Иако је школа предвиђена за све чланове заједнице, она не може да предвиди ко ће се у

каквим животним околностима наћи једног дана. Стога ученику пружа опште знање и
развијање способности. Професори поред тога треба да препознају индивидуалност
сваког детета и да му помогну да постојеће знање повеже са активностима. (вероучитељ
води децу у Цркву на Литургију) На питање који је задатак школе: да ли да преноси
културна добра (да предаје знање) или да развија опште способности духа, могућа су два
одговора.

1.Шта је задатак дидактичког материјализма? Вучић

Настава служи преношењу знања, које је као такво вредност. ,,Знање је моћ'' – знати значи
умети, рекао је Бекон. Овакво се гледише назива дидактички материјализам и заснива
се на захтеву да култура служи пре свега животу, човековом сналажењу у животу. Што
више имамо знања, то ћемо се лакше снаћи кроз живот и бити од користи и себи и
другима. Ако дете нешто и не схвата, можда ће то што сад научи (чак и напамет) разумети
касније а то је у сваком случају добит. Џон Лок каже да дете толико више мисли колико
више има материјала за мишљење. Такође је још Сократ идентификовао знање са
врлином – што више знања тим је и већа сигурност да ће се морално поступати. Главни
принцип дидактичког материјализма је – предај тако да се предмет наставе научи.
Представници: Лок, Бекон, Еразмус
Мана: Доводи до оптерећивања школског образовног програма (Каменов)

2. Шта је задатак дидактичког формализма? Вучић

Позитивна реакција на дидактички материјализам . Знање није толико пресудно, може да
,,испари''! Дидактички формализам сматра да је главни задатак наставе да развија опште
способности. Предај тако да се опште способности умноже, појачају и оплемене.
Знање може да се заборави а способности које су увежбане остају. Наставно градиво је
само материјал помоћу кога се способности развијају.
Песталоци (1746-1827) швајцарски педагог, главни је представник дидактичког
формализма. По њему настава није ради знања већ ради буђења и вежбања способности.
Дете и његове способности су главни а градиво је нешто споредно. Он сматра да се
хришћанство треба применити у пракси, децу треба научити врлинама љубави и поштењу.
Наш представник је Вићентије Ракић који сматра да су сви васпитни системи кроз историју
тежили развијању општих способности духа, а не пуко гурање знања деци. Сократ и
Платон тежили су буђењу и јачању општих способности код својих ученика кроз методе
вежбања духа – дијалектика, мајеутика, расправа.. Ракић сматра да деца треба да уче
математику јер она много помаже развијању апстрактног мишљења, као и класични
језици.
3. Наставни план и програм? Неопходни су како не би наступио неред у
школи и несклад међу предметима
Стари Грци су појмовима гимнастике и музике обухватали све градиво које се предавало
у школи. Платон први поставља проблем избора градива према његовој васпитној
вредности. У Средњем веку ,,слободне вештине'' чине основу школског рада – то су
интелектуалне вештине попут граматике, реторике, дијалектике, геометрије, математике,
астрономије и музике. У XVI и XVII веку настаје општи неред: педагог сам отвара школу и
сам одређује план и програм рада. Са јачањем државе и њеним старањем о школи она
узима на себе одређивање наставног плана и програма тј. која ће се грана науке
предавати и у ком обиму. Наставни план и програм одређују педагози с обзиром на врсту
школе и циљ васпитања. (Екстремни случај је Наполеон које захтевао да када погледа на
сат и види да је 9.40 зна да се у свим гимназијама у Француској чита 33. страна Цезарових
Записа о галском рату) Ипак, без плана и програма у школама би наступио неред. ПП је
ослон за рад како наставника тако и целе школе. Са друге стране ПП не смеју
ограничавати слободу и знатижељу ученика. По општем схватању, ПП верских школа
одређује Црква.
Пестало први одређује план и програм а након њега и Хербарт.
Глобални план: Сачињава се на почетку школске године и њиме се планира рад за дужи
временски рок (једну школску годину) па се назива и макропланирање. Њиме се
сагледава све што учитељ треба да обради са ученицима у току године. Однос обраде
градива је 50%(60%) а остало је за утврђивање. Целокупни садржај дели се на мање
целине, теме, а оне се деле на наставне јединице.
Оперативни план припрема наставу знатно детаљније и прецизније. Рашчлањује тему на
наставне јединице. Одређује број часова за обраду и утврђивање наставног садржаја.
Припрема за извођење наставе: то су упутства наставнику како да изведе један конкретни
час. Он се припрема за реализацију конкретне наставне јединице. Предавач треба да се
припреми за сваки час и да има написмену припрему. Писање припреме је радна обавеза
наставника. Назива се још о микропланирање. Наставник је стваралац атмосфере на часу
која се огледа у занемаривању небитног и истицању битног.
Наставни план и програм су главни документи на којима се темељи настава у школи, њих
доносе органи власти у складу са политиком развоја друштва. ,,Наставни план и програм
верске наставе споразумно доносе министар просвете и спорта и министар вера, на
усаглашен предлог традиционалних цркава и верских заједница.''
Наставни план је школски документ којим се одређује који ће се предмети предавати у
одређеном типу односно врсти школе, којим редоследом по разредима и коликим бројем
часова по предмету и разреду. Класификација наставних планова:
а) Према нивоу школе (основна, средња, виша, факултет);
б) Према типу школе (гимназија, медицинска, економска, богословија);
в) Према трајању школовања (потпуни и скраћени)
г) Према томе ко их је прописао (савезнички, републички, општински ниво).
Планом се утврђује годишњи и недељни фонд часова. (верска настава се изводи једном
недељно)
Наставни програм је документ којим се прописују наставни садржаји по предметима из
наставног плана. Њиме се утврђују циљеви, задаци, садржај наставе. Наставним
програмом се реализује наставни план! Етапе наставног часа: Увод (припрема ученика),
обрада новог градива, утврђивање и вежбање, понављање и проверавање.

