; ako se sazna, bićemo osuđeni kao
zločinci.“
„Baš me briga.“
„Ne gubi glavu, Mana. Pomisli na ovo: samo trenutak
zadovoljstva moţe zauvek da nam upropasti ţivot.“
Nije odgovorila.
Nastavio je „Osim toga, znaš da Heijan Niu ima dugačak jezik.
Ĉak ako sad nikom ništa ne kaţe, šta će se desiti kada se jednog dana
uda? Budi sigurna da će svom muţu pričati o tome. Onda bi mogli da
nas drţe u šaci. Znaš da i zidovi imaju uši. Ako to uradimo, ljudi će
neminovno saznati.“
„Obećala je da nikom neće reći.“
„Da li joj veruješ?“
„Pa, ne znam.“ Odmahnula je glavom. Nešto joj se pokrenulo u
grudima, suze su navirale, ali se uzdrţala. „Šta da radimo s ovim?“
podigla je ključ koji je zasvetlucao na suncu.
„Vrati ga Heijan pre nedelje. Moraš joj pokazati da nećemo ići u
stan.“
Zastidela se od tih njegovih reči i u tišini prekorevala sebe što se
predala strasti. Obuzele su je sumnje. Zašto je odbio da bude nasamo
s njom u gradu? Misli li na neku drugu ţenu? Malo verovatno.
Pingping Ma je otišla iz vojske još prethodne godine; uostalom, Lin se
prema njoj ophodio kao prema detetu; zajednička im je bila samo
ljubav prema knjigama. S kim je blizak ovih dana? Ni sa kim, osim sa
njom. A moţda ipak viđa neku drugu ţenu. Ne, kad bi to bio slučaj,
sigurno bi primetila jer su zajedno svakog dana. A zašto je onda ne
ţeli?
Mana se bojala da će je od sada posmatrati drugim očima. Silno je
ţalila što je poslušala Heijan.
Prošli su pored zgrade klinike, obrasle zelenom mahovinom.
Unutra su zasjale dve sijalice. Za sedam sati zakazano je proučavanje
materijala koji je nedavno izdao Centralni komitet od sada
revolucionarni pobunjenici treba da se bore rečima a ne silom. Lin
mora da prisustvuje, a Mana treba da se pripremi za noćnu smenu.
Heijan se iznenadila kad je Mana vratila ključ. Mana je objasnila
da treba da odrţe obećanje koje su dali Ran Suu da neće kršiti
pravila.

53
 Heijan je rekla: „Hmm, nisam znala da je Lin Kong tako odan
prijatelj. Zaista dobar čovek. Nije čudo da je neko za njega rekao da
je ‟uzorni kaluđer‟.“
„Rekla sam ti da nije nasrtljiv.“
„Zar nije zaljubljen u tebe? Moţda ima problema u krevetu.“
„Ma daj, sa svojom ţenom je napravio veoma zdravo dete.“
Heijan je tiho uzdahnula i skupila ruke. „Ako ćemo pošteno,
Mana, moţda te ne voli toliko da bi reskirao. Jesi li sigurna u njegova
osećanja?“
Nije odgovorila, ni sama ne znajući zašto je Lin odbio da ode u
krevet sa njom. Osećala je da mora da postoji nešto više od razloga
koji je naveo. Mnogi muškarci krše pravila zbog ţene koju vole, a
neki se ne pokaju čak ni kada ih kazne. Otkud je Lin toliko različit od
ostalih? Zašto je tako lišen strasti? Da li je odbio zato što neće da se
upusti u dublju vezu sa njom?
Polako je počela da shvata šta je Heijan rekla.

54
 8
Iako je naizgled bio miran, Lina je Manina smelost veoma potresla.
Te noći, u krevetu, vratio je u mislima tok njihovog sastanka.
Zaključio je da je dobro učinio kad je traţio da vrati ključ od stana.
Da joj se nije usprotivio, neizbeţno bi došlo do stravičnih posledica.
Od kada je dao obećanje Ran Suu, trudi se da smiri svoju strast
prema Mani, da ne dozvoli sebi preveliku ljubav. Još nije siguran da
li se njihov odnos moţe do kraja razviti i završiti brakom, pod
uslovom, naravno, da se on prethodno razvede od Suju. Bolje da
ništa ne poţuruje.
Napolju su kišne kapi, uz neţan zvon, padale sa ivice strehe.
Ĉvrsto je zatvorio oči i pokušao da zaspi. Ali u svesti mu se stalno
javljao glas koji ga je pitao: Zar ne ţeliš da vodiš ljubav sa Manom?
Iako ga je pitanje iznenadilo, odgovorio je: Ne sada. Seks ne dolazi
u obzir. Oboje bismo stradali zbog toga.
Zaista ne ţeliš da spavaš s njom? Glas je bio uporan.
Ne, zaista ne ţelim. Volim je, stalo mi je do nje, ali to nema
nikakve veze sa seksom. Naša ljubav nije putena.
Stvarno? Uopšte ne ţudiš za njom?
Mogu da obuzdam svoju ţudnju. Za sada se prema njoj moram
odnositi samo kao prema drugarici.
Laţeš. Zašto onda ne šetaš i ne pričaš svakog dan sa nekom od
ostalih drugarica? Vas dvoje već imate posebnu vezu. Priznaj.
Dobro, istina je, ali ta veza ne mora da bude seksualna. Mi se
volimo. To je dovoljno.
Molim? Isuviše si racionalan.
Ja sam lekar i oficir. Moja struka traţi racionalnog čoveka.
Moţda si je povredio svojim odbijanjem?
Ne znam. Moţda, ali nije moglo drugačije. Nisam to namerno
uradio. Trebalo bi da mi oprosti? Zar ne vidi da mislim i na njeno
dobro?
Glas je ućutao i Linu se uskoro prispavalo. U svesti su se pojavili
predeli slični predelima iz njegovog detinjstva. Onda je usnuo
neobičan san, koji će ga posle toga mučiti nedeljama. Sanjao je da
jednog lepog letnjeg dana ide ivicom ogromnog polja pod ţitom.
Sunce je blago, a povetarac topao. Zviţduće opušten; preko ramena

55
 nosi štap za pecanje. „Lin, Lin, hoJl ovamo“, poziva ga neki medeni
glasić. Okreće se i u polju ugleda devojku, glave obavijene tankim
crvenim velom, ali obnaţenih grudi, jedrih kao dve dinje. Oko nje
klasje ţivahno šušti. Hez dvoumljenja baca štap i polazi prema njoj.
Raskošno ţito seţe mu do pojasa, ispuštajući slatkasti miris. Kad joj
se pribliţio, ugledao je malu čistinu pokrivenu travom i pirinčanom
slamom. Sasvim gola leţala je na travi, raširenih kolena; rukom ga je
pozivala. Više nije imala veo na glavi, ali joj je lice skrivala dugačka
sjajna kosa. Učinilo mu se da je debeljuškasta oko struka, ali su joj
udovi tako mladalački da mu je srce poskočilo kad ih je ugledao.
Bruce guste, s nekoliko kapi rose na paperjastom ţbunu. Teško
dišući skinuo je dţemper i pantalone i bacio ih na zemlju.
Počeli su da se valjaju po travi. Njene ruke su ga milovale po
leđima, rebrima i butinama, a on se meškoljio na njoj. Onda ge je
čvrsto privila na grudi, trbuh joj se dizao i spuštao pod njim u
ritmičkim pokretima, kao da gibanjem prati muziku. Uzdisala je i
jecala kao ţivotinja; krepio ga je njen glas u zanosu; osećao je kako
mu krv vri u preponama. Jato pataka je preletelo, krešteći. Od te
vriske zadrhtale su mu ruke: prigrlio je još čvršće, kao davljenik
bovu.
Dugo su vodili ljubav, sve dok iscrpljen nije legao pored nje.
Rukom je i dalje gladio njene ustreptale bokove, koji su odjednom
postali triput veći. Sledećeg trenutka se okrenula, oslonila na lakat,
obgrlila mu vrat i zaječala: „Još, još, opet.“
Posegao je za odećom koja je leţala u travi. Nadlanicom je udario
u uzglavlje i probudio se, obliven znojem. Odjednom je shvatio da je
imao poluciju. Bio je duboko potresen; prvi put mu se dogodilo. Ko je
bila ta ţena, pitao se. Kose dugačke do struka, mirisala je na sveţ
kikiriki. Na levoj podlaktici imala je mladeţ veličine dugmeta.
Pokušao je da se seti svih ţena koje zna, ali nije ličila ni na jednu od
njih. Samo da je mogao da vidi njeno lice!
Na drugom kraju mračne sobe Ming Cen je hrkao kao meh. Lin je
nečujno ustao, otvorio jastučnicu i izvukao čist veš. Morao je da se
presvuče. Godinama je slušao priče drugih muškaraca o noćnim
polucijama i pitao se kako to izgleda. Pre venčanja povremeno je
sumnjao u svoju muškost. Za razliku od ostalih koji su ludovali za
ţenama, on se nijednom nije zaljubio. Posle rođenja ćerke konačno je

56
shvatio da je sa njim sve u redu. A kako izgleda polucija? Zašto
nikad ranije? Moţda s njim ipak nešto nije u redu? Slična pitanja bi
mu navirala u svest kad god su se drugovi hvalili svojom
muţevnošću i strasnim snovima. Sad konačno zna kako izgleda, i bio
je uzbuđen. Ali ga je i dalje mučilo što je duboko u duši ţudeo da je
ţena u polju neko koga poznaje.
Ustao je u pola šest, kada je truba odsvirala buđenje. Na brzinu se
obukao, presavio jorgan i na njega stavio jastuk. Onda je na belom
čaršavu ugledao ţućkastu mrlju. Nije imao vremena da je opere jer je
hitno morao da izađe na jutarnju gimnastiku. Prekrio ju je najnovijim
brojem ilustrovanog časopisa Narodna oslobodilačka vojska. Potom
je zajedno sa Ming Cenom izjurio u ledeni osvit.
Danas su ga tri kilometra obaveznog trčanja mnogo više zamorila;
celim putem se znojio, duvao i uzdisao. Vrtelo mu se u glavi.
Kada se vratio u sobu, Din Tian ga je pozdravio upitnim
smeškom. On nije išao na gimnastiku jer je prethodne noći bio
deţuran. „Hej, Lin, okvasio si krevet noćas, a?“ Široke oči su mu
namigivale, a zdepasti nos je bio sav naboran, kao da u vazduhu
oseća neki divan miris.
Pocrvenevši do okovratnika, Lin je pojurio ka krevetu, skinuo
čaršav i bacio ga u lavor, koji je već bio do pola pun vode.
„Ma hajde, ne besni. To je bar sasvim prirodna stvar“, rekao je
Din Tian i zakikotao se.
Ming Cen je tercirao. „Naravno da je prirodno. Meni se desi bar
jednom nedeljno. Kad se nakupi previše, onda samo od sebe iscuri.“
Okrenuo se ka Linu. „Što pereš taj čaršav kao da je gubav. Baš me
briga za fleke.“
„I mene“, rekao je Din Tian.
Lin je ţeleo da ga ostave ne miru, ali je Din Tian imao još nešto da
doda, s podsmešljivim izrazom lica. „Mogu da pogodim koga si
sanjao.“
„Tvoju sestru“, odbrusio je Lin.
„Vrlo dobro. Da mi sestra liči na Manu Vu, mogao bi do mile volje
da je jašeš, ali samo u snu.“
Din Tian i Ming Cen su zaurlali od smeha. Lin je bez reči izvadio
komad sapuna iz svog ormana, uzeo lavor i izašao iz sobe. I dalje je
bio zbunjen snom. U stvarnom ţivotu ne bi mogao ni da zamisli da

57
sa nepoznatom ţenom leţi u ţitnom polju i vodi ljubav kao ţivotinja.
Osetio je mučninu.

58
 9
Na Linovom radnom stolu stajao je list papira, napola pocepan po
sredini. Bio je to telegram od njegovog starijeg brata: „Otac je
preminuo. Dođi odmah.“
Sećajući se oca koji je celog ţivota kulučio po poljima i svake
godine sve više siromašio, Linu su ponovo krenule suze. Zbog toga je
kaţiprstom i palcem počeo da masira unutrašnje uglove očiju. Samo
kad bi mogao da ode kući i bude na sahrani. Podneo je molbu da mu
se odobri ranije odsustvo, ali je molba odbijena celog proleća 1969.
godine bolnica je bila u stanju borbene gotovosti. Na Amuru i Usuri
tokom zime došlo je do okršaja kineskih i ruskih trupa. Iako led na
rekama više nije mogao da izdrţi ruske tenkove niti kamione sa
ljudstvom, kineske trupe nisu smanjile stepen borbene gotovosti sve
do maja meseca.
Lin je poslao dve stotine juana starijem bratu, Ren Kongu, koji je
ţiveo petnaest kilometara od Guščijeg Sela. Zeleo je da otac bude
propisno sahranjen. Pre smrti starac je seosku kuću ostavio Linu, iz
zahvalnosti prema Šuju koja je godinama vredno negovala i njegovu
ţenu i njega samog.
Mesecima je Lin bio u mračnom raspoloţenju. Postao je ćutljiv i
mnogo više čitao kad je bio slobodan. S večeri, u šetnji sa Manom,
često je bio odsutan. Pitala ga je da li je sumoran i setan zato što ne
moţe da ode kući na očevu sahranu. Odgovorio je da je verovatno to
razlog. U suštini, glava mu je bila puna drugih misli. Sad kad su oba
roditelja umrla, izmenjena je i potreba za Suju. Ostaje joj samo da se
bavi njihovom ćerkom. Duboko u duši saosećao je sa njom, kojoj od
venčanja uopšte nije bilo lako, ali je nije voleo i nije bio spreman da
ostatak ţivota provede sa njom. Zeleo je brak zasnovan na ljubavi i
ţenu zbog koje se neće stideti pred drugima (po njegovom mišljenju
Mana bi bila dobar izbor). S druge strane, iscrpljivalo ga je osećanje
krivice, pomešano sa osećanjem samilosti prema Suju.
U međuvremenu je Mana natuknula da bi trebalo ozbiljno da
razmisli o razvodu. Nastojao je da izbegne tu temu kad god bi je
započela.
Jedne noći, početkom juna, šef nekog vojnog odseka gradske
uprave umro je od srčanog napada. Imao je tek blizu četrdeset pet

59
godina. U sumrak je osetio gorušicu, popio nešto protiv toga, ali se
simptomi nisu povukli. Rekao je ţeni da ide u bolnicu do lekara.
Krenuo je sa baterijskom lampom i kišobranom, pošto je slutilo na
kišu. Pre nego što je stigao do bolnice, oborio ga je srčani napad.
Kada su ga našli u zoru, bio je mrtav, pregriţene donje usne, lica
umrljanog blatom i ljuščicama semena trave. Za njim je ostala
udovica sa troje male dece. Mana je bila veoma uznemirena tim
događajem jer ga je poznavala iz viđenja.
Sledeći večeri, dok su šetali uz ivicu sportskog terena, uzdahnula
je i rekla Linu: „Ţivot je tako nesiguran. Danas smo ţivi, sutra nas
moţda više nema. Zašto se onda toliko trudimo da svakog dana
ţivimo kao ljudska bića.“
„Ne budi takav pesimista. Kad bismo stalno na to mislili, ne
bismo ni mogli da ţivimo.“
Zastala je i naslonila se na ljuspasto stablo breze. Desnom šakom
se drţala za levi zglob, okretala ga, i oči su joj potamnele dok ga je
posmatrala. Rekla je zagrcnuvši se: „Ne mogu više da podnesem
ovo, Lin. Guši me. Zašto nešto ne preduzmeš?“
„O čemu govoriš?“ Bio je zbunjen.
„Ne moţemo više ovako. Ko sam ja? Tvoja verenica ili ljubavnica?
Na tebi je da to stanje promeniš.“
„A šta da uradim?“
„Traţi razvod od Suju.“ Pogledala ga je pravo u oči napućenih
usana.
Okrenuo je glavu. „Ne mogu da brzam. Moram da smislim dobar
način. Nije jednostavno.“
„A šta je toliko komplikovano? Reci joj da hoćeš da se razvedeš i
videćemo kako će to podneti.“
„Ne, ne razumeš.“
„Šta ne razumem?“
„Ne mogu tek tako da je odbacim kao stare iznošene cipele.
Potreban mi je dobar razlog, inače će me svi osuđivati i onda neću
dobiti razvod.“
„Ima li boljeg razloga od toga da je ne voliš?“
„Ne, ne.“ Teško je disao.
„Slušaj, Lin. Došlo je vreme da odlučiš. Dosta mi je ovakvog
čekanja. Šta sam ti ja? Nisam ti čak ni ljubavnica.“ Zajecala je i

60
okrenula se, spremna da se vrati.
„Slušaj, Mana. Stani!“
„Dosta sam čula.“
„Molim te, budi razborita.“
„Muka mi je od te razboritosti. Ako ništa ne preduzmeš, među
nama je svršeno“, rekla je glasno, odlazeći s rukom na ustima.
Pognula je glavu, telo joj se grčilo na drhtavim nogama. Na kosi joj je
visila ljuspa brezove kore. Prošla je preko gomile osušene trave i
pored zimzelene ţivice.
Srce mu je stalo dok je posmatrao kako zamiče za ugao
laboratorijske zgrade. Oko glave mu je letelo nekoliko mušica. Gore,
u granama visokog bresta, dve svrake su kreštale i lepršale šarenim
repovima. Daleko na nebu eskadrila vojnih mlaţnjaka udaljavala se u
luku, nečujno, kao jato srebrnih lasta.
Od toga dana počelo je emotivno natezanje između njih dvoje. Lin
je navikao da bude sam, pa prema tome nije ni odlazio da je potraţi.
Ţeleo je mir u duši. Pa ipak, kad god bi se pojavila, ne bi odoleo da je
ne pogleda. Izgleda da je bila svesna toga uvek bi okrenula glavu.
Smejala se više nego pre, naročito u prisustvu drugih muškaraca,
vrat joj se ispravio. Nosila je košulje jarkih boja i nove koţne cipele.
Po ugledu na neke mlađe sestre, počela je da koristi losion „Ljiljan“,
najskuplju kremu. Kao da se odjednom podmladila, uveče bi igrala
badminton ispred zgrade sa kupatilima, puna energije i ţivota.
Nije znao da moţe da bude tako tvrdoglava. Osećao se jadno i
često je imao teškoće sa disanjem, kao da mu neki olovni teg pritiska
grudi.
Više nije znao da li ga zaista voli. Kada bi ga pitali šta se dogodilo
između njega i Mane, odgovarao je: „Ne treba da me čeka. Mora
sama da odluči. Ja sam oţenjen čovek.“
„Znači, raskinuli ste.“
„Izgleda.“
Iako je naizgled bio miran, Lin je bio sav grozničav. Misli bi mu
odlutale i kad je čitao knjige. Noću nije mogao da spava, uzdisao je
razmišljajući o ţivotu i ţenama koje je poznavao. Neke su bile lepše
od Mane, ali mu se u mislima nisu zadrţavale, išao bi od jedne do
druge i uvek se postepeno vraćao Mani. Bilo mu je ţao nje. Toliko je
čekala, u stvari, na početak, ili kraj, između njih dvoje. A njegov

61
ţivot ličio je na zatvoren krug iz kojeg nije mogao da pobegne i da
ponovo pođe od početka. Ljubav nije bila od pomoći. Mogućnost
ljubavi samo ga je iznova ispunila očajem i malaksalošću, kao da je u
duši bolestan. Samo da nikad nije upoznao Manu; samo kad bi opet
mogao da se vrati u svoju staru kolotečinu, samo kad bi mogao da se
vrati jednom zadovoljnom, mirnom ţivotu.
Preko dana nastojao je da radi što više, čak je preuzeo na sebe
zadatak da napravi novi katalog svih medicinskih podataka, da bi se
izmorio, da ne misli onoliko kad noću treba da zaspi. Uz rad, mogao
je da se drţi, da bude sam sebi dovoljan. Onda nije imao potrebu za
ţenom.

62
 10
Došao je dan nacionalnog praznika. Bolnica je priredila večeru za
svoje osoblje. U kantini je komesar Zang, nizak i debeljuškast, odrţao
govor pre početka banketa. Zahvalio je bolničarkama koje su
pomogle kuvarima u kuhinji tog jutra i ukratko objasnio značaj te
godišnjice za ceo kineski narod i revoluciju. Onda je govorio o načelu
da Partija uvek drţi prst na obaraču. Posle toga je pokretom ruke
objavio: „Uţivajte u večeri.“
Povukao se u ugao i seo za sto rezervisan za rukovodioce, gde je
jela i pića bilo u neograničenim količinama.
Prisutni su nazdravili i podigli štapiće, spremni za jelo. Odjednom
se prostorija ispunila smehom, čavrljanjem, zvekom činija, tanjira,
kašika, krigli. Posluţeno je osam jela: dimljena riba, slatko-slana
rebra, dinstana svinjetina sa bambusovim izdancima, kajgana sa
semenkama. Svaki sto je dobio po dve boce crnog vina, bokal ţitne
rakije i činiju točenog piva.
Lin i Mana su sedeli za različitim stolovima, ali je mogao da je vidi
i čuje. Za razliku od ostalih muškaraca za stolom, koji su zdušno
slavili, Lin je imao utisak da mu je stomak pun, mada je i on tog dana
preskočio ručak da ne pokvari apetit za svečanu večeru. Okrenuo se i
ugledao Maninu desnu ruku oslonjenu na široki prozorski okvir; u
levoj ruci drţala je emajliranu kriglu.
„Vino je boţanstveno“, rekla je glasno Linovom sustanaru Đin
Tianu, koji je sedeo pored nje. Onda se zakikotala. Sklonila je ruku s
prozora i dodirnula nos vrhovima prstiju.
Od njenih reči Linu je zaigrao mišić na obrazu. Sredovečna lekarka
za njegovim stolom ljubazno mu se obratila: „Probaj ove ćuftice, Lin.
Divne su.“
Odsutno je uzeo štapiće i podigao jednu ćufticu; mada je bila
napravljena od mlevene svinjetine, njemu je imala ukus na tofu. Nije
mu se dopalo ni bljutavo pivo, ali je ipak srknuo malo iz bele činijice
s plavim rubom. Umesto da se ustremi na jela od mesa i ribe, kao
ostali, jeo je salatu od rotkvi začinjenu šećerom i sirćetom.
Povremeno bi tiho prodrignuo.
U međuvremenu, za susednim stolom, Mana se veselo smejala, a
vrhovi obraza rumeneli su se kao obojeni. Podigla je kriglu i kucnula

63
se sa ostalima; zabačene glave popila je vino naiskap.
„Dobro piješ!“ pohvalio je Đin Tian tihim glasom, a potom joj
kutlačom do vrha napunio kriglu pivom.
„Dosta“, uzviknula je radosno. „Hoćeš da se prelije?“ Ponovo se
nasmejala.
„A što da ne?“ odgovorio je Đin Tian. Pena je iscurela.
Iznad Linove glave, na tavanici, ţustro se okretao ventilator. A on
se znojio. Više mu nije bilo do jela, pa je samo završio pirinač iz ćase,
ustao, rekao da je zaboravio da ugasi svetla u kabinetu i uputio se ka
vratima. Prolazeći pored Maninog stola, iz nekog razloga je zastao i
rekao: „Mana, nemoj previše da piješ. Nije zdravo.“
„Pijem li moţda tvoje piće?“ rekla je uz budalast osmeh. Podigla je
kriglu, na kojoj je zelena boja bila mestimično oljuštena, i popila
veliki gutljaj piva. Ostali za stolom su zastali i posmatrali.
Lin je bez reči ţurno izašao; u ruci je guţvao kačket. Kajao se što je
svima pokazao da brine o njoj! U svesti mu se javio glas koji mu je
govorio: Glupane, nikad nećeš naučiti lekciju. Zašto je ne zaboraviš?
Sto je ne pustiš da se napije, makar umrla? Ostavi je na miru. Neka joj
alkohol sprţi utrobu! Zasluţila je.
Veliko četvorougaono dvorište bilo je tiho. Samo straţar ispred
glavnog ulaza. Za mušicu je drţao pušku koja je stajala pored njega
sa izvučenim bajonetom. Lin je otišao pravo u voćnjak iza kasarne.
Kruške su tih dana obrane, ali su još neke preostale na granama. Na
padini su pasla tri ponija jedan šarenkast i dva riđa. Usred voćnjaka
neki mladić je. pevao melodiju iz revolucionarne opere Osvajanje
Tigrove planine strategijom: „Ovih dana sam istraţio neprijateljske
poloţaje sa jako dobrim ishodom ...“ Jato divljih gusaka, u obliku
klina, iznenada se pojavilo pored vrha brda, letele su u pravcu juga,
krešteći ispruţenih vratova. U preletu čuo se tihi zviţduk njihovih
krila.
Lin je seo na oveći kamen i zapalio cigaretu. Ispod njega pruţala
se bolnica. Sa nekoliko okana bolničke zgrade treptali su zraci
zalazećeg sunca. S tog mesta na padini breţuljka ceo kompleks
podsećao je na veliku fabriku okruţenu gustim drvoredom topola,
zasađenih uz ozidanu ogradu. Na istoku je dim zaklonio nekoliko
crvenih krovova. Ĉulo se i slabo zujanje gradskog saobraćaja. Lin je
uzdahnuo, srce ga je bolelo, razmišljao je o onome što se maločas

64
 dogodilo. Zašto mu se namerno narugala? Da li ga toliko mrzi?
Trebalo bi da bude zahvalna što brine o njoj. Kako je sramno biti
poniţen pred tolikim ljudima.
Tako ti i treba, pomislio je. Kao suprug i otac, nije ni trebalo da
počinješ tu vezu. Sam si traţio nevolju i zasluţio si takvo poniţenje.
Zašto nisi kadar da se otrgneš od te ţene? Zašto joj dozvoljavaš da ti
steţe i kida srce kao hobotnica? Tako si nisko pao da je sve više voliš
što se ona više udaljava od tebe. Dosta je bilo ludila! Moraš je
istrgnuti iz svojih grudi, ili će te iznutra pojesti kao crv.
Dok je pušio i razmišljao, Mana se iznenada pojavila iza jednog
kruškinog stabla. Koračala je prema njemu. Ustao je, zbunjen, pitajući
se kako da joj se obrati.
Pre nego što je smislio šta da učini, ona je poţurila i zagrlila ga.
Tresući se od jecanja, zagnjurila je glavu na njegove grudi.
„Ne mogu više da podnesem ovo stanje!“ ječala je. „Ne mogu više.
Nisam htela da se onako ponašam.“
„Prestani, nemoj da plačeš.“
„Zla sam, pokvarena“, cvilela je. Zagrlila ga je još jače, a ruke su joj
drhtale od napora. Kosa joj je mirisala na đumbir i mladi luk;
očigledno je pre večere pomagala u kuhinji.
„Nije bitno, Mana“, rekao je. „Vidiš, nisam se naljutio. Već sam
zaboravio.“ Osvrnuo se, u strahu da ih neko ne vidi, i shvatio da su
prekršili pravilo koje je zabranjivalo slične susrete izvan bolničkog
kruga.
Podigla je oči, koje su zračile blistavim sjajem. Onda je spustila
glavu i histerično se zakikotala. „Znaš li da sam ja stara devojka
tridesetogodišnja devica?“
„Ne govori tako.“
„Valjda sam zato tako dţangrizava.“
„Previše si pila.“
„Ne. Samo dve krigle.“
„Za tebe je i to previše.“
„Zar ne bi voleo da se uveriš da sam devica? Nikad me nijedan
muškarac nije dodirnuo.“
„Mana, poludela si. Ne bi trebalo...“
„Reci, moţeš li da deflorišeš jednu staru devojku? Zar nećeš da mi
to uradiš?“ Pustila ga je i zasmejala se, a onda se zakašljala i počela da

65
jeca.
„Hajdemo nazad, draga.“ Uhvatio je ispod ruke.
„A ti stvarno nećeš da mi uradiš to?“ vikala je.
„Nemoj, nemoj...“
„Jesi li ti uopšte muškarac? Imaš plašljivo srce kao zec. Hajde,
uradi mi to!“
„U redu, priznajem da sam kriv za sve. Ja sam a stvari nikogović.
Idemo natrag.“
Mana je pokušavala da se otrgne, jecala je, a Lin je vukao niz
padinu. Obema rukama je drţao za nadlakticu. Celim putem je
cvilela. „Hajde, uradi mi to. Hoću da ti rodim dete.“
Nije smeo da je uvede u stambeni deo kroz glavni ulaz. Odvukao
je kroz redove topola do sporednih vrata. Kad su izašli iz luga,
naleteli su na grupu bolničarki koje su upravo završile smenu i ţurile
u kantinu. Pre nego što su devojke uspele da im se jave, Lin je rekao:
„Mana je previše popila.“ Ţurno je povukao. Bolničarke su se
okrenule i posmatrale ih kako posrću.
Sledeće sedmice Mana je bila glavna tema u bolnici. Postigla je
rekord: prvi put se jedna ţena napila na svečanoj večeri povodom
praznika. Pročulo se čak da moţe da popije više od većine
muškaraca.
Ceo događaj je veoma potresao Lina i počeo je ozbiljno da
razmišlja o razvodu. Odlučio je da o tome razgovara sa Šuju idućeg
leta.

66
 11
Šuju je Linu rekla da će se vratiti tokom poslepodneva i otišla na
malo, pravougaono porodično imanje. Na glavi je imala slamnati
šešir, a preko levog ramena nosila je kratke grabulje. Na pola jutra
zemlje, oko petsto metara zapadno od sela, gajila je tikve, taro, malo
kukuruza i prosa. Tlo je bilo plodno i prinos je prevazilazio njene i
ćerkine potrebe; zato je njen brat Benšeng višak prodavao u pokrajini
Vuđija i u obliţnjem opštinskom mestu, Šest Zvezda. Šuju je retko
radila na polju sa radnom brigadom, jer je sama morala da se brine o
detetu i kući. Sa novcem koji je Lin slao svakog meseca imala je
dovoljno da preţivi.
Lin je sedeo ispod strehe, drţao Hua u krilu i čitao joj iz neke
slikovnice. Devojčica je drţala debeo list kozjaka i povremeno duvala
u njega kao u sviralu. Zvuk je podsećao na blejanje ovaca. Ispred
kuće bio je dubok bunar ograđen ciglama da dete ne bi upalo. Zbog
svojih uvezanih stopala, Šuju nije mogla da donosi vodu sa seoskog
bunara i nosi obramicu sa dve kofe na ramenu. Zbog toga je Lin pre
četiri godine dao da se iskopa bunar u dvorištu. Desno od bunara
prolazila je staza popločana ciglom koja je išla sve do ulazne kapije.
Jedna bela koka grebala je po prašini pored svinjca i pozivala piliće;
najmanje pile šepalo je zbog polomljene noge. Bilo je toplo i bez
vetra; u vazduhu se osećao smrad osušenog izmeta.
Lin nije primetio kad je Hua otvorila usta. Svoje ispucale usnice
priljubila je na njegovu majicu i povukla. Spustio je pogled i
posmatrao je u čudu. Rekla je: „Tata, gladna sam.“ Prljavim dlanom
mazila je levu stranu njegovih grudi.
Nasmejao se i Hua se zbunila. Netremice ga je gledala. Rekao je:
„Hua, muškarci ne mogu da hrane bebe kao majke. Vidiš, ja nemam
sike.“ Podigao je majicu i pokazao joj svoje ravne grudi. Ispod desne
bradavice imao je mladeţ nalik na sićušnu groţđicu. U zabuni je
gledala širom otvorenih tamnih očiju.
„Hoćeš malo keksa?“
„Aha.“
Spustio je knjigu i podigao Hua na ramena. Otac i ćerka pošli su u
selo da kupe keks.
Za večerom je Lin ispričao ţeni kako je Hua htela da sisa. Šuju se

67
nasmešila i rekla: „Mala ludača.“
„Uskoro će napuniti četiri godine“, rekao je. „Trebalo bi da
prestaneš da je dojiš.“
„Majčino mleko čuva zdravlje deteta.“ Uzela je njegovu činiju i
ponovo je napunila čorbom od tikve. „Pojedi još malo“, rekla je.
„Da li me Hua često pominje?“
„Da. Naravno. Ponekad kaţe ‟Uţelela sam se tate‟. Krv nije voda.
Inače te ne poznaje toliko.“
Okrenuo se ka ćerki. „Da li me se zaista uţeliš?“
„Daa.“
„Hajde, pokaţi mi gde me se uţeliš.“ Devojčica je obe ruke stavila
na stomak i rekla: „Ovde.“
Prvo se nasmejao, a onda su mu navrle suze. Podigao je Hua,
stavio je na krilo, i privukao njenu činiju da bi mogla da je dohvati.
Pre nego što je nastavila sa jelom, poljubio je u oprhli obraz. Onda joj
je obrisao nos parčetom pirinčanog papira.
Iako su Šuju i Lin spavali u odvojenim sobama, Linu je prijalo da
bude kod kuće, naročito da se igra sa ćerkom. Voleo je domaću
hranu jer je bila sveţa i puna ukusa. Kaša od raznog ţita bila je tako
meka i fina da je mogao da pojede tri činije i da se ne zasiti. Šuju ga
je uvek nutkala da u kašu stavi smeđi šećer, mada je sama odbijala.
Kad bi se najeo kajgane na praziluku ili mladom luku, Lin je satima
posle toga podrigivao i prisećao se ukusa. Posle boranije, kuvane na
pari i začinjene uljem od susama i belim lukom, osećao se kao
slobodan čovek; u bolnici se klonio tako prostog jela jer je zazirao od
zadaha na luk. U svojoj porodici bi se sasvim opustio. Nije bilo
jutarnje trube, nije morao da ustaje u pola šest zbog gimnastike.
Kada bi se u praskozorje oglasio njihov crni petao, Lin bi se
probudio, ali bi ponovo zaspao. Jutarnji dremeţ bio mu je najdraţi.
Već je četiri dana bio kod kuće. Kad bi mogao da ostane celih mesec
dana!
Te večeri je svratio njegov šurak, Benšeng; traţio je od Lina
pozajmicu. Mršav, koščat mladić od dvadeset pet godina, netom
oţenjen. Venčanje je koštalo hiljadu osamsto juana i morao je da se
zaduţi. Sedeo je zamišljen na ivici ozidanog kreveta i pušio cigaretu
za cigaretom. Duboko usađene oči nervozno su treptale; široki brkovi
podsećali su na lastavičji rep. S vremena na vreme glasno bi

68
podrignuo.
Dok su muškarci razgovarali, Šuju je šilom i kanapom ušivala
krpeni đon. Ni reč nije progovorila, ali nije skidala pogled sa brata.
„Zašto ti je toliko potreban novac?“ upitao je Lin. Cerka mu je
jahala na leđima i rukama se drţala oko njegovog vrata.
„Nagrabusio sam na pijaci i morao sam da platim kaznu.“ Ispod
Benšengovog nosa visila su dva dimna pipka.
„Šta se dogodilo?“
„Maler.“
„I koliko si nadrljao?“
„Ma, hajde, stariji brate, zašto toliko ispituješ? Ako imaš novca,
pomozi mi!“
Shvativši da je Benšeng u ozbiljnoj nevolji, Lin je spustio Hua i
otišao u srednju sobu po svoj novčanik. „Tako ti i treba“, čuo je
opasku svoje ţene na bratovljev račun.
Vratio se sa pet novčanica od po deset juana i dao ili šuraku.
„Mogu da ti pozajmim samo pedeset.“
„Hvala, hvala.“ Benšeng je novac stavio u dţep, ne pogledavši ga.
„Mogu li da vratim Suju?“
„Naravno.“ Razmislivši, Lin je dodao: „A moţe i ovako: zadrţi
novac, ali nam promeni slamu na krovu, na jesen, kad budeš imao
vremena.“
„Dogovoreno. Srediću.“
„Samo obavezno stavi sveţu slamu.“
„Bez brige.“
Kad je pošao, Benšeng je nakrivio kačket i zazviţdao narodnu
pesmu Mala govedarica se udaje. Lin je bio zadovoljan dogovorom;
upravo tih dana razmišljao je kako da promeni krov. Iako se „a
Benšenga čovek nije mogao uvek osloniti, bio siguran da će ovoga
puta dobro obaviti posao. Osim toga, nedavno je postao knjigovođa
radne brigade i mogao je bez problema da nabavi sveţu slamu.
Pošto je Benšeng dobro odmakao, Lin je upitao Šuju zbog čega su
ga kaznili. Odmahnula je glavom i nasmešila se: „Sam je kriv.“
„Kako?“
„Zašio je prasićima zadnjice.“
„Ne razumem. Šta je uradio?“
Navila je kanap oko gvozdene drške šila i zategla bod. Onda je

69
počela da mu priča. „Prošle nedelje Benšeng je otišao u grad Vuđia
da proda celo jedno leglo prasića. Pre nego što je pošao, zašio je
zadnjice četiri praseta, da budu teţi. Kad je stigao na pijacu, ljudi su
odmah poţurili da kupe četiri deblja praseta. U stvari, uopšte nisu
bili deblji. Bili su teţi i skuplji, ali samo zato što nisu mogli da se
isprazne. Skoro su pukli. Benšeng je upravo uzimao novac od jednog
kupca, kad je ovaj pomislio: Kako to da su ova četiri lopova tako či-
sta? Iza ostalih prasića bile su gomile izmeta. Pogledao je paţljivije i
video ogromne guke na zadnjicama četiri debela praseta. Onda je
povikao: ‟Hej, gledajte, ovi veći imaju zašivene zadnjice‟/1
Leţeći na ozidanom krevetu, Lin se naglas smejao. Hua ga je
odmah uzjahala preko stomaka i počela da zamahuje nevidljivim
bičem. „Hej, hej, ‟ajde, ‟ajde!“
„Oo, ho, ho“, vikao je Lin.
Devojčica je tako jahala sve dok je nije uhvatio oko struka i
podigao; mahala je nogama po vazduhu i zvonko se smejala.
Seo je i upitao ţenu: „I šta se onda desilo?“
„Zgrabili su ga i odvukli u upravu. Tamo su mu oduzeli prasiće i
izrekli kaznu od devedeset juana. Morao je odmah da plati, inače ga
ne bi pustili kući. Srećom, Drugi Magarac jePfeio tamo i prodavao
piliće i ribu. Pozajmio je Benšengu da plati kaznu, ali mora da mu
vrati ove nedelje. Drugi Magarac zida kuću sa pet soba; novac mu
treba za grede i ţice za struju.“
„Imaš pravo, sam je kriv.“ Oboje su se smejali; Šuju je oblizivala
usne.
Bio je to redak porodični trenutak. Njih dvoje nisu često
razgovarali; u njihovoj kući češće se čula ţivina nego ljudi. Ĉak je i
Hua uglavnom ćutala.
Sledećeg poslepodneva, dok je u kuhinji raspaljivao vatru mehom,
Lin je među sojinim šibljem našao komad papira sa%vučenim
linijama. Okrenuo ga je i ugledao olovkom nevešto ispisane brojeve i
neke crteţe: kvadrat, kutiju, boce raznih veličina, krug, staklenku,
noţ. Šta bi to moglo da bude, pitao se.
Šuju je bila u dvorištu i prala rublje; drvenim štapom ritmički je
udarala po kamenu. Hua se igrala pored limene kante za vodu u koju
je blatnjava guska umočila kljun da se napoji. Hua je povremeno
prala ruke u kanti i glasno terala gusku. Guska se nije dala zaplašiti i

70
stalno se vraćala.
Posle večere Lm je pokazao ţeni komadić papira i pitao šta je to.
Grizući usne, promrmljala je: „Spisak.“
„Ĉega?“
„Stvari.“
„Kakvih stvari?“
„Namirnica.“
Onda mu je objasnila. Mala boca je označavala sirće, velika sos od
soje, staklenka je bila znak za ulje, zvezda za so, kvadrat za sapun,
krug za prašak za pranje, dţak za brašno, noţ za svinjetinu, kutija za
šibice, sijalica za struju.
Iza staklenke Lin je video „50“ i shvatio da je potrošila pedeset
fena na ulje za kuvanje. Znači, manje od pola litre mesečno. Ispod
noţa bilo je zapisano „1“, verovatno komad svinjetine koji se moţe
dobiti za jedan juan, oko pola kilograma. Iznenadio se jer je kod kuće
svakog dana jeo ili meso ili ribu. Pitao je: „Suju, da li ti šaljem
dovoljno novca?“
„Da.“
„Treba li ti više?“
„Ne.“
Ustala je i odgegala se do hrastove škrinje koja je stajala na
nogarima uz zadnji zid. Otklopila je porcelansku posudu boje
breskve, izvadila sveţanj novčanica i vratila se za sto.
„Sigurno ti je ovo potrebno.“
„Odakle ti novac?“
„Ušteđevina.“
„Koliko si uštedela?“
„Sto juana prošle godine, ali sam skoro sve potrošila kad je otac
umro.“
„Koliko imaš u ruci?“
„Trideset.“
„Zadrţi. To je tvoje, Suju.“
„Nije ti potrebno?“
„Ne. To je tvoj novac.“
Lina je nešto steglo u grudima i dah mu je zastao. Pomerio se do
drvene ograde ozidanog kreveta i obuo koţne cipele, iznošene i
oteţale od blata koje se na-> hvatalo po đonu. Na brzinu je vezao

71
pertle i izašao da prošeta. Suton se polako zgušnjavao.
Idućeg poslepodneva Lin je rekao da će sutradan ujutro otići da
obiđe roditeljski grob. Od tih reči Šuju se sva zbunila. Odšepala je do
seoske prodavnice i kupila kilogram prošarane svinjetine; onda je
otišla do Drugog Magarca i iz njegovog ribnjaka dobila šarana-
divljaka. Za ručak je obarila kukuruz, jer nije imala vremena da
umesi kolače. Uveče je, međutim, uz Linovu činiju stajao i mali tanjir
dinstane svinjetine. Lin je gurnuo tanjir na sredinu stola, ali Šuju nije
htela ni da dirne meso. Hua je uţivala i mljackajući ustima uzviknula
je: „Volim masno meso.“ Majka ju je gledala u čudu, a Lin se
osmehnuo i dodao joj još komadića mesa u činiju.
Lin je kasno ustao sledećeg jutra. Na drvenom poklopcu kotla
stajala je korpa od bambusa. Unutra su bila četiri jela: prţen šaran,
dinstana svinjetina, paradajz sa jajima i taro kuvan na pari, oljušten i
posut belim šećerom. To je bila omiljena poslastica njegove majke. Na
dasci za sečenje, pored kazana za vodu, stajao je paketić obrednih
štapića i šaka papirnog novca. Šuju je već bila otišla sa Hua da naseče
travu za svinje. Lin je pipnuo korpu sa strane je još bila topla.
Na brzinu je pojeo dve činije kaše od prosa i pošao na groblje, koje
je bilo na ivici tisove šume, u dolini, s juţne strane sela, na desetak
minuta hoda. Poslednjih godina mrtvi su uglavnom spaljivani da bi
se sačuvala obradiva zemlja. Linov stariji brat, Red Kong, odveo je
seoske rukovodioce na ručak od dvanaest jela i tako dobio dozvolu
da se otac sahrani pored majke na obronku brega.
Sunce je bilo u zenitu i Lin je zadihan stigao do tisove šume. Na
nogavice mu se zakačio pokoji čičak, a na cipelama je bio rub tamnog
blata. Naokolo su zujali gladni komarči; nekoliko belotrbih lasta
letelo je tamo-amo, gore-dole i lovilo insekte. Grobovi su bili dobro
odrţavani, pokriveni sveţom zemljom. Iza njih, ţuto-zeleni pelen i
crvenkasti rogoz sijali su na suncu.
Očigledno je neko nedavno sve počistio. Na uzglavlju oba groba
nalazila se po kitica divljih ljiljana, još natopljena rosom, iako su mali
ţuti cvetovi odavno svenuli. Lin je znao da je sigurno Šuju nabrala i
donela cveće, jer to njegovom starijem bratu ne bi palo na pamet
mislio je samo na piće. Na jednom nadgrobnom kamenu bilo je
urezano ime njegovog oca: „Mingdţi Kong“, a na drugom je pisalo
samo „Kongova ţena.“ Njegova majka nikad nije imala svoje ime.

72
Lin je otvorio korpu i postavio hranu ispred grobova. Zapalio je
obredne štapiće i zabo ih ispred posuda sa jelom. Onda je prosuo
naokolo papirne novčiće; svaki je bio veličine dlana, sa kvadratnom
rupom u sredini. Tiho je rekao: „Oče, majko, uzmite novac i uţivajte
u jelu koje vam je Šuju spravila. Pokoj vam duši.“
S istoka se čuo pucanj iz sačmare; par šljuka je uzleteo uz grlene
krike i odlepršao na jug, ka jezeru. Potom se začuo pseći laveţ. Neko
je u ritu lovio fazane i tetrebe.
Za razliku od seljana, Lin nije spalio novac. Mislio je na druge
stvari i zaboravio kako se novac šalje na onaj svet. Mislio je na Manu.
Obećao joj je da će čim stigne početi postupak za razvod. A evo, već
sedam dana je kod kuće ostalo je samo tri dana do polaska, a razvod
nije ni pomenuo. Kad god bi mu navrle reči, na silu ih je zaustavljao.
Imao je utisak da je sam pojam razvoda neprikladan. Na selu niko ne
bi shvatio da Lin ţeli da se razvede samo zato što ne voli svoju ţenu.
Morao bi da joj nađe pravu manu, a nije imao šta da joj zameri. Ovde
se ljudi nisu smejali njenim uvijenim stopalima na selu se Lin nije
stideo svoje ţene.
Po povratku sa groblja, Lin je celog dana razmišljao o neprilici u
kojoj se našao. Kad bi se neko od seljana raspitivao o Suju, Lin bi bez
predomišljanja odgovarao da je savršena ţena. Da je duţe bio sa
njom, verovatno bi je i zavoleo, i njih dvoje bi srećno ţiveli, kao i
veliki broj drugih parova koji su se venčali ne poznavajući jedno
drugo, a kasnije postali savršeni drugovi u braku. A kako su on i
Šuju mogli da budu zajedno dovoljno dugo da se upoznaju? Samo
pod uslovom da je napustio vojsku i vratio se na selo, što je bilo
nezamislivo. U gradu je imao svoj poziv.
Idealno rešenje bilo bi da ima dve ţene: Manu u gradu i Šuju na
selu. Ali, dvoţenstvo je bilo protivzakonito i nije dolazilo u obzir.
Prestao je da fantazira. Nije mogao da zamisli kakav bi mu ţivot bio
da nije upoznao Manu. Da je samo mogao da predvidi tu dilemu; da
moţe nekako iz svega da se izvuče!
Dva dana pre polaska, Šuju je tokom noći unela jastuk u njegovu
sobu. Već je bio u krevetu i sa iznenađenjem je posmatrao svoju ţenu
kako ulazi oborene glave i sa pomalo iskrivljenom grimasom na licu.
Sela je na krevet i uzdahnula. „Mogu li noćas da ostanem s tobom?“
stidljivo je upitala.

73
 Nije znao šta da odgovori; nikad mu nije palo na pamet da Šuju
moţe biti tako odvaţna.
„Nemoj misliti da sam drska“, rekla je. „Otkako se Hua rodila
nikad mi nisi dozvolio da budemo u istom krevetu. Ne ţalim se,
samo sam ovih dana pomislila da bih mogla da ti rodim i sina. Hua
će uskoro da poraste i moţe da mi pomogne. Zar ne bi voleo da imaš
sina?“ Cutao je. Onda je rekao: „Ne, ne treba mi sin. Dovoljna mi je
Hua. Moj brat ima tri sina. Neka on nastavi porodično stablo. To je
ionako čisto feudalna stvar.“ „Zar ne misliš na starost? Kad ostarimo
i ne budemo mogli da radimo na polju, trebaće nam pomoć sina.
Tebe nikad nema, a ovoj kući je potreban muškarac.1*
„Još nismo stari. Osim toga, Hua će nam pomoći kad odraste. Ne
brini.“
„Na devojke se ne moţeš osloniti. Posle udaje više neće biti naša.“
Zaćutao je zapanjen saznanjem da bi je zagrlio i poljubio, samo da
je na njenom mestu Mana; i tepao bi joj „blago moje“ ili „šećeru moj“.
A sa Šuju nije znao šta da uradi; poljubio je samo jednom, davno, u
potpunom mraku. Svaka intimnost sa njom sada bi bila sasvim
neprirodna.
Ustala je i izašla, povijenih leđa. Duboko je uzdahnuo. Kraj vrata i
dalje je goreo smotuljak komonike da otera komarce. Soba je bila
ispunjena gorkim, travnatim mirisom.
Posle tog razgovora, Lin je shvatio da Šuju mora da je veoma
usamljena dok je on daleko od kuće. Nikad nije razmišljao o tome da
ona ima osećanja i da misli. Još gore, Šuju nije imala ni trun sumnje
da će njih dvoje ostati zajedno do kraja ţivota. Kakva prostodušna
ţena!
Tako je bio osujećen njegov prvi pokušaj da se razvede.

74
 12
Zašto neće da me vidi, pitala se Mana.
Ţelela je da sazna kako je Šuju reagovala kada je Lin traţio razvod.
Još pre sedam dana vratio se sa sela i stalno se izgovarao poslom da
uveče ne bi izašao u šetnju sa njom. Slutila je da nije sve prošlo kako
treba. Pričala je o tome sa svojom prijateljicom Heijan, koja joj je
savetovala da se suoči sa Linom i postavi mu ultimatum ako je
potrebno. Heijan je rekla: „Bez sile nafta neće pocuriti. Moraš ga
silom naterati.“
U utorak posle večere Mana je otišla u Linov kabinet, u nameri da
ga vidi. U prostoriji mračnoj kao bioskop gorela je samo stona lampa.
Iznenadila se što uopšte nije radio. Zavaljen u stolici dremao je
otvorenih usta; noge je podigao na sto. Na krilu mu je leţala neka
debela knjiga. Nakašljala se. Trgao se i probudio, onda spustio knjigu
na sto. Ustao je, otišao u drugi kraj sobe i upalio svetio, tako da oni
koji prolaze hodnikom ne pomisle kako njih dvoje rade nešto
nepropisno.
Izgledao je umorno i nevoljno je zevnuo. Mana je buknula i lice joj
se uozbiljilo. Pokazala je na knjigu koju je prepoznala, memoare
maršala Zukova o Drugom svetskom ratu Sećanje i razmišljanje.
„Znači, posvetio si se proučavanju vojne strategije da bi postao
general. Kakav ambiciozan muškarac.“
Napravio je grimasu, bilo mu je nelagodno. „Ne budi gadna.“
Kad su seli, otvoreno ga je pitala: „Zašto me izbegavaš ovih
dana?“
„Pa... šta da kaţem?“ Pogledao je pravo u oči. „Istina je da te
izbegavam otkako sam se vratio jer ne znam kako da ti kaţem šta se
dogodilo. Posle nekoliko dana razmišljanja, sad znam kako.“
Manu je začudio njegov smiren glas. Verovatno je smislio kako da
okonča brak. Ali, na njeno zaprepašćenje, Lin je počeo da joj
objašnjava kako nije bio kadar da se razvede tog leta, kako ne moţe
da napusti ćerkicu koja ga je sve vreme grlila i zvala „tata“, kako je
hteo da o tome razgovara sa Suju, ali nije imao smelosti, da nije
mogao da nađe nijedan valjan i ubedljiv razlog za sud koji treba da
odobri razvod, kako ljudi sa sela imaju sasvim drugačije poglede od
ljudi iz grada, rekao je koliko mu je ţao Mane koja zasluţuje boljeg

75
čoveka od njega. Ukratko, bio je beznadeţan slučaj i bar za sada nije
kadar da išta preduzme.
Kad je završio, upitala je: „Sta onda da radimo? Da nastavimo po
starom?“ Glas joj je bio ravan, bez emocija.
Odgovorio je: „Mislim da je bolje da prekinemo. Bez obzira koliko
se voleli, za nas nema izlaza. Bolje da stanemo pre nego što se
zaglibimo. Sad moţemo da se rastanemo i da ostanemo prijatelji/1
Uhvatio se za grudi, kao da ga muči gorušica.
Te reči su je izbezumile i nije mogla da obuzda suze koje su lile
niz obraze. Vrištala je: „I šta će onda đa bude sa mnom? Lako je tebi
da tako govoriš da budeš tako racionalan. Posle raskida gde da
nađem drugog čoveka? Zar ne shvataš da me cela bolnica smatra
tvojom drugom ţenom? Zar ne vidiš da me se svi ostali muškarci
klone, kao da sam zaista udata? O, gde da se sakrijem ako me
ostaviš?“
„Smiri se, molim te. Hajde da razmislimo...“
„Ne. Neću više da razmišljam. Ti samo umeš da misliš, misliš,
misliš.“ Ustala je i izletela iz sobe; obema rukama zatvorila je uši.
Zelena vrata zalupila su se za njom.
Bio je uznemiren, ali istovremeno i pomalo zadovoljan onim što je
rekla. Njene reči nagnale su ga da iznova razmisli o svom predlogu.
Nikad mu nije palo na pamet da je Mana toliko vezana za njega. Sada
je zaista bilo jasno da treba da ostanu zajedno, ukoliko ona ne odluči
da zauvek ostane usedelica i ne traţi muţa, što bi bilo neprikladno i
nenormalno. Svako treba da stupi u brak; od toga nisu izuzeti ni
zaostali u razvoju, ni paralizovani. Zar rađanje i podizanje dece nije
sveta ljudska duţnost?
Samo kad bi Mana bila premeštena u neku drugu bolnicu, gde bi
se prema njoj odnosili kao prema svakoj neudatoj ţeni. Ali, to nije
dolazilo u obzir jer je već bilo previše bolničarki. Poslednjih godina
hiljade devojaka je demobilisano i bar još toliko biće otpušteno iz
vojske narednih godina. Civili su na te devojke gledali kao na loše
ţene, problematičnog odnosa prema ţivotu. Muškarci bi uglavnom o
njima govorili kao o „vojnom otpadu“.
Posle nedelju dana, Lin je priznao Mani da njegov predlog nije
izvodljiv. Ĉak se izvinio što je njihov odnos posmatrao samo sa svog
gledišta. Iako je bio raspet između porodice i Mane, obećao je da će

76
ponovo pokušati da se razvede od Suju. Samo mu treba vremena; ne
sme da ţuri. Pristala je da strpljivo čeka.

