Grupa za japanski jezik i književnost, Katedra za orijentalistiku

Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu

Japanska modernizacija 2

Posleratno društvo i svakodnevni život

Ivana Matošić 2016/0177

Jelena Čupić 2016/0285
Zorana Pecikoza 2016/0233
Nevena Durutović 2016/0475
Sofija Rajković 2016/0105

U Beogradu, mart 2020.

 Sadržaj

1.Uvod 3
2. Identitet i različitost u posleratnom društvu 3
3. Kultura, klasa i ciklus: Retorika javne kulture u posleratnom Japanu 5
4. Kultura, karakter i tradicija 5
5. Generacijske vojne jedinice, od Šova Hitoketa do Šinđinruija 7
6. Životni ciklusi i Pravac života, u životnoj dobi od petedesete do osamdesete godine 8
7. Posao i radnja veza 9
8. Škole i školovanje 9
9. Porodice i porodični život 10
10. Pojedinačni životni putevi: uzajamno slaganje i razlike u svakodnevnom životu 10
11. Zaključak 13

2
 Posleratno društvo i svakodnevni život
Uvod
Japansko društvo je 15. avgusta 1945. godine doživelo prekid kontinuiteta u poimanju istorije i
identiteta. U ranom periodu američke okupacije bilo je zabranjeno govoriti o predratnom
periodu, ali je on ostao duboko urezan u svesti Japanaca. Nekoliko decenija kasnije se stvara
nova slika japanske države i istorije, a nekoliko decenija nakon toga, ideje prisutne odmah nakon
rata postaju neprepoznatljive generaciji koja je odrastala u periodu ubrzanog ekonomskog rasta.
Etnografski prikazi su samim tim iznosili kontradiktorna iskustva, ne samo zbog
generacijskog jaza, ali i klasnog – suprotno konceptu homogene srednje klase koja je na kraju
postala ideal japanskog društva. Modeli posleratnog japanskog društva prikazivali su u isto
vreme prilično homogenu sliku naroda, ali i neizmerno različitu.
Posleratne decenije možda jesu težile ka izjednačavanju razlika u društvu, ali su se iz
ovog pokušaja izrodili raznovrsni dispariteti, kao što su industrijski rast praćen stagnacijom
agrikulture i urbanizacija praćena napuštanjem ruralnih područja. Sa dužim životnim vekom
dolazi i smanjenje smrtnosti odojčadi, dok se istovremeno smanjuje broj članova porodice, a
povećavaju mogućnosti stanovanja. Faktori koje smo naveli su nagnali ljude da pomisle kako su
izbrisane prethodne distinkcije: grad i selo, seljak i radnik u fabrici, nuklearne porodice i šira
porodica, bogati i siromašni, masovno obrazovanje i visoko obrazovanje za manju elitu.
Standardizovano življenje, po mišljenju mnogih, dovelo je do populacije koja sebe karakteriše
kao nacionalnu srednju klasu, sa zajedničkim ciljevima.

Identitet i različitost u posleratnom društvu

Ekstremi se jesu umanjili, kao što se i standard življenja popravio kroz decenije, kroz
uplive mogućnosti za napredak i širu distribuciju moći. Ipak, bitno je napomenuti da se takozvani
model homogenizacije srednje klase ne može jasno zaključiti. Japanski narod je zadesilo
mnoštvo napredaka koji su sa sobom nosili negativne nuspojave. Razne karakteristike porodične
formacije su standardizovane u društvu, ali je briga o starima otežana. Iskustvo u osnovnom i
sekundarnom obrazovanju je homogenizovano, ali ne i na predškolskom nivou i u visokom
obrazovanju. Zaposlenje se okreće dalje od primarnog sektora ka proizvodnji i uslužnim

