ALEKSANDAR MOLNAR

USTAVNI HAOS PRVE REVOLUCIONARNE ROTACIJE U SRBIJI

ALEKSANDAR MOLNAR

USTAVNI HAOS PRVE

REVOLUCIONARNE
ROTACIJE U SRBIJI
5. OKTOBAR 2000
– 27. JULI 2012
Sociološkopravna studija

Beograd, 2013
SADRŽAJ
22 Predgovor
PRVI DEO: KRAJ PRVE ROTACIJE U REVOLUCIONARNOJ DINAMICI SRBIJE
I Neuspeli pokušaj ustavne konsolidacije Srbije
Ustavna konsolidacija i/ili konstitucionalizacija?
Kontroverze ustavne konsolidacije
II Aporije evropeizacije bez konstitucionalizacije
Slabosti Mitrovdanskog ustava
Perpetuiranje ustavnog haosa
III Mitrovdanski ustav i diktatura
Prokosovska komesarska diktatura
Proevropska suverena diktatura
DRUGI DEO: USTAVNI HAOS U PERCEPCIJI GRAĐANA I ELITE SRBIJE
IV Uvodne metodološke napomene
Trošenje “kapitala 5. oktobra“
Istraživanje stavova građana i elite
V Problem građana sa ljudskim pravima
Ljudska prava između jusnaturalizma i konstitucionalizma
Problematično ustavotvorstvo i još problematičnija ustavna revizija
VI Nesigurnost građana u trošnoj pravnoj državi
Između Kosova i Evrope: nevolje sa identitetom Srbije
Nepoverenje građana u institucije pravne države
VII Stavovi elite
Odstupanja od stavova građana
Saglašavanja sa stavovima građana
TREĆI DEO: DIJALEKTIKA PREROGATIVNE DRŽAVE I HILIJASTIČKE
IDEOLOGIJE
22 VIIIHrišćanski hilijazam i protivrečnosti njegove filozofske kritike
Hilijazam Kantove kritike filozofskog hilijazma
Hilijastički elementi u kritici socijalizma Martina Krilea i Karla Popera
IX Uzlet modernog hilijazma iz ruševina revolucije
Prerogativna država kao revolucionarni oslonac hilijazma
Prerogativna država i hilijazam u Srbiji pre i posle 5. oktobra 2000
PRILOZI
X Ideološki temelji decizionizma Zorana Đinđića
Priroda decizionizma
Eshatologija “filozofije srpske istorije“
XI Ideološki temelji borbe DSS-a protiv svetskog suverena
Samardžićeva dilema: prezir prema neutralizatoru ili polemika protiv
neprijatelja
Autoritarizam Samosvojne Srbije
TABELE
LITERATURA
IMENSKI REGISTAR
PREDGOVOR
“Ustavni haos“, koji se, kao jedan od dva ključna pojma, nalazi u naslovu ove
knjige citat je iz prvog sa liste obećanja s kojom je DOS ušao u izbore 24.
septembra i potom silom oborio vladavinu Slobodana Miloševića 5. oktobra
2000. godine. Obećanje je glasilo da će DOS, odmah po dolasku na vlast,
pristupiti “hitnim pripremama za donošenje novog Ustava, radi otklanjanja
postojećeg ustavnog haosa“. Tokom proteklih dvanaest godina i ja i svi drugi
građani Srbije dobijali smo sve više prilika da se zapitamo jesmo li se uopšte
makli dalje od inicijalnog “ustavnog haosa“. Pokušaj da se pruži odgovor na
to pitanje predstavlja težište ove knjige, koja se tematski nadovezuje na moje
dve ranije knjige posvećene ustavnoj situaciji u Srbiji: Oproštaj od prosveti-
teljske ideje ustavotvorne skupštine? O rotacionom kretanju revolucije u Sr-
biji 2000–2007. (2008) i Sunce mita i dugačka senka Karla Šmita. Ustavno
zlopaćenje Srbije u prvoj dekadi 21. veka (2010).
Drugi ključan pojam koji se nalazi u naslovu knjige i koji će se frekventno
rabiti i u samom tekstu jeste “prva revolucionarna rotacija“ (ili prva rotacija
revolucije) i odnosi se na proces koji je u Srbiji trajao od 5. oktobra 2000. do
27. jula 2012. godine. Taj pojam proizlazi iz šire koncepcije rotacione revolu-
cije, koju sam upotrebljavao i u drugim svojim spisima. Otprilike godinu dana
nakon 5. oktobra 2000. verovao sam da započeta revolucija može biti ustavo-
tvorna i da “međufaza“ koja se otvarala između dve faze ovakve revolucije (faze
svrgavanja tiranina i faze konstitucionalizacije države) još može biti uspešno
prebrođena. Međutim, revolucionarna dinamika išla je u drugom smeru, a
reprodukovanje ustavnog haosa počelo je da me učvršćuje u stavu da se ono
što sam smatrao “međufazom“ ustavotvorne revolucije pretvara u prvu rotaciju
rotacione revolucije. Oktobra 2001. svoju zebnju sam podelio sa učesnicima
jednog naučnog skupa: “Trenutno se nalazimo u jednoj vrlo neugodnoj, pa čak
i opasnoj međufazi, čije bi produžavanje moglo u velikoj meri da kompromituje

