U svakoj kulturi postoji kultura porodice, ali samo je u Japanu naročito visoka svest o

njenom značaju. U periodu pre rata, japansko društvo se moglo okarakterisati terminom ie, koji
je zasnovan na konfučijanskim moralnim vrednostima i učenjima koji su preovladavali u višim
samurajskim klasama Edo perioda. Principi strukture društvene grupe u Japanu, oslikani su u
strukturi domaćinstva. Pojam ovog tradicionalnog domaćinstva, ie, još uvek postoji u nekim
grupnim identitetima koji se nazivaju uchi, svakidašnji oblik ie. Ove činjenice potvrđuju da
osnivanje društvenih grupa na osnovu utvrđenih okvira i dalje je karakteristično za Japansku
društvenu strukturu.

Najosnovniji element ie institucije ne leži u principu da najstariji sin i njegova žena

moraju da žive sa njegovim roditeljima, niti u autoritetu po kom glava domaćinstva poseduje
moć, itd. Umesto toga, ie predstavlja grupu onih koji zajedno žive, i kao i u slučaju sa
poljoprivrednim, i drugim sličnim preduzećima, ie predstavlja vodeće telo. Ie čini članove
domaćinstva (u većini slučajeva članove porodice glave domaćinstva, ali i drugi se mogu biti
porodični članovi), koji potom čine jedinicu osobene društvene grupe.

Ie je društvena grupa izgrađena na osnovu mesta boravka, a često i na osnovu upravne

organizacije. Ono što je ovde važno, jeste da se ljudski odnosi u okviru domaćinstva smatraju
važnijim od ostalih ljudskih veza. Zato žena i njena ćerka iz prvog braka imaju daleko veći
značaj od sestara ili ćerki nekog pojedinca, koje su se udale i preselile se u druga domaćinstva.

Podesnom kućom se smatrala ona koja je obezbeđivala smeštaj članovima jednog ie,
odnosno višegeneracijske porodice, i kao sam ie, kuća je bila hijerarhijski uređena. Glavni
prostor je bio rezervisan za mušku glavu porodice, mračne sobe u zabačenim delovima su
pripadale slugama/zaposlenima, a jedna „dobra“ soba se koristila za ostale članove porodice gde
su spavali, jeli i obavljali svoje dnevne zadatke. Kuhinja se nalazila u zabačenom uglu kuće.

Brat, kada izgradi svoju kuću, pripada drugoj jedinici ili domaćinstvu; s druge strane,
posinak, koji je nekada bio stranac, preuzima poziciju člana domaćinstva i postaje važniji od
brata koji živi u drugoj kući. Krvna veza koja se obično smatra glavnom i osnovnom ljudskom
vezom, u Japanu je zamenjena ličnim odnosom prema udruženoj grupi zasnovanu na radu, i u
kojom su obuhvaćeni glavni aspekti ekonomskog i društvenog života.
 Među grupama koje su veće od domaćinstava, postoji jedna koja se opisuje
srednjovekovnim izrazom ichizoku roto ( jedna porodična grupa i njene sluge). Ideja o strukturi
grupe koja se otkriva u ovom izrazu, predstavlja savršen primer osnivanja društvene grupe na
osnovu okvira. To je pojam jednog domaćinstva, u kojoj članovi porodice i njihove sluge nisu
odvojeni, već čine udruženu grupu. Često se uspostavljaju bračne veze između dve strane ove
udružene grupe, a sve granice koje ih razdvajaju, tada nestaju. Odnos između njih je isti kao što
je između članova porodice i njihovih službenika i sluga u domaćinstvu. To se u teoriji
suprostavlja sa osnivanjem grupe isključivo prema poreklu i srodstvu.

Poe ie sistemom, kachoo položaj (glava porodice), tradicionalno nasleđuje prvorođeni

sin. Ukoliko nema sinova u porodici, muški naslednik može biti i zet. Kachoo je odgovoran za
upravljanje porodičnom imovinom, kao i nastavak potomstva i porodičnog biznisa. Štaviše,
kachoo ima apsolutnu vlast nad svim članovima porodice, koji zalažu svoju bezuslovnu odanost
njemu u zamenu za zaštitu i finansijsku podršku.

Kada se par venča i porodici se predstavi žena, ona je u obavezi da služi svog muža, kao i
njegove roditelje, i da rađa decu, posebno muške naslednike. Pod ie sistemom, prioritet je uvek
bio pružen interesima nacije, i porodice, a ne za dobrobit pojedinca. Žene su dobijale malo
slobode, poštovanja i autonomije i njihov status je bio sekundaran u odnosu na muškarce. Ovo se
nastavilo sve do kraja Drugog svetskog rata, kada su preduzete posebne mere za ukidanje
patrijarhalnog ie sistema i pružanje podrške ženama.