Pre nego što je pošao na godišnji odmor sledećeg leta, Lin je

obećao Mani da će ovoga puta bez odlaganja razgovarati sa Šuju o
razvodu. Da joj dokaţe kako ozbiljno misli, pokazao joj je pismenu
preporuku Političkog odeljenja, koju mu je Ran Su u tajnosti napisao.
Lin joj je rekao da ni slučajno nikome ne govori o tome.
Dok je bio odsutan, u Mani je narasla nada i bila je dobrog
raspoloţenja. Ĉesto su je pitali zašto se toliko osmehuje. Nije htela da
im oda; samo bi kratko odgovorila: „Zar je loše biti srećan?“ Kad
noću ne bi mogla da zaspi razmišljala je o venčanju. Koliko da
potroše? Da li radio-aparat košta više od 120 juana? Kakvu posteljinu
da kupi? Koji bi orman i komoda bili najbolji i najpovoljniji? Mora da
kupi Linu bicikl „leteći golub“. Potrebne su mu i koţne cipele, a i ko-
ţna jakna; sada je to u modi. Ukoliko budu u stanju, trebalo bi da
nabave i zidni sat, sa ptičicom koja se okreće unutra i stalno diţe i
spušta glavu kao da kljuca semenje. Nadala se da će im dodeliti
pristojan stan, najbolje trosoban, pa bi onda mogli u dnevnoj sobi da
okače sat. Kako bi volela da jednog dana bude majka, da ima
nekoliko dece.
Jednog poslepodneva, u bolničkoj prodavnici, ugledala je na
rasprodaji predivne satenske jorganske navlake. Na njima su bila
izvezena nebeska stvorenja zmaj koji bljuje vatru i feniks s
ogromnim biserom. U gornjem levom uglu na svakoj navlaci bilo je
ispisano: „Nezaboravna noć“. Mana nije mogla da se uzdrţi i kupila
je dve navlake; koštale su gotovo četrdeset juana, više od polovine
njene mesečne plate. Svejedno, bila je zadovoljna kupovinom. Jedna
prodavačica je upitala: „Ko se to udaje?“
Odgovorila je: „Moja prijateljica iz Harbina.“ Pocrvenela je i na
brzinu izašla iz radnje; pod rukom je nosila paket umotan u celofan.
Kad god bi sledećih dana bila sama u sobi, iz kofera je vadila
satenske navlake boje šafrana, raširila ih po krevetu i posmatrala
izvezene zmajeve i fenikse. Sada je češće sanjala. Snovi su joj
uglavnom bili bujni, puni bilja i vodenih ţivotinja suncokreta,
lubenica, ţaba, lokvanja, srebrnih listova i ogromnih raţa. Mogli bi
to biti znaci Linovog uspešno obavljenog posla. Ponekad je samu
sebe prekorevala zbog detinjastog ponašanja, ali nije mogla da se

77
obuzda; srce joj je bilo prepuno nade, a pogled pomalo zamagljen.
Međutim, Lin se potišten vratio iz sela. Rekao joj je da ovoga puta
nije razgovarao sa ţenom o razvodu, i ništa više. Ne zato što Šuju
odbija, već zato što je njen brat Benšeng poludeo i pretio odmazdom
ako se Lin razvede od njegove sestre. Osim toga, Benšeng je celo selo
okrenuo protiv njega i proneo glas da Lin ţivi u bigamiji, da u gradu
ima naloţnicu. Van sebe od besa, Lin je pokazao zvaničnu preporuku
i Benšengu i partijskom sekretaru radne brigade. Međutim, njegov
šurak je izjavio da će lično da ode u grad i razgovara sa vojnim
rukovodiocima, i da ih pita zašto podstiču svoje ljude da ostavljaju
venčane ţene.
To je uplašilo Lina. Ako Benšeng dođe u bolnicu, izaći će na videlo
šta je Ran Su učinio, što bi sasvim sigurno izazvalo skandal. I tako,
da bi umirio Sujinog brata, Lin je ovoga puta odustao od razvoda.
Mada joj se srce steglo od tuge, Mana je bila sumnjičava. Ne bi
rekla da laţe, nikad je nije slagao, ali je osećala da su njegove reči,
iako tačne, pomalo preterane. Moţda se namerno povukao. Na njeno
iznenađenje, Lin je ukazao na još jednu moguću posledicu, o kojoj
nikad nije mislila, a koju je on izneo kao dodatni razlog što je odustao
od razvoda u ovom trenutku.
„Svi znaju da će krajem ove godine biti usklađivanja činova“,
rekao je. „Ako Benšeng dođe i napravi scenu, ni ti ni ja sasvim
sigurno nećemo biti unapređeni. Ne mora ni da dođe. Dovoljno bi
bilo da pošalje pismo rukovodiocima i sve bi nam šanse propale.
Shvataš?“
Nije odgovorila, samo joj je lice bilo bleđe. Zaista se tih dana
govorkalo o opštem usklađivanju, pošto je komesar Ţang na jednoj
sednici objavio da će većina osoblja krajem godine dobiti
unapređenje. Bila je to retka prilika. Gotovo deset godina niko u
bolnici nije unapređen; čin i plata bili su zamrznuti uprkos inflaciji.
Pomenuvši moguće posleđice po očekivano unapređenje, Lin je
ubedio Manu u ispravnost svoje odlu-
ke. Sloţila se da Benšenga ne treba izazivati. Lin obećao da će
smisliti način da se razvede.
Decembra 1970. godine Lin i Mana su unapređeni i svako je dobio
povišicu od po devet juana mesečno. Bili su zadovoljni
napredovanjem, mada ih je koštalo mnogo više nego druge.

78
Drugi deo

79
 1
U proleće 1972. godine Lin Kong je primio pismo od svog nećaka
Liang Menga, koji je odrastao u pokrajini Vuđija i išao u istu srednju
školu kao i Lin. Liang Meng je sada ţiveo u Hegangu, rudarskom
gradu, oko osamdeset milja zapadno od Muđija. Lina je pismo
iznenadilo, jer se nisu redovno dopisivali.
Liang Meng je molio Lina dn a pomogne da nađe devojku u vojnoj
bolnici, jer je ţeleo da se oţeni lekarkom ili bolničarkom. Ţena mu je
umrla dve godine ranije, ţiveo je sa troje dece. Posle dugog razdoblja
tuge, bio je spreman da nastavi normalan ţivot. Osim toga, porodici
je bila neophodna ţena da je drţi na okupu. Mesecima je bezuspešno
traţio devojku u Hegangu; ili nisu bile zadovoljne brojem dece, ili su
za njegov ukus bile isuviše proste. Bio je obrazovan čovek.
Linu se učinilo da nećakovo pismo budi nadu za izlaz iz situacije u
kojoj su se našli on i Mana. Prethodnog leta Lin je otišao kući i
ponovo pokrenuo pitanje razvoda. Šuju se, neočekivano, sloţila, a
kada su stigli u grad Vuđija, pred sudijom se rasplakala i predomi-
slila. Zbog toga je Linova molba odbijena i sudija ga je izvređao na
veoma grub način, čak ga je nazvao „bestidnikom“. Kada se vratio u
bolnicu i ispričao Mani o odbijanju, bila je razočarana i, učinilo mu
se, donekle je sumnjala u valjanost Linovog zalaganja. Traţila je da
joj obeća da će ubrzo konačno sprovesti razvodni postupak; odbio je
da prihvati određeni rok jedino što moţe da učini to je da iduće
godine ponovo podnese molbu.
Osećao je umor i povukao se u svoj pređašnji mir kad god je imao
vremena, čitao je romane i časopise. Pojačala mu se kratkovidost, pa
je dobio deblja stakla sa kojima je još neţnije izgledao. Za razliku od
njega, Mana je postala svadljiva i često se prepirala sa drugima. Kada
joj je dodeljeno nekoliko mladih bolničarki, ona im je kao glavna
sestra samo naređivala, čak ih je slala na zadatke za koje nisu bile
zaduţene, na primer da hrane pacijente, menjaju posteljinu, peru
podove i čiste lopate. Ako bi je ţena nekog oficira značajno po-
gledala, Mana je uzvraćala pogled, spremna da se upusti u glasnu
prepirku. Ako bi uveče, tokom šetnje, Lin zastao da porazgovara sa
prijateljem ili saradnikom, Mana bi se odmakla, čekala i posmatrala
sa razdaljine, kao da ih ne poznaje. Ljudi su je iza leđa zvali „tipič-

80
nom usedelicom“. Lin je uočavao te promene, ali nije znao kako da
joj pomogne. Jedino je mogao da traţi razvod, ponovo, idućeg leta. U
ishod nije bio siguran.
Sada je pismo njegovog nećaka pruţalo mogućnost da Mana nađe
momka. Pre toga Linu nije padalo na pamet da za civile iz drugih
gradova, za razliku od osoblja vojne bolnice, Mana nije njegova
verenica. Sto da ne potraţi čoveka na drugom mestu, izvan vojske? U
svakom slučaju, ne treba pasivno da čeka na njega. Bogzna kada će
dobiti razvod od ţene. U dubini duše osećao je da se to pitanje moţe
vući narednih pet-šest godina. Moţda se nikad neće ostvariti.
Zar moţeš da je pustiš, pitao se. To pitanje ga je kao udar stislo u
grudima. Mada više nije osećao onu romantičnu strast prema Mani
kao ranije, i dalje joj je bio privrţen i naslućivao da bi jednog dana
verovatno mogli da stupe u brak. Mana je bila njegova ţena, jedina
koja je u njemu izmamila duboka osećanja. Moţe li da je se odrekne?
Ako se ona uda za njegovog nećaka, kako će se osećati kad ih sretne?
Hoće li mrzeti samog sebe što ju je upoznao sa njim? Ako izgubi Ma-
nu, kako će ponovo naći tako dobru ţenu?
Nekoliko dana mučila su ga slična pitanja. Onda je odlučio da
Mani pomene svog rođaka i da joj predoči dobru priliku. Zasluţila je
čoveka koji joj moţe pruţiti više od njega, Lina. Bila je to bolna
odluka, ali neophodna. Ako se nastavi taj statični odnos između njih,
neizbeţno će uticati na njihov posao, moţda im čak upropastiti
karijere. Mnogi su ih već posmatrali kao poluparije, upletene u neku
nezakonitu rabotu. Bilo bi strašno da nad njima zauvek ostane ta
zlokobna senka. Najbolje je da jednom zauvek preseče zamršeni
čvor.
„Slušaj“, rekao je Mani dok su šetali iza internog odeljenja. „Ne
ţelim da te povredim, ali postoji način da nađeš momka.“
Rastuţila se. „Nemoj opet o tome. Znam da sam ti dosadila.“
„Ne budi na kraj srca. Ne šalim se.“
„Ranije nije bilo ovako poslovno.“
„Ma, hajde, znaš dobro šta osećam prema tebi, ali ne moţemo da
se venčamo.“
„Pa šta? Ĉekaću.“
„Ne znamo koliko će potrajati.“
„Svejedno.“

81
 „Molim te, saslušaj me.“
Zastala je i pogledala ga pravo u oči. Oko njih su leteli komarči.
Poslednji sunčevi zraci padali su po lišću topola, koje je od toga
postalo glatko i sjajno, treperavo na povetarcu. Iznenada je zalajao
pas i počeo da skače u svom ţičanom kavezu, ipred kojeg se okupila
grupica dečaka i devojčica; posmatrali su ţivotinju kako se uzalud
muči da izađe.
Lin je nastavio: „Jedan rođak mi je nedavno pisao. Moli da mu u
bolnici nađem devojku. Ne kaţem ti da pođeš s njim, samo sam
shvatio da ima načina da nađeš momka u nekom drugom gradu, gde
niko ne zna o nama. Ne mora da bude oficir.“ Zastao je da povrati
dah.
Usana izvijenih nagore Mana je odgovorila: „Do sada sam hiljadu
puta razmišljala o tome. Nije jednostavno.“
„Otkud?“ Zapanjile su ga njene reči. Znači, razmišljala si da me
ostaviš!
„Ĉak i da se udam za nekog iz drugog grada, treba da se
demobilišem da bih otišla tamo. Ako ostanem u vojsci, onda bismo
ţiveli odvojeno. A to ne bih ţelela.“
„Moţe li taj čovek da se preseli u Muđi?“
„Verovatno, a šta je onda sa nama? Kako bi se osećao da se udam
za nekog drugog? Zar on tada ne bi saznao za naš odnos? I šta onda
sa brakom? Nebesa, zaboli me glava kad o tome mislim. Osećam se
beznadeţno.“
Iznenadilo ga je njeno objašnjenje: nikad nije u potpunosti shvatio
sloţenost celog slučaja. Posle duţe pauze, progovorio je: „Ne treba
toliko da brineš. Nemoj razmišljati o mojim osećanjima. Uradi ono
što je dobro za tebe.“
„A šta mogu da uradim?“
„Potraţi momka u nekom drugom gradu?“
„Gde?“
„Bilo gde. Na primer, tu je moj rođak Liang Meng iz Heganga.
Počni odmah da traţiš. Korak po korak i ne sekiraj se unapred. Iz
svake situacije postoji izlaz.“
„U redu, pričaj mi o tom svom rođaku.“ Podigla je glavu i lukav
osmeh pojavio joj se oko usana.
Počeo je da joj priča o Liang Mengu: trideset osam godina,

82
profesor srednje škole, srednje visine, dobrog zdravlja, pametan i
pouzdan; samo, udovac sa troje dece.
Lin je iz dţepa pantalona izvadio rođakovo pismo i pruţio ga
Mani. „Pročitaj i razmisli o onom što piše. Ne treba da ţuriš s
odlukom. Ako hoćeš da ga vidiš, pomoći ću.“ Onda je dodao,
pokazujući na koverat: „Ima lep rukopis, zar ne?“
„Da, školovan.“
„Kad dobro razmisliš, reci mi šta si odlučila.“
„Hoću.“
Posle nedelju dana Mana mu je rekla da joj ne bi smetala tako
velika porodica, jer voli decu, i da je mnogo više zanima da vidi kako
Liang Meng izgleda. Lin je bio spreman da pomogne, ali je upozorio
da se ne nada unapred, moţda joj se Liang Meng neće dopasti.
Odmah je otpisao rođaku, opisao Manu kao divnu priliku, kao
poštenu ţenu dobrog srca koja se nije udavala i nema nikog svog.
Osim toga, ima visoka moralna načela, vredno radi i skromno ţivi.
Jednom rečju, jedna od stotinu.
Liang Mengov odgovor stigao je kroz dve nedelje. Kada se škola
završi u junu, došao bi u Muđi na kurs drvoreza i voleo bi da tada
upozna Manu. Zahvalio je Linu na provodadţiluku toliko je dirnut
da ne moţe rečima da iskaţe.
I tako, Lin se spremao da ih u junu upozna.

83
 2
Liang Meng je stigao u Muđi, kao što je i planirao. Iz prijavnice su
pozvali Lina i obavestili ga da mu je došao rođak. Lin je odšetao do
ulaza po njega. Rukovali su se desetak sekundi, onda mahnuli
vojniku u straţarskoj kućici i zajedno se vratili u bolnicu.
„Jesi li dobro putovao?“ pitao je Lin.
„Da. Samo je voz bio prepun pa nisam mogao da sedim.“
„Gde ćeš stanovati u gradu?“
„U Zavodu za lepe umetnosti.“
Dok su hodali, stalno se se pogledali. Osmeh na Liang Mengovom
licu podsetio je Lina na njihove pustolovine na reci Songhua pre
dvadeset pet godina. Liang Meng je bio odličan plivač. Mogao je da
pluta na leđima kao da drema u krevetu. Za razliku od njega, Lin nije
smeo da zađe u maticu i samo se praćakao po plićaku. Ţivot je
prošao kao san dvadeset pet godina, u jednom trenu. Vidi samo
rođaka tipičan sredovečan čovek.
„Stariji brate, ovo je sjajno mesto“, iskreno se zadivio Liang Meng.
„Tako je čisto, sve je uredno.“
Lin se osmehnuo, začuđen primedbom. Da, pomislio je, naročito u
poređenju sa rudnikom uglja.
Odveo je rođaka u sobu. Nije očekivao da će tamo naći Đin Tiana
sa verenicom; na špiritnom rešou prţili su ribu. Bilo je već skoro tri
sata i Lin je poveo rođaka pravo kod Mane. Tih dana Mana je radila
u drugoj smeni i ujutru spavala; pretpostavio je da je već ustala.
Saţalio se na Liang Menga jer je izgledao umorno, ali nije mogao da
mu nađe neko mirno mesto da se odmori pre nego što sretne Manu.
Osim toga, ako ih upozna u bolnici, moraće da ih prati sve vreme,
inače će ostali odmah isplesti priču kako je Mana bila sama sa
nepoznatim muškarcem.
Manu su našli u sobi, ali je jedna od njenih sustanarki još spavala,
pa su svi troje izašli u potrazi za mestom gde mogu da popričaju.
Ispred bakalnice stajao je kiosk natkriven ţuto-mrkim suncobranom;
Lin je kupio tri sode.
Ispred Interne klinike pronašli su slobodnu granitnu klupu, pod
lozom. Seli su; svako je iz svoje boce pio sodu s Tigrovog izvora. U
vazduhu se osećao jak miris kamfora; bumbari su zujali i sumanuto

84
leteli. Jedna debela larva je visila o dugačkom svilenom koncu koji je
sama napravila. Na kosom sunčevom zraku, koji se probijao kroz
lišće vinove loze, videlo se kako se larva uvija i penje uz nit. Prolazili
su lekari u belim mantilima; neki su u dţepovima nosili savijene
novine, drugi stetoskope. Dve bolničarke gurale su na točkovima
dugačku, torpedastu bocu sa kiseonikom. Zadirkivale su se i bacale
poglede prema Mani.
Potišten, Liang Meng je ispričao da mora da odustane od kursa
drvoreza i da se za nekoliko dana vraća kući jer mu je ćerka dobila
upalu mozga, i tek što je u bolnici izašla iz krize. Moraće da se javi
kući uveče da proveri kako joj je. Mana je shvatila da je ceo put
prevalio samo da bi nju upoznao.
Pitala se da li je zaista visok koliko je napisao. Bio je mršav i
delovao starije. Neobično je izgledao. Bio je ćelav gotovo do sredine
temena, i sjajno čelo sad je podsećalo na gomolju. Obrve su mu bile
široke i guste, padale su sve do kapaka duboko usađenih očiju. Ispod
kukastog nosa nalazile su se ispupčene usne; donja je prelazila preko
gornje. Dok je govorio, glavu bi nakrivio nadesno, kao da ima bolove
u vratu.
„Kakvo je ovo groţđe?“ Liang Meng je ustao sa klupe i ubrao
jedno zeleno zrno sa grozda koji im je visio nad glavom.
„Nemam pojma“, odgovorio je Lin preko volje.
Manu je iznenadio njegov rezak odgovor. Malo pre, Icad su stigli
do njene sobe, Lin je bio srećan. Zašto se sad namrgodio? I ona je
odgovorila radoznalom gostu:“Ni ja ne znam.“
Liang Meng je stavio zrno u usta i zagrizao. „Auh, nije dobro.
Suviše je kiselo.“ Ispljunuo je opnu i semenke na zemlju. „U našem
dvorištu ima dosta groţđa.“
„Zaista?“, upitala je. „Je li dobro?“
„Naravno. Slatko i veliko.“
Videla je kako se Lin namrštio, ali je ipak nastavila razgovor. „Koja
je vrsta?“
„Uglavnom ‟mirisna ruţa‟ i ‟ovče vime‟. Ove godine ćemo imati
obilnu berbu. Vreţe su već popustile pod teretom, pa sam morao da
ih poduprem drvenim motkama. U stvari, u proleće smo pod koren
groţđa zakopali neke mrtve ţivotinje. To je udvostručilo rod.“
„A koje ste ţivotinje pokopali?“ upitala je.

85
 „Mrtve piliće, patke, pobesnelog psa iz susedstva. Napao je jednu
učenicu i ujeo je. Onda ga je milicija ubila.“ Okrenuo se Linu. „Stariji
brate, hteo bih tvoje stručno mišljenje: sme li se jesti groţđe
nađubreno besnim psom.“
„Nemam stručno mišljenje“, odbrusio je Lin. Onda se sabrao i
dodao: „Kakvo pitanje! Ne vidim zašto bi škodilo.“
Mana se pitala zašto Liang Meng govori o groţđu. Očigledno je
bio pravi porodični čovek; čak je i ţivinu uzgajao, iako bi se moglo
reći da je intelektualac. Moţda ne bi bilo loše da ga bolje upozna.
Budući da bolnica nije bila pravo mesto za opširniji razgovor, Lin
je predloţio da se Liang Meng i Mana sastanu sami sutradan u gradu.
Dogovorili su se da se nađu u Parku Pobede. Moţda bi reka Songhua
bila pogodnije mesto, ali obala je uvek puna ljudi, pa je postojala
opasnost da se mimoiđu.

Park Pobede leţi na juţnom kraju grada. Sagrađen je 1946.

godine, u spomen na ruske vojnike koji su poginuli krajem Drugog
svetskog rata, u bitkama protiv japanskih jedinica u Mandţuriji. Na
glavnom ulazu u park, naspram obeliska, nalazila se velika skulp-
tura ruskog vojnika pod punom opremom; nedostajali su šlem, cev i
šarţer na mašinki. To su otkinuli pripadnici Crvene garde na
samom početku Kulturne revolucije. Oko skulpture sada su se
nalazile skele jer su je popravljali. Na zemlji, ispred spomenika, još
se mogla pročitati ispisana poruka: „Dole ruski šovinisti!“ Reči su
istrugane, ali su tamniji urezi i dalje bili vidljivi na sivom betonu.
Mana je stigla u deset. U samom parku, Jezero Pobede bilo je
zeleno od povijenih vrba. Dva mladića, očigledno studenti, veslali
su u plitkom čamcu i glasno se smejali. Na krmi čamca bilo je
crvenom bojom ispisano: „Ţiveo predsednik...!“
Reč „Mao“ bila je oprana. Nekolicina belih pataka i divljih gusaka
plivala je uz samu obalu. Mana se naslonila na ogradu kamenog
mosta i posmatrala lakat dugačke šarane kako klize kroz vodu.
Obukla je ţutu puplinsku košulju i vojničku suknju. U tome je
izgledala mlađa i oblija. Oznojila se od duge šetnje, pa je ostala u
senci vrbe koja je dopirala gotovo do trećine mosta. Iznenada je
dunuo povetarac i na trešnjevom beharu zalepršala se mrka
plastična kesa. Setila se susreta sa svojom prvom ljubavi, Maj
Dongom. Na istom mestu. Bilo je to pre osam godina. Kako vreme

86
 prolazi. I park je bio izmenjen, za ne prepoznati, bučan i pun sveta;
dobio je zoološki vrt: stotine ţivotinja bilo je smešteno po kavezima i
betonskim jamama. Na suprotnoj obali jezera, iza drvoreda,
uzdizalo se nekoliko novih zgrada.
Setila se kako je na istom tom mostu sa Maj Dongom pirinčanim
kokicama hranila divlje patke; steglo je nešto u grudima. Gde li je on,
pitala se. Kakav bezdušnik. Da li stvarno voli svoju rođaku? Od čega
ţivi? Da li je i dalje u Sangaju? Da li me se ponekad seti?
Misli joj je prekinuo muški glas iza leđa: „Hej, drugarice Mana
Vu.“ Liang Meng se pojavio, mahao joj je i pod rukom drţao čvrst
koverat.
I ona je njemu mahnula, ali nije pošla u susret. Prišao je, nasmejao
se i rukovao sa njom. „Kako je tvoja ćerka?“
„Dobro. Sutra poslepodne dolazi kući. Uz nju je sada moja
svastika. Lekar je rekao da neće biti nikakvih posledica.“
„Dobre vesti. Ona je tvoje najstarije dete?“
„Ne, najmlađa, ima još dva brata. Jedan je napunio jedanaest,
drugi devet godina. Njoj je sedam.“ Okrenuli su se i pošli dublje u
park. Pre nego što su sišli sa mosta, Liang Meng je pročistio grlo i
pljunuo u vodu. Istog časa hitro je doplivao veliki šaran, od bar pola
metra, i progutao pljuvačku. Mana je pomislila da Lin to nikad ne bi
uradio. Pošli su obalom nalevo, suprotno od smera kazaljki na satu.
Ispričao je kako je mnogo o njoj čuo od Lina i kako je
impresioniran što je glavna sestra. Onda je, bez ikakvog prelaza,
počeo da priča o sebi. Diplomirao je na Učiteljskom fakultetu u
Harbinu 1965. godine; specijalizirao je lepe umetnosti. Veoma je
značajna godina kada je diplomirao, jer nije morao da prekine
školovanje zbog Kulturne revolucije. Naţalost, ţena mu je umrla pre
dve godine; za njih dvoje su govorili da su kao „par mandarinskih
pataka“, puni uzajamne ljubavi. Tačno, ţiveli su u miru i ljubavi, i
nikad se nisu svađali. Deca su bila dobro vaspitana i razumna, dcčaci
uzorni đaci. On sam, mada skoro sredovečan, u dobrom je zdravlju i
samo ponekad zimi dobije kijavicu, jer je tada vazduh u Hegangu
pun ugljene prašine. Zarađuje sedamdeset dva juana mesečno;
nemaju dugove, pa mogu lepo da ţive.
Mana se bojala da će je pitati za poloţaj i platu. Ako to uradi, onda
neće biti ništa od njihovog odnosa jer je mrzela takav materijalistički

87
pristup. Međutim, Liang Meng je bio učtiv i nije postavio takvo pi-
tanje. Pričao je o svojim časovima u školi.
Kad su stigli na drugu stranu jezera, s njihove leve strane ukazalo
se betonsko zdanje, delimično zaklonjeno krošnjama topola. Bila je to
gradska Dečja palata. Ispred građevine, na parkiralištu okruţenom
glogovom ţivicom, stajale su limuzine „varšave“, „volge“, „crvene
zastave“. Ĉulo se kako deca pevaju uz orgulje.
Mana i Liang Meng su seli na dugačku klupu okrenutu ka jezeru.
Plava boja klupe mestimično je bila oguljena, a na prečkama na
naslonu potklobučena kao krljušt. Sa njihove leve strane stajao je
sanduk od municije pun krokusa. Ling Meng je stavio veliki koverat
na krilo i iz njega izvadio nekoliko crteţa. „Ovo su moji radovi.
Nadam se da će ti se dopasti“, rekao je i pruţio joj papire. Primetila
je da ima zdepaste prste.
Pogledala je crteţe. Ilustracije bitke u kojoj je Vijetkong pobedio
američke osvajače. Jedan crteţ je prikazivao dvojicu neprijatelja
crnca vojnika i belca oficira kako nabijeni na bambusov kolac u
stupici urlaju: „Upomoć!“ Manu nisu zanimale ilustracije. Došla je
da vidi čoveka, a ne njegova dela. Vratila je crteţe i ravnim glasom
primetila: „Dobre slike.“
„To je za dečju slikovnicu. Sviđaju ti se?“
„Da. Kada će izaći knjiga?“
Nabrao je obrve i promrmljao: „Trebalo je da bude štampana ove
godine, ali izdavačka kuća hoće da pričeka.“
„A zašto?“
„Na trţištu ima previše sličnih knjiga. Rečeno mi je da Sjedinjene
Drţave više nisu naš glavni neprijatelj. Zbog toga neće sada da
štampaju tu knjigu.“
„Šta onda štampaju?“
„Sve što ima veze sa kritikom Konfučija.“
„Što onda ne nacrtaš nešto što će im odgovarati?“
„Teško je predvideti sa koje će strane vetar da dune. Ako se sad
upustim u taj posao, moţe se desiti da tema izađe iz mode dok
završim.“
„Baš mi je ţao.“ Iskreno je saosećala s njim.
Nastala je pauza. Mana se trudila da nazre drugu obalu jezeru.
Prizor masivne planine na jugoistoku bio je veoma upečatljiv.

88
Iznenada je zasjala kad su se sunčevi zraci probili kroz oblake i pali
na njena krševita pleća. Rekla je Liang Mengu: „Hej, pogledaj
planinu.“
„Veoma je lepa“, odgovorio je.
U daljini, iza ţelezničke stanice gde su dahtale lokomotive i
ispuštale crni dim, ogromna planina se uzdizala, visoka, gromadna,
tamnoplava. Nazupčene stene po njenom hrbatu probijale su okolnu
izmaglicu; videla se staza kako krivuda vrletnom padinom i nestaje u
oblacima. Nekoliko ptica lebdelo je gotovo nepomično preko
obronka; pored staze moglo se nazreti protivavionsko sklonište, u
pećini čiji je ulaz sveţe zatrpan; niz padinu širio se trougao te
ţućkaste zemlje. Šunce je bacilo nekoliko šarenih pramenova svetlosti
iznad četinarske šume koja se prostirala zapadnim bokom planine.
Iznenada se sa grebena podigao sivkasti oblak; uz zaokret, ptice su
uzletele na veću visinu. Posle nekoliko trenutaka čula se eksplozija.
Očigledno je tamo bio kamenolom.
„Nisam znala da planina tako strašno i veličanstveno izgleda“,
rekla je Mana.
„Da, lepa je.“
„Iz bolnice se ne vidi.“
„Pretpostavljam zbog smoga i zgrada koje zatvaraju vidik.“
„Ne, ne samo zbog toga. Naprosto zaboraviš planina postoji,
tako veličanstvena i strašna. Obraćaš paţnju samo na ljude i stvari
koji te okruţuju.“
Bila je utonula u misli, kad je iznenada ispravio vrat i počeo da
recituje naglas. Planine i reke su tako čarobne. Nadahnule su brojne
junake da se za njih bore. Bio je to deo pesme Sneg predsednika
Maoa.
Mana se zakikotala. Okrenuo se i u čudu je pogledao. „Šta je
smešno?“ upitao je.
„Ništa.“ Izvadila je pamučnu maramicu i obrisala znoj sa obraza.
Protrčala su dva dečaka; svaki je u ruci nosio gvozdenu šipku
kojom je terao čelični obruč, točak od bicikla. Manu je nervirala ta
oštra, metalna buka.
Ustala je i rekla da mora da ide da bi odspavala nekoliko sati pre
noćne smene. I on je ustao i zajedno su se vratili putem kojim su
došli.

89
 Dok su prelazili most, ugledala je autobus na ulazu u park; na
brzinu se oprostiL i aije pomenula da bi ţelela da ga ponovo vidi.
Probila se kroz guţvu, ţureći prema autobusu. Nekoliko koraka ju je
pratio, onda je stao na kamenu klupu i posmatrao kako nestaje
među ostalim putnicima. Mahao je dok se autobus udaljavao
štucajući. Gornji deo tela bio mu je iznad glava prolaznika, koje su
se klimale oko njega. Toliko je ispruţio vrat da je Mana morala da
pokrije usta dlanom kako se ne bi nasmejala.
Kada je Linu ispričala o crteţima i recitovanju Maove poezije,
odmahnuo je glavom i rekao: „Koji knjiški moljac. Ali, moraš
priznati da je pouzdan čovek.“
„Ne znam. Tako je čudan.“
„Ne treba sad da donosiš odluku. Razmisli. Kaţi mi ako hoćeš
ponovo da ga vidiš.“
„Ponovo? Ni u snu.“
Posle nedelju dana Lin je primio pismo i paket od rođaka. U
paketu je bilo pola kilograma suvih bukovača. Liang Meng je pisao
da ga Mana veoma zanima, da ima utisak kako je „zrela i iskrena“.
Nadao se da će se zbliţiti prilikom sledećeg susreta. Budući da Lin
nije kuvao, pečurke je dao Ming Ĉenu, novom direktoru
Kadrovskog odeljenja; Lina je lečio akupunkturom od artritisa i
redovno ga šišao.
Lin je pokazao Mani Liang Mengovo pismo i rekao: „Vidiš,
razuman čovek. Trebalo bi da mu odgovoriš.“
„A šta da napišem?“
„Napiši ono što misliš.“
„Lin, s njim sam se osećala kao moron. Strašno je čudan.“
„A zašto?“
„Ĉovek me ne privlači. Zašto sam uopšte išla u park sa njim?“
„Ţao mi je što to čujem.“ Grudi su mu se napele od sreće i to ga je
donekle zbunilo. Okrenuo je glavu.
Nastavila je: „U ljubavi treba da pratim svoje srce. Ĉak se ni ptice
neće spariti ako ih zatvoriš u kavez, o ljudskim bićima da ne
govorim. Prema tome, nemoj mi više pominjati drugog muškarca.“
„Dobro.“ Duboko je uzdahnuo od olakšanja. „Znači, misliš da sam
ja bolji?“ upitao je napola u šali.
„Samo kad te ne bih toliko volela“, rekla je. U levom uglu usana

90
pojavile su joj se dve-tri bore, kao senka tuge.
Mana je sledeće sedmice napisala Liang Mengu da se tih dana ne
oseća dobro i mora otvoreno da mu kaţe da pati od reumatskog
oboljenja srca. Verovatno ga je ta laţna vest uplašila jer se više nikad
nije javio Linu.

91
 3
Idućeg leta Lin i Šuju su ponovo otišli u sud radi razvoda. Dan pre
nego što će poći u grad Vuđija, razgovarao je sa njom i obećao joj da
će i posle razvoda voditi računa o njoj i njihovoj ćerki. Zato je
pristala. Rekao je da samo ţeli svoj dom u gradu.
Gotovo ceo sat su čekali u sudnici da se pojavi sudija. Visok oficir
milicije, netom unapređen na taj poloţaj; bio je toliko krupan da
uopšte nije imao vrata. Kad je seo na stolicu presvučenu crvenim
skajem, sudija je olizao isturene zube, onda se upiljio u njih dvoje;
jedno oko bilo je otvoreno, drugo zatvoreno, kao da cilja kroz nišan.
Lina je njegovo široko, masno lice podsetilo na glineni kip lokalnog
boţanstva u hramu Boţanskog konja, zapadno od Guščijeg Sela.
Levom rukom je čačkao bradavicu pod nozdrvom, a desni kaţiprst
uperio je u Lina. Onda je naredio: „Sad mi iznesi slučaj.“
Lin je počeo da govori pomalo zamuckujući: „Poštovani sudijo,
ja... došao sam danas da te zamolim da mi dozvoliš da se razvedem
od ţene. Već šest godina ţivimo odvojeno i među nama više nema
ljubavi. Prema Zakonu o braku, svaki građanin ima slobodu da
izabere ţenu ili mu...“
„Samo čas“, prekinuo ga je sudija. „Smem li da te podsetim da
zakon ne predviđa da svaki oţenjen muškarac ima pravo na razvod?
Nastavi.“
Lin je bio zbunjen. Ćutao je, a lice mu je gorelo. Onda je oprezno
nastavio: „Razumem, druţe sudija, ali moja ţena se sloţila sa
razvodom. Dogovorili smo se o svemu i ja ću i dalje izdrţavati i nju i
naše dete. Ja sam odgovoran čovek.“
Dok je govorio, Šuju je pokrila usta zguţvanim komadom hartije.
Oči su joj bile zatvorene, kao da je boli glava.
Kad je Lin završio, sudija se obratio Suju: „Drugarice Šuju Liu,
imam nekoliko pitanja za tebe. Obećaj da ćeš paţljivo razmisliti pre
nego što odgovoriš.“
„Hoću.“ Šuju je klimnula glavom.
„Zbog čega, u stvari, tvoj muţ traţi razvod ?“
„Nemam pojma.“
„Postoji li neko treći?“
„Kako to misliš?“

92
 U pozadini je sedeo mladi pisar i vodio zapisnik; odmahivao je
glavom i treptao okruglim očima. Sudija je nastavio: „Mislim, da li se
viđa s nekom drugom ţenom?“
„Mora da se mnoge vrte oko njega u vojsci. Vidiš da je zgodan.“
Pisar se zakikotao, ali je sudijino lice ostalo ozbiljno. „Odgovori
mi, da li ti je poznato da vodi ljubav s nekom drugom ţenom?“
„Nisam sigurna. Rekao mi je da mu u gradu nedostaje porodica.“
„Porodica sa nekom drugom ţenom?“
„Verovatno.“
„I samo još jedno pitanje. Da li još uvek gajiš osećanja prema
njemu?“
„O, da, naravno“, zaječala je, i zajecala. Pitanje ju je dirnulo pravo
u srce.
„Da li ga i dalje voliš?“
„Da.“ Klimnula je i obrisala suze, više nije bila kadra da išta kaţe.
Sudija se okrenuo ka njenom muţu. „Pa, oficir, Lin Kong, moraš
priznati pred sudom da li imaš ljubavnicu u gradu.“
„Nemam ljubavnicu, druţe sudijo“, rekao je drhtavim glasom,
shvatajući da sudija ima nameru da Manu uvuče u celu stvar.
„Ĉak i ako nemaš ljubavnicu, mora da postoji neka tajna ljubavna
veza.“
„Nikad nisam imao ljubavnu vezu.“
„S kim ćeš onda da zasnuješ novu porodicu u Muđiju? S nekim
muškarcem?“
„Ne. S jednom prijateljicom.“
„Kako se zove?“
„Od kakve je to vaţnosti, druţe sudija?“
„Vaţno je. Moramo da sprovedemo istragu i ustanovimo u
kakvom ste zapravo odnosu. Tek posle toga moţemo da donesemo
odluku o tvojoj molbi.“
„Ona nema nikakve veze sa ovim. To je čisto drugarstvo.“
„Zašto mi onda ne kaţeš kako se zove i gde radi? Zato što te je
sramota, ili zato što hoćeš nešto da prikriješ?“
„Pa ... pa...“ Graške znoja izbile su mu po licu.
Sudija je presavio ţutu knjiţicu i njome udario po stršljenu koji je
lepršao po stolu. Nije ga pogodio i stršljen je naglo uzleteo, zujeći,
kao izbačen iz katapulta. Sudija je čekao na odgovor, a Lin je ćutao

93
nije znao kakve će biti posledice ako otkrije Manino ime. Gledao je
sudiju, čije su oči bile napola zatvorene debelim kapcima, kao da će
uskoro da zadrema. Zbog neizvesnosti, Lin nije ništa rekao.
Posle gotovo dva minuta, sudija se nakašljao i zaključio: „U redu.
Ako nisi učinio ništa sramno, nemaš čega da se plašiš. Ne moţemo
da nastavimo sve dok nam ne daš ime te ţene, godine, radno mesto i
bračno stanje. Sad idi kući i vrati se kad budeš imao sve podatke. U
međuvremenu, prema svojoj ţeni moraš se ponašati pristojno, kao
prijatelj i drug. Sud će proveriti.“
Začkiljio je na jedno oko i nasmešio se.
Lin je znao da se ne treba prepirati. Snebivajući se, rekao je:
„Dobro, vratićemo se.“
Kao u transu, ustao je i krenuo prema vratima. Za njim je pošla
Suju. Desna noga mu je utrnula i zbog toga je pomalo hramao.

Dok su Lin i Šuju sedeli u sudnici, Benšeng je sa desetoricom

muškaraca iz Guščjeg Sela bio ispred suda; mahali su ašovima,
motkama i obramicama. Pretili su neredima ako sudija odobri
razvod. Na ulici se okupila gomila ljudi očekivali su da razjareni
seljani premlate nevernog muţa. Niko nije hteo da propusti takvu
scenu. Sudija je pozvao okruţni vojni ured koji je odmah poslao
jedan vod da uvede red ispred suda.
„Šta sad to znači, on je neki oficir, je li? Niko ne sme biti viši od
suda“, vikala je sredovečna ţena.
„Ĉak ni caru nije dozvoljeno da se razvede“, dodao je jedan
bezubi.
„Muškarci su zveri.“
Neki starac s bifokalnim naočarima je upao: „Ni ţenama ne treba
dozvoliti razvod, inače će nastati rasulo. Poredak sveta ima korene u
porodici, tako je rekao Konfučije.“
„Bezdušna zver!“
„Nema nikakvog razloga da joj to uradi.“
„Vojska bi trebalo da ga vrati na selo, da na zemlji zaradi
crkavicu.“
„Ĉuo sam da je lekar.“
„Onda nije ni čudo da nema srca. Lekari su mesari.“
Na očajanje pojedinaca, sudija je odbio Linovu molbu i time
isključio mogući sukob. Ugledavši Lina i Šuju kako izlaze iz zgrade

94
suda, neki su šapatom komentarisali da zaista nisu jedno za drugo.
Muškarac je bio neţan, ni u čemu nije ličio na zlotvora i nasrtljivca, a
ţena je bila mršava kao pile kad ga skuvaš nema ni za jedan tanjir.
Ako su toliko različiti, moţda se stalno spore. Ali, to ipak nije razlog
za razvod, jer je sasvim normalno da se ljudi u braku svađaju,
ponekad i pof‟ ku. Dobar brak je prepun nesuglasica. Samo dosadan
brak vodi u nevolju. Jednom rečju, brak se u stvari odrţava na
razlikama i nesuglasicama supruţnika.
Lin je prebledeo kad je ugledao toliko očiju uprtih u njih. Zato su
se ţurnim koracima uputili ka autobuskoj stanici. Sve do kuće je
ćutao.
Kada su otišli, milicija se povukla ispred suda. Međutim, rulji je
trebalo dobrih pola sata da se raziđe. Na ulici su ostali omoti i štapići
od lilihipa, zapušači, gomile semenki od dinja.

Te večeri, Lin je stavio rezu na vrata svoje sobe i ostao u njoj,

pušeći, razmišljajući i uzdišući. Bio je srećan što ga ljuti seljani nisu
povredili. Samo su dve ţene pljunule na zemlju i zamahale
pesnicama kad je izašao. Da je dobio razvod, verovatno ne bi čitav
stigao do kuće. Moţda nije trebalo i ove godine da traţi razvod.
Očigledno je njegov šurak bio spreman na obračun, a on mu je samo
išao naruku.
Sledećeg dana, posle ručka, Šuju je unela lokalne novine Izgradnja
zemlje. U to vreme pisane su rukom i umnoţavane na šapirografu.
„Sad je stiglo“, rekla je i pruţila Linu.
„Odakle ti?“ upitao je.
„Dao mi Benšeng. Kaţe da ima čitava gomila u zadruţnom domu
kulture.“
Novine je stavila na niski stočić. Hua je spavala na ozidanom
krevetu, a pune usne bi joj se napućile dok je izdisala. Šuju je pokrila
ţutim frotirskim prekrivačem, a onda otišla da opere sudove u
šafolju.
Lin je uzeo novine i počeo da ih prelistava. Na trećoj stranici video
je kratak članak o svom nesuđenom razvodu:

Omrvžpk svf lg lvdg rqsngrqfpg qfbkq lgfpv oqnbv za razwqf. Lkp

Kqpi, wqlpk ngmar qsaopagsuqi razrgfa v irafv Mvđk, rqfpgq lg svfv

95
 molbu da mu se odobri razvod, s obraznqžgplgo fa qp k plgiqwa žgpa
Švlv wktg pg wqng lgfpq frviq. Mgđvuko, Švlv Liu tvrdi da i dalje
rrgoa swqo ovžv ialk fvbqma qsgeapla. Suqukpg nlvfk mqlk sv saqsgeank
sa Švlv qmvrknq sg ksrrgf zirafg svfa, rrgbacvlvek ovžv zbqi pgwgrg k
zajugwalvek qf wnasuk fa zatukug žgpv. Ismvspk svfkla, frvi Đaprkpi
Zv, vmqrkq lg Lkp Kqpia rqfsgealvek ia fa lg qhkckr rgwqnvcklg k skp
sirqoatpqi sgnlama. Rgmaq ov lg: „Zaboravio si na svoje klasno
rqrgmnq k rqpatat sg maq mnasa gmsrnqauauqra. Svf uk sawguvlg fa sg
probudit rrg pgiq tuq vrafpgt v rrqwanklv rvpv pgsrgea kz mqlg sg wktg
pg oqžgt ktdvrauk.“
Swkoa lg nampvnq mafa sv wkfgnk bradpk rar fa kz svfnice izlazi i
fanlg wgpdap. Ngmk sv arnavfkrank.
Kada je pročitao članak, Lin je osetio neizmerno razočaranje.
Pretpostavljao je da iza svega stoji njegov šurak. Mora da je autor
napisa Benšengov prijatelj jer se nije potpisao imenom, već kao
Branilac morala. Setio se da nije bilo nikakvog aplauza kada su on i
Šuju izašli iz sudnice. Očigledno je cilj tog članka da ga postidi i
spreči u daljim nastojanjima da se razvede.
Kako je mrzeo Benšenga! Odlučio je da preostalo vreme odmora sa
njim ne govori.

„Hej, ima li koga kod kuće?“ sledećeg poslepodneya začuo se

grleni glas iz dvorišta.
Šuju je izašla da vidi ko je. Kad je ugledala visokog muškarca sa
velikim oţiljkom na levom obrazu, lice joj se ozarilo: „Uđi, stariji
brate.“
Ĉovek je spustio na nogare za testeru sveţanj pruća šećerne trske
svaki je bio bar dva centimetra debeo i pola metra dugačak. „To je za
Hua, s našeg polja“, rekao je.
„Nije trebalo da donosiš čak ovamo“, odgovorila je Šuju. U stvari,
bila je srećna što vidi toliko slatkog pruća.
„Je li Lin kod kuće?“
„Jeste.“
Posetilac je bio Linov stariji brat, Ren Kong. Na sebi je imao plavu
bluzu s mesinganim dugmadima i patike s gumenim kapnama. Ĉuo

96
je da je Lin bio na sudu i došao da se zauzme za Šuju. Poštovao je
kao sestru, zbog svega što je učinila za Kongove. Osim toga,
nekoliko meseci ranije pisao je Linu, moleći ga da donese „kula
karamel“ za decu, koje leče gliste. Mesecima su njegova tri sina bila
ispijena; u poslednje vreme najmlađi je imao svakodnevne bolove u
stomaku. U stolici su pronašli gliste debele kao makarone. Te
bombone bile su, u stvari, lek u obliku sićušne kupe sa urezanom
spiralom. Seoska deca su ih volela i jedva bi dočekala da ih dobiju.
U vojnoj bolnici postojali su razni lekovi protiv glista, ali ne i te
bombone. Uprkos propisima koji su zabranjivali podizanje lekova za
lične potrebe, veliki deo bolničkog osoblja dobijao je u apoteci ono
što im je bilo potrebno. Zbog toga su tri apotekara imala mnogo
prijatelja u bolnici, i o prazniku bi svaki od njih dobijao gomilu
poklona. Ali, Lin se snebivao da traţi lek bez recepta. Zato je rešio
da bombone kupi u robnoj kući. Međutim, pre polaska na odmor
trebalo je da završi članak na temu „Kako postati crven, a stručnjak“,
tako da je sasvim zaboravio na obećanje dato Renu. Svega se setio
kada je ugledao brata. Šta da uradi? Mučilo ga je kako da se
opravda.
Braća su razgovarala uz čaj, dok je Šuju kuvala u kuhinji. Hua je
bila sa majkom i raspaljivala vatru mehom. Lin je čuo kako Šuju
opominje dete: „Ne sisaj tu trsku dok radiš.“
„Ne sisani. Samo je drţim u ustima.“
„Kaţem da ostaviš tu trsku.“
„Neću. Hoću da je drţim u ustima.“
„Daj mi to.“
Lin je doviknuo ţeni: „Pusti Hua da radi šta hoće.“ Majka i ćerka
više nisu progovorile.
Lin nikad nije bio blizak sa Renom jer nisu zajedno odrasli. Lin je
išao u školu, a Ren je radio na polju.
Međutim, osećao je zahvalnost prema Renu jer se nikad nije ţalio
na odluku roditelja kojom je lišen obrazovanja. Ren čak ni osnovnu
školu nije završio. Posmatrajući bratovljevo lice s povredom koju je
dobio još pre dvadeset godina, na jednoj građevini, Lin ga je donekle
saţaljevao. Zbog oţiljka Ren je mogao da se oţeni samo pod uslovom
da pristane da ţivi u kući ţeninih roditelja, koji nisu ţeleli da se
rastanu od svoje jedinice. Ren je imao samo četrdeset pet godina, a iz-

97
gledao je kao da mu je šezdeset; već je izgubio i tri prednja zuba.
Usta su mu zbog toga usahla.
„Brate, trebalo je da porazgovaramo pre nego što odeš na sud sa
Suju“, rekao je Ren; otpivši malo čaja spustio je šolju na drvenu
ogradu ozidanog kreveta.
„To je moja lična stvar“, odbrusio je Lin.
„Ali naši roditelji su ti izabrali Suju. Trebalo bi da poštuješ njihovu
odluku.“
„Zbog te odluke upropašćen mi je ceo ţivot.“
„Kako to misliš?“ Ren je povukao dim iz lule; u bronzanoj kugli
duvan se zaţario i zacvrčao. Nikad nije hteo da uzme cigarete koje
mu je Lin davao jer su preterano blage. Videvši da Lin odugovlači s
odgovorom, dodao je: „Ĉovek mora da ima savest. Ne vidim u čemu
ti Šuju nije ravna. Sve je dala od sebe za našu porodicu. Trebalo bi... „
„Kao što sam ti rekao, to je moja lična stvar.“
„Moţda i nije. Razvod pogađa svakog u porodici. Deca iz mog
sela već su počela da se rugaju tvojim sinovcima. Dovikuju im: ‟Stric
vam ima dve ţene‟, 'Stric vam je zavodnik‟. Kako moţeš da kaţeš da
je razvod samo tvoja stvar?“
Lin je bio zapanjen. Kako su ljudi smešni, pomislio je. Kako imaju
nakaradne ideje. Kakve veze ima moj brak sa mojim sinovcima?
Zašto bi se dečaci stideli strica?
U kuhinji je utihnuo meh. Ĉuo je kako njegova ţena kaţe
devojčici: „Idi i javi ujaku.“
Lin se pitao zašto je Šuju poslala ćerku po Benšenga. Dok je
razmišljao, na kuhinjskim vratima se otvorila zavesa, napravljena od
nanizanih staklenih perli, i njegova ţena je ušla noseći tanjir prţene
svinjetine. „Vreme je za večeru“, rekla je i nasmešila se Renu.
Lin je izneo dve vinske čaše. Njegov brat je voleo da popije i bio je
čuven u celoj zadruzi po količini alkohola koju moţe da podnese.
Jednom su ga odabrali da bude u pratnji zvaničnih gostiju i Ren je
popio više od zamenika okruţnog načelnika, koji je pošao u selo da
uruči odlikovanja, ali je završio pod trpezarijskim stolom. „Šta bi
voleo?“ upitao je Lin Rena, iako je znao da imaju samo dve vrste
alkoholnog pića.
„Bilo šta. Danas mi se baš nešto ne pije.“
„Popij da se osveţiš“, rekla je Šuju. „Mora da si umoran posle

98
tolikog puta.“
Lin je otvorio bocu rakije od šećerne trske „beli plamen“ i nasuo
punu čašu za Rena i pola čaše sebi. U međuvremenu, Šuju je na sto
iznela još tri jela kajganu sa lukom, dinstanu boraniju i posoljen
prţen kikiriki.
Hua se vratila dok su jeli i najavila: „Stiţe ujak.“ Lin se namrštio
kad je Benšeng ušao. U levoj ruci drţao je paket uvijen u hartiju od
slame. Usta razvučenih u osmeh prijateljski je pozdravio Rena:
„Dobro došao, stariji brate, u pravo vreme.“ Onda mu je pruţio
ruku.
Pošto su se rukovali, Benšeng se okrenuo i doviknuo sestri koja je
bila u kuhinji: „Šuju, donesi mi tanjir.“ Lin se iznenadio videvši da se
Benšeng i Ren dobro poznaju. Da li je on nagovorio brata da dođe,
pitao se. Šuju je donela prazan tanjir i stavila ga na sto. „Nebesa, šta
je ovo?“ upitala je brata kad je otvorila paket.
„Veliki crvi“, rekla je Hua.
„Neki insekti?“ pitao je Ren, pokazujući prstom dugačke crvene
spodobe na tanjiru.
„Morski račići“, ponosito je odgovorio Benšeng. „Zar niste čuli za
škampe?“
„Jesam, ali ih nisam video“, rekao je Ren.
„I meni je prvi put“, priznao je Benšeng. „Jutros sam ih kupio u
gradu. Kad sam ih ugledao, pomislio sam: ‟Dođavola, čovek mora da
proba nove stvari, ili će umreti kajući se.‟ Kupio sam ceo kilogram.
Coveče, aP su skupi, sedam juana pola kilograma. Kaţu da stiţu sa
juga i uglavnom ih izvoze; to samo stranci mogu da priušte.“
Njihovo neznanje zapanjilo je Lina. Onda se prisetio da u gradu
Vuđija nikad nije video rakove na pijaci, mada je grad na reci. Ima li
u reci Songhua rakova, pitao se. Verovatno nema.
Dok je Lin razmišljao, njegov brat je pitao: „Jesu li još ţivi?“
Lin i Benšeng su se zabavljali. Lin je pokušao da se ne nasmeje i na
brzinu je dobacio: „Naravno, ţivi.“ Ren je podigao jednog račića.
„Probaću, pa šta bude. Neka je i ţiv. Znaš, Hua, spreman sam da
pojedem sve što ima više od četiri noge, osim stola.“ Stavio je raka u
usta i počeo da ţvaće. „Jao, ujeo me za jezik! „ Napravio je grimasu i
šakom pokrio usta.
„Striče, je P ti curi krv u ustima?“ Hua je neduţno pitala. „Mogu li

99
da vidim?“
Lin je prasnuo u smeh. „Hua, zna stric da u kuvani. Samo je hteo
da nas nasmeje.“
„Mislim da se rakovi ne jedu na taj način „, rekao je Benšeng. „Je li
tako, Lin?“
Sve oči su se okrenule ka Linu, koji je, smejući se i dalje, šmrktao
kroz nos. Onda je prestao i odgovorio: „U pravu si. Prvo ih treba
oljuštiti, skinuti kle* ta i glavu. Ovako, rukom.“ Skinuo je ljušturu sa
raka, odstranio tamnu hrptenu ţilu i stavio ga u usta. „Um nm, baš
dobro, vrlo sveţe.“
Za njim su i ostali, osim Hue, počeli sa zadovoljstvom da jedu
rakove. Devojčicu su ta crvena stvorenjca plašila i odbila je da ih
dotakne.
Lin je u njenu činiju stavio jednog oljuštenog raka, a Hua je
pokušala da ga izbaci. Benšeng je otpio gutljaj „belog plamena“ iz
svoje šolje i rekao: „Hua, treba da probaš. Divno je.“
„Neću.“
„Zar nisi jela larve svilene bube?“
„Je sam. „
„Ovo je deset puta ukusnije. Hajde, probaj.“
Devojčica je oprezno gricnula vrh repa. „Vidiš da je ukusno?“
pitao je Benšeng.
Hua je klimnula i nastavila da jede, a odrasli su se smejali. „Ovo
dete sluša samo ujaka“, rekla je njena majka.
Kad je Hua završila s prvim rakom, Benšeng joj je stavio drugog u
činiju, ah više nije htela da jede, bez obzira na navaljivanje. Onda ga
je njen otac izvadio iz činije i sam pojeo.
Ren Kong je trebalo da pođe pre osam sati, budući da je do kuće
imao da pešači petnaest kilometara. Ni Benšeng nije mogao da
ostane duţe jer je trebalo da podnese finansijski izveštaj
rukovodiocima radne brigade. Posle večere Lin je izvadio novčanicu
od deset juana i stavio je Renu u ruku. „Brate, u mojoj bolnici nema
‟kula karamela‟, pa nisam mogao da ti ih donesem. Evo ti, pa kupi
sinovima u zadruţnoj prodavnici.“
„Ne treba mi novac. Mislio sam da moţeš da ih dobiješ
besplatno.“
„Uzmi, molim te.“

100
 Ren je stavio novac u gornji dţep jakne. Muškarci su ustali ne
popivši čaj. Dok su izlazili, Ren je podigao ruku i rekao: „A, najzad
sam jeo rakove!“ Nije hteo da ponese kesicu sa taroom, koju je Šuju
spremila za njegovu ţenu. Biće mu teško da je nosi, rekao je. Šuju ni-
je navaljivala.
Na kapiji su se rastali. Benšeng je krenuo u suprotnom pravcu, a
Lin je otpratio Rena do kraja sela. Bio je potresen, čak i srećan, kad se
setio da se godinama nije toliko smejao. Osetio je neţnost prema
Renu, koji je teško disao zbog alkohola. Preko leve ruke nosio je
svoju bluzu. Koračao je dugim, čvrstim koracima.
„Brate“, rekao je Lin, „smem li nešto da te upitam?“
„Naravno“, Ren je zastao i okrenuo glavu.
„Da li te je Benšeng pozvao?“
„Ne. Došao sam svojom voljom. Moglo bi se reći da smo prijatelji,
ali se nikad nismo druţili. Iskreno govoreći, Benšeng nije posebno
prijatan, ali je uvek bio dobar prema Šuju i Hua. Zato mi je drag.“
„Znam, brate. Srećan put. Pozdravi ţenu i decu.“
„Hoću. Pazi na sebe, Lin. Mršaviji si nego prošle godine.“
Dok se Ren peo uz strminu, gde su još pasla neka goveda, Lin je
stajao pod jasenom i posmatrao brata kako se udaljava. Ponovo se
setio večere i svoje odluke da sa Benšengom više ne razgovara; eto,
zaboravio je na to, pa su izgleda njih dvojica ipak ostali rođaci. Da je
samo mogao da se naljuti, da je samo mogao da preseče svaku vezu
sa tim lukavim čovekom!
Mesec je nepomično visio kao zlatni srp. Na brdu je lepršala
Renova bela košulja, sve manja. Posle tri minuta nestala je u tami.