007
dosadašnje rezultate, politički destabilizuje zemlju (Jugoslaviju, a posebno
Srbiju) i, u najgorem slučaju, zaputi revolucionarno kretanje u rotacionom
smeru“ (Molnar, 2002: 111; preštampano u: Molnar, 2008: 146). Rotacija se
zaista dešavala u Srbiji već u to vreme, istina još prikriveno, ali se u postupku
donošenja Mitrovdanskog ustava pet godina kasnije već moglo sasvim jasno
raspoznati da “revolucija započeta u Beogradu 5. oktobra 2000. dobija
otvoreno rotacioni karakter“ (Molnar, 2006: 49; preštampano u: Molnar, 2008:
207). To me je ponukalo da u predgovoru za knjigu Oproštaj od prosvetiteljske
ideje ustavotvorne skupštine? O rotacionom kretanju revolucije u Srbiji 2000–
2007, napisanom juna 2007, iznesem predviđanje da “slabosti Ustava od 8.
novembra 2006. [...] [mogu samo] ubrzati završetak prve rotacije (tj. povratak
starom režimu) u revolucionarnom kretanju Srbije započetom 5. oktobra 2000“
(Molnar, 2008: 11–12). Politička zbivanja u narednim godinama potvrdila su
ovo predviđanje: prva revolucionarna rotacija je u Srbiji konačno zaokružena
27. jula 2012, čime je nastupio istinski “interregnum“ između dve revolucio-
narne rotacije, tokom kojeg se postavljaju zadaci izvlačenja istorijskih pouka
iz onoga što se u proteklih dvanaest godina dogodilo, prikupljanja snage za
otpočinjanje druge rotacije i konačnog suočavanja sa zadatkom prevazilaženja
ustavnog haosa koji već poprima katastrofalne razmere endemske pojave i koji
najznačajnije doprinosi nastavku demografskog, civilizacijskog, ekonomskog
i svakog drugog trenda propadanja.
Ideja o sociološkopravnom istraživanju percepcije tog ustavnog haosa od
strane građana i elite Srbije, iz koje je knjiga proistekla i na koju upućuje
njen podnaslov, sazrevala je u meni postepeno, ponajviše dok sam, u periodu
2004–2012, kao član Upravnog odbora Fonda za otvoreno društvo u Beo-
gradu, pregledao gomile predloga projekata posvećenih “postkomunističkoj
tranziciji“ u Srbiji, učestvovao u debatama o mogućnostima njihovog unapre-
đenja (kako bi dali još bolje rezultate od predviđenih) i čitao finalne izveštaje
o njihovom uspešnom sprovođenju. Godine su prolazile, jedan dobar projekt
je smenjivao drugi, uvećavao se i krug predlagača projekata – među njima su
se sve češće pojavljivali i sami državni organi i udruženja zaposlenih u njima
– ali je istovremeno prevladavao osećaj da svi ti napori ostaju uzaludni jer Sr-
bija nalikuje ogromnom ambisu koji neumoljivo guta dobre namere, ogromne
količine novca i entuzijazam reformizma “na parče“. Početkom 2011. godine
započeli su prvi razgovori o istraživanju ustavne situacije sa aktivističkom na-
merom da se predstojeći parlamentarni izbori (koji su, kako se ispostavilo,
održani istovremeno sa predsedničkim izborima) iskoriste kao inicijalna ka-
pisla za njenu korenitu promenu. Razgovore sam vodio prvo u užem krugu
koji su činili Jadranka Jelinčić i Aleksandra Sanjević, a kasnije i u širem sastavu
saradnika agencije IPSOS Strategic marketing Srđana Bogosavljevića (tada
još predsednika Upravnog odbora Fonda), Svetlane Logar i Dragane Petrović.
Napori koje su svi pomenuti uložili u celokupan proces projektovanja i spro-
vođenja istraživanja (oktobar 2011. – februar 2012) bili su od neprocenjivog

008
značaja i bez njih bi ova knjiga bila nezamisliva. Iskazujući im na ovaj način
svoju zahvalnost, moram da istaknem i rezervu da u knjizi iznosim isključivo
sopstvene stavove, za koje sam snosim odgovornost.
Rezultati pomenutog istraživanja i njihovo tumačenje predmet su četiri po-
glavlja (4–7) drugog, centralnog dela knjige. Ta poglavlja su nastala iz mog
saopštenja “Deficiti demokratskog legitimiteta. Problemi nekonstituisanosti
Srbije iz perspektive njenih građana i njene elite“ na naučnom skupu
Instituta za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, koji
je pod naslovom “Stratifikacijske promene u Srbiji“ održan 15. decembra
2012. Dok sam završavao saopštenje, shvatio sam da bi za bolje razumevanje
mojih stavova od velike koristi bilo pridodavanje još četiri teksta koja sam
u poslednje vreme napisao drugim povodima. Ti tekstovi su postali: treće
poglavlje u prvom delu, osmo poglavlje u trećem delu i deseto i jedanaesto
poglavlje u prilozima na kraju knjige.
Treće poglavlje proisteklo je (uz opsežne intervencije) iz saopštenja “Per-
spektive izgradnje demokratske ustavne države u Srbiji“, koje sam izložio 25.
novembra 2010. na naučnom skupu “Karl Šmit u Srbiji – problem Ustava“. Skup
su organizovali Institut za društvenu teoriju i Treći program Radio Beograda,
ali do planiranog objavljivanja svih, pa i ovog saopštenja u svesci Trećeg pro-
grama Radio Beograda nije došlo jer su neka od njih već osvanula u drugim
publikacijama: pored saopštenja Slobodana Samardžića, objavljenog u Pečatu,
svetlo dana je u prvom broju Republike za 2011. (492–493) ugledao i moj tekst
“Između Scile prokosovske komesarske diktature i Haribde proevropske su-
verene diktature? Ustavnost u Srbiji u drugoj deceniji 21. veka iz perspektive
teorije Karla Šmita“ – iako se radilo o predlošku za izlaganje koji nisam na-
menio objavljivanju, a pogotovo ne u Republici (koja se na taj čin odlučila bez
mog odobrenja). Zbog takvog ishoda sam morao da izvinjenje za ceo incident
(kojem nisam doprineo) uputim organizatorima skupa, a da saopštenje
ponovim na međunarodnom naučnom skupu pod naslovom “Demokracija na
početku XXI. stoljeća“, održanom u povodu 75. rođendana akademika Zvonka
Posavca 27. maja 2011. na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu. U odnosu
na konačnu verziju tog teksta (objavljenu u časopisu Politička misao, god. 49,
br. 1, 2012, str. 64–76), treće poglavlje u ovoj knjizi je znatno prerađeno kako
bi obuhvatilo promene koje su se u međuvremenu dogodile u Srbiji.
Prvo poglavlje u trećem delu knjige čini saopštenje koje sam pod naslovom
“Aporije hilijastičke kritike filozofskog hilijazma“ izložio 26. maja 2012. na
skupu “Paradigme političkog mišljenja 1962–2012“, održanom na Fakultetu
političkih znanosti u Zagrebu. Naposletku, 10. i 11. poglavlje čine odgovori
koje sam 2010. godine napisao kao priloge polemici koja se vodila oko moje
knjige Sunce mita i dugačka senka Karla Šmita. Prvi odgovor objavljen je pod
naslovom “Šta to [sve] znači kada se kaže: Zoran Đinđić je bio decizionista?
Odgovor Vesni Pešić“ u Republici, god. 22, br. 480–483, 2010, dok je drugi
odgovor (tj. odgovor na gore pomenuti tekst koji je Slobodan Samardžić ob-