Japanci najvećim delom imaju tendenciju da brak smatraju kao „putem sreće“, posebno
za žene, ali kao i dobro sredstvo kojim bi muškarci stabilizovali svoj život i postali ugledni
članovi društva.

U modernom društvu, ekvivalent ie i ichizoku toto, je grupa kao što je ‚‚Jedna Porodica
Železnice“ (kokutetsu ikka), koja označava Japansku Nacionalnu Železnicu. Unija, koja
uključuje radnike i upravu, to naziva ‚‚skladom između radnika i uprave.“ Iako se smatra da je
institucija tradicionalne porodice (ie) iščezla, pojam ie još uvek postoji u modernom kontekstu.
Najbitnije je bilo da se porodica nastavi u sledeću generaciju. Takođe se smatralo da prevelika
ljubav između supružnika odvraća od dužnosti prema porodici.
 U tim klanovima je naslednik obično bio najstariji sin; ako nije bilo naslednika,
najvredniju ćerku bi udavali, muž bi dolazio u kuću i bio glavni dok se ne rodi sin. Druga opcija
je bila da usvoje nekog sina.

Takođe, stranci bez ikakve krvne povezanosti sa članovima domaćinstva, mogu postati
naslednici i sledbenici, već često glava porodice svoje sluge i službenike smatra članovima
domaćinstva, kao i porodice. To priključenje se mora bezuslovno prihvatiti, tako da kada
službenik oženi gazdinu ćerku, i postane njegov zet, domaćinstvo će i dalje trajati bez prekida.
Ovakav princip doprinosi slabljenju porodičnih veza. Srodstvo, koje počiva u vezama između
braće i sestara, predstavlja kriterijum zasnovan na svojstvu. Japan ne pridaje toliko pažnje
krvnim vezama kao ostala društva

Ukoliko žena nije bia dobra, vratili bi je. Naslednici nisu mogli da razvijaju neke talente
ni da se obrazuju, njihov posao je bio samo da se brinu o porodici. Jedna od kritika Zapadaa bila
je položaj žena, jer na primer, nisu mogle da rade. Takođe, bile su kritike i zbog velikih stopa
razvoda. Šufu- naziv za ženu u toku Meiđi perioda. Tako se zvala jer je upravljala kućnim
resursima, imala je posao samo u domaćinstvu i da od rođenja sprema ćerku za udaju.

Kao posledica modernizacije, naročito zbog novog posleratnog građanskog zakonika, ie

institucija odumire. U ideološkom pristupu, ie je povezan sa feudalnim moralnim načelima.
Posle Drugog svetskog rata još jedna promena bila je Zakon o zaštiti eugenika koji je
omogućavao slobodnije pravo na abortuse.

Posle pada velikih kompanija uvodi se privremeni rad, ljudi rade za dnevnicu. Muškarci
koji su imali niže plate teže su nalazili žene od onih muškaraca koji su mogli materijalno da ih
izdržavaju. Uvelo se da i muškarci kao i žene imaju slobodne dane kada su deca bila bolesna, s
tim što su to njima više bili poklonjeni dani, dok je ženama to zaista bilo neophodno. Firme su
počele da smatraju da radnici treba da im se posvete baš onako kao što je to ranije bio slučaj sa
porodicom. Kompanija se smatra ie, svi njeni radnici su članovi domaćinstva, pri čemu je
poslodavac starešina. Ovakva ‚‚porodica“ obuhvata i ličnu porodicu radnika; ona ga u ‚‚u
potpunosti“ ‚‚upošljava“. U većini slučajeva, kompanija obezbeđuje čitav društveni život nekoj
osobi, i ima autoritet nad svim aspektima njegovog života; on je emotivno, duboko povezan sa
udruženjem. Takođe, kada bi korporacije slale svog radnika u inostranstvo, slale bi i celu
njegovu porodicu. Poslodavac je spreman da preuzme odgovornost za porodicu svog radnika, za
koga je, za uzvrat, najvažnija kompanija, a ne rođaci koji žive na drugom mestu.

Do sedamdesetih godina pojavila se adaptacija novih porodica. Žene su dobile puno

radno vreme i bazirale su se na neke druge stvari a ne samo na porodicu.

Osamdesetih godina je zemlja koju su posedovali stariji ljudi uzimana i građene su

trospratnice. Prvi nivo je bio za stare ljude, drugi za porodicu, a treći za decu gde ona na primer
uče itd. Uloga babe i dede u čuvanju dece je bila jaka. Takođe, osamdesetih godina povećava se
broj osoba koje žive same za 50%.