4. Која општа дидактичка начела познајеш? Вучић

Начело (принцип) – руководећа основа, шта урадити да час има успеха
Начело саморадње (свесности); начело очигледности; концентрације; од ближег ка
даљем, од простог ка сложеном, од конкретног ка апстрактном (поступност,
систематичност) концентрација, научност, примереност узрасту, ефикасност.
Принцип рационализације и економичности: Да што мање времена и снаге потрошимо а да се
што више постигне. Зато треба рационално расподелити квалитет наставног програма и наставних
јединица по разредима

Принцип повезивања са животном праксом: Да оно што учинимо на веронауци применимо у

животу, понашању, веровању. Стечена знања имају смисла ако се примењују у свакодневном
животу и ако садрже у себи мотивацију.

Принцип трајности знања, навика и вештина: знање је систем чињеница и генерализација везана
за неку област људског мишљења и деловања који су ученици схватили, усвојили или запамтили.
Вештина је психомоторна способност стечена понављањем, да се неке радње изводе брже.
Навика је аутоматизована радња, изводи се без учешћа свести. Понављање и вежбање је потребно
да би се учврстили у свести ученика оно што је учено, да се може употребити у различитим
ситуацијама. Зато је потребна мисаона прерада садржаја, која се постиже активирањем ученика
путем драмских приказа, ликовним изражавањем, дијалогом, квиз питањима, играма, дебатама.
Треба створити подстицајну атмосферу.

5. Начело саморадње? (свесности)

У раду у школи, ученик није tabula rasa која само прима оно што му наставник пружи;
наставник му помаже да се он развија и сам по себи.
А) Природни развој који се збива по природним законима. Наставом се стварају услови за
његов правилан исход (гимнастика, хигијена, исхрана) а у веронауци служи ученику да
створи свест о улози природе у човековом животу.
Б) Духовно биће детета духовно сагледава свет око себе и тражи његов смисао. Увођење у
науку и уметност, морал и религију наилази на активност која из детета ниче већ сама по
себи. Ту вероучитељ помаже детету да сазнаје свет око себе али не онаквим какав он сад
јесте већ га упућује на Извор и Творца света. Веронаука упућује дете у правцу остварења
верских, надвременских истина. На тим чињеницама почива саморадња. Ученик приступа
настави као активно биће и као такво треба даље да се развија. Настава у њему буди
интересовање за религијске вредности и оспособљава га да буде носилац истих.
То се постиже: 1) У слободном изражавању ученика, тумачењу и опису његових осећања;
2) Кроз буђење воље (одлажење на службу, молитва, посете манастирима)

6.Начело очигледности?
Човек је чулно биће, он жели све да замишља на основу чулних представа. Најбоље се
ствара представа кроз чула и опажај. Антика и Хришћанство покушавају да човека уздигну
тако да задобије апстрактно мишљење. Нови век са друге стране полази од свега чулног у
човеку. Коменски (саставио прву бојанку) тражи да деца увежбавају употребу очију, ушију, носа;
природу треба упознати посматрањем, слушањем, кушањем.
Начело очигледности се спроводи директно! Деца могу да гледају предмет о коме се
говори и дају о њему исказе. Тада деца о предмету стварају јасну слику. (посматрање
фресака, обиласци манастира; деца слушају о манастиру уз посматрање и тиме боље
памте; стварају у глави асоцијације, повезују знања из других предмета; похађање и
посматрање богослужења може бити одличан пример)
Начело очигледности се може спроводити и индиректно – када се уместо ствари има
слика, модел, нацрт који се употребљава приликом излагања. Није све у чулима, дете
итекако треба да развија апстракцију иначе остане на чулно-наивном ступњу.
Коменски, Песталоци, Хербарт – највећи поборници овог начела.

7. Начело од ближег ка даљем и од простијег ка сложеном? Начело

поступности
То су сва начела која проистичу из познавања дечије психе. Оно што је за одраслог ближе
или даље, просто или сложено, не мора бити и за дете. За дете је ближе стварање света
или прича о Јосифу и његовој браћи него неко тумачење које нам дају природне науке. То
је за њега ближе, конкретније јер има облик приче, симбола у којима дете лако замишља
све своје појмове. Ово начело је блиско начелу очигледности.

8. Начело концентрације?
Човека васпитава оно што се доживљава као целина. Свет је цео, у њему има промена али
нема хаоса. Како је говорио Хераклит, свет је уређен по логосу. Свет не сачињава само наш
чулни свет везан за простор и време, већ и свет смисла и вредности, свет трансценденти,
који је основ нашег чулног света. Зато све што научимо о свету и животу има унутрашњу
везу, чини знање у прадоживљају света као целине. Зато се све градиво које је одвојено
на предмете мора се унутра повезивати. Постојали су покушаји да се један предмет узме
као средиште а остало градиво да се сконцентрише око њега. Хербертовци су све
повезивали око историје. Замишљали су знање као зграду, тачно одређену,
сконцентрисану по плану. У веронауци се покушало све сконцентрисати око библијске или
црквене историје (Пихлер) или око молитве и богослужења. (Зандер) У првом случају се
сматра да је Божја реч у Светом Писму, а све остало служи њеном тумачењу и стварању. У
другом су верске активности главно у веру, те се све знање о вери групише око њих. У
веронауци је могуће повезати идеје, мисли које чине систем осногвног учења, али се
начело концентрације се не сме схватити буквално и око једног предмета повезати све
остало.

Сандо:
1) Принцип доследности – елементарни и основни принцим на којем се утемељује
богословље
2) Принцип образовања – кроз учење и својим моћима служити Богу и тежити Њему
3) Принцип приступачности (примереност узрасту) – мера треба бити узраст и
могућности ученика али то не значи да све буде опуштено и лако
4) Принцип индивидуалности - искористити свој максимални потенцијал кроз
самостални рад
5) Принцип очигледности (иконичности) – појмови из наставе се опажају првенствено
ЧУЛИМА са циљем стицања знања
6) Принцип поступности – од простијег и лакшег ка сложенијем и тежем

9. Које наставне методе познајеш?

