9.1.2018.

● MEDICINSKA DEONTOLOGIJA
Iz ovakvog pravca razvoja postulata medicinske delatnosti
nastala je i posebna naučna disciplina, koja se određuje kao
Medicinska deontologija.
Etimološki: deontologija potiče od grčkih reči deon (dužnost) i
logija (nauka)-doslovni prevod označavalo nauku o dužnostima i
obavezama u raznim sferama ljudskog delanja i aktivnosti.
Medicinska deontologija (Kaličanin) se određuje kao
sublimat medicinske etike i medicinskog prava. Ona proučava i
utvrđuje dužnosti medicinskih radnika, te se delom podudara sa
medicinskom etikom.
Međutim, ona je širi pojam i ne obuhvata samo etička načela i
postulate etičkog ponašanja medicinskih radnika (Medicinska
etika), već se odnosi i na pravne propise kojima se reguliše i
normira aktivnost u medicinskoj delatnosti (Medicinsko pravo).

MEDICINSKA DEONTOLOGIJA
Nepoštovanje principa medicinske deontologije može dovesti
do različitih oblika odgovornosti, moralne, pravne, ali i moralne i
pravne. Dva noseća stuba Medicinske deonotlogije su medicinska
etika i medicinsko pravo.
U širem kontekstu, MD se sagledava kao učenje (Wikipedija)
o etičkom ponašanju lekara i zdravstvenih radnika u svim
odnosima i oblicima medicinske delatnosti.
MD razmatra i pitanja iz sfere filozofsko-psiholoških aspekata
medicine i drugih profesije koje su iz medicine proistekle
(pr. u radiološkoj dijagnostici česta je potreba za više snimanja
pacijenata, a time i izlaganju zračenju, što sa stanovišta dijagnostike
donosi benefit pacijentu. Međutim, zračenje može imati i negativan
efekat (radijaciona bolest, uticaj na ćelijsku deobu), pa lekar, da
primenjujući pravila struke, vodi i adekvatnu brigu za pacijenta, kako bi
se optimalno sagledao i lečio).

1
 9.1.2018.

MORAL I ETIKA
Moral i etika
Etimološki reč etika potiće od grčke reči ethos-običaj,
odnosno ethikos, što znači moralan
Neki autori poistovećuju moral i etiku, dok drugi navode da su
oni u tesnoj vezi, ali da ih ne treba poistovećivati. Tako Kaličanin
navodi da je „moral određena pojava, odnosno praksa u
društvenom životu“, dok je etika nauka o moralu kao društvenom
fenomenu.
U određivanju morala ili moralnih normi i ponašanja mogu se
sresti različiti pristupi, koji pre svega zavise od nauke koja ovu
pojavu sagledavaju. Tako će, napr. u sociologiji ovo određenje biti
u većoj meri prožeto društvenim odnosima i prilikama, drugačiji
pristup će imati filozofsko sagledavanje morala, polotikološko,
medicinsko i dr.

MORAL I MORALNE NORME

Globalno moral (moralni fenomen ili pojava) se može
odrediti kao skup običaja, navika, normi ili pravila ponašanja
kojima se ljudi rukovode u svojim postupcima.

Radi se o skupu nepisanih društvenih normi na osnovu kojih

ljudi oblikuju svoja rasuđivanja i svoje postupke u odnosima sa
drugim pripadnicima društvene zajednice kojoj pripadaju.

Ove norme zasnivaju se opšte usvojenim moralnim

vrednostima, pri čemu su najčešći kriterijumi dobro ili zlo,
ispravno ili neispravno, pošteno ili nepošteno i sl.

Tako formirane norme i njihovo poimanje utiču na stavove

ljudi i njihove postupke prema drugima, što u krajnjoj instanci
reguliše odnose među ljudima. Moral je važan činilac kohezije
među pripadnicima jedne društvene zajednice.

2
 9.1.2018.