3
sektorima, a privremeni i honorarni rad postaju popularniji. Najviše zaposlenih ima u manjim i
srednjim kompanijama, dok su razlike u platama i dalje velike. Isti disparitet možemo videti u
činjenici da se porodični prihodi širom zemlje izjednačavaju, dok se razlike u imovini šire.
Japanski narod takođe počinje krajem dvadesetog veka da pokazuje simptome razočarenja u
nove prihvaćene vrednosti.
U posleratnom periodu su antropolozi i sociolozi svojim istraživanjima stvorili
etnografsku sliku punu paradoksalnih statističkih profila. U primeru Ronalda Dora, koji je
prikazao život građana Šitajame u Tokiju 1951. godine, vidimo imućnu porodicu T i siromašnu
porodicu A u istoj ulici, čija iskustva oslikavaju kontraste koji su prisutni neposredno nakon rata.
Iako se u tom distriktu teško živelo, Dor je ukazao na rastuću birokratiju opštine, koja se
pokazala odličnim alatom za proširivanje mogućnosti zaposlenja i participacije. Ezra Vogel je u
istraživanjima koja je sproveo sa svojom ženom uvideo duplo razmeštanje populacije i životnog
stila koje se odvijalo u gradiću Mamaći kasnih 1950-ih godina. Nova srednja klasa belih
okovratnika se pojavila među starom srednjom klasom, što je uslovilo put ka urbanizaciji ovog
mesta. Dejvid Plat je u Nagano prefekturi video život seljaka, ali i rastuće zanimanje za
sarariiman životni stil, koji je objasnio kao ‘model življenja koji je dovoljno skroman da bude u
domenu realističnih želja, a dovoljno moderan da bude vredan najviših aspiracija’.
Studije Tomasa Rovena, Roberta Smita i drugih su prikazali životni stil sve bliži
‘mejnstrim’ (ćukju) normama, ali se istovremeno mogu naći potpuno različiti podaci u
etnografskim prikazima. Ovo je slučaj čak i 1970-ih godina, kada je En Imamura u jednom
mestu u Tokiju naišla na pet potpuno različitih stambenih situacija sa povećanom nepokretnošću.
Teodor Bestor, na primer, nalazi da je stara srednja klasa i dalje prisutna i uticajna u određenim
kvartovima u Tokiju. Slično tome je u istraživanjima Dorin Kondo prisutan zanatski identitet u
suprotnosti sa klasom belih okovratnika. Ideološke distinkcije starosedelaca i došljaka su
prisutne u javnom životu grada Kodaira, po nalazima Dženifer Robertson. Dakle, u etnografskim
prikazima, kako stranih, tako i domaćih antropologa i sociologa, posleratni život u Japanu
prožima disparitet homogenizacije i različitosti.
Moguće je objasniti ove suprotnosti u predstavi posleratnih promena kroz debatu o
vrednosti modela pristanka i konfliktnih modela, debatu koja je stvorila protivnike između onih
koji karakterišu japansku odanost grupi i harmoniji homogenog društva i onih koji insistiraju na
individualnosti i strukturalnim nejednakostima. Vilijam Keli smatra da ova polarizacija pristanka

4
i konflikta sprečava razumevanje povezanosti efekata institucija i ideologija u posleratnom
Japanu. Za njega se koncept homogenizacije može zameniti delom konceptom standardizacije
koja je karakteristična za posleratni Japan. Razlike između ljudi nisu mogle nestati, već preneti u
posleratni okvir. Po Keliju, posleratne transformacije se moraju bazirati na tri usko povezana
nivoa: nivo ideološkog procesa, institucionalno uzorkovanje i nivo svakodnevnih rutina
individua.
Prvi nivo predstavlja širenje javnih diskursa koji su uključivi i diferencirajući, među
kojima se ubrajaju diskursi o japanskoj kulturi, nacionalnom karakteru, nasleđu, klasi,
generacijama, životnom ciklusu i dr. Druga dimenzija transformacije podrazumeva ponovnu
organizaciju institucionalnih sektora posleratnog društva koji su uslovili načine života u
narednim decenijama. Na trećem nivou su individualni životi i izbori koje čine ljudi u
ideološkim i institucionalnim okvirima.

Kultura, klasa i ciklus: Retorika javne kulture u posleratnom Japanu

Masovno javno obrazovanje, nacionalno čitalaštvo i nacionalno tržište neki su od uslova za
stvaranje ideološkog prostora, javne kulture, aparatusa ministarstava i privatnih medija koji su
bili centralizovani u metropolama i vršili uticaj na periferiju. U ovom prostoru nastaje diskurs o
obliku japanskog posleratnog društva.

Kultura, karakter i tradicija

Među ključnim temama javnog diskursa u posleratnom Japanu, nalazilo se pitanje nacionalnog
identiteta, to jest, bum pitanja ‘ko smo mi kao Japanci’ ili ‘bum introspekcije’. Japanski
eksepcionalizam, kao odgovor na ovo pitanje, koristi kao osnovu jedinstvenost Japanaca.
‘Vertikalno društvo’ o kom priča Nakane Ćie, ili karakterizacija Doi Takea o jedinstvenoj
japanskoj psihologiji ‘zavisnosti i zadovoljenja’ su blaži primeri ovakve retorike, dok se na
drugom kraju spektra mogu naći ideje o japanskom mozgu sa osobinama koje se razlikuju od
drugih naroda i koje je nemoguće razumeti sa tačke gledišta koja nije japanska. Ovakvo viđenje
japanskog naroda bilo je prisutno u javnoj sferi do te mere da su i političari objašnjavali
sprovođenje zakona kroz eksepcionalizam. Amaja Naohiro je tako izjavio da u Japanu strogi
antimonopolski zakoni nisu potrebni, jer je japansko društvo harmonično i njegova elementarna
jedinica je sačinjena od harmonične grupe.

