Professional Documents
Culture Documents
СЕМИНАРСКИ РАД
Ментор: Студент:
1
Садржај
1. УВОД.............................................................................................................................................3
2. ЛОГИЧКИ ДЕО МЕТОДА...............................................................................................................4
2.1. ЗАЈЕДНИЧКА СВОЈСТВА ОСНОВНИХ МЕТОДА.........................................................................5
2.2. АНАЛИТИЧКЕ ОСНОВНЕ МЕТОДЕ............................................................................................6
2.2.1. МЕТОДА АНАЛИЗЕ.............................................................................................................6
2.2.2. МЕТОДА АПСТРАКЦИЈЕ......................................................................................................7
2.2.3. МЕТОДА СПЕЦИЈАЛИЗАЦИЈЕ.............................................................................................8
2.2.4. ДЕДУКЦИЈА КАО ОСНОВНА МЕТОДА.............................................................................. 10
2.3. СИНТЕТИЧКЕ ОСНОВНЕ МЕТОДЕ............................................................................................ 11
2.3.1. СИНТЕЗА КАО ОСНОВНА МЕТОДА................................................................................... 11
2.3.2. КОНКРЕТИЗАЦИЈА КАО ОСНОВНА МЕТОДА................................................................... 12
2.3.3. ГЕНЕРАЛИЗАЦИЈА КАО ОСНОВНА МЕТОДА.................................................................... 12
2.3.4. ИНДУКЦИЈА КАО ОСНОВНА МЕТОДА............................................................................. 12
3. ТЕОРИЈСКИ ДЕО НАУЧНОГ МЕТОДА.......................................................................................... 13
4. МЕТОДЕ И ТЕХНИКЕ ПРИКУПЉАЊА ПОДАТАКА...................................................................... 14
4.1. ИЗВОРИ И ОСНОВНИ КРИТЕРИЈУМИ КЛАСИФИКАЦИЈЕ ПОДАТАКА.................................14
4.2. ОДРЕЂЕЊА МЕТОДА И ТЕХНИКА ПРИКУПЉАЊА ПОДАТАКА........................................... 15
5. ЗАКЉУЧАК.................................................................................................................................. 16
ЛИТЕРАТУРА....................................................................................................................................... 17
2
1. УВОД
3
2. ЛОГИЧКИ ДЕО МЕТОДА
Уосновне методе сазнања, односно у основне методе научног рада нису уврштене
аналогија и компарација.
Ово због тога што аналогија и компарација реалне ствари појма, суда или закључка,
подразумевају већ у неком степену оформљене појмове, ставове, закључке који се могу
стављати у међусобни однос. Међутим, ми сматрамо, на основу емпиријских
верификација, да се аналогија и компарација јављају већ у моменту опажања предмета
и мишљења, а то значи и утврђивањем идентичности (истости), сличности и разлика
опаженог предмета мишљења и познатих предмета мишљења. А, истине ради, ваља казати
да су то само почетни, најпростији и најнижи нивои аналогије и компарације који
1 Аранђеловић, Ј.: Улога индукције у научном истраживању, Научна књига, Београд, 1967.
4
се не односе на појмове, ставове и закључке. Компарација ће због своје важности бити
посебно обрађена кроз компаративну методу.
• анализу,
• синтезу,
• апстракцију (апстраховање),
• конкретизацију,
• спецификацију,
• генерализацију,
• дедукцију,
• индукцију.
5
• припадност методолошким односно логичким правцима.
• експерименталне предмете, и
• неексперименталне предмете (односно експерименталне и неексперименталне
методе).
Експерименталне методе су оне које се могу употребити у истраживању предмета
који су подобни за истраживање експеримента. У њих свакако спадају методе којима
се може остварити непосредан физички контакт са предметом – реалном ствари. То су
анализа и синтеза, апстракција и конкретизација и индукција, па у одређеном смислу и
специјализација, али не дедукција и генерализација које би смо могли сматрати
неексперименталним методама.
6
Општи предмет анализе је увек сложена целина. Та целина не може имати мање
од два дела која су међусобно повезана и налазе се у међусобним односима.