009
javio krajem te godine u Pečatu, naglašavajući da se radi o saopštenju sa gore
pomenutog naučnog skupa) bio namenjen objavljivanju u Trećem programu
Radio Beograda, zajedno s materijalima sa skupa. Međutim, s obzirom na to
da su se i moje i Samardžićevo saopštenje veoma brzo našli na stranicama
drugih časopisa, ovi materijali nikad nisu ugledali svetlo dana, a sa njima ni
moj odgovor Samarždiću.
Kada je rukopis knjige već bio završen, Milan Podunavac me je uputio na
svoj članak “Politička restauracija u Srbiji“, objavljen u novembarsko-decem-
barskoj svesci Republike (Podunavac, 2012), u kojem je nastojao da koncept
“politika reakcije“ Benžamena Konstana, originalno namenjen termidorskoj
Francuskoj, primeni na novija zbivanja u Srbiji. Iako više nisam imao vremena
da ovaj tekst uzmem u razmatranje u ovoj knjizi, on predstavlja vredan i in-
spirativan doprinos domaće teorije razumevanju fenomena “restauracije“ ili
povratka “starog režima“. Nadajmo se da će se takvi teorijski pokušaji nasta-
viti i da će barem nauka dati svoj doprinos da Srbija što pre uđe u ono što će
se na narednim stranama nazivati “drugom revolucionarnom rotacijom“ i da,
poučena greškama u prošlosti, izađe iz ustavnog haosa, čije su klice posejane
u vreme komunizma, koji je eksplodirao pod Slobodanom Miloševićem i koji
je, u nešto prigušenijem vidu, nastavio da traje i tokom prve revolucionarne
rotacije 2000-2012. godine.

U Beogradu, decembra 2012.

010
PRVI DEO
KRAJ PRVE
ROTACIJE U
REVOLUCIONARNOJ
DINAMICI
SRBIJE
I
NEUSPELI
POKUŠAJ USTAVNE
KONSOLIDACIJE SRBIJE
Kada je 5. oktobra 2000. svrgavanjem režima Slobodana Miloševića u Srbiji zapo-
čela revolucija, postojale su tri osnovne neizvesnosti u vezi sa njenim daljim tokom:

– da li će ona ostati u granicama Srbije ili će se proširiti i na Crnu Goru

(odnosno zahvatiti celokupnu bivšu SR Jugoslaviju);
– da li će dovesti do suđenja Slobodanu Miloševiću zbog čitavog niza kri-
vičnih dela za koje je, prvo kao demokratski despot,1 a zatim i kao tira-
nin2 (u pravnoj terminologiji: kao organizator zločinačkog udruženja), bio
osumnjičen (čime je trebalo da počne pravno potiskivanje prošlosti)3; i

1) O Slobodanu Miloševiću kao demokratskom despotu upor. Mimica, 1992;

Molnar, 1994b.
2) U momentu svrgavanja, Milošević je zadovoljavao kriterijume i za svojstvo
tyrannnus ex defectu tituli i za svojstvo tyrannus ex parte exercitii (upor.
Molnar, 2008: 135).
3) Pod pravnim potiskivanjem prošlosti podrazumeva se složen splet prav-
nih sredstava usmerenih ka otklanjanju ili barem redukovanju na minimum
pravnih posledica (post)totalitarnog režima (upor. Molnar, 2002b), kakav je
postojao na teritoriji cele Jugoslavije u periodu 1945-1991, a tome se mora
pridodati i režim Slobodana Miloševića u Srbiji u periodu 1991-2000, koji
nije bio totalitaran, ali je nastavio da proizvodi sistemsko nepravo.

013
 – da li će biti okončana stabilnim ustavnim poretkom ili će se pretvoriti u
rotacionu revoluciju4 (upor. Molnar, 2008: 137 i dalje).

Danas, dvanaest godina kasnije, moguće je otkloniti sve tri neizvesnosti. Prvo,
revolucija je ostala u granicama Srbije, pošto je demokratski despot u Crnoj Go-
ri uspeo da se odupre svim iskušenjima, da ostvari državnu samostalnost svoje
republike (uništivši na taj način jugoslovensku konfederaciju) i da do danas
očuva staru strukturu samovlašća praktično neokrnjenu.5 Drugo, Slobodanu
Miloševiću se sudilo pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za zločine po-
činjene u bivšoj Jugoslaviji, zapravo kao vođi “odmetničke države“ odgovornom
za rat,6 zbog zločina koje je počinio izvan teritorije Srbije (pri čemu ga je samo
smrt spasila od osuđujuće presude), ali on nikada nije odgovarao kao organiza-
tor zločinačkog udruženja za sva krivična dela koja su obuhvaćena zločinačkim
planom na teritoriji Srbije.7 Naposletku (treće), revolucija je postala rotaciona,