Метода је законитост, унутрашњи ред у излагању градива. Свака промена у природи
збива се по некој законитости, тако се и настава изводи по неком реду. Метода одређује
цео низ излагања, поступања по излагању, начин и пут којим се наставник обраћа ученику.
Предавање на часу чини једну целину али његово извођење захтева одређен однос према
ученицима који чини методу. Методска јединица која је у основи непозната ученику, мора
му се изложити методски. Постоје три методе: монолошка, дијалошка и развојна. Све
остало је комбинација ове три.
По Цилеру: анализа (претходног знања); синтеза (излаже градиво); асоцијација (пореди
ново са претходним градивом); систем (скупљање, синтеза новог појма, закона); метод
(примена у животу, у пракси);
По Зорици Кубурић и Снежани Дачић: метода усменог излагања (монолошка); метода
разговора (дијалошка); метода илустрованих радова (схеме, слике, графике); метода
писања; метода читања и рада на тексту;
По Каменову: Постоје директне (непосредне) – разговор наставника и ученика и индиректне
(посредне) – преко утицаја средине, нпр. одлазак у неки верски објекат. Кооперативни методи су
издвојени у посебну групу, где преовладава самосталност и иницијатива у откривању чињеница,
решења проблема и примени сазналог..
Врсте усменог излагања: Причање, објашњавање, описивање, извештавање (обично након групног
рада, екскурзије; може бити или усмено или писмено), упућивање (шта треба да чини и да уради
да би се постигао резултат), коментарисање и оцењивање (примењиво у току неке активности или
на крају; ученику се даје коментар који му саопштава позитиван резултат, сазнаје да је његово
понашање било оправдано и допуњује се упутствном како да се постигне бољи резултат).

Диспути: Сучељавање различитих ставова у дебате, који карактерише договор. Оспособљава

ученике да дискутују, подстиче их да размишљају, заузимају ставове и доказују исправност
њиховог става. Треба уважити и другу страну и пажљиво бирати аргументе.

Разговорна (дијалошка, еротематска) метода: између вероучитеља и ученика. Може бити

сократовка: заснива се на мејаутици (бабичкој вештини) где се истина налази у човеку, само до ње
треба доћи постављањем питања; тако се долази до ,,порода''. Питања су таква да дају ученицима
алтернативе. Катехетички облик разговора: учење напамет; учи се одговор на постављено питање
и није важно да ли ученик разуме.

Хеуристички разговор: проналазачки, развојни облик разговора у коме ученици самостално

долазе до чињеница уз усмеравање наставника.

Слободан разговор: На одређену тему, ток разговора није унапред утврђен него га у ходу усмерава
вероучитељ. Услов је да ученици имају неко знање о тој теми.
Дискусија: сложен облик комуникације, као размена искустава, идеја, мисли, осећања чија је
функција разматрање неке теме из више углова као и употребљавање и систематизација дечијих
сазнања. За веронауку је на најбоље седети у полукругу, и гледати се очи у очи. Води је
вероучитељ али треба доћи до веће активности ученика. Текстуална метода: рад са текстом из
Светог писма, расуђивање и тумачење текста. Треба прилагодити да буде сразмерно узрасту.

Показивачка метода: Начин на који ће се вера приказати (излозжити) зависи од тога колико је
развијена посматрачка способност уценика. Стицање чулног искуства, које је под утицајем културе
у којој одраста, утиче на развој показивачке методе. Почиње од опажања, које се преображава у
самостални сазнајан процес, у току којег се развија способност. То се јавља још код деце, они чак
запажају ствари које нису суштински битне, и тако постепено развијају своју перцепцију.
Показивање као илустрација: показивање предмета или појава врши се ради њиховог
илустровања, давања примера кроз непосредно искуство с њим. Показивање као демонстрација:
тако што учитељ демонстрира неки поступак, радњу, процес или врсту понашања а ученици га
подржавају. (нпр показује како се крсти и они то понове). Приказивачка метода: подразумева
примену одређених аудитивних и визуелних техника које се користе преношењем слике или
звука, односно материјала који се дели на аудитивне, визуелне или аудиовизуелне.
• Наставне методе су начин рада у настави, начин на који ученици у наставном
процесу стичу знања, вештине и навике и примењују их у пракси
• Методе зависе од самог предмета
• Неке од метода: разговор, читање и рад на тексту, писмени радови, илустративни
радови, практични и лабораторијски радови итд.
 Метода илустративних радова
o Примењује се када се неки наставни задатак обрађује цртањем
o Подразумева и коришћење слика и фотографија, не само цртање
o За верску наставу је то јако важно јер се нпр. манастири, архитектура,
личности могу показати ученицима
o Одлична је јер се у мору кича треба борити за исконске естетске вредности.
 Метода писања
o Обухвата различите облике: преписивање, диктат, проширивање текста,
писане одговоре, препричавање, белешке, реферате, извештаје.
o Писање на школској табли
 Битно је пажљиво одабрати садржај који ће бити написан, треба
имати добру структуру и добру прегледност.
o Метода писања наилази у верској настави на замерке јер је то изборни
предмет и писање замара ученике.
 Писање у верској настави треба бити сврховито а не писање ради
сујете наставника. (моје запажање)
 Сусрет ученика са самим собом на белини папира може донети добре
ствари нпр.преиспитивање.
 Добро је за формулисање сопствених ставова
o Метода писања обухвата 3 облика:
 Репродуктиван – преписивање са табле, рецимо
 Полуслободан – диктат, допуњавање реченица и текста, белешке,
писмени одговори
 Слободан – највиши облик у коме ученик може исказати себе
 Метода читања и рада на тексту
o Читају се и анализирају текстови
o Текст је добар увод у обраду неке теме
o Може се нпр. читати Свето писмо на часу и онда причати о прочитаном или
донети неки црквени часопис који има прилагођен садржај
o Најефикасније је задати да се нешто прочита за следећи час
o Због тога што је веронаука само 1 недељно, потребно је да читање и рад на
тексту буду врло брзи и ефикасни.

