Univerzitet u Beogradu

Filološki fakultet

Žene i japanski jezik

(Sadašnjost i budućnost)

Esej

Maja Mijailović 2015/0542

Beograd, 2016.
 Uloga žena u prošlosti Japana bila je slojevita. Ako se vratimo nazad kroz istoriju,
primetićemo upečatljive primere promena u statusu žena, koji je imao svoje razvojne etape
na koje su uticale različite društvene i političke prilike. Kao u Kini, položaj žene bio je viši
u ranijim nego u kasnijim fazama civilizacije. Prema japanskom mitu o stvaranju sveta,
Amaterasu Omikami je bila prva boginja i najstariji predak svih božanstava. Priče o ovoj
boginji se nalaze u Kođiki-ju, najstarijem istorijskom i književnom zapisu Japana. U
japanskim legendama žene su se često pojavljivale kao vladarke, šamanke i poglavice za
koje se verovalo da su bliže božanskom nego muškarci, i samim tim su mogle da izvode
svete rituale. Himiko, na primer, je bila šamanka koja je bila ujedno i prvi ženski vladar
starog Japana, od 239. godine kada je osnovala diplomatske veze sa kineskom dinastijom
Wei. Žene su dale značajan doprinos u japanskoj istoriji književnosti kada je uspostavljen
sistem pisanja.
Među vladarima carskog doba bilo je šest carica, a žene Kjota igrale su vodeću
ulogu u društvenom i književnom životu nacije. Već u drevnom Japanu, pojedine žene
susrećemo kao vladarke, pripadnice aristokratije, spisateljice i zabavljačice. U tom
najvišem periodu japanske kulture, žene su mogle biti pismene, naslediti imanje i voditi ga
same, udavati se za koga žele i čak su nadmašivale muževe u preljubi.
Nakon toga, rastuće prihvatanje konfučijanizma i budizma imalo je uticaj na žensku
inferiornost od VI veka nadalje i promenu iz matrijarhalne u patrijarhalnu porodičnu
strukturu. Stav prema ženama u društvu postao je mnogo drugačiji i striktniji. Prema
Konfučiju, žena bi trebalo da je zavisna od muža čitav svoj život i zastupao je stav da bi
mudra žena trebalo da poseduje tri vrste potčinjenosti – da bude potčinjena ocu pre braka,
mužu u braku i sinu nakon smrti muža. Žena je doživljavana više kao objekat i pokorna
roba koja ima cenu, psihičko stanje i svrhu da vodi računa o kući i rađa sinove. Verovalo
se da je rođenje devojčice velika sramota, a žene u trudnoći su bile pod velikim pritiskom
muževljeve rodbine. Sve trudnice su posećivale hram Gupo i molile se boginji Guanyin da
rode sina, jer ako bi rodile devojčicu to bi značilo da nisu dovoljno žrtvi prinele. Cela
familija, posebno muževljeva majka, bi je izvrgli ruglu i njen status učinili još
beznačajnijim.
 Obrazovanje, sem u etiketi, retko bi se uzaludno rasipalo na njih, a vernost je bila
iznuđena smrtnom kaznom. Ako bi muž uhvatio ženu u preljubi imao je pravo da na mestu
ubije nju i njenog ljubavnika. Filozof Eken je savetovao mužu da se razvede od svoje žene
ako govori preglasno ili predugo; ali ako je muž raspusan i brutalan, kaže Eken, žena bi
trebalo da se prema njemu odnosi dvostruko ljubazno i nežno. Pod ovom strogom i
dugotrajnom obukom japanske su žene postale najvrednije, najvernije i najposlušnije žene.
Yamato nadeshiko je pojam kojim se opisuje idealizovana japanska žena, brižna i
poslušna domaćica uvek na usluzi prvo svom suprugu, zatim deci i starijim članovima
porodice. Povrh svega, od nje se očekuje da bude jednako lepa, poželjna i verna. Ovakva
očekivanja od žene potiču iz Edo perioda. Zahvaljujući budizmu koji je tada procvetao,
položaj žene u japanskom društvu je postao loš. Označene su kao nečiste zbog
menstrualnog ciklusa i rađanja, pa ih je kao takve trebalo držati dalje od svetih mesta.
Podvezivanje stopala je takođe reflektovalo ženinu podređenost.