4) O teorijskim razlozima za razlikovanje između ustavotvorne i rotacione revo-

lucije upor. Molnar, 2001: 255 i dalje.
5) To mu je uspelo zahvaljujući, između ostalog, spretnoj propagandi, koja je od-
mah nakon 5. oktobra 2000. promenjena tako da je Crna Gora prestala da se
predstavlja kao “maltretirani mlađi brat“ i počela da se uzdiže u moralno super-
iornog partnera Srbije, koji je daleko više od nje odmakao u procesu evropskih
integracija (Pavićević i Đurović, 2008: 236 i dalje). Tako se počela graditi sveto-
nazorna opcija crnogorskog suverena sa preferencijom za Evropsku Crnu Goru
(i u protivstavu prema svetonazornoj opciji srpskog suverena sa preferencijom
za Samosvojnu Srbiju), koja je mogla da posluži kao model za kasnije uobličenje
svetonazorne opcije srpskog suverena sa preferencijom za Evropsku Srbiju, koju
su zagovarali lideri DS-a u rasponu od Zorana Đinđića do Borisa Tadića.
6) Međunarodni krivični tribunal za zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji uobli-
čen je nizom rezolucija Saveta bezbednosti (br. 771 od 1992, br. 780 od 1992,
br. 808 od 1993 i 827 od 1993) zbog sistematskih napora svih zaraćenih strana
u oružanim sukobima na teritoriji bivše SFRJ ne samo da krše i međunarodno i
unutrašnje pravo, nego i da “nepravo koje je činjeno prikriju, a počinioce zaštite
od odgovornosti“ (Vasilijević, 1997: 381-382), tako da je Vladan Vasilijević bio
sasvim u pravu kada je zaključio da su osnivanju krajnje nepopularnog Tribuna-
la najviše doprinele “nacionalne vlasti svojom neodgovornošću i samovoljom“
(Vasilijević, 1996: 405). A u prvih deset godina od svog osnivanja Tribunal se
čvrsto držao koncepcije o sopstvenom primatu nad sudovima država koje su
nastale na teritoriji bivše SFRJ, polazeći od pretpostavke da su ti sudovi produ-
žene ruke samih vlasti koje su ratove započele i koje su ulagale ogromne napo-
re da zataškaju zločine počinjene od strane svojih sunarodnika (Megre, 2004:
221 i dalje). Štaviše, u suđenju Slobodanu Miloševiću nakon njegovog obaranja
sa vlasti i isporučenja, Tribunal je prećutno usvojio koncept odmetničke drža-
ve i međunarodnopravne odgovornosti njenog vođstva (upor. o tom konceptu
Rols, 2003: 126), sledeći logiku na osnovu koje su Ujedinjene nacije već oktobra
2000. zahtevale od Savezne Republike Jugoslavije da podnese zahtev da bude
primljena u Ujedinjene nacije kao potpuno nova država (Simpson, 2006: 330).
7) To je utoliko paradoksalnije što je na početku revolucije postojala spremnost
i novih vlasti i građana da se pred sudovima u Srbiji povedu postupci protiv
Miloševića i njegovih saradnika “zbog dela koja su naštetila Srbima“, budući da
je vladala impresioniranost “obimom korupcije, zloupotreba, samovolje i repre-
sije u prethodnom režimu“ i volja za “krivičnopravno razračunavanje s takvom
vrstom prošlosti“. Ako je, kao što je isticao Vojin Dimitrijević, objektivno i po-
stojala opasnost da se tim postupcima osnaži uverenje građana da su najveće
žrtve Miloševićevog režima bili upravo Srbi i da se onda – po izraelskom sce-

014
pri čemu se pod (prvom) rotacijom podrazumeva logični kružni tok koji – kao
jedan isečak u mnogo kompleksnijem revolucionarnom kretanju – povezuje
Miloševićev pad sa vlasti 2000. (praćen razvlašćivanjem SPS-a i na saveznom i
na republičkom nivou) sa ubistvom Zorana Đinđića 2003. (praćenim odstranji-
vanjem DS-a iz vlade), padom Koštunice sa vlasti 2008. (praćenim odstranjiva-
njem DSS-a iz vlade), padom Tadića sa vlasti 2012. (praćenim odstranjivanjem
DS-a iz vlade) i, konačno, izborom Tomislava Nikolića za predsednika Srbije
31. maja 2012, praćenog formiranjem vlade Ivice Dačića (kojoj glavni ton daje
partija nastala iz otcepljene frakcije Šešeljeve SRS i u kojoj je jedina partija koja
je postojala 2000. Miloševićev SPS) 27. jula 2012. godine.

USTAVNA KONSOLIDACIJA I/ILI KONSTITUCIONALIZACIJA?

Izborni poraz je izgleda bio iznenađenje samo za Borisa Tadića i krug njemu
bliskih ljudi, mahom iz DS-a, od kojih se dobar deo nalazio u vladi Mirka Cvet-
kovića ili na drugim važnim državnim funkcijama i koji su bili očigledno uljulj-
kani neutemeljenim optimističkim prognozama svog izbornog štaba i varljivim
rezultatima istraživanja javnog mnjenja. Za one koji su pažljivije pratili glavne
političke, ekonomske i socijalne tokove u Srbiji od 2000. naovamo takav ishod,
naprotiv, predstavlja sasvim logičan rezultat svih zbivanja u tom periodu. On
je bio takoreći izvesnost koja je dugi niz godina odlagana palijativnim mera-
ma (poput izbornog sistema, koji je sahranio glavnog takmaca SRS, ili sistema
suptilne kontrole medija, koji je omogućavao da se učinci vlasti prikažu kao
bolji nego što su to realno bili itd.) i koja je bila logičan ishod nesposobnosti
političke elite koja je u okviru DOS-a došla na vlast 5. oktobra 2000. da razu-
me kompleksnosti revolucionarnog stanja i da ga što pre napusti uspešnom
konstitucionalizacijom Srbije.
Pod konstitucionalizacijom razumem proces stvaranja demokratske ustavne
države – tj. racionalno promišljanje dobra koje pripadnici društva “u prvobit-
nom stanju jednakosti“ fiksiraju u ustavu kao “osnivačkoj povelji“ države (Rols,
1998: 28) – čija je glavna svrha da osujećuje sve pokušaje uspostavljanja silnič-