10. Монолошка метода? Најстарија и најчешћа

То је метода у којој наставник износи градиво, а ученици га слушају и памте. Користила се
у катихетској настави. Тај начин има неке предности: предавање чини целину, излаже се
брзо, прегледно, систематски, сређено; захтева мало времена; побуђује на апстрактно
размишљање; упознаје ученика са оним градивом до кога својим посматрањем не може
да дође. Ова метода је јасна, одржава пажњу кроз нагласак наставника, његов тон,
убедљивост. Постоје и замерке: ученици су пасивни; ученик се не може вежбати у
самосталном изражавању; наставник нема непосредне контроле о успеху свога
предавања; његова веза са ученицима је несигурна; нема саморадње. Лични моменат у
предавању је јако важан јер тиме наставник оставља дубок траг на ученику.
 Стара колико и преношење знања
 Произишла из најелементарније потребе појединца да нешто саопшти
 Обично је у питању монолог наставника осим ако није ученик у улози предавача
 Предности: -снага и ефикасност живе речи
-уз елоквентност вероучитеља, може се направити разлика у односу на
друге предмете
 Недостаци: -вербализам (ако се све сведе на сувопарно причање)
-пасивно слушање и неактивност ученика
 Добра је у комбинацији са другим методама – дијалошка, текстуална

11. Дијалошка метода? Користио је Сократ

Постоји мишљење да уколико људи мисле логички онда нужно сви долазе до истог
резултата. По Сократу и неписмени роб долази до једног геометријског правила уколико
се води правилним питањима. Зато је он својим ученицима само постављао питања и тако
их водио до тачног одговора. Тако нешто раде и неки наставници који постављају питања
ученицима, и тиме их подстичу да мисле и да се слободно изражавају. То се може
употребљавати у природним наукама (математици), тј. тамо где је истина нужна и
универзална. Тражи удубљеност наставника у психу детета и наставно градиво!
Предности: активни ученици, повезана радозналост, интересовање, веза је жива, вежба се
изражавање! Мане: време, нема систематичности (целине)
 Дијалошка + монолошка = вербалне методе
 Односи се не само на релацију наставник – ученик већ и на ученик – ученик
 Циљ је активирати предзнање, изразити сопствени став, покренути на размишљање
 Погодна је при понављањима, увежбавањима, и проверама знања
 Кроз историју је прошла кроз неколико фаза:
o Сократовска метода:
 Истина се налази у човеку
 Питањима са више понуђених одговора се долази до истине
 Одговор се допуњује и испитује да би се доказала тачност
o Хеуристички облик разговора:
 То је индуктивни пут у настави где се иде од појединачног ка општем
Наставник поставља ланчана питања а ученици постепено откривају
чињенице и тако усвајају знање
o Слободан облик разговора:
 Позната је тема разговор али његов ток није унапред одређен
 Корисна је за верску наставу јер се могу, рецимо, размењивати
религијска искуства

o Дискусија:
 Долази до сукобљавања мишљења, побијају се аргументи и излажу
нови, проналазе се нова решења
 Услов је добро познавање области дискутовања
 Потребно је стрпљење да би се саслушало туђе мишљење без
прекидања и вређања. Према супротном мишљењу се треба односити
пажљиво. Битно је не понављати већ речено.
 Одлична је за факултете (због интелектуалног нивоа)
 Битна је атмосфера на часу, треба осмелити ученике да питају о
ономе што је предмет њиховог интересовања.

12. Развојна метода? Обједињује претходне две

Наставник предаје оно што ученик не може сам да закључи, а пита тамо где је то могуће.
Тако се питања и одговори допуњују са предавањем и чине наставу живом и
разноврсном. Важно је да наставник буде вешт у питању и вођењу ученика. Ова метода
захтева велику ангажованост наставника пре свега.
Предности: омогућава да се ученику не саопштава ништа што он сам може да закључи;
вежба суђење и самостално мишљење код ученика; јача самосвест; јача везу између
ученика и наставника. Код мене у свесци пише да нема мане, тј. недостатака.
Истаћи недостатке да би се видело где је добро употребити: тамо где се предмет не може
посматрати или где нови закључак не следује из претходног предаваног. Захтева доста
времена, не утиче на сва осећања која школа треба да развије.

13. Хербартови формални ступњеви?

Хербарт је сматрао да је главни циљ наставе стварање знања, одређивање појмова у
душу детета, те је највише полагао на тај логички моменат у предавању. Наставник овом
методом постаје добар предавач и васпитач. По њему свако предавање пролази кроз
четири ступња: јасност, асоцијација, систем, метода. Његов ученик Цилер први ступањ
развија у два и тако добија пет: анализа, синтеза, асоцијација, систем, метода.
На ступњу анализе (припреме) наставник анализира свест ученика да би видео њихово
претходно знање - анализа претходног знања! Наставник постиже буђење интересовања
ученика и скретање пажње у правцу новог градива. Да би се ново градиво изложило на
схватљив начин потребно је извесно предзнање!
На ступњу синтезе наставник говори о новом градиву уз држање методолошких начела
тј.принципа. (очигледности, поступности).
На ступњу асоцијације (поређење) наставник ново градиво пореди са познатим, повезује;
тиме истиче разлике и подвлачи битно у новом градиву.
На ступњу система врши се скупљање, синтеза тачно одређеног новог појма, закона,
мисли. То је врхунац одређеног знања.
На послетку метода значи примену знања у животу, акцији, пракси. Учи се ради живота, а
не ради знања!

14. Оцењивање?
Оцењивање је најосетљивије подручје у васпитно-образовном процесу. Оцена има:
административну, информативну, мотивациону, друштвену и оријентациону функцију.
Оцењивање је јавно и перманентно. До оцене се долази не само путем испитивања и
тестова, него и преко активности, разговора, разних радова.
Ефекти оцењивања огледају се у утицају на учење и квалитет знања, на ставове ученика
према школи, на мотивацију ученика за даље учење. Оцена доприноси статус ученика у
породици, школи, друштву, а и на слику коју има сам о себи! Ученици у млађим
разредима посебно су осетљиви на оцене. Више се не тежи ,,лову на грешке”, већ се жели
помоћи ученику да што више напредује у стицању знања. Образовање је активност
помоћу које се остварује напредовање у друштву или достиже виши друштвени положај.
Информативна функција оцењивања - остварује се тако што наставници, на основу
праћења рада и постигнућа ученика, пружају ученику повратне информације о томе како
напредује у учењу (какви су његови резултати).
Инструктивна (развојна) функција оцењивања - односи се на оно што наставник предлаже
ученику. Договор о следећем кораку тј.подршка ученику. Указује на оно што се треба
савладати као следећи корак.
Мотивациона функција оцењивања - подстиче активност, и наводи ученика на стални рад.
Функција овлашћења - то је правна димензија оцењивања. Ученик оценом добија
одобрење за напредовање, прелазак у следећи разред. Оцењивање је законски
регулисано. Морална димензија оцењивања исказује се у односу између ученика и
наставника. Морални изазов јесте да наставник буде праведан и непристрасан, објективан
али не и окрутан.
Сандо: 3 питања: ко оцењује, шта и како? Изводи се кроз различите методске поступке:
разговор, учениково објашњавање, излагање учениковог самосталног рада.
Врсте оцењивања: 1) нумеричко- најчешће је, од бројева 1-5 или 5-10
2) описно (факултативно) – пример из верске наставе истиче се, задовољава, не истиче се.
3) словно - најређе, тростепена скала А, Б, Ц.
Сумарно оцењивање - на крају полугодишта је или године, а укупно оцењивање је у
одређеном период или након целокупног школовања.
Из свеске: оцењивање може бити систематско И интуитивно (на основу утиска)
Постоји периодично (односи на један одређен период) и сумативно оцењивање( укупно
постигнуће нпр на крају полугодишта) Постоји: нумеричко и описно. Нумеричко је
класичан начин школског оцењивања бројевима од 1 до 5, при чему се оцене не могу
међусобно упоређивати по ономе што значе, нпр. по обиму стеченог знања. Мане су те
што може да развије код ученика учење за оцену, кампањско учење, и варање на тестови
ради оцене. А описно оцењивање се описује шта је ученик постигао у одређеном
временском интервалу и антиципирају његови наредни кораци. Захтева анализу укупног
знања ученика, његовог залагања, марљивости и односа према садржају веронауке.
(Каменов)
Интуитивно оцењивање се захтева од сваког наставника, где наставник мора да буде рођен
психолог у смислу практичног психолога који непосредно схвата дете. Он бележи своје
опаске о дечјој машти, памћењу, осећањима, карактерним цртама, о понашању у разреду и
ван њега. На тај начин он може да да свој интуитиван суд о детету.