101
 4
Nedelju dana kasnije Lin se vratio na posao. Ran Su, koji je sada
bio direktor bolničkog političkog odeljenja, pozvao ga je na razgovor.
Lin je strepeo da je Okruţni sud već poslao izveštaj o njemu
bolničkom Partijskom komitetu. Sad će biti nevolje.
Posle ručka, direktor Su i Lin su izašli iz bolničkog kruga i odšetali
do srednje škole koja se nalazila oko tri stotine metara jugoistočno od
bolnice. Ran Suova nezgrapna stopala bila su prevelika u odnosu na
njegov omanji stas i neţnu građu. Nosio je cipele od crne čoje; na
jednoj je bila rupa kod palca, zašivena gustim bodom. Verovatno je
to uradila njegova ţena, koja je nedavno prešla da ţivi sa njim u
vojnom objektu, kako bi njihov sin mogao da pohađa osnovnu školu
u gradu.
„Šta je bilo s razvodom?“ upitao je Lina.
„Sud nije odobrio.“
„Zašto?“
„Moj šurak je okupio neke ljude i napravili su scenu ispred suda.“
Ran Su je jezikom ovlaţio ispucalu donju usnu i rekao^ „Ne gubi
nadu srediće se.“
Šetnju su nastavili u tišini. Lina je čudilo što Ran Su ne postavlja
više pitanja povodom razvoda. Kao da je direktoru nešto drugo na
pameti.
Seli su u senku bagremovog drveta. U daljim se siva zgrada škole
belela na uţarenom suncu; prozori su mahom bili otvoreni, a na
škriljčanom krovu stajalo je desetak smotanih zastava. S Linove
desne strane nekoliko studenata je čupalo travu s ivice fudbalskog
igrališta. Svi su čučali, uglavnom gologlavi, samo nekoliko je nosilo
letnje kačkete. Ličili su na stado ovaca koje pase; sporih, gotovo
nevidljivih pokreta. „Glupost“, rekao je direktor Su. „Zašto čupaju
travu? U jesen će se podići prašina.“
Lin se nasmešio i pruţio mu cigaretu.
Ran Su je zapalio i upitao: „Lin, znaš li zamenika komesara Veja iz
oblasne vojne komande?“
„Ĉuo sam za njega.“
„Veoma obrazovan čovek, veliki govornik, izuzetno pamti reči.“
„Šta mu se dogodilo?“

102
 „Pre nekoliko meseci se razveo od ţene i sad traţi verenicu.“
Lin ga je netremice posmatrao. Ran Su je nastavio: „Hoću nešto da
ti kaţem, pod uslovom da ne pobesniš.“
„U redu, neću.“
„Komesar Vej je traţio od naše bolnice da predloţi ţenu koja bi
mu odgovarala. Pretpostavljam da hoće da se oţeni bolničarkom ili
lekarkom, jer mu je potrebna stručna pomoć u vezi sa zdravljem.
Prešao je pedesetu, pa je većina naših devojaka premlada za njega.
Partijski komitet stoga razmišlja o Mani Vu kao najboljem kandidatu.
Od svih usedelica ona ipak najbolje izgleda.“ Prekinuo je da bi
osmotrio Linovo lice, na kojem se nije videla nikakva promena. Onda
je nastavio: „Još nismo doneli konačnu odluku. Ako imaš valjane
razloge protiv takvog rešenja, moţda bih mogao da kaţem koju reč u
tvoju korist kada o tome budemo razgovarali na sledećem sastanku.“
Lin je dugo ćutao. Netremice je gledao crvenog leptira kako leprša
na grančici mlade jele. U buzini je
čitav bataljon velikih mrava prenosio osušenu ljušti‟“u neke bube;
išli su ka mravinjaku udaljenom oko metar i po. Lin je otkinuo
široku vlat trave i stavio je među svoje bele zube. Osećao je kako mu
se u grudima stislo nešto, gotovo obamrlo.
Ran Su je ponovo rekao: „Hajde, Lin, reci mi šta misliš.“
„Zna li Mana za to?“
„Da. Razgovarali smo sa njom dok si bio odsutan. Rekla je da će
razmisliti.“
„Još vam nije odgovorila?“
„Ne.“
Lin je ispljunuo travku na zemlju i rekao: „Moţda bi to bilo za
njeno dobro. Ako komesar Vej pristaje da je oţeni, nemam ništa
protiv.“
Direktor Su ga je posmatrao s čuđenjem. Posle kratke pauze rekao
je: „Baš si plemenit čovek, Lin. Malo njih bi se tako spremno odreklo
svoje devojke. Neki bi načisto pobesneli da i:., to dogodi.“
Lin se nakašljao. „Još nisam sve rekao. Imam dva uslova. Ako
komesar Vej zaista ţeli da je oţeni.“
„Koje uslove?“
„Prvo, mora je unaprediti za dva razreda. Drugo, mora obećati da
će je uskoro poslati na fakultet.“

103
 Ran Su je bio iznenađen. Onda se grohotom nasmejao. Lin nije
shvatio reakciju. „Zašto se smeješ? Misliš da sam poludeo?“
„Tako si iskren, brate. Vidim da je voliš.“ Uz pomoć palca i
kaţiprsta Ran Su je izduvao nos na zemlju. Onda je nastavio: „A, ko
si ti? Zaboravljaš da nisi ni verenik, ni mladoţenja. Osim toga, niko
od nas ne treba da govori komesaru Veju šta da čini. Ĉak ni naš
partijski komitet.“
Lin je sabrao svoje guste obrve i ćutao. Ran Su je nastavio: „Ne
opterećuj se uslovima. Ako oţeni Manu, svakako će se potruditi da je
unapredi i da joj poboljša poloţaj. Ja te samo pitam hoćeš li je
pustiti?“
Posle duge pauze, Lin je promrmljao, više za sebe: „Oţenjen sam i
nemam prava da je sprečavam. Sve zavisi od nje.“
„Baš imaš veliko srce, Lin.“
Ustali su, otresli prašinu. Lin je slučajno seo na ţutu pečurku.
Napipavši mokro mesto na pantalonama, okrenuo se i upitao Ran
Sua: „Kolika je fleka?“
„Veličine jajeta.“
„Dođavola, videće se.“
„Nema problema. Da je s prednje strane, bio bi još privlačniji“,
smejao se Ran Su.
„Pitam se hoće li Mana moći da mi to opere“, promrmljao je Lin.
Od pre godinu dana Mana mu je prala veš, kao što verenice obično
rade.
Skrenuli su prema kasarnama. Direktor Su je upozorio Lina da
Mani ne pominje njihov razgovor, da ne pomisli da se meša u njen
lični ţivot. Lin je obećao da ni reč neće reći.

Mana je posle tri dana ispričala Linu o komesaru Veju. Sloţili su se

da je to prilika koju ne treba propustiti. Ĉovek je bio jedan od
vodećih oblasnih oficira ako se njihov odnos bude odvijao kako
treba, moţda će je premestiti u Harbin. To bi joj otvorilo sjajnu
budućnost. Moţda bi komesar mogao da je ubaci na ubrzani pro-
gram za lekare ili na neki fakultet da bi dobila diplomu.
U dubini duše Lin je bio veoma uznemiren mišlju da moţe
izgubiti Manu. Bio je ljut na komesara, koji je mogao da izabere bilo
koju ţenu zahvaljujući svom poloţaju i moći. Kao muškarac, bio je
jednako pametan, a verovatno i lepši od tog matorog nitkova. Zašto

104
ne moţe da zadrţi Manu za sebe? Komesar verovatno ima brojne
ţene, a on samo jednu. Kako je tačna poslovica: sit gladnom ne
veruje. Lin je na izvestan način bio razočaran Manom; činilo mu se
da jedva čeka ovakvu priliku. Sebi je govorio: vidiš, voli vlast, ne
moţe da dočeka da me se oslobodi.
Istovremeno, u njemu se taloţio osećaj olakšani-', zahvaljujući tim
novim događajima, moţda neće morati svakog leta da se bori za
razvod da dira u to osinje gnezdo na selu. Ako ponovo pokuša da se
razvede od Suju, ko zna kakvim će se novim lukavstvom posluţiti
njen brat. Ako se nastavi ovakvo stanje, Benšeng će sigurno doći u
bolnicu da ga ščepa. Nekoliko dana ranije rekao je Mani šta je sudija
od njega zahtevao. Odgovorila je da moţda ne bi trebalo da preda
sudu njeno ime.
Nervozan i zajedljiv, počeo je da ismeva Manu kad god bi bio u
prilici. Jedne večeri, dok su igrali stoni tenis sami u prostoriji, Lin joj
je rekao: „Kad postaneš ţena visokog oficira, nemoj zaboraviti na
mene, sitnog nemoćnog doktora koji je svake nedelje igrao ping-pong
sa tobom.“
„Prestani!“ odbrusila je namrgođena.
„Šalim se.“
„Misliš da je meni lako? Tr utisak da sam samu sebe ponudila na
prodaju.“
„Nemoj tako.“
„Muka mi je! A ti si konačno srećan jer ćeš me se otarasiti.“
Oči su joj sevale od besa. Stavila je svoj reket marke „dvostruka
sreća“, u zelenu platnenu vrećicu i povukla zatvarač. Onda je bez reči
izašla iz prostorije.
Lin je zanemeo i zatvorio oči, kao da ima vrtoglavicu. Bilo mu je
ţao što je onako govorio, ali nije pošao za njom. Kačketom je obrisao
znoj sa lica. Pokupio je košulju i svoj reket, ugasio svetla i sam se
vratio u spavaonicu.
Kasnije je obećao Mani da nikad više neće pomenuti tu temu.

105
 5
Igrom slučaja, komesar Vej je trebalo da prenoći u gradu Muđi, na
putu ka granici, na pregovore sa Rusima o suverenom pravu nad
jednom malom tvrđavom. Tvrđavicu je podigla japanska Gvandong
armija tokom tridesetih godina, a sada je tačno preko nje prelazila
kinesko-sovjetska granica; obe drţave smatrale su je svojim
posedom. Ĉarke su počele kad su se obe strane našle u tvrđavi;
srećom nije bilo puškaranja. Tukli su se uglavnom kamenicama,
motkama i čeličnim bičevima, jer ni Rusi ni Kinezi nisu bili spremni
da prvi otvore vatru i da zbog toga budu okrivljeni za kršenje spora-
zuma o prekidu vatre.
Pre polaska ka granici, komesar Vej je obavestio bolnicu da bi mu
bilo veliko zadovoljstvo da upozna Manu Vu u utorak uveče, u
vojnom hotelu u gradu Muđi. Budući da je obaveštenje primljeno u
ponedeljak, rukovodioci su naredili Mani da se hitno spremi.
U utorak je dobila slobodan dan. Morala je da obuče uniformu, pa
nije bilo mnogo posla oko spremanja. Samo se okupala i celo
poslepodne provela u krevetu, pokušavajući da zaspi. Imala je
tremu, kao da je čeka ispit iz istorije radničkih revolucija, koji je bol-
ničko osoblje moralo da polaţe svake godine. S druge strane, srce joj
nije lupalo niti je stezalo u grudima, kao pred susrete sa Maj Dongom
i Lin Kongom.
Iako se trudila da se odmori, nije mogla da se op\sti nije znala
kako da stigne do centra grada uveče, kad autobus više ne saobraća.
Mogla bi pešice, ali za to bi joj trebalo bar sat vremena, i u hotel bi
moţda stigla sva oznojena. Kad bi se samo usudila da traţi od
rukovodioca sluţbena kola da je odvezu. Trebalo je da posluša Lina
prethodnog leta, kad se nudio da je nauči da vozi bicikl.
Posle večere obula je lakovane sandale. To je bio jedini detalj koji
je mogla da doda uniformi; osim toga, u njima je izgledala viša i
imala je otmenije drţanje. Setila se da je kao devojčica često sanjala o
cvetnoj bluzi, vazdušastoj i mekoj, u kojoj bi ličila na kraljicu leptiro-
va i koja bi je vinula u oblake kad god bi naredila: „Leti!“ U dubini
duše i dalje je volela odeću punu boja, iako se podrazumevalo da joj
u tim godinama ne pristaje.
Pitala se da li da pođe pešice, u patikama, a sandale da ponese u

106
torbi i da ih obuje pred sastanak. Dok je prala zube, pred ulazom se
ausi-avio dţip sa upaljenim svetlima za maglu. Rukovodioci su se
pobrinuli za prevoz, ali joj ništa nisu unapred rekli.
Kad se ukrcala, dţip se izvezao kroz kapiju i krenuo prema gradu.
Vojni hotel nalazio se na zapadnom kraju Ulice Slave, u kvartu koji je
nekad bio poznat po javnim kućama. Bio je smešten u zgradi od crne
opeke u kojoj se pre pedeset godina nalazio japanski bordel, čiji vla-
snik nije primao ruske rublje iako su u to vreme bile ravnopravno u
opticaju sa kineskim juanom. Kinezima je naplaćivao dvostruko više,
mada su prostitutke uglavnom bile Korejke, koje su glumile japanske
gejše. Ljudi su se vraćali sa posla i ulice su bile zakrčene biciklima.
Na raskrsnici je zadrigli policajac urlao na bicikliste kroz megafon i
mlatio crno-belom palicom, usmeravajući saobraćaj u odgovarajućem
pravcu. U vazduhu se osećao miris pečene ovčetine i dinstane repe.
Dţip je dovezao Manu do ulaza u hotel i otišao. Na trenutak se
zapitala kako će se vratiti u bolnicu, ali brzo je odagnala tu misao,
uverena da će moći i pešice. Nije se plašila mračnih ulica, već se
pitala kako će izdrţati u sandalama. Deţurni vojnik na recepciji
obavestio je da je komesar čeka u apartmanu broj 6, na drugom
spratu. Zahvalila mu je i krenula prema stepeništu. Odjednom je bila
neobično mirna.
Vrata je otvorio posilni i uveo je u dnevnu sobu. Iznenadilo ju je
njegovo mlado lice, još mu ni naušnica nije bila garava. Sigurno nije
imao više od šesnaest godina. Nasuo joj je šolju jasminovog čaja i
rekao: „Komesar Vej će uskoro stići.“ Onda se tiho povukao.
Sedela je na sofi prekrštenih nogu i posmatrala okrečeni zid na
kojem je visila slika predsednika Maoa visok čovek od tridesetak
godina, u plavom pamučnom mantilu sa kišobranom ispod ruke,
penje se planinskom stazom ka rudniku uglja, gde treba da okupi i
mobiliše rudare. Skrenula je pogled i primetila da je soba mnogo
manja od soba u modernim hotelima. Onda je čula glasove i okrenula
se. Ušao je visok muškarac; s osmehom joj je prišao.
„Ti si sigurno drugarica Mana Vu“, rekao je i pruţio ruku.
Ustala je i rekla: „Da.“ Rukovali su se; dlan mu je bio mek kao da
je na ruci imao svilenu rukavicu.
„Ja sam Guohong Vej. Drago mi što te vidim. Izvoli, sedi.“
Opustilo je komesarovo prirodno ponašanje. Kad je i sam seo,

107
počeo je da se raspituje o njenom poslu, o gradu. Nije je pitao za
porodicu, niti gde je rođena. Shvatila je da je verovatno pročitao njen
dosije, pa prema tome zna da je odrasla kao siroče. U beloj košulji
više je ličio na profesora, nego na oficira. Sve vreme se ljubazno
osmehivao. Pola kose bilo mu je sedo, lice okruglo i mlohavo, što se
nije slagalo sa njegovim velikim, snaţnim telom. Primetila je da mu je
jedno oko veće od drugog. Podsećao je na ogromnu neţnu mačku.
Nije se usuđivala sama da postavlja pitanja, već je sve vreme
odgovarala na njegova, a ipak joj nije bilo neugodno u njegovom
prisustvu; bio je prijatan i nenametljiv. Nikad nije srela muškarca
koji tako pomno sluša. Pitala se zašto se razveo od ţene. Ličio je na
obzirnog muţa.
Iz dţepa je izvadio pozlaćenu tabakeru i upitao: „Smem li?“
Iznenadila se; nijedan muškarac nije bio tako učtiv prema njoj.
„Svakako. Volim miris duvana.“ Rekla je istinu. U stvari, i sama bi
popušila jednu do dve cigarete kada je bila neraspoloţena. U
ormanu pored kreveta drţala je jednu paklicu, koja bi ponekad tra-
jala celu godinu.
„Pušiš?“ upitao je.
„Ne, zapravo.“
„Što znači da pušiš.“
„Ne ... da“, rekla je oklevajući. „Pušim samo ponekad.“ Njegova
cigareta imala je slatkast miris na mentol. Pitala se koja je to marka.
„Znači, pušiš kad se dosađuješ“
„Samo nekoliko puta u godini.“
„Ĉime se zabavljaš u bolnici?“
„Ponekad odem u bioskop, čitam časopise.“
„Voliš li da čitaš knjige?“
„Ponekad čitam knjige.“
„Šta si pročitala u poslednje vreme?“ Otresao je pepeo u pepeljaru.
Imao je velike, ruţičaste šake sa nabreklim venama.
Pitanje je zateklo nespremnu. Razmišljala je kako da odgovori, jer
poslednjih godina nijednu knjigu nije pročitala od korica do korica.
Onda se setila romana iz Linove biblioteke, koje je nekad prelistala.
Na kraju je odgovorila: „Nisam mnogo čitala ovih dana, jer sam
veoma zauzeta. Ali nekad sam čitala lepu knjiţevnost.“
„Na primer?“

108
 „Crvenu liticu, Tihi Don, Anu Karenjinu, Prethodnicu. ..“ Zastala
je i pokajala se što je izbrbljala te naslove, posebno dva ruska romana
koji više nisu bili popularni, moţda su bili opasni, nezdravi.
„Vrlo dobro. To su odlične knjige.“ Oči su mu zasvetlele i u glasu
mu se pojavio prizvuk uzbuđenja. „Vidim da imaš dobar ukus. Voleo
bih da više ljudi čita te velike ruske romane. Ja sam ih prosto gutao u
mladosti.“
Bila je zadovoljna pohvalom, ali se snebivala da odgovori.
„Da ti pokaţem šta ja čitam.“ Okrenuo se i iz koţne akten-tašne
izvadio neku ţućkastu knjigu. „Jesi li čula za Vlati trave}“ Podigao je
knjigu da joj pokaţe naslovnu stranu; na njoj je bila slika mršavog
stranca s nakrivljenim šeširom podbočio se na jednu ruku i ta šaka se
samo nazire, a druga je u dţepu od pantalona; kao da krije šake.
„Ne, nisam čula. Ko je napisao?“
„Volt Vitmen, američki pesnik. Izvanredna poezija. Pesme su tako
snaţne i smele, u njima je sve sadrţano. Na neki način, one su jedan
vid vaseljene. Ĉetiri puta sam pročitao knjigu.“
U čudu je posm'atrala njegovo oduševljeno lice. Shvatio je da se
zaneo i dodao: „Naravno, napisano je u prošlom veku, kada je
američki kapitalizam još bio u povoju. U stvari, optimizam ove
poezije odraţava veru u napredak tog vremena. Sada više ni jedan
američki pesnik ne piše tako. Svi su izopačeni zbog trulog
kapitalističkog društva, više nema poletnog duha.“ Bila je zadivljena
njegovim znanjem i rečitošću, iako nije do kraja shvatila o čemu
govori. „Otići ću do gradske biblioteke, moţda imaju neki primerak.“
„Ne, neće imati. Ovu sam knjigu dobio od prevodioca pre
dvadeset godina. Bio mi je profesor na Nakai univerzitetu.“
„Studirao si engleski?41
„Ne, filozofiju i kinesku knjiţevnost. Profesor je dobro znao
engleski, jer je išao u školu koju su vodili misionari. Bio je načitan,
pravi naučnik, ali je 1957. godine umro od upale pluća. Moţda je za
njega i bilo bolje da umre mlad. Imao je problematičnu porodičnu
istoriju i sigurno bi bio meta raznih političkih pokreta/1 Komesar se
uozbiljio i pognuo glavu, kao da pokušava da se seti nečeg.
„Znači, to je retka knjiga?“ prozborila je Mana malo kasnije.
„Nije.“ Lice mu je ponovo oţivelo. „Verovatno se moţe naći u
nekim univerzitetskim bibliotekama, ali je nisu ponovo štampali od

109
početka pedesetih.“
„Shvatam.“
„Evo šta moţemo. Pozajmiću ti knjigu na mesec dana. Kad
pročitaš, reći ćeš mi svoje mišljenje. Slaţeš se?“
„Naravno. Volela bih da je pročitam.“
Uzela je knjigu. Pristala je, ali joj se senka sumnje javila u svesti.
Nije bila sigurna da će pesme razumeti, a kamoli da će biti kadra da
priča o njima. Mogla bi da se obruka.
Dok je stavljala knjigu u torbu, pojavio se posilni i objavio: „Kola
su spremna, gospodine.“
„Hoćeš li sa nama u bioskop, drugarice Mana Vu?“ upitao je
komesar.
Posle kratkog razmišljanja, odgovorila je: „Da. Vrlo rado, ukoliko
već nisam gledala film.“
„Jesi li videla Prodavačicu cveća?“
„Ne.“
„Ni ja, severnokorejski film. Hajdemo, čuo sam da je dobar.“
Izašli su zajedno. Kod hotelskog ulaza čekao je jedan mladi oficir
pored „volge“ krem boje. Komesar Vej ga je predstavio Mani. „Ovo
je drug Geng Jang, iz Treće pogranične divizije.“
„Drago mi je. Ja sam Mana Vu.“ Pruţila je ruku.
Dok su se rukovali, zamalo da vrisne ruka mu je bila toliko
snaţna, kao da su je mengele ščepale; mladi oficir nije primetio da se
namrštila. Bio je strogog pogleda, srednje visine i jake građe. Drţao
se pravo; bluza mu je bila opasana tamnocrvenim pojasom. Na boku
je nosio pištolj iz 1959. godine, mnogo manji od pređašnjih ruskih
modela. Sedam metaka bilo je uđenuto na poklopcu futrole.
Svi su ušli u kola, uključujući i posilnog. Film je trebalo da bude
prikazan u Radničkom domu kulture, oko kilometar i po od hotela.

Bioskop je bio gotovo pun. Dok su išli prema sedištima, Mana je u

publici primetila nekoliko svojih saradnika; svi su je posmatrali. I
Heijan je bila tu, pričala je sa mnogima. Kada je ugledala Manu,
ustala je i pozvala je. Mana je odmahnula, i pocrvenela.
Pre nego što su stigli do sedišta, pojavio se neki debeli zvaničnik u
plavoj maovki, ispruţio obe ruke prema komesaru i na sav glas ga
pozdravio:“Kako si, Vej, stari moj? Toliko mi nedostaješ.“
Komesar Vej se iznenadio, potom nasmešio. „Dobro sam. Kako si

110
ti, stari Zao?“ rekao je s oduševljenjem.
„Dobro, dobro“, odgovorio je ovaj.
„Pridruţi nam se.“
Sve do četrnaestog reda drţali su se za ruke i pričali o mesnom
partijskom sekretaru koji je upravo slomio nogu na pecanju. Mana je
u zvaničniku prepoznala zamenika gradonačelnika Mudija.
Zatim su svi seli. Sa njene desne strane bili su komesar i zamenik
gradonačelnika; sa leve Geng Jang i posilni. Posle nekoliko minuta
svetla su se ugasila i počeo je film. Komesar Vej je bacio na pod od
teraca polupopušenu cigaretu i zgazio je.
Film je prikazivao tuţnu sudbinu siromašne korejske porodice.
Začudo, gotovo uopšte nije imao zaplet. Devojčica je ţelela sveţ
kesten, pa je otišla pod veliko drvo na kojem su dva dečaka čiji je
otac bio najbogatiji zemljoposednik u selu brala kestenje i bacala ih
deci u ritama, ispod drveta. Jedan od braće je naciljao devojčicu i
udario je. Trnje na kori kestena povredilo joj je oko. Onda je njena
starija sestra morala da prodaje cveće da bi izdrţavala šlepu
devojčicu i ostalu porodicu. Sestre su plakale neprestano, od početka
do kraja filma. Njihove suze ostavile su ogroman utisak na publiku.
Dok su one plakale na ekranu, mnogi su plakali i u gledalištu.
Mana je čula kako uzdišu i jecaju oko nje. Plač je bio tako zarazan
da su gotovo svima na kraju oči bile zamagljene. Mana nije mogla da
zadrţi suze, ali nije podigla ruku da ih obriše, već je pustila da joj
cure niz lice. Sa njene desne strane, komesar Vej je maramicom
brisao oči, a zamenik gradonačelnika je pognute glave jecao,
povremeno gubeći dah. Komesar Vej joj je stisnuo ruku i prošaputao:
„Zaista mi je ţao zbog ovog.“ „Dobar je film“, iskreno je rekla.
Zatim je primetila da Geng Jang, levo od nje, ne pokazuje nikakve
emocije. Za razliku od ostalih, sedeo je sasvim mirno, i nije se čuo.
Zar nije tuţan, pitala se. Povremeno bi krajičkom oka posmatrala
njegovo kameno lice, daleko i odsutno. Kao da je primetio da ga
posmatra, ispustio je uzdah, više uzdah nestrpljenja nego tuge.
Najzad je film završen i svetla su se upalila. Mnogi su imali
crvene oči, ali se niko nije stideo. Neki su i dalje već zaprljanim
maramicama ili komadima novina brisali lice i duvali nos.
„Drugarice Mana Vu“, rekao je komesar tuţnim glasom. „Nisam
znao da je film ovako tuţan. Inače te ne bih pozvao.“

111
 „Ali, film je dobar, veoma me dirnuo.“
„Moram da ostanem sa Starim Zaom. Nadam se da se ne ljutiš
ako te drug Geng Jang odveze do bolnice?“ „Ne, naravno.“
Komesar Vej se pozdravio sa njom. Geng Jangu je objasnio šta
treba da radi, potom se udaljio sa zamenikom gradonačelnika.
„Volga“ je čekala ispred zgrade. Ušli su u kola, koja su odmah
krenula u pravcu bolnice. Budući da je graja zbog noći utihnula,
Mana je primetila kako „volga“ nije bučna. Ĉulo se samo kao da
prede dok su se vozili asfaltnim putem delimično zasvođenim
krošnjama platana. I vozač je video film, i bio je toliko potresen da je
odmah počeo razgovor sa dvoje putnika. „Kako je tuţan ovaj film.“
Mana je odgovorila, a Geng Jang, na prednjem sedištu, ni reči nije
prozborio. Zanimalo je zbog čega je tako hladan. „Geng Jang, šta ti
misliš o filmu?“ upitala je. „Pa, nije loš.“
„Znači, nije te pogodio?“ „U stvari nije.“
„A zašto? Svi su plakali. Kako to da si ti tako miran?“ „Ne plačem.
Video sam i gore stvari.“
Vozača je naljutio odgovor. „Reci nam onda šta si video.“
„Mnogo toga sam video.“
„Šta, na primer?“
„Na primer, prošle jeseni kopali smo dubok trap za povrće. Dok
smo postavljali opeke da ga ozidamo, došlo je do odrona i dvanaest
ljudi je nestalo u jami. Za manje od jedne sekunde svi su bili
pokopani, tu ispred nas. Kada smo ih otkopali, devetorica više nisu
disali. Onda su iz raznih provincija u naš bataljon stigli njihovi
roditelji. Trebalo je da vidite kako su oni ridali; utroba mi se okretala
od tog zvuka. Ali, duţnost mi je bila da sačuvam hladnu i bistru
glavu da bih odrţao disciplinu. Odbio sam sve nerazumne zahteve
tih roditelja, mada su me psovali i pravili stravične scene. Da si ikad
bio na frontu, često bi bio suočen sa smrću i povredama, i navikao bi
se na njih. Toliko Ijudijgine nesrećnim slučajem; ljudski ţivot ništa ne
vredi. Ĉak i na vojnim veţbama stalno ima smrtnih slučajeva.“
Dok je Geng Jang ovo ispričao, kola su stigla do cilja i zaustavila
se. On i Mana su izašli; umesto da mu pruţi ruku, samo mu je
mahnula.
Okrenula se i odšetala do stambenog bloka, osećajući da je njegov
pogled sve vreme prati. Onda je čula kako se vrata od kola zatvaraju i

112
„volga“ gotovo nečujno'odlazi. Geng Jang je na određen način bio
zanimljiv: bio je tako muţevan, za razliku od ostalih.

113
 6
Sedeći za pisaćim stolom, Lin je sam sebi govorio: Moram danas
da je vidim.
Tokom jutra, kad god nije bio sa pacijentima, mislio je na Manin
susret sa komesarom Vejom. Brinuo je jer se naslušao stravičnih priča
o privatnom ţivotu visokih oficira; strepeo je da se Mani ne dogodi
nešto neprijatno. Na primer, general Pengfan Hong se svake tri
godine iznova ţenio jer nijedna normalna ţena nije mogla da istrpi
njegove brutalnosti u krevetu. Razbolele bi se već tokom prve godine
braka i ubrzo umirale od oboljenja bubrega. I svaki put bi mu Partija
našla novu bračnu drugaricu. Posle više smrtnih slučajeva konačno
su ga ubedili da se oţeni jednom krupnom Ruskinjom, koja je ostala
sa njim u braku, ţiva i zdrava, punih sedam godina. Lin je strepeo i
komesar Vej je bio krupan čovek.
Od Ran Sua je saznao da se komesar Vej telefonom javio bolnici
ujutru, posle sastanka sa Manom. Bio je veoma zadovoljan susretom
sa njom, ţeleo je da ostanu u vezi. Onda će videti kako se razvija
njihov od ios. Lin je saznao od direktora Sua da se komesar razveo od
svoje ţene ne zbog problema u braku, već zato šro je napisala knjigu
u kojoj se kritički osvrnula na neke članove Politbiroa u Pekingu i
postala kontrarevoi icionar. Sada je na prevaspitavanju na jednom
udaljeno i poljoprivrednom dobru, severno od Cicihara. Srećom, ima-
ju samo jedno dete, ćerku, koja je već odrasla i uspešna mlada
glumica filmskog studija Cangčun.
Lin je otišao da obiđe Manu posle ručka. Laknulo mu je kad mu je
ispričala da komesar više liči na naučnika nego na ratnika. Stajali su
u hodniku ispred spavaćih soba; kukovima se oslonio na ram
prozora. Naizgled je bila vesela. Rekla je: „Veoma obrazovan čovek,
podseća me na starijeg rođaka.“
„Dobro je. Brinuo sam.“
„Zbog čega?“
„Plašio sam se da te ne iskoristi.“
Iza njega jedan obad je odjednom počeo da grebe po ţičanoj
mreţi, pokušavajući da se izbavi.
„Odmah se vraćam.“ Mana je otišla u svoju sobu. Ubrzo se vratila
noseći plastičnu mlatilicu za muve i knjigu. Obada je ubila sa dva

114
udarca; okno je tiho zazvečalo. Spustila je ţutu mlatilicu na
prozorski ram i rekla: „Lin, da li si čitao Vlati trave}1„
„Nisam. Roman?“
„Ne, poezija.1'
„Nikad nisam čuo za tu knjigu. Zašto me pitaš?“ Pokazala mu je
knjigu. „Komesar Vej hoće da je pročitam i da mu kasnije ispričam
kako sam je shvatila. Ne znam kako ću. Jutros sam pročitala nekoliko
stranica, ah su pesme sasvim nerazumljive.“
„Moraš ozbiljno da shvatiš zadatak i da podneseš izveštaj o
knjizi.“
„Moţeš li da mi pomogneš?“
„Pa...“
„Molim te!“
Pristao je, uzeo knjigu od nje i poneo je sa sobom. Te večeri je
počeo da čita. Onda je tri noći zaredom radio na pesmama; uţivao je
da ih čita, ali nije bio siguran da ih razume.
U međuvremenu, obuzeo ga je određeni mir. Ta smirenost ga je
čak zabavljala i pitao se zbog čega više nije ljut na komesara Veja,
zašto se ne ponaša kao zaljubljeni muškarac, zašto ne upotrebi sva
sredstva da zadrţi ţenu koju voli. Setio se da se dve godine ranije
desilo ubistvo u artiljerijskoj brigadi jedan vojnik je granatom razneo
sebe i komandira voda jer se obojici sviđala ista devojka,
najavljivačica lokalne radio-stanice. Posle događaja svi su osuđivali
komandira, a ne vojnika, jer on ionako nije imao nikakve šanse u od-
nosu na svog suparnika; govorili su da je oficir morao da predvidi
kako će vojnik da reaguje. Sada, u prilici da se moţda zauvek rastane
od Mane, pitao se zašto ne oseća ni trun srdţbe. Otkud je tako
dobrohotan i velikodušan? Istina, strepeo je od narednog pokušaja
da se razvede od Šuju što, opet, nije razlog da se tako spremno
odrekne Mane.
Na sva pitanja i sumnje odgovarao je da je obrazovaniji, razumniji
i neţniji, svakako drugačiji od onih sebičnih muškaraca punih
ţivotinjske strasti.
Još jednom je pročitao Vlati trave, i opet nije dovoljno shvatio da
bi mogao da zapiše svoje misli. Neobična, divlja knjiga pesama sa
toliko smelih stihova o seksualnosti, koji se mogu tumačiti i kao
skaredni i kao oda ljudskoj ţivotnosti. Osim toga, uzdizanje pjesniko-

115
vog ličnog „ja“ bilo je na ivici megalomanije, koju svakako treba
osuditi. U celini, mora da je dobra, zdrava knjiga, inače je komesar ne
bi dao Mani da je pročita.
Još jedan dan je posvetio razmišljanju o različitim vidovima ove
poezije i na kraju je odlučio da zanemari temu seksualnosti i
samouzdizanja, već da se usredsredi na simbol trave i one pesme
koje slave radničku klasu, posebno Pesmu posvećenu zanimanjima.
Smatrao je da Manin odgovor ne treba da bude dugačak i opseţan,
već promišljen i usmeren.
Kad je pala noć, počeo je da piše izveštaj. Deo o radničkoj klasi nije
bio teţak, jer je postojao obrazac. Samo je pobrojao šta sve ti hrabri i
vredni ljudi rade u pesmama i podvukao da su radnici i seljaci svuda
u svetu isti bez obzira da li su Amerikanci, Evropljani ii* Kinezi, svi
oni vole svoj rad i vode „snaţan i uzvišen ţivot“. Međutim, teško je
bilo razraditi simbol trave; nedostajao mu je gotov rečnik, pa je
morao sam da sroči i misli i rečenice. Tri puta je pisao pasus o
simbolu trave. Konačno je bio zadovoljan rečenim: u travi je sabrana
suština neba i zemlje, jina i janga, materijalnog i duhovnog; ona
sjedinjuje telo i dušu, ţivo i mrtvo; ona je napredni simbol, pun
proleterskog duha.
Predao je Mani pet stranica napisanih u njeno ime i rekao joj da
obavezno doda nešto svoje, lično. Hteo je da joj kaţe da kupi dobru
hartiju i da sve prepiše paţljivo, najboljim rukopisom, ali se ipak
uzdrţao nije više dete i shvata značaj tog izveštaja.
Ne oklevajući, Mana je prepisala tekst od reči do reči, ispunivši
šest stranica pisma koje je potom poslala komesaru Veju, zajedno sa
knjigom.
Onda je počelo dugo čekanje.
Mislili su da će komesar odgovoriti, međutim, prošlo je tri
nedelje, a od njega ni reči. Oboje su bili nestrpljivi.
U međuvremenu, Mana je primetila da se ljudi drugačije odnose
prema njoj. Bolnički rukovodioci su postali paţljivi. Svako malo,
poneka bolničarka bi je značajno pogledala, kao da joj poručuje:
„Srećnice.“ Jednom je Mana čula kako se devojke došaptavaju iza
njenih leđa. „Po mom mišljenju nije ništa naročito.“ Jedna od
oficirskih ţena upitala je: „Kada ideš u Harbin?“ Druga je natuknula:
„Ne zaboravi da nam pošalješ svadbene kolačiće.“ Neki su pominjali

116
komesara: „Baš je srećan matorac“. A neki su stalno uzdisali: „Jadni
Lin.“
U takvim prilikama Mana je ćutala jer nije znala šta da odgovori.
Smetala su joj govorkanja; pojma nije imala da li je komesar ozbiljno
shvatio njihov odnos. Osim toga, čak i da je na kraju zaprosi, brak ne
bi bio idealan jer nije zasnovan na ljubavi, nije plod njenih osećanja.
Kao što je često govorila Linu, komesara Veja je posmatrala više kao
bliskog rođaka, ujaka, strica, nego kao momka. Moţda je prestar da
joj podari dete. Ponekad se pitala da li da zamoli Lina da zatrudni sa
njim pre nego što napusti Muđi, ali je bilo stid da mu to pomene. A
znala je i da to nikad ne bi uradio. I za nju bi to bilo rizično ako bi
komesar Vej saznao da je već trudna, mogao bi da je vrati u bolnicu,
ili da je demobiliše.
Nedelju dana pošto je poslala izveštaj i knjigu, Mana je počela da
uči da vozi bicikl. To će joj biti neophodno ako bude ţivela u
Harbinu. Ni ona ni Lin nisu imali svoj bicikl. Srećom, Linov sustanar
Đin Tian je imao „malog zlatnog jelena“, koji je stalno stajao u sobi
jer mu je vlasnik celo leto radio u unutrašnjosti, na programu
planiranja porodice. Dobili su dozvolu da koriste bicikl, samo da
paze da ga ne oštete. Postojao je još jedan problem: nisu mogli da
veţbaju izvan bolničkog kruga. A u samom krugu, uz prisustvo
ostalih drugova, Mani je bilo neprijatno da uči dok Lin stalno
pridrţava bicikl zbog ravnoteţe. Gotovo svi odrasli su vozili bicikle.
Mana nikad nije naučila zato što je bila siroče i nikad nije imala
prilike da uči.
Odlučili su da veţbaju na sportskom terenu, kad padne mrak, da
manje upadaju u oči. Dok je nesigurno okretala pedale, on joj je
govorio: „Gledaj ispred sebe. Ne misli na točak.“
„Ne mogu“, vikala je.
„Točak ide u pravcu tvog pogleda. Pokušaj da gledaš u nešto
veoma daleko.“
„ Ovako ?“
„Da. Tako treba.“
Brzo je učila. Već posle dva sata mogla je da vozi krivudajući. Ah
nije umela sama da se popne, niti da siđe sa bicikla; zato je Lin sve
vreme trčao uz nju. Kad je htela da siđe, morao je da zaustavi bicikl.
Cesto je naletala na stvari koje je htela da zaobiđe jednom je udarila u

117
stativu fudbalskog gola, drugi put u drvenu kutiju sa granatama za
veţbu. Više puta je spadao lanac; Lin ga je vraćao na zupčanik.
Iako se silno znojila, Mana se zabavljala. Svake noći je bila toliko
srećna i na biciklu bi se dovezla do stambenog bloka.
S obzirom na mrak, Lin joj je dozvoljavao takvu slobodu, ali je
upozoravao da pazi. Izašla bi na zemljanu stazu, a on je pratio, brzim
korakom ili trčeći. Noć je bila puna dima i mirisa nagorelog drveta.
Moljci i leptiriće skupljali su se oko uličnih svetiljki, iza kojih se
videlo pocrnelo lišće na drveću. Mana je okrenula glavu i preko
ramena dobacila: „Sad umem da vozim bicikl.“
Kad je zaokrenula udesno, ispred nje se pojavila neka ţena u
tamnoj, civilnoj odeći; išla je u istom pravcu i u levoj ruci drţala lavor
oslonjen o kuk. Mana se trudila da bude što dalje od nje. Međutim,
kad joj se pribliţila, bicikl je sam od sebe krenuo ka ţeni. Mana je
pokušala da skrene, ali su se ručke okretale po svojoj volji. U
magnovenju, prednji točak je udario ţenu otpozadi i zavukao joj se
među noge. Mana je stegla obe kočnice i bicikl je uz škripu poskočio;
ţena je poletela i pala na prednji branik. Mana je pustila kočnice.
Bicikl je nekoliko sekundi nosio ţenu koja je, uzjahavši prednji točak,
nalikovala cirkuskom akrobati. „O, majko!“ vikala je. Rukom je i
dalje drţala ţuti lavor sa rubljem i komadom sapuna.
Onda je bicikl zveknuo o zemlju.
„Jesi li povređena?“ upitalaje Mana, podigavši se.
Ţena je stajala i gunđala: „Šta ti bi, gađala si me u zadnjicu ?“
„Izvini, nisam htela...“
Iznenada je Manu obuzeo strah. Prepoznala je ţenu direktora Sua.
Nije znala šta da kaţe.
Lin je pristigao, zadihan. „Vidi ovo. Vidi šta si uradila. Rekao sam
ti da ne voziš...“ Zastao je jer je i on prepoznao ţenu.
Obratio se drugarici Su: „Strašno mi je ţao. Jeste li povređeni?“
„Nisam“, odgovorila je tapšući se po butinama. „Precizno cilja,
tačno među noge.“
Mana je i pored svoje volje prsnula u smeh. Iako narnah zbunjeni,
Ran Suova ţena i Lin su takođe počeli grohotom da se smeju. Pored
njih je velikom brzinom prošao jedan bicikl, vozač je glasno zviţdao;
onda je nestao u mraku i čulo se samo zvono. „Glupan“, rekao je tiho
Lin.

118
 Drugarica Su je ostala gologlava, šešir je spao, a kosa joj je bila
vlaţna od kupanja. Lin se vratio nekoliko koraka i doneo joj crni
somotski šešir, koji nose sve ţene iz unutrašnjosti. Kad ga je stavila
na glavu, odjednom se pretvorila u sparušenu babu njena crna kosa
nestala je pod pokrivačem. Iznenađen, Lin je spustio pogled ka
njenim nogama, koje su bile velike, muške, obuvene u vojničke
patike.
Otpratili su je sve do direktorovog stana, srećni da Mana nije
naletela na nekog drugog. Usput im se ţalila da u kupatilu ne
dozvoljavaju njihovom sedmogodišnjem sinu da se kupa u odeljenju
za ţene, pa je zbog toga morala da zamoli jednog suseda da ga
otprati kući. „Ĉudno neko pravilo“, mrmljala je, „on je još tako
mali.“
Mada su sledeće večeri bili paţljiviji, Mana je uletela u ţalosnu
vrbu. Jedna grana joj je ogrebala bradu i ostavila ljubičastu
brazgotinu. Rana je bila tako upadljiva da su sutradan mnogi tačno
znali šta se dogodilo. Mana nije obraćala paţnju, ţeljna da nastavi sa
veţbama sve dok ne nauči dovoljno dobro da moţe sama da se
odveze biciklom u grad. Ali ogrebotinu su videli i bolnički
rukovodioci, i uzbunili se. Mana Vu je sada bila devojka komesara
Veja. Ako joj se nešto dogodi, visoki oficir moţe njih da okrivi za to.
Zato su naredili Mani i Linu da prestanu sa voţnjom kako se ne bi
još više povredila.
Konačno je rukovodiocima stigla vest od komesara Veja. Na
njihovo razočaranje, komesar je odlučio da prekine vezu sa Manom.
Njegov pomoćnik je telefonom objasnio da je rukovodilac
impresioniran njenim razumevanjem i knjiţevnim znanjem, ali nije
zadovoljan rukopisom. Komesar Vej već dvadeset godina objavljuje
svoje radove i upravo završava novu knjigu. Zbog toga mu je
potreban neko sa lepim rukopisom za sve sekretarske poslove.
U stvari, Ran Su je kasnije saznao da se komesar Vej istovremeno
viđao sa desetak ţena. Posle paţljivog odabira, odlučio je da oţeni
mladu profesorku svetske istorije sa univerziteta u Harbinu.
Lina ova vest nije rastuţila, mada je ţalio što Manu nije opomenuo
da pazi na rukopis. Donekle je bio zadovoljan što će opet biti sa njim.
Mana je odmah postala nova tema u bolnici. Raščulo se da ju je
visoki oficir odbio zbog ruţnog rukopisa, i počele su priče. Da je

119
neupotrebljiva. Kako je mogla tako nesmotreno da upropasti retku
priliku? Naravno, usedelica i ne moţe da zadrţi muškarca. Ĉak je i
vozač dţipa, koji je odveo Manu u hotel, pričao da mu je „proćerdala
benzin“.
Mana se osećala poniţenom, iako nije volela komesara. Šta ima
strašnije od glasina? Ĉinilo joj se da mnogi jedva čekaju da joj se
narugaju, da se zabave na račun njene nesreće i patnje. Bila je
povređena i od Lina je traţila da je nikad više ne tera da nađe drugog
muškarca. Oblivena suzama rekla je: „Neću više da se poniţavani!“
Šta god da bude, odlučila je da čeka njega. Verovatno je već
prekasno da prestane da čeka. Puna nove strasti, ali i sete, Mana se
vratila Linu.