nariju – stvore pretpostavke za uzdizanje etike po kojoj je žrtvi sve dozvoljeno

(Dimitrijević, 2006: 390-391), to u svakom slučaju nije bio razlog zbog kojeg se
odustalo od pravnog potiskivanja prošlosti. Do toga nije došlo iz jednostavne
nesposobnosti novih vlasti da se upuste u jedan tako komplikovan proces kao
što je pravno potiskivanje prošlosti: one su zapravo odlučile da se “švercuju“ uz
rad Međunarodnog krivičnog tribunala za zločine počinjene u bivšoj Jugosla-
viji, svaljujući na njega i svu krivicu za političke posledice suđenja svrgnutom
tiraninu i njegovim podređenima (upor. i Megre, 2004: 224). A da će političke
posledice biti ogromne i neugodne moglo se videti odmah nakon katastrofal-
nog početka suđenja Slobodanu Miloševiću pred Tribunalom. Naime, i pored
protivljenja sudskog veća, Tužilaštvo je spojilo tri optužnice (za zločine poči-
njene u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu i Metohiji), a onda počelo sa
poslednjom (za zločine počinjene na Kosovu i Metohiji) i to na tako loš način
da je Slobodan Milošević već do marta 2002. postao ako ne baš ponovo “srpski
junak“, a ono svakako žrtva međunarodne antisrpske zavere (što je on za sebe
upravo i tvrdio), pošto je 56 odsto građana Srbije smatralo da je suđenje “ne-
pravedno“ (Dimitrijević, 2006: 413).

015
ke države (upor. Mayer-Tasch, 1991: 37 i dalje), ali koja se nikad ne sme shvatiti
kao potpuno “ovekovečena“, već se pre ima smatrati za “promenljivi regulacij-
ski optimum“ (Häberle, 2002: 16) jednog “živog ustava“, kojim se zajednička,
demokratska volja građana “konstitutivno izražava“ (Gotje, 2008: 120), da bi
onda mogla da bude dalje oblikovana u političkom i u pravnom sistemu (vidi
detaljnije u mojoj petotomnoj Raspravi o demokratskoj ustavnoj državi: Mol-
nar, 2001-2006). Konstitucionalizacija Srbije nakon obaranja Miloševićevog
režima podrazumevala je tri ključna koraka koja su morala biti učinjena vrlo
brzo, a najkasnije tokom godine nakon razvlašćenja tiranina:

– Prvi korak je bio organizovanje ustavotvornog postupka (za koji je

uvek najbolje da bude ukotvljen u posebnoj, ustavotvornoj skupštini),
koji je trebalo da se sastoji iz dve faze. U prvoj fazi se građani uključuju u
javne debate o dobru (ili, drugim rečima, o najboljem ustavu), formiraju
svoj sud i biraju predstavnike koji će taj sud najbolje reprezentovati u
konstituanti. Iako je cilj ove faze da se postigne što veća diverzifikacija
mišljenja o najboljem ustavu, od ključnog je značaja da građani već tada
postanu svesni da njihov sud neće biti jedini i da neće biti bezostatno
inkorporiran u konačni nacrt teksta ustava. Tokom druge faze dolazi do
izražaja istinsko političko umeće približavanja najvećeg broja sudova o
najboljem ustavu i formulisanja ustavnih principa koji će biti u stanju
da okupe potrebnu većinu ne samo članova konstituante nego i samih
građana koji su ih birali i koji konačnu reč o ustavotvornom poslu daju
na referendumu. Dakle, za razliku od prve faze, u kojoj dominira diverzi-
fikacija sudova o najboljem ustavu, u drugoj fazi je na delu na kompro-
misima i inovacijama zasnovana homogenizacija, sve dok se naposletku
ne domaši ona većina koja je u stanju da kompletira ustavotvorni posao.
– Drugi korak je bio uobličenje i struktuiranje ustava tako da on ne bu-
de samo korespondentan sudovima o najboljem ustavu potrebne veći-
ne članova konstituante i građana koji su ih birali nego i podoban za
stvaranje stabilnog ustavnog poretka obezbeđenjem ustavnih principa
koji su se u novovekovnoj ustavnoj tradiciji pokazali kao nezaobilazni.
U tom smislu vrlo je bitno da se efikasno zaštite osnovna prava čove-
ka (ljudska prava) i obezbedi efikasna podela vlasti, među kojima je
uvek najosetljivija bila ona judikativna, bez koje ne postoji ni efikasna
zaštita osnovnih prava čoveka. U novije vreme sve se više govori o neo-
phodnosti uvrštavanja i tzv. “četvrte vlasti” (stručna i nadzorna tela) u
ustavni aranžman kako bi se ustavni poredak, pa i pravni sistem u celini,
dodatno zaštitio od obesmišljavanja usled ritualnog zakonodavstva (či-
ja se implementacija od samog starta isključuje), ekcesivne korupcije,
partijskih mahinacija itd.
– Naposletku, poslednji korak tiče se pretvaranja pisanog ustava u tzv.
“živi ustav“. Ovaj korak je možda i najteži od svih, pošto predstavlja

016
 krunu celokupnog ustavotvornog posla i konačni test ozbiljnosti svih
aktera uključenih u taj posao i njihove spremnosti da, uprkos nepot-
punoj realizaciji svih njihovih predstava o najboljem ustavu (što je bila
pretpostavka da se ustav uopšte donese), ulože maksimalan napor da
iz pisanog ustava nikne ustavni poredak koji će, s jedne strane, biti do-
voljno stabilan da iz sebe iznedri politički i pravni sistem, ali i, s druge
strane, dovoljno fleksibilan da se može menjati u zavisnosti od promene
fundamentalnih društvenih potreba.