15. Која наставна средства познајеш?

Наставна средства су сва средства којима се служимо у школској настави за васпитно -
образовне сврхе. (Каменов)
Наставна средства јављају се као посредници у наставном процесу приликом преношења
информација а ради стицања знања. Пошто се налазе у улози посредника називају се још
и дидактички медији. Нешто постаје дидактички медији тек онда када служи за
остваривање циљева поучавања и учења. Наставна средства се класификују по
критеријуму чула која учествују у коришћењу медија. Медији се деле на визуелне,
аудитивне, ауидовизуелне.
 То су посредници у наставном процесу приликом преношења информација
 Нешто постане наставно средство тек када му се одреди циљ у наставном процесу
o Пројектор је само пројектор све док не добије употребу на часу нпр.
 Пошто је врло тешко стварност (манастир, црква, музеј) користити као наставно
средство онда се прибегава алтернативи у наставним средствима
 Наставна средства су дидактички обликована објективна стварност
o Једноставније – она су замена за објективну стварност
 Класификују се по критеријуму чула: визуелна, аудитивна, аудиовизуелна
Визуелна наставна средства: Највећи број утисака из стварности примамо преко чула
вида. ВНС, с обзиром на димензије, могу бити дводимензионална и тродимензионална. А
с обзиром на дидактичку намену статичка и динамичка. Дводимензионална статичка нс
(слика, фотографија, цртеж, плакат, карта, слајд); дводимензионална динамичка нс (филм,
тв емисија). Тродимензионална (макете манастира, вајарска дела).
 По димензијама:
o Дводимензијална (уједно и статична)
o Тродимензионална
 По дидактичкој намени:
o Статична (слике, фотографије, цртежи, плакати, карте, слајдови)
o Динамична (филм)

Текстуална наставна средства: Често су сврстани у подгрупу визуелних нс. То су

уџбеници, приручници, чланци, зборници, разни текстови, Свето писмо, катихизис,
бојанке
У неким класификацијама спадају у визулна
 То су уџбеници, приручници, чланци..
 Како каже позната изрека, de уџбеницима за веранауку non est disputandum.
o Вероучитељ треба да тражи алтернативне изворе примерених црквених
текстова
 Може се нпр. прибегавати копирању одабраних текстова и онда сваки ученик има
по један примерак испред себе
o Ако се текст пажљиво одабере, може се пробудити интересовање за сличну
тематику (одлично за веронауку)

Аудитивна наставна средства: Касете, дискови, магнетофонске тракем грамофонске

плоче.. (књига је из 1980? па је технологија застарела) Духовна музика, беседе.

 За веронауку се може искористити за слушање духовне музике, духовна предавања

 Долази до корелације са музичком културом
 Ученици се упознају са естетским доживљајем светог
 Шанса да се у овом свету изгубљених вредности за естетику оплемени
интересовање ученика за квалитетне звуке (моје запажање)
Аудиовизуелна наставна средства: Информације које се примају чулом слуха и вида.
Примена различитих наставних средстава назива се мултимедијалност у настави.
 Треба изабрати садржај који ће одговарати наставном програму
 Треба припремити ученике пре гледања филма, на шта да усмере пажњу; после
филма поразговарати о утисцима
 За веронауку се показало као врло ефикасно наставно средство
 Треба само бити умерен у његовор коришћењу

Дигитални мултимедији: Чији је представник интернет, и све што он омогућава у

технологији хипертекста. (Каменов)
Сакрална средства: Која се користе у храму, освештена средства, свето писмо,
Псалтир, Часослов.. (Каменов)

Треба пажљиво осмислити примену наставних средстава.

Када се користе више њих онда долазимо до појма мултимедијалност у настави.

16. Шта треба имати у виду приликом избора наставног градива?

Унутрашњи научни принцип: Градиво (настава) треба да васпитно утиче на дете
оспособљавајући га за активно доживљавање истине и лепоте, доброте и светости. Такво
градиво мења личност и унутрашњи став човека.
Психолошки моменат: Захтева да се узме у обзир психолошки развој детета, његова
способност схватања и доживљавања. Дете пролази кроз фазе развоја у којима свет схвата
на одређени начин. Дете Христове параболе прво доживљава као приче, тек касније у
њима види етички садржај.
Практично-корисни принцип: Треба предавати оно знање које ће у животу користити.
Знање није само ради знања, већ ради коришћења њиме. Неки педагози су сматрали да
само то треба узимати у обзир. Није истинито све што је корисно, нити је корисно све што
је истинито.
Начело везаности за средину: То је везаност за националну и конфесионалну припадност
(светосавље, Косовски завет…).
Бирати градиво које изграђује личност: Бирати оно градиво које живот изван школе не
даје. Опште образовање.