MORALNE NORME
Moralne norme predstavljaju običaje, navike, norme ili
pravila ponašanja kojima se ljudi rukovode u svojim
postupcima.
Ona je vrednosni sud pojednica (ali i celog društva) koji se
odnosi na procenu da li je nešto, neko ili određeno ponašanje
dobro ili zlo, ispravno ili neispravno, pošteno ili nepošteno i sl.
Zbog toga se kaže da je ljudsko ponašanje regulisano
normama, odnosno vrši se ocenjivanje i usmeravanje svog i tudjeg
ponašanja shodno normama. One se ispoljavaju u:
- Odnosu ljudi izmedju sebe
- Odnos jedinke prema društvu
Svaka norma, pa i moralna podrzumeva regulisanje
međuljudskih odnosa i to kako odnose ljudi između sebe, tako i
odnosa jedinke prema društvu (Marić). S toga se može reći da je
cilj moralne norme regulisanje međuljudskih odnosa, ali i
određivanje suštine i svrhe čovekovog bitisanja.

MORALNE NORME
Moralne norme su dakle, jasna, izričita, ali i
podrazumevana i opšteprihvaćena pravila ponašanja u društvenoj
zajednici u skladu sa kojima se neko ili nečije ponašanje
procenjuje kao moralno ili nemoralno, dobro ili loše
Reč norma-model, pravilo ili standard koji postoji u jednoj
oblasti, pa bi moralne norme bili standardi u sferi moralnog (ili
nemoralnog) ponašanja.
Po nekima je moralna norma indikator kako ljudi treba da se
ponašaju u cilju ostvarivanja svoje slobode, odnosno da one
usmeravaju čoveka ka postizanju ostvarivih ideala. One su
izražene kroz pravila, principe, lične dispozicije, karakterne crte,
čak i kroz čitav životni vek pojedinica.
Ciljevi moralnih normi: - obezbeđenje kriterijuma i
standarda za moralno prosuđivanje i - da budu vodič naše
savesti u formiranju moralno vrednosnih sudova

3
 9.1.2018.

Nastanak moralne norme

Moralna norma je počela da nastaje veoma davno, još u
prvobitnoj ljudskoj zajednici, ali ne u obliku i sadržaju kako je to
danas.
Sa intenziviranjem čovekove socijalizacije i sa početkom
življenja u sve većih društveniim grupama, čovek je počeo da
spoznaje da svoje nagone i ljudske potrebe jedino može da
zadovolji u toj zajednici. A ona je zahtevala određena pravila
ponašanja, te se moralna norma evolutivno usložnjavala sa
karakterom same zajednice i njenih pripadnika.
Od najranijih vremena čovek se pitao:
1. Kakav treba da budem ja da bih ja, ali i drugi bili zadovoljni
i srećni, kao i
2. Kakvi treba da budu drugi, da bih ja bio zadovoljan i da bi
moja sreća uopšte bila moguća.

Nastanak moralne norme

Moral i moralna norma nastaju kao potreba za definisanjem
normi ponašanja u prvobitnoj zajedici u surovim uslovima života
prvobitne zajedice, kada su i nastale određene pranorme
moralnog ponašanja, kao proizvod društvenih potreba u
prvobitnoj zajednici (Rodovska zajednica-gens i plemenska).
Pranorme nisu bile jasno diferencirane na običaj, moral i
pravo, već su postojale jedinstvene “pranorme”ponašanja.
- Obaveza uzajamnog pomaganja unutar gensa
- Obaveza osvete za ubijenog člana gensa
- Zajednička žalost za ubijenim članom gensa
- Zabrana ženidbe unutar gensa
- Kult predaka (zaštitnici plemena u vidu životinje, biljke)
Totem - sveti zaštitnik Tabu – zabrane
Vremenom su se ta razmišljanja i stavovi pretvorili u pravila
ljudskog ponašanja (po osnovo kriterijuma dobro-loše, pošteno-
nepošteno i dr.), te je nastala grana filozofije Etika.

4
 9.1.2018.