120
 7
Sledećeg proleća Lin se razboleo. Dijagnoza je bila tuberkuloza.
Stavljen je u bolnički karantin. Svakog poslepodneva, oko dva sata,
na licu bi mu se pojavili crveni pečati i temperatura bi skočila. Danju
je često imao groznicu, osećao je slabost u udovima. Kada bi se
zakašljao, često bi izbacivao šlajm sa tragovima krvi. Noću bi se
toliko znojio da mu je i veš bio potpuno mokar. Oslabio je deset
kilograma; izbile su mu jabučice na obrazima i vratu. Tog leta nije
mogao da putuje kući.
Budući da je Šuju bila nepismena, poslao je pismo šuraku
Benšengu i obavestio ga da neće dolaziti jer ima previše posla u
bolnici. Nije mu rekao istinu da Šuju ne bi brinula.
Infektivno odeljenje nalazilo se u severozapadnom krilu bolničkog
kruga, iza visokih čempresa. Imalo je dva bloka zidanih kuća; u
jednom su bili poglavito tuberkulozni bolesnici, a u drugom
hepatitičari. Na prostoru između ova dva bloka nalazila se zgrada sa
ogromnim dimnjakom. Tu je bila kuhinja. Pacijenti su u karantinu
dobijali bolju hranu od ostalih.
Mana je često uveče posećivala Lina. Pošto je bio lekar, bolničarke
mu nisu zabranjivale da izlazi. Lin i Mana su odlazili u šetnju po
sportskim terenima, uz zid kojim je bolnica bila ograđena. Ponekad
su išli do zgrade sa zamorčićima, ili do ţicom ograđenih štenara,
mlina, ili povrtnjaka koji je svake večeri navodnjavan vodom iz
dubokog bunara. Otkako se Lin razboleo, bila je paţljivija i više
vremena je provodila sa njim. U duši je ipak bila nesrećna što ove
godine nije mogao da ode na selo i razvede se. Većina bolničkih
rukovodilaca pravila se da ne vidi Lina i Manu kako uveče zajedno
šetaju; sve dok jedno od njih ne prekrši pravila; sve dok su u
bolničkom krugu i ne vode ljubav, rukovodioci su bili spremni da ih
ostave na miru.
Početkom septembra otpušten je drugi pacijent iz Linove sobe i
primljen je novi, prebačen iz neke druge bolnice. Linu se
novodošavši dopao. Oficir u pograničnoj jedinici, srednje visine,
građen kao dizač tegova. Prema onome što su bolničarke pričale, bio
je poznat kao General Tigar, uprkos niţem činu komandira bataljona.
Pričalo se da je svoje trupe jednom naterao da dvanaest kilometara

121
pretrče za jedan sat pod punom opremom, zbog čega je dvanaest
vojnika izgubilo svest od dehidracije i poslato na bolničko lečenje.
Nekoliko godina bio je prvak divizije u napadu bajonetom i gađanju
iz mitraljeza. Onda je dobio tuberkulozu; u desnom plućnom krilu
imao je rupu veličine kikirikija; bila je skoro zalečena kad je stigao u
Linovu sobu. Već prvog dana rekao je Linu: „Ko zna zašto sam ovde.
Prava olupina, sasvim beskoristan.“ Pomenuo je da će uskoro biti
demobilisan.
Sledeće večeri Lin je ispričao Mani o novom bolesniku.
„Kako se zove?“ upitala je.
„Geng Jang.“
„Zaista? Mislim da ga znam.“ Objasnila je da ga je upoznala
prethodne godine kada je došao u Muđi da otprati komesara Veja na
granicu. „Koliko se sećam, bio je zdrav k‟o konj. Otkud sad ovde?“
„Ima TBC, ali sad je dobro.“
„Moţda bi trebalo da ga pozdravim.“
„Da, što da ne.“
Onda se pokajala što je to pomenula; srce ju je zabolelo kad se
setila koje je poniţenje doţivela od komesara Veja.
„Svakako bi trebalo da ga posetiš“, insistirao je Lin.
Navlačili su se oblaci i njih dvoje se uputilo nazad prema zgradi.
Tlo je bilo puno prašine jer nedeljama nije padala kiša. Tamni oblaci
gomilali su se u daljini i prekrivali obrise grada. Povremeno bi se na
teškim nimbusima zakrivudala munja. Kad su se pribliţili zgradi, na
jugu se prolomila grmljavina; onda su kišne kapi počele da dobuju
po krovovima i lišću topola. Na severozapadu, prema reci Songhua,
treperela je kišna zavesa; tamo je još prodirala sunčeva svetlost. Kako
Lin nije smeo da napreţe pluća, nisu potrčali već samo ubrzali
korake prema ulazu.
Linova soba je bila na trećem spratu. Imala je samo jedan prozor i
svetloplave zidove. Dva kreveta i dva mala ormarića gotovo da su
ispunjavali celu prostoriju. Kada su stigli, Geng Jang je ljuštio jabuku.
Ugledao ih je i iznenađen ustao sa kreveta. „Aha, Mana Vu, tako mi
je drago da te vidim.“
Spustio je jabuku i perorez, obrisao ruke peškirom i pruţio joj
desnu ruku; oprezno je stegla.
„Koliko si već ovde?“ upitala je kad su svi seli.

122
 „Skoro dve nedelje.“
„Zaista? Kako to da se nismo ranije sreli?“
„Ne znam. Svejedno, svet je baš mali.“ Nasmejao se i nastavio da
ljušti jabuku. Izgledao je mršaviji nego prethodne godine, mada je i
dalje bio snaţne građei Pustio je guste brkove i od toga mu je lice
dobilo mongolski izgled. Mana je primetila njegove ţilave ruke i
pomislila kako im voćka ne dolikuje.
Lin mu se obratio: „Sad sam pomenuo tvoje ime i rekla je da te
zna; zato je i došla, da te pozdravi.“
Geng Jang se uz upitni pogled nasmešio prvo Mani, zatim Linu.
Na to je Lin rekao: „Zaboravio sam da ti kaţem da je Mana moja
prijateljica“.
„Srećan čovek.“ Rekao je to odlučnim glasom i ponovo je
pogledao. U očima mu se ogledala sumnja, kao da pita: Je li? A šta bi
sa komesarom Vejom?
Shvatila je značenje njegovog pogleda i sabrano ga upitala: „Kako
si sada?“
„Dobro, gotovo izlečen.“ Zabo je noţ u oljuštenu jabuku i
ponudio je: „Posluţi se.“
„Oh, upravo sam večerala.“ Oklevala je jer se setila da ima
tuberkulozu.
„Da podelimo? Ne mogu da pojedem celu jabuku.“
„Slaţem se.“ Presekao je jabuku i dao im po polovinu.
Napolju je urlao vetar, kiša je pljuštala. Uskoro je počeo i sitan
grad. Bele kuglice su odskakale od prozorskog rama i udarale u
okna. Geng Jang je rekao: „Boţe, kakvo je ovo vreme! Kiša retko
pada, ali kad počne, onda sere i piša bez prestanka kao da su se
otvorili svi nebeski klozeti.“
Mana je pogledala Lina; i on je bio iznenađen tim rečnikom. Htela
je da se nasmeje, ali se uzdrţala.
Onda je Geng Jang počeo da im priča kakvo je vreme na ruskoj
granici, gde leti retko ima kiše i grmljavine. Kad počne da kiši, onda
danima ne prestaje i sve se pretvori u blato i lokve. Po nedelju dana
nijedno vozilo ne moţe da stigne do kasarne i onda danima jedu
samo usoljenu soju. Međutim, kišna sezona kratko traje; prvi sneg
padne već u oktobru. U poređenju sa ostalim, kratka jesen je najbolje
godišnje doba. Onda je suvo i mogu da sakupe pečurke, šišarke,

123
razne koštunjave plodove, divlje kruške i groţđe. I veprovi su debeli
pre zime.
Kad je završila svoj komad jabuke, Mana je krenula na svoju
noćnu smenu. Ogrnula je Linov kišni mantil i izašla na pljusak.

Budući da je Lin bio načitan i znao mnoge junačke priče, sa Geng

Jangom je dugo pričao o legendarnim herojima, vitezovima,
mačevaocima, lepoticama, stručnjacima za kung fu. Ponekad je Geng
Jang pominjao mlade bolničarke koje su radile na odeljenju: jedna je
neţna, druga lepuškasta, ali ne lepa, suviše muškobanjasta u licu;
najviša, sa prevelikom zadnjicom, neće biti dobra ţena ona je samo
za poigravanje. U takvim prilikama bi Lin uglavnom ćutao jer nije
znao kako da vodi razgovor o ţenama. Stalno se pitao otkud Geng
Jang toliko zna o ţenskim čarima.
U početku je Geng Jang mislio da je Mana Linova verenica, jer se
„prijateljica“ moţe shvatiti na različite načine. Kasnije je saznao da
Lin ima ţenu na selu. „Coveče, nije ti lako“, rekao bi mu. „Kako
jedan konj da vuče dvoja kola?“
Lin se snebivao da bilo šta odgovori, pa bi Geng Jang dodao: „Baš
imaš sreće. Kaţi mi, koja je bolja?“ Namigivao je.
Lin nije ţeleo da s njim razgovara ni o svojoj ţeni ni o Mani, bez
obzira koliko ga Geng Jang pritiskao. Kad su mu pitanja dojadila,
jednog jutra mu je rekao: „Prestani da me ispituješ. Da ti kaţem
istinu, nikad nisam spavao sa Manom. Samo smo prijatelji.“
„Prema tome, ona je i dalje devica?“ Ţmirkao je širokim očima.
„Ti si beznadeţan.“
„Jesam. Beznadeţan kad su ţene u pitanju. Reci mi je li devica.“
„Jeste. Zadovoljan?“
„Doktore Kong, kako znaš? Jesi li proverio?“
„Prestani. Ne govori tako.“
„U redu, verujem ti. Sad mi je jasno što ima tako uske kukove.“
Iako ga je nervirao takav neobziran razgovor, Linu je Geng Jang
na neki način bio drag. Bio je drugačiji od svih ostalih, neposredan i
neopterećen. Osim toga, kao da je uvek govorio upravo ono što misli.
Kad su se bolje upoznali, Lin je počeo da mu priča o svojoj zloj
sudbini pokušavao je da se razvede, ali nije uspevao. Hteo je da čuje
savet, jer je Geng Jang bio odlučan i pouzdan čovek, ţiva vatra.
Jednog poslepodneva, posle dvočasovnog spavanja, Lin je

124
ispričao Geng Jangu da je prethodnih godina traţio razvod od ţene;
prvo bi se sloţila, a onda u sudnici promenila mišljenje i tvrdila da
ga i dalje voli.
„Šta je htela?“ upitao je Geng Jang.
„Ništa. „
„Zašto bi onda to rekla ako je već pristala?“
„Nemam pojma.“
„Mora da postoji razlog.“
„Mislim da je iza svega moj šurak. On je kriv.“ Lina je bilo
sramota da prepriča šta se dogodilo ispred suda.
„Ako je tako, sledećeg puta mu nemoj dopustiti da se meša.“
„A kako?“
„Mora da postoji način za to.“ Geng Jang je podigao poklopac sa
tegle od meda, koja mu je sluţila kao čaša, i srknuo malo čaja.
Lin je nastavio: „U očima seljaka, moja ţena je savršena. Ne mogu
da budem previše grub.“
„Jasno mi je.“ Geng Jang se zakikotao.
„Sta je tu smešno?“
„Razvodi su, naravno, veoma retki na selu. Znam za samo jedan u
mom rodnom mestu muţ je našao svoju ţenu u krevetu sa
direktorom osnovne škole. Onda ih je oboje odveo u opštinsku
upravu. Milicija je direktoru škole prebila nogu i odleţao je tri
meseca u zatvoru. Onda se muţ razveo od ţene. Ako te zaista brine
da ćeš izgubiti ugled, onda se nemoj razvoditi.“
„Ali, već sam počeo.“
„Iskreno govoreći, da sam na tvom mestu ne bi mi palo na pamet
da ostavim svoju porodicu. Ali bih zadrţao Manu ovde. Muškarac
uvek ima veće prohteve.“ Značajno se iscerio.
„Misliš da je drţim kao ljubavnicu?“
„Odlično, brzo učiš.“
Lin je uzdahnuo i rekao: „Ne mogu to da joj uradim. To bi je
povredilo. Osim toga, protivzakonito je.“ Geng Jang se zamišljeno
nasmešio. Preko lica mu je prešla senka prezira, što Lin nije primetio.
U hodniku, ispred sobe, bolničar je prao pod; četka je ritmički
udarala o ivične daske.
„Oprosti mi na iskrenosti“, rekao je Geng Jang. „Mi smo vojnici i
ne treba previše da razmišljamo o odluci koja je već donesena. Ako si

125
odlučio da se razvedeš, moraš to sprovesti na bilo koji način. Kakve
koristi imaš od toga što si dobar? Ne moţeš biti ljubazan sa svima, je
li tako? U ovom slučaju, šteta je neizbeţna. Samo odluči koja će da
bude ţrtva.“
„Ne mogu.“
„Iskreno govoreći, Lin, mislim da razvod nije tako teţak, samo si
ga ti sebi oteţao.“
Lin je ponovo uzdahnuo. „Ne znam šta da radim.“ „Stalno se
premišljaš i onda patiš. Godinama sam imao stotine ljudi pod svojom
komandom. Poznajem tvoj tip. Stalno si u strahu da će drugi reći da
si loš. Stalo ti je da imaš dobru dušu. A šta je duša? Sta je srce?
Komad mesa koji pas moţe da pojede. Tvoj problem potiče od tvog
karaktera. Ko je ono rekao ‟Karakter je usud‟?“ „Betoven?“
„Tačno. Toliko znaš, a nisi kadar da odlučno nastupiš.“ Zatvorio je
oči i izgovorio još jedan citat. „'Materijalistička dijalektika smatra da
su spoljni uzroci samo uslov za promenu, a unutrašnji uzroci
predstavljaju osnov za promenu.‟ Ko je to rekao?“
„Predsednik Mao u tekstu O protivrečnosti.“ „Vidiš, sve znaš, a ni
od čega da očvrsneš. Ako imaš ţelju za promenom, onda moţeš da
stvoriš i uslove za promenu.“
„Ali moj slučaj nije tako jednostavan.“ „Predsednik Mao je rekao i
ovo: 'Ako te zanima ukus kruške, moraš promeniti krušku tako što
češ je pojesti.‟ Veruj mi, prijatelju, spavaj sa Manom. Ako je dobra u
krevetu, bićeš spremniji za razvod.“
„Ne! To je ludost.“
Iako Linu razgovor nije pomogao da nađe rešenje, Geng Jang je
slučajno otkrio Mani da Lin i dalje pokušava da se razvede od ţene.
Jedne večeri njih troje su zajedno jeli dinje na kamenoj ogradi pored
glavnog ulaza u bolnicu; tu su prodavci iz susednih sela prodavali
voće i druge namirnice. Geng Jang je odbio da da svoj deo za dinje,
rekavši da neće moći da prisustvuje njihovom venčanju kada se Lin
razvede, i zato budući supruţnici treba unapred da ga časte.
Geng Jang je rekao: „Znam da će tvoja ţena iduće godine pristati i
na sudu. Ne brini. Pomoći ću ti da okončaš brak. A sad, ponašaj se
kao velikodušni mladoţenja.“
Lin i Mana su bili zadovoljni ovom slučajnom primedbom jer je
potvrdila da Lin i dalje traţi načina da se razvede. Prethodne godine,

126
kada je pokazao Mani članak iz oblasnih novina, bila je očajna.
Strepela je da će Lin odustati. Posle tromesečnog razmišljanja, odlu-
čila je da obavesti sud o svom imenu i adresi, ukoliko bude
neophodno. Lina je dirnula ta odluka i hrabrost, i obećao je da će
učiniti sve što je u njegovoj moći. I pored toga, ponekad je osećala da
je iskorišćava samo da mu ţena bude pri ruci, da obavlja poslove;
kasnije bi se setila koliko je on dobrodušan i da je nikad namerno ne
bi povredio. Bila je tako srećna što je traţio savet od Geng Janga, da
je kupila pola kilograma jagoda od piljara.
„Posluţi se“, rekla je Geng Jangu i na zid stavila kesu sa
jagodama.
„Ĉastiš?“ Usta je razvukao u osmeh.
„Da.“

127
 8
Linovo stanje se brzo popravilo. Lice mu je dobilo normalnu boju.
Posle dvomesečnog lečenja, mrlja na gornjem delu levog plućnog
krila smanjila se na veličinu badema. Prognozirali su da će se ubrzo
sasvim zalečiti. Za oporavak je mogao da zahvali pre svega novom
biljnom leku pod imenom baibu, koji je bolnica počela da koristi u
terapiji tuberkuloze. Iako je za većinu pacijenata streptomicin bio
delotvorniji, na neke je biljni lek imao čudotvorno dejstvo. Lin je bio
iznenađen što su injekcije koje je primao, uz riblje ulje i vitamine,
zalečile i artritis, mada su se bolni otoci pojavili na oba kuka. Zbog
toga je malo šantao.
Pred kraj novembra, kad je sasvim prezdravio, Lin je upućen u
Senjang na specijalni program za oficire proučavanje Marksove
Teorije viška vrednosti. Jedva je čekao da krene ne zbog knjige, već
zato što je u Senjangu završio studije. Zeleo je da ponovo obiđe sva
mesta kojih se sećao.
Geng Jang je zvanično već bio demobilisan, ali je i dalje čekao
otpust iz bolnice, odnosno potpuno ozdravljenje. Išao je kući, to se
znalo. Nekoliko dana pre puta u Senjang, Lin i Mana su odlučili da
ga pozovu na večeru u restoran. Od Ran Sua su traţili dozvolu da
odu u grad; dobili su je pod uslovom da izvan bolničkog kruga njih
troje budu stalno zajedno.
Seli su na autobus do centra. Bila je nedelja, ulice su bile prepune
naroda. Prodavci su glasno nudili robu, na pojedinim mestima se sa
pločnika uzdizao masni dim. U Vrt četiri mora stigli su oko podne.
Kad su ušli u restoran, popeli su se prljavim betonskim stepeništem
i na spratu pronašli osmougaoni sto. U tom delu kafane bilo je
manje gostiju, i nisu bili bučni kao oni koji su jeli i pili u parteru.
Geng Jang je skinuo svoju šubaru i okačio je na naslon stolice. Isto su
učinili Lin i Mana. Ĉim su seli, prišla je sredovečna kelnerica s cr-
venom keceljom i primila narudţbu: nekoliko hladnih jela svinjsku
glavu, marinirane pečurke, male patlidţane i usoljena pačija jaja. Za
predjelo su naručili knedle punjene svinjetinom, sušenim rakovima,
kupusom i lukom. Uprkos Maninom preklinjanju, Geng Jang je
dodao i litar piva.

128
 Prvo je stiglo pivo, u ogromnom bokalu; čuo se tihi šum pene.
Geng Jang je podigao bokal i sa osmehom nazdravio: „Ziveli!“ Lin i
Mana su podigli svoje duboke šolje u kojima je bila samo topla voda.
„Izgleda da ti pluća više nisu potrebna?“ rekla je Mana njihovom
gostu i otpila gutljaj.
Kad je Geng Jang razvukao usta u širok osmeh ukazali su se
četvrtasti zubi. „Pluća su mi ionako već načeta.“ Na tanjir je nasuo
dosta ljutog ulja, a Lin i Mana su se posluţili senfom. Ĉekali su
uštipke. Napolju su četiri vrapca sedela na ivici prozora, na kojoj se
čađ nakupila u grumuljicama i podsećala na mišakinje. Ptice su
cvrkutale i drhtale od svake automobilske trube koja se čula sa ulice.
Jednoj je bilo povređeno oko, i u uglu je još stajala kap zaleđene
krvi. Sneg je pomalo padao; pahuljice su se vijorile iza dva
električna kabla koji su prolazili preko okna. Nebo je bilo oblačno i
svetlucavo. Ispod prozora čuo se muški glas: „Sveza štuka, jutros
ulovljena.“ Neka ţena je zapevala: „Prţeni roščići, slatki i topli,
petnaest fena komad.“
Hladna jela i knedle stigli su u isto vreme; nad stolom se za
trenutak nadvila gusta para. Linu je bilo drago što nisu dugo čekali.
Geng Jang je uzeo komad svinjskog uva i stavio ga u usta. Ţvaćući je
komentarisao: „Izvanredno!“
Lin i Mana su štapićima prebacili po nekoliko uštipaka na tanjir.
Pogledali su se i shvatili da misle na istu stvar prvi put zajedno jedu
u restoranu. Snuţdio se, ali se prisetio da nisu sami i pokušao je da se
pribere. Mana je i dalje imala oboren pogled, kao da ih obojicu
izbegava. Lin je nastojao da bude veseo; stalno je nudio gostu da jede
koliko god moţe, što uopšte nije bilo neophodno jer se Geng Jang bez
ustručavanja sam sluţio.
Na pola večere, gost je izjavio da mu je veoma ţao što neće moći
da nazdravi na njihovom venčanju. Kad je pomenuo venčanje, Lin i
Mana su zaćutali; na licu im se videla seta.
„Ma, hajđe“, rekao je Geng Jang, „čemu tuga. Ţivi smo i treba da
se zabavljamo.“
„Kad bih znao šta da učinim.“ Lin je trljao čelo vrhovima prstiju i
grickao pero mladog belog luka, koji su dobili uz svinjsku glavu.
„Pokušaj ponovo iduće godine“, odgovorio je Geng Jang. „Da ja
imam takvu lepoticu kao što je Mana, ja bih uradio bilo šta. Razveseli

129
se, Lin, pomisli samo koliko ti je sudbina naklonjena, treba da budeš
srećan zbog toga.“
„Zbog čega srećan?“
„Zbog svega što imaš.“
Lin je odmahnuo glavom a Mana je sad neprestano pogledom
pratila čas jednog, čas drugog.
Malo kasnije, upitala je Geng Janga: „Moţeš li da nas
posavetuješ?“
„Istinu govoreći, ne sviđa mi se pomisao na razvod. Ali, ako zaista
ţelite da ţivite kao muţ i ţena, onda morate to isterati do kraja.“
„Znamo. Samo kako da sprovedem razvod?“ upitao je Lin
poloveći knedlu štapićima.
„Mora da postoji način za to. Ĉak i kad bi guska imala gvozdeni
vrat, na njemu bi sigurno bila rupa u koju se moţe ugurati noţ.“
„Ta-ta“, odgovorila je Mana. „Nemoj da se razmećeš. Reci nešto
određeno.“
„Nisam u vašem poloţaju. Ali, jedno zasigurno znam ako ste
spremni da potrošite malo para, onda će sve da se sredi. Evo, na
primer, daj Šuju dve hiljade juana.“ „Ne razumeš“, odgovorio je Lin.
„Njoj nije potreban novac. Ona je jednostavna, obična ţena.“
„Ne verujem. Ako novac potrošiš na pravu osobu, mora da uspe.
Novcem i đavola moţeš da najmiš da ti samelje ţito i skuva večeru.“
Iznenađeni ovim predlogom, Lin i Mana su zaćutali. Geng Jang je
nastavio: „Ma, ne gledajte me kao da sam poludeo. Sve mogu da
dokaţem.“ Uperio je štapiće u Linove grudi. „Na primer, pre tri
godine jedan komandir brigade u mojoj diviziji je imao devojku,
novinarku iz Pekinga. Zadrţao je u kasarni i hteo da provede nedelju
dana s njom. Onda su njeni saradnici poslali telegram u štab u
Senjangu, i oficiru je naređeno da je odmah pusti. Nije imao izbora.
Mislili smo da će sigurno biti kaţnjen: ili će ga raţalovati ili
demobilisati. U internom izveštaju bio je podvrgnut oštroj kritici i
već smo mislili da je gotov. Sećaš li se tog biltena?“ „Da“, odgovorio
je Lin. „Šta se posle dogodilo?“ „Ĉuo sam da je prošle godine
unapređen u načelnika štaba divizije.“
„Kako je to moguće?“ uglas upitaše Lin i Mana „Potrošio je
hiljadu petsto juana na dva para zlatnih narukvica koje je poklonio
našem komandantu i komesaru divizije, svakom po dve, tvrdeći da

130
se proizvode u njegovom rodnom gradu. Svi su znali da laţe, ali mu
je pomoglo. Unapređen je. Vidiš, novcem moţeš da promeniš svoju
sudbinu. Da imam para, već bih nešto uradio da me ne otpuste na
ovaj način. Iako više ne mogu na front, mogu biti od koristi u štabu,
čak korisniji od većine koji su tamo. Slaţeš se?“
„Naravno“, rekao je Lin. Kašikom je skinuo pire od belog luka
kojim je bio nadeven patlidţan. Rasekao ga je napola i jedno parče
stavio u usta.
Lin i Mana su kratko vreme jeli u tišini. Nisu znali kako da
odgovore na savet.
Onda je Lin upitao Geng Janga: „Sta moţemo da učinimo za tebe
pre nego što odeš?“
Zatim su počeli da pričaju koji je najjeftiniji put da se Geng
Jangove stvari pošalju ţeleznicom. Ispod ruke je kupio neke debele
borove daske, jer se u njegovom rodnom gradu u provinciji Anhui
drvena građa teško nalazi i izuzetno je skupa. Kupio je i petnaest ki-
lograma lipovog meda, i šest ovčijih koţa od kojih namerava da
napravi nekoliko koţuha.
Te večeri Lin je razmišljao o Geng Jangovom savetu. Polako je
počeo da ga shvata. Moţda Šuju ne bi prihvatila novac, ali postoje
oni koji se mogu kupiti, posebno njen brat. A Šuju bi opet poslušala
brata. Ako joj Benšeng kaţe da prihvati razvod, verovatno se neće
protiviti. U tom slučaju, idućeg leta molba neće biti odbijena. Lin je
sada bio ubeđen da je Benšeng ključ rešenja.
Kad je malo bolje razmislio, setio se da bi njegov šurak bio kadar
da uzme novac, a da ne pomogne. Ponuditi mito takvom čoveku
uvek je skopčano sa opasnostima. Dve hiljade juana je velika suma,
više od njegove jednoipogodišnje plate. Moţda bi rizik bio prevelik,
iako je Benšeng bez svake sumnje pohlepan i roditelje bi prodao za
toliko.
Što je više razmišljao, Lin se sve više kolebao. Sledeće večeri otišao
je do klinike i našao Manu samu u sobi glavne sestre. Kad ga je
ugledala, prestala je da čita dnevni izveštaj koji je ostavila prethodna
smena. Privukla mu je stolicu.
Objasnio je o čemu razmišlja. Sasvim neočekivano, mirno je
odgovorila: „Imaš li toliko novca?“
„Ne. Imam samo šest stotina u banci. Imaš li ti neku ušteđevinu?“

131
 „Malo.“ Nije mu rekla koliko, a voleo bi da zna.
„Moţda moţemo da pozajmimo, ako se odlučimo na taj korak? Šta
misliš?“
Odgovorila je posle kratke pauze: „Ako nemaš dovoljno novca, ne
razmišljaj o tome.“ Namrštila se i stisla usne. Očigledno je i sama
razmišljala. Bio je zapanjen njenim odlučnim odgovorom.
Shvatio je da nije spremna da učestvuje u mitu ako on reši da to
ipak učini. Zbog toga se snuţdio. Znao je da toliko nikad ne bi
mogao da uštedi, a kamoli da pozajmi i onda sam otplaćuje dug.
Upitao je: „Pa, šta ćemo onda da radimo? Da čekamo?“
„Ne znam“, odgovorila je očajna. „Plašim se da Benšeng ništa ne
bi uradio i da mu damo novac. Mislila sam da imaš tu svotu
ušteđenu.“
„Ne, imam samo šest stotina.“
„Da imaš novac, vredelo bi razmisliti.“
„Znači, da ne pokušavamo?“
„Ne.“ Okrenula se i nastavila da čita dnevni izveštaj.
Sobu je ispunila tišina. Bilo ga je sramota, jer je bio običaj da
muškarac snosi sve troškove oko venčanja. Ne moţe od nje da traţi
da pomogne. Moţda nije ni trebalo da razgovara sa njom o tome.

132
 9
U utorak ujutru Mana je naletela na Geng Janga na autobuskoj
stanici, ispred bolničke pozorišne sale. Tih dana bio je zauzet
pakovanjem, slanjem stvari na ţelezničku stanicu, opraštanjem od
prijatelja i ljudi iz svog rodnog grada, koje je upoznao u Muđiju.
Rekao joj je: „Kod mene su još dve Linove knjige. Moţeš li da svratiš
da ih uzmeš?“
„Kada ćeš biti u sobi?“
„Cele večeri. Odlazim sutra poslepodne.“
Obećala je da će doći oko osam, jer radi u dnevnoj smeni.
Nasmejao se. Oči su mi sijale nekim sjajem od kojeg je malaksala. Kao
da su mu u ţenici lepršale ţute mušice. Okrenula se i otišla, svesna
da je posmatra otpozadi. Kako gladne oči ima, pomislila je.
Mada su joj često smetale njegove oči, Mani se Geng Jang
dopadao. U mnogo čemu bio je muškarac kakvog je oduvek ţelela:
snaţan, neposredan, neustrašiv, ponekad grub. Kad bi Lin bar malo
ličio na njega; kad bi njih dvojica mogli da razmene neke osobine, pa
da im ličnosti budu uravnoteţenije. Lin je bio isuviše fin, blage
naravi, promišljen; u njemu je bilo premalo muške strasti.
Lin je otputovao u Senjang nedelju dana pre toga. Posle njegovog
odlaska, Mana je imala utisak da joj se u duši skrasio mir. Primetila je
da joj ne nedostaje preterano. Na izvestan način je uţivala da bude
sama, bar nekoliko nedelja; za to vreme ne mora ni da mu pere, niti
da stalno misli na njega. Međutim, kad god bi se sporečkala sa nekim
sarađnikom, ili bi se u bolnici nešto poremetilo, Lin je uvek bio pri
ruci i mogla je da se ispriča sa njim. Tako je shvatila da brak ne znači
samo osnivanje porodice i rađanje dece, već i priliku da dvoje ljudi
razgovaraju i saslušaju jedno drugo, jer javno nikad ne bi rekli ono
što im je na duši.
Budući da je sad imala više slobodnog vremena, prijavila se za
večernji kurs iz engleskog jezika, koji je organizovan u bolnici.
Engleski je postao popularan posle posete Ričarda Niksona Kini,
1972. godine. Odnedavno se govorkalo da će ispit iz stranog jezika
biti obavezan za bolničarke pre unapređenja u zvanje pomoćnog
lekara. Do početka šezdesetih, latinski je bio jedini strani jezik koji je

133
zdravstvo prihvatalo. Sada je uslov proširen na engleski i japanski.
Zbog toga se više od četrdeset bolničarki upisalo na tečaj. U to vreme
bilo je teško nabaviti engleski rečnik; Heijan je pomogla Mani da
kupi dţepni rečnik preko jednog rođaka. Heijan se prethodnog leta
udala i sad je i ona bila glavna sestra. Međutim, bila je trudna i nije
mogla da pohađa večernji tečaj. Predviđeno je da časovi počnu 8.
decembra; predavanja će drţati profesorka Učiteljskog fakulteta u
Muđiju,
Kad je palo veče, Mana je krenula prema Infektivnom odeljenju
po Linove knjige. Bilo je tako hladno da je mogla da vidi pramenove
sopstvenog daha. Mesec je bio okrugao i srebrn; sekao je oblake koji
su se ljuljali kao talasi. Mesečina je prolazila kroz gole grane i
prosipala šarene senke po tlu pokrivenom snegom. U tami je
poletelo nekoliko ptica; čuo se lepet njihovih fluorescentnih krila.
Ispred nje, na vetru, vijorila su se i uvijala povesma sneţne prašine.
Pod nogama je sneg krčkao, a vetar cvileo kao novorođenče.
Podigla je plastičnu zavesu na vratima i ušla u zgradu; unutra je
bilo mračno i tiho, kao da su svi nekud otišli. Penjući se stepenicama,
i protiv volje je osetila zavist prema bolničarkama iz ovog odeljenja.
Očigledno su imale manje pacijenata i mnogo manje posla.
Obučen u sivu pidţamu, Geng Jang je otvorio vrata i pozvao je u
sobu koja je smrdela na alkohol. Vazduh je bio vlaţan od pare koja se
dizala iz mokre jakne na radijatoru ispod prozora. Zaleđena okna su
imala ljubičastu boju noći. Okrenula se i pogledala ga; iscerio se
zakrvavljenih očiju, da potvrdi svoje pijano stanje. Lice mu je pod
neonskim svetlom bilo upalo; jagodične kosti izbočene, a brkovi
nakostrešeni. Na krevetu, u kojem je nekad leţao Lin, stajao je
otvoren kofer, dopola pun odeće i frotirskih jastučnica raznih boja
ruţičastih, narandţastih, ţutih, bledomrkih. Očigledno su to bili
pokloni njegovih vojnika. Dva debela romana bila su na noćnom
stočiću: Široki zlatni put i Hronika crvene zastave. Pored knjiga
stajala je boca s nekim pićem, kratkog grlića i dopola puna; slika
zlatnog klasa bila je prilepljena na bocu.
„Opet se opijaš?“ rekla je, pokazujući na piće. Skinula je šubaru i
stavila je pod ruku.
„He, he, he“, kikotao se. „Sedi, Mana. Hoću nešto da tepitam.“
Otišao je do vrata i zaključao ih.

134
 „Šta?“ trgla se i stavila Linove knjige u svoju torbu.
„Što se toliko brineš za mene?“ Gutao ju je očima i obema rukama,
oslonjenim o njena ramena, gurao je da sedne na krevet. Pocrvenela
je i okrenula se ka zidu.
„Hajde, pogledaj me“, rekao je. „Zar ne osećaš nešto lepo prema
meni?“
Bila je usplahirena i nije odgovorila; srce joj je snaţno tuklo.
Nastavio je: „Reci mi, zašto si mi kupila jagode?“
Mana je bila zaprepašćena. Ĉak je htela da se nasmeje, ali se
uzdrţala.
Pošto nije odgovorila, snaţno je uhvatio za mišicu desnom rukom.
Od stiska je jauknula: „Sklanjaj ruke s mene!“ Šubara je pala na pod;
nije mogla da se sagne i da je podigne.
„Slušaj, mala moja device. Zar nisam bolji muškarac od Lin
Konga? Šta te privlači na tom šmokljanu?“
„Ko ti je to rekao?“ uzviknula je. „Besramno, svi muškarci su
bestidnici.“
„Tačno, ja uopšte nemam stida kad su lepe ţene u pitanju.“
„Geng Jang, pijan si i ne znaš šta govoriš; inače ne bi govorio
takve stvari.“
„Nije tačno. Glava mi nije pijana, iako mi je lice crveno. Znam da
te zanimam. Video sam to u tvojim očima. U stvari, to uvek
namirišem kod ţena.“ Počeo je da kašlje i dlanom pokrio usta. Dah
mu je bio vreo i kiseo.
„Pusti me, molim te.“
„A, ne!“
„Ti si Linov prijatelj. Kako moţeš tako da se ponašaš prema
njegovoj verenici? Zar si zaboravio da ‟dobar čovek nikad ne sme da
iskoristi prijateljevu ţenu‟.“
Zabacio je glavu i nasmejao se; srce joj je potresao taj smeh. „Kako
devica moţe biti ţena?“, upitao je. „Veruješ da će se Lin Kong oţeniti
tobom? Ĉak mu nisi ni ljubavnica? On nije ni za šta i ne zna kako
treba sa ţenama.“
„Prestani. Pusti me.“ Sagnula se i podigla šubaru, ali je on uhvatio
za rame i stao ispred nje.
„Ĉekaj, da završim. Rekao mi je da nikad nije spavao s tobom. A i
kako bi. Video sam mu kurac kad smo se zajedno kupali u kupatilu.

135
Od tada se stalno pitam da nije moţda biseksualac.“
Od te poslednje rečenice pomutila joj se svest. Ispruţila je ruku i
uhvatila se za ogradu od kreveta. Onda je pomislila: to ne moţe biti
istina. Ima dete sa Šuju; i adamova jabučica mu je vidno ispupčena.
Da nije normalan, ne bi prošao lekarski pregled na regrutaciji. „Ne
opanjkavaj mog čoveka!“, viknula je. „Pusti me, ili ću da vrištim.“
Pre nego što je još koju izustila, svojim velikim šakama je stisnuo
oko grla. „Ućuti“, rekao je hrapavim glasom. „Ako opet vikneš,
zadaviću te.“
„Nemoj, nemoj. Geng Jang, ti si oficir revolucije, ne smeš to da
radiš. Molim te...“
„A, ne. Više nisam oficir i baš me briga. Šta me briga? Sama si
došla. Došli si od svoje volje. Svi će zaključiti da si obična drolja.“
„Ti si mi rekao da dođem po knjige!“
„Ajde, dokaţi.“
Na silu je gurnuo na krevet i počeo da joj ljubi i liţe lice i vrat; ona
se borila, preklinjala, plakala. Pokušala je da oslobodi noge, ali ih je
on čvrsto drţao svojim butinama. Desnom rukom joj je drţao oba
zgloba, a slobodnu ruku je zavukao pod njenu bluzu i uhvatio je
prvo za desnu, zatim levu dojku. „Ah, tako lepo miriš, divno, ali
imaš male grudi.“ Nos je stalno uvlačio u njenu kosu; na čelu su mu
sijale kapljice znoja.
Pokušala je da ga gurne, ali je telom naprosto prikovao za krevet.
Levom rukom joj je otkopčavao pojas i skidao pantalone. „Pusti me!“
stenjala je.
„Baš imaš lepo dupence!“
„Geng Jang, poštedi me sada, molim te. Doći ću ti sutra,
obećavam. Onda ću te pustiti da radiš šta god hoćeš. Sad nisam
spremna. Molim te...“ Gušila se, vrtelo joj se u glavi, u slepoočnicama
joj je bubnjalo i pred očima je videla svetlace. Njegova glava je izgle-
dala duplo veća.
„Ne dolazi u obzir. Misliš da ne znam da laţeš?“ Okrenuo je na
stomak i silovito joj palcem pritisnuo kičmu u predelu krsta. Od tog
pritiska gotovo je izgubila svest. Pljunuo je na prste i počeo da masira
čmar. Pokušala je da noge drţi sastavljene, ali ih više nije osećala.
Jecala je, nemoćna da se odupre; rukama je bespomoćno udarala po
krevetu.

136
 „Vidi ovo.“ Zgrabio je za kosu i okrenuo glavu. Nikad nije
očekivala da muški organ moţe biti tako velik; njegov je bio kao
magareći i uţasnula se.
„Vidi koliki mi je kurac“, rekao je dahćući. „Kao oklagija. Ne, ne,
kao minobacač.“
„Molim te, nemoj. Nemoj to da mi radiš! Ooh...“
Lice joj je pritisnuo na krevet. „Ućuti! Moj kurac je napravljen da
rastura device.“ I dok je to govorio, gurnuo je svoj organ u nju,
udarajući kao pas.
Bila je sasvim oduzeta; noge su joj se grčile od stravičnog bola,
kao da se bori za ţivot u tamnoj, ledenoj vodi. Beli čaršav joj je
pocrneo pred očima i u ustima je osetila ukus krvi. Odjednom je
obuzeo silan bes i iz grla su joj izletele reči: „Dabogda ti celo pleme
bilo prokleto! Proklet bio i ti i nikad nemao dece. I roditelji nek ti
umru iduće godine.“
„Baš me briga šta pričaš. Roditelji su mi odavno mrtvi, a već
imam dva sina.“
„Umreće kao psi lutalice!“
„Oh...ah...ah!“ Svršio je njišući se na njoj.
„Proklet bio, sinove će ti pregaziti kamion!“
Lice joj je pritisnuo na krevet i tako joj prigušio glas. Pokušala je
da okrene glavu u stranu, da diše, ali ju je dlanom čvrsto drţao za
vrat. Njegovo telo se i dalje previjalo na njoj. Gušila se i morala je svu
snagu da upotrebi da bi udahnula malo vazduha kroz smrdljive
čaršave i pamučni madrac.
Kad je stao, pustio joj je vrat, kad je ustao, zakašljala se i
zagrcnula, onda je nastavila da ga kune.
„Šta kaţeš, kučko?“ Uhvatio je za okovratnik i podigao sa kreveta.
„Sa tobom će ti svi izumreti!“ rekla je kroz stisnute zube; oči su joj
sevale.
„Umukni.“ Ošamario je i ponovo je pala na krevet. Ruke su joj
drhtale dok je podizala pantalone i pokušavala da zakopča opasač.
Udaljio se i legao na svoj krevet; zatvorio je oči. Onda se
nasmejao: „Dobio sam što sam hteo. Moţeš da pričaš kome hoćeš.
Neka me rukovodioci uhapse i izbace iz Partije. Baš me briga. Mogu
da me kazne, kako ih volja. Ali, dobro razmisli pre nego što to
uradiš. Ko će ti verovati?“ Zapalio je cigaretu, dohvatio bocu s pićem

137
i dobro povukao. „Znaš, da nisi bila nevina, ne bih ti ovo priuštio.“
Mahao je flašom i kikotao se. Onda je počeo isprekidano da kašlje.
Bez reči je zgrabila svoju šubaru, otključala vrata i izjurila. Dok je
trčala niz stepenice, hodnik je odjekivao od bata njenih teških čizama.
Na odmorištu se saplela, ali se zadrţala uhvativši se za gvozdeni
gelender. Sjurila je niz stepenice i stigla do glavnih vrata; crna zavesa
ličila je „a ogromna usta. Odgurnula je i istrčala. Napolju je shvatila
da joj se vrti pred očima; kuće i drveće su lelujali, bela staza pod
nogama ličila je na oblak, a otpozadi je urlao vetar, kao da juri za
njom. Posle stotinak metara okliznula se i pala u sneg. Nije mogla da
ustane. Onda se umila snegom i progutala dve šake. Ledena voda, s
ukusom na rđu, kliznula joj je niz grlo; osetila je bol u jednjaku i
ţelucu, ali joj se glava razbistrila. Ustala je i oteturala se do sobe.
Srećom, nijedna od sustanarki nije bila tamo; dve su otišle u
bioskop, a treća je bila na duţnosti. Legla je na krevet i plakala
dobrih pola sata, pitajući se šta da radi. Razmišljala je da prijavi
silovanje; onda se pitala da li je to pametno. Hoće li mi verovati?
Sama sam otišla kod njega, u sobu. Šta ako kaţu da sam mu se sama
ponudila? Geng Jang će poreći da me je silovao. Reći će da sam
pokušala da ga zavedem; posle više neću moći da skinem ljagu sa
sebe. Nemam svedoka, ne mogu da dokaţem ni da sam neduţna, a
kamoli da sam silovana. Nebesa, šta da radim? Kad bi Lin bio ovde.
Ne, ni on mi ne bi bio od pomoći. Kako mrzim Lina! On mu je rekao
da sam devica. Da nije njega, ovo se nikad ne bi dogodilo. Zašto se
sprijateljio s tim vukom?
Onda se setila da bi trebalo da pusti da sperma iscuri, da ne ostane
trudna. Otvorila je pantalone i ugledala mokru, crvenkastu fleku na
gaćicama, veliku kao dlan. Bila je sigurna da ima još sperme u njoj.
Spustila je lavor na pod i čučnula iznad njega; čekala je da sperma
iskaplje. Jecala je. Nategnute butine su je bolele i podrhtavale; ne
samo pantalone, cela soba je odisala nekim ribljim mirisom. Imala je
utisak da joj je cela odeća natopljena muškim semenom; stomak joj se
grčio od toga. Počela je da povraća i pomerila se da bi povraćala u
lavor.
Pošto je gotovo dvadeset minuta tako čučala u uglu, s uţasom je
shvatila da ni kap sperme nije iscurela. Setila se vrele ejakulacije koja
je trajala gotovo pola minuta. Da li je sperma već prodrla u matericu,

138
u jajnike, pitala se. Ne, nije mogla tako brzo?
Ustala je i obukla čistu pidţamu. Podigla je lavor i sa peškirom
preko ramena otišla po vodu. Ĉim je izašla iz sobe, uzdrhtala je od
hladnog vazduha u hodniku punom promaje; lice je peckalo, bilo je
nekako lepljivo, kao da je otečeno. To sigurno nije od šamara.
Udarac je pao po vilici. Odjednom joj se ćelo lice upalilo. Geng
Jangova pljuvačka joj je nagrizala koţu. U praonici je ispraznila
lavor i napunila ga hladnom vodom. Više puta je oprala lice mokrim
peškirom. Tri puta je menjala vodu, ali se miris pljuvačke uvukao u
koţu. Setila se kako je, kad je bila mala, velika ţuta gusenica ujela za
vrat; sada je isti osećaj imala po ćelom licu i grlu.
Kada se vratila u sobu, skinula je pidţamu i počela da se pere ne
bi li se oslobodila tog ribljeg mirisa i ostatka sperme. Miris nije
nestao. Kao da se upio u ćelu prostoriju. Razmišljala je da spali
gaćice; onda joj je palo na pamet da mogu biti dokazni materijal.
Uvila ih je u jednu košulju i zamotuljak stavila na drvenu dasku
ispod kreveta. Sto se sperme tiče, skakala je tridesetak puta, ali ni
kap nije izašla. Pitala se koliko li je već ušlo u matericu. Neizvesnost
je uţasavala.
Da drugarice ne bi nešto posumnjale, te noći se pokrila jorganom
preko glave i tiho plakala. Nije mogla da odluči da li da se nekom
poveri. Kako bi rado plakala u zagrljaju toplih, odanih ruku; onda bi
sve ispričala. Bar da ima svoju kuću, gde bi mogla da plače do mile
volje i da vrišti koliko je grlo nosi, a da niko ne čuje. Ali, u ovoj
sobici, sa još troje ljudi, levom rukom je stisla grlo i plakala dok nije
zaspala iscrpljena.

139
 10
Sutradan su nad Maninim očima bili modri kapci. Sestre sa klinike
pitale su je zašto je tako bleda i savetovale da uzme slobodan dan.
Objasnila je da je alergična na prţenu ribu koju je jela prethodnog
dana i da se već oseća mnogo bolje. Zapanjila je sopstvena spremnost
da tako nešto izmisli. Celog jutra je jurila da odgovori na telefon, kad
god bi zazvonio. Uprkos stravičnoj glavobolji, i isto takvoj mrţnji
prema Geng Jangu, očekivala je da će joj se javiti. Umislila je da bi se
moţda izvinio i svu krivicu svalio na alkohol. Kao da nije sve
gotovo. Ako je pozove i zamoli da mu oprosti, odbila bi i opet bi ga
zasula kletvama od kojih se krv ledi.
Budući da se nije javio do podneva, pozvala je Infektivno
odeljenje. Rekli su joj da je Geng Jang otpušten rano ujutro i da je u
njegovu sobu već smešten novi pacijent. Torba sa nekim knjigama
ostavljena je za nju u sobi za bolničarke. Na to su joj navrle suze.
Očigledno je Geng Jang planirao silovanje. Ali sad je bilo prekasno
da ga prijavi jer je napustio Muđi, a mesto zločina je u potpunosti
izmenjeno.
Šta da uradi? Nije znala odgovor.
Poslepodne je pokušala da radi bilo šta obrisala je sve stolove i
stolice u kancelariji. Nekim pacijentima donela je vrelu vodu, onda je
razvrstala i popisala kese sa prazničnim poklonima koje su priloţili
neki civili uloške za cipele, duvankese, beleţnice, marmelade,
vunene rukavice, slatkiše. Ma koliko se trudila, nije bila kadra ni na
šta da se koncentriše. Stalno joj je pred oči izletalo Geng Jangovo
avetinjsko lice.
Heijan joj je bila jedina prijateljica. Iduće večeri više nije izdrţala i
otišla je do nje. Heijan je ţivela u istočnom delu bolničkog
kompleksa. Njen muţ Hongan bio je oficir zaduţen za rekreaciju u
Propagandnom odeljenju. Heijan se udala za njega pre svega zato što
je bio pismen i umeo dobro da govori; jednom je otkrila Mani da se
nikad ne bi udala za lekara jer su svi oni samo malo bolje obučeni
tehničari. Zelela je sposobnijeg muţa.
„Uđi, Mana“, rekla je Heijan, srećna što je vidi.
Hongan je raspremao trpezarijski sto. Kad je ugledao Manu,
klimnuo je glavom i ugasio radio. Bio je visok, bubuljičavog lica, sa

140
dva zlatna zuba. Mada je Heijan bila zadovoljna brakom, mnogi su
govorili iza njenih leđa: „Tako ti je kad pred svinje bacaš cveće.“
„Heijan“, prošaputala je Mana, „htela bih da razgovaram sa tobom
nasamo. Veoma je lično.“
Heijan je odvela u spavaću sobu. „Šta se dogodilo?“ upitala je i
obe ruke oslonila o svoj narasli stomak. Bila je u petom mesecu
trudnoće.
„Si-silovana sam.“
„Molim? „
„Geng Jang me silovao.“
„Kako se to dogodilo?“
„Namamio me je u svoju sobu i silovao.“
„Polako. Objasni mi: kako te je namamio u sobu i silovao?“
Drhtavim glasom Mana je opisala kako je pozvao na odeljenje i šta
joj je uradio. Suze su joj se slivale niz lice. Povremeno bi jezikom
olizala suze sa gornje usne.
Hongan je doviknuo iz druge sobe: „Heijan, ostavio sam ti vodu
na šporetu. Za čaj, ako budeš htela. Odlazim.“
„Kuda ideš?“
„U kancelariju.“
„U redu, ranije se vrati.“ Okrenula se Mani i upitala je: „Jesi li ga
prijavila Odeljenju za bezbednost?“
„Nisam. Ne znam šta da uradim.“
„Gde je Geng Jang sada?“
„Jutros je otputovao u svoj rodni grad. Treba li da prijavim?“
„Ĉekaj da razmislim“. Heijan se namrštila, s obe strane nosa
pojavila se po jedna kosa bora.
„Plašim se da mi niko neće verovati“, dodala je Mana i
nadlanicom obrisala obraze.
„Mana, mislim da bi sada bilo prekasno. Teško bi bilo dokazati da
nisi imala ugovoreni ljubavni sastanak sa njim. Samo bi Geng Jang
mogao da prizna da je kriv. Znaš i sama da se silovanje tokom
ljubavnog sastanka uglavnom ne tumači kao silovanje.“
„Oh, šta da radim?“ Počela je da jeca. „Znači, sama sam kriva za
sve?“
„Draga moja, nisam tako mislila.“ Heijan ju je zagrlila i rekla:
„Hajde, ne okrivljuj sebe. Mnogim ţenama se isto dogodilo. U stvari,

141
 pre nekoliko godina moju stariju sestru je silovao jedan prijatelj i
ništa nije mogla da preduzme. Neki muškarci su naprosto u biti
zveri.“
„Znači, da nikom ne govorim šta mi se desilo?“
„A šta drugo?“
Posle kratke pauze, Mana je upitala: „Treba li da kaţem Linu?“
„Ne odmah. Ali jednog trenutka treba da mu kaţeš. On te voli i
razumeće. Moja sestra je ispričala svom muţu. Trebalo mu je
nekoliko meseci da to prihvati. Znaš, većina muškaraca
pretpostavlja da su im buduće supruge device. Sigurna sam da je
Lin drugačiji. On je blagorodan, a i oţenjen je. Osim toga, toliko
godina ste zajedno. Razumeće.“
Mani se savet učinio razumnim i prihvatljivim. Pre nego što je
otišla, zamolila je prijateljicu da nikom ne kaţe ni reči o silovanju.
„Naravno da neću“, obećala je Heijan.
Sledećih dana Mana je bila strašno potištena. Ponekad joj se činilo
da joj je lice i dalje lepljivo, da je peče od Geng Jangove bolesne
pljuvačke. Noću se molila da joj sledeća menstruacija dođe na vreme,
polovinom decembra. Šta ću ako sam zatrudnela, stalno se pitala. To
će sigurno izazvati skandal. I šta onda da radim? Da pobacim? Ne,
nemoguće. Muškarac mora da potpiše sva dokumenta, inače nijedna
bolnica neće da izvrši abortus. Svojim potpisom muškarac preuzima
svu odgovornost i krivicu. Ko bi to za mene uradio? Verovatno ni Lin
ne bi bio spreman da mi pomogne na taj način.
Lin je trebalo da se vrati tek kroz dva meseca. Šta će da uradi ako
je trudna? Od tog pitanja gotovo je skrenula s uma. Izlaza nije bilo.
Odlučila je da se ubije ukoliko je trudna. U njenoj radnoj sobi, u
ormariću za lekove, stajao je niz ovećih ţutih bočica; dve su bile sa
sredstvom za uspavljivanje. Počela je svakog dana da uzima po pet
tableta iz svake flašice.
Večernji tečaj počeo je još pre tri dana; bila je isuviše rastresena da
bi išla na časove. Engleski rečnik prodala je Jujing Du, farmaceutu,
takode usedelici. Ostalima je rekla da ima teške menstrualne tegobe i
uveče mora da se odmara.
Posle nedelju dana dobila je pismo od Lina. Bilo mu je lepo u
Šenjangu, raspitivao se kako je ona. Nije odmah odgovorila, i dalje
čekajući menstruaciju, koja je već kasnila sedam dana.

142
 Najzad, 23. decembra, osetila je uobičajeno nadimanje dojki i
ţiganje u donjem delu trbuha. Sledeće večeri konačno je počeo
zakasneli menstrualni odliv koji je preplašio bio je tako obilan,
pomislila je da je pukao neki krvni sud. Verovatno ima unutrašnje
povrede od one bitange, Geng Janga.