17. Типови наставника? Вучић

Наставник није само субјекат који предаје знање, већ личност која се такође формира и
која бива под утицајем наставног садржаја. Он кроз рад са ученицима открива нове
перспективе, уочава границе сазнајних могућности ученика, и стиче искуство.
Теоретичар: У науци налази главну област свога рада! Најјачи му је интерес за рационално
и искуствено у настави. Најважније за њега је учење, памћење, пажња. Бог је свезнање,
апсолутно знање. Њега представљају рационалисти, Сократ, Спиноза и Декарт.
Интелектуално уздизање ученика заслуга је овог типа наставника. Интелигенција је главна
способност, а њено развијање главни задатак.
Мишљење, памћење, посматрање, знање и учење су у средишту наставног утицаја. Чак
постоји склоност да се караткер и морал замисле рационалистички, као засновани на
знању, те се васпитање карактера дефинише као предаја знања. Типичан пример тога
имамо у Хербартовим „спојевима представа“ Један подтип овог наставника је усесређен
очигледним средствима. Он вежба ученике у класификовању, поређењу ствари, појаве,
смишља експриментре итд. Русо је показао велики смисао за овакво богаћење дечјег
искуства, његови примери су добро осмишљени Други подтип је више логичке природе,
показује интерес за мисао обрте, дефинисање, суђење, закључивање, за систематско
мишљење, за њега је важно одређено, јасно, освешћено знање, као носилац доживљавања.
У веронауци налази прилике да однегује систем хришћанских истина како су приступачна
дечјем духу.

Естета: Он уметничко доживљавање наглашава као најважнију вредност. Све посматра са

естетског гледишта. Откривање лепоте природе и човековог живота! Бог је за њега
савршена лепота. Овај тип и у настави налази уметничку активност; она је уметничко
уобличење. По Плотину настава би била помоћ души која се освешћује и тиме
приближава Једноме. Оно полетно, одушевљено што покреће наставника у његовом раду
црпи део своје снаге у уметничком делу његовог ја. Код вероучитеља понекад је тешко
повући јасну границу између религијских и естетских побуда у његовим описима,
излагањима, анализама. У првом плану је душа детета!
Практичар: У настави види технички моменат. Није кључно интелектуално узрастање, већ
развој способности тј. вештина којом се богати чулно сазнање! Ограничава наставу на
природу и њене појаве и ствари!
По Флитнеру: родитељски тип - њега воде родитељске побуде; тип вође; тип који мисли на
духовне вредности; религиозни тип наставника који види код детета душу, коју треба
упутити на спасење.
По Фавикл-у: индиферентни; индивидуални; социјални и ауторитативни. Ти се типови
међјусобно додирују и мешају.
По ЗК и СД. Наставник мора да има: стручност, предавачке способности, смисао за хумор,
правичност, опхођење према ученицима, колегама, родитељима.
По њима модерна школа не служи само преношењу знања, већ треба да подстиче
имагинацију. Вероучитељ треба бити: искрен праведан, тачан, самокритичан, уредан,
пристојан, да воли децу и свој посао. По Драгмиру Санду: вероучитељ треба да буде
првенствено саслужитељ или салитург. Као што свештеник служи другима, тако да чини и
учитељ.

18. Ученик? Вучић

Код деце је присутна јака машта. Она је потребна за религијски начин мишљења; јер су
слике маште детету увек при руци када говори о нечему нечулном. Митологија је врло
блиска деци. Ученик мора бити пажљив, усресређен на градиво које се предаје, да
показује заинтересованост кроз постављање питања. Треба да показује жељу и вољу за
стицањем новог знања, и да усавршава старо. Да се труди да што више запамти, и да то
што научи да употреби у свакодневном животу. Да његов труд буде од користи и за њега и
за околину!
Подела ученика према њиховом држању према верској настави на три типа:
1. Религиозне природе, носе у себи јаку потребу за вером и прихватају веронауку,
изграђујући верски дух. Они се вером одређују у мишљењу и понашању. Вером гледају на
свет, на уметност, културу, науку. Лако прелазе на читање верске литературе.
2. Без нарочите склоности за религиозни поглед на свет, али прихватају верску наставу и
постају временом чланови црквене заједнице.
3. Без довољно дисциплине за религијско, углавном као последица атеистичког
васпитања. Али и о њима треба водити рачуна, јер никад се не зна.

19. Циљеви и задаци верске наставе? Вучић

Циљ је прихватање хришћанске вере (представа хр знања о верy која представља
Христово знање о најважнијим тајнама бића и живота, које знање могу људи примити
само веровањем у њега) ? Потребно је прихватање и укључење појединца у живот
цркве.
Циљ предмета је стицање теоријских знања из методике наставе, формирање и
оспособљавање научне и професионалне компетенције теолога за предавање Верске
наставе у државним школама. Наука човека спрема за живот у природи и друштву.
Уметност тај живот улепшава и допуњује. Али тек религија даје прави смисао
човековим тежњама и идеалима.
Задатак вероучитеља је:

а) да утиче на знање и веру;

б) да утиче на емоционални живот;

в) да утиче на интересовање и вољу.