U Srbiji se nije desilo ništa od toga. Nakon što je 2003. godine ubijen Zoran
Đinđić, 2008. razvlašćen Vojislav Koštunica, 2012. poražen Boris Tadić, a da
je ustavni haos ostao isti kakav je nasleđen iz starog režima, u Srbiji su se
na vlast vratile snage koje su bile na vlasti u starom režimu: SPS i SNS (kao
otcepljena frakcija SRS-a čiji su se čelni ljudi distancirali ne samo od Vojislava
Šešelja nego i od vlastite političke prošlosti). Posmatra li se srbijanski slučaj
s teorijskog stanovišta moderne revolucije koje je izloženo na drugom mestu
(Molnar, 2002a), onda se može zaključiti da je nesposobnost revolucionarnih
snaga da se posvete glavnom revolucionarnom cilju konstituisanja države i
okončavanja ustavnog haosa u periodu 2000-2012. dovela do komplikovanja
same revolucionarne dinamike i zaokruženja prve revolucionarne rotacije po-
vratkom na vlast snaga starog režima (u leto 2012). Ostaje da se objasni zašto
su revolucionarne snage u Srbiji podbacile u zadatku otklanjanja ustavnog
haosa iako su taj zadatak još pre dolaska na vlast najavile kao svoj prioritet (u
celokupnoj Saveznoj Republici Jugoslaviji, pa samim tim i u Srbiji) i iako su na
polovini revolucionarne rotacije (2006), kada je došlo do konačnog razilaženja
Srbije i Crne Gore (kao i kada je proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije
postalo izvesnost), čak uspele da donesu novi Ustav Republike Srbije.
Argumentacija koja će biti ponuđena na narednim stranama zasniva se na
tri ključne pretpostavke:

– Prvo, revolucionarne snage nisu smatrale da je za otklanjanje ustavnog

haosa neophodno konstituisati državu (bilo da je u pitanju Savezna Repu-
blika Jugoslavija ili Republika Srbija) u gore pomenutom smislu, već da je
dovoljno pristupiti ustavnoj konsolidaciji.
– Drugo, ustavna konsolidacija je opcija koja je bila kratkoročno pri-
mamljivija od pune konstitucionalizacije zato što nije podrazumevala
da se odmah na dnevni red stavi uništenje dualizma pravne države i
prerogativne države (preuzetog iz starog režima), ali je dugoročno bila
opasnija, pošto je vodila u autodestruktivnu spiralu: pošto se od pre-
rogativne države sve više očekivalo da rešava probleme koji proističu iz
blokade sređivanja pravne države (odnosno iz nepribegavanja konsti-
tucionalizaciji države), bilo je sve manje moguće pomišljati na obračun
sa prerogativnom državom;

017
 –Naposletku, treće, nezadrživo produbljavanje jaza između pravne dr-
žave i prerogativne države stavilo je revolucionarne snage pred zadatak
ideoloških inovacija kojima bi se opravdalo postojeće stanje, čime je
puštena u pogon dijalektika prerogativne države i hilijastičke ideologije
(o čemu će više reči biti u osmom poglavlju).

Rečenom se mora dodati jedna važna metodološka napomena. Upotrebljena

sintagma prerogativne države je nešto šira od neuporedivo češće upotreblja-
vane partijske države i predstavlja nešto slobodniji prevod nemačkog pojma
Massnahmestaat koji je upotrebio Ernst Frenkel da opiše onu arcana vlasti,
koja se ravna prema državnom rezonu, koja sebi ostavlja najveće moguće
prerogative korišćenja ad hoc “mera (Massnahmen)” jer želi da se što manje
vezuje pravom i koja ne mora nužno da dobije ekstremni i čisto instrumentalni
oblik “silničke države (Machtstaat)” ili “policijske države (Polizeistaat)”, ko-
je su potpuno suprotstavljene pravnoj državi (Rechtsstaat),8 nego može čak
da sa njom i saegzistira (o čemu će takođe biti više reči u osmom poglavlju).
U potonjem slučaju, reč je o državi koju je Frenkel nazvao “dualna država”.
Podsticaj za izučavanje “dualne države” bio je totalitarni režim Trećeg rajha,
u kojem su dve države zaista egzistirale naporedo, pri čemu se prerogativna
država, u duhu vladajuće hilijastičke ideologije, zaodevala obličjem “crkve”
(upor. Fraenkel, 1974) iako je svoje organizaciono uporište uvek imala u partiji
(upor. i Neumann, 1988: 95 i dalje; Neumann, 1974: 82). Obe države su bile
upućene na “vođu” koji ih je zapravo jedini mogao pomiriti svojom harizmom
i koji je takvu svoju poziciju legitimirao upravo istom tom hilijastičkom ideo-
logijom koja je prerogativnoj državi davala obličje “crkve”. Ovde ćemo ostaviti
po strani sve implikacije koncepta dualne države u jednom totalitarnom re-
žimu, ali potrebno je reći da je preuzimanje ovog koncepta validno i prilikom
analiziranja stanja koje ostaje nakon sloma totalitarnog režima ako revolucija
koja ga je razbila nije uspela da se izbavi iz pogubne dijalektike prerogativne
države i hilijastičke ideologije. Naime, kad god revolucionarnim kretanjem
ovlada dijalektika prerogativne države i hilijastičke ideologije, izvorni revo-
lucionarni cilj – konstitucionalizacija države – postaje neostvariv i revolucija