Za vreme Meiđi perioda (1868-1911), Japan je predstavio novi sistem
modernizacije prema zapadnom modelu. Međutim, ideologija „dobre žene, mudre majke“
vodila je žene u carskom sistemu nacionalnog razvoja. Ova ideologija definisala je ženino
mesto u domu i naglašavala njenu odgovornost za domaćinstvo, obrazovanje dece i
potčinjavanje. Dolazi do nasilne modernizacije japanskog agrarnog društva, vlada
razmišlja kako da se zaštiti od preteranog uticaja Zapada i smišlja idealnu formulu
kontrolisanja mase. Na dnu piramide nalazi se pojedinac, jedinka najmanje vrednosti. Tek
stupanjem u brak i osnivanjem porodice, pojedinac postaje uvažena karika lanca. Skup
porodica čini naciju pod pokroviteljstvom cara uzdignutog do božanskog statusa. Socijalna
struktura starih samurajskih porodica baziranih na poštovanju oca na taj način je preživela
u svim segmentima ove hijerarhije. Cilj režima koji su došli na vlast bio je da modernizuju
svoje države što je pre moguće i da u tom razvoju dostignu zapadne zemlje kako bi bile
konkurentne na svetskom tržištu.
I pored neverovatnog napretka Japana kao moderne države posle reforme cara
Meiđija od 1868. godine, položaj žene ostao je manje-više isti i regulisan je zakonima; ono
što žena donese u brak postaje muževa svojina, a u slučaju muževljeve smrti, ta dobra se
prvo raspodeljuju muškim naslednicima koji kasnije odlučuju koliko će od toga pripasti
majci. Do 1873. godine, žena nije mogla da raspolaže svojom imovinom bez saglasnosti
muža i nije imala pravo na razvod braka. Muškarac je mogao da se razvede kad god je
hteo, dok žena nije mogla čak ni kada je bila žrtva nasilja. Ovo razdoblje japanske istorije
u poređenju sa ranijim, ipak se smatra napretkom. Ostvarena je mogućnost edukacije žena,
iako se uglavnom radilo o devojačkim školama u kojima se podučavalo kako biti dobra
žena svom mužu i dobra majka svom sinu.
Tokom Drugog svetskog rata iskristalizovala se slika idealne žene kao domaćice,
„dobre supruge i brižne majke“ kao temelja društva. Ovome u prilog išla je i želja državnih
zvaničnika za stvaranjem što brojnije vojske u budućnosti. Od žena se ponovo očekivalo da
budu podrška muževima i sinovima, ovoga puta u borbi za zemlju i cara. Pojavila su se
bračna savetovališta čiji je zadatak bio da se upoznaju mlade žene s majčinstvom kao
nacionalnom sudbinom i tako povećati natalitet. Sve je bilo podređeno uspehu u ratu, od
propagandnih poruka u novinama i na radiju do “čestitki” kojima se ženama čiji su muževi
i sinovi poginuli u ratu čestitalo na polaganju života u čast nacije i samog cara. Žene su se
čak pismeno morale i zahvaliti na ovakvim vladinim porukama. Nije bilo dopušteno
nikakvo drugačije razmišljanje, a kamoli delovanje, osim slepe poslušnosti i izvršavanja
nametnutih dužnosti.
Šok poraza u ratu i atomske bombe na japanskom tlu nakon kojih car potpisuje
kapitualciju, doveo je do konfuzije na svim nivoima u društvu. Posleratni period posebno
je bio težak za žene; do sada im se nalagalo da ostaju kod kuće i pomažu svojim muževima
i sinovima, a sada dolazi demokratija, gde su mogle da čine šta žele – sloboda im je bila
zagarantovana. Deo žena uključio se u izgradnju Japana po modernim principima
demokratije, ali za veći deo žena to je bilo premalo vremena za takvu drastičnu promenu.
Uporedo sa revizijom raznih zakona koji su se odnosili na sve oblasti života novog Japana,
tj. na sprovođenje politike čiji je cilj bio poboljšanje položaja žene u društvu, i same žene
su, i pojedinačno i preko svojih organizacija, ulagale napore za poboljšanje svog položaja.
Na opštim izborima za članove parlamenta 1946. godine žene su prvi put u japanskoj
političkoj istoriji izašle na birališta s pravom glasa. Od tada se na svim izborima broj
ženskih glasača stalno povećavao.