Први задатак - ту се наглашава учење Светога Писма (Стари И Нови Завет), историје
Цркве и светоотачких дела. Иако се ово примењује у школи, тешко се може остварити
крајњи циљ, тј.пуноћа једне хришћанске личности. То је могуће једино ако се настави
и после школе. Важно је наставу продужити до зрелог доба, када се личност формира.
Други задатак - дубоки изненадни доживљаји могу бити само подстрек, подстрек за
измену унутрашњег склопа личности, да се развијају осећања. Вера је подстрекач за
љубав према добру, правди, поштењу, подстрекач за исправно понашање. Она је
опомена и ослонац у борби против греха. Вера нас учи да се боримо против зла. Вера
мења човека, чини га отворенијим за друге људе; помаже му да ближњег стави
испред себе.
Трећи задатак - ученик се васпитава тако да његова воља буде увек у складу са Вољом
Божјом. Као у молитви Господњој ,,Да буде воља Твоја”! То је темељ вере, поверења у
Бога коме предајемо сав свој живот. А тиме се учи да прихвата многе ствари у животу
као допуштење Божије. Тежња за вредностима, вером и надом.
Главни задатак по Вучићу- упутити дете на пут спасења вођењем принципом љубави!
Каменов: Промена на нивоу личности делује васпитно. Развити љубав ка ближњем и
онима друге вере. Добити основно теолошко знање и научити основне религиолошке
појмове. Тежи се самообразовањем које ће бити праћено духовним узрастањем. Да се
након веронауке настави узрастњеа у цркви. Развити љубав према Богу, себи,
ближњем.
Према наставним целинама: Развити љубав и веру у Бога. Стећи знање о постанку
света, Бога, личном животу, спасењу и важности црквеног живота.
Однос према себи, ближњем, окружењу: Човек икона Божија. Треба се ослободити
индивидуализма, егоизма, и схватити своје место у свету. Треба трагати за одговором
о смислу постојања. Развити бригу о ближњима.
Поглед на живот и свет: Све је створено за вечност. Развити навику читања духовне
литературе и Библије и то примењивати у животу, тј живети православно.
Православна традиција: Чувати верску традицију Срба и православног народа уопште.
Треба вредновати православну традицију, изграђујући национални идентитет.
Разумети смисао и значај споменика и упознати најважније споменике, иконе, музику
наше културе.
Прихватање хришћанског морала: Појам о греху, покајању, исповести, причешћу
Усвајање вредности православне цркве: Прихватити ритуале цркве, разумети смисао
њихов, и научити основне молитве.
ЗК и СД. Циљ верске наставе је да се развија: верски поглед на свет; зрела вера у Бога;
да се упознаје са садржајем вере и духовним искуствима; да се ученици оспособе за
верски живот; поштовати друге и другачије. Задатак: Развија отвореност и однос
 према Богу; сузбија индивидуализам и егоизам; слобода; смрт; живот; однос према
природи као творевини Божијој.
Сандо: Научити ученике да су сви сабрани у оквиру Цркве у једно Тело Христово. Иако
се много ствари из градива заборави, наш задатак је да деци омогућимо да се осете
живим члановима Цркве. Сам Христос се користи причама да би лакше објаснио Тајне
Царства обичним људима. И постепено се открива, чак и апостолима. Човек не може
бити повремени хришћанин! Подстицање у узрастању, разумевању, вољи, љубави,
васпитању, послушност, доживљај заједнице, постављати егзистенцијална питања…
Целовит православни поглед на свет кроз 2 димензије: 1) преко Цркве, у садашњости
2) есхатолошка, будућа и идеална.

Облици наставног рада

 Подразумевају организацију наставника и ученика у социјалном смислу
 Врсте: фронтални, групни, рад у паровима, индивидуални, масовни

20. Фронтални облик рада? (колективни, чеони, рад са целим одељењем)

Важно је разликовати облике наставног рада од наставних метода; у оквиру једног облика
рада могу бити примењене различите методе.
Овај облик наставног рада стар је колико и само преношење знања. Пред наставником се
налази цело одељење и он се свим ученицима обраћа истовремено, па се овај облик рада
назива и колективни. Свим ученицима исти садржај се излаже на исти начин и у истом
обиму. Прилагођен просечним ученицима. Ово је и најчешћи облик рада у школама. Врло
је економичан. Карактерише га могућност међусобног помагања ученика који имају
прилике да упоређују своје разултате, као и да се подстичу путем јавног мњења. Ствара се
свест о припадности посебној групацији људи, који обједињује заједнички циљ и
међусобно поштовање. Васпитни утицај на појединца има читав колектив, стога овај
облик рада јача социјализацију и развија такмичарски дух. Највећи недостатак овог
облика је занемаривање индивидуалне разлике између ученика. Задатак је велик, свима
приближити градиво а да се нико не осети занемарен. Треба посветити пажњу стидљивим
и неодлучним ученицима, дајући им прилику да уоче шта је у њиховом одговору и
понашању било позитивно.
Незамењив је када се ученици уводе у нову тему, о којој не поседују довољно сазнања,
затим приликом систематизације пређеног градива, приказивања филмова и других
аудиовизуелних материјала. (Каменов)
Сандо:
Назива се још и колективни облик и традиционалан. Концентрација ученика је на
наставника и на његово излагање. Доминантна је улога наставника који контролише
наставу, њен ток и на своје вербално излагање. Он наставу организује, контролише,
усмерава. Позитивна страна: квантитативан резултат! Мана: намењена просечнима,
спутава се могућности надпросечних, покретачка снага умртвљења и пасивизирана, редак
контакт са ученицима.
 Стар колико и преношење знања
 Исти садржај се излаже свим ученицима на исти начин
o Излагање је прилагођено просечном ученику
 Предности: економичност, позитиван такмичарски дух, социјализација
 Недостаци: занемарују се индивидуалне разлике ученика (нису сви у стању да исто
прате), недостатак интеракције
 Треба га комбиновати са другим облицима рада

21. Рад у паровима?

Ово је најчешћи и најприроднији облик заједничког рада, и зато је неопходан у
организовању наставе. Још је познат као тандем или партнерски рад. Парови се организују
по месту седења; добијају исте или различите задатке; обезбеђују им се наставна
средства, време, стручна помоћ; бољи ученици могу да помогну слабијим. Морамо добро
познавати ученике, да бисмо знали ко са ким може да сарађује. Рад у паровима пролази
кроз три фазе: 1. припремна фаза; 2. фаза самосталног истраживачког рада; 3. етапа
представљања добијених резултата, тако да остали ученици могу бити упознати са
садржајем рада одређене групе. Овај облик рада помаже развијању солидарства,
другарства, креативности али и самосталности у раду.
Сандо: 2 ученика у клупи раде заједнички задатак. Представља предфазу за раду у
групама. Погодна је за ниже разреде!

 Најчешћи и најприроднији облик заједничког рада

 Треба га примењивати у фази вежбања, проверавања и понављања градива
 Организација се врши по месту седења па се брзо прелази на овај облик рада
  Да би мога да се користи, треба познавати ученике и њихове способности
 Треба извршити припрему – колико времена имају за рад, које су могућности
међусобне комуникације, да ли се могу кретати по учионици
 Најчешће се користи са фонталним обликом:
o Фронтални – рад у паровима – фронтални
o Резултати се онда пишу на табли и анализирају
 Циљ је развијање другарства, солидарност, креативност, самосталност у раду.