5
 Ovakva posleratna ideologija nije posebna kada se osvrnemo na istoriju. Kulturni
nativizam folkloriste Janagite Kunia iz predratnog perioda je, kao što bi se Dejl složio, sličan
primer ‘kulturnog egzorcizma’, po kom se tenzije iznutra projektuju na ono spoljno i lažno
Drugo. Zapad je u odnosu na Japan mesožderski i patrijarhalan, to jest, patrifokalan. Za političke
ciljeve države koja je nekada bila militaristička, poštovanje rasne čistoće, obligacija i drugih
karakteristika homogenog društva čini efektivno objašnjenje za nacionalni ponos i auto-represiju.
Ipak, kultura je u posleratnom periodu bila argument, a ne konzus. Postala je usko povezana sa
tradicijom (dento). J.Viktor Košman pokazao je da je do kasnih pedesetih godina postojala
konceptualna opozicija ,,kritičkog modernizma“ i ,,nacionalističkog partikularizma“, što bi se
moglo nazvati vesternizacijom i autohtonom modernošću. Do 1960. godina, japanski narod je
bio sve više ukorenjen u tradicionalnu prošlost, a politika nasleđa postavila se protivno
modernom stanju kojem se našla većina Japanaca.
Tokom 60-ih i 70-ih godina japanska kultura je bila često izražena kao uzvišenost japanskog
folklora i ruralne nostalgije. Furusato buumu (bum domaćeg sela) je idealizovao seoski život i
narod kao istinske primere japanskih vrednosti i zajedničkih oblika. Planeri politike i popularni
mediji zamislili su ih istovremeno kao inaka (štapove) i furusato. Kao narod nacije morali su da
budu sačuvani kao svedočanstvo moralnog društva.
Dugogodišnje verovanje u efikasnost tri svete carske regalije (ogledalo, mač i dragulj) posleratni
masovni mediji su komercijalizovali u razne parole potrošačkih želja kao što su tri S slova
krajem 1950-ih i početkom 196-ih, C slova sredinom 1960-ih i tri J slova početkom 1970-ih.
Poslednja od ovih je podrazumevala deklaraciju Japana društvom ,,90 odsto srednje klase“ što je
i sama interpretacija Ankete o načinu života ljudi (kokumin seikacu ćousa), koja je dobro
poznata godišnja anketa više od dvadeset godina.
Mnogi komentatori su okarakterisali posleratne koncepcije terminima ,,nove srednje klase“.
Međutim, veći problem je homogenizirajuća težnja tvrdnje da se klasa, poput kulture, vidi kao
pomično polje diskursa, a ne kao ideološka konstanta posleratnih decenija. Odnosno, za dve
decenije oporavka i nadoknade, od 1945-1965, veći deo debate bio je usredsređen na karakter
nastajanja ,,masovnog društva“ (taišuu šakai) za koji su Kato Hidejoši i drugi tvrdili da je
zamenjivala ranije faze visokog porasta, a zatim niskog porasta.
Sredinom šezdesetih godina rasprava o klasama se sve više izvlačila novom frazom ,,uobičajene
mase od 100 miliona ljudi“ (ićiokunin sooćurjuu), koji čine ,,novu srednju klasu“. Nacionalna
istraživanja Tominaga Kenićija i njegovih kolega o sovijalnoj stratifikaciji i mobilnosti dala su
priznanje široj javnosti ,,bela kolarizacija“ radnog stanovništva i takve ,,statusne nedoslednosti“
među ispitanicima. Ekonomski teoretičar Murakami Jasasuke predložio je alternativni model
homogene nove srednje mase, koji je ipak naglasio zamućivanje klasnih granica. Ankete
premijerova vlade, započete 1967. godine, čitane su kao dokaz uglavnom neslavne klasne svesti.
Ovakva slika je ponovila društveni konsenzus u vreme studentskih nemira , protesta, ,,naftnih
šokova“ i drugih poremećaja društvenog uređenja.

6
Priroda i značaj svesti srednje klase ostao je glavni fokus u raspravama o klasama/masama
tokom 1970-ih. Međutim, taj diskurs je tada dobio novi zaokret prema onome što su neki nazvali
raspravom o ,,kulturi potrošača“. Poželjni komentatori su bili rukovoditelji reklamiranja kao što
su Fuđioka Sekizava i istraživači Ozava Masako i Sekizava Hidehiko, koji su uveli izraze
fragmentarne mase (bunšii) i mikro mase (šoošuu).
Jedinstvena srednja klasa sa standardnim potrebama ustupila je mesto ,,raznovrsnoj srednjoj
klasi“ sa višestrukim preferencijama. Vizija reklame japanskog društva otkriva ili stvara nove
morele trendova i velike troškove, uključujući, najpoznatije ,,neo homo sapiens“ ili ,,nova vrsta“.
Ukratko, klasa kao tema za javnost u posleratnim decenijama bila je skraćena svog
antagonističkog retoričkog potencijala.