Stimulisano rusko-japanskim ratom i Prvim svetskim ratom japansko društvo je
brzo napredovalo, a i japanski kapitalizam se brzo razvijao. Broj plaćenih radnika u
fabrikama i firmama se sve više povećavao. U urbanim delovima zemlje, tzv. srednja klasa
je bivala sve veća. Njeni pripadnici su bili dobro obrazovani i bavili su se radom u
kancelarijama. Sistem porodice se takođe promenio, prema popisu iz 1920. proporcija u
užoj porodici se povećala za 50%. Moderna podela rada među polovima „rad muškarcima,
kućni poslovi ženama“ preovladavao je u japanskim porodicama. U ovakvoj atmosferi bilo
je plodno tle za novi ideal srednjoškolskog obrazovanja za devojke „dobre supruge i mudre
majke“. Ova nova misao podržavala je srednjoškolsko obrazovanje žena obezbeđujući mu
teoretsko opravdanje.
Jezik je imao veoma važnu ulogu u međunarodnoj i kulturnoj politici Japana.
Pitanja vezana za jezik oduvek su blisko povezana i sa određenim globalnim tehnološkim
napretkom, kao i sa iskustvima manjinskih grupa u samom Japanu. Mnogo ljudi u Japanu
želi da japanski postane internacionalni ili svetski jezik. Da bi se to dogodilo, potrebno je
da se razvije drugačije mišljenje o globalnoj upotrebi jezika.
Kulturne podgrupe među govornicima japanskog jezika koriste razne varijante
jezika kao vrstu koda kulturnog identiteta. Namera je da odvoje, a nekad i isključe one koji
ne pripadaju toj kulturi.
Dobro su poznate varijacije kada je u pitanju pol govornika. Određene specifične
konverzacije potvrđuju pol govornika, ali se mogu koristiti i za ruganje određenom polu.
To se ponekad koristi kada muškarci homoseksualci koriste obeležja ženskog govora, ili
transseksualaca kada žele da igraju žensku ulogu (onesan – velika sestra). U pitanju je
onesan kotoba ili “govor velike sestre”, koji označava njihovu promenu pola. U drugim
slučajevima, kao npr. kod stranaca, takav govor može biti nenameran.
Najveća razlika nalazi se u upotrebi oblika glagola, ličnim zamenicama, rečeničnim
partikulama i u upotrebi počasnih izraza. Muškarci koriste kratke, nelične oblike glagola i
njihove imperative u govoru u neformalnim situacijama. Ličnu zamenicu ore koriste samo
muškarci, dok žene koriste watashi ili atashi. Određene rečenične partikule koriste samo
žene (npr. wa sa uzlaznom intonacijom), druge samo muškarci (npr. zo).
Žene tradicionalno koriste više počasni govor od muškaraca, a određeni broj
Japanki namerno podiže svoj glas. Shibamoto je 1985. godine otkrio da žene često
preokreću uobičajen red reči, stavljajući subjekat posle predikata, i izostavljaju partikule
više nego muškarci.
 Poslednjih godina čini se da se jaz smanjuje. Okamoto izveštava o fenomenu
devojaka koje koriste odsečan muški stil govora koji inkorporira konačne rečenične
partikule. Uglavnom je reč o nevenčanim devojkama, studentkinjama univerziteta.
Od 1990. srednjoškolke su koristile boku, zamenicu u prvom licu koju su nekada
koristili muškarci. To je nekada bilo ograničeno na period školovanja, ali se u poslednje
vreme koristi i po završetku škole.
Došlo je i do određenih promena nekih počasnih reči u neformalnom kontekstu.
Pošto se u izveštaju Nacionalnog jezičkog saveta iz 1952. godine kritikuje preterana
upotreba počasnih reči i eufemizama kod žena, slično istraživanje sprovedeno je 1990-ih
godina. Rezultat je bila jednakost upotrebe između polova po ovom pitanju. Naravno,
razlike su i dalje ostale, ali su bile manje nego ranije.
Nažalost, u govoru oba pola i dalje se koriste reči i fraze koje žene prikazuju
stereotipno ili sa predrasudama. Npr. “Onna no ichinen iwa omo toosu (Upornost žena
prodire kroz kamen; iako žene deluju slabašno i bespomoćno, one su opsesivne i
osvetoljubive)”, “Onna wa bakemono (Žene su čudovišta; žene su sposobne da menjaju
svoj izgled pomoću šminke i odeće)”, “Onna no chie wa ushiro e mawaru (Ženska pamet
se okreće unazad; žene su spore i ne mogu da razmišljaju brzo)”; “Otoko wa matsu, onna
wa fuji (Muškarac je bor, žena je visterija; žena je zavisna od muškarca baš kao visterija,
robusna penjačica sa belim ili ljubičastim cvetovima koja se obmotava oko bora) i “Otoko
wa dokyoo, onna wa aikyoo (Muškarci bi trebalo da budu smeli, a žene očaravajuće).”