2 Зајечарановић, Г.: Основи методологије науке, Институт за политичке студије, Београд, 1974.
7
• схватању њеног односа – првенствено са конкретизацијом, али и са другим
основним методама, и
• схватању основа и поступака апстраховања.
8
закључака из премиса, већ постојећих судова или закључака. У науци дедукција јесте
извођење новог суда из теорија и већ постојећих судава.
9
сви садрже исто основно битно обележје које је битна одредба основног
појма, односно скупине која се разврстава;
• релативна посебност сваког члана класификације с тим да посебности буду
истог реда и исте врсте, тј. да те посебности члану класификације не
одузимају основна својства која су карактеристична за све чланове;
• критеријум класификације и њена примена морају да обезбеде потпуност
поделе односно обухват свих чланова - делова који чине целину на коју се
класификација примењује;
• између чланова изражавањем њихових разлика треба да буде обезбеђена
што приближнија (ако није могуће иста) удаљеност од општег појма
(целине) и међусобно.
2.2.3.2. Дихотомија
Упроцесу научног рада посебан облик специјализације и истовремено
класификације јесте дихотомија. То је веома раширен методски облик у свакодневном
говору и предмет-језику у коме позитивне одредбе у исказима веома често бивају
супротстављене негативним одредбама. Међутим, погрешно је схватање да је
дихотомија једноставно двочлана класификација, тј. да је једина разлика између
класификације и дихотомије у броју чланова. Превиђа се да је, по дефиницији,
класификација деоба, рашчлањавање једног у коме сваки члан има и нешто битно по
чему је члан тог једног.
10
Међутим, у зависности од тога да ли се схвата непосредна или посредна веза између
општег (предмета, својства, одредбе) и посебног - појединачног и сама дедукција
у може бити двојака:
Друга, када је једна целина подвргнута анализи којом су сазнати њени делови,
односи и везе између њих. Ове делове је могуће поново спојити у целину која је
претходно постојала, а могуће је, на основу сазнања о деловима, те делове ставити у
другачије односе и везе, нека њихова својства унеколико изменити или унети и нове
чиниоце и тако добити измењену или потпуно нову целину. У овој (другој) ситуацији
анализа предмета истраживања претходи синтези.
Предмет синтезе могу бити појмови, ставови, судови, закључци, друштвени и
природни реалитети, али не у истој мери и на исти начин. Уопште узев, да би се неки
чиниоци могли спојити у одређене целине, неопходно је да имају одговарајућа својства.
11
Не може свако појединачно да постане непосредно део било које сложеније и општије
целине, већ само одређене, одговарајуће.
а) поимање, и
б) индукција.
Индукција је, у најбољем случају, само врста или облик мишљења - закључивања,
односно само мисаоно-логички садржај закључивања од појединачног и посебног на
опште.
12
3. ТЕОРИЈСКИ ДЕО НАУЧНОГ МЕТОДА
1. хипотетичко-дедуктивна метода,
2. статистичка метода,
3. метода моделовања,
4. аксиоматска метода,
5. аналитичко-дедуктивна метода,и
6. компаративна метода.
13
4. МЕТОДЕ И ТЕХНИКЕ ПРИКУПЉАЊА ПОДАТАКА
Методе и технике прикупљања података су трећи део научног метода. Реч је, како
им само име каже, о оним методама којима се користимо у прикупљању података.
Технике истраживања представљају систематско и сврсисходно јединство поступака и
инструмената. Међутим, овај део начуног метода подразумева: оцену, сређивање,
обраду података и закључивање на основу њих. У том погледу постоји повезаност и
међузависност између метода прикупљања и метода обраде података.
непосредно понашање.
14
4.2. ОДРЕЂЕЊА МЕТОДА И ТЕХНИКА ПРИКУПЉАЊА ПОДАТАКА
Битни чиниоци дефиниције појма "податак" указују нам да ниједан чулни опажај
није податак сам по себи, већ је то тек када добије значење у логичком и
теоријскометодолошком мишљењу.
15
5. ЗАКЉУЧАК
16
ЛИТЕРАТУРА
Аранђеловић, Ј.: Улога индукције у научном истраживању, Научна књига, Београд, 1967.
17