Generacijske vojne jedinice, od Šova Hitoketa do Šinđinruija

Treća ideološka tema posleratne rasprave bila je tipologizacija ,,generacija“ (sedai). Prva
posleratna generacija polemike bila je o odgovornosti u ratu i za rat, posebno o razlikama između
pripadnika Meiđi/Taišo generacije sa isustvom pre rata o generacije koja nije poznavala drugu
vrstu društva nego ono nakon invazije na Mandžuriju. Diskusiju je pokrenuo Honda Šugo, u
Kindai bungaku novinama. To je bio pokušaj da se napravi razlika između onih čije se iskustvo
širi od Meiđi nacionalizma kroz Taišo demokratiju do militarističkog nacionalizma Šova
perioda; onih čije se iskustvo širilo od Taišo demokratije do američke okupacije i onih čiji su
životi započeti tokom Šova nacionalizma i sada se dobro protežu u posleratnoj demokratiji.
Međutim, vrlo brzo posle toga, žarište komentara se proširilo na Hondinu treću grupu, takozvanu
Šova hitoketa generacija onih koji su rođenih u jednocifrenim brojevimaŠova perioda. To je bila
generacija čije su detinjstvo i mladost obuhvatali ,,mračna dolina“ depresije i rata. Uspeli su u
psihološkoj podeli i društvenom haosu da postanu temelj posleratnog popravka i procvata. Oni
su, u narodnoj mašti, postali muškarci padoholične kompanije i obrazovne mame, čiji su
nesebični napori u ime kompanije i dece osiguravali sadašnji i budući prosperitet.
Šova hitoketa je bilo odstupanje i merilo većine kasnijih generacijskih razgovora, čak i više
od ,,dece depresije“, kosu su definisali posleratne američke starosne razrede. Na primer, presude
posleratnog stanovništva često su sertifikovane slabljenjem socijalne posvećenosti i porastom
lične popustljivosti. Druga decenija Šova perioda proizvela je ,,duplu cifru“ ili Šova futaketa
(bez obzira na značenje, termin se odnosi samo na one rođene od sredine 1930-ih do sredine 40-
ih). Dalje sumnjiva obaveza su ,,novi porodični tipovi“, odnosno posleratni bejbi bumeri. Nekim
komentatorima i analitičarima opadanje je nastavljeno sa decom 1960-ih i 1970-ih. Mnogo je
napravljeno od mladića ,,bez reakcije“ 1970-ih kome je nedostajalo entuzijazma za sve, posao i
dom. Veliki deo razgovora ,,generacije“ takođe ima ideološki efekat podele i objedinjavanja. To
jest, retorički ocenjuje starosno iskustvo nakon rata, ali takođe pojačava jadinstvenu stepen
posvećenosti društvenim ulogama i odgovornostima.

Životni ciklusi i Pravac života, u životnoj dobi od petedesete do osamdesete godine

7
Početkom sedamdesetih godina XX veka javile su se ideje o životnom ciklusu i pravcu života.
Naročito je počeo da se izučava pojam pravca života, i postao je važan segment ekonomsko-
političke ideje i pravila o načinu razmišljanja građana, o životnim normama i o tome kako treba
organizovati život. Jedan od primera ove ideje je tekireiki, odnosno prikladne godina za stupanje
u brak, mada ova ideja najviše je zaživela u bankarskoj industriji, i to u cilju podsticanja građana
štednje u domaćinstvu i podizanja kredita. Dejvid Plat je 1972. o ovome diskutovao u radu „Za
životni plan bez žurbe“, u kome banka podstiče klijente da izrade plan porodičnih obaveza, što je
potpuno strano bankarskoj kulturi Evrope i SAD-a. Za vreme premijera Mikija u Japanu zaživela
je teorija o ciklusu života koji obuhvata životni plan od srednje škole, preko radnog veka, pa sve
do penzionisanja. Plan savetuje kada treba kupiti kuću, kada stupiti u brak, koliko dece imati i
koliko novca treba izdvojiti za njihovo školovanje, a za cilj ovoga je da i niži društveni slojevi
mogu da uživaju pristojan život isto kao i viši društveni slojevi.
Vlada Japana se zainteresovala za pojam ciklusa života najviše zbog problema starenja
stanovništva (kōreika shakai). Zvaničnici su diskutovali o „osamdesetogodišnjem planu života“,
odnosno predviđenom životnom veku za Japance, dok je u Šova periodu životni vek bio
procenjen na oko pedeset godina. Zbog populacije koja stari moralo je doći do reorganizacije
treće četvrtine životne dobi, odnosno perioda kada su građani penzionisani i polako ulaze u
godine kada im je potrebna nega i zdravstvena pomoć. Vlada je promovisala aktivniji i
samostalniji život (programe za samostalnu brigu, Srebrne Volontere i sl.), brigu o
onesposobljenim starijim licima, kao i privatizaciju „kućne nege“. Do 2000.godine 16%
populacije Japana činili su građani stariji od 65 godina, što je uslovilo Vladu i privatni sektor da
promene zakon o penzionisanju i pomere granicu penzionisanja sa 55 na 60 godina. Takođe,
produženi životni vek podstakao je ideje o „doživotnom učenju“, kulturnu rekreaciju i strukovnu
obuku.
Jedinstvena japanska kultura, nova srednja klasa, generacija Šova hitoketa i njeno potomstvo i
nova norma osamdesetogodišnjeg životnog ciklusa su među najplodonosnijim i
najkarakterističnijim ideologijama posleratnog Japana. U posleratnom periodu ističe se važnost
komplementarnog funkcionisanja u odnosu muž-žena, a konfucijanski postulat hijerarhije i
obaveze pokazao se kao trajan idiom društvenog ponašanja. Kao studenti, čitaoci, potrošači i
gledaoci, posleratni Japanci su izloženi moćnoj sferi javne kulture kroz knjige, reklame,
programe, kolumne, govore itd.