8) Pojam “pravna država“ bio je “borbeni pojam“ građanstva tokom celog 19.
veka (upor. Projs, 1991: 64), a naročito u Drugom rajhu, da bi u Vajmarskoj
republici postao u dobroj meri “reaktivan“, pa čak i “odbrambeni pojam“
konzervativnih društvenih snaga (Blank et al., 1977: 101 i dalje), ali i reform-
ski opredeljenih pravnih pozitivista (kao što je bio npr. Gustav Radbruh;
upor. Radbruh, 1980: 230 i dalje). Nakon Drugog svetskog rata u Nemačkoj
je vođena diskusija o odgovornosti pravnog pozitivizma Vajmarske republi-
ke za odvajanje “pravne države“ od bilo kakvog jusnaturalističkog minimu-
ma i pripremu terena za nacionalsocijalističku upotrebu “pravne države“ za
sistematsko širenje sopstvenog “neprava“ (upor. detaljnije: Radbruh, 1980:
265 i dalje; Molnar, 2002b: 162 i dalje), tako da se u Bonskoj republici poče-
lo više govoriti o “slobodarskoj pravnoj državi“ (Maihofer, 1972: 16 i dalje),
“državi osnovnih prava“ (Grundrechtsstaat) (Starck, 1995: 252-253), pa na
kraju krajeva i o demokratskoj ustavnoj državi.

018
se pre ili kasnije lomi pod bremenom vlastitih protivrečnosti i počinje da se
kreće rotaciono.
Revolucija koja je u Srbiji započela 5. oktobra 2000. taj je lom iskusila 27.
jula 2012. godine. Kao i sve države koje su izašle iz (post)totalitarizma, i Srbija
je na početku svoje revolucije bila obeležena rascepom između pravne države i
prerogativne države – partijskim kanalima integrisana politička struktura ko-
ja ne obraća pažnju na pravo, nego neposredno miri državni rezon sa nekom
od modernih ideologija. Iako je Slobodan Milošević 1990. uspeo da urušeni i
delegitimirani komunistički posttotalitarizam preoblikuje u režim demokrat-
skog despotizma sa nacionalističkom legitimacijom koja se hranila ratovima
na tlu bivše SFRJ, njegova inovacija je bila kratkog daha (usahla je s porazima
koje je trpeo i koji su kulminirali u oduzimanju Kosova i Metohije) i nije ništa
promenila u nasleđenoj praksi kombinovanja pravne države i prerogativne dr-
žave – osim što je potonjoj oduzela sva kompromitovana obeležja crkve. Da bi
revolucija koja je započela Miloševićevim razvlašćenjem mogla da napreduje,
prerogativna država je morala biti dokrajčena, a ustavni haos okončan.9 Pošto
se to nije dogodilo – barem ne u potpunosti – prva revolucionarna rotacija za-
vršila se kada su građani Srbije na izborima kaznili poslednje ostatke DOS-a
zato što su ih smatrali odgovornim za novi ustavni haos i u najvećem broju
spas za svoje probleme potražili kod političara koji su se 5. oktobra 2000. na-
lazili na gubitničkoj strani partijske scene Srbije i koji su tada bili percipirani
kao vinovnici starog ustavnog haosa. Iako su snage koje su pokrenule revolu-
ciju 5. oktobra 2000. godine znale da im je prvi zadatak da otklone postojeći
ustavni haos, taj zadatak (kao i mnoge druge) one nisu uspele da reše, dok su
snage starog režima dokazale svoju otpornost, umešnost u “prezimljavanju”
teških vremena, pa na kraju krajeva i sposobnost za učenje na sopstvenim
greškama. Pošto revolucija tokom svoje prve rotacije nije dovela do ukidanja
dualizma između pravne države i prerogativne države izgradnjom demokratske
ustavne države, nego je on nastavio da se reprodukuje perpetuirajući i stanje
ustavnog haosa, snage starog režima dobile su ne samo vlast, nego i šansu
da same započnu drugu rotaciju i nastave proces učenja na vlastitim greška-
ma. Iako je danas teško prognozirati da li Srbija može uskoro započeti svoju
drugu revolucionarnu rotaciju ili će interregnum do nje duže potrajati, objek-

9) Ovaj zadatak je bio nešto sasvim drugo nego zadatak reformisanja pojedinih
sistema, o kojem su pisali Dušan Pavlović i Slobodan Antonić. Eliminacija
“rezervisanog domena“ (tj. stavljanje Službe državne bezbednosti pod kon-
trolu) i oslobađanje ekonomski “zarobljene države“ (tj. pacifikacija socijalnih
slojeva koji će biti gubitnici tranzicije) (Pavlović i Antonić, 2007: 124 i dalje)
pretpostavljali su da postoji samo jedna država, i to “država [koja] želi, a ne
može da reformiše“ pojedine sisteme u svom pregnuću konsolidovanja de-
mokratije (Pavlović i Antonić, 2007: 140). Obrnuto, iz teorijske perspektive
dualne države, prerogativna država je samostalni entitet koji je u vreme to-
talitarizma funkcionisao kao “crkva“, koji je u međuvremenu pretrpeo sup-
stancijalna ograničenja, ali koji je u stanju da iz prežitaka partijske arcana
imperii razvija sopstvenu dinamiku suprotstavljenu svim reformskim inicija-
tivama koje dolaze iz domena pravne države.

019
tivno su male šanse za vraćanje starom režimu (uključujući tu i revolucionarnu
tiraniju firera, koja bi logično sledila iz nastavka recepcije i implementacije
ustavnog učenja Karla Šmita, koje je u Srbiji bilo na delu tokom prve dekade
21. veka – upor. Molnar, 2011: 31 i 298). Nema nikakve sumnje da je revoluci-
onarno kretanje do sada već u velikoj meri rastreslo srbijansko političko tlo i
preoblikovalo njegovu konfiguraciju, promenilo jedan deo aktera (i to tako što
su neki zamenjeni, dok su drugi prošli kroz “metamorfoze”) i uslovilo učenje
nekih lekcija o nužnosti konstitucionalizacije države kao pretpostavci za sva-
ku stabilnu i efikasnu vlast. Pravo je, međutim, pitanje koliko će dugo trajati
i kolikom će cenom biti plaćeno – svake godine srbijanski haos proguta oko
30.000 građana i snizi civilizacijski nivo življenja preostalih – sporo učenje
srbijanske političke elite i njeno osposobljavanje za okončanje rotacione re-
volucije i stvaranje ustavnog poretka kadrog da kanališe sve ključne političke,
ekonomske i društvene procese u državi.