OBIČAJNA NORMA- Običaj

Postoje dve vrste običajnih normi:
- Jedne su služile primitivnom čoveku da ovlada prirodom, ali je
on, ne poznajući uzročno-posledične odnose u prirodi, postajao
sklon da u predmetima i pojavama vidi prisustvo dobro ili zlog
duha i da pokuša da ga odobrovolji, služeći se magijom i
ritualima-pokušaji da se umanje strahovanja od nepoznatog.
- Druge imaju za cilj da regulišu društvene odnose i da te odnose
tako usmere da budu od koristi za društvenu zajednicu i za njen
opstanak.

Ove norme predstavljaju najstariji oblik regulisanja

društvenih odnosa u zajednici, kada se na osnovu prakse formiraju
pravila ponašanja koja pokazuju šta valja, a šta ne, šta je
dozvoljeno, a šta ne i sl.

OBIČAJNA NORMA
Običajne norme u bile klica za kasniji nastanak i moralnih i
pravnih normi (običajna norma-pravo na krvnu osvetu pod
određenim uslovima, čak i u nekim kodeksima novijeg datuma).
Običajna norma ne ceni uvek moralne vrednosti nekog
postupka, već samo posledice po zajednicu.
Običaj je navika i praksa koja je formirana na osnovu trajne
asocijacije predstava po tipu:
• Homeopatije (primitivni čovek veruje da sve slično izaziva
slično)
• Simpatije
– Predstave se vezuju po dodiru i vremenu
– Svaka asocijacija je uzročna veza
• Imitacije (proističe iz verovanja da se svaka pojava može
kontrolisati podražavanjem)

5
 9.1.2018.

Nastanak prvobitnih običaja

a) Iz želje da se ovlada prirodom
• Litija za izazivanje kiše
• Ko hoće kišu mora da imitira kišu
• Udaranje u bubnjeve imitira grmljavinu
b) Iz želje da se regulišu društveni odnosi
• Svadbeni
• Sahrane
• Pri rodjenju
• U procesu rada
c) Animizam (verovanje da je sve u prirodi oduhovljeno)
d) Magija (specijalna tehnika da se pridobije naklonost duhova)
e) Kult
- Žrtve, molitve i zavetovanja
- Za kult su vezane mnoge zabrane – tabui (polinežanska reč,
označava da se nešto ne sme)
- Totem – rod (Severna Amerika)

OBIČAJNA NORMA
Totem (ototeman-reč indijanskog porekla iz Čipava jezika)
• U primitivnim religijama-obožavanje prapretka
• Sveta životinja, biljka ili predmet se poštuje kao rodonačelnik i
plemenski duh zaštitnik
• Verovanjem u totem primitivan čovek je priznavao nužnost
potpunog potčinjavanja kolektivu
• Totemizam je najprimitivnija svest o potrebi očuvanja
društvenog integriteta kao uslova opstanka!

Evolucija običajnih normi

• Folklor je skup verovanja, motiva, umotvorina i autentičnih
oblika ponašanja i mišljenja karakterističnih za jedan narod.
Nastao je iz običaja koji gubi karakter norme koju sada čine
rudimenti u obliku folklora (Narodne igre i kola su nastali iz
ritualnih kultova i ceremonija)

6
 9.1.2018.

Evolucija običajnih normi

• Etikecija koja je evoluirala iz običajne norme koja gubi oštrinu
društvenih sankcija
– Skidanje kape, oklopa (ranije skidanjem kape ili oklopa se
pokazivao lice radi identifikacije pred rodom,da se vidi da
nije neprijatelj)
– Rukovanje (mora da odbaci oružje da bi se rukovao, što je
znak dobre volje i namere)
• Sa razvojem društva menjaju se i običaji
• Gube karakter prirodno-tehničke norme
• Dobijaju karakter regulatora društvenih odnosa.
– Primer BADNJAKA /nekad i sada/
• Magijski kult prinošenja žrtve duhovima i bogovima da bi dali
bogat rod ∕ nekada ∕
• Društvena norma sa željom da se jačaju rodbinske veze medju
ljudima ∕ sada ∕