143
 11
Lin se vratio posle šest nedelja, upravo pred početak februarskih
Prolečnih svečanosti. Začudio se što je Mana toliko ostarela. Oči su
joj izgubile sjaj od duboke tuge, usne su joj bile blede, bez kapi krvi;
na licu joj je koţa sve vreme odisala bolom, opuštena i suva; na čelu
je imala dve duboke bore. Ponekad bi joj, pred kraj dana, kosa bila
neuredna, ali Mana nije obraćala paţnju. Kad joj je pričao, često je
bila odsutna duhom, kao da je uopšte ne zanima ono što joj govori.
Imala je nervoznu intonaciju koju Lin ranije nije primetio. Osim toga,
teško je disala, raširenih nozdrva. Podsećala ga je na trudnicu, koja
pati od jutarnjih mučnina, napaćenu, na ivici suza.
Mora da se nešto dogodilo u njegovom odsustvu. Šta? Više puta je
pitao, ali bi mu odgovarala da se ništa nije dogodilo, da se dobro
oseća. Bez ičijeg znanja uzimala je nekoliko biljnih preparata, u nadi
da će je očvrsnuti, nahraniti jin i pomoći joj da se oporavi.
Sve vreme Prolećnog praznika izbegavala je Lina, govoreći da je
previše umorna, da ne moţe da se šeta, da ţeli da bude sama.
Nekoliko puta tokom noći sustanarke su je čule kako vrišti;
uspaničene, ustajale su misleći da je u pitanju alarm. Sada je duţe
spavala. Tokom praznika, u krevetu je provodila i više od četrnaest
sati dnevno.
Dve nedelje posle svečanosti ipak je Linu sve ispričala. Stajali su
pored betonskog električnog stuba. Iznad njihovih glava ţice su se
ljuljale na vetru; čuo se glasan fijuk. Od njenih reči razrogačio je oči i
netremice je posmatrao. Brada je počela da mu se trese, usne da
podrhtavaju, a lice je bilo samrtno bledo. Na nosu su mu izbile
graške znoja.
Kad je završila, prozborio je kroz zube: „Ţivotinja! Zver!“ Lice mu
je bilo zgrčeno, na levom obrazu podrhtavao je ţivac.
Htela je da mu kaţe: „Pazi, on je ipak bio tvoj prijatelj“, ali se
uzdrţala.
Lin je najednom zanemeo, kao da se izgubio u mislima. U rukama
je vrteo neki sluţbeni akt koji je trebalo da pročita.
„Lin, nije trebalo da odem u njegovu sobu. Moţeš li da mi
oprostiš?1' uspela je da kaţe. Premeštala se s noge na nogu i pomalo
skakutala u svojim ušniranim čizmama da joj se stopala ne bi smrzla.

144
 Nije odgovorio, kao da nije ni čuo pitanje. Obrve su mu bile
namrštene. Stavila je ruke u dţepove kaputa i ponovo rekla: „Lin, ne
budi toliko utučen. Sve je prošlo i sad se oporavljam. Biljne tablete
stvarno pomaţu.“
Nalet bočnog vetra podigao je nekoliko pramenova ugljene
prašine; kovitlajući se odleteli su na snegom pokrivenu poljanu
izmeću dimnjaka i kupatila. Jato vrabaca prolepršalo je poput
lebdeće mreţe i nestalo među golim vrbovim granama. Sa druge
strane toplane začuo se prasak vazdušne puške; jato golubova naglo
se podiglo u vazduh, prosipajući puhare snega. Gajio ih je stari loţač.
Lin je i dalje bio bez reči, još zamišljeniji. Kad se setila da je Lin
otkrio Geng Jangu da je devica, u Mani je najednom nahrupio bes.
Gotovo je zavikala: „Znači, sad misliš da sam laka ţena jer sam
izgubila nevinost? Hajde, progovori. Reci mi šta ti je na pameti. Ne
muči me. Ne zaboravi, ti su mu rekao da sam devica. I ti si umešan u
ovo.“
„Izvini. Ţao mi je. Da sam ga bolje poznavao! Trebalo je da budem
oprezan posle njegove izjave da je srce samo komad mesa.“ Dlanom
je dotakao čelo i ponovo zaćutao.
Znala je na šta misli i očekivala je da će još nešto reći, međutim,
ćutao je; to je još više uznemirilo, jer se plašila da joj ne veruje. Šta
ako ti ni tvoj muškarac ne veruje, pitala se. Šta ako i on misli da si
bludnica? Brada je počela da joj drhti i iznenada je obuzela ţelja da
plače. Uzdrţala se.
Najzad je u njenim očima prepoznao bol i srdţbu. „Toliko sam
van sebe da ne znam šta radim. Sigurna si da si sada dobro?“
„Da.“ Suze su joj lile niz lice.
Hteo je da je zagrli, da je uteši, ali, tridesetak metara od njih,
sedam-osam vojnika je zviţdukalo čisteći sneg sa pločnika.
Nepomičan, Lin je uspeo da prozbori: „Mislim da ti je potrebna
medicinska pomoć. Ne izgledaš dobro, Mana.“
„A kome da se obratim? Moram sama da se pobrinem za sebe.“
„Smislićemo neki način. Ja ću to srediti. Popričaćemo večeras.“
Očima i rukom dao joj je znak da ne treba predugo da stoje dok ih
drugi posmatraju. Vratili su se zajedno u sluţbeni blok.
Kad god je bio slobodan tog poslepodneva, Lin je mislio na
silovanje. Sto je više razmišljao, sve više je sebe okrivljavao. Shvatio

145
je da je Geng Jang iskoristio činjenicu da on, Lin, nije kadar da
razvije dublju vezu sa Manom. Da je oţenio, da su vereni, taj satana
ne bi toliko znao o njoj, ne bi ni imao prilike da počini zločin koji je
učinio. Očigledno je njegova neodlučnost otvorila put tom kurjaku.
Mana je bila u pravu i on snosi odgovornost za silovanje, bar
delimično. O, kako je mrzeo samog sebe! Nije bio sposoban da zaštiti
svoju devojku, nije bio odlučan kad je trebalo nešto preduzeti.
„Seronjo!“ prošaptao je, proklinjući sebe, i čupao kosu.
„Šta si rekao?“ upitao je mladi lekar sa kojim je delio kancelariju.
„O, ništa.“
Lin je iz nekog razloga osećao da slučaj nije završen. Brinuo je za
Manino zdravlje, ne samo fizičko već i psihičko. A šta da radi? Nije
smeo ni pregled da joj organizuje, jer bi tada sigurno svi saznali za
silovanje. Iako je i sam lekar, jedino je mogao da joj da nešto protiv
upale. Nije mu bilo poznato kakvu terapiju treba primeniti za ţrtve
silovanja jer se to nije nalazilo u udţbenicima iz kojih je učio. I dok je
rasla njegova potištenost, rasla je i srdţba zbog uloge koju je odigrala
Heijan, koja je zataškala celu stvar, a Mani ničim nije pomogla.
Posle večere razgovarali su u njegovoj kancelariji. Rekao joj je:
„Mislim da treba obavestiti Ran Sua.“
„Zašto? Ti si lud. To je isto kao da sve objavim preko
glasnogovornika.“
„Mislim da je bolje da rukovodioci saznaju pre nego što bude
prekasno. Inače, moglo bi da nam bude i gore.“
„Šta hoćeš da kaţeš, Lin?“
„Ako saznaju, onda bar zvanično moţeš da dobiješ lekarsku i
drugu pomoć ako ti je potrebna. A to je vaţnije od bilo čega drugog.“
„Dobro mi je, ne treba mi nikakva pomoć.“
„Saslušaj me, molim te.“
„Ne, ne smemo to da uradimo. Evo, reći ću ti zašto: ako saznaju za
silovanje, svi će me posle gledati kao laku ţenu, odmah ću biti
svrstana u drugu kategoriju, biću manje vredna i od udovice.“
Lin je uzdahnuo, ali nije odustao. Nastavio je: „Ima još jedan
razlog da obavestimo Ran Sua.“ „Koji?“
„Ispričala si Heijan Niu. Ona nije pouzdana. Trebalo bi preduzeti
mere za slučaj da vest procuri.“
„Obećala je da nikom neće reći.“

146
 „Ne verujem joj.“
„Zašto ?“
„Ne mogu da ti objasnim: nagonski predosećam da ne treba
verovati njenim obećanjima. Mnogo si joj predala u ruke. Ako se na
taj način sazna, propašćeš. Tuđi jezici mogu da te ubiju. Bolje da
odmah izvestimo Ran Sua.“
Počela je da plače, lica zaronjenog u ruke sklopljene na ivici stola.
Neţno je rekao: „Ne plači, draga. Ako nećeš nikom da se kaţe,
ćutaću i ja.“
„Neka ostane tajna.“
„U redu, onda mislim da bi trebalo da razgovaraš sa Heijan i
podsetiš je na obećanje.“
„Hoću, sutra.“
Posle razgovora, Lin je bio mnogo paţljiviji prema Mani. Kupovao
joj je voće pomorandţe, smrznute kruške, ušećerene gloginje, suve
urme. Iz biljne apoteke doneo je malu račvu jelenskog roga, za koju
je dao pedeset dva juana, više od četrdeset posto svoje plate. Iako
Mana nije mogla da koristi rogove, jer bi od toga porastao nivo janga
u njenom telu, bila je veoma dirnuta. Osećala je zahvalnost, i njeno
srce ponovo je počelo da se puni toplinom. Konačno je shvatila da
moţe da zaboravi na silovanje i krenula je put ozdravljenja.

147
 12
Jednog aprilskog jutra Mana je slučajno srela Ran Sua na ulazu u
laboratoriju. Iako je ljubazno pozdravio, njegove oči s teškim
kapcima čudno su je posmatrale, kao da je odmerava. Pogledala ga je
i on je skrenuo pogled. Onda je okrenuo glavu i nasmešio se tako
usiljeno da je pre ličilo na grimasu.
Iznenada joj je postalo jasno da Ran Su verovatno zna za silovanje.
Pocrvenela je, srce joj se steglo i zanemela je. Bila je sigurna u svoje
tumačenje i kasnije ga je Linu ispričala. Rekao je da moţda greši,
mada je i sam bio uznemiren. Zaklinjao se da nikom nije otkrio tajnu.
Bila je u pravu. Sledećeg poslepodneva, dok je sa Linom išla po
toplu vodu svako je nosio svoj termos videli su gospođu Su kako
dolazi iz suprotnog smera. Dok je prolazila pored njih, ta mršava
sitna ţena je pljunula na tlo i glasno rekla: „Podmetuša“. Bila je
obučena u crno, sa šubarom od nerca; jedno oko joj je bilo otečeno.
Uprkos uzbuđenju, Lin i Mana su se pravili da nisu čuli. Kad je ţena
dovoljno odmakla, Mana je počela da proklinje Ran Sua što je svojoj
supruzi pričao o silovanju, jer je bila nervno poremećena,
nepouzdana; znalo se da joj retko šta govori. Mora da je, u stvari,
krivac bila ţena nekog oficira; one su uţivale u spletkarenju.
Od tada, kad god bi sićušna ţena ugledala Manu, vikala je za
njom: „Podmetuša“ ili „Nataknuta“. Mana bi u tim trenucima imala
utisak da je izgubila ruku ili nogu, neki vitalni organ, da je invalid.
Kajala se silno što je svoju tajnu izbrbljala Heijan. Mrzela ju je do srţi.
Samo da je poslušala Lina i prijavila silovanje Ran Suu dva meseca
ranije.
Lin je bio razočaran činjenicom da tajna moţe da procuri i sam se
stideo jer ga je Ran Suova ţena i pred drugima zvala „rogonjom“.
Ran Su mu je bio prijatelj, ali Lin nije mogao da ga zamoli da svojoj
ţeni zabrani da Manu i njega naziva pogrdnim imenima. Otkako su
izgubili jedinče pre godinu dana, gopođa Su je postala dementna.
Dečak se udavio u reci Songhua dok je sa drugarima jednog
poslepodneva mreţom lovio insekte za svoje zlatne ribice.
Govorkalo se da Ran Su mora svake večeri da preda ţeni sav novac
koji mu se zatekne u novčaniku, inače proklinje njegove pretke,
razbija posuđe, juri ga ţaračem, ili plače i cvili kao novorođenče.

148
Zato je papirni novac uvek drţao u plastičnim koricama svog
dnevnika. Zbog svoje blagorodnosti i odluke da ţenu ne šalje u
ludnicu, Ran Su je bio veoma poštovan u bolnici. Svi su se slagali da
je zasluţeno unapređen: Ran Su je sada bio zamenik bolničkog
komesara.
Mana je s pravom bila besna na Heijan i odbijala je da sa njom
razgovara. Nije otišla ni da obiđe bebu, velikog dečaka od četiri i po
kilograma. Kad joj je isteklo porodiljsko bolovanje, Heijan je
pokušala da objasni Mani na koji način je cela priča procurila.
Međutim, kad god bi se Heijan pribliţila, Mana bi se udaljila i nije
htela da sluša. Pošto nije mogla da joj priđe, Heijan je jednog dana
otišla do Lina i naterala ga da je sasluša.
„Nisam imala nameru da izdam Manu“. Sedela je ispred Lina, u
njegovoj radnoj sobi. „Međutim, u krevetu se svašta priča, naročito
ako ti je dosadno. Rekla sam Honganu da ni reč ne sme da prozbori o
Mani. Obećao je, ali se uoči Prolećnog festivala napio i sve ispričao
svojim pajtosima. Obišla sam sve porodice i nastojala da sprečim da
se priča proširi, ali je na kraju sve izmaklo kontroli. Lin, nikad nisam
imala nameru da povredim Manu. Ona mi je^odinama najbolja pri-
jateljica, zašto bih je prodala? Šta time dobijam? Uţasno se osećam.“
Suze su joj bile u očima.
„Shvatam“, rekao je neodređeno.
„Znaš koliko mrzim onu budalu za koju sam udata. Skoro sam mu
razbila glavu drškom od metle kada sam čula šta je uradio. Ako mi
ne veruješ, idi, pitaj njega.“
„Verujem ti, ali sad je prekasno.“
„O, kako da se iskupim?“
„Mislim da ne moţeš.“
„Moţeš li da joj preneseš da mi je strašno ţao?“
„Mogu.“
Heijan je mirisala na sapun. Kad je otišla, pitao se da li je pre
dolaska prala pelene.
Preneo je Mani objašnjenje i izvinjenje u ime Heijan, ali Manu ništa
nije moglo utešiti i nije bila spremna da joj oprosti. Imala je svoje
razloge. Kad su već svi saznali za silovanje, u bolnici su počeli da se
ophode prema njoj i Linu kao prema supruţnicima. Nekad bi krajem
meseca njihove plate i bonove za jelo ostavljali zajedno na Linovom

149
stolu. Ništa ne sumnjajući, vojnik zaduţen za poštu predao bi Mani
pisma za Lina. Jednom im je slučajno neki činovnik poslao priručnik
za planiranje porodice, koji dobijaju samo bračni drugovi. Bolničarke
su pominjale dr Konga kao da joj je muţ, i zbunile bi se kad bi im
rekla da nisu venčani. Sve to ju je vređalo, ali je bila uzdrţana jer nije
smela da se usprotivi, a ni da se posvađa, kao nekad. Strepela je da je
svako moţe posramiti samim pomenom silovanja.
Na kraju joj je bilo jasno da nema drugog izbora već da zdušno
čeka Lina, kao da su predodređeni da budu nerazdvojni.

Tako se nastavilo njihovo „vereništvo“, koje je tokom narednih

godina postalo sasvim obično, ali postojano. Leto za letom, Lin i Šuju
su odlazili u sud da se razvedu i svaki put bi se vratili kući kao
supruţnici. Godinu za godinom, Mana i Lin su se nadali da će biti
promenjeno ili opozvano pravilo po kojem se dozvola za razvod
dobijala posle najmanje osamnaest godina odvojenog ţivota. Pravilo
je, međutim, i dalje bilo na snazi. Pošto mu je Lin kupio primerak
romana Oko sveta za osamdeset dana koji je u to vreme bio prava
retkost Ran Su je predloţio Partijskom komitetu da se pravilo malo
olabavi; većina rukovodilaca bila je protiv toga jer nisu znali kakve
posledice mogu đa uslede. Posle toliko vremena niko se više nije
sećao zbog čega je takvo pravilo uvedeno, kao da se radi o nekom
nepovredivom ukazu koji niko ne sme da dovede u pitanje. Godina
za godinom je prolazila i sve više sedih vlasi bilo je u Linovoj i
Maninoj kosi; tela su im odebljala, udovi oteţali; na licima im je bilo
više sitnih bora. A Šuju je bila skoro ista; sad nije ličila na Linovu
tetku, već pre na stariju sestru.
Tokom tih godina većina Linovih i Maninih saradnika je dobila
unapređenje ili napustila vojsku; njih dvoje su ostali u istim
prostorijama, na istom poslu; povišice su, istina, dobijali. Posle još
jednog unapređenja, Ran Su je 1980. godine postao bolnički komesar.
Lin je čuo da se njegov rođak, Liang Meng, oţenio uzornom
radnicom na telefonskoj centrali, koju je poznavala cela nacija jer je
napamet znala jedanaest hiljada telefonskih brojeva. Sledeće, 1981.
godine, komesar Vej je umro u zatvoru u koji je dospeo zbog veza sa
Cetvoročlanom bandom.
Lin je konačno, 1984. godine, pozvao Šuju da dođe u bolnicu.
Ovoga puta će je odvesti u Narodni sud u Muđiju. Posle osamnaest

150
godina odvojenog ţivota imao je pravo da se razvede i bez njenog
pristanka.

151
Trgek fgq

152
 1
Jula 1984. godine Benšeng je otpratio svoju sestru Šuju do vojne
bolnice; ostao je samo jedan dan jer su ga kod kuće čekali poslovi.
Prethodne godine zadruga je ukinuta, pa je otvorio malu bakalnicu u
obliţnjem selu; prodavao je uglavnom slatkiše, ţestoka pića, cigarete,
soja-sos, sirće i začinjeno, prţeno seme bundeve. Dok je bio odsutan,
Hua je vodila radnju, ali Benšeng ipak nije bio miran i hteo je što pre
da se vrati. Hua nije poloţila prijemni ispit prošlog leta; srećom
mogla je da radi kod ujaka, a ne na polju.
U bolnici su sestre, lekari, oficiri i njihove ţene listom bili
zapanjeni Sujinim šepuckanjem zbog uvijenih stopala; to se viđalo
inače samo kod starica od preko sedamdeset godina. Uvek je išla
sama, jer Lin nije hteo da je prati ako je neko drugi bio prisutan. Kad
god bi prelazila trg ispred Interne klinike, mlade bolničarke bi se
načičkale na prozorima i posmatrale je. Ĉule su da se priča kako ţene
uvijenih stopala imaju debele butine i široke kukove, a Sujine noge su
bile tanušne, a kukove kao da nije ni imala.
Nekoliko dana po dolasku, Šuju je osetila bol u krstima. Mnogo je
mučilo nije mogla da sedi u stolici duţe od pola sata. Bolelo je i kad
bi se nakašljala ili kinula. O tim simptomima Lin je razgovarao sa
doktorom Ningom i obavestio ţenu da mora da ode na lekarski
pregled. Sledećeg jutra je otišla u ordinaciju i dijagnoza je bila
početak išijasa. Prepisali su joj elektroterapiju.
Počela je da odlazi na terapiju. Bolničarke su bile izuzetno paţljive
prema njoj jer su znale da će se Lin uskoro razvesti. Pošto bi podesile
dijatermičku lampu, sele bi pored nje i ćaskale. Šuju je leţala na
trbuhu i odgovarala na pitanja ne gledajući ih u oči. Volela je miris
lizola u vazduhu, podsećao ju je na sveţe bademe. Nikad nije bila u
tako čistoj prostoriji, bledoţutih zidova, sa suncem koje uleće kroz
prozor i osvetljava staklene površine stočića i crvene daske poda.
Nigde nije bilo ni truni prašine. Napolju su tiho, u krošnjama drveća,
zujali cvrčci; čak ni vrapci nisu bili tako glasni kao na selu. Kako se to
i ljudi i ţivotinje pripitome u vojsci?
U početku joj nije bilo prijatno da odveţe pantalone i spusti ih
ispod krsta; pomalo se plašila infracrvene svetlosti na koţi. Ubrzo se
opustila i shvatila da joj lampa neće naškoditi. Prijalo joj je da leţi na

153
šistom čaršavu, kao što je njenim krstima prijala toplota. Od prola-
znika je bila zaklonjena nebesko-plavom pregradom. Kad je bila
sama, zatvorila bi oči i razmišljala o selu: bilo je vreme da se izvadi
beli luk, oberu divlje jabuke, da se posadi zimsko povrće repa,
kupus, mrkva, rutabaga. Ĉudila se kako ljudi u gradu imaju toliko
pogodnosti; mlade sestre uvek su radile unutra, u zgradi, zaklonjene
od snega i kiše. Nikad se nisu ţurile da završe posao. Kakav divan
ţivot imaju devojke u gradu. Sve lepo izgledaju, sa belim kapama i u
belim uniformama, mada su neke bile bolesno blede. Kada bi trebalo
da joj daju injekciju, prvo bi je izmasirale, onda je blago udarile po
debelom mesu i neţno ubole iglu. Pitale su da li je boli, a malim
prstom su za to vreme trljale koţu pored igle. To je golicalo i teralo
na smeh.
Jednom je neka sestra upitala da li je Lin maltretirao. Šuju je
odgovorila: „Ne, on je uvek tako dobar prema meni.“
„Da li ti kupuje dovoljno hrane?“ pitala je druga sestra. U ruci je
drţala špric igla je bila uvučena u ampulu sa ruţičastim prahom.
Suju je rekla: „Da, uvek imam testo kuvano na pari, slatke
pogačice, uvek pletenice. Svakog dana jedem ribu ili meso. Ovde je
svaki dan kao praznik. Samo je u podne suviše toplo.“
Sestre su se pogledale. Jedna se zakikotala, onda joj se druga
pridruţila. „Šta on jede?“ upitala je bolničarka sa špricom.
„Ne znam. Ne jedemo zajedno. Uvek mi sve sam donese.“
„Znači, vodi računa o tebi?“
„Tako je.“
Sve su se smejuljile. Zbunile su ih Šujine reči. Iako je imao čin koji
odgovara komandiru bataljona, Lin je dobijao bonove za brašno i
prerađevine od ţita za samo šest kilograma mesečno. Kako onda
moţe da hrani ţenu takvim đakonijama? Uzima od Mane? Malo
verovatno, jer je otvoreno rekla da odbija bilo kakvu vezu sa Šuju.
Šta onda Lin jede? Kukuruzno brašno i šećernu trsku? Ĉudan neki
čovek. Mora da je za ovu priliku uštedeo mnogo bonova. Izgleda da
je ipak osećao neku bliskost prema svojoj ţeni, inače se ne bi tako
ponašao prema njoj.
Šuju je volela bolničarke. Međutim, ma koliko je molile i silno
hvalile njenu obuću, nije pristajala da skine svoje cipelice, a one su,
opet, ţarko ţelele da joj vide stopala.

154
 Sestra Li, koščata devojka iz Hangţoa koja nikad nije videla
uvijena stopala, ponudila je Šuju jednog dana posle terapije ceo juan
ako joj pokaţe noge. Šuju je rekla: „Ne, ne mogu.“
„Zašto? Dobićeš juan samo da zvirnem. Kako to da su baš tvoje
noge tako skupocene?“
„Znate, devojke, samo moj muţ sme da ih vidi.“ „Otkud to?“
„Takvo je pravilo.“
„Hajde, pokaţi nam samo jednom“, molila je visoka sestra
prijatnog glasa.
„Neću. Skinuti cipele i čarape isto je kao i spustiti pantalone.“
„Zašto?“ uzviknula je visoka devojka.
„Jer stopala vezuješ samo za svog budućeg muţa, a ne i za druge
muškarce; tako ih tvoj muţ više ceni. A znate li kako se to nekad
zvalo ?“ potapšala se po levom stopalu koje je sa unutrašnje strane
imalo guku kao oblutak.
Sve su odmahnule glavom. Šuju je nastavila: „Zove se 'zlatni
lotosov cvet‟, kao neka dragocenost.“
U čudu su je posmatrale i jedna drugoj namigivale. Sestra Ma je
pitala: „Da li te je bolelo?“
„Naravno da je bolelo. Ne pominji mi bol. Počela sam da ih uvijam
sa sedam godina. Boţe, dve godine sam svake noći plakala od bola.
U leto bi mi nabrekli prsti, puni gnoja, meso je trulelo, ali nisam
smela da otpustim zavoj. Kad bi me uhvatila da to radim, majka bi
me tukla velikom bambusovom palicom. Kad god sam jela ribu, gnoj
iz peta bi počeo da curi. Ima jedna izreka: 'Uz svaki par Iotosovih
stopala ide i kofa suza‟.“
„Što si ih onda uvijala?“ upitala je devojka crvenih obraza.
„Majka mi je rekla da mi je to jedina prilika da se dobro udam jer
sam ruţna. Muškarci su tada ludovali za lotosovim stopalima. Sto ti
manje noge, tim si lepša u njihovim očima.“
„A doktor Kong?“ ozbiljno je pitala sestra Li. „Voli li on tvoja mala
stopala?“
Suju se zbunila i promrmljala. „Ne znam. Nikad ih nije video.“
Devojke su se pogledale, nacerile; zabavljale su se. Jedna je glasno
kinula i sve su prasnule u smeh.

Znajući da ovoga puta razvod neće izostati, Lin je nastojao da

dobije za Šuju dozvolu da iz sela pređe u grad. Vojska je bila

155
spremna da se za to zaloţi samo oficire koji su bili najmanje petnaest
godina u sluţbi, ili su imali čin viši od komandira bataljona. Lin je
ispunjavao uslove: u vojsci je bio već dvadeset jednu godinu. Zbog
toga je kancelarija zaduţena za ta pitanja bila veoma predusretljiva.
Zeleo je da Šuju dobije zvaničnu boravišnu potvrdu, na osnovu koje
bi mogla da ostane u gradu. Osim toga, potvrda je bila potrebna i za
njihovu ćerku Hua. Zakon joj je dozvoljavao da se pridruţi majci i da
automatski postane stanovnik grada ako Šuju dobije dozvolu
boravka. Uz to bi Hua imala više izgleda za posao u Muđiju. Budući
da više nije mogla da se upiše na fakultet, to je bila jedina prilika da
ode iz sela.
Ma koliko se trudio, Lin nije uspeo da objasni Šuju koliko je taj
postupak neophodan i sloţen. Međutim, Šuju se povinovala onom
što bi joj rekao. Na primer, da joj kaţe: „Nemoj da ideš po toplu
vodu, ja ću ti doneti“, Šuju više ne bi iznela iz sobe nijedan od dva
termosa. Kad bi joj dao lekov: i .jkao: „Popij, biće ti bolje“, progutala
bi ih bez razmišljanja. Njegove reči primala je kao naredbu koja joj ne
moţe nauditi.
Jednog jutra dao joj je novčanicu od jednog juana da ode u
berbernicu i ošiša se; lokal je bio iza bolničkog postrojenja gde su
proizvodili tofu; vodile su ga ţene trojice oficira. Kad je Lin krenuo
na posao, Šuju je pošla u berbernicu.
Kod kuće bi je Hua ošišala uz pomoć dugačkog češlja i makaza, a
ovde je koštalo trideset fena. Kada je čula cenu od debeljuškaste
frizerke, Šuju se zbunila, kao da joj otimaju novac. Nikad nije bila
rasipna; za trideset fena mogla je da kupi pola toaletnog sapuna, koji
bi trajao bar dve nedelje. Na kraju je ipak pristala i sela u koţnu
stolicu.
Sa šporeta na ugalj, ispred vrata, začuo se pisak čajnika.
Sredovečna ţena kratko ošišane kose izašla je da skloni ključalu
vodu; onda je podloţila vatru s tri lopatice crnog uglja pomešanog sa
ţutim blatom. Zaračem je napravila rupu u mokrom uglju. Kad se
vratila, prebacila je beli čaršav preko Šuju i pričvrstila ga oko vrata
drvenom štipaljkom za veš.
„Kakvu frizuru hoćeš, sestro?“ upitala je Suju. U ruci je drţala
crveni plastični češalj.
„Ne znam.“

156
 Na drugim dvema pokretnim stolicama sedela su dvojica
muškaraca. Nasmejali su se.
„Hoćeš ovako, po mornarski, kao ja? Odlično je za vrućinu“, rekao
je jedan uzgajivač svinja najpopularniji čovek u bolnici. Jednom je
odgajio svinju tešku šest stotina kilograma, o čemu je pisalo nekoliko
najuticajnijih novina. Deca su ga zvala Svinjar.
„Odluči se“, rekla je ţena. „Tvoja je kosa. Moraš mi reći kako da je
ošišam.“
„Pa, eto, neka bude kao tvoja.“ Pokazala je na njenu kratku kosu.
Debeljuškasta, mlađa ţena odmah je prihvatila: „Baš će joj lepo
stajati.“
„Jesi li sigurna da hoćeš frizuru kao što je moja? Onda nema ništa
od punđe.“
„Jesam, sigurna sam. Odseci koliko treba.“ Htela je da ima kratku
kosu, pa da ne mora često na šišanje kad je tako skupo.
Ţena je razvezala punđu i počela da češlja umršenu kosu. Za to
vreme Šuju je glasno coktala ustima. Već pod prvim potezima češlja
koţa na glavi joj se zategla, čak je i zabolelo, ali se brzo privikla.
Pitala se kako frizerka ume tako ritmički da zvecka makazama, bez
prestanka. U desnom uglu prostorije spavala je mačka bez repa;
povremeno se teglila; mrdala je ušima da otera muve. Šuju je
zapanjeno posmatrala činiju s kašom od šećerne trske, koja je stajala
pored vrata. U gradu su očigledno veoma bogati, kad mačku mogu
da hrane kao da je ljudsko biće. Zašto im uopšte treba mačka kad mi-
ševi ne mogu da uđu u tu sobu s betonskim podom.
Dok je sređivala krajeve, ţena je upitala Suju: „Je li Lin Kong
dobar prema tebi?“
„Aha.“
„Ţivite u istoj sobi?“
„Aha.“
„Kako spavate?“
„Na šta misliš?“
„Da li spavate u istom krevetu?“ Frizerka se nasmešila, a ostale su
odloţile makaze i mašinice.
„Ne, on spava u svom krevetu, a ja u svom.“
„Znaš li da će se razvesti od tebe?“
„Aha.“

157
 „Hoćeš li i ti razvod?“
„Ne znam.“
„Slušaj dobro, popni se u njegov krevet kad zaspi.“
„Ne, neću.“
Svi su se nasmejali. Šuju ih je zbunjeno posmatrala.
Nova frizura je podmladila bar za deset godina. Lice joj je sad
dobilo jajasti oblik, a obrve su ličile na dva tanušna polumeseca.
Frizerka je iz čajnika usula vrelu vodu u bronzanu kofu koja je
visila na zidu; posle je dodala hladne vode. Onda je Šuju postavila
nad umivaonik, pod gumeno crevo, koje je bilo povezano sa kofom.
Dok joj je sapunjaia glavu, opet je savetovala: „Ne budi luda, sestro.
Ušunjaj mu se u krevet u toku noći. Ako to uradiš, neće moći da se
razvede.“
„Neću to da radim.“
Opet su se smejali.
„Oh, moje oči“, vikala je Suju. „Peče me sapun.“
„Zatvori ih. Začas ću biti gotova.“ Pustila je da joj voda ispere
kosu, onda joj je obrisala oči i lice suvim peškirom koji je mirisao na
nešto veoma lepo i čisto. Još je bio topao od sunca.
„Kako su ti oči?“
„Dobro.“
Suju se vratila na stolicu. Ţena joj je očešljala kosu na jednu stranu
i pohvalila kvalitet vlasi. Ĉak ju je i poprskala s nekoliko kapi nekog
slatkastog mirisa.
Kad je Šuju izvadila novčanicu od jednog juana, ţena je rekla: „Ne,
starija sestro, prvi put je besplatno. Platićeš idućeg puta.“
Šuju je zahvalila i vratila novac u dţep. Ţena je podigla češalj da
joj napravi uvojak iza uha. „Lepo izgledaš sa ovom frizurom. Trebalo
bi uvek ovako da se šišaš.“ Okrenula se i podigla ovalno ogledalo.
„Šta kaţeš? Dobro?“
Šuju se nasmešila i klimnula glavom.
Kad se ponovo zahvalila, ustala je i odšepala iz radnje. Osećala je
bol u kukovima zbog pola sata sedenja u frizerskoj stolici.
Ĉim je Šuju odmakla, počeli su da pričaju o njoj. Sloţili su se da
uopšte nije ruţna, ali bi trebalo da nauči da se oblači i šminka. Kroj
jakne koju je nosila više je priličio nekoj ţeni od preko šezdeset
godina; čak je na grudima imala pređice, a ne pravu dugmad. Da nije

158
nosila obojke, zbog kojih su joj pantalone ličile na seljačke čakšire, ne
bi se toliko ni primećivalo da ima uvijena stopala. Verovatno ţene na
selu imaju drugačiji ukus u odevanju. Primetili su joj brazde na
nadlanici i nekoliko mrkih mrlja na njenom tamnom licu.
Na kraju su došli i do braka. Kako će opstati sama ako se Lin Kong
razvede? Bezdušnik. Zar Političko odeljenje ne moţe da zaštiti
siroticu i prekine vezu Lin Konga sa Manom Vu? Ovo je novo
društvo u kojem niko ne sme da zasniva svoju sreću na tuđoj nesreći.
Osim toga, oţenjen muškarac mora da ima odgovornost, a ne da radi
šta mu je volja; u protivnom, porodica će se raspasti i celo društvo će
se naći u haosu.
Već sledećeg dana svi su znali kako je Šuju odgovorila: „Neću to
da radim.“ Kad bi htele nekog da odbiju, mlade bolničarke su
podrugljivo izgovarale tu rečenicu, sa posebnim naglaskom na „to“.
Onda bi prasnule u smeh.
Po mraku su čak neki ljubopitljivi mladi oficiri odlazili do
dugačkog stambenog bloka gde je nedavno
Lin dobio sobu. Stajali su ispod prozora i pred vratim-', ne bi li
saznali da li Lin i Šuju spavaju u istom krevetu. Priljubili bi uvo na
ključaonicu ili na prozorsko okno, ali je u sobi uvek bilo tako tiho kao
da nikog nema. Tri noći zaredom ništa nisu čuli osim Linovog kašlja.
Jedan je čak izvrnuo članak na granitnim ulaznim stepenicama jer je
stao na usnulu ţabu. Drugi je povredio oko granom koja je bila
ispred kuće. Onda su odustali i priznali da se ništa neobično ne
događa.
Proneo se glas „Oni to ne rade.“

159
 2
Lin i Šuju su sedeli za trpezanjskim stolom: na stolu je bio beli
emajlirani tanjir sa presečenom lubenicom iz koje su izvađene
semenke. Razgovarali su pre odlaska u sud, sledećeg jutra. Soba je
izgledala mnogo svetlija kad su sa okrečenih zidova poskidali sve
propagandne plakate koje su ostavili prethodni stanari. Šuju je
ponovo primetila zujanje neonskih svetiljki. Podigla je glavu da
proveri da se slučajno nije uvukao neki komarac. Spolja, iz kedrovih
ţbunova pod prozorima, povremeno bi se oglasila zlatica. Miris
ranih hrizantema dizao se sa leje uz stazu, nedavno prekrivene
slamom i gnojivom.
„Šuju, jesi li ikad razmišljala šta bi Hua trebalo da radi u
budućnosti?“ upitao je Lin.
„Ne. Pretpostavljam da moţe i dalje da radi u Benšengovoj
prodavnici. Dobar je prema njoj i dobro je plaća. Prošle zime kupio
joj je kaput sa kapuljačom.“
„Ne, ne. Ne bi trebalo da ostane na selu. Hoću ovde da joj nađem
posao. Ona nam je jedino dete i red je da ţivi blizu nas, u gradu.“
Nije odgovorila.
Nastavio je: „Kad te sutra sudija upita šta traţiš od mene, reći ćeš
da hoćeš dobar posao za Hua. Razumeš?“
„Zašto hoćeš da to kaţem? Nikad ništa nisam traţila od tebe.“
„Slušaj, u sluţbi sam preko dvadeset godina. Prema pravilima,
vojska treba da se pobrine za naše dete. Veruj mi, naći će joj posao.
To joj je jedina prilika. Molim te, reci sudiji da to traţiš od mene.“
„U redu, reći ću.“
Uzeo je zalogaj lubenice u ruku. „Probaj. Veoma je slatka“, rekao
je i pokazao na drugu polovinu.
Nije ni pipnula; čuvala je za njega.
Rano ujutru, Lin je otišao po doručak za sebe i Suju. Stotine ljudi
sedelo je u trpezariji. Iz kuhinje je dopirao oštar zvon lopatica kojima
su kuvari mešali prţeno jelo. U vazduhu se osećao miris dinstanog
luka i celera. Mana se pojavila sa porcijom u ruci. Prilazeći Linu,
pokušala je da se nasmeši, ali od toga joj se samo zgrčilo lice i
pojavile dve bore, kao zagrade oko nosa i usta. Oči su joj sijale;
gledalo je levo-desno; očigledno joj nije bilo prijatno što su se sreli na

160
tom mestu. Primetio je da joj preko lica prelazi senka nelagode,
verovatno zato što ga nije videla nekoliko dana.
Obratila mu se: „Nemoj previše da pričaš na sudu. I nemoj se
prepirati sa sudijom.“ Ugrizla se za donju usnu.
„Znam. Ne brini. Sinoć sam razgovarao sa Suju. Pristala je da
ovoga puta odrţi reč. Ovo je kraj.“ „Nadam se“, promrmljala je. „Sa
srećom.“
Udaljila se; nije se usuđivala da duţe razgovara sa njim u
prisustvu toliko ljudi. Neki su već počeli da se osvrću u njihovom
pravcu. Otkako je Šuju stigla, Mana se povukla. Izbegavala je da ga
viđa pred drugima, išla je samo tamo kuda je morala, čak nije ni
ručala u zajedničkoj trpezariji. Zbog toga je izgledala anemično.
Lin je đoneo u sobu, četiri zemičke kuvane na pari, pola lonca
kaše od pirinča i kolačić od prevrele papule. Prvi put od Sujinog
dolaska zajedno su jeli.
I, dok je jeo, iznenada je shvatio nešto veoma čudno. Ovih dana je
retko viđao Manu, kao da je negde otputovala na odmor. Prestali su
uveče da se šetaju, plašeći se da će početi da ih ogovaraju, a zbog
toga bi rukovodioci mogli da prekinu brakorazvodni postupak. Na
određen način ta privremena razdvojenost od Mane uopšte mu nije
smetala, kao što mu nije smetalo što spava u istoj sobi sa Suju. Istinu
govoreći, Mana mu nije nedostajala, mada mu je bilo ţao nje. Zar ta-
ko izgleda ljubav, jpitao se. Nije čudo što se kaţe da brak ubija
ljubav. Sto smo bliţi venčanju, tim me manje privlači. Moţda je više
ne volim? Ne budi glup. Toliko smo godina čekali jedno drugo. Sad
konačno moţemo da budemo zajedno. Da, ljudi koji se zaista vole
nemaju potrebu da se stalno gledaju u oči; oni naprosto gledaju, i
idu, u istom pravcu. Ko je to rekao? Verovatno neki strani kaluđer.
A šta Mana misli o tome što stanujem u istoj sobi sa Suju? Smeta li
joj? Verovatno. Da li joj nedostajem?
Onda je počeo da razmišlja o razvodu, koji je sad već bio
neizbeţan. Više nije trebalo da se trudi, kao da se radi o zreloj voćki
koja će otpasti s prvim mrazem. Imao je osećaj da izvan njegove
kontrole postoji neka sila, čiji je on pokretač, koja će sprovesti taj
razvod i uputiti ga u novi ţivot. Moţda tu silu ljudi zovu sudbinom.
Kad je Šuju završila sa sudovima, dţip sa pekinškom registracijom
zaustavio se ispred kuće. Obukla je ţutu košulju od tafta, koju joj je

161
Lin kupio prethodne nedelje. Ušli su u dţip i odvezli se do suda,
pored stanice milicije. Pored njih je na prednjem sedištu sedeo Ming
Cen, kao predstavnik bolnice. Sada je bio direktor Političkog
odeljenja; izgledao je zdepast zbog širokih ramena i debelog lica.
Bilo je pola devet. Na ulici, opervaţenoj topolama, video se pokoji
biciklista vozili su se na posao ili se vraćali sa noćne smene. Betonska
zdanja, sa krovovima pokrivenim mahovinom, pušila su se i blistala
na suncu. Dţip je prošao pored osnovne škole videli su dečake kako
igraju fudbal na sportskom terenu; vikali su i jurili za pet-šest lopti.
Devojčice su preskakale konopac i igrale badminton. Očigledno su
bili na prvom odmoru. Na uglu Avenije Mira i Ulice Slave bio je
prevrnut mali traktor na guranje; udario ga je kamion „istočni vetar“.
Po zemlji su se rasule tikvice; okupljeni su posmatrali i komentarisali;
kamion je stajao na pločniku; odbojnik mu je bio savijen oko debelog
stabla. Nekoliko starica je guralo kolica sa svetloplavim kutijama.
Izvikivale su: „Lizalice od mleka i čokolade, deset fena komad.“
Nekoliko ulica dalje začula se sirena; postajala je sve glasnija. Dţip sa
Linom i Šuju provukao se kroz gomilu i onda skrenuo nalevo u Ulicu
Zapadne kapije, prema stanici milicije.
Ispred sudnice, smeštene u kapeli koju su oko 1910. godine
sagradili danski misionari, Lin je ugledao mlad bračni par kako
izlazi. Muţ je bio namrgođen, ţena je jecala u belu maramu,
oslonjena na starijeg čoveka, očigledno oca. Ĉuvar je obavestio
direktora Ĉena da je sudija upravo odbio molbu te ţene da se
razvede. Optuţila je muţa da je fizički zlostavlja i krade joj novac.
Sudija se nije sloţio sa drugim delom optuţbe. Bračni parovi ţive
pod istim krovom, spavaju u istom krevetu i jedu iz istog lonca;
podrazumeva se da im je i novac zajednički. Muţ se nikad ne moţe
optuţiti za krađu.
U sredini sudnice bilo je nekoliko redova klupa. Na niskom
podijumu ispred njih stajao je dugačak sto pokriven zelenom
đavoljom koţom. Iznad stola, obešen o čeličnu ţicu, visio je sledeći
natpis: Neka zakon bude postojan kao planina. Na čeonom zidu, iza
parole, bio je drţavni grb pet zvezda uokvirenih velikim klasjem. Na
tom mestu nekad se nalazilo raspeće. Na Lina su najveći utisak
ostavili zasvođeni prozori, kristalni lusteri i visoka tavanica koja se
nije oslanjala ni na jedan stub, već samo na ogromne, majstorski

162
istesane bočne i krovne grede. Pitao se kako je kapela izgledala sa
svim upaljenim svetlima, bez stolova i stolica sa metalnim nogama.
Mora da je bila divna.
Kada su svi seli u prvi red, sredovečni sudija nakostrešenih
brkova i uskih očiju stupio je na podijum i seo za sto. Nasuo je sebi
šolju čaja iz belog porcelanskog čajnika. Sa njegove desne strane
sedela je ţena od četrdesetak godina, sudski sekretar, a sa leve mladi
pisar sa flomasterom u ruci. Sudija se nakašljao u ruku i pozvao
muţa i ţenu da iznesu svoj slučaj.
Lin je ustao i rekao: „Poštovani druţe sudija, došao sam da od
tvog suda zatraţim da mi odobri okončanje braka. Moja ţena, Šuju
Liu, i ja već osamnaest godina ţivimo odvojeno; brak je bio čisto
nominalan. Od rođenja ćerke između nas nema ljubavi. Nisam
nestalan ni bezdušan. Svih tih osamnaest godina pristojno sam se
ophodio prema svojoj supruzi i nisam imao ljubavne odnose ni sa
jednom drugom ţenom.“ Zacrveneo se kad je pomenuo „ljubavne
odnose“; zatim je nastavio: „Nadam se da ćete razmotriti i odobriti
zahtev za razvod.“
Sudija je već pročitao pisanu molbu, pa se obratio direktoru Cenu
da potvrdi Linovu izjavu. Ming Cen nije ustao jer je njegov čin bio
viši od suđijinog. Imao je prodoran glas. „Tačno je ovo što je drug
Lin Kong rekao. Godinama sam njegov nadređeni. Nekoliko puta
biran je za uzornog oficira; nema ozbiljnijih zamerki na njegov način
ţivota. Dobar je čovek.“
Lin je iskosa pogledao Ming Ĉena. Ako nema „ozbiljnijih
zamerki“, pomislio je, znači da postoje „manje zamerke“ na moj način
ţivota. Nije čudo da poslednjih deset godina nisam dobio
unapređenje.
Sudija je ozbiljno upitao: „Da li vi, bolnički rukovodioci,
odobravate razvod?“ Podigao je šolju i srknuo čaj.
„Mi, naravno, ne zastupamo razvod, ali se radi o bračnom paru
koji veoma dugo ţivi odvojeno. Prema našim pravilima, posle
osamnaest godina odvojenog ţivota, oficir moţe da okonča brak i bez
saglasnosti supruge. Lin Kong je odvojen od svoje ţene od 1966.
godine, sasvim dovoljno. Prema tome, nema razloga da mu odbijemo
molbu.“
Sudija je klimnuo glavom kao da mu je to pravilo dobro poznato.

163
 Okrenuo se ka Šuju i pitao je šta ima da kaţe.
„Moţe da se razvede od mene“, rekla je bez emocija. „Ali traţim
nešto...“
„Ustani kad govoriš41, naredio je sudija. Ustala je. „Sad mi reci šta
traţiš?
„Imamo... ćerku, odraslu, skoro će joj osamnaest. Njegovo dete.
Treba da joj nađe dobar posao u gradu.“ Direktor Cen je isturio
bradu i gromoglasno se našmejao; debeli vrat je bio sav u prevojima.
Sudija je bio zbunjen. Ming Cen je objasnio: „Naša bolnica se trudi da
promeni boravišni status Šuju Liu, što znači da će joj se njihova ćerka
pridruţiti u gradu. Pomoći ćemo devojci da nađe pristojan posao.
Pošto je to Lin Kongovo dete, prema njoj će se postupati kao prema
deci ostalih oficira. Nema problema, pobrinućemo se za to.“ Sudija je
potom objavio da u skladu sa zakonom Lin treba da plaća Šuju
alimentaciju od trideset juana mesečno. Lin je spremno prihvatio, ah
je Šuju odmahnula glavom.
„Šta hoćeš da kaţeš ?“ pitao je. „Traţiš više?“
„Ne. Ne treba mi ni toliko. Dvadeset je dovoljno. Zaista, ne treba
mi toliko novca. „
Sekretarica i pisar su se zakikotali, a iz pozadine se čuo grohot
straţara. Prestali su kad ih je sudija pogledao.
Onda su Lina i Šuju pitali postoji li sporna imovina. Oboje su
odmahnuli glavom. Šuju nije imala ništa u svom vlasništvu, a kuća
na selu pripadala je Linu.
Sudija je potpisao dva uverenja o razvodu, veliki pečat okvasio
crvenim mastilom na jastučetu, overio dokumenta i pruţio ih
supruţnicima. Ustao je i progovorio glasom koji se orio prostorijom:
„Iako ste sada razvedeni, i dalje ste kao drugovi deo velike
revolucionarne porodice. Prema tome, treba da se poštujete, da
vodite brigu jedno o drugom i da ostanete prijatelji. „ „Hoćemo,
sudijo“, odgovorio je Lin.
„Dobro. Slučaj je završen.“
Sudija je ustao; za njim sekretarica i pisar. Imali su još jednu
molbu za razvod tog jutra; treba da poţure.
Koračajući prema vratima, Lin je u čudu razmišljao o postupku,
koji je u suštini veoma jednostavan. Za manje od pola sata završeno
je celo jedno razdoblje osujećenosti i očaja; nova stranica njegovog

164
ţivota bila je otvorena.

Posle razvoda, Šuju se nije vratila na selo. Preselila se u drugu

sobu u istom stambenom bloku. Od sada je kuvala i ţivela sama.
Političko odeljenje odredilo je jednog mladog oficira da odrţava vezu
sa oblasnom milicijom, koja je izdavala dozvole boravka, i sa
fabrikom šibica „Sjaj“, od koje je traţeno da zaposli Hua.
Linu je palo na pamet da bi Hua mogla da odbije da se preseli u
grad jer je ljuta na njega. Kada je odlazio kući poslednjih godina,
pokušavao je da razgovara sa njom i da čuje njeno mišljenje o
razvodu, ali ga je Hua izbegavala, izgovarajući se da treba nahraniti
prasiće, ili oprati rublje na potoku. Imao je utisak da se udaljavala od
njega. Zato je odlučio da joj napiše pismo i zamoli je da dođe u Muđi.
Kada je kasno te noći seo za sto, sa penkalom „zlatni zmaj“ u ruci,
odjednom je shvatio da prvi put piše svojoj ćerki. Bio je tako loš otac!
Kako je mogao svih ovih godina da se ne seti da bi Hua volela da do-
bije pismo od njega? Nije ni čudo da je srdita. Napisao je:

Draia megrk Hva,

Twqla oalma k la rrqtnqi rqpgdeljka smo bih u gradskom sudu i sve

lg inaumq rrqugmnq. Tražknk soc qf wqlske da ti pomogne u zaposlenju u
Mvđklv, k rvmqwqfkqck sv sg sainasknk fa ug rrgogsug v habrkmv tkbkca
„Sjaj“. U suwark, bkna lg uq lgfkpa žgnla uwqlg oalmg rrgf svfklqo.
Molim tg fa rqtuvlgt plgpv žgnlv k rrkfrvžkt pao sg dko rrkokt qwq
pismo.
Hua, molim te razumi da je to apsolutno neophodpq za ugbg nkdpq.
U irafv egt koauk bqnlk žkwqu. Malma uk lg v iqfkpaoa k pg bkj lg
pustio da se vrati na selo. Monko ug, fqđk bgz qfnaiapla. Bez obzira
tua oksnkna q ogni, imaj poverenja bar ovoga puta. Ja sam tvoj otac,
žgnko uk fa bvfgt srgepa. Amq zavwgm qsuapgt pa sgnv, s bqnqo ev uq
prihvatiti kao svoju krivicu.
Tvoj otac Lin Kong

Nije bio siguran da će je ubediti samo rečima, pa je i Benšengu

napisao pismo da ne dozvoli Hua da propusti ovu priliku.

165
 Spustio je pero, zevnuo, prepleo prste, ispruţio ruke iznad glave i
protegnuo se, a dva zgloba na prstima su zapucketala. Prijala mu je
tiha noć i imao je utisak da mu svest bolje radi kada je sam. Lišće je
zašuštalo i okrenuo se ka prozoru. Uglovi okana bili su zamagljeni
od rose. Nekoliko jasenovih listova je polako padalo. Ustao je,
obrisao lice vlaţnim peškirom i legao u krevet.
Pojedini oficiri su se raspitivali kada će jesti svadbeni kolač;
odgovarao je kroz nekoliko meseci. Sa Manom se dogovorio da malo
pričekaju da ne bi počela govorkanja kako svoju sreću grade na
nevolji bivše ţene.
Suju je dobila dozvolu boravka kroz dve nedelje, i sve je završeno
i vezi sa Huinim zaposlenjem. Lin još nije dobio odgovor od nje i bio
je zabrinut.
Onda je, kao što se i bojao, stiglo njeno pismo u kojem ga
obaveštava da je ne zanima da ţivi u „prenaseljenom gradu“. Budući
da radničku klase čine i radnici i seljaci, odlučila je da ostane na selu
kao „socijalistički seljak novog tipa“. Lin je shvatio da je to pokupila
iz novina; bio je ljut, ali nije znao šta da preduzme. Kako ni od
Benšenga nije bilo odgovora, pretpostavio je da je u celoj stvari
njegov šurak imao negativan uticaj hteo je da zadrţi Hua da bi i dalje
radila za njega. Ĉak je i Šuju rekla za ćerku da je „glupa k‟o ćuskija“.
Kada je Lin ispričao Mani o ćorsokaku u koji je zapao, predloţila
mu je da ode po ćerku. Prihvatio je jer je ionako trebalo da proda
imanje na selu da bi imao novca za venčanje. Početkom jeseni uzeo je
godišnji odmor i otišao u Guščije Selo.