KONTROVERZE USTAVNE KONSOLIDACIJE

U jesen 2000. činilo se da Srbija ima velike šanse da svoj revolucionarni
put brzo zaokruži uspostavljanjem stabilnog ustavnog poretka. Pre svega,
revolucija je proistekla iz sloma vladavine jedne totalitarne partije (koja je,
doduše, 1990. sebe prerušila u demokratske pokrove i time produžila opstanak
na vlasti za jednu deceniju tako što je njen vođa zaigrao na kartu demokrat-
skog despotizma), a da se nije javila druga koja bi joj mogla konkurisati, čime
je već u startu eliminisan glavni uzročnik komplikovanja modernih revolucija.
Drugo, revolucija je izvršena u blagonaklonom evropskom okruženju, koje je
Srbiji moglo samo da pomogne u konstitucionalizaciji (pa čak i u daleko ma-
nje ambicioznoj ustavnoj konsolidaciji, koju su, kako ćemo još imati prilike da
vidimo, preferirali političari okupljeni u DOS-u) – iskustvom ništa manje nego
finansijskim sredstvima (s obzirom na to da je postkomunistička tranzicija već
trajala celu deceniju u bivšim državama istočnog bloka). Treće, revolucija je
započela nakon što je, na osnovu Kumanovske kapitulacije iz 1999. koju je pot-
pisao Slobodan Milošević, iz ustavnog poretka Srbije u režim međunarodnog
protektorata preveden region Kosovo i Metohija – region iz kojeg su pre toga
dolazili najveći ustavni potresi i koji je zbog njegovih socijalnih, ekonomskih i
etničkih osobenosti objektivno bilo najteže integrisati u stabilan ustavni pore-
dak. Naposletku, velike prednosti koje su išle naruku revoluciji u Srbiji bile su
i ogroman odijum stanovništva prema starom režimu i spremnost na radikalne
ustavne promene (pogotovo s obzirom na katastrofalnu ekonomsku situaciju
u kojoj se Srbija tada nalazila), koje je opozicija nagovestila pred izbore od 24.
septembra 2000. godine.
Pa ipak, ma koliko to moglo čudno zvučati, politička elita koja je došla na
vlast 5. oktobra 2000. uspela je da sve prednosti proćerda i da, dvanaest godi-
na kasnije, vlast vrati snagama starog režima u ustavnom haosu ravnom onom
koji je i zatekla. Klica takvog ishoda ležala je u njenoj spremnosti da zdušno

020
prigrli princip ustavnog kontinuiteta (verujući u mogućnost da legitimacijska
spona tradicionalnog i pravnog legitimiteta, koji je Miloševićev ustav ovaplo-
ćavao u sebi, može preživeti propast harizmatskog elementa, koji je nestao 5.
oktobra 2000) i da odbaci donošenje novog Ustava Republike Srbije. Revolu-
cionarne snage koje su nasledile Slobodana Miloševića na vlasti nisu nikada
– pa čak ni 2006, kada su donosile Mitrovdanski ustav – stigle do toga da
se ozbiljno prihvate ispunjavanja svog prvog obećanja, datog u predizbornoj
kampanji za izbore od 24. septembra 2000, naime da će, odmah po dolasku
na vlast, pristupiti “hitnim pripremama za donošenje novog Ustava, radi otkla-
njanja postojećeg ustavnog haosa” (upor. i Molnar, 2008: 150). Iako su pred-
stavljale samo jednog od četvoro principijelnih aktera rušenja Miloševićeve
tiranije (ostala tri aktera bili su inostrane vlade i službe, jedan deo Miloševi-
ćevog aparata i brojne građanske inicijative), one su očigledno smatrale da su
jedine pozvane da kapitalizuju tu pobedu i stoga su njihovi pripadnici odmah
započeli međusobnu borbu za suverenu vlast ravnu onoj Miloševićevoj, čime su
već na samom početku revolucije posejane klice njihovog neuspeha. Upadlji-
va nesrazmera između obećanja datih uoči rušenja Miloševićeve tiranije i sve
eklatantnije nespremnosti da se ta obećanja pretpostave borbi za suverenu
vlast rezultirala je prolongiranjem formalnog važenja tzv. Miloševićevog ustava
iz 1990. i daljim produbljivanjem – kako su sami politički lideri DOS-a to nazvali
– “ustavnog haosa” u ime čijeg otklanjanja je revolucija prvenstveno započela.
No, kao temeljno se postavlja pitanje šta su revolucionarne snage oku-
pljene u DOS-u podrazumevale pod “ustavom” koji je bio negiran u postoje-
ćem haosu. One su mogle pod ustavom podrazumevati samo formalnopravni
izvor, tj. “dokument” nazvan ustavom. Tim nazivom u Saveznoj Republici bila
su nazvana tri “dokumenta”: Ustav Republike Srbije iz 1990, Ustav Savezne
Republike Jugoslavije iz 1992. i Ustav Republike Crne Gore iz 1992. (koji je za
revoluciju u Srbiji postao irelevantan čim se ona ograničila na srbijanske grani-
ce). Iako je od ta tri ustava Ustav Savezne Republike Jugoslavije bio viši pravni
akt od ranije donetog Ustava Republike Srbije, potonji nikad nije bio usklađen
sa njim, što je stvaralo “ustavni haos” već na elementarnom formalnopravnom
nivou i nametalo zadatak “sređivanja dokumenata”. U nastavku izlaganja ću
ovaj neosporno nužan i primaran, ali veoma ograničen i redukovan zadatak