Institucionalno uređenje
U posleratnom Japanu došlo je do drastične reorganizacije tri institucionalne sfere: radnog mesta,
domaćinstva i škole. Uveden je novi „Civilni kod“, a okupacione sile su potpuno izmenile
obrazovni sistem. Novi poredak iskrivio je staru sliku o podržavanju unutar porodica, uspehu u
školi i bezbednost na radu. Počinje da se idealizuje uspeh u karijeri, promoviše se način
funkcionisanja unutar nuklearne porodice, gde muž radi za veliku kompaniju, a žena biva
domaćica. U ovako organizovanom društvu počinju da se vrednuju dobri studenti, marljivi
radnici i očekivanja o uspehu od pojedinca rastu, međutim ovako organizovano društvo je nakon
rata i dalje činilo manjinu u Japanu i obrazovni sistem i način poslovanja bili su daleko
kompleksniji.

8
Posao i radna mesta
U poslednje četiri decenije došlo je do dramatičnog pomeranja radne snage. Zaposlenost u
poljoprivredim granama drastično je opala. 1949. godine gotovo polovina zaposlenosti je bila u
poljoprivrednoj sferi; 1986. procenat zaposlenih u ovoj grani iznosio je samo 7%. 1950. samo
40% svih radnika bilo je zaposleno van porodičnih preduzeća; još jedna četvrtina bili su vlasnici
nezavisnih preduzeća, dok su trećinu radne snage činili radnici unutar svog domaćinstva. Do
1985. godine radnici unutar svog domaćinstva činili su jedva 9%, kao i samostalni vlasnici, ali
15% ukupne radne snage, dok je sada punih 76% radnika zaposlenih u preduzećima. 1995.
godina bila je prekretnica posleratne ekonomije; dolazi do procvata mehanizacije, poljoprivrede i
industrije, a period je okarakterisan kao Đinmu Bum (Jinmu Boom). Mediji su naširoko
objavljivali vest o tome da je napokon okončan posleratni period. Razvio se model koji je veoma
uticao na odnos prema radu svih velikih korporacija u Japanu. Uspostavljena su nepisana pravila
doživotnog zaposlenja u jednom preduzeću, recipročan rast plate sa godinama radnog staža,
počinjanje radnog odnosa od najniže pozicije u firmi ka višoj do penzionisanja, kao i
promovisanje zajedništva i kolektivizma. Ovaj model, koji je Amerikanac Abeglen okarakterisao
kao čisti i tipičnio japanski, ima nekoliko neligičnosti. Kako su Gordon i Smit demonstrirali,
ovaj sistem nije uvek implenetiran savršeno i apsolutno, već mnoge firme imaju različite načine
interpretacije ovog modela i oni takođe smatraju da sam model nije stara tradicija Japanaca, već
kombinacija nove i moderne radne etike. Rolem je u svom istraživanju Banke Ueda pokazao
kontradiktornost u tome kako banka istovremeno podstiče timski rad, ali i nadmetnje između
radnika zarad povišica i boljih radnih pozicija, što stvara poteškoće u funkcionisanju zaposlenih.
Posleratni konfucijanski kapitalizam podrazumevao je s jedne strane stalno zaposlene i obučene
muškarce s punim radnim vremenom, a s druge strane žene s nepunim radnim vremenom, seoske
sezonske radnike i male regionalne podizvođače. Ove razlike između privilegovanih i perifernih
područja održavane su unutar ministarstava i velikih korporacija. Podugovarački sektor, tzv. ćušo
kigjo sektor, jesu male i srednje firme, koje preovlađuju u ruralnim predelima, i prevashodno
zavise od honorarnih radnica i radnika koji obavljaju muške sezonske poslove. Kent Kalder
primetio je težnje koje su uticale na odsustvo stalnih sukoba oko posla i organizacije radnog
mesta, uprkos podeli i nejednakosti. Premda je zapošljavanje u poljoprivredi gotovo nestalo, nije
uticalo na regionalnu nezaposlenost, pre svega jer su proizvodni poslovi mahom ostali na selu.
Takođe, uloga organizovanog rada znatno je opala sredinom sedamdesetih godina.