● Razlika običajnih i moralnih normi

1. Običaj ne priznaje individualnost, ne uvažava ličnost, a bez
svestranog razvoja ličnosti nema napretka.
2. Običajni moral je tradicionalni moral i kao takav ne može da
prati i registruje promene u samim društvenim odnosima.
3. Proizvoljnost, grubost i nehumanost u kažnjavanju
prekršioca običajnih normi (bičevanje, kamenovanje, odsecanje
ruku, ubijanje).
4. Motivacija i okolnosti se ne uzimaju u obzir u običajnim
normama.
5. Važenje običajnih normi je veoma usko, ograničeno na jedan
rod ili pleme. (Primer: Kradja unutar plemena ili u drugom
plemenu)
6. Običajne norme imaju veliku snagu inercije i sporo odumiru
u svesti ljudi.

7
 9.1.2018.

ETIKA
ETIKA je, dakle, filozofska disciplina koja:
- proučava moral ili moralne fenomene u najširem smislu
(poreklo, ciljeve i smisao moralnog delovanja) i
- izučava smisao i suštinu ljudskog bitisanja, smisao
koordinacije normi ponašanja da bi ljudi bili srećni
Moral, odnosno moralni standardi u bitnoj meri određuju
sistem normi i pravila ljudskog ponašanja.
Etika ima svoje različite modalitete i pristupi ovoj oblasti
mogu biti različiti. Među njima su i:
• Teorijska etika, koja se bavi i poređenjem morala sa drugim
oblicima regulisanja ljdskih postupaka i ponašanja (kao što su
pravo, običaji, religija i dr.);
• Sociologija morala istražuje funkcionalne odnose i
međusobne uzročno-posledične veze između morala i oblika
društva-društvena strana moralnosti

Psihologija morala-istražuje subjektivnu, psihološku

dimenziju moralnosti. Naime. čovek se ne rađa kao moralno biće,
ali se rađa sa dispozicijom da se kod njega razvije moralnost
(moralne norme i pravila). Moralnost ličnosti se razvija u složenom
procesu njenog sazrevanja, a psihologija morala se bavi
proučavanjem na osnovu kojih se to mera i uticaja razvija
moralnost i moralna svest, kako se i kada počinju uvažavati norme
i pravila života u ljudskoj zajednici i sl. Takođe, psihologija morala
razmatra i moralno devijatne oblike ponašanja i tipologiju ličnosti
koje manifestuju ove poremećaje.
OBAVEZNOST MORALNE NORME
Moralna norma je dvostruko obavezna:
a) Unutrašnja obaveznost moralne norme-proističe iz
same ličnosti, koja oseća da je moralno obavezna i sebi daje
određenu moralnu zapovest da u odnosu sa drugima i prema
drugima poštuje moralne principe. Ovde moralnost nije nametnuta
spolja, od drugih ili pravila sredine.

8
 9.1.2018.

OBAVEZNOST MORALNE NORME

Karakteritstike unutrašenje obaveznosti moralne norme:
- Bezuslovnost: moral je sam sebi cilj,
- Dobro kao vrhovna vrednost morala-postupci se sa moralnog
stanovišta određuju kao dobri ili loši
- Posebno moralno osećanje-ponašanje iu skladu sa moralnom
normom se ne uviđa samo razumom, već se oseća i „srcem“, što
joj daje iracionalnu kompomentu
- Trenutnost-potreba za ponašanjem u skladu sa moralnom
normom je trenutna, ispoljava se čim se osoba nađe u „moralnoj
situaciji“
- Pritisak na ljudsku prirodu-čovek moralnu obavezu oseća kao
zaposvest koju sam sebi daje, nekada ona traži i žrtvu od osobe
- Griža savesti kao sankcija-u situacijama kada se čovek nije
pridržavao moralne norme ili se nemoralno ponašao, nastaje
unutrašnje, emocionalno nezadovoljstvo zbog toga-čovek sam sebe
vrednuje i kada se se „ogrešio“ o moralnost oseća grižu savesti