166
 3
Kad je stigao pred kuću, Lin je u dvorištu zatekao desetak ljudi.
Poslepodnevna vrelina je opala, ali su muve i dalje besomučno
zujale. Na zemlji, pored vratnica od pruća koje vode u povrtnjak,
leţala je raširena krvava magareća koţa. Bila je gotovo prekrivena
zelenim zunzarama. Sudeći po slatkastom mirisu koji je izbijao iz
koţe, očigledno je bila obilato poprskana dezinfekcionim sredstvom
da se ne razviju larve. I u vazduhu se osećao miris mesa i začina,
kima, vina od magnolije. S ljubičastim peškirom omotanim oko
glave, Hua je mešala nešto u kotlu koji je stajao na improvizovanom
ognjištu od kamenja. Na plava kolica bila je oslonjena tabla sa
sledećom porukom, ispisanom crnim mastilom: „Najbolja poslastica
magareće meso na zemlji i zmajevo meso na nebu! Dva i po juana za
pola kilograma.“ Kad je ugledala oca, Hua je spustila varjaču i prišla
mu. Uz osmeh je prozborila: „Drago mi je da si se vratio, tata.“ Uzela
je ranac koji je nosio.
„Šta to radiš? Otkud ovoliko ljudi?“
„Ujka Benšengu je krepao magarac. Kuvam magareće meso sa pet
začina. Svi čekaju da kupe.“
„Gde je on?“
„U našoj kući, razgovara sa nekim. Hajdemo.“ Okrenula se i
pokrila kotao drvenim poklopcem, ali ne do kraja.
Linu se prizor nije dopao. Pitao se zašto Benšeng ne koristi svoje
dvorište kao prodavnicu. Baš je pohlepan, pomislio je. Uvek
pokušava da zaradi na tuđ račun. Da sam se malo kasnije vratio,
zatekao bih ga da ţivi u mojoj kući.
Benšengov jedini magarac je uginuo dva dana pre toga. Izleteo je
iz štale posle ponoći, stigao do livade, onda upao u povrtnjak gde se
najeo pasulja i lucerke, a vodu nije pio. Naduo se i više nije mogao da
se drţi na nogama. Neki dečak ga je ugledao sledećeg jutra kako leţi
pored seoskog mlina, pa je otrčao da obavesti gazdu. Kad je Benšeng
stigao da pomogne ţivotinji, magarac je teško disao, raspuklog
stomaka. Benšeng se silno rastuţiojer je na magarcu prenosio robu za
svoju bakalnicu Šest zvezda. Sad mu je preostalo samo da proda
meso i povrati bar deo novca. Mada su neki bili spremni da kupe i
sirovo meso, Benšeng je odlučio da proda samo kuvano, jer je

167
izračunao da će na taj način više zaraditi. Rekao im je: „Ne bavim se
sirovinama, samo gotovim proizvodima.“
Kad je Lin ušao u kuću, čuo je Benšenga kako sa nekim razgovara
u glavnoj sobi. „Daću ti magareću koţu, slaţeš se?“
Lin i Hua su zastali da oslušnu. Drugi glas je jasno odgovorio:
„Ne, nećeš. Tvoja ţivotinja je uništila moj vrt. Neću koţu. Šta da
radim s njom? Ne mo^u da je prodam ni otkupnoj stanici.“
„Moţeš od nje da napraviš madrac.“
„Ne. Ko bi još da spava na smrdljivom magarcu. Da je srna, onda
bih primio.“
„Neki ne zasluţuju ni sa mrtvim magarcem da se druţe.“
„Uopšte me ne interesuje.“
Lin je ušao u sobu, ali ga nisu primetili. U drugom muškarcu
prepoznao je suseda, čika Suna. Beašeng je opet rekao starcu: „A
četiri kilograma magarećeg mesa, dinstanog?“
„Pet kila.“
„Ĉetiri i po.“
„Dođavola, rekao sam pet!“
„Ĉetiri i tri četvrt.“
„Pet!“
„U redu, daću ti koliko traţiš, čika Sune, samo zato što imam
poštovanja prema tvom starom licu.“
Hua ih je prekinula: „Ujače, tata je stigao.“
Benšeng i Sun su se okrenuli prema Linu. Starcu je bilo malo
nelagodno, nasmejao se bezubim ustima i rekao Benšengu: „Moram
da krenem. Poslaću unuka po meso.“ Prekrstio je ruke na leđima i
izašao odmerenim korakom. Pramen bele kose virio je iz rupe na
vrhu filcane kapice.
I Benšeng je sada izgledao kao starac. Ĉelo mu je bilo izbrazdano
borama, a tanke oči bile su upale i još zamagljenije nego prethodne
godine. Linov iznenadni dolazak ga je uznemirio, ali se brzo pribrao.
„Je li i Šuju stigla?“ upitao je Lina.
„Ne, došao sam da odvedem Fva.“ Pogledao je ćerku; na licu joj
se nije mogla pročitati reakcija na te reči.
Benšeng se namrštio, a onda rekao ţalosnim glasom: „Primio sam
tvoje pismo, stariji brate. Vidim da si dobio što si ţeleo. Ali, i dalje
smo jedna porodica.“

168
 „I ja tako mislim“, uspeo je da prozbori Lin; saţaljenje koje je
osetio prema Benšengu donekle ga je omekšalo.
„Pošto mi seja nije ovde, onda ćemo jesti zajedno, kod mene?“
„Pa...“
„Molim te, tata“, upala je Hua. „Ovih dana ţivim u ujkinoj kući.
Mi smo ista porodica.“
„Dobro, pristajem.“
Benšeng je očigledno bio zadovoljan. Rekao je Hui da ocu donese
vode u lavoru i otišao da prodaje magareće meso sa pet začina.
I Linu je bilo drago što je prihvatio Benšengov poziv, jer nije znao
kako da oglasi prodaju imanja i nadao se pomoći i savetu od šuraka.
Hteo je sve da završi za nekoliko dana i što pre se vrati u Muđi. I
dalje nije bio siguran da će ćerka pristati da pođe sa njim. Dobri
odnosi sa Benšengom olakšaće mu ubeđivanje. Hua je naizgled bila
veoma privrţena ujaku i ujni. Nisu imali dece i prema njoj su se
ophodili kao prema najrođenijoj. U dubini duše Linu je bilo krivo što
se Hua tako osmehuje ujaku, kao da između njih dvoje postoji nešto
veoma lično, nešto što je njemu samom uskraćeno.
Jedna druga misao odjednom je isplivala na površinu: pitao se da
li Hua ima momka. Izrasla je u lepu mladu ţenu i verovatno su je
momci gledali. Ako ima nekog ozbiljnog, onda će biti teţe ubediti je
da pođe za Muđi. Moţda se ne bi odrekla dečka ni za posao u gradu.
Što je više o tome mislio, obuzimala ga je sve veća teskoba. Mora naći
načina da je pita, da bi znao sa čim se suočava.
Te večeri, za stolom, Benšeng je izjavio da Drugi Magarac
razmišlja o Linovoj kući za svog starijeg sina Handonga. Kupio bi i
nameštaj. Mladić je nameravao da se oţeni naredne godine, iako još
nije našao verenicu. Tih dana su provodadţije često svraćale u kuću
Drugog Magarca jer je Handong, inače stalno zaposlen u gradu
Vuđija, pristao da mu roditelji potraţe ţenu sa sela. Lin je bio
oduševljen vešću da postoji kupac, ali mu se lice smračilo kad je čuo
da je Drugi Magarac pregledao imanje i ne bi platio više od tri hiljade
juana. Po Linovoj proceni, kuća i nameštaj vrede najmanje četiri
hiljade.
„Za tu cenu neću da prodam“, rekao je Lin posle večere.
„Dobro. Reći ću Drugom Magarcu sutra, kad dođe u radnju. A
koliko traţiš?“

169
 „Ĉetiri hiljade.“
„Ne zaboravi da on moţe da plati u gotovom. Silno je zaradio na
kupusu prošle jeseni i proletos na rezancima od krompira. A ribnjak
mu je prava zlatna koka. Ne znam ko bi još iz sela mogao odmah da
ispovrti tri hiljade.“
„Nedovoljno“, odlučno je rekao Lin.
Odlučno je odbio Drugog Magarca, ali je strepeo da neće imati
dovoljno vremena da sačeka pristojnu ponudu.
Poslepodne sledećeg dana razgovarao je sa ćerkom i saznao da
ima momka. Nije mu bilo drago; po njegovom mišljenju bila je
suviše mlada da shvati ljubav, ali je nije korio. Dok mu je pomagala
da spakuje stvari za Suju, ispitivao ju je o mladiću. „Da li Fengđin
ţivi u nekom obliţnjem selu?“
„Ne, sada je u mornarici, u provinciji Đijangcu.“
„Koliko se dugo poznajete?“
„Išli smo u isti razred.“ Pocrvenela je sve do ušiju i spuštenog
pogleda savijala majčine pantalone.
„Koliko je ozbiljna ta vaša veza? Mislim, da li ga znaš dovoljno
dobro da ga zavoliš?“
„Da“, odgovorila je s puno samopouzdanja.
Zapanjio ga je njen odgovor; i dalje se pitao moţe li devojka od
osamnaest godina do kraja da razume svoja osećanja. Moţe li ljubav
da bude tako jednostavna i laka? Zar ne treba vremena da se
postigne razumevanje i poverenje? Moţda se samo zaljubila. Ne,
sigurno ga ne voli ozbiljno.
„Zna li Fengđin da ćeš dobiti novi posao?“ upitao je.
„Da, pisala sam mu. I on misli da treba da odem u grad sa
tobom.“
„Onda bi i on jednog dana mogao da dođe u Muđi?“
„Pa, da“, klimnula je.
„Zna li ujka Benšeng da imaš momka?“
„Zna, ali nije zadovoljan.“
„Zašto?“
„Rekao je da mi više priliči neko sa fakultetskom diplomom;
vojnici više nisu u modi.“
Lin se osmehnuo. Onda je počeo da razmišlja o momku. S jedne
strane, bilo mu je drago što savetuje Hua da iskoristi priliku i odseli

170
se u grad, a s druge, mladić je očigledno bio praktičan: znao je kako
da je iskoristi da bi sebi osigurao bolju budućnost. Kad bi Hua ostala
na selu, onda bi i on trebalo tu da se vrati kad završi vojni rok. Lin je
strepeo da je momak iskorišćava, ali joj ni reči nije rekao o tome. Za
sada je vaţno da je odvede u Muđi bez trzavica.
Ispred prozora je zagakala guska i to ga je podsetilo da se treba
rešiti ţivine i krmače, i to sve u naredna tri dana.
„Tata, moţe li mama ovo da obuče? To je jedina svilena stvar koju
ima.“ Hua je na grudima raširila crvenu tuniku.
„Ne, to joj je preveliko. Jesi li je ikad videla u tome?“
„Nisam. „
Setio se da je tu tuniku poslao neki njegov rođak kao svadbeni
poklon. Nikad joj nije bila taman. A nikad nije ni pokušala da je
prepravi. Govorila je: „Ovo je previše luksuzno za mene.“ Zato je
tunika i dalje bila kao nova. Pre nego što je krenuo na selo, Šuju mu je
rekla da Benšengovoj ţeni pokloni sve što ona ne moţe da obuče.
„Spakuj“, odgovorio je.
Te večeri je Benšeng doneo dobre vesti. Drugi Magarac je pristao
na cenu, ali će samo dve hiljade odmah platiti u gotovini. Drugu
polovinu će isplatiti naredne godine, posle sinovljevog venčanja. Lin
je bio sumnjičav; znao je da će novi vlasnik, čim se useli, imati uslova
da odlaţe plaćanje u nedogled, da moţda nikad neće dobiti te dve
hiljade juana. Osim toga, Benšeng je bio najbolji prijatelj Drugog
Magarca; postoji mogućnost da on primi novac i uopšte ga ne
prosledi Linu. Tako bi mu se osvetio za sve što je učinio njegovoj
sestri. Moţda su njih dvojica smislila ceo plan da mu naude. Mora to
da predupredi.
Bez većeg razmišljanja, Lin je odlučio da prihvati onoliko koliko
mu odmah mogu platiti u gotovini, da ništa ne ostaje u ratama.
Te noći je sa Benšengom otišao do Drugog Magarca i ugovorio
posao. Posle kraćeg cenjkanja, kupac je pristao da plati tri hiljade
dvesta juana u gotovini, i o^ mah. Lin nije video Drugog Magarca
sedam ili osam godina; začudilo ga je da nije mnogo ostario. Samo
mu velike oči nisu više bile onako sjajne. Veliki zubi i dalje su bili
zdravi, sa mrljama od čaja uz desni. Njegovo magareće lice bilo je
glatko, tamnoputo, sa samo nekoliko bora. Ume da se čuva, pomislio
je Lin.

171
 Sedeći na podvijenim nogama, Drugi Magarac je nastavio:
„Susedi smo. Nije mi ţao da malo više potrošim.“ Pio je pivo iz čaše,
koja je bila tako masna da je tečnost u njoj ličila na ulje od kikirikija.
Lin nije ni pipnuo pivo koje su mu nasuli.
Drugi Magarac je pozvao svog sina Handonga da sastavi ugovor.
Lin se začudio kad je vitki momak, pomalo ţenstvenog lica i
osećajnih očiju, na trpezarijski sto postavio hartiju za pisma i veliku
mastionicu u kojoj je bio sveţe nastrugan tuš. Popeo se na ozidani
krevet, prekrstio noge i počeo da piše četkicom od lasičijeg krzna,
koju sada samo mi1 ‟'udi zna da koristi. Povremeno bi podigao
nasmešeni pogled prema Linu. Njegovo drţanje, ponašanje i rukopis
bili su učenjački. Uopšte nije ličio na sina zdepastog, nepismenog
Drugog Magarca. Kasnije će čuti od Benšenga koji je veoma cenio
Handonga da je momak završio fakultet i predavao u srednjoj školi
u gradu Vuđija. U stvari, njegov otac je priređivao večere i davao
poklone zadruţnim rukovodiocima, koji su ga onda izabrali kao
radničko-seljačko-vojničkog kandidata za studije.
Osim kuće i nameštaja, u ugovor su ušli šupa iza kuće, obor za
svinje, mlinski kamen, povrtnjak, jedanaest jasenova, bunar, kotao i
poljski klozet. Pošto ga je pročitao, Lin ga je potpisao i ispod potpisa
stavio svoj lični pečat. Drugi Magarac je isto učinio. Posle toga,
kupac je otišao u unutrašnju prostoriju u kojoj je njegova ţena ljuštila
kesten. Vratio se sa tri sveţnja gotovog novca; u svakom je bilo po
sto novčanica od deset juana. Iz malog koverta koji je leţao na
crvenoj škrinji, izvukao je četrdeset potpuno novih novčanica od pet
juana i stavio ih na trpezarijski sto, zajedno sa ostalim novcem.
„Prebroj, molim te“, rekao je Linu, koji je bio zapanjen nikad nije
video bogatijeg čoveka.
Lin je brojao novac i povremeno izvlačio oštećene novčanice. U
međuvremenu je Drugi Magarac nasuo još jednu čašu piva
Benšengu, koji je namršten posmatrao Linove bele prste.
Lin je pronašao ukupno sedam oštećenih novčanica. „Ovo neće
primiti nijedna radnja“, rekao je kupcu.
Drugi Magarac se zakikotao i rekao: „Vidi se da si oštrouman.“
Otišao je ponovo u unutrašnju sobu i vratio se sa sedam celih
desetica.
Posao je obavljen i Lin je predao Drugom Magarcu ključ od kuće.

172
Onda su Benšeng i on stavili kačkete, oprostili se od oca i sina i izašli
u tamnu noć bez zvezda.
Na putu do kuće Lin je Benšengu dao sedam novčanica od deset
juana; ovaj je uzeo novac, ali naizgled nije bio zadovoljan. S juţne
strane čulo se kukurikanje petla. „Luđak, još nije ponoć“, rekao je
Benšeng. „Trebalo bi da zakolju ili uškope tog prokletog petla da nas
više ne zbunjuje; samo se dere, a nije kadar da snese jaje.“
Idućeg dana Lin je otišao do seoske kancelarije i javio se bratu.
Zamolio ga je da dođe sa konjem i kolima i preuzme ono što je
ostavljeno za njegovu porodicu. Lin je odlučio da sve ţivotinje
pokloni Ren Kongu. Obavestio je Hua o tome i ona je obećala da ni
reč neće reći ujaku pošto je znala da mu je otac već dao sedam stotina
juana, a ostaviće mu sve alatke i porodičnu njivu.
Iscrpljen od čišćenja korova sa roditeljskih grobova, Lin je spavao
devet sati i sledećeg jutra kasno ustao, još su ga bolela ramena i
laktovi. Posle doručka usuo je dve boce rakije od slatkih krompira u
hranu koju je Hua pripremila naseckano lišće od repe i izmrvljen
hleb od soje. Štapićima je dobro promešao i prosuo pred krmaču,
sedam prasića, ţivinu i kozu. Sve ţivotinje su halapljivo jele. Bio je
zadovoljan što se sve odvija bez problema jer je nameravao da
sledećeg dana krene za Muđi.
Rano poslepodne stigao je na traktoru Ren sa dvojicom starijih
sinova. Bez odlaganja su prionuli na posao. Piliće, guske i patke
stavili su u veliki mreţasti dţak, konopcem vezali noge prasićima i
kozi, i ubacili ih u prikolicu. Sve ţivotinje su čvrsto spavale i
nikakvu buku nisu pravile, osim povremenog odsutnog graktanja.
Dečaci su u stvari bili pravi momci i Linu je bilo drago da ih vidi,
mada ih nikad zapravo nije upoznao. Ren je doneo za Hua par
sandala od mrke koţe, najmodernije i najskuplje u zemlji. Bila je
toliko oduševljena poklonom da je odmah priskočila da pomogne
rođacima da u prikolicu ubace tegle, kace, kofe za brašno, dve
slamnate kišne kabanice, lonce, šerpe, dve kutije knjiga i štos
neupotrebijenih svezaka za najmlađe dete koje je još bilo u srednjoj
školi.
„Hajde, prokuvaj vodu za čaj, Hua“ rekao je Lin.
„Svakako.“ Otišla je u kuću da upali šporet.
U međuvremenu su Lin i Ren sedeli ispod čičimaka drveta, pričali

173
i pušili. Ren je duvao u svoju lulu, a za uvo mu je bila zakačena
jedna „ćilibar“ cigareta. Dobio je od Lina i čuvao za najstarijeg sina.
Lin se ponovo divio svojim snaţnim nećacima. Najstariji je išao na
kurs za traktoriste. Renu očigledno ubuduće neće manjkati vina i
mesa, jer će momak imati odlično plaćen posao.
Prikolica je napunjena do vrha. Krenuli su odmah jer je trebalo da
vrate traktor zadruţnoj veterinarskoj stanici pre pet sati; Ren i
njegovi sinovi nisu sačekali čaj. Kad su se oprostili od Lina i Hue,
skočili su na traktor i odvezli se uz zaglušujuće praskanje.
Dok je traktor kašljucao niz put, pristigao je Benšeng. Lice mu se
smračilo kad je video dvorište, gotovo potpuno ispraţnjeno. Upitao
je sestričinu: „Hua, jesi li mi ostavila kolica?“
„Mislim da su još u šupi.“ Otišla je da proveri, ali se ubrzo vratila i
rekla: „K vragu, odneli su sve, čak i grabulje i ašove.“
Benšeng je prišao Linu. „Stariji brate, mislio sam da ćeš mi dati bar
svinju.“
„Ostavljam ti porodičnu njivu.“
„Zaboravi na to. To će ponovo pripasti selu.“ „Pa... rekao sam
Renu da dođe s konjem i kolima, da bi tebi što više ostalo, ali on je
stigao s traktorom. U kući ima nešto odeće za Huinu ujnu. A, zar ti
ovo ne treba?“ Pokazao je na naslagane grane i grmlje, i gomilu
đubriva.
„Idi dođavola, nezahvalniče.“ Benšeng je odjurio lupajući nogama.
Leva noga bila mu je kraća od desne; zbog toga se malo ljuljao u
hodu.
Lin i Hua su odlučili da večeraju u svojoj kući, da se više ne sreću
sa Benšengom. Lin je izvadio nekoliko biskvita i otvorio dve
konzerve. U jednoj su bile breskve, u drugoj prţena riba. Otac i ćerka
su seli da zajedno pojedu večeru; pili su toplu vodu.
Dok su jeli, Lin je upitao Hua da li da da još novca Benšengu, na
primer sto juana, da se pomire. „Nemoj to da radiš. Treba da čuvaš
novac za majku. Ujka Benšengu sto juana ne znači ništa. Ponekad
nedeljno zaradi i više od toga.“
„Dobro, neću mu dati.“ Lin je zagrizao biskvit od oraha. „Ako je
tako bogat, zašto se onda ljuti na mene.“ „Zato što je pohlepan. Samo
na novac misli. U radnji sipa vodu i sirće u sos od soje.“
„Stvarno? Zna li ujna za to?“

174
 „Ne zna.“
Nasmešili su se jedno drugom. Linu je bilo drago, jer je svojim
osmehom Hua pokazala da je na njegovoj strani. Shvatio je da je
dobro raspoloţen sve vreme otkako je stigao, da ni jednog časa nije
bio usamljen; verovatno samo zbog toga što mu se ćerka ponovo
pribliţila. Kad bi samo mogao zauvek da je zadrţi pored sebe; da je
samo deset godina mlađa. Ne, rekao je sam sebi, celog ţivota si bio
sam i ostaćeš samotnjak. Ne budi tako sentimentalan.
U kući je bilo tiho, sve ţivotinje su otišle. Nestale su i muve.
Negde u selu čulo se njištanje konja. Spuštao se sumrak. Otac i ćerka
su raspremili i oprali sudove. Rano su legli da bi već u zoru uhvatili
autobus. Pred njima je bio dugačak i naporan dan, jer su sa sobom
nosili i tri velika zaveţljaja sa zimskom odećom i jorganima. Kad je
oprao noge, Lin je zapalio dva mirisna štapića protiv komaraca,
jedan za svoju sobu, drugi za sobu u kojoj će spavati Hua.
Poţeleo je laku noć ćerki i vratio se u svoju sobu. Ma koliko se
trudio, nije mogao da zaspi. Trščani madrac pod leđima bio je
hladan, ali preterano tvrd. Osim toga, bilo je tek osam sati i napolju
se još nije smračilo. U selu je neko loše, škripavo svirao na violini.
Lin je drţao zatvorene oči i pokušao je da ne misli ni na šta; polako je
počeo da ga hvata dremeţ.
Probudio ga je udarac u vrata. Okrenuo je glavu i ugledao Hua
kako ulazi sa frotirskim prekrivačem prebačenim preko ramena.
„Tata, mogu li da spavam ovde? Plašim se. U onoj sobi je suviše tiho.
Prosto je avetinjska, onako prazna. „
Setio se da je spavala u ujninoj sobi, otkako je Šuju otišla iz sela.
„Dobro, lezi na drugi kraj kreveta. Jesi li ugasila mirisni štapić?“
„Jesam.“ Popela se na ozidani krevet, koji je bio širok koliko i
soba, i legla na drugi kraj. Bez reči je sklopila oči.
Lin je pomno posmatrao njeno lice. Imala je njegov prav nos,
samo tanji, okruglasto čelo i tamnu, ali zdravu koţu. Usne su joj
treperele dok je disala. Bio je zapanjen njenom lepotom, koje
verovatno ni sama nije bila svesna. Ubrzo će se, u fabrici šibica,
razviti u privlačnu mladu ţenu. Zašto ne zaboravi onog mornara?
Lako će naći drugog momka koji će je više voleti i bolje paziti.
Dok su mu te misli prolazile kroz glavu, Hua je otvorila oči. „Tata,
kako izgleda Muđi?“

175
 „Veliki grad. Ima dva parka, tri velike robne kuće, šest ili sedam
bioskopa.“
„Drugovi mi kaţu da u Muđiju noću ima mnogo meseca. To nije
tačno?“
„Naravno da nije. Sigurno misle na neonske sveti ljke.“
„Šta je neonsko osvetljenje? Da li te svetiljke liče na Mesec?“
„Pa, ne baš, ali su veoma vesele, stalno trepere.“
„To sigurno nije prijatno. Da li se majka plaši kad sama ide u grad
u kupovinu?“
„Ne verujem.“ Bilo mu je ţao što je tako neodređeno odgovorio,
ali zaista nije znao kako se Šuju oseća kad je sama. „Hua, hoćeš li
praviti društvo majci kad bude išla u kupovinu?“
„Hoću“, odgovorila je i zatvorila oči. Posle kratkog dremeţa,
ponovo je progovorila: „Tata?“
„Da?“
„Da li te je bilo strah kada si napuštao kuću? Bio si još
srednjoškolac.“
„Ne.“
„Zar ti nisu nedostajali prijatelji iz Vuđije?“
„Nisam imao mnogo prijatelja.“
„A, a ja ih ovde imam toliko“, zamišljeno je rekla.
Dok su otac i ćerka razgovarali, spustila se noć. U sobi se više nisu
videli ni sto ni škrinje. Iznenada je neko zaurlao u dvorištu. „Izlazi, ti
bledoliki kurjače.“ Bio je to Benšengov hrapavi glas.
Lin se spustio s kreveta, navukao pantalone i izašao. Kad je
otvorio vrata, zapahnuo ga je kiseli miris alkoholnog isparenja. U
ogromnom belom šorcu, go do pojasa, Benšeng je uperio prst u
Linovo lice i rekao: „Stariji bra-te, hoću da se noćas ob-računam s
tobom.“
„Šta je sad?“
„Hoću da po-đeš sa mnom do mo-je kuće.“
„Dobro.“
Hua je izašla u ruţičastoj pidţami. Ujak joj je mahnuo i zakrkljao:
„Svi ste vi bez-dušne ţivoti-nje, tako ne-zahvalni.“
„Pijan si, Benšeng“, rekao je Lin. „Daj da te... „
„Ne, glava mi nije mutna. Ovde je s-sve kris-talno jasno.“ Palcem
je pokazao slepoočnicu; teturao se na klimavim nogama.

176
 „Ujače, molim te idi kući.“
„I ti si ne-zahvalna. Nećeš ni da je-deš u mojoj kući. Ujna ti je
spremila uštipke od jagnjetine, a ti se nisi ni pojavila.“
„O, nisam znala“, zavapila je Hua.
„Reci mi, zašto Handong ni-je dovoljno do-bar za tebe? Gde ćeš
naći boljeg momka, pravog naučnika?“
„Rekla sam ti da neću o njemu da razmišljam.“
„On te voli.“
„Rekla sam da neću knjiškog moljca.“
Linu je bilo ţao Benšenga. „U redu, pogrešili smo, brate.“
„Nemoj ti mene da zoveš bratom! Odveo si mi sestru. Sad mi
odvodiš i Hua. Tako si osion samo zato što nemam svoje dece. Ti si
moj rođeni neprijatelj. Hoću da se obračunamo.“ Srušio se na zemlju,
jecajući kao malo dete.
„Ujače, smiri se. Moţeš uvek da nam dođeš u posetu. I ja ću se
vratiti da vidim ujnu i tebe. Obećavam.“
„Nemoj da se ulaguješ; znam da misliš da sam pokvaren i
pohlepan, ali mi je srce čisto kao zlato.“ Udario se pesnicom po
grudima.
Lin se sagnuo da mu pomogne da ustane. U tom trenutku se
krupna Benšengova ţena pojavila iz pomrčine. Na sebi je imala
ljubičaste pantalone i majicu kratkih rukava. „Hajde, stari“, viknula
je muţu, „idemo kući.“
„Ostavi me na miru“, zagrmeo je.
„Ustaj!“
„U redu, mala moja bakice.“ Pokušao je da ustane, ali su mu noge
bile kao od gume.
Njegova ţena se okrenula Linu: „Rekla sam mu da ne pravi scene i
da vas ostavi na miru. Iskrao se posle bokala lošeg piva.“
„Ne moţe da hoda. Daj da ga odnesem/1 Lin je čučnuo. Hua je sa
ujnom uhvatila Benšenga ispod ruke i podigla ga na Linova leđa.
Lin ga je odneo do kuće koja je bila udaljena oko trista metara. Za
njim je išla Hua sa ujnom. Dugačke senke padale su isped njih. Lin se
gegao, a noć je bila puna vlaţne mesečine. Benšeng mu je duvao vreli
dah u vrat i to ga je golicalo. Hua je nešto, jedva čujno, govorila svojoj
ujni.
Lin je počeo da dahće jer mu je teret na leđima postajao sve teţi.

177
 4
Nedelju dana posle dolaska u Muđi, Hua se zaposlila u fabrici
šibica „Sjaj“. Privremeno je stanovala sa majkom u bolnici. Svideo joj
se novi posao jer je bio lakši od posla na selu samo je lepila komadiće
papira na gornju stranu kutijica i pakovala po deset kutija u paket.
Osim toga, više je zarađivala dvadeset osam juana mesečno. U
dubini duše bila je zahvalna ocu, ali mu to nikad nije rekla.
Posle mesec dana fabrika joj je dodelila sobu u svom stambenom
naselju. I tako, jednog nedeljnog popodneva, Šuju se iz bolnice
preselila kod ćerke u grad. Lin je kupio činije, posuđe i koji komad
nameštaja; postarao se i da imaju dovoljno uglja i drva. Od tog časa,
majka i ćerka će ţiveti samostalno. Međutim, nije im bilo teţe nego
ostalim radnicima; od Huine plate i Linove alimentacije mogle su da
pokriju sve mesečne troškove.
Kad su se Šuju i Hua smestile, Lin se okrenuo svojim poslovima.
Jednog oktobarskog dana otišao je sa Manom u matični ured. Svakoj
od dve matičarke odneli su po kesicu karamela „gricko“. Starija,
oronula i hroma, bez odlaganja je popunila uverenje: komad crvenog
papira, presavijen, sa utisnutim zlatnim slovima Odobrenje za
venčanje.
Onda su otpočele pripreme za venčanje. Dobiji su jednosoban
stan, koji je trebalo temeljno očistiti. Ĉitavu jednu sedmicu svake
večeri su pajali paučinu sa tavanice, ribali podove i vrata; onda su
ofarbali zarđali krevet, koji je Lin pozajmio od Zajedničkih sluţbi, i
ošmirglali šporet. Oprali su prozorska okna prekrivena
muhoserinama, a testom i novinama zatvorili pukotine oko okvira. I
severni zid sobe imao je pukotine; kada bi duvalo, u prostoriju je
uletao hladan vazduh od kojeg su tapete avetinjski podrhtavale. Teh-
ničko odeljenje je poslalo dva zidara; malterom su popunili pukotine
i okrečili sve zidove.
Osim čišćenja i popravki pre venčanja, Lin je trebalo za samu
svečanost da kupi gomilu bombona, skupljih cigareta, voća i vina. U
to vreme takvi delikatesi su se teško nabavljah, samo preko
posrednika, na crno. Osim toga, pokušavao je da kupi i crno-beli tele-
vizor, a za to mu je bio potreban bon koji nije posedovao. Zato bi
uveče, na biciklu, odlazio đo grada da se vidi sa ljudima koji bi mogli

178
da mu pomognu; često se vraćao veoma kasno. U međuvremenu se
Mana prehladila i ozbiljno je kašljala.
Venčanje je obavljeno u sali za konferencije, prve nedelje
novembra. Te večeri okupilo se više od polovine bolničkog osoblja,
većina sa svojim porodicama. Venčanju je prisustvovao i veliki broj
rukovodilaca sa suprugama, ali je gospođa Su odbila da dođe jer se
gnušala i same pomisli na razvod. Kad god bi ih se setila, Manu je
zvala „naloţnicom doktora Konga“.
Na dvadeset četiri stola, u šest redova, postavljene su boce sa
sodom, vinom, tanjiri puni jabuka, smrznutih krušaka, pečenih
lešnika, suncokretovog semena, pinjola; bilo je i cigareta i bombona.
Deca su se razgalamila kad su ugledala toliko đakonija; bili su to
uglavnom mladi pioniri i svi su oko vrata nosili crvene marame
jedan ćošak crvene zastave. Neki dečaci su jurili i dovikivali se sa
svojim drugarima, pijuckajući ljuske suncokretovog semena; neki su,
opet, sekutićima krčkali pečene pinjole. Dve devojčice grejale su ruke
na radijatorima ispod dvostrukih prozora; između okana bili su
dţakovi sa piljevinom. Stakla su bila zaleđena i pod treperavim
fluorescentnim osvetljenjem na njima su se nazirali obrisi školjki,
algi, grebena, talasa, rtova, ostrva. Tog jutra je bila velika mećava i
kroz prozore se još čulo zavijanje vetra.
Na čeonom zidu dve reči su bile ispisane crnim mdstilom na
crvenoj hartiji Srećan brak. Iznad stolova vijorile su se unakrst
postavljene šarene trake. Bila su tu i dva reda balona koji su se
gotovo nepomično njihali; jedan je bio izduvan i visio je kao plava
dečja čarapa.
Kada su skoro svi ušli, direktor Ming Cen je izašao pred njih i
zapljeskao rukama. „Paţnja, molim“, pozvao je prisutne. Zaćutali su.
„Drugovi i prijatelji“, objavio je gromoglasno, „danas smo se
okupili da proslavimo srećnu zajednicu druga Lin Konga i drugarice
Mane Vu. Ĉast mi je što ću lično da izvršim taj obred. Svi znate ko su
oni i viđate ih svakog dana. Prema tome, da skratimo i pojednostavi-
mo ceremoniju. Prvo, pozovimo mladu i mladoţenju.“
Uz buran aplauz, Lin i Mana su ustali i okrenuli se prema
gostima. Bili su gologlavi, obučeni u nove uniforme, sa crvenim
papirnim cvetom na grudima. Mana je na nogama imala sjajne
lakovane cipele, a Lin je bio u visokim čizmama, vojničkim,

179
napravljenim od antilopa i platna. Mani je bilo nelagodno, nije znala
šta će s rukama; stalno se osmehivala sestrama koje je poznavala iz
svog odeljenja. Onda su se na molbu Ming Ĉena poklonili gostima,
od kojih su neki i sami ustali i glasno ih pozdravili; ostali su sedeli i
aplaudirali. Nove zvanice su pristizale kroz vrata u dnu sale.
Nekoliko ţena šapatom je komentarisalo mladin ten, koji je
poslednjih nedelja potamneo. Neko je rekao: „Vidi lice doktora
Konga. Tako je mračan, nikad ga nisam video dobro raspoloţenog.“
Direktor Ĉen je ponovo objavio: „A sada će mlada i mladoţenja
odati čast Partiji i predsedniku Maou.“
Okrenuli su se bočnom zidu na kojem su visili portret pokojnog
predsednika i nekoliko velikih zastava sa srpom i čekićem.
Ming Ĉen je počeo da pevuši: „Prvi naklon...“
Lin i Mana su se poklonili zastavama i portretu; vrh srednjeg
prsta drţali su na šavu od nogavica. „Drugi naklon...“
Ponovo su se poklonili, dublje nego prethodnog puta, gotovo pod
osamdeset stepeni. „Treći naklon...“ Kada je odavanje počasti
završeno, ponovo su se okrenuli prisutnima. Nekoliko trenutaka
prostorijom i hodnikom su odjekivale direktorove reči. Prisutni su i
dalje ćutali, gotovo zanemeli od samog volumena Ming Ĉenovog
glasa. Onda je direktor objavio:“Sad proglašavam Lin Konga i Manu
Vu supruţnicima. Ĉestitajmo im.“ Ljudi su ponovo zatapšali; neki
dečaci su zazviţdali. Kada su se gosti smirili, od novih supruţnika se
očekivalo da otpevaju neku pesmu. Mana je dobro pevala, a Lin nije
znao gotovo nijednu pesmu, pa su se odlučili za Naše trupe
marširaju prema suncu, koja je bila tako zastarela da su je mnogi
mladi oficiri tada prvi put čuli. Loše su pevali. Mladoţenja prenisko i
suviše tiho, a mlada promuklo zbog prehlade. Neke bolničarke nisu
mogle da se uzdrţe od zajedljivih primedbi: „Od ovoga bole zubi.“
Ĉim su završili pesmu, jedan mladi oficir je podigao pesnicu i
uzviknuo: „Sad je na redu jabuka koja se klati.“ „Da, da, sada treba
zajedno da pojedu jabuku koja se klati“, čulo se sa raznih strana. U
pitanju je bila jabuka obešena o konac, pa bi par koji je pokušavao da
je dohvati neizbeţno razmenjivao poljupce
Direktor Ĉen je podigao ruke i primirio ih. Rekao je: „Mi smo
oficiri i vojnici revolucije. Vojska nije isto što i selo, pa ni jabuka u
ovim okolnostima nije prikladna. A sad se zabavljajte.“

180
 Počeli su da ustaju i obilaze druge stolove, a Ming Ĉen je ponovo
zapljeskao da bi se obratio deci: „Mali prijatelji dečaci i devojčice
moţete da jedete koliko hoćete, ali ništa ne srne da se nosi kući.
Jasno?“
„Da, druţe direktore“, doviknula je jedna devojčica.
Svi su se nasmejali. Odjednom je cela prostorija ponovo bila
ispunjena bukom. U jednom uglu zaplakala je beba; jedan mladi
oficir je bacio petardu i devojke su zavrištale; odmah su ga ukorili i
zabranili mu da to ponovo uradi. Otvorena su dvoja vrata u dnu da
bi se izvetrio miris baruta.
Rukovodioci su jedan po jedan prilazili mladi i mladoţenji da
nazdrave i poţele im sreću. Komesar Ran Su je bio veoma potresen.
Za razliku od drugih, nije drţao čašu s vinom. Ličio je na starca, iako
je imao tek pedeset jednu godinu: kosa mu se proredila, a brkovi
posedeli. Uhvatio je Lina i Manu za ruke i povukao ih u stranu;
ozbiljno je rekao: „Vas dvoje treba da se uvek s ljubavlju sećate ovog
dana. Volite se i pazite jedno drugo. Ne zaboravite da je vaša ljubav
gorka.“ Zastao je i ponovio „gorka ljubav“, gotovo sebi u bradu.
Te reči su pogodile mladu. Kad je Ran Su otišao, briznula je u plač.
Lin joj je uzeo čašu, zagrlio je oko struka i poveo u ugao. Pokušao je
da je umiri, ali je i dalje neutešno plakala; usne su joj podrhtavale,
lice joj je bilo okupano suzama. Onda se ugrizla za usnu, šmrknula i
sjajnim očima posmatrala srećnu gomilu kako se komeša pod
sijalicom od 300 vati.
„Ne budi tuţna, dušo“, rekao je Lin.
I dalje je grizla usnu, a suze su klizile niz bradu i padale po jakni.
„Hodi, zlato“, ponovo je rekao. „Pa ovo je naše venčanje. Pokušaj
bar da izgledaš srećna.“
Podigla je lice koje je bilo tako izobličeno da je zanemeo. Dodirnuo
joj je čelo; bilo je vlaţno i vrelo.
Upitao je: „Ne moţeš više da izdrţiš?“
Klimnula je glavom.
„Hoćeš li da idemo kući?“
Ponovo je klimnula. Okrenuo se i ugledao sestru Hsu za obliţnjim
stolom sa nekoliko devojčica: lomila im je lešnike kleštima. Onda je
pronašao Maninu Subaru i kaput, i izneo ih u hodnik. Tu joj je
pomogao da se obuče i obećao da će i on uskoro poći kući.

181
 Kada se vratio u društvo, prostorija je bila puna bučne muzike.
Stolove su gurnuli do zida i mladi oficiri su igrali sa bolničarkama.
Posle gotovo dvadesetogodišnje zabrane, okretne igre su ponovo
postale popularne. Mladići i devojke su plesali zajedno, strasno i
neumorno se njihali. Stariji oficiri i lekari su stajali, posmatrali
plesače i čavrljali. Iznenada se jedna bolničarka okliznula i pala na
pod; stala je na ogrizak kruške. Svi su prsnuli u smeh. Heijan je sa
svojim suprugom Honganom prišla Linu da mu čestita. Njih dvoje su
već bili sredovečan par. Hongan je nosio civilno odelo i naočari, pa je
ličio na kakvog visokog činovnika. Heijan je imala lice poput punog
meseca, malo se ugojila; oko vrata je vezala maramu boje šafrana.
Pozvala je sina: „Hodi, Taotao, pozdravi se sa čika Kongom.“
„Neću“, cvileo je osmogodišnjak. Odskakutao je s drvenim
karabinom u rukama i izgubio se u gomili svojih vršnjaka. Lin i
njegovi roditelji su se nasmejali.
„Ti i Mana ne bi trebalo da imate sina“, rekla je Heijan mladoţenji.
„Mnogo je lakše podizati devojčicu. A gde je mlada?“
„Nije joj dobro, pa je otišla kući. Prehlađena je.“ Hongan je
potapšao Lina po ramenu i rekao: „Stari druţe, veoma mi je drago
što sam ovde. Slušaj, slobodno se javi ubuduće ako ti zatreba pomoć.
„ U levoj ruci je vrteo praznu čašu.
Lin je posmatrao njegovo pljosnato lice i nastojao da shvati šta
zapravo hoće da mu kaţe. Sa čuđenjem je ustanovio da je Hongan
sad srećan, zdrav čovek, bez traga svog seljačkog porekla. Lice mu je
bilo sasvim glatko; samo su dve ruţičaste bubuljice na čelu podsetile
Lina da je to lice nekad bilo crno kao ugalj.
„Ne ustručavaj se, Lin“, rekia je Heijan. „On sad i ina vlast i moć.
Preduzeće ima u vlasništvu dvanaest kamiona.“
„O, hvala“, nekako je odgovorio. U duši i dalje nije mogao da ih
prihvati kao prijatelje.
„Ako ti treba prevoz uglja ili drva do kuće“, rekao je Hongan,
„samo me pozovi telefonom.“
„Hvala.“
Onda je nastala tišina. Dve godine pre toga, u leto, Hongan je
demobilisan i postao je potpredsednik pilane u Muđiju. I Heijan je,
poput supruga, napredovala u ţivotu; posle godinu i po dana obuke
u gradu Cangčun postala je ginekolog. Preselili su se u centar Muđija

182
da bi im sin pohađao bolju školu. Iako su se Heijan i Mana odavno
pomirile, Mana se i dalje ustezala da joj nešto poveri. Lin se nadao
da će ga ostaviti na miru.
Međutim, Hongan je hteo da priča. Tihim glasom je rekao: „Lin,
imaš li vesti o Geng Jangu?“
Lin se sasvim zbunio. Odmahnuo je glavom i pitao se zbog čega
pominje to ime na dan njegovog venčanja. Srećom, mlada nije bila
prisutna.
„Nisam mislio ništa loše“, dodao je Hongan. „Samo sam čuo da se
obogatio, silno obogatio. Nevaljalci su uvek talični.“
Lin nije rekao ni reč, obrazi su mu goreli.
Videvši da je mladoţenja pocrveneo, Heijan je uštinula muţa za
vrat i ljutito upitala: „Zašto, dođavola, pominješ tog probisveta,
moronu jedan?“ Onda ga je zgrabila za uvo i uvrnula ga.
„Joj, pusti.“
„Izvini se Linu“, naredila je.
„U redu, u redu. Lin, izvini.“
Lin je odgovorio ljubaznim osmehom: „Pusti ga, Heijan. Nije
mislio ništa loše.“
„Glupak. U stanju je da pokvari svaku zabavu.“ Sklonila je ruku
sa muţevljevog uva. „Kao da nije već dovoljno nevolje naneo Mani.“
Okrenula se ka suprugu i upitala: „Zašto hoćeš da im pokvariš
venčanje?“
Hongan je shvatio svoju grešku. „Izvini, Lin. Nisam namerno. Pre
mesec dana bio je članak o Geng Jangu u listu Uzori. Samo sam hteo
da kaţem kako nije fer da takva bitanga napreduje.“
„Shvatam“, rekao je Lin. Nije čitao taj časopis i nije imao pojma
koliko je Geng Jang bogat.
„Treba da pođemo“, rekla je Heijan.
„Da.“ Hongan se okrenuo mladoţenji. „I ne zaboravi, veoma rado
ću ti pomoći. Kad god imaš neki teţak posao.“
„Zapamtiću.“ Lin se pitao da li su pijani.
„Zdraavoo“, mahao je Hongan i zatim uhvatio ţenu za ruku.
Zajedno su se pridruţili ostalim gostima.
Većina plesača sad je bila samo u košuljama i debljim majicama.
Lina je prostorija podsetila na veliku brodsku kabinu, lelujavu i punu
magle. Od toga mu se zavrtelo u glavi.

183
 Nije umeo da igra, pa je stajao po strani sa starijim oficirima i
njihovim suprugama, primao čestitanja i odgovarao na pitanja. Deca
su uglavnom otišla, dţepova punih bombona i voća. Poneli su i sve
balone. U sobi je bilo manje vike, a na stolovima su ostale gomile
praznih posluţavnika, tanjira, jakni, kapa, rukavica. Lin je bio
umoran. Stalno se pitao šta njegova mlada radi kod kuće. Kako mu je
bilo dosadno ovo venčanje.

184
 5
Ispostavilo se da je Mana veoma strastvena u ljubavi, što je Lina
često dovodilo u zabunu. Nije bio onoliko iskusan u krevetu koliko je
očekivala. Brzo se zamarao, u više navrata i pre nego što bi se ona
smirila. Uveče, čim bi se čulo povečerje, povlačili su se u postelju.
Pola sata bi vodili ljubav; nisu smeli duţe da ostanu budni jer je u
zoru trebalo ići na jutarnju gimnastiku. Ustajali su rano i kad je
padao sneg, da očiste staze sa ostalim drugovima.
Mana je ponekad bila razočarana, ali nikad nije gubila ţivce. Jedne
subotnje večeri našalila se sa Linom i raspoloţeno primetila: „Pitam
se kako si uopšte napravio dete sa Suju. Za tri minuta?“ Brada joj je
leţala na njegovim grudima, a oči su bile sanjivo poluzatvorene.
„Tada sam bio mlad“, promrmljao je.
„I imao drugačijeg miška.“ Zakikotala se.
„Ona nije bila kao ti.“
„Kako to misliš?“
„Sa njom se nisam osećao kao starac.“
„Ma, hajde, ti si i dalje moj mladi muţ.“ Počela je da ga ljubi i
prebacila nogu preko njegovog stomaka.
„Ljubavi, treba mi više vremena.“
„Dobro, ne ţuri nam se.“ Leţala je pored njega, ali ga je rukom i
dalje mazila po butini. Zaista mu je trebalo vremena. Te noći vodili
su ljubav čitav sat jer ih ujutru nije čekalo rano ustajanje.
Pre venčanja, Lin je strepeo da će Mana osećati posledice silovanja
od pre deset godina, posebno u krevetu. Stalno je vodio računa da
bude neţan. Međutim, ništa joj nije smetalo. Svakog dana je
insistirala da vode ljubav pre počinka. Nekad bi legli i posle ručka.
Kakva ţena, govorio je sam sebi.
Nije mu bilo lako da je zadovolji, iako je davao sve od sebe. Svake
noći bi se, iscrpljen, pitao da Ii da uzme neki afrodizijak da u rakiju
stavi ginseng, ili morskog konjica... Onda je rešio da ne spravlja
nikakav napitak jer se plašio da će ga to još brţe iscediti. Nadao se da
će Mana usporiti ritam, ali njena strast nije jenjavala. Da li su i drugi
mladenci slični, pitao se.
U krevetu, na vrhuncu, Mana je često stenjala: „Oh, kad bih sad
mogla da umrem. Kad bismo mogli da umremo ovako zajedno!“

185
Ponekad je plakala, nekad mu grizla bradavice i ramena. U početku
su ga njene reči plašile mislio je da ju je povredio. Da bi ga
razuverila, govorila mu je da je srećna, toliko srećna da bi volela da
zauvek ostanu jedno pored drugog u krevetu.
Međutim, jednom mu se poverila: „Ne znam zašto sam tako
tuţna. Samo da smo se venčali pre dvadeset godina!“ Razmišljao je o
tome, i opet nije shvatao šta hoće da kaţe. Moţda misli da bi bio
potentniji da je mlađi?
Svaki put posle seksa Mana je izgledala umornija i starija, mada je
zbog rumenih obraza bila lepša. Opuštena koţa na stomaku i
rukama, mekane grudi i male bore na vratu govorile su da je mladost
odavno prošla. Pitao se otkud u tom telu toliko mladalačke ţudnje
koju nije uspevao da zadovolji. Osećao se starim i preklinjao je da se
ne uţivljava toliko, ali Mana nije obraćala paţnju.
Posle dva meseca javio mu se tup bol u krstima; desni taban počeo
je da ga tišti. Znao je da previše seksa moţe da ošteti bubrege, ali se
ipak nije povukao. Osećao je obavezu da je zadovolji, kad ga je tolike
godine čekala. Dobio je veliku dozu vitamina BI u stopalo, u
neposrednoj blizini bolesnog mesta, što mu je smirilo ţivce; i bol je
donekle uminuo.
Saradnici su primetili da je oslabio. Od prethodnog leta izgubio je
osam kilograma i brada mu se ušiljila. Kad su bili nasamo, bez ţena,
nadmetali su se u začikivanju Lina. Jednog popodneva, u sali za
rekreaciju, šef Propagandnog odeljenja, Sajding Mu, rekao je: „Lin,
čoveče, tek si tri meseca u braku, a vidi na šta ličiš; sav si se iscedio.“
Lin je uzdahnuo i nije znao šta da odgovori. Nastavio je da
četkom ispisuje „toplu dobrodošlicu“ na plakatu koji je pripreman za
generalovu posetu. Lin je bio jedan od retkih koji je umeo da koristi
četkicu za pisanje, pa su njemu poverili zadatak.
Sajding Mu ga je gurkao laktom: „Već si se umorio? A tek je prvi
korak marša od hiljadu i po kilometara.“ Nasmejao se tako glasno da
je zatreperelo staklo na vratima.
„Prestanite“, brecnuo se Lin.
Nisu hteli da prestanu i da ga ostave na miru. Jedan mlađi oficir je
tercirao: „Ej, Lin, ako ovako nastaviš, do sledećeg leta ćeš ličiti na
kostur. Treba da usporiš tempo. „
Drugi je namignuo: „Znaš, poţuda je crv koji nagriza moţdinu.“

186
Zatim je pisar spustio malu četku u kofu, promešao vrelu smesu od
brašna i glasno odrecitovao strofu iz jedne stare pesme:

Zbog nje sam oslabio i ubledeo

Ali se ne kajem tuq mi odelo
Svakog dana rqsualg swg wgeg.

Glasno su se smejali, pa nastavili razgovor o ţenama. Nije čudo

da kaţu: „Sa trideset je kao vučica, sa četrdeset kao tigrica.“
Usedelica je sigurno i vučica i tigrica, pa zato samo mladi lav moţe
da se nosi s njom. Lin je trebalo od početka da zna da joj nije par, i
zato je trebalo da sam postavi pravila. Soba se tresla od kikotanja.
Zahvaljujući tim šalama, uţivali su u poslu, a i vreme je brţe
prolazilo.
Iako nije pokazao da se ljuti, Lin je u duši bio očajan. Govorio je
sebi da mora nešto preduzeti, samo da prestanu s ovakvim pričama.
Kod kuće se pogledao u visoko ogledalo na ormanu, jedinom delu
nameštaja koji je kupio za venčanje. I zaista, oči su mu bile upale i
izgledale mnogo veće. Lice mu je bilo bledo; na slepoočnicama i čelu
imao je više sedih vlasi. Ti sedi pramenovi nosili su u sebi znamen
konačnosti. Dvadeset pet godina ranije, tokom studija medicine,
pojavile su se neke sede, koje su posle brzo potamnele. Sada više nije
imao nade da će ove nove bele pocrneti.
Jednog dana, posle ručka, opet su otišli u krevet i vodili ljubav.
Posle toga je bio toliko iscrpljen da je zaspao. Mana ga nije probudila
kad je pošla na posao. Spavao je sve do tri sata, dok jedna bolničarka
nije došla po ključ od ostave. Rekla mu je da je stigao tehničar iz
Harbina da opravi inhalator, koji je Lin sklonio i zaključao. Bilo mu je
uţasno nelagodno. Nije se ni umio, već je odmah krenuo sa njom u
bolničku zgradu. Celim putem je objašnjavao kako se ne oseća dobro.
Te večeri rekao je ţeni: „Dušo, ne moţemo dalje ovako. Nismo
više mladi. Počeli su da pričaju o nama.“
„Znam da nije u redu“, rekla je Mana, „ali ne mogu da se uzdrţim.
Nešto me jede iznutra; kao da su mi dani odbrojani i treba da
iskoristim svaki trenutak.“
„Treba da sačuvamo malo snage i za posao.“
„Znaš, ovih dana se ne osećam dobro. Danas su mi izmerili

187
pritisak. Visok je.“
„Koliki?“
„Sto pedeset dva sa devedeset sedam.“
„Pa, to je strašno. Ne smemo tako često da vodimo ljubav.“
„Moţda imaš pravo“, uzdahnula je.
Sloţili su se da od tog trenutka misle na svoje zdravlje. Te noći su
prvi put mirno spavali.