Škole i školovanje
Savezničke okupacione vlasti nadgledale su redizajn posleratnog obrazovanja, kontrola je bila
lokalizovana u okružnim školskim odborima, dok je nastavni sadržaj bio depolitizovan. Ovime
proširujući mogućnost za obrazovanje, što je pedesetih godina uticalo na pad nataliteta.
Ministarstvo obrazovanja uspelo je da uspostavi kontrolu nad budžetskim, kadrovskim i
nastavnim poslovima, a sistem prijemnih ispita je ojačan kako bi se odredio upis na
srednjoškolskom i univerzitetskom nivou. Takođe je došlo do širenja slabo regulisanog sistema
visokog obrazovanja, zbog čega je posleratno obrazovanje okarakterisano kao rigidno
egalitarističko, koje nudi široko osnovno znanje, dok ispitno merilo daje prednost onima koji
poseduju uski opseg činjeničnog znanja. Dodatna škola za akademsku pripremu je iskustvo

9
školovanja podelila na dnevnu pedagogiju koja naglašava usklađenost i jednolikost i večernju
pedagogiju koja oštri individualni takmičarski duh i veštine.

Porodice i porodični život

Određeni pravni akti doneli su promene koje su uticale na porodicu. Te se na primer posleratnim
Građanskim zakonikom ukida pravo primogeniture za nasledstvo. Bolja ishrana i zdravlje
produžilo je životni vek. Ideologija nove srednje klase podrazumeva sararīman muževe koji
obezbeđuju siguran prihod domaćinstva, žene koje su posvećene domaćice, vode brigu o deci i
upravljaju troškovima domaćinstva, kao i decu koja se staraju o postizanju uspeha u školi. U
kulturološkom pogledu, nastale su određene promene u vezi sa ceremonijom venčanja, poput sve
manjeg broja ugovorenih brakova, koje zamenjuju brakovi sklopljeni iz ljubavi. Zanimljiv
podatak jeste da je procenat nuklearnih porodica u posleratnom periodu ostao konstantan, čemu
je bez sumnje doprilena državna politika, koja je s jedne strane promovisala sansedai kazoku iliti
porodicu tri generacije, s kojom se nije javljalo pitanje korišćenja javnih sredstava, usled
mogućeg porasta potrebe za dečijim dnevnim boravnom, pružanju zdravstvene zaštite za stare,
kao što je to bio slučaj sa nuklearnom porodicom kaku kazoku.

Pojedinačni životni putevi: uzajamno slaganje i razlike u svakodnevnom životu

Ipak ni homogene institucije niti hegemonističke ideologije ne rade neumoljivo. Samo preko
pomnog proučavanja pojedinačnih života koji oformljavaju i oživljavaju društvene snage
možemo razumeti kako snage ovih ideologija tako i njihove varijable i nesavršene manifestacije
u društvenim obrascima.
Autor knjige je ilustrovao ovo koristeći se profilima braća i sestara iz dve grupe posleratnih
porodica, Itos iz ruralnog kraja na severoistoku Japana i Kimure iz predgrađa Kjotoa, na osnovu
ličnog istraživanja.
Svo troje Kimura su rođeni u prvoj dekadi posle rata u varošici Mamaći pored Kjota, koja je u
tadašnje vreme podlegla urbanizaciji kako je bila istraživački kraj za Fogela. Njihov otac je
rođen u Kjotu 1920. godine, gde je i studirao, nakon čega je služio vojsku par godina u Kini.
Upoznao je buduću ženu 1945. preko rođaka, sa kojom je izgradio kuću srednje klase na parceli
koju je dobio kao miraz. Zaposlio se u velikoj privatnoj kompaniji za železnicu u kojoj je brzo
napredovao, sve do pozicije radnog savetnika malim preduzećima u Kansai oblasti i planira time
da se bavi dokle god mu to zdravlje omogućuje. Njegova žena, rođena 1925. godine, se brinula o
svojim roditeljima i deci, a slobodno vreme je provodila učeći strane jezike u privatnom
kulturnom centru u komšiluku.
Najstarija ćerka, Rumi, rođena je 1946. godine. Nakon što je prema savetu oca diplomirala na
privatnom univerzitetu, udala se za švedskog akademskog naučnika kog je upoznala radeći kao
turistički vodič. Preselivši se u Švedsku, odgaja troje dece i daje časove klavira i japanskog
jezika.
Sin Tecuja, rođen je 1947. godine. Diplomirao je inženjerstvo na lokalnom privatnom
univerzitetu, nakon čega je uz preporuku svog savetnika izabran za poziciju i istraživačkom