Spoljna obaveznost moralne norme-nametnuta spolja

Društvo nameće i očekuje od svojih članova da se

ponašaju u skladu sa moralnim normama (uža i šira socijalna
sredina: porodica, škola, vršnjačka grupa, radno, pa sve do
društva u celini)

Ako se pripadnik zajednice ne pridržava moralnih normi

ili ih grubo krši, društvo sankcioniše takve pojave: - Moralni
prezir (onaj koji krši moralnu normu se ocenjuje kao moralno
niže biće) i - Moralno gađenje (sastoji se u smanjenju odnosa
sa prekršiocem moralnih normi, sve do potpunog isključenja
iz društvene sredine).

9
 9.1.2018.

MORALNOST-PSIHIČKA FUNKCIJA ČOVEKA

• Nastanak moralnosti, ka psihičke funkcije čoveka, rezultat
je složenog razvoja ljudskog mozda, posebno kore velikog
mozda i postojanja velikog broja asocijativnih i komisuralnih
puteva između različitih delova mozda.
• Moralnost, kao osobina, je univerzalna karakteristika
čoveka (homo sapiens), po čemu se i izdavaja, između ostalog,
od ostalog dela životinjskog sveta.
• Sama moralnost ne nasleđuje i ne postoji neposredno na
rođenju ljudske jedinke, ali ono što se prenosi od predaka je
dispozicija (osnova) za razvoj moralnosti.
• Ova veoma složena psihička funkcija u sebi integriše i
intelektualne sposobnosti i čoveku socijalnu adaptibilnost, ali i
emocionalnu i nagonsku zrelost, iskustvo u razvoju ličnosti i
ostale psihičke funkcije, da bi se razvila i postojala u formi
kakvu srećeno kod savremenog, moralnog čoveka.

Kao psihička funkcija i obeležje karaktera i temperamenta

ličnosti, moralnost ima svoje zakonitosti formiranja i evolutivni
razvoj, određenje prosečnosti, normalnosti i određenje zrele
moralnosti. Međutim, osim normalnih kvaliteta moralnosti, u
sklopu proučavanja ove psihičke funkcije sagledavaju se i
patološki razvoj moralnosti i poremećaji moralnosti.
Šta je moralnost kao psihička osobina?
Moralnost, kao psihička funkcija je sposobnost ličnosti da
sam sebi izriče norme kojih se i pridržava, kao i da sam sebe
kažnjava zbog nepridržavanaj tih normi.
Deo ličnosti (prema Frojdovoj strukturaciji ličnosti) je Super
Ego (Nad Ja, savest), čije je jedno od oruđa usmeravanja ličnosti
griža savesti (osećanje krivice), što vodi tome da ova Nad ja
ličnosti zabranjuje određeno nemoralno ponašanje, ili je kažnjava
kada takvo ponašanje manifestuje („unutrašnji progonitelj
pojedinica sa etiče strane“-„roditelj u nama“.
U razvoju ličnosti, Superego ima tenedenciju da formira
vrline ličnosti, pa i u moralnoj sferi, odnosno kao da nam on
daje uputstva šta valja činiti, šta je dobro ili ne, šta je pošteno
ili nepošteno. Deo super ega i je i tzv. Idealni ja, skup 10
 9.1.2018.

Moralnost kao psihička osobina

U razvoju ličnosti, Superego ima tenedenciju da formira
vrline ličnosti, pa i u moralnoj sferi, odnosno kao da nam on
daje uputstva šta valja činiti, šta je dobro ili ne, šta je pošteno
ili nepošteno. Deo super ega i je i tzv. Idealni ja, skup
pozitivnih osobina kojoj ličnost teži, ali ne znači da će se to i
ostvariti.