У неким случајевима су парови састављени од ученика различитих способности и тада

ученик слабијих способности бива мотивисан да достигне ниво свог друга, а овај да му у
томе помогне. Препоручује се да треба мењати ученике у паровима, како би се ширио
њихов социјални радијус и богатила искуства сарадње са разним личностима.
Води порекло из Средњег века, када су у школама формирани парови (емулуси) у којима
је сваки од чланова пара покушавао на све начине да буде бољи од оног другог, то је
подразумевало и тужакање и омаловажавање, а то треба избегавати. (Каменов)

22. Рад у групама?

Иако је одавно познат, сматра се модерним. Формирање група зависи од циља и задатка које
треба решити. Хомогене групе: ученици сличних способности и интересовања; Хетерогене групе:
различити по полу, узрасту, способностима. Величина група од 3 до 6 чланова. Смисао групног
рада јесте да сви чланови равноправно суделују у раду, да се међусобно саветују, помажу и делују
као целина. Резултати рада у групи се обједињују. Резултати једне доступни су осталим групама.
Тиме се на крају долази до сједињења свих група и стварања једне квалитетне целине.

Настао у тежњи да се избегну недостаци индивидуалног и фронталног облика рада.

Карактерише га тимско деловање, интензивна интеракција и сарадња свих учесника у
наставном процесу. Једно одељење се подели на више мањих група, где се деле послови
у којима сваки члан унутар групе има посебна задужења, чијим извршавањем се
доприноси заједничком циљу. Користан је за оспособљавање ученика за самосталан али
сараднички однос, развој љубави и поштовања према ближњем. Развија се другарство,
солидарност, здраво такмичење, мотивација за учење и способност вредновања свог
знања. Погодан за проширивање и продубљење стеченог знања, путем понављања и
вежбања.
Тешкоће у његовој примени потичу из неискуства и несналажења ученика, који траже
сталну помоћ вероучитеља, мале учионице.
 Помаже у отклањању недостатака фронталног облика НР
 Групе требају имати од 3 до 6 чланова
  Могу бити хомогене или хетерогене
 Циљ је да у групи сви равноправно учествују, да се уче саветовању, помагању и
осећају целине
 Групе може формирати наставник или ученици међусобно
 На крају долази до обједињавања разултата свих група, групе се међусобно
вреднују
 Циљ – након сједињења свих група, целина је сада квалитетнија и понеће неко
знање,

23. Индивидуални облик рада?

Подразумева уважавање индивидуалних карактеристика ученика. Ученик је

препуштен својим способностима и знању, а наставник је ту да понди потребна
упутства и помоћ. Овакав облик рада захтева велико ангажовање наставника.
Индивидуални рад ученика може бити организован тако да сви ученици, на фронтално
нивоу, самостално раде исти задатак, тему; или да се задаци прилагоде индивидуалним
особинама сваког ученика посебно.
То је облик који највише доприноси развоју способности ученика да се у процесу
учења ослањају на сопствене снаге. Долази до израза самосталност ученика, делује
сам, али није усамљен, ту је вероучитељ да му помогне. Веома је користна за
оспособљавање ученика да сами стичу знање, веома цењен у савременој дидактици.
Индивидуални рад се може организовати тако што сваки од ученика остварује један
исти задатак, или што сваки од њих има посебан задатак унутар неког заједничког
рада. Такође и све врсте такмичења, где свако тежи да постигне што бољи лични
резултат, то је прилика за личну афирмацију сваког од ученика. (Каменов)

Сандо: 3 врсте:
1) наставник и појединац - менторски однос- упућује у изворе сазњања, материјале,
упутства, објашњава.
2) сви ученици раде ИСТЕ задатке - део је фронталне наставе. Нема прилагођавања
задатака. Користи се приликом увежбавања, утврђивања.
3) Сви раде РАЗЛИЧИТЕ задатке - задаци према појединачној могућности ученика! За
ову методу неопходно је познавање знања детета! Предност: индивидуалност! Може се
на фронталном нивоу задати нешто а да свако задатак обрађује индивидуално.
Треба проценити способности свакога па онда дати задатак

24. Масовни облик рада?

Наставник понекад мора да се обрати свим ученицима једне школе, или више школа и
тада се примењује овај облик рада. Такви се скупови називају ауле (аула-свечана
дворана). То су најчешће предавања, или чак циклус предавања. Она се организују када
долазе гости, стручњаци из појединих области. Масовни облик рада има своју примену у
дискусијама - где се размењују различита мишљења уз присуство водитеља. Књижевни
сусрети, позоришта, филм, концертне представе. Излети и екскурзије такође су облик
масовног рада.

 Односи се на обраћање скуповима

o Скуп = ауле – свечана дворана за окупљање у школама. (никад чуо)
 Облици: предавање, серија предавања, панел дискусија, књижевни сусрети,
представе, концерти, излети, екскурзије. (излишно је објашњавати шта је шта, што
је у књизи рађено)

25. Вебинар?

Реч ,,вебинар” настала је комбинацијом речи које означавају њену суштину: веб (world
wide web) и семинар, семинар који се одржава путем интернета са правим предавачем у
стварном времену. Овим начином рада штеди сте доста времена и новца, а знање се
подједнако добро преноси. То је један једноставнији и економичнији начин обуке.
Предности: знање се преноси ништа мање успешно него као код семинара, могућност
постављања питања преко апликација, укључивања слушалаца уживо, могућност
спровођења анкета, видео и аудио доживљај, презентације и слајдови… Мане: могућност
прекида интернет везе, тешко се може проценити степен разумевања међу учесницима.

(Каменов)
Комуникација преко интернет са правим предавачем и у стварном времену. Комуникација
са предавачем, преко којег се поставља питања, учествује у анкетама, преузима потребан
материјал.
Према речима мр Весне Недељковић, учење путем вебинара је краћи, једноставнији и
економичнији вид обуке него целодневни групни тренинзи на посебној локацији.

Сандо:
Међусобни разговор: дијалог, дискусија, округли разговор, спорни разговор.
Дискусија- размена мишљења, појашњавање ставова и аргумената. Предуслов за
дискусију је информисаност и знање, као и поштовање правила која дискусију чине да
буде ,,дискусија”.
Разговор у кругу - столице у круг, да могу сви да се гледају у очи. Размена мишљења,
аргумената. Погодне су мање групе, а успех зависи од свих учесника.