10
institutu velike građevinske firme na periferiji Tokija. Upoznao je ženu preko profesora, oženio
se 1975. godine, nakon čega su iznajmili stan. Osvojio je na lutriji mesto za gradnju kuće pored
njihovog stambenog kompleksa, pa su tako, uz hipoteku i kredit na dve generacije, uspeli da
izgrade kuću do 1988. godine. Njegova žena je napustila svoj posao kako bi odgajila decu, a
kada su krenuli u srednju, vratila se u školu da uči računovodstvo. Radi honorarno kao
knjigovođa kako bi sakupila novac za obrazovanje dece i otplaćivanje dugova za kuću.
Najmlađa ćerka Mariko je rođena 1950. godine. Nakon završetka master studija iz engleske
književnosti je ostala kod kuće i radila više manjih poslova predajući engleski po privatnim
školama. Ove godine su se poklopile sa godinama kada su roditelji njene majke morali da budu
sa njima zbog starosti. Nakon prepirki povodom posla i veza sa roditeljima, otišla je kod sestre u
Švedsku, gde je upoznala japanskog direktora švedske kompanije, Akiru. Nakon smrti njegovog
oca, dobili su stan u centru Tokija, gde su živeli sa njegovom majkom. Mariko se odlučno
odupire Akirovima izrazima želje za decom.
Roditelji su im trenutno zdravi, međutim zbog skorašnjih iskustva za majčinim roditeljima,
pokrenule su se priče o budućnosti. Oni se nadaju da će im se deca vratiti u Kjoto kako bi brinuli
o njima, međutim, njihovi poslovi to onemogućavaju. Svako od dece je na svoj način razmišljao
o svom udelu u nezi starih roditelja, ali zajedničkih planova nema.
Ito su ruralni savremenici Kimura porodice. Najstariji od troje dece, Noboru, dete je Šova
hitoketa roditelja, rođen je 1949. godine, odmah nakon što je njegov deda dobio dva hektara
pirinčanog polja usled zemljišne reforme. Deda i roditelji su obrađivali zemljište kroz 1950te i
1960te ohrabrujući decu da nastave obrazovanje i krenu u srednju školu. Noboru je završio
poljoprivrednu srednju školu i nastavio da se bavi poljoprivredom. Sam obrađuje tri hektara
zemljišta, sa malom pomoći oko presađivanja i žetve. Pored toga uzgaja i kiseli organsko povrće
koje prodaje sa još dva poznanika pod zajedničkim brendom. Sezonski angažuje nekoliko ljudi iz
sela, uključujući i njegovu majku.
Noboru i Keiko, koja je godinu dana mlađa od njega, su se uzeli 1973. godine nakon kratkog
zabavljanja. Ona je nastavila da radi kao prodavačica u jedinoj robnoj kući tu. Posle skoro
dvadeset godina, i dalje je na istoj poziciji jer bi sva unapređenja zahtevala da se relocira u drugu
regiju.
Itos porodica je bila jedna od prvih u naselju koja je imala krovove od crepa, potpuno
sprovedenu električnu struju i savremene kuhinjske aparate tokom 1960-ih godina. Sredinom
1970-ih izgradili su dodatan deo da bi Noboru i Keiko mogli da imaju zasebnu spavaću i dnevnu
sobu.
Šođi je rođen 1950. godine i završio je regionalnu srednju tehničku školu, nakon čega se zaposlio
u fabrici auto delova u Jokohami. Zatim je držao par radnji za mašine u Kanto regiji, da bi se na
kraju zaposlio u maloj kompaniji za kontrolu zagađivanja u Jokohami gde živi sa ženom u
iznajmljenom stanu. Ona radi honorarno i imaju dvoje dece.
Najmlađa ćerka, Jumiko, rođena je 1953. godine. Završila je regionalnu srednju školu i odmah se
uputila u Tokijo da radi u robnoj kući. Udala se 1982. godine za svog dečka sa kojim je živela
godinu dana i pridružila se malom porodičnom biznisu ženske odeće. Zbog bankrota, koji su