Individualizam u 21. veku – žene koje su bile samostalne i nisu bile potčinjene muškarcu
bile su manje poželjne za udaju. Rastom individualizma raste i broj razvoda, a u Japanu vlada
mišljenje da deca treba da se rode unutar brakova, tako da stopa nataliteta opada. Razlikovali su
se delovi Japana. Najveći broj razvoda bio je u Okinavi. Na severu se duže zadržala tradicija.
Glava porodice se pita za sve i odgovorna je za sve; jednog dana se povuče i onda se mlađi brinu
o njemu. Oslanja se na decu da ga ritualno isprate kako treba posle smrti.

Nekad su se gradili starački domovi u blizini glavne kuće. U japanskom društvu se

smatra da osobe koje su u staračkim domovima, nisu vaspitale decu po konfučijanskim
principima. Zato su osobe iz staračkih domova odlazile u hramove i molile se za brzu smrt jer su
smatrale da su osramoćene. Pojavljuju se kampanje koje promovišu staračke domove u boljem
svetlu.

Dok je vladao ie sistem, smatralo se da se preko naslednika nastavlja posao; sada u

modernom vremenu više se ide na obrazovanje.

Rigidna kontrola društva Edo perioda (1600–1868) povukla je sa sobom dekrete o

ženskoj subordinaciji, međutim, ženski posao uvek je bio nezamenljiv ne samo u agrikulturi
nego i u zanatima koji su bili u razvoju u gradovima. Među posleratnim promenama u Japanu,
jednu od najznačajnih svakako predstavlja novi društveni položaj žene. Žena je pre rata bila na
veoma niskom nivou u svakom pogledu, uprkos progresu i modernizaciji u ostalim oblastima
života. Emancipacija žena je bila jedna od prvih stvari koje je trebalo rešiti u posleratnom
japanskom društvu.

U Meiđi periodu (1868 - 1945) dolazi do nasilne modernizacije japanskog agrarnog

društva, vlada razmišlja kako da se zaštiti od preteranog uticaja Zapada i smišlja idealnu formulu
kontrolisanja mase. Na dnu piramide nalazi se pojedinac, jedinka najmanje vrednosti. Tek
stupanjem u brak i osnivanjem porodice, pojedinac postaje uvažena karika lanca. Skup porodica
čini naciju pod pokroviteljstvom cara uzdignutog do božanskog statusa. Socijalna struktura starih
samurajskih porodica baziranih na poštivanju oca na taj način je preživela u svim segmentima
ove hijerarhije. I pored neverovatnog napretka Japana kao moderne države posle reforme cara
Meiđija od 1868. godine, položaj žene ostao je manje-više isti i regulisan je zakonima; ono što
žena donese u brak postaje muževa svojina, a u slučaju muževljeve smrti, ta dobra se prvo
raspodeljuju muškim naslednicima koji kasnije odlučuju koliko će od toga pripasti majci. Do
1873. godine, žena nije mogla da raspolaže svojom imovinom bez saglasnosti muža i nije imala
pravo na razvod braka. Muškarac je mogao da se razvede kad god je hteo, dok žena nije mogla
čak ni kada je bila žrtva nasilja. Muž je takođe zakonski mogao imati koliko god želi konkubina i
one su mogle ući u porodicu punopravno kao i žene. Sinovi konkubina imali su veća prava i
sticali bolji tretman nego kćeri supruga. Od japanske supruge očekivala se čestitost i vernost, a
zauzvrat im se davao poseban bodež kako bi mogle same sebi presuditi ako učine nešto
nepromišljeno. To je dovodilo do velikog broja samoubistava kada su udate žene bile silovane.

Ovo razdoblje japanske istorije u poređenju sa ranijim, ipak se smatra napretkom.

Ostvarena je mogućnost edukacije žena, iako se uglavnom radilo o devojačkim školama u kojima
se podučavalo kako biti dobra žena svom mužu i dobra majka svom sinu.

Jedna od upečatljivih razlika između perioda pre i posle Drugog svetskog rata je veličina
domaćinstava, odnosno, broj članova domaćinstava (preciznije – dece). U fazi pre rata
uobičajeno je bilo da žene na svet donesu 4 do 5 dece, dok se posle rata taj broj smanjio na 1.
Opadanje nataliteta u Japanu je postala česta tema za vesti i medije, gde je nastao termin
shooshika (trend imanja što manje dece). Kao najbitniji razlozi za ovu pojavu navedeni su:
porast kasnog sklapanja braka, zaposlene udate žene, veći troškovi obrazovanja, manjak
učestvovanja muškaraca u kućnim poslovima, kao i premala finansijska podrška deci od države.
 Godine 1994. vlada je prvi put preuzela mere protiv shooshika-e, međutim, takve mere su
se činile kao nerealne i neizvodljive javnosti, naročito kod žena koje su osećale da njihove
potrebe nisu adekvatno zadovoljene.