Šta se dešava na psihološkom planu: ne pridržavanje

moralnih normi za koju je ličnost svesna da je trebala
primeniti, stvara neprijatno osećanje, osećanje lične manje
vrednosti, stvara kajanje i stid, a time se u budućem
postupanju, na osnovu stvorenih normi i iskustvu, izbegava
model ponašanja ili stavova koji nisu u skladu sa usvojenim
moralnim normama.

Čovekova moralnost se sastoji od

A) Moralnog rasuđivanja i B) Moralnog ponašanja
A) Moralno rasuđivanje (moralno mišljenje, moralno suđenje)
Predstavlja misaoni proces pomoću koga se donose
određeni moralni sudovi, moralne odluke ili moralni zaključci.
Da bi neki sud ili stav bio moralan, treba da se odnosi na
određenu moralnu situaciju ili dilemu, a ta situacija je povezana sa
socijalnim relacijama i predstavlja prosuđivanje da li je nešto
dobro ili loše, ispravno ili neispravno. Osim navedenog, u
nastanku moralnog suda su od značajna i međuljudski odnosi.
Moralni sud se donosi u odnosu na neku drugu osobu, sa
kojom već postoji interakcija ili na društvo u celini. U moralnom
mišljenu značajnu ulogu igraju: moralni principi, pravda,
jednakost i jednakopravnost, čovekoljublje itd.

11
 9.1.2018.

1. Forma moralnog rasuđivanja

Podrazumeva način na koji se donosi neki moralni sud. Od značaja:
- motivi (u analizi određene moralne situacije i pomoću kojih se ličnost
opredeljuje za svoj moralni sud). Takođe su od značaja - pravci u
razmišljanju (usmeravaju osobu u donošenju moralnog suda). Oni su
skoro univerzalni uz dispozicija za formiranje moralnih sudova.
Dva modela zrelog moralnog rasuđivanja:
a) Rasuđivanje vođeno emocijama, za koje je potrebno: - razvijena
skala emocija od značaja za moralnost (saosećanje, praštanje, emaptijski
potencijal, altruistički potencijal, solidarnost i dr) i - posedovanje
sposobnosti za unutrašnju sankciju (griža savesti, osećanje krivice)
b) Kognitivna orijentacija vođena internalizovanim principima-ovo
procenjivanje je vođeno uvažavanjem opštih moralnih principa, koji se
stiču u toku razvoja ličnosti učenjem i iskustvom. Ove vrednosti,
principi, načela i ideje imaju daleko veći uticaj na donošenje moralnih
sudova od emocionalnog dela, jer su postali deo ličnosti.internalizovali
su se). Ovaj oblik moralnog rasuđivanja pokazuje nezavisnost od
spoljnih uticaja-psihosocijalnih faktora i uticaja.

Sadržaj moralnog rasuđivanja

To je (vrednosti sistem) od značaja da se osoba opredeljuje za
jednu ili drugu moralnu vrednost u određenoj moralnoj situaciji
Drugim rečima, ocena da li je nešto moralno ispravno za
individuu je u skladu sa njenim moralnim shvatanjima i
vrednosnim sistemom.
Sadržinski deo moralnog rasuđivanja je na neki način
relativan, jer u njegovom nastanku ima uticaj kultura, društveno
uređenje, vrednosni sistem sredine, uticaj religije, subkulturanih
faktora, a posebno diferenciranim individualnim razvojem.
I forma i sadržaj moralnog rasuđivanja se ostvaruju u
svakodnevnom životu i u konkretnim situacija, za koju sama
ličnost određuje da li je moralna ili ne. Naravno, nije ceo život u
sagledavanju moralnosti nekih postupaka, jer se osim moralnih
normi u životnim situacijam primenjuju i druge (tehničke,
društvene, običajne, saznajne i dr.)

12
 9.1.2018.