11
Itosi pripisivali njenom mužu, morali su da se usele kod njegove majke i da vode pet shop.
Njegova majka se brinula o njihovom detetu.
Njihov otac se po strane dane uključuje u lokalne programe koji su za dobrobit zajednice. Osim
toga što je četvorostruki gradski odbornik koji podržava socijalističku partiju, zarađuje i nešto
novca pazeći na decu kod škole. Njegova žena, Fusae, već godinama ustaje u pet ujutru da radi
rad plaćen po komadu (radila je i lemljenje električnih delova u fabrici, kao i završne radove
dečije odeće), nakon čega radi jutarnje istezanje uz radio. Zatim zajedno sa Keiko priprema
doručak. Dok su deca u školi, obrađuje porodičnu baštu sa povrćem. Rado odgaja unučiće kako
je kao mlada majka morala da odmah nakon porođaja radi u polju dok je njena svekrva odgajala
njenu decu.
Kako su i Noboru i Keiko završili srednje škole, za razliku od svojih roditelja koji imaju samo
osnovnu, očekuju od svoje ćerke da upiše fakultet, mada strahuju da će verovatno napustiti regiju
nakon studiranja zbog posla i braka. Lične ambicije i očekivanja odraslih pritiskaju učenike pa
čak ni njihov redovni, brzi nastavni plan ne može da ih pripremi za to. Zato su 120 od 220
maturanata 1990. godine odlučili da se spremaju čitave godine za prijemni, bilo samostalno
(ronin) ili u specijalnim akademijama.
Pored toga, muči ih i pitanje starijeg sina, da li želi da nastavi očev posao, da li postoji
budućnosti u takvom polju, da li da ga usmeravaju ili ne. Noboru želi da pokrene svoj stočarski
posao, nezavistan od drugih, ali nema samopouzdanja. Veruje se da će i on, kao i drugi roditelji
istog kraja, ipak usmeriti sina ka nekom drugom polju.
Ukoliko uporedimo ove dve porodice, možemo uočiti mnoštvo dokaza o tome kako su ideologije
i institucije posleratnih decenija oblikovale konvergencije i različitosti njihovih životnih puteva.
Itos i Kimura su deca roditelja koji su pokušali da izvrše tranzicije neporedno nakon rata - iz
najma u modernu mehanizovanu poljoprivredu, iz stare srednje klase sa trgovinskim vezama u
novu srednju klasu sa korporativnim zaposlenjima. Za svu decu školovanje je bilo presudno za
njihov razvoj i novi identitet, ono je sinhronizovalo njihove životne tranzcicije i razvrstalo prilike
za njih. Ove prilike su im donele različite karijere, ali ono što ih najviše deli jeste podela posla i
domaćinstva i visoku vrednost sigurnosti uslova i profesionalizma.
Postoje razlike, doduše ne ogromne, u materijalnim okolnostima i prihodima po domaćinstvu u
svih šest domaćinstava. Razlike su primetnije u samoj imovini, više nego u prihodima. Svih šest
porodica su primarno nuklearne (fizički prostor i društveno raspoloženje) i imaju norme
organske solidarnosti (odnosno međusobno isključive sfere i komplementarni doprinosi
supružnika). I za Itose i Kimure želja za poslovnim prilikama u Tokiju su narušile veze sa
roditeljima, mada će neki od Kimura biti primorani da pruže negu u kući starijim roditeljima u
kasnijem životnom ciklusu.

Zaključak
Posleratno društvo je prema ovom eseju okarakterisano širom saglasnošću za ideologije i
institucione standarde i ovekovečenjem značajnih, anatagonizirajućih razlika. Kako rešiti tako

12
očigledan paradoks? Kakva je priroda posleratnog društvenog reda i šta može dovesti do
razrušavanja i društvenog nereda? Debate o obliku i značaju posleratne političke ekonomije, na
primer, često pokreću različite interpretacije o tome kako se upravlja ili kako se pregovara
društveni red. Neki analitičari iznose da je Japan krajnje “upravljano društvo” - kanri šakari,
odnosno da je zatvor upravljačke efikasnosti. Drugi navode potpuno obrnutu posebnost -
nedostatak snažnog središta. Akcija i red su produkti pregovora između brojnih interesnih grupa
ili između državnih ministara i političkih partija. Društveni red srednjeg i kasnog perioda Šova se
najbolje opisuje rečina kooperativan, saučesništvo i osporavan. Kooperativan u smislu da su
dominatne ideologije bile inkluzivne, obuhvatajući većinu stanovništa i regulišući im načine
života. Saučesništvo se ogleda u tome da je inkluzivnost uništila potencijalne sukobe i uvela
široku posvećenost. Osporavan je poredak u tome da javne retorike i institucije oblikuju i
ograničavaju obične načine života metodama koje nisu ni direktne, ni mehaničke niti kompletne.
Ideologije kulture, klase, životnih ciklusa su same bile predmet rasprava radije nego
dobrovoljnih načela. Napetosti koje su opteretile škole, radna mesta i porodice u posleratnim
decenijama, učinile su institucionalnu hegemoniju problematičnim, a ne neizbežnim
postignućem. Tokom ovih rasprava i napetosti, ljudi srednjeg i kasnog perioda Šova su delovali
efektivno i kreativno kako bi izgradili i vodili svoje živote. Međutim, nije bilo toliko prostora za
izbor. Kao i svugde, ideologije i institucije posleratnog Japana se “normalizuju” na dva načina.
Ideološka reprezentacija generalizuje i naturalizuje, zahtevajući prirodnu univerzalnost. Moć
institucije je moć da normalizuje u dvojnom smislu idealizovanje i stvaranja rutine pojedinih
obrazaca ponašanja.

13