188
 6
„Kao neka urna“, Lin je promrmljao za sebe. Primedba se odnosila
na malu kutiju od sandalovine koja je leţala u ormanu ispod Manine
odeće. Poklopac je uvek bio zatvoren bronzanim katancem. Pitao se
šta se nalazi unutra. Verovatno novac, ili njen notes, moţda
pohvalnice koje je dobila. U poslednje vreme stalno je mislio na tu
lakiranu kutiju.
Jedne večeri upitao je šaljivim tonom: „Šta to kriješ od mene u onoj
kutiji?“
„O čemu govoriš?“
„O kutiji od sandalovine, u ormanu.“
„U njoj nema ničega. Otkud ta ljubopitljivost?“ nasmešila se.
„Smem li da je otvorim i pogledam?“
„Pa, smeš. Pod uslovom da mi nešto obećaš.“
„Šta?“
„Obećaj da se nećeš smejati.“
„Naravno da neću.“
„Obećaj da ćeš mi od sada reći sve svoje tajne.“
„Svakako, ništa neću kriti od tebe.“
„Dobro, onda ti dozvoljavam da pogledaš.“
Ustala je iz kreveta, otišla do ormana i izvadila kutiju. Skinula je
katanac i podigla poklopac sa unutrašnje strane bile su zalepljene
nalepnice sa flaša soda-vode. Na vrhu se nalazio smotuljak
bledoţutog sunđera. Uzela je sunđer i odmotala ga na sunđer je bilo
zakačeno dvadesetak znački sa likom predsednika Maoa. Nekoliko je
bilo od porcelana, ostale su bile uglavnom od aluminijuma.
Ispupčena površina je svetlucala. Na jednoj znački predsednik Mao u
vojničkoj uniformi maše kačketom očigledno je otpozdravljao
učesnicima parade na trgu Tjenanmen. Na sledećoj, puši cigaru, a u
drugoj ruci drţi kačket i priča sa seljacima iz svog rodnog grada u
provinciji Hunan.
„Hej, nisam znao da toliko voliš predsednika Maoa“, rekao je Lin s
osmehom. „Otkud ti sve ovo?“
„Sakupila sam.“
„Iz ljubavi prema predsedniku?“
„Ne znam. Tako su veličanstvene.“

189
 Zbunilo ga je njeno divljenje. Shvatao je da jednog dana te sitnice
mogu da postanu veoma vredne, kao uspomene na ludo vreme i
ţivote izgubljene u revoluciji. Postaće relikti istorije. Za Manu,
međutim, nisu imale istorijsku vrednost. Onda mu je palo na pamet
da ih je verovatno čuvala kao dragocenosti. Sigurno ih je sakupljala
kao jedine lepe stvari koje je kadra da priušti, kao nakit.
Dok je razmišljao, obuzela ga je tuga. Nije znao kako da joj iskaţe
svoje misli, a da je ne povredi. Zato je ćutao.
Pogledao je kutiju u kojoj je bilo još desetak pisama povezanih
plavom trakom. „Od koga su pisma?“
„Ma, samo pisma od Maj Donga.“ Glavu je drţala pognutu, kao da
izbegava njegov pogled.
„Mogu li da ih vidim?“
„Zašto si danas tako radoznao?“
„Ako ti smeta, ne moraš ih pokazati.“
„Nisu tajna. Ako ţeliš, moţeš i da ih pročitaš. Ali nemoj preda
mnom.“
„Dobro, neću.“
„Onda neću zaključati kutiju.“
„Slaţem se. Kad ih pročitam, videću koliko si romantična.“
U duši je ţudeo da ih što pre pročita, ali se čuvao da ne pokaţe
nestrpljenje. Nikad nije video ljubavno pismo, osim u romanima.
Nikad nijedno nije napisao. Sada ima priliku da pročita pravo
ljubavno pismo.
Sledećeg poslepodneva došao je kući sat ranije i izvadio kutiju od
sandalovine iz ormana. Mnoga pisma mirisala su na ustajalo, bila su
poţutela, a neke reči su bile jedva čitljive zbog vlage. Maj Dongov stil
nije bio ništa posebno u nekim pismima bi samo pobrojao dnevne
aktivnosti: šta je jeo za ručak, koji je film video prethodne večeri, sa
kojim se prijateljima sreo. Mestimično bi ipak poneka fraza ili
rečenica zasjala pravim osećanjem očajnički zaljubljenog mladića. Na
jednom mestu je napisao: „Mana, kad god pomislim na tebe, srce mi
brţe zakuca. Sinoć nisam mogao da zaspim jer sam mislio na tebe.
Zbog toga od jutros imam jaku glavobolju i ništa ne mogu da radim.“
Na drugom mestu izjavljuje: „Osećam da će mi srce prepući. Mana,
neću dugo izdrţati ako se ova situacija nastavi.“ Jedno pismo se
završavalo sledećim usklikom: „Neka nam nebo pomogne da

190
budemo zajedno!“
Kad je ugledao te reči, Lin se skoro nasmejao. Očigledno je Maj
Dong bio jednostavan, zanesen momak, koji nije umeo koherentno
da se izrazi.
Međutim, pošto je pročitao sva pisma, u duši mu se javila sumnja.
Mučilo ga je što je njemu lično sasvim stran osećaj očajanja koje Maj
Dong opisuje. Nikad nije doţiveo tako snaţne emocije prema nekoj
ţeni; nikad nije napisao rečenicu koja je nabijena takvom ljubavlju.
Kad je pisao Mani, oslovljavao je sa „drugarice Mana“, ili šaljivo
„stara moja“. Moţda sam previše čitao, mislio je, moţda sam previše
racionalan, bolje obrazovan. Po zvanju sam naučnik znanje hladi krv.
Za večerom je rekao Mani: „Pregledao sam pisma. Vidim da je Maj
Dong bio istinski zaljubljen.“
„Ne bih rekla.“
„Zašto?“
„Ostavio me. Mrzim ga.“
„Ali te je pre toga voleo.“
„Samo je bio zaljubljen. Muškarci su uglavnom lazovi. Osim tebe.“
Nasmejala se i nastavila da hlebom skuplja preostalu svinjsku čorbu
iz tanjira.
Iznenadile su ga njene reči. Ako je istina to što kaţe za Maj Donga,
zašto čuva njegova pisma? Da li ga zaista mrzi? Bio je zbunjen.

U februaru je Mana ustanovila da je trudna. Posle toga ie

insistirala da Lin nabavi krevet za sebe. „Neću da povredimo bebu“,
objasnila je; pod tim se podrazumevalo da do rođenja deteta ne treba
da vode ljubav. Sloţio se. Od Zajedničkih sluţbi pozajmio je poljski
krevet i postavio ga u jedan ugao.
Lin nije očekivao da Mana zatrudni jer je već imala četrdeset četiri
godine. Mislio je da više ne moţe da rađa. Onda se zabrinuo zbog
njenog slabog srca. Otkako su se venčali, povremeno je dobijala
aritmije, imala visok pritisak, mada kardiogram nije ukazivao na
ozbiljniji srčani problem. Uz brigu je išla i strepnja da u njenim
godinama porođaj moţe biti opasan. Pokušao je da je nagovori na
pobačaj, ali je odgovarala da svim srcem ţeli dete, da je to pravi
razlog njihovog braka, da neće da ostanu bez dece, da joj je to
verovatno poslednja prilika. Ĉak mu je rekla: „Nadam se da će biti
dečak. Ţelim malog Lina.“

191
 „Ne verujem u te srednjovekovne predrasude. Koja je razlika
između dečaka i devojčice?“
„Devojčice imaju teţi ţivot.“
„Ma hajde, uopšte me ne zanima drugo dete.“
„A ja ţelim svoje.“
Pošto nije uspevao da je urazumi, prestao je o tome da govori i
pustio je da sebi ispuni ţelju.
Imala je ţestoku reakciju na trudnoću. Dosta je povraćala,
ponekad i tokom noći. Više nije vodila računa o svom izgledu. Lice
joj je oteklo, koţa oko očiju potamnela i opustila se kao posle plača.
Osim toga, mnogo je jela. Pila je supu od svinjskih krmenadli sa
nasečenim algama, tvrdeći da je bebi potrebna pravilna ishrana. Pri
tom se lupkala po stomaku koji se još nije primećivao. Imala je
promenljiv apetit. Jednog bi dana traţila slatki krompir, sledećeg
kolače od badema. Onda se setila sipe i preklinjala Lina da joj je na-
bavi. Muđi je daleko od mora, pa je čak i sušena sipa retkost posle
Prolećnih praznika. Lin bi zato uveče seo na bicikl i traţio sipe, ali
nije mogao da ih nađe. Raspitivao se kod sestara čije su porodice
ţivele u gradu, ali mu niko nije mogao pomoći. Konačno je preko ro-
đaka jednog oficira za nabavku uspeo da kupi u ribarnici kilogram
usoljene sipe.
Mana je sprala so i pesak sa sipa, isekla ih na rezance, začinila
sirćetom, drobljenim belim lukom i uljem od susama. Tri dana je za
svaki obrok, uz glasno uţivanje, grickala komadiće sipe. Nudila je
Linu da proba, ali on nije mogao da podnese taj miris.
Posle trećeg dana više nije stavljala sipu na sto za vreme obeda,
kao da za to nikad nije ni čula. U kredencu je i dalje stajalo pola činije
nepojedene ribe.
Jedne večeri svratila je tetka Ĉeng, majka doktora Ninga.
„Srećnice, moţeš da jedeš što god zaţeliš“, rekla je Mani. „U staro
vreme, kad sam rodila prvog sina, pojela sam samo deset jaja. Samo
to tokom dva meseca. Kad sam čekala drugo dete, umirala sam od
ţelje za pečenim piletom. Svakog jutra sam odlazila na pijacu i na
tezgi gotovih jela posmatrala zlatnoţute piliće. Nisam mogla da
kupim ni krilce, samo sam ih mirisala.“
Mana je priču protumačila kao savet i počela da čezne za pečenom
piletinom. Svakog dana Lin bi joj kupovao pečeno pile u obliţnjoj

192
kafani; trošak ga je brinuo od mesečne plate mogao je da kupi samo
petnaest pilića. Srećom, ţelja za piletinom trajala je samo dve nedelje.
Onda se setila narova, koji se uopšte nisu mogli nabaviti tokom zime.
Kako je samo ţudela za tim ruţičastim perlicama, kiselim, sočnim i
oporim. Jedne je noći sanjala veliko drvo prepuno narova. Linu je
ispričala san i objasnila da je drvo prepuno plodova siguran znak da
će roditi velikog dečaka. Budući da se narovi nisu mogli nabaviti,
Mana je prestala da izvoljeva i ponovo se vratila normalnoj ishrani.
Lin je malo čitao otkako su se venčali. Na polici pored vrata i dalje
su stajale njegove knjige, ali su bile zatrpane šoljama, bočicama s
lekovima, futrolama za naočare, baterijama, lutkom-prevrtaljkom i
raznim koještarijama. Na knjigama se nakupila prašina; ni on ni
Mana se nisu trudili da je obrisu. Za razliku od njega, Mana je
mnogo čitala, mada poglavito o trudnoći, porođaju, roditeljstvu. Iz
male bolničke biblioteke podigla je sve knjige koje su se bavile tim
pitanjima. Nije mogla da veruje koliko malo zna o roditeljstvu. Za
večerom bi prepričavala muţu šta je pročitala u toku dana. On bi je
uglavnom odsutno slušao reči su ulazile na jedno uvo, a na drugo
izlazile. Ponekad bi je naljutila njegova nezainteresovanost.
Osim toga, pripremala je odeću i pelene za bebu. Zamolila je neke
bolničarke da joj daju svoje stare bluze i pidţame, jer pelene treba da
budu od mekog, ispranog materijala da ne ţulje novorođenče. Uveče
bi često obilazila susede da nauči kako se prave dečji jorgani i
jastuci, kako da isplete čarapice i male cipele. Kupila je kilogram i po
vune, što je koštalo više od sedamdeset juana. Lin se pitao čemu
toliko rasipništvo detetu uopšte nije potrebno toliko vunenih stvari.
Međutim, nije se ţalio, jer je trošila svoj novac.
Hua je ponekad svraćala nedeljom. Ostajala je kratko ako je Mana
bila kod kuće. Ocu je prenela da je Šuju srećna što je Mana trudna,
jer će se tako njihova porodica povećati. Lina je zbunila ta reakcija
Šuju je očigledno smatrala da je i dalje njegova ţena. Pitao se da li
zbog alimentacije koju je plaćao. Kakva prostodušna ţena! Ponekad
bi Hua donela palačinke sa mladim lukom, koje je Šuju pekla za
njega, ali ih ne bi vadila iz torbe u Maninom prisustvu. Sada je više
pričala i više se smejala. Ocu je rekla koliko voli svoj posao i kako se
ostali radnici dobro ophode prema njoj. Bila je vesela; krajevi usana
povijali su joj se nagore dok se osmehivala, a oči su joj sijale. Lin je

193
kupio ćerki „feniks“ bicikl i ručni sat „šangaj“, ali bez Maninog
znanja. Iako je bila svesna da Hua to sebi ne moţe da priušti, Mana
nije ništa pitala; samo je nikad nije srdačno dočekala.
Ponekad je Lin razmišljao o proteklih dvadeset godina pre novog
braka. To mirno razdoblje izgledalo je daleko, kao deo tuđeg ţivota.
Nije mogao da zamisli na šta bi ličio njegov dom da se oţenio
Manom petnaest godina ranije. U to vreme bila je prijatna ţena i
verovao je da će biti srećan u braku sa njom. Sada je bila drugačija,
prilično dosadna. Zaključio je da ju je patnja promenila.
Ponekad bi ga iznenadilo neobično osećanje od kojeg bi ga
zabolelo u slepoočnicama. Pitao se da li mu je uopšte stalo do
bračnog ţivota tako dosadnog, tako haotičnog, tako iscrpljujućeg.

194
 7
Obavestio je Manu da posle večere mora da se vrati u svoj kabinet.
Nekolicini podoficira trebalo je da odrţi predavanje iz osnova
hernije. Spremali su se za srednju medicinsku školu. Ĉasove je drţao
dva puta nedeljno, uveče.
„Zašto večeras ideš u svoj kabinet?“ upitala je Mana.
„Tamo mogu više da uradim“, nemarno je odgovorio.
„A šta treba da uradiš?“
„Rekao sam ti da treba da obnovim neke stvari iz hernije da bih
mogao da im predajem.“
„Zar to ne moţe kod kuće?“
„Potrebno mi je da se koncentrišem.“
Ništa nije rekla, iako su je te reči pogodile. Brinula je što ţeli da
ode od kuće. U poslednje vreme često je primećivala kako mu pogled
otvrdne dok razgovaraju, kao da mu ponestaje strpljenja. Po njenom
mišljenju, Linova razdraţljivost mogla je da bude posledica njene
odluke da ne pobaci, a moţda i činjenice da više nisu vodili ljubav.
Raspitala se kod nekoliko starijih ţena sme li i dalje da deli postelju s
njim, ali su joj sve odgovorile da zbog deteta roditelji treba da se
uzdrţavaju tokom trudnoće. Verovala im je jer je slične savete
pročitala i u nekim knjigama.
Kad je Lin otišao, Mana se uznemirila. Još neke sumnje su se javile
i njena uobrazilja je dobila krila. Pitala se da li je i dalje voli.
Nije mogla da poveruje da se toliko otuđio samo zato što se
uzdrţavaju od seksa. Zapamtila je kako je spremno prihvatio da
spava na posebnom krevetu, kao da je upravo to i sam ţeleo. Da li
sam mu već dosadila, pitala se. Verovatno. Traţi li neku drugu ţenu?
Nemoguće. Tolike smo nevolje zajedno izdrţali. Nije mogao
odjednom da se promeni. A, opet, zašto ţeli da ide od kuće? Da se
provede sa nekim? Da li ga privlači neka ţena? Da li zaista odlazi u
svoj kabinet? Je li sam tamo?
Što je više razmišljala, bilo joj je teţe. Obuzelo ju je snaţno osećanje
usamljenosti i mračna kuća podsetila je na bolničku sobu. Kao da se
ceo svet urotio protiv nje. Ne, rekla je samoj sebi, čak i ako sam teret
na Linovim leđima, neću mu dozvoliti da me tek tako zbaci. On je
sve što imam. Bez njega više ni ovaj dom ne bih imala. Osim toga,

195
njegova je duţnost da brine o svojoj trudnoj ţeni i da je voli. Moram
se potruditi da ga zadrţim, na bilo koji način.
Sledećeg dana, kada je Lin posle večere uzeo kišobran i izašao,
prebacila je kišni mantil preko ramena i pošla za njim. Pratila ga je na
odstojanju od stotinak metara. Išao je poguren kroz pljusak, dok je
vetar iskosa šibao bele kišne niti, njihao ih i okretao. Pod strehom se
čulo drhtavo cvrkutanje nekoliko vrabaca. Bilo je hladno, iako su se
na drveću pored puta već pojavili meki pupoljci lišća. Gledajući
Linov teţak korak, Mana je pomislila kako više nije mlad. Zašto ti
uopšte pada na pamet da ide nekoj drugoj ţeni, pitala se. Baš si
nerazumna. Ljubomorna i posesivna. Zašto mu ne dopustiš malo
slobode?
Ušao je u zgradu klinike. Nije pošla za njim. Ostala je pod
obručem na košarkaškom terenu. Neću ući sve dok ne stigne do svog
kabineta na drugom spratu, odlučila je.
Ĉekala je, i čekala. Prošlo je deset minuta i još se nisu upalila
svetla. Prozor njegove sobe bio je mračan kao dno bunara. Gde je? U
klozetu? Nemoguće, to je obavio kod kuće pre polaska. Mora da radi
nešto drugo u potaji.
Dok je rukom brisala kišne kapi sa obraza, iz zapadnog krila
zgrade začuo se smeh. Pribliţila se da vidi šta se događa. U učionici
na prvom spratu Lin je razgovarao sa sedam-osam mladih
podoficira dvadesetogodišnjih devojaka. Pomno su ga slušale.
Prozori su bili otvoreni, ali nije mogla ništa da čuje, samo
povremeno: „različita struktura“ ili „molekularna formula“. Videla
je da je srećan, lice mu je bilo izraţajno, pokreti puni ţivota. Učinio
joj se viši jer su mu leđa bila ispravljena. Okrenuo se i počeo da piše
na tabli. Oči svih polaznica bile su uprte u njega. Iznenada se
odlomio vrh krede i otelo mu se: „Opa!“ Jedna devojka se luckasto
zakikotala.
U Maninim grudima nabujali su bes i ljubomora. Primetila je da
su dve devojke bile veoma lepe; sigurno su se sviđale muškarcima.
Naročito ona koju su zvali Sneţna Guska. Pet meseci ranije
prebačena je u bolnicu zboj; ljubavne veze sa starijim oficirom u voj-
nom štabu Senjang. Tamo je glumila u jednoj operskoj druţini.
Poslali su je daleko u Muđi pošto je oficirova ţena napisala desetak
pisama njegovim pretpostavljenim i pretila da će ceo skandal da

196
iznese u javnost ako ne kazne tu „šugavu kučku“. Mana je
posmatrala Sneţnu Gusku sa razdaljine od petnaestak metara i
primetila da joj je vrat zaista beo i dugačak kao u guske, delimično
pokriven kosom crnom kao ugalj. Nozdrve su joj podrhtavale i
netremice je gledala u profesora. Mora da sa tom ţenom nešto nije u
redu kad ima potrebu da stalno zavodi, kao morija. Mana je već čula
da se Sneţna Guska jednom na noćnoj duţnosti pojavila u svojoj
beloj uniformi bez donjeg veša. Muški pacijenti su očigledno nešto
nanjušili jer su joj pojedini bili stalno za petama.
Što je duţe posmatrala devojčino čarobno lice, osećala se sve
jadnijom. Najviše su je ljutile njene kajsijaste oči koje nije skidala sa
Lina. Kako je samo mrzela, kako ih je sve mrzela! Ni Lin nije bio bolji.
Očigledno mu je prijalo da flertuje sa tim devojkama. Bestidnik,
mogao bi otac da im bude. Nije ni čudo da kreće iz kuće čim pojede
poslednji zalogaj. Znači, njihov dom smatra svratištem mestom gde
se samo jede i spava. Proklet bio! Prokleti svi dabogda!
Kiša se pojačala, sve veće kapi padale su po zelenkastim pločama i
betoniranom terenu, uz zaglušujuću buku. Dve devojke su ustale da
zatvore prozore učionice i Mana je krenula kući. Kolena su joj
klecala.

Odlazeći na posao sledećeg jutra, Mana je srela komesara Sua. Bili

su u prijateljskim odnosima, pa ga je upitala zašto bolnica ne
angaţuje nekog drugog za kurs iz hernije. S obzirom na trudnoću,
muţ joj je uveče potreban u kući. Na trenutak se Ran Su zbunio i
odgovorio da nikad nije čuo za takav kurs, kamoli da je Lina odredio
kao predavača. U svakom slučaju, ima dosta mladih lekara koji mogu
da obave taj posao; zašto bi se Lin time bavio?
„Ne brini, videću šta moţe da se uradi“, rekao joj je na rastanku.
Njegove krive noge bile su još povijenije nego prethodne godine.
Manu je iznenadio njegov odgovor. Pitala se ko je Linu dodelio
tečaj. Prethodne noći, kad se vratila kući, dva sata je samu sebe
ubeđivala i na kraju odlučila da muţu ništa ne kaţe. Setila se koju je
cenu morao da plati za njihov dom. Nemoguće je da njihov brak ne
shvata ozbiljno. Ne bi čekao na nju tolike godine i ne bi se tako
uporno borio za razvod. Lin ne moţe biti površan. Ali, posle susreta
sa Ran Suom, kad je saznala da tečaj nije zvariično uspostavljen,
Mana je promenila mišljenje. Zelela je da od Lina sve sazna.

197
 „Lin, hoću nešto da te pitam“, rekla je posle ručka.
„Šta?“
„Ko ti je rekao da drţiš kurs iz hemije?“
„Traţili su da im pomognem.“
„Ko?“
„Ti podoficiri koji treba da polaţu ispit. Došli su u moj kabinet pre
nekoliko dana i zamolili me da im odrţim jedan ubrzani tečaj.“
„Znači, niko ti nije dodelio taj posao?“
„Ne. Zamolile su me i ja sam pristao.“
„A zašto prethodno nisi razgovarao sa mnom?“ „Zar je to
potrebno?'1 podrugljivo je upitao. Iza stakala oči su mu ponovo
dobile onaj tvrdi sjaj koji ju je plašio.
„Ovo je naš dom, a ne svratište iz kojeg moţeš da odeš kako ti je
zgodno.“
„Znam.“ Bio je ljut.
Rasplakala se i podigla glavu prema tavanici, kao da se njoj
obraća. „Nebesa, izgleda da zaista ne razume šta radi. Kako da mu
objasnim?“
„U čemu je stvar? Molili su me da pomognem, i zašto da im ne
pomognem.“
„Evo, reći ću ti šta ne valja. Imaš trudnu ţenu u kući, koja vene i
tuguje sama, a ti se zabavljaš sa drugim ţenama.“
„Nije istina. Nisam bio ni sa jednom ţenom.“ „A ko su onda ti
podoficiri? Ko je Sneţna Guska? Muškarac?“
„Stvarno si nerazumna.“
„Ovo nije stvar razuma, već osećanja. Samo da ti kaţem: nijedan
pristojan muţ ne bi to uradio svojoj ţeni.“
„Nikad o tome nisam razmišljao.“ Zvučalo je sasvim iskreno.
Otišla je u spavaću sobu i zarila lice u jastuk od paperja. On je još
neko vreme pušio. Onda je obrisao trpezarijski sto i oprao sudove.
Bez reči se vratio na posao.
Mana se celo poslepodne vrpoljila; pitala se da li će Lin doći kući
na večeru, da li će posle opet izlaziti.
Ĉak je sebi prebacivala. Moţda nije trebalo tako da plane. Lin
sigurno misli da je obična ljubomorna svađalica. Da li su se njegova
osećanja promenila? Moţda mu je toliko dosadila da sad juri za
drugim ţenama. Ne, nije Lin tako okrutan. Sta onda u stvari hoće?

198
 Što je duţe razmišljala, uznemirenost je rasla. Duboko u duši ipak
je osećala da nije pogrešila.
Za večeru je pripremila vonton, u nadi da će Lin doći na vreme. U
jednom loncu je uzavrela vodu i čekala. Stigao je tačno u šest, kao i
obično. Kako joj je samo laknulo kad ga je videla; hitno je spustila
vontone punjene svinjetinom u kipuću vodu.
Dok se jelo kuvalo, naseckala je začinsko bilje i sve stavila u veliku
posudu. U međuvremenu, Lin je postavio na trpezarijski sto kašike,
činije i šolje sa vinskim sirćetom i sosom od soje; rekao je da je trebalo
da ga sačeka, da zajedno pripreme testo i punjenje.
„Nisam znala kada ćeš se vratiti“, odgovorila je, mada je to bilo
samo delimično tačno. Brinula je da uopšte neće doći kući na večeru.
Kada je testo bilo kuvano, sasula je vontone, zajedno sa vođom, u
pripremljenu posudu, dodala kašiku ljutog ulja i kutlačom od
nerđajućeg čelika promešala supu sdesna nalevo.
Večera je bila spremna. Lin je preneo veliku činiju u trpezariju,
koja je istovremeno sluţila i kao dnevna soba.
Dok su jeli, Lin je ispričao da je tog poslepodneva sreo Ran Sua.
Dugo su pričali o ţenama. „Baš smo se lepo ispričali“, rekao je.
„O kome ste razgovarali?“
„O ţenama uopšte.“
„Znači, Ran Su misli da sam poludela?“
„O, ne, rekao mi je da grešim i da te ne razumem.“
„Sta je tačno rekao?“
„Da ţena ne moţe dugo da ţivi bez paţnje i ljubavi.“
Zakikotala se; bilo joj je smešno što komesar vodi takve razgovore.
Zato je tako strpljiv sa svojom ludom ţenom.
„Nije istina. Šta ćemo onda sa kaluđericama?“
„Pa“, zastao je Lin, „na njih paze monasi.“
Oboje su se nasmejali.
„Mana“, rekao je, „da sam znao da će te moja predavanja toliko
pogoditi, nikad ne bih pristao.“
Primetivši pošteni izraz njegovog lica, Mana se nasmešila i
odgovorila da nikad više sam ne odlučuje o takvim stvarima. O
svemu treba prvo zajedno da razgovaraju. „Bračni drugovi treba da
rade kao ekipa“, rekla je.
Od tog dana, Lin je svake večeri ostajao kod kuće da pripremi

199
predavanja. Budući da je tečaj već započeo, nastavio je da predaje
dva puta nedeljno. Mani je bilo drago što su se pomirili, ali su joj
smetale i te dve samotne večeri svake sedmice. Ponekad je bila
depresivna kad Lin nije bio sa njom i smišljala je kako da ga ukori.

200
 8
Mana je postala još dţangrizavija tokom leta kad joj je stomak
narastao. Nije mogla da podnese da Lin dve večeri sedmično nije kod
kuće. Znala je da će se tečaj uskoro završiti, ali nije mogla da se
uzdrţi i prema muţu se ponašala kao da ima ljubavnicu. Kad bi joj
ugledao mrzovoljno lice, Lin bi se setio onoga što mu je rekla na dan
venčanja: „Volela bih da si oduzet i vezan za krevet. Onda bi stalno
bio sa mnom.“
Je li to ljubav, pitao se. Verovatno me previše voli.
Kasno jednog avgustovskog poslepodneva Mana se vratila iz
prodavnice sa četiri komada toplog tofua zapakovana u ţutu
plastičnu kutiju. Stavila ih je na šporet i rekla Linu: „Nije mi dobro.“
Ţurno je otišla u spavaću sobu; on za njom.
Pregledala je svoje široke pantalone i među nogama otkrila mokru
mrlju. „Mora da mi je pukao vodenjak.“
„Stvarno?“ Uplašio se. Još nije bila ušla u deveti mesec.
„Hajdemo brzo do bolničke zgrade“, rekla je Mana.
„Ne paniči. Moţda je prerano, moţda su laţni trudovi.“
„Ma, pusti. Ovoga puta sam sigurna.“
„Moţeš li pešice?“
„Mogu.“
Zajedno su se uputili; Lin ju je drţao ispod ruke. Sunce je zalazilo,
ali je iz meke asfaltne staze i dalje izbijala jara. Među gustim
topolama, iza stambenog bloka, zelena i bela odeća sušila se na
nekoliko razapetih ţica. Od ivice puta hitro je odskočio skakavac i
namah pokazao ruţičastu postavu svojih krila; onda je udario o pa-
mučni prekrivač koji je bio na ţici za veš i pao na zemlju. Lišće na
nekim stablima uz stazu bilo je sparušeno i potamnelo jer kiše nije
bilo čitav mesec. Na zemlji se gdegde mogao videti izmet velikih
gusenica. Lin je paţljivo pratio put da se Mana ne bi saplela; sve više
je strepeo misleći na bebu koja će se roditi pre vremena.
Kada su stigli do zgrade, Mana je utrčala u sobicu na trećem
spratu, gde se nalazio sto za pregled, postavljen sunđerastom
gumom i sjajnom koţom; na njemu su se obavljali i porođaji. Sestra
Ju je raširila čaršav preko stola i pomogla Mani da se popne. Posle
nekoliko minuta počele su kontrakcije i Mana je zastenjala.

201
 Sestra Ju je istrčala da pošalje nekog po Heijan, jedinog akušera u
bolnici. Heijan je već bila otišla kući. Na ulazu u zgradu naletela je na
Sneţnu Gusku, koja je pristala da pomogne. U sobi na spratu Mana je
ponovo zastenjala, čvrsto drţeći Lina za ruku.
„Sve će biti u redu, draga“, rekao je.
„Oo, moji bubrezi!“ Dahtala je i slobodnom rukom trljala leđa.
„Nisu bubrezi, Mana“, odgovorio je kao da pregleda redovnog
pacijenta. „Bol se širi iz karlice.“
„Pomozi mi. Nemoj samo da pričaš.“
Zbunio se, onda joj je stavio dlan na krsta i počeo da ih masira.
Mana je jaukala, oblivao je znoj. Nije znao kako da joj umanji bol.
Pokušao je da se seti štapiše u udţbeniku o porođaju; uzalud, čitao
ga je pre dvadeset godina.
Heijan je stigla tek posle jednog sata. Bila je smirena i izvinila se
što kasni zbog saobraćaja. Kad je na brzinu pregledala Manu, rekla je
sestri Ju da joj izmeri pritisak i da je obrije. Posle je naredila Sneţnoj
Guski: „Uključi ventilator i prokuvaj vodu.“ Zatim se okrenula Linu i
rekla: „Grlić je samo tri santimetra otvoren. Potrajaće.“ Poloţila je
dlan na pacijentkino čelo: „Sve će biti u redu, Mana.“
Lin je povukao Heijan u stranu i prošaptao: „Hoće li preţiveti?
Znaš da joj srce nije zđravo.“
„Za sada je sve kako treba. Ne brini. Beba je krenula i sad je kasno
da se misli na druge stvari. Neću zaboraviti.“
Ponovo je prišla stolu. „Mana, daću ti infuziju oksitocina.“
„Da, dobro. Samo da se što pre završi.“
„Mogu li da pomognem?“ upitao je Lin Heijan.
„Jesi li večerao?“
„Ne.“
„Onda idi i jedi, i vrati se što pre. Moţda će potrajati celu noć.
Zatrebaćeš nam.“
„A ti, jesi li ti jela?“
„Jesam.“
Njena sabranost ostavila je snaţan utisak na Lina. Izašao je iz sobe,
a Mana je stenjala i obema rukama trljala leđa.
U kantini je kupio supu od spanaća i dve zemičke punjene
svinjetinom i spanaćem; počeo je da jede bez apetita. Nije mogao da
razluči da li je srećan zbog deteta, koje će tako iznenada doći.

202
Podrignuo je i usta su mu se napunila kiselinom iz ţeluca. Gotovo je
povratio. Na trenutak je spustio glavu na pesnicu oslonjenu o ivicu
stola. Srećom, niko nije bio u blizini. Oko njega su bile stolice
naopačke postavljene po stolovima.
Napolju, iz obora iza kuhinje, zagroktali su prasići jer su svinje
oborile valov u kojem je stajala gvozdena lopata. Ušlo je nekoliko
bolničarki i pomoćnika; seli su oko dva stola na drugom kraju
prostorije i počeli da čiste boraniju.
Lin je duboko uzdahnuo. Od gorušice nije mogao da završi
večeru. Vazduh je bio pun smrada od pomija koje su stajale u badnju
pored sudopere. Oprao je činije i kašiku i dvaput isprao usta. Onda je
posuđe vratio u svoju prugastu frotirsku kesu i obesio je na zid, uz
kese ostalih drugova. Na suprotnom kraju sale devojke su čavrljale i
pevušile neku filmsku ariju. Zavezano za nogu od stola, skičalo je
jedno psetance.
Kada se vratio u bolničku zgradu, ustanovio je da se Manino
stenjanje pretvorilo u jauke. Heijan mu je rekla da beba izgleda izlazi
brţe nego što su očekivali. U stvari, porođaj je već bio u toku. Lin je
pokvasio peškir i sa lica joj obrisao suze i znoj. Oči su joj sevale, a
obrazi goreli.
„Ne mogu više da izdrţim. Ne mogu više!“ vrištala je. Uglovi
usana bili su joj razvučeni.
„Mana“, rekao je, „uskoro će biti gotovo. Heijan će se pobrinuti...“
„Zašto si mi ovo uradio?“ vikala je.
Bio je zbunjen, ali je ipak odgovorio: „Nemoj reći da rfe ţeliš ovo
dete, Mana?“
„Proklet bio! Ne znaš koliko boli. Iskoristio si me!“
„Molim te, ne viči. I drugi mogu da te čuju.“
„Samo nemoj da mi govoriš šta da radim, dabogda crk‟o!“
„Smiri se, nisam...“
„Mrzim te!“ vrištala je. „Sve mrzim.“
„Molim te, smetaće...“
„Cicijo! Prekasno. Upomoć!“
„Dobro, viči koliko hoćeš.“
„Cicijo! Škrtice!“
Bio je zapanjen; pitao se zašto ga odjednom tako naziva. Izgleda
da se naljutila na Heijan; verovatno je zato rekla da su je svi

203
 iskoristili. Onda mu je palo na pamet da moţda misli na one dve
hiljade juana kojima je trebalo kupiti Benšengovu saglasnost još pre
deset godina. Verovatno misli da bi joj porođaj bio lakši da su se
tada venčali. Zanemeo je od toga; nije znao da sve ovo vreme
duboko u sebi i dalje nosi toliku srdţbu. Krenuo je prema vratima i
Sneţnoj Guski rekao da ide u kupatilo.
Sam, u klozetu, pokušao je da sabere misli. Mana se verovatno
nadala da će potrošiti dve hiljade juana da potkupi Benšenga, iako
mu to nikad nije otvoreno rekla. Setio se da je odbila da da svoj
prilog. Zašto ga je nazvala „cicijom“ i „škrticom“? Osetio je da ga
nešto steţe u plućima; bol mu je izjedao grudi. Da je imao toliko
novca, verovatno bi ranije okončao razvod. Priznao je da ima samo
šest stotina juana u banci, a ona nikad nije otkrila koliko je uštedela.
Verovatno je mislila da je bogat i da bez problema moţe da potroši
dve hiljade. Posle toliko godina, kako je moguće da mu ne veruje?
Zašto je uvek krila svoje tajne i nikad mu nije dozvolila da vidi njenu
bankovnu knjiţicu?
U svesti mu se javio glas: zato što joj je novac vaţniji i vredniji od
ljubavi. Da si se istrošio, sve bi se sredilo i ţiveo bi u srećnom braku.
Ne, nije tako jednostavno, odvratio je Lin.
Prosto je i jasno kao dan, nastavio je glas. Recimo, da si imao deset
hiljada juana i potrošio samo jednu petinu na svog šuraka, to bi posle
otpisao kao gubitak. U tom slučaju, mogao bi još pre deset godina da
se oţeniš Manom. Onda ne bi imala nikakvih teškoća pri porođaju i
ne bi bila kivna na tebe. Vidiš, zar nije novac moćniji od ljubavi?
Nije istina, usprotivio se Lin. Novac nam nije bio potreban da se
zaljubimo, kao što nam ne treba novac da bismo vodili ljubav u
braku.
Stvarno? Zašto si onda potrošio hiljadu sto juana na venčanje?
Zašto i dalje imate odvojene račune?
Lin nije znao šta da odgovori, ali je potisnuo taj hladni glas. Dugo
je ostao u klozetu, jedinom mestu daleko od tuđih pogleda. Sedeo je
na prozorskom ramu, leđa okrenutih prema zidu, i odsutno
posmatrao zadnje dvorište. Već se smračilo; iza okna komarči su
zujali, a svici ocrtavali obrise malih lukova. Iz stambenog dela čula se
usna harmonika neko je raš'cimovano svirao Internacionalii. U
jednom uglu garaţe vozač kamiona je spaljivao masne krpe; pored

204
njega je stajala kofa s vodom. Daleko, na brdu, u privremenom
pčelinjaku, treperele su gasne svetiljke. Iako je već bila noć, pčelari su
i dalje sakupljali med.
Odjednom ga je zabolelo desno oko, kao da mu je nešto uletelo.
Skinuo je naočari i vrhom prsta protrljao jabučicu. Sto je više trljao,
više je i bolelo. Ustao je, otišao do umivaonika i stavio lice postrance
ispod mlaza da bi isprao oko. Osveţila ga je hladna voda koja mu je
curila preko čela i obraza.
Tek što je zavrnuo slavinu, čuo je Manin prodorni vrisak. Shvatio
je da je u klozetu proveo bar pola sata i da treba da se vrati.
Maramicom je obrisao lice, stavio naočari i poţurio prema sobi.
U porodilištu je zatekao svoju ţenu kako zapomaţe. „Oo! Mrzim
te... Prekasno... toliko godina... Umirem, prestara za bebu.“
„Mana, ţao mi je“, rekao je. „Zaboravi na stare rane. Koncentriši
se...“
„U redu, grlić je otvoren.“ Heijan je mahnula sestri Ju i Sneţnoj
Guski da priđu. „Mana, guraj. Duboko udahni. Spremna?“
Klimnula je.
Heijan je brojala: „Jedan... dva... sad.“
Napela se, lice joj se nadulo i poplavelo. Lin je primetio da je i
Heijan u licu bila podbula i crvena kao rak.
Ĉim je ispustila dah, Mana je ponovo zaurlala na njega: „Proklet
bio, dabogda, suviše je kasno. Stipso... cvikatoru!“
„Ne vređaj, molim te.“
„Umirem. Prokleta ti bila majka.“
Sneţna Guska se okrenula i zakikotala, ali je stala čim je ugledala
Manin pogled. Posramljen, Lin je povukao ruku sa ţeninog ramena i
krenuo prema vratima. Heijan ga je uhvatila za mišicu i prošaputala:
„Lin, treba da ostaneš.“
„Ne, ne mogu.“
„Ţene na porođaju često ne znaju šta govore. I meni je svašta
rekla. Ne treba obraćati paţnju. Od toga joj je lakše. Samo ne primaj k
srcu. Uplašena je i potreban si joj.“
Odmahnuo je glavom i bez reči izašao.
Mana je urlala za njim. „Idi dođavola, kukavice! Ni na samrti neću
da te vidim.“
Heijan se vratila stolu i rekla: „Hajde, ponovo guraj.“

205
 „Ne mogu“, vikala je Mana. „Raseci, Heijan. Molim te. Molim te...
carski rez.“
Hodnik je bio slabo osvetljen, iako je bilo deţurnih u noćnoj smeni.
Lin je hodao tamo-amo i pušio bez prestanka; glava mu je bila
otupela, prazna, zamagljena. Za to vreme celim spratom su odjekivali
urlici i kletve njegove ţene. Neki su se stalno vraćali pred vrata
sobice za porođaj da bi čuli šta to viče. Lin je seo na dugačku klupu i
zario lice u šake. Saţalio se na sebe. Zašto moram da prolazim kroz
ovo? Nikad nisam ţeleo dete.
Setio se kako je pre pola godine jedna seljanka leţala na toj istoj
klupi, krvarila i čekala lekara. Muţ joj je ubacio u vaginu dve velike
baterije, jer su ga kaznili sa hiljadu juana zbog drugog deteta, a ona
mu ni tada nije rodila sina. Bosonogi seoski lekar nije mogao da
izvadi baterije, pa su je doneli u vojnu bolnicu. Lin se ţivo sećao kako
je bila mlada i mršava, lica napola pokrivenog plavom maramom, a
na čelu joj je kao glista pulsirala jedna vena. Kad je zastao da je
osmotri, pogledala ga je okruglim očima bez osećaja u njima čak nije
bilo ni traga srdţbe; u sitnim kovrdţama ondulirane kose stajale su
vaške i gnjide, kao semena susama.
Sad nije mogao prestati da misli. Zašto ljudi ţive kao ţivotinje:
jedu i mnoţe se, bez ikakvog nagona za samoodrţanjem? Sta će ti
tuce sinova kad je ţivot bedan i besmislen? Ljudi se verovatno plaše
da ne nestanu s ovog sveta — da za sobom ne ostave trag, da ih
zauvek zaborave. Zato rađaju decu — da bi ostavili uspomenu na
sebe. Zašto onda mora da bude sin? Zar i ćerka ne moţe na isti način
da bude spomen na svoje roditelje? Blesav i glup običaj, po kojem
svaki par mora da ima sina da bi nastavio porodičnu lozu.
Setio se izreke: „Gaji sina za starost.“ Razmišljao je: iako ljudi
veruju da je dečak bolji od devojčice, ne znači da će njemu ţivot biti
lakši. Kad odraste, mora da izdrţava roditelje. Sebično. Cesto
roditelji rađaju sinove samo da bi kasnije mogli da ih iskoriste. Više
vole sinove pre svega zato što će im više pruţiti, vrede više para.
Misli mu je prekinuo krik iz porodilišta. Vrata su se otvorila i
sestra Ju ga je pozvala da uđe. Ugasio je cigaretu o gumeni đon, bacio
čik u pljuvaonicu pored klupe^ ustao i odvukao se do sobe.
„Ĉestitam“, rekla je Heijan čim je ušao. „Dva sina.“
„Blizanci?“

206
 „Da.“
Sestre su mu pokazale uplakane bebe, skoro istovetne; svaka je
bila teška više od dva kilograma. Bili su koščati, velikih glava,
debelih zglobova, ravnih noseva, crvene smeţurane koţe; oči su im
bile zatvorene; lica naborana kao u staraca. Jedan je otvorio usta kao
da bi nešto da pojede, da se potvrdi. Drugi je imao podvrnuto uvo.
Toliko nisu ličili na ono što je Lin očekivao da se zgrozio.
„Gledaj“, rekla je Heijan. „Liče na tebe.“
„K‟o preslikani“, dodala je Sneţna Guska, blago tapšući po leđima
bebu koju je drţala u rukama.
Okrenuo se i pogledao svoju ţenu. Slabašno mu se osmehnula
suznim očima i promrmljala: „Izvini, strašno sam se plašila. Mislila
sam da neću izdrţati. Srce mi je skoro prepuklo.“
„Bila si sjajna.“ Nadlanicom joj je dodirnuo obraz. U
međuvremenu je Heijan počela da ušiva pocepani grlić i rez
epiziotomije. Linu se koţa najeţila kad je ugledao krvavi rez;
okrenuo je glavu. Pozlilo mu je.
Posle jednog sata stigla su dva bolničara. Preneli su Manu na
nosila, pokrili je ćebadima i odneli kući. Lin je izašao za njima, noseći
u naručju bebe; drhtao je od hladnoće. Mesečina je sijala po krošnja-
ma vrba i jasenova; kukci i skakavci su cvrčali kao ludi. Grane i lišće
su bili malo povijeni, oteţali od rose, a pod bakarnom svetlošću
uličnih lampi okolna trava je izgledala šiljata i gusta. Iz odaljeg jarka,
do pola punog penušave vode, čulo se ţablje kreketanje, kao zvuk iz
napuklog roga. Lin se osećao slab i star; nije bio siguran da mu je
uopšte stalo do blizanaca, pitao se da li će biti kadar da ih zavoli.
Posmatrao im je glave pokrivene pelenama, i poţeleo da se menja s
njima, da iznova počne ţivot. Kad bi samo njega, sada, neko ovako
nosio; posle bi drugačije ţiveo. Moţda nikad ne bi zasnovao
porodicu.

207
 9
Mana je dobila pedeset šest dana porodiljskog bolovanja. Prve
nedelje jedva se kretala, pa je Lin obavljao sve kućne poslove i kuvao.
Nije imala dovoljno mleka za blizance, iako joj je Lin svakog dana
spremao veliku činiju čorbe od svinjskih nogu da pospeši laktaciju.
Bebe je trebalo hraniti svaka tri-četiri sata. Budući da je trebalo bar
mesec dana ui se obezbedila svakodnevna dostava sveţeg mleka, Lin
je nastojao da nabavi mleko u prahu, kojeg nije bilo dovoljno.
Srećom, Heijan mu je pomogla da kupi četiri kilograma u gradu,
istina po višoj ceni.
Druge sedmice po Maninom porođaju Lin je angaţovao devojku
iz obliţnjeg sela nisku, pegavu devojčicu sa dugim pletenicama.
Zvala se Đuli. Radnim danima je kuvala i pomagala Mani oko dece,
ali se noću vraćala kući, a nedeljom nije dolazila.
Mana je bila sve slabija. Ponekad je patila od gorušice i teško je
disala kao da ima astmu. Otkrili su šum na srcu. Kardiogram je
ukazivao na oboljenje srca; Lin se potresao. Nedelju dana je to krio
od nje i konačno odlučio da joj kaţe. Mana se rasplakala, ne zbog
sebe, već zbog dece.
„Za mene nije vaţno“, rekla je. „Što pre umrem, pre ću se
osloboditi nevolja.“
„Gluposti“, odgovorio je. „Ţelim da ţiviš.“
Podigla je lice. Njen očajnički pogled zbunio je Lina. „Lin, hoću da
mi nešto obećaš.“
„Šta?“
„Obećaj mi da ćeš voleti našu decu i paziti na njih kad mene više
ne bude.“
„Ne misli na to. Inače...“
„Obećaj, molim te.“
„U redu, obećavam.“
„Nikad ih nećeš napustiti.“
„Naravno da neću.“
„Hvala ti. Sada se bolje osećam.“ Nesvesno je desnim dlanom
trljala bolnu bradavicu.
Lina su zabrinule njene reči, ali nije znao na koji način da joj
odvrati misli od smrti. Samo je traţio da se ne premara i da ne brine.

208
On će obavljati sve kućne poslove i primati posete, koje je ona
izbegavala.
Posle duţe prepirke, blizanci su konačno dobili imena po reci i
jezeru: Rekan i Jezerko. Njihov otac nije bio zadovoljan jer su imena
bila suviše obična. Majka je, međutim, smatrala da takva imena imaju
prednosti i tvrdila da će lakše odgajati dečake koji imaju obična
imena. Osim toga, u sastavu oba ideograma, za „reku“ i „jezero“,
nalazi se elemenat vode, koja označava prirodnu vitalnost jer je
gipka, trajna i neuništiva.
Ţene mnogih oficira došle su da vide blizance; svima su izgledali
potpuno isti. Svi su pitali Lina i Manu: „Koji je Rekan?“ ili „Je li ovaj
Jezerko?“ I zaista je bilo teško razlikovati ih. Ĉak bi se i Đuli nekad
zamislila, dok se ne bi setila da Rekan ima podvijeno uvo.
Posetioci bi donosili jaja, smeđi šećer, sušene urme i proso, sve
ono što je bilo dobro za Maninu krvnu sliku. Nekoliko ţena
savetovalo je da jede dosta jaja, najmanje šest stotina u toku dva
meseca; od toga jačaju kosti. Uvreţeno je bilo verovanje da majka
treba da vodi računa o sebi i dobro se hrani posle porođaja, pa će sva
oboljenja prirodno nestati. Druge su savetovale Manu da se slučajno
ne prehladi kad izlazi i da ne štedi na hranljivim namirnicama. Manu
bi sve to rastuţilo jer je podsećalo na srčanu manu za koju gotovo
niko nije znao.
Svi su im čestitali na dvojici sinova. „Dve muve jednim udarcem“,
neko bi rekao. Drugi opet: „Kakav srećković!“ U njihovim očima Lin
je zaista imao sreće, jer je od sedamdesetih godina na snazi bio
propis da bračni parovi mogu imati samo jedno dete. A Lin je sada
imao dva sina i odraslu ćerku. Linov stari sustanar, Đin Tian,
oneraspoloţio se kad je čuo da je Lin dobio dva dečaka; njemu je
ţena rodila samo devojčicu. Predloţio mu je da proslavi taj srećni
događaj, da priredi zabavu ili da pođeli bombone i cigarete. Lin je
bio previše iscrpljen da bi mislio na to.
Iako je nekako uspevala da pojede šest do sedam jaja dnevno,
Manino zdravlje se i dalje pogoršavalo. Više nije bila kadra da doji
decu, niti da vodi brigu o njima. Ni Đuli nije mogla mnogo da
pomogne, jer su dečaci spavali preko dana, a noću bili budni malo
su plakali, malo se igrali. Da ne bi uznemirili susede u istom
stambenom bloku, Lin ih je naizmenično nosao#U početku bi se deca

209
 umirila u očevim rukama, a posle bi traţila više njihanja; nisu ga
puštali da sedne i Lin je bez prestanka hodao po sobi tamo-amo,
samo da ne. plaču. Osim toga, stalno je morao da im pevuši. Izmu-
čen, oteţalih kapaka, nije se usuđivao da stane. Ponekad bi se tako
jadno osećao činilo mu se da će zaplakati uglas sa svojim sinovima.
Svaki put bi se uzdrţao.
Ubrzo nijedno dete više nije pristajalo da bude u krevetu. Onog
časa kada bi spustio jedno koje je uspeo da smiri, u nameri da
podigne drugo, uplakano, dečaci bi zakmečali na sav glas. Zbog
toga je i Mana počela da ih nosa, pa su oba roditelja bila neispavana.
Bilo je uţasno naporno, ali izbora nisu imali. Posle nekoliko
sedmica, Đuli im je savetovaia da nabave kolevku; moţda će se
umiriti od ljuljanja. Lin je odmah kupio veliku kolevku i vezao je
kanapima za prozorski okvir i ragastov nad vratima. Kolevka je bila
čudesna; više nisu morali noću da šetaju po sobi. Lin bi, sedeći na
krevetu, ljuljao kolevku, a dečaci su stalno nešto gugutali, kao da
pričaju sa ocem.
U međuvremenu su deca brzo rasla. Za dva meseca narasli su po
pet santimetara i ugojili se svaki po tri kilograma. Rekan je bio
neznatno veći od svog mlađeg brata Jezerka.
Jednog jutra Đuli je izgurala kolica pred bolnicu da bi posmatrala
kolonu kamiona koji su gradom provozili osuđenike. Dva trgovca
drogom osuđena su na smrt, a jedan na doţivotnu robiju zbog
silovanja. Svaki je nad glavom nosio drvenu tablu koja mu je bila ve-
zana na leđima. Među njima je bila i jedna mlada ţena; dok je radila
kao vaspitačica u obdaništu, za kaznu je zaključala jednog nevaljalca
u podrum, a posle zaboravila da ga pusti. Dete je umrlo od gladi, a
ona je osuđena na četrnaest godina.
Kada su se blizanci vratili kući, lica su im bila zajapurena. Mana je
bila očajna i zabranila je Đuli da ih izvodi po hladnoći. Tog
poslepodneva deca su dobila proliv.
Otac ih je odneo doktorki Min, mladom pedijatru, koja je upravo
diplomirala na Drugom vojnomedicinskom univerzitetu. Dijagnoza
je bila dizenterija. Deca su kao probušen balon odjednom usahla,
glavice su im klonule, oči izgubile sjaj; bili su kenjkavi i teško su
disali. Đuli se uplašila; kroz plač je tvrdila da im ništa nečisto nije
dala da jedu. Mana i Lin je nisu krivili, ali nisu mogli da otkriju

210
uzrok bolesti. Verovatno voda nije dovoljno kuvana i nisu uništene
sve bakterije.
Da bi se sprečila dehidracija, deci je odmah trebalo dati
intravensku infuziju glukoze i slane vode. Sestre su istovremeno
obrađivale Jezerka i Rekana, ali su krvni sudovi bili jedva vidljivi i
tako tanki, pa su tek iz više pokušaja uspevale da zabodu iglu.
Blizanci su uţasno vrištali. Linu su ruke njegovih sinova izgledale
gotovo sasvim prozirne; nije imao strpljenja sa sestrama koje nisu
mogle da pronađu venu. A opet, nije se usuđivao da sam pokuša, niti
je mogao duţe vremena da posmatra kako igla ispod neţne koţe
traţi krvni sud. Srce ga je bolelo, u grudima ga je stezalo. Ovo mu je
bilo prvo iskustvo roditeljske patnje; drhtao je. Shvatio je da voli tu
dečicu, nos mu se mreškao, a oči punile suzama. Kad bi mogao sve to
da primi na sebe!
Doktorka Min je prepisala lek prah koji je, kaţu, imao izuzetno
gorak ukus; bebama je trebalo da se da je tri puta dnevno. Bez obzira
koliko bi šećera bilo umešano u ţuti prah, dečaci su se silno drali kad
bi im to usuli u grlo. Roditelji i Đuli radili su kao ekipa. Jedan bi
drţao Rekana, drugi bi mu stisnuo nos i nastojao da kašikom otvori
usta, a treći je sipao prah sa šećerom i spirao ga vodom. Kad bi
završili sa Rekanom, na red je dolazio Jezerko, koji je ţestoko kričao.
Ni posle nedelju dana bolest nije izlečena; dnevno bi dečaci imali
po šest do sedam stolica. Đuli ih je svakog dana poslepodne nosila u
kliniku na infuziju. Roditelji su bili očajni.
U nedelju ujutru došla je Hua. Nije mogla da obuzda suze kad je
ugledala svoju polubraću. Ocu je rekla da bi prkos moţda pomogao,
jer su ga seljaci uvek koristili protiv proliva. Lin se setio da je
nekoliko godina ranije posetio jednu seosku kliniku i da je video bo-
sonoge lekare kako u velikom kazanu kuvaju prkos. Oboleli od
proliva ili dizenterije dolazili su u dvorište klinike po svoju činiju
leka. Obično je trebalo najviše tri činije da se bolest zaustavi. Ali, sad
je bila zima, kako doći do prkosa?
Ipak je biciklom odmah otišao u centar grada, nadajući se da će u
nekoj biljnoj apoteci pronaći prkos. Obišao je sve u Muđiju i saznao
da ga ne drţi nijedna biljna apoteka.
„Zašto?“ pitao je.
„Tako je oduvek, ne znam zašto. Moţda zato što spada u cveće“,

211
 odgovorio mu je golobradi pisar.
Deca su sve više slabila. Očigledno, prepisani prah nije delovao.
Na kraju je doktorka Min odlučila da ih klistira, da im ispere creva
rastvorom istog praha. To je bilo veoma delotvorno. Već posle tri
dana testovi su pokazali da u utrobi više nema bakterija. Ali
simptomi nisu nestali; blizanci su i dalje imali proliv. Osim toga,
mokrili su kroz čmar.
Doktorka Min je bila potpuno zbunjena. Posle dva dana
razmišljanja došla je do zaključka da je dizenterija izlečena, ali da
deca i dalje pate zbog nervnog poremećaja crevnog trakta, što nije
bilo u njenoj nadleţnosti. Bolničarkama je rekla: „Mislim da ostalo
treba prepustiti prirodi i sudbini.“
Lin i Mana su bili na kraju ţivaca jer niko nije znao šta da
preduzme u slučaju nervnog poremećaja organa za varenje. Jedan
kuvar je predloţio da deci daju pire od belog luka. Objasnili su mu
da su dečaci premali za tu vrstu hrane. Osim toga, beli luk poglavito
deluje kao antibiotik, a bakterije su već uklonjene.
Onda je jedne večeri došla Hua i rekla ocu: „Majka je rekla da im
date pire od taroa sa belim šećerom i belancetom.“
„Otkud zna da će delovati?“ pitao je Lin. Mana je prišla i napeto
slušala.
„Kaţe da je meni jednom pomoglo“, odgovorila je Hua. „Kada
sam u petoj godini dobila dizenteriju. Prvo mi je davala dosta biljnog
čaja, ali uzalud. Susedi su mislili da ću umreti, da mi nema spasa.
Onda je ujka Benšeng odjurio u grad Vuđija i dobio taj recept od
jednog lekara.“
„Kako da skuvam belance?“ upitala je Mana. „Samo skuvaš jaje na
tvrdo.“
Mada je bio sumnjičav, Lin je odmah doneo dva i po kilograma
taroa iz piljarnice i pripremio narodski lek. Deca su uţivala u pireu i
otvarala usta kao male laste pred majčinim kljunom. Svi su bili
zapanjeni jer već iste večeri nisu imala stolicu. Posle dva dana počeli
su i da mokre normalno. Lekari i bolničarke obično sumnjaju u
delotvornost narodnih lekova, ali ovoga puta svi su bili
impresionirani.
Blizanci su najzad izlečeni, i Lina je obuzelo novo, čudnovato
osećanje, koje mu je povremeno punilo oči suzama. Osećao je da su

212
deca gotovo postala deo njega samoga. Prethodne sedmice pročitao
je u dnevnom listu Hejlogđijang da je jedan penzionisani sluţbenik
dao svoj bubreg sinu. Lin se pitao tih dana da li bi to isto i on bio
kadar da učini za svoju decu.