Ideal „dobra supruga, mudra 197 majka“ prvi put je dao pozitivno priznanje ulozi
žene kao supruzi u upravljanju domaćinstvom, i ulozi majke u podizanju i obrazovanju
dece. Racionalizovao je doprinos žena u razvoju društva kroz njenu ulogu pomoći suprugu
koji se bavio produktivnim radom i vojnom službom, uz podizanje nove generacije
građana. Ovaj ideal je postao dominantan u japanskom društvu početkom XX veka i stekao
je poziciju zvanično priznatog ideala obrazovanja za žene. S početkom industrijalizacije u
dvadesetom veku, postaje uobičajeno da muškarac mora da bude zaposlen (salary man),
dok žena mora da bude domaćica i vaspitačica svoje dece. Domaćice u Japanu se
generalno nazivaju terminum shufu, i podeljene su u dve kategorije. Prve su one koje
posvećuju svo vreme kojim raspolažu kućnim poslovima, a druge su žene koje uporedo sa
vođenjem domaćinstva imaju i posao (nebitno da li je stalan ili na određeno vreme).
Tradicija nalaže da japanski termin za “domaćicu”, može da se shvati kao i bilo koji drugi
posao kojim se ljudi bave, odnosno da je briga o domaćinstvu i potomstvu podjednako
važna kao bilo koji drugi posao u životu.
Domaćice Japana svojom ulogom ne samo da omogućavaju svojim muževima da se
u potpunosti posvete svom poslu, nego i da imaju dovoljno vremena kako bi izgradili
kolegijalni odnos na poslu koji se u Japanu, posebno u jakim firmama, jako ceni. Neretko
se zbog toga čuju žalbe o manjku komunikacije između supružnika, jer se muževi nakon
napornog dana vraćaju kući samo da bi se okupali, jeli, odmorili, a zatim to ponovili i
sutradan.
Domaćice su takođe odgovorne za vaspitanje svoje dece, jer su, kao što je ranije
pomenuto, muškarci uglavnom prezauzeti poslom i jako često odsutni od kuće. Iako su
žene koje su ujedno i na poslu i kod kuće polako u porastu brojem, česta praksa je da u
toku trudnoće i prvih nekoliko godina života deteta napuste posao. Tek kada dete dostigne
uzrast da krene u vrtić ili školu, žene se odlučuju da se vrate poslu, zbog dodatne novčane
zarade za domaćinstvo.
Status domaćica koje nemaju posao je često doveden u pitanje od strane raznih
naučnika i pristalica feminista u Japanu, i van njega. Neki tvrde da žene na takvom
položaju zapravo poseduju veliku moć u domenu domaćinstava jer imaju mogućnost
upravljanja kućnim budžetom, kao i celim domaćinstvom i vaspitanjem dece. Drugi ističu
da termin “domaćica kao zanimanje” zapravo nije dat ženama, već nametnut od strane
muškaraca, i da je nedostatak iskustva žena van domaćinstava, kao i velika finansijska
zavisnost jedan od faktora koji ih vezuje za kuću. Rodom uslovljena podela uloga u
japanskom društvu može se pripisati narodnom verovanju da je uloga žena da vode računa
o kući i potomstvu. Od kraja 19. veka pa sve do kraja Drugog svetskog rata cilj edukacije
mladih žena Japana je bio okarakterisan kao “ryoosai kenbo kyooiku”, odnosno program
kojim bi se naučile veštinama, manirima i moralnim vrednostima koje bi ih načinile
“dobrim ženama i mudrim majkama”.