B) MORALNO PONAŠANJE (moralna radnja)

Svaka akcija ili postupak jedinike treba da su regulisani
moralnim normama.
Moralna radnja je slobodna, samostalna, samoprocenjena i
vođena je slobodnom voljom, koja moralnu procenu realizuje u
spoljnom radnjama.
U moralnom ponašanju se realizuju one usvojene moralne
vrednosti (one se teško menjaju), a društvene norme samo
doprinose moralnim aktima individue.
Međutim, ako društveni standardi počnu da dominiraju
poštovenjam moralnosti, a ne ono što je ličnost u svom moralnu
aspeketu formirala, to može biti „tobožnja moralnost“.
Nekritično prihvatanje zahteva sredine vodi konformizmu,
slepom usaglašavanju sa zahtevima društva, što za posledicu ima
slabljenje indentiteta ličnosti i usporavanje razvoja njene moralne
autonomije

POREMEĆAJI MORALNOSTI
a) Poremećaji moralnog rasuđivanja:
Mogu biti poremećaji forme i poremećaji sadržaja moralnog
rasuđivanja.
- Poremećaji forme moralnog rasuđivanja:
Nezrelo moralno rasuđivanje podrazumeva da dominiraju
manje zreli motivi u donošenju moralnih odluka. Neki samtraju da
ovaj oblik poremećaja može nastati usled stavljanja u prvi plan
svojih potreba, a neki da pri donošenju moralnih odluka primat
imaju društveni i spoljni uticaji, pa se time moralno rasuđivanje
remeti.
Bezosećajno moralno rasuđivanje je rezultat okolnosti da nije
došlo do razvoja skale emocija važnih za razvoj moralnosti
(poremećen je sitem emocija, insvojenih pravila, ali i postoji i
„zakržljalost“ osećanje stida i griže savesti).

13
 9.1.2018.

POREMEĆAJI MORALNOSTI
- Poremećaj sadržaja moralnog rasuđivanja: Ovde se radi o
poremećaju u vrednosnom sistemu ličnosti. Osoba donosi odluke
koje nisu u skladu sa moralnim principima (zapostavljanje
jednakpravnosti, pravde, tolerancije, ili vladaju negativna
vrednostna opredeljenja: koristoljublje, egoizam, laž, prevara.
b) Poremećaji moralnog ponašanja
Negativna moralna dispozicija se ispoljava u praktičnom
delanju osobe.
Zajedičke karakteristike ovog oblika ponašanja su: - sniženje
ili odsustvo griže savesti, - nedozreo Superego ličnosti, -
dominacija negativnih osećanja, - dominacija egoizma i
koristoljublja i dr.
Kod nekih mentalnih poremećaja se ispoljavaju asocijalni i
antisocijalni oblici ponašanja-dijagnostička kategorija: Poremećaj
ličnosti (Psihopatija, Sociopatija, Moral insanity)

POZITIVNE MORALNE OSOBINE

1. Tolerancija
3. Pravičnost (pravednost)
5. Doslednost
7. Uzdržljivost, samosavladjivanje 8. Iskrenost
9. Samokritičnost
11. Skromnost,
13. Altruizam
15. Kolektivnost
17. Plemenitost
19. Samožrtvovanje
21. Trpeljivost
2. Poštovanje potreba drugog
4. Istinoljubivost
6. Izdržljivost
10. Humanost (čovekoljublje)
12. Poštenje
14.Druželjibivost
16. Solidarnost
18. Odgovornost
20. Darežljivost
22. Moralno-psihološka zrelost

14
 9.1.2018.

NEGATIVNE MORALNE OSOBINE:

1. Sujetnost 2. Ohlost,
3. Naduvenost 4. Egoizam
5. Zavist 6. Zloba
7. Ljubomora 8. Lakomost
9. Mrzovolja, gnev, agresija, bes
10. Mržnja 11. Dvoličnost
12. Malodušnost 13.Pohota
14. Ciničnost 15. Osvetoljubivost
16. Ulizištvo (poltronstvo) 17. Tvrdoglavost
18. Podlost 19. Verolomstvo (izdaja)
20. Tvrdičluk (cicijaštvo) 21. Parazitizam
22. Taština 23. Tvrdoglavost