213
 10
Uz dizenteriju, dečacima su izlečena i noćna bdenja. Sada bi
zaspali već rano uveče i bili su mirni sve do svanuća. Nisu galamili ni
kada bi im u ponoć dali bočicu mleka, niti kada bi im otac menjao
pelene. Zahvaljujući takvom snu, roditelji su mogli tokom večeri bar
izvesno vreme da budu sami. Kad bi deca zaspala, Lin i Mana bi se
često smestili na sofu, pričali, gledali vesti ili film na televiziji. Najzad
su imali malo mira.
Jedne večeri, krajem novembra, na televiziji je bio specijalan prilog
pod naslovom „Kako je slavno obogatiti se“. Prikazivao je neke ljude
sa juga koji su odgovorili na poziv Partije i postali imućni. Jedan
mladić je u Mandţuriji nabavljao sušene gljive i koren ginsenga, i
prodavao ih u provinciji Fuđijan po mnogo višoj ceni. Za samo pet
godina otvorio je sedam radnji u pet gradova. Neki inţenjer je
napustio svoj posao i stekao bogatstvo na dvema farmama ţivine;
zapošljavao je 130 radnika. Jedna sredovečna ţena otvorila je tri
godine ranije krojačku radionicu. Sada je već bila lokalni magnat sa
šezdeset zaposlenih koji su šili odeću po poslednjoj modi. Tokom
poslednjih Prolećnih svečanosti poklonila je deset hiljada juana
jednoj osnovnoj školi; zato je primljena u Komunističku partiju i
izabrana za uzornog građanina. Svaki od ovih preduzetnika postao je
legendarna ličnost. Samo nekoliko godina pre toga, njihov posao je
smatran nezakonitim; sada su, međutim, ti novi bogataši sluţili za
primer masama.
Mana je strugala repu nad keramičkom činijom, a Lin, koga
zarada nikad nije zanimala, udubio se u stari broj Narodne medicine
čitao je veoma zanimljiv članak o narodskim receptima protiv
kamena u bubregu. I dok se pitao zbog čega recept propisuje baš ulje
od susama i orahe, spikerka na televiziji je objavila: „A sada ćemo
upoznati još jednog bogatog čoveka, iz oblasti Fejdong, provincija
Anhui, druga Geng Janga.“
Kad je čula ime, Mana je zastenjala i ispustila čeličnu trenicu u
činiju. Lin se okrenuo i upitao: „Sta se dogodilo?“
Nije odgovorila; oči su joj bile prikovane za televizijski ekran. I on
je pogledao i video Geng Jangovo lice kako se pribliţava i raste.
Izgledalo je gotovo isto kao i pre jedanaest godina: bledo i dugačko,

214
manje osorno, neznatno izborano. Sad je imao i pokoju sedu, ali je
ojačao i potamneo, slika i prilika zdravlja.
Mlada reporterka postavila je pitanje: „Da li ste vi najbogatiji
čovek u oblasti Fejdong?“
Geng Jang se ozario i oblizao gornju usnu. „Pa, nikad nisam
mislio da ću se obogatiti. Sve dugujem isključivo velikoj politici
Partije.“ Iza njega videla se dizalica kako podiţe tovar opeke na
neku građevinu. Iz aparata za zavarivanje izbijala su tri snopa belih
varnica. Odnekud je pristizao i zvuk ritmičnog udaranja parnog
čekića.
„Koliko ste zaradili prošle godine?“ Ţena je podigla mikrofon i
pribliţila ga njegovim ustima.
„Dvadeset hiljada juana.“
„Oho, to je otprilike dvadeset puta više nego što plaćate jednom
radniku. Otkud da toliko zaradite?“
Oči su mu sevale kao da mu svici trepere u zenicama. Mana je
prepoznala taj poţudni pogled. „Pa“, rekao je, „ovo građevinsko
preduzeće stalno je bilo na gubitku. Pre tre godine doneli su novi
plan: ko bude na čelu preduzeća, dobiće deset posto zarade. Među-
tim, ukoliko preduzeće ponovo bude na gubitku, direktor mora da
plati iz vlastitog dţepa tri posto izgubljenog profita. Niko nije hteo
da preuzme rizik i dođe za krmu broda koji tone. Ja sam imao
hrabrosti da pokušam.“ Zabacio je glavu i od srca se nasmejao.
„A, kako ste za samo godinu dana uspeli da preduzeće postane
unosno?“
„Pooštrio sam disciplinu i red, radnike sam pošteno, ali i strogo,
nagrađivao i kaţnjavao. Svako ovde mora efikasno da radi, ili će mu
se odbiti od plate. Preduzeće je sada organizovano kao vojna jedinica
kao bataljon, rekao bih. Svaka ekipa mora na vreme da završi svoj
deo posla, a predradnici meni polaţu račune za zakašnjenje ili aljkav
rad.“
„A ove godine? Koliko pretpostavljate da ćete vi lično zaraditi?“
„Verovatno dvadeset tri hiljade.“
„Znači još jedna velika godina?“
„Da.“
„Hvala vam, direktore Geng.“ 1

Dok je kamera prelazila sa Geng Janga na buldoţer koji je grmeo

215
pred građevinom, Mana se rasplakala; rukavom košulje brisala je
suze sa obraza. Lin je bio zapanjen pojavom Geng Janga na televiziji.
Kako da tom pokvarenjaku dobro ide? I tako pun ţivota? Ima i
bogatstvo i publicitet? Nije čudo da je Hongan na njihovom venčanju
rekao da je taličan.
Ustao je i prišao Mani koja je jecala: „Nepravda, nepravda.“
„Ššš, probudićeš decu.“ Seo je pored nje, izvadio joj poluistruganu
repu iz ruke i vratio je u činiju. Onda joj je podigao ruku i naslonio je
na svoj obraz. Prsti su joj bili mokri, a mrvice repe na njima mirisale
su oporo i ljuto.
„Kako tako zao čovek moţe da se lako obogati i postane poznat?“
pitala je. „Gospodar neba nema očiju!“
Lin je uzdahnuo, odmahnuvši glavom. „Ţivot je uvek takav,
smešan čudovište ţivi po hiljadu godina, a dobri ljudi se pate i
umiru.“
„Kako ga se plašim!“ uzdahnula je kroz suze.
Okrenuo se i zagrlio je: „Ne boj se. Nije ovde. Neću mu dozvoliti
da te povredi.“
Neţno joj je uvrnuo vrh uha da je smiri, kao da je mala devojčica
koja se plaši mraka. Nastavio je da joj tiho govori: „Ne plaši se.“
Zagrlila ga je i zagnjurila lice u njegove grudi.
Te reči i toplota njegovog tela vratili su joj u sećanje onaj silni bol
koji je osećala prvih dana posle silovanja, pre jedanaest godina, kad
nije mogla da nađe utehu. Zbog toga sad nije mogla da prestane da
plače, čvrsto ga je grlila i nepovezano ječala. Nešto joj se u grudima
otkačilo kad su suze krenule. Tako je dobro imati prijatelja od
poverenja, u čijim rukama moţeš da plačeš bez zazora, bez straha da
će te neko iz neprijateljskog sveta izvrgnuti poruzi; bez straha da će
te neko ogovarati ili ismevati; i ne moraš da kaţeš: „Oprosti.“ Prvi
put je uronila u plač, kao dete. Suze su natopile njegov vuneni
prsluk. Gusta kosa dodirivala mu je bradu. I njemu su pošle suze i
pomilovao ju je po potiljku.

Od te noći ponovo su spavali u istom krevetu. Mnogo dana

zaredom Mana je imala noćne more, čudne i nerazlučive. Jednom je
sanjala da ide ka manastiru na vrhu planine, sa blizancima na
leđima. Dan je bio sunčan, povetarac slatkog mirisa, prepun
razvejanog behara. Kad se pribliţila akumulacionom jezeru koje je

216
trebalo preći na putu ka planini, ugledala je kako im preko brane, iz
suprotnog smera, prilazi starac sa zašiljenim bambusovim štapom. Iz
daljine nije mogla da mu vidi lice, ali je po nesigurnom hodu
zaključila da nije opasan. Deca su spavala na njenim leđima, iscrplje-
na vrućinom; iz otvorenih usta kapala im je pljuvačka.
Kad se čovek pribliţio, iznenada mu nalet vetra oduva šešir i otkri
lice. Bio je to Geng Jang! Od iznenađenja, Mana nije bila kadra ni da
viče niti da pobegne. On je poţurio, uhvatio je za vrat, zgrabio
blizance sa leđa i pobegao niz branu. Jureći za njim, vikala je: „Vrati
ih! Geng Jang, radi šta hoćeš sa mnom, samo mi vrati decu!
Obećavam da ću ti sama doći ako ih vratiš!“ Deca su vrištala i
mahala noţicama.
Ne osvrćući se, Geng Jang je skrenuo i potrčao niz branu prema
peščanom sprudu; za sobom je čizmama podizao oblake prašine.
Jedva je disala, ali je i dalje jurila za njim. Onda je videla kako spušta
decu na ogromnu drvenu kotvu i gura je u vodu. Naišao je vetar i
oduvao plovilo ka središtu jezera. Glasno se nasmejao. „Sad si iz-
gubila sinove. Da vidim smeš li opet da me prijaviš!“
Pala je na zemlju, vičući: „Nikad te nisam prijavila. Molim te,
molim te, preklinjem te, budi milostiv, vrati mi ih!“
„Ne, već su na putu ka Caru Zmajeva u Vodenoj Palati, ha, ha,
ha.“
„Lin! Dođi, pomozi mi!“ zvala je.
„Taj cvikator ništa nije kadar da uradi“, rekao je Geng Jang.
„Lin dođi, spasi našu decu!“ ponovo je zavrtala. A Lina niotkuda.
U tom trenutku, njena prva ljubav, Maj Dong, izlazi iz vrbaka i
počinje da se ludira po obali. Maše rukama, onda zapljeska iznad
glave, i veselo peva: „Nećeš ih dobiti nazad! Nećeš ih vratiti!“ I dalje
mu je dvadesetak godina, nosi uniformu i mornarsku frizuru.
Dobila je ubilački nagon i svom snagom počela da gađa Geng
Janga i Maj Donga ogromnim kamenjem.
„Jooj!“ zavikao je Lin kad se Manina pesnica spustila na njegovo
čelo. Povukao je uzicu na lampi i zaslepljujuća svetlost je probudila.
Trljala je oči.
„Zašto si me tako udarila? O, moje oči...“ Lin je stao, videvši da je
uplakana i prestravljena.
„Izvini, izvini, imala sam strašan san“, rekla je i okrenula se na

217
stranu. „Sanjala sam da smo izgubili decu i da ih više ne moţemo
vratiti.“ Počela je da jeca i ruku spustila na usnule dečake.
Lin je uzdahnuo: „Nemoj previše da razmišljaš, draga.“
„Neću“, odgovorila je. „Hajde, nastavi da spavaš.“
Ugasio je svetlo i uskoro tiho zahrkao. Manine oči bile su širom
otvorene. Posmatrala je kako ustalasane grane napolju cepaju oblake.
Pitala se zašto se Lin nije pojavio u snu, a Maj Dong je došao i zlobno
je lsmevao. Sta to znači, pitala se. Zašto nam Lin nije pritekao u
pomoć? Zašto je Maj Dong bio isto tako zao kao i ona bitanga od
Geng Janga?
Pitanje za pitanjem motalo joj se po svesti, ali ni na jedno nije bila
kadra da odgovori. Misli su joj bile u neredu.
Napolju je bled mesec trepereo iza vrhova krošnji. Vetar je urlao i
podsetio ju je na vukove koje je često čula u detinjstvu, u sirotištu.

218
 11
Manino srce je slabilo, puls joj je bio nepravilan, ponekad jedva
čujan. U grudima i levoj ruci dobijala je jake bolove, a u sumrak bi
imala vrtoglavicu i gubila je dah. Srčani šum dobio je galopirajući
ritam. Doktor Jao, stručnjak za kardiografiju, bio je iznenađen novim
rezultatima. Jednog dana, poslepodne, dok je pregledao rendgenski
snimak pod Stonom lampom, doktor Jao je rekao Linu: „Moţda
lekovi više ne deluju. Bojim se da neće poţiveti. Ko zna zašto joj se
stanje tako naglo pogoršalo.“
Lin se gotovo rasplakao kad je čuo prognozu. Grlo mu se steglo i
jedva je prozborio: „Kako sam dozvolio da se to dogodi? I ja sam
lekar, zašto nisam ranije primetio u kakvom joj je stanju srce?“
Obema rukama je pokrio lice.
„Nemoj sebe da kriviš, Lin. Svi smo znali da ima problema sa
srcem, ali nismo očekivali da će se stanje tako brzo pogoršati. Mora
da su joj neki krvni sudovi odavno zapušeni.“
„Trebalo je da predvidim. Rekao sam joj da ne jede previše jaja, ali
me nije slušala.“ Lin se pesnicom udario po kolenu.
Doktor Jao je uzdahnuo: „I ja bih voleo da smo mogli da
predvidimo.“
„Znači, nema leka?“
„Ĉuo sam da neki evropski stručnjaci mogu da prošire srčane
arterije, ali mi još nemamo tu tehnologiju.“
„Šta da radim?“
„Zao mi je, Lin.“ Doktor Jao je uhvatio Lina za mišicu i blago je
protresao; hteo je da mu kaţe da ni sam ne zna šta da se radi. „Ne
smeš biti preosetljiv. Razvedri se, potreban si joj.“ Zastao je na
trenutak, posmatrajući Lina kako dlanom trlja stomak kao da
pokušava da olakša bol. Zatim je nastavio: „Nemoj joj dozvoliti da
radi fizičke poslove, ne daj da se nervira, prosto nastoj da joj olakšaš
ţivot.“
Lin je pognuo glavu i promrmljao: „Nastojaću.“
„Da sam na tvom mestu, ništa joj ne bih govorio, samo neka bude
srećna i zadovoljna.“
„Naravno, ništa joj neću reći.“
Lin se trudio da Mana ništa ne sazna, ali su u bolnici počeli da

219
pričaju o njenoj bolesti. Glasine su se rasplamsale, tako da su neki
tvrdili kako će sigurno umreti za godinu dana. Posle nekoliko
nedelja Mana je saznala u kakvom joj je stanju srce. Podnela je to
neočekivano mirno. Linu je rekla kako je znala da će uskoro umreti.
Te reči su ga oţalostile i uznemirile.
Što je više slabila, narav joj je bila gora. Ĉesto je vikala na Đuli i
Lina. Ponekad bi se bez razloga rasplakala kao samovoljno dete.
Lin se trudio da sam obavi što više kućnih poslova. Prao je pelene
vikendom, kada Đuli nije dolazila na posao. U zimu je voda sa
česme bila ledena. Ruke su ga bolele i pekle dok je trljao pelene pod
slavinom ispred kuće. Nikad nije pomislio da će u braku prati rublje.
Tokom svih godina pre venčanja prao je samo svoje čarape i donji
veš. O ostalom je brinula Mana. Nije smeo da se poţali, niti mnogo
da razmišlja moglo je da bude i gore. Uprkos svim nedaćama, još su
mogli da plaćaju kućnu pomoćnicu i vikendom nije morao da pere
sav veš.
Subotom uveče izneo bi na česmu u dvorištu sve dečje stvari i
lonac vrele vode; sipao bi vodu preko dve do tri šake praška za
pranje i onda potopio rublje. Voda u lavoru presijavala se pod
ţivinim uličnim svetlom. Iz zvučnika na krovu bolničke zgrade često
se čuo meki ţenski glas kako peva Velika reko, dugačka i široka ili
Visoko se vijori crvena zastava sa pet zvezdica. Lin bi postavio
dasku za pranje na ivicu česme i uz pljaskavi zvuk trljao svaki
komad rublja. Ubrzo bi nestalo pene od praška i voda bi se ohladila;
duvao je u prste da bi mogao da nastavi. Najgore je bilo ispiranje
sapunice, jer posle potapanja više nije bilo vruće vode, a voda sa
česme bila je ledena, kao da mu neko zariva zube u prste. Ipak bi
nastavio da pere, ćutke; izbegavao je da se pozdravi sa onima koji su
dolazili po vodu.
Ljudi su primetili na Linovom licu da je oslabio; jagodice su mu
iskočile. Pantalone su visile na njemu. Ţena komesara Sua govorila je
svojim susetkama: „Lin Kong je izgubio bokove. Nebo mu se sveti, to
je i zasluţio. Da vidim ko će sad da se usudi da napusti svoju ţenu.“
Hua je često dolazila vikendom i bio joj je zahvalan zbog toga.
Ponekad bi mu pomogla oko rublja i pripazila na decu. Volela je da
ih hrani iz samo jedne bočice, jer bi se onda nadmetali i gukali od
zadovoljstva. Smejali bi se i pruţali svoje bucmaste ručice kad bi se

220
igrala sa njima; tepala im je „blago moje“ i bradom ih golicala po
grudima. Svakom je napravila kapicu sa kamerom. Mana se u
međuvremenu sprijateljila sa Huom; čak joj je kupila ruţičasti
dţemper. JeJnom je rekla Linu da bi volela da ima ćerku kao što je
Hua.
Posle dugog bolovanja, Mana se vratila na posao. Radila je samo
pola dana, ali je dobijala punu platu. Poslepodne je bila kod kuće.
Jednog nedeljnog jutra, u januaru, Lin je kuvao pirinač za ručak.
Dok je lonac vrio na vatri, otišao je do kantine da kupi neko jelo.
Prethodne večeri primetio je objavu na maloj tabli, kod ulaza u
kuhinju, da će za ručak biti govedina sa prţenim krompirom,
sedamdeset fena porcija. Usput je sreo komesara Sua. Zapodenuli su
razgovor o uvođenju saţetog kursa za priučene lekare iz obliţnjih
okruga narednog proleća. Odeljenje javnog zdravstva prefekture
traţilo je pomoć od vojne bolnice i bili su spremni da finansiraju
takav program. Zahvaljujući tome, bolničko osoblje će krajem iduće
godine dobiti veći višak.
Zbog tog razgovora, Lin je zaboravio na pirinač. Kad se vratio sa
činijom krompira i govedine, kuhinja je bila prepuna dima. Otrčao je
do šporeta, spustio činiju i izmakao lonac. Ĉim je skinuo poklopac,
para mu je zamaglila naočari. Obrisao ih je jednim krajem bluze i
vratio na nos sad je video da je pirinač sasvim zagoreo. Zgrabio je
metalnu kutlaču i taman je hteo da sipa malo vode, kad je ušla Mana,
kašljući i zakopčavajući bluzu. Stavi jedan mladi luk u lonac, brzo,
viknula je.
Stavio je mladi luk u pirinač da izvuče neprijatan miris, ali
prekasno gotovo ceo pirinač je bio braon. Otvorio je gornji prozorčić
da izvetri kuhinju. Odjednom se Mana razderala na njega: „Zašto si
otišao dok je vrilo u loncu? Ne moţeš čak ni to da skuvaš, idiote.“
„O-otišao sam po jelo. Ti si bila u kući. Zašto nisi pripazila na
pirinač?“
„Nisi mi rekao. Osim toga, bolesna sam i ne smem da kuvam. To
ti nije poznato, je li?“ Prstima je drţala ivicu rukava i jednim
zamahom srušila lonac i činiju sa šporeta; pali su na cementni pod, i
na sve strane rasuli su se zagoreli pirinač, govedina i kockice
krompira. Aluminijumski poklopac se otkotrljao i udario o prag; tu
se zaustavio, uspravan, oslonjen na dve cigle koje su stajale kao

221
stepenik.
„Ni svinje to ne bi jele“, dodala je.
Iz spavaće sobe začuo se plač, a potom pravo vrištanje. Posle
nekoliko trenutaka zaurlao je i drugi dečak. Mana je poţurila da ih
umiri. Lin se okrenuo i izleteo iz kuće; nije obrisao ni šporet ni pod.
Zelene pletene rukavice, spojene vrpcom, Iepetale su mu uz noge
dok je koračao. Mrzim je. Mrzim je, govorio je sebi u bradu.
Otišao je na brdo iznad bolničkog kruga. Dan je bio hladan. Nikog
nije bilo u voćnjaku na obronku brega. Jabuke su oteţale od ploda, a
inje na granama ličilo je na perje. Izvesno vreme ni na šta nije mislio;
slepoočnice su mu postale zategnute, a koţa na glavi je utrnula. Peo
se prema vrhu brega. Sve je bilo pod snegom, osim dve gomile mrkih
stena. Iza brega, na obali reke, leţalo je selo u kojem su gajili jelene.
Imali su i spremište za brodove, i baš to je Lin hteo da osmotri sa
vrha brda. Miris zime bio je čist i jak. Nije bilo vetra, o velike stene
odbijali su se sunčevi zraci, kao i o drveće na kojem je bila ledena
kora. U daljini je jato vrana kruţilo i gladno graktalo.
Kad se smirio, u glavi mu se javio glas: zašto si je oţenio?
Volim je, odgovorio je.
Oţenio si je iz ljubavi? Zaista si je voleo?
Razmislio je i konačno odgovorio: čini mi se da sam je voleo. Zar
se nismo čekali osamnaest godina? Zar to nije dokaz da se volimo?
Ne, vreme ništa ne moţe da dokaţe. U stvari, nikad je nisi voleo.
Samo si bio zaljubljen, a nije bilo prilike ni da ta zaljubljenost prođe,
niti da se pretvori u ljubav.
Šta? Zaljubljen? Zbunio se i stao. Najednom su mu se zapušili
sinusi.
Da, zaljubljenost si pogrešno protumačio kao ljubav. Nisi ni znao
šta je ljubav. U stvari, čekao si osamnaest godina, samo radi čekanja.
Isto toliko si mogao da čekaš i neku drugu ţenu?
Ĉekao sam samo Manu. Nije bilo druge ţene.
U redu, samo vas dvoje. Pretpostavimo da ste se voleli. Jeste li bili
sigurni da će vam se dopasti da ţivite zajedno, kao muţ i ţena?
Mi smo se zaista voleli. Kucalo mu je u slepoočnicama; skinuo je
šubaru da na vazduhu ohladi glavu.
Je li, nastavio je glas. Šta uopšte znaš o ljubavi? Da li si je zaista
poznavao pje venčanja? Jesi li bio siguran da je upravo ona ţena sa

222
kojom ţeliš da provedeš ostatak ţivota? Budi pošten i reci: od svih
ţena koje poznaješ, koja ti se najviše sviđa? Ima li neko ko ti više
odgovara od Mane?
Ne znam. Osim. nje, u mom ţivotu postoji još samo Šuju. Kako da
uporedim Manu sa nekom drugom? Ne znam mnogo o ţenama,
mada bih voleo da je drugačije.
Najednom je osetio da mu se glavarastače od stravičnog bola.
Osetio je nesvesticu od pomisli da ovaj brak moţda i nije ono što je
ţeleo. Seo je na jedan kamen da povrati dah i razmisli.
Glas je nastavio. Da, čekao si tolike godine, a šta?
Glava mu je bila prazna, nije mogao da odgovori. Uplašio se od
tog pitanja jer je zapravo značilo da je sve te godine čekao pogrešnu
stvar.
Sad ću da ti kaţem šta se zaista dogodilo, nastavio je glas. Sve te
godine čekao si obamro, kao mesečar; vodili su te i gurali pogledi
drugih, neki spoljni pritisci, tvoje lične zablude, zvanična pravila
koja si prihvatio. Zavele su te vlastita osujećenost i pasivnost zato što
si verovao da ti je srcu suđeno ono što ti je zabranjeno da imaš.
Lin je zanemeo. Ostao je bez reči. Onda je počeo da grdi samog
sebe. Budalo, osamnaest godina si čekao ne znajući šta čekaš.
Osamnaest godina, najbolje godine tvog ţivota prošle su, nestale,
proćerdane, i dovele su te do ovog prokletog braka. Ti si pravi uzor
budale.
I šta ćeš sada da uradiš, pitao je glas.
Duboko je uzdahnuo, ne znajući šta da preduzme ni da li uopšte
nešto da preduzima. Suze su mu se slivale niz obraze, sve do uglova
usana; stalno je podizao ruku da ih obriše. Uši su mu se smrzle, pa je
ponovo stavio šubaru i spustio naušnice.
Onda mu se u svesti javila slika Mane, mlade, ni trideset još nije
navršila. Ţivo lice, blistav osmeh; na dlanu drţi majušnu zelenu
ţabu drhtavih čeljusti; oko nje lete nebeskoplavi vilini konjici, krila
im bruje. Kad je Lin ispruţio ruku da dotakne ţabu po leđima,
skočila je pravo u bistri potok pored plantaţe plavog patlidţana.
Mana se okrenula i pogledala ga, očima zamagljenim od ljubavi i
blagosti, kao da je prepuna tajni koje ţeli da podeli sa njim. Topli
povetarac podigao je krajeve njene raspuštene kose i otkrio
svilenkasti zatiljak. Kako je sada bila drugačija. Mora da je dugo

223
čekanje sasvim izmenilo prijatna devojka postala je beznadeţno
dţangrizalo. Bez obzira šta sada oseća prema njoj, bio je siguran da
ga je uvek volela. Moţda se umorila od neostvarene ljubavi. Ili
moţda od patnje i tuge tokom čekanja; to je rastočilo njenu neţnu
prirodu, istrošilo nadu, uništilo zdravlje, otrovalo srce i osudilo je.
Glas mu je prekinuo razmišljanje. Da, volela te je. Moţda je od
braka malaksala.
Pokušao je da odgovori. Zelela je porodicu i decu. Mora da je bila
gladna ljudske topline i ljubavi, i zato je svaki delić sličnog osećanja
tumačila kao ljubav. Da, nije htela da sagleda pravu situaciju i
verovala je da je volim. Ne zna kako izgleda prava ljubav.
Srce ga je zabolelo. Shvatio je da nikad nije voleo neku ţenu svim
svojim srcem, da je uvek on bio predmet tuđe naklonosti. Verovatno
zbog toga tako malo zna o ljubavi i ţenama. Znači, emocionalno još
nije odrastao. Nagon i sposobnost za strasnu ljubav uvenuli su u
njemu pre nego što su procvetali. Da se samo jednom zaljubio iz
dubine duše, makar mu to i srce slomilo, oduzelo pamet, zbunilo ga,
okupalo lice suzama, udavilo ga u očaju.
Šta ćeš da uradiš, i dalje je pitao glas.
Nije znao odgovor. Budući da je oţenjen, još i otac, duţnost mu je
bila da snosi sve odgovornosti koje je brak nametao. Sta drugo da
učini da bi umanjio taj osećaj krivice i ubedi sebe da je pristojan
čovek. Sta drugo, sem da izdrţi.
Uzdahnuo je. Da bar ima dovoljno strasti u sebi i snage da
konačno nauči kako da odano voli i počne ţivot iz početka. Samo da
je Mana zdrava, a ne na ivici smrti. Bio je suviše star da išta
preduzme. Duša mu je bila umorna. Samo da Mana ne umre pre
nego što dečaci stasaju za zabavište.
Dole, ispod njega, uz zid iza bolnice, video je dvoje kako šetaju
uprkos hladnoći. Oboje su bili u uniformama; muškarac za glavu viši
od ţene, ona veoma sitna i neţna. Povremeno bi morala da potrči da
bi ga stigla. Linu su se učinili poznati. Napregao je oči da ih bolje
vidi, ali uzalud. Setio se da je tokom poslednje godine gotovo sasvim
ukinuto pravilo po kojem je parovima zabranjena šetnja izvan
bolničkog zida. Rukovodioci više ne nalaze za shodno da kritikuju
muškarca i devojku ako zajedno šetaju izvan bolničkog kruga. Ĉak je
čuo da su neke sestre išle sa pacijentima u šumu. A oko njega i Mane

224
kao da i dalje postoji zid. Nikad se nisu prošetali izvan bolnice ni
posle venčanja. I Mana još nije naučila da vozi bicikl.
Lin je ustao i rukavicama otresao sneg sa kaputa. Umesto da se
popne do vrha, okrenuo se i vratio sa sredine padine, polako,
klecavih kolena. Iz brezove šume, s leve strane, čulo se meketanje
koza; bela staza bila je posuta grudvama kravljeg izmeta koji se još
pušio. Uz padinu prema vrhu pele su se taljige; okovani točkovi
zvonili su po ledu i šljunku. Dole, u podnoţju brega, vihor je nosio
suvo lišće obalom zaleđenog potoka i zakovitlao ga ka prostranom
polju na kojem je gdegde ispod snega virila kukuruzovina.
Posle dvadeset minuta stigao je kući. Kad je otvorio vrata, smučilo
mu se od mirisa pirinčanog sirćeta, kojim se prostorije dezinfikuju
protiv virusa gripa; do sada mu je uvek to bio prijatan miris. Mana
mu je prišla i tiho rekla da se ručak kuva na pari, u rešetki od
bambusa. Napravila je rezance sa prţenom kašom od soje. Lin nije
otišao u kuhinju, već u spavaću sobu, ba~ cio se na poljski krevet i
navukao ćebe preko glave. Pod njim su škripali federi kad se
okretao.
Mana je počela da jeca. Prvo nije hteo da je teši, plašeći se da će se i
sam rasplakati. Onda se sabrao, ustao i prišao joj. Seo je pored nje i
zagrlio je: „Hajde, prestani, draga. Dosta si plakala. Nije dobro za
tvoje zdravlje.“ Prvi put je osetio da je krhka kao da će joj se svakog
časa sve kosti polomiti. Dušu su ponovo ophrvali tuga i saţaljenje.
Poljubio je u obraz.
Podigla je oči i posramljeno rekla: „Bila sam bezobrazna. Oprosti,
molim te.“
„Zaboravi na to, dušo. Trebalo je i sam da budem paţljiviji.“
„Reci da mi opraštaš.“
„Nisi ti kriva.“
„Samo reci.“
„Opraštam ti.“
„Molim te, ručaj.“
„Nisam gladan.“
„Molim te, jedi.“
„U redu, kad ti kaţeš.“ Pokušao je da se osmehne, ali je samo
iskrivio lice; okrenuo se da Mana ne primeti. Ustao je i otišao u
kuhinju.

225
 12
„Zašto ne pobegneš?“ Pitanje se povremeno vraćalo u Lin ovu
svest.
U mašti je pravio planove da podigne svih 900 juana sa štednog
računa, da se u toku noći iskrade do ţelezničke stanice, da koristi
laţno ime i da ţivot počne iz početka u nekom dalekom gradu, gde
ga niko ne poznaje. Najviše bi voleo da radi kao bibliotekar. Ah, u
dubini duše znao je da bi ga slomio osećaj kajanja ako bi zarad svoje
sreće napustio porodicu. Savest bi ga sustigla ma gde da ode.
Kada se pribliţilo vreme Prolećnih svečanosti, Mana mu je rekla:
„Zašto ne odneseš nešto Šuju pre praznika? Eto, samo da proveriš
kako je?“
„A zašto ti je to palo na pamet?“ upitao je iznenađen. „Mora da je
usamljena, nema nikog od porodice, osim Hue. Osim toga, zar ih se
nisi uţeleo?“
„U redu, otići ću.“
U prvi mah pomislio je da mu Mana predlaţe da poseti Šuju i
ćerku jer ju je bolest smekšala, a moţda i zato što je slutila da će Šuju
i Hua jednom biti neophodne blizancima. Onda se upitao, a zar i
Mana nije usamljena ţena? Da li, u stvari, hoće da kaţe da se ne oseća
toliko usamljenom kao Šuju zbog toga što je cela porodica uz nju? Da
li ja, kao suprug, zaista toliko značim? Da li se većina udatih ţena
isto tako oseća?
Donekle je jedva čekao da vidi kako se Šuju snalazi, mada je od
ćerke čuo da je dobro. U lečenju išijasa pomogle su joj česte tople
kupke u fabrici šibica. Međutim, Hua je rekla da majci ponekad
nedostaje selo. Tada bi Šuju rekla: „Ja sam ti kao neko staro stablo
koje se ne moţe presaditi.“ Naterala je ćerku da joj obeća da će
narednog aprila njih dve otići u Guščije Selo da očiste grobove
Linovih roditelja. Uprkos povremenim primedbama, Šuju je uţivala
u gradu.
Dva dana pre Prolećnih svečanosti Lin je u ranac stavio četiri
smrznute skuše i vezu mladog luka koje su dobili za praznik od
bolnice. Bio je spreman da se uputi kao fabrici šibica „Sjaj“. Kad je
polazio, Mana je ustala iz kreveta i zagledala se u njega. Imao je
šubaru sa naušnicama vezanim ispod brade, na rukama koţne

226
rukavice-, drţao je volan njihovog bicikla „paun“ jedino su taj mogli
da priušte, jer za njega nisu bili potrebni bonovi. Manine oči su sijale
i bile širom otvorene, kao da uopšte ne mogu da se zatvore. Sagnula
se i poljubila starijeg sina Rekana, koji je sa bratom Jezerkom spavao
u obešenoj kolevci.
„Ĉuvaj se“, rekla je Linu.
„Hoću.“
„Vrati se ranije. Ĉekaću te.“
„Naravno, doći ću kući na večeru.“
Bilo je pola četiri poslepodne i saobraćaj se slivao u grad; nebo je
bilo prekriveno sivim oblacima i smogom. Jedna za drugom, palile
su se svetiljke u dvospratnicama i trospratnicama Prolećne ulice,
kojom je Lin vozio svoj bicikl. Išao je u zapadni deo grada. Krovovi
zgrada pokriveni crvenim crepom i ledom potamneli su sa
sumrakom, a kolovoz je bio klizav zbog snega utabanog točkovima
taljiga i automobila. Govorio je sebi da ne ţuri; pre nedelju dana, u
istoj toj ulici, kamion je usmrtio jednu devojku na biciklu.
Već je bio mrak kad je stigao do fabrike. U svim kućama je bilo
upaljeno svetio. Lako je pronašao stan broj 12, koji je Hua nedavno
dobila; bio je usred stambenog naselja. Ĉuo je ćerku kako peva, pa
nije pokucao na vrata. Melodiju nije znao, moţda neki šlager.
Počelo je pomalo da sneţi. Sa velikog dimnjaka na juţnom delu
razglas je najavljivao večernje vesti posle muzičke tačke Istok je
crven i sunce se rađa. Sa balkona stambenih zgrada ispred fabrike
čuo se prasak petardi.
Lin je stajao pod prozorom zaleđenih okana premišljao se da li da
uđe. Sagnuo se i jednim okom provirio kroz jedan majušni,
nezamagljeni deo. Video je Suju, zdravu i srećnu, opasanu beiom
keceljom, u zelenom vatiranom kaputiću. Majka i ćerka su zajedno
pravile pitice. Na okrugloj bambusovoj rešetki, postavljenoj preko
činije za testo, stajalo je tri reda pitica. Hua je razvlačila testo
oklagijom, a majka je kašikom stavljala nadev od zaslađenog
gnječenog pasulja. Šuju je sada izgledala mlađa, ličila je na pravu
gradsku ţenu. Kao neka profesionalna kuvarica, pomislio je Lin. Bio
je opčinjenom tim spokojnim prizorom; grlo mu se steglo. Uspravio
se, osvrnuo i ugledao platnene dţakove obešene ispred nekoliko
prozora susednog stambenog bloka. Mora da su bili puni

227
zamrznutih knedli i pitica. Setio se kako je nekad na selu svaka
porodica krajem godine pravila na hiljade komada knedli i pitica i
zamrzavala ih u ostavi, tako da u vreme praznika ne troše vreme na
kuvanje. Zima je bila za odmor i uţivanje; mnogi muškarci su se
kockali i pili svakog dana.
Da li da uđe? Setio se da je nekoliko meseci pre toga jedan
penzionisani rukovodilac umro od srčanog udara za vreme susreta
sa bivšom porodicom. Starac je napustio svoje rodno selo sa
komunističkom armijom još u jesen 1945. godine; kada je došao do
nekog srednjeg ranga u Harbinu, razveo se od ţene. Posle četrdeset
godina, već u penziji, vratio se u rodno selo i ustanovio da ga bivša
ţena i dalje čeka, da njihovo četvoro dece već imaju sopstvene
porodice. Uzbuđen zbog ponovnog susreta, na kojem se okupilo
šesnaest članova porodice iz tri generacije, starac je za večerom
dobio srčani udar i umro posle dva dana.
Stojeći tako pred stanom, Lin je strepeo da neće biti kadar da
obuzda emocije ako uđe. Ranac je spustio na ugalj ispred vrata.
Međutim, pre nego što se udaljio, ranac je pao i pri tom srušio veliku
vezu smrznutog luka, obešenu iznad uglja.
„Ko je to?“ viknula je Hua iznutra.
Vrata su se otvorila. „Tata! Uđi!“ Okrenula se i doviknula Šuju:
„Mama, tata je stigao.“
Šuju je izašla, brišući ruke umazane brašnom. „Ne stoj na snegu.
Uđi.“ Dočekala ga je sa širokim osmehom, kao da se vratio sa duţeg
puta.
Lin je zaključao bicikl i ušao. Prostorija je bila topla, pa je skinuo
šubaru i naočari, koje su se odmah zamaglile. Palcem i kaţiprstom je
brisao stakla.
Šuju i Hua su ga ţustro nudile da se popne na zagrejani ozidani
krevet koji se sijao. Lin je odšnirao čizme i popeo se na krevet.
Prekrstio je noge, pokrio ih jorgančetom, a zatim skinuo i jaknu. Šuju
je hitro donela veliku solju crnog čaja i stavila je na niski stočić pored
njega. Rekla je: „Popij to da se zagreješ. Napolju je hladno.“
Bilo mu je prijatno'da sedi na ozidanom krevetu. Voleo bi i da se
ispruţi i ogreje leđa. Bio je umoran; dok je pijuckao čaj i slušao ţenu i
ćerku kako u kuhinji razgovaraju i pripremaju večeru, Lina je
najednom obuzelo osećanje da se nalazi u sopstvenom domu.

228
 Srce mu je bilo puno, duboko je disao. Osvrnuo se i ugledao četiri
slike Prolećnih svečanosti na zidu, slične onima koje su bile u
njihovoj kući na selu; na svakoj su se nalazili bar po jedno malo dete i
dve ogromne breskve. Pomislio je da Šuju i Hua mogu sasvim lepo
da ţive bez njega. Od toga se rastuţio i osetio se ništavnim. „Ja sam
suvišan“, promrmljao je. To je odavno pročitao u jednom ruskom
romanu. Više nije mogao da se seti imena autora.
Pokušao je da se seti praznika u poslednjih nekoliko godina svi su
mu bili isti. Rekao bi da otkako je otišao iz Guščjeg Sela nije doţiveo
nijedan veseo Prolećni festival. Misao mu je skrenula sa praznika na
ljubav, što ga je još više mučilo jer nijedan dan u ţivotu nije proveo
sa ţenom koju je voleo svim svojim bićem. Ne, takva ţena nije
postojala u njegovom ţivotu i to osećanje mu je bilo sasvim strano.
Ali, sada je bio siguran u jedno: kad bi trebalo da bira između ljubavi
i ličnog spokoja, izabrao bi ovo drugo. Više bi voleo da ima spokojan
dom. Ima li išta bolje od mesta gde moţeš udobno da se smestiš, da
čitaš knjigu, dobro se nahraniš i spavaš bez trzavica? U duši je znao
da je to samo puko maštanje, jer ubrzo treba da se vrati Mani i deci,
u onu drugu kuću. Zatvorio je oči. Kakvu je samo zbrku napravio od
svog i tuđih ţivota!
Večera je bila spremna. Hua je stavila na sto salatu od kupusa sa
prozirnim rezancima, tanjir sa dinstanom piletinom, korpicu prţenih
pitica od pirinčanog brašna, činiju sa kiselim kupusom, svinjetinom i
sitnim račićima. Šuju je otvorila flašu ţitne rakije i punu čašu nasula
Linu. Usput mu je rekla: „Benšeng ti je ovo poslao po Drugom
Magarcu.“
„Kad je dolazio Drugi Magarac?“
„Prošle sedmice. Došao je sa sinom Handongom da kupi polovan
kamion. Sad je toliko bogat da moţe da radi kao prevoznik.“
„Kako je Benšeng?“
„Dobro. Drugi Magarac kaţe da ti zavidi.“
„Tvoj brat mi zavidi?“
„Da. Benšeng je rekao: ‟Kako to da Linu sve polazi od ruke? Zašto
i ja nemam toliko sreće? Ima najbolje obrazovanje, visok čin, i troje
dece‟.“
„Zašto je to rekao? Zar nije dovoljno zaradio na svojoj bakalnici?“
„Ne znam. Drugi Magarac je ispričao da se Benšeng rasplakao

229
kad je čuo da si dobio dva sina. Nikad nije bio toliko ljubomoran/1
Lin je podigao glavu prema kosoj tavanici. Pomislio je kako smo
svi sami u sopstvenoj patnji! Okrenuo se prema ćerki: „Donesi još
dve čaše, Hua.“
„Imamo samo jednu, tata.“ Ipak je otišla u kuhinju.
„Ima još dobrih vesti“, kazala je Suju.
„Kojih?“
„Huin momak Fengđin uskoro će da napusti mornaricu. Doći će
ovamo. Hoće da se vere. Lin, kroz nekoliko godina imaćemo unučiće
i naša porodica će biti još brojnija.“
„Ne pričaj o tome, molim te, mama“, umešala se Hua, noseći dve
male činije.
Lin je osetio poriv da se istovremeno smeje i plače. Zatvorio je oči
na trenutak, onda je nasuo rakiju u činije i rekao: „Svi treba da
popijemo u ime ovog ponovnog susreta.“
„Srećan praznik!“ rekla mu je Hua.
Kucnuli su se i otpili. Onda mu je Šuju rekla: „Probaj jednu piticu
da vidiš kako ih dobro pravimo.“ Svojim štapićima stavila mu je u
činiju dva pileća bataka.
Dok je jeo, setio se da je ovo prvi Prolećni festival koji slavi sa Šuju
i Hua, ukoliko se ovo uopšte moţe nazvati slavljem. Još dva dana
ima do pravog praznika. Svaku zimu provodio je u bolnici, a kući je
odlazio samo leti. Oneraspoloţile su ga te uspomene. Voleo bi da su
Šuju i Hua besne na njega, da mu zabranjuju da dolazi. Od toga bi
mu moţda bilo bolje, bar im ne bi bio ovoliko privrţen. Teško mu je
bilo da podnese toliku dobrotu.
Pio je čašu za čašom, kao da ţeli da umrtvi svest i sve zaboravi.
„Tata, nemoj toliko da piješ. Napićeš se“, upozorila ga je ćerka.
Suju je strogo pogledala Hua, kao da joj kaţe ućuti.
„Ne bri-brini“, odgovorio je, prinoseći čašu.
Uskoro više nije bio kadar da se kontroliše. Bio je ganut, ţeleo je
da im objasni, da ga razumeju, ali više nije vladao jezikom.
Uhvatio je Šuju za ruku i kroz suze rekao: „Dušo, nisam hteo da te
povredim. Moţeš li mi oprostiti?“
„U redu.“
„Nisam dobar čovek, dušo.“
„Nije tačno, dobar si ti.“

230
 „Ooh, neću da budem dobar, hoću samo da budem normalan.“
„U redu, onda nisi dobar čovek.“ Ni Šuju više nije mogla da
zadrţi suze; prvi put je od njega čula reči neţnosti.
„Ne, nemoj da plačeš, draga“, nastavio je Lin. Vid mu je bio
zamagljen i učinilo mu se da je pored njega uplakana Mana, sa
obojicom sinova. Protrljao je oči i nestali su.
„Tako sam srećna, Lin. Konačno si došao kući“, rekla je Šuju i
pogledala ćerku, čije su oči samo kruţile od jednog do drugog
roditelja. Šuju je bila ubeđena da su Linova osećanja tog trenutka
iskrena jer čovek u pijanstvu govori istinu.
„O, kako sam glup.“ Okrenuo se ka ćerki. „Hua, znaš, Mana će
uskoro umreti. Gotova je. Nije loša ţena, ali srce joj je slabo.“
„Tata, prestani, molim te.“
„U redu, u redu, ućutaću.“ Jednom rukom je zagrlio Šuju, drugom
joj dodirivao lice. „Jesi li to ti, Šuju?“
„Da, ja sam. Tvoja ţena Šuju.“
„Dušo, hoćeš li me čekati? Uskoro ću ti se vratiti. Mi smo i dalje
jedna porodica, je li tako? Ne napuštaj me. Mana će umreti za
godinu-dve. O, šta da radim sa dečaci ma ?“
„Ne govori tako. Ne sekiraj se zbog toga.“
„Hoćeš li mi pomoći?“
„U redu, pomoći ćemo ti, obećavam. Ne brini.“ Okrenula se
prema ćerki i naredila: „Brzo donesi činiju sirćeta. Otac ti je stvarno
pijan.“
Lin je nastavio: „Draga, tako sam tuţan. Srce mi je puno, hoće da
pukne. Više ne mogu da podnesem ovaj prokleti ţivot.“
Naterale su ga da popije činiju razblaţenog sirćeta. Pao je na topliji
kraj kreveta i već sledećeg trenutka je zatreperelo njegovo hrkanje.
Šuju ga je pokrila pamučnim jorganom i rekla Hui: „Pozovi bolnicu i
obavesti onu ţenu da ti je otac toliko pijan da se večeras neće vratiti.“
Hua je ogrnula šal i otrčala preko škripavog snega ka straţari u
kojoj je bio telefon.

Posle doručka sa Šuju i Hua, Lin se vratio u bolnicu, koraka

nesigurnog od mamurluka. Mani je laknulo kad ga je videla. „Nije
trebalo toliko da popiješ. Nisi više mladić.“
„Izvini.“ Na sto je spustio ranac pun lešnika i kestena.
„Samo sam dva sata spavala. Mnogo sam brinula!“ rekla je.

231
 „Nisam nameravao da ostanem. Ostavio sam ribu i beli luk pred
vratima, ali Hua me je videla pre nego što sam se udaljio.“
„Kako su njih dve?“
„Dobro, bolje nego na selu.“
„Drago mi je.“
Dečaci su spavali, pa su Lin i Mana otpočeli pripreme za praznik.
Ona je kuvala svinjske noge i kokoš za pihtije, a on je izneo na česmu
čajnik da ga oriba i očisti kamenac. Dok je aluminijumski lonac vrio
na šporetu, Mana je punila kutije od keksa prţenim kikirikijem i
raznim bombonama to će podeliti onima koji sutra svrate da čestitaju
praznik.
Hua je došla rano poslepodne. Bila je tako srećna da su joj se čak i
oči osmehivale. Dok su Lin i Mana čistili kuću, Hua je pazila na
blizance, pevušila im narodne pesme i pričala priču o velikom, sivom
vuku i malim jaganjcima, kao da mogu da je razumeju. Soba je bila
puna dečjeg gukanja i smeha. Hua je od crvenog papira izrezala petla
i nakostrešenog mačora; pokazala ih je deci, a onda zalepila na dva
prozorska okna. Mani se dopalo jer je kuća dobila praznični izgled,
posebno za one koji su gledali spolja.
Lin je pajao tavanicu paučinu je skupljao metlom vezanom na
bambusov štap. Kad je prolazio pored Hua, potapšala ga je po'
kolenu. Videvši da Mana pred vratima trese vreću od brašna, Hua je
rekla: „Tata, majka je veoma srećna. Rekla je da će te čekati.“
Odjednom se setio šta je sve blebetao za večerom prethodne noći.
Zbunjen, upitao je: „Sinoć sam se izglupirao?“
„Ne, ne. Bile smo tako srećne što si došao. Samo da vidiš majku
danas je sasvim druga osoba. Rekla je da će na proleće doći da ih
obiđe.“ Mislila je na blizance i kaţiprstom pokazala kolevku.
Lin se bedno osećao. Razmislio je i rekao: „Hua, tvoja majka stari.
Molim te, brini o njoj.“
„Hoću, tata.“ Osmehnula se.
„Reci joj da me ne čeka. Ja sam nikogović. Mene ne vredi čekati.“
„Ne budi tako surov prema sebi. Uvek ćemo te čekati.“
Steglo ga je u grudima. Otišao je da opaje tavanicu u kuhinji.
Jedva je zadrţavao suze. Bio je i zabrinut i dirnut. Napolju, Mana je
veselo poţelela „srećne Prolećne praznike“ nekim prolaznicima. Bila
je tako prijatna i mila, i Lin je primetio da joj je glas i dalje pun ţivota.

232