Do sredine XIX veka u japanskom feudalnom društvu dominirao je muški
šovinizam, a društvena uloga žene je bila ograničena. Radna mesta za žene skoro da nisu ni
postojala, osim u poljoprivredne oblasti i rada u porodičnoj radinosti. U samurajskoj klasi,
kao i u višoj klasi, uloga žene je bila ograničena na rad u domaćinstvu. Od žena se
očekivalo da verno služe svom suprugu i njegovoj familiji. Određene norme koje su se
odnosile na žene ograničavale su njihovu aktivnost. Žene su brinule o obrazovanju i
disciplini kćerki, dok za obrazovanje sinova nisu bile odgovorne, naročito za obrazovanje
najstarijeg sina koji bi nasledio vođenje šire porodice. Obavezne sposobnosti uglednih ljudi
uključivale su poznavanje klasičnog kineskog pisma i borilačkih veština, ponašanje
muškaraca bilo je sasvim drugačije od ponašanja žena. Majke nisu mogle da se mešaju u
obrazovanje sinova jer se smatralo da bi svojim intervencijama samo razmazile decu, ta
uloga bila je poverena njihovim očevima i starijim mentorima
Jedna od upečatljivih razlika između perioda pre i posle Drugog svetskog rata je
veličina domaćinstava, odnosno, broj članova domaćinstava (preciznije – dece). U fazi pre
rata uobičajeno je bilo da žene na svet donesu 4 do 5 dece, dok se posle rata taj broj
smanjio na 1. Opadanje nataliteta u Japanu je postala česta tema za vesti i medije, gde je
nastao termin shooshika (trend imanja što manje dece). Kao najbitniji razlozi za ovu
pojavu navedeni su: porast kasnog sklapanja braka, zaposlene udate žene, veći troškovi
obrazovanja, manjak učestvovanja muškaraca u kućnim poslovima, kao i premala
finansijska podrška deci od države.
Godine 1994. vlada je prvi put preuzela mere protiv shooshika-e, međutim, takve
mere su se činile kao nerealne i neizvodljive javnosti, naročito kod žena koje su osećale da
njihove potrebe nisu adekvatno zadovoljene. Ranije u 2003. godini, bivši premijer Mori
Joširo je prokomentarisao da žene koje su gubile vreme u mladosti i ostale bez dece
nemaju pravo da očekuju od vlade da ih izdržava u starosti. Takođe je izjavio i da socijalno
osiguranje dato ženama koje su uspele da imaju decu i da ih podignu treba da bude
priznato kao simbol zahvalnosti od vlade. Morijeva primedba nije jedini slučaj gde su žene
Japana bez dece okarakterisane kao “neuobičajene” i “jadne”, zbog sveprisutnog verovanja
da majčinstvo upotpunjuje žene.
Reforma posle rata bila je grandiozna za japanski konzervatizam i navike, ali
upravo je ona uzdrmala japansko društvo i pokrenula ženu iz njene vekovne ropske
potčinjenosti muškarcu. Ako ta reforma još ni izdaleka nije sasvim emancipovala japansku
ženu, nesumnjivo je postavila čvrste temelje za njenu buduću emancipaciju koju više ništa
ne može zaustaviti.
 Žena je jako teško menjala već utvrđene modele društva koji su favorizovali ulogu
muškarca, a sem toga ona nije dobijala ni podršku okruženja u kojem živi upravo zbog
tradicionalnih i patrijarhalnih odnosa koji postoje u društvu. Još uvek su dominantni
stereotipi o ulozi polova, tradicionalna i zastarela verovanja o tome koju vrstu posla trebaju
obavljati žene, a koju vrstu posla muškarci. Često je prisutna izreka da žena mora biti dva
puta bolja od muškarca kako bi uspela, a poznata je i izreka da su ljudi vrlo strogi prema
neuspelim muškarcima i veoma velikodušni prema uspešnim ženama. Po pravilu, ženama
je uvek davana neka manje istaknuta funkcija i time im je bilo onemogućeno da pokažu
svoje talente u poslovnom svetu. Umesto toga, njihova uloga je bila marginalizovana i bilo
im je onemogućeno da učestvuju u procesu donošenja odluka. Međutim, one su ipak
odlučile da prokrče put, da se izbore za svoje mesto i da razbijaju stereotipna mišljenja o
ulozi žena u društvu.
Nakon mnogo godina za vreme kojih su opisana ponašanja i stav prema ženama bili
na njenu štetu, nije lako preko noći promeniti ljudska razmišljanja. Japansko društvo ima
dugu istoriju i mnogo očuvanih jedinstvenih tradicionalnih navika pa nije ni iznenađujuće
da je morao da se uloži veliki napor za njihovu promenu. Danas, japanske žene po zakonu
uživaju podjednak status kao i muškarci u svakom aspektu. Imaju uspešne karijere, udaju
se i razvode ukoliko tako žele i sa kim žele. Iako žene još uvek osećaju izvesne pritiske,
može se reći da su osetile pravu emancipaciju pogotovu u poređenju sa prošlim vekom.
Istina je da neki ljudi nikada neće prihvatiti ženu kao šefa ili recimo kao glavu porodice ali
to već nema više veze samo sa japanskim društvom već sa pojedincem.