ETIKA U PRAKSI (Normativna etika, Praktična etika)

Ova grana etike nastoji da formuliše i obrazloži norme pravilnog,
ispravnog, dobrog, poštenog postupanja u svakodnevnim aktivnostima.
Praktična etika ima za cilj da ljude usmerava u pravcu ostvarivanja
„vrhovnog dobra“-šta je sa moralnog stanovišta dobro činiti, kako
postupati, kako moralno procenjivati postupke drugih.
Etika u praksi ima za cilj i da definiše i moralno kvalitetno delanje u
određenim profesijama, u pojedinim oblastima života, u posebnim
društvenim grupama i aktivnostima (napr. postoji medicinska etika, etika
u sferi visokog obrazovanja, pedagoška etika, etika pravnika, etika
novinarske profesije i dr.).
U tom smislu praktična etika teži da stvori kriterijume prema
kojima bi se procenivalo da li je nešto moralno dobro ili rđavo, odnosno
polazna osoba prema kojoj se o nečemu sudi, meri i donosi sud. Ti
kriterijumi se određuju u formi normi ili pravila, a na osnovu njih se
stvaraju modeli i oblici ponašanja kojih se trba pridržavati da bi naša
aktivnost zadovoljila kriterijume moralnog.

15
 9.1.2018.

Kako formirati te kriterijume?

- Prema onome što proizvodi najveću sreću i zadovoljstvo za najveći
broj ljudi
- Drugi su na stanovištu da je moralno dobro ono što obezbeđuje
pozitivan smer za održavanje i unapređivanje zajedničkih uslova
egzistencije, a moralno je dobra osoba ona koja svoje znanje i umeće
koristi tako što štiti i unapređuje zajednička dobra.
- Osim ovakvih polaznih principa, utvrđivanje da li je nešto moralno
dobro ili ne sagledava se i kroz bogato iskustvo u obastima određenih
profesija, društvenih grupa ili društva u celini.
- Etika u praksi (posebno u domenu određenih profesija) pokušava
da svoju svrhu ostvari putem formulisanja određenih moralnih
profesionalnih obaveza i dužnosti.
U praksi to je rezultiralo raznim pisanim dokumentima koje
nazivamo kodeksima (Kodeks lekarske etike, Kodeks zdravstvenih
radnika, Kodeks etike advokatske komere, Etički kodeks novinara itd.).
- Sudovi časti, etički odbori, etički komiteti i sl. (sankcije)

Profesionalna etika
U njoj se utvrđuju određena etička načela koja važe za
odgovarajuću profesiju
- Postignuta saglasnost unutar struke o ponašanju koje je obvezujuće
za sve njene pripadnike
- Regulišu rad pripadnika struke
• njihov odnos sa korisnicima usluga
• aktivnosti koje oni sprovode
- Odražavaju stručna i naučna dostignuća profesije
- Uzimaju u obzir i zahteve društvene zajednice
- Nužno se menjaju tоkom vremena.
- Uspostavljaju unutrašnju kontrolu nad radom svojih pripadnika.
- Osiguravaju svoj identitet i štite svoje područje angažovanja kao i
sve što se u njoj preduzima.
- Profesionalna etika tako osigurava stručnoj disciplini bolju
prihvaćenost u društvenoj zajednici i povoljniji položaj u njoj.

16
 9.1.2018.

Pravo, moral, običaji

Pravne norme, za razliku od običaja i moralnih normi, donosi država
Funkcije pravnih normi:
– Regulisanje društvenih odnosa u proizvodnim delatnostima
– Celovita zaštita društvenog sistema koji reguliše političke odnose i
sferu vlasti
– Regulisanje drugih značajnih odnosa (porodica, kultura, religija,
medicina)
Garancija za poštovanje opšteljudskih vrednosti
– Sloboda
– Jednakost
– Pravda
– Poštovanje ljudskog dostojanstva, prava i slobode čoveka, istine i
demokratije
-

17