Ranije u 2003. godini, bivši premijer Mori Joširo je prokomentarisao da žene koje su
gubile vreme u mladosti i ostale bez dece nemaju pravo da očekuju od vlade da ih izdržava u
starosti. Takođe je izjavio i da socijalno osiguranje dato ženama koje su uspele da imaju decu i
da ih podignu treba da bude priznato kao simbol zahvalnosti od vlade. Morijeva primedba nije
jedini slučaj gde su žene Japana bez dece okarakterisane kao “neuobičajene” i “jadne”, zbog
sveprisutnog verovanja da majčinstvo upotpunjuje žene. Japanci najvećim delom imaju
tendenciju da brak smatraju kao „putem sreće“, posebno za žene, ali kao i dobro sredstvo kojim
bi muškarci stabilizovali svoj život i postali ugledni članovi društva.

Tokom Drugog svetskog rata, od žena se ponovo očekivalo da budu podrška muževima i
sinovima, ovoga puta u borbi za zemlju i cara. Vlada je ponovo igrala ključnu ulogu,
organizujući žene pod sloganom “nije mi potrebno ništa dok se rat ne završi”. Sve je bilo
podređeno uspehu u ratu, od propagandnih poruka u novinama i na radiju do “čestitki” kojima se
ženama čiji su muževi i sinovi poginuli u ratu čestitalo na polaganju života u čast nacije i samog
cara. Žene su se čak pismeno morale i zahvaliti na ovakvim vladinim porukama. Nije bilo
dopušteno nikakvo drugačije razmišljanje, a kamoli delovanje, osim slepe poslušnosti i
izvršavanja nametnutih dužnosti. Šok poraza u ratu i atomske bombe na japanskom tlu nakon
kojih car potpisuje kapitualciju, doveo je do konfuzije na svim nivoima u društvu. Posleratni
period posebno je bio težak za žene; do sada im se nalagalo da ostaju kod kuće i pomažu svojim
muževima i sinovima, a sada dolazi demokratija, gde su mogle da čine šta žele – sloboda im je
bila zagarantovana. Deo žena uključio se u izgradnju Japana po modernim principima
demokratije, ali za veći deo žena to je bilo premalo vremena za takvu drastičnu promenu.
Uporedo sa revizijom raznih zakona koji su se odnosili na sve oblasti života novog Japana, tj. na
sprovođenje politike čiji je cilj bio poboljšanje položaja žene u društvu, i same žene su, i
pojedinačno i preko svojih organizacija, ulagale napore za poboljšanje svog položaja.

Pravo glasa žena je konačno materijalizovano u periodu posle reformi 1945. godine. Prvi
posleratni nacionalni izbori za Predstavnički dom su usledili godinu dana kasnije, gde je 67% od
oko 20 miliona žena izašlo da prvi put u istoriji glasa. Ukupno 79 žena se kandidovalo za sedište,
od kojih je više od pola izabrano. Dana 3. maja 1947. godine, na snagu je stupio novi Ustav, čiji
član 14 garantuje jednaka prava za žene i muškarce. Osim toga, u prerađenom Građanskom
zakoniku, patrijarhalni ie sistem je takođe oboren, i legalna jednakost ženama u braku i porodici
je obezbeđena.

U japanskom društvu postoji preovlađujući pojam tekireiki (period života pogodan za

sklapanje braka) u razmaku od sredine dvadesetih do kraja dvadesetih za žene i tridesetih godina
za muškarce. Iako se broj žena koje odlažu sklapanje braka znatno povećava tokom godina, one
su pod većom presijom okoline nego muškarci i od njih se očekuje da se udaju dok im traje
period tekireiki, pre nego što postanu “previše matore” za udaju. Postoji mnogo pežorativnih
izraza za žene koje nisu ispunila ova očekivanja i udale se ili ostale same nakon završetka
tekireiki perioda života. Termin miboojin je zasnovan na primitivnoj ideji da žena ima moralnu
obavezu da zajedno sa mužem ode u smrt. Malerozno je to što udovice i dalje moraju da se služe
ovim izrazom, jer ne postoji nijedan drugi. Goke, s druge strane ima pogrdan smisao, i nije
uljudno koristiti se njime u prisustvu udovice.

Uprkos velikom društvenom pritisku da se povinuju od samog detinjstva, sve veći broj
žena počinje da prkosi obrascu napuštanja posla radi rađanja dece i vođenja brige o domaćinstvu.
Žene sa većim nivoom obrazovanja, recimo, će više verovatno nastaviti sa poslom čak i nakon
sklapanja braka i rađanja dece, sve do penzionisanja. Istovremeno, mreža podrške ženama koje
nameravaju da uravnoteže rad sa porodicom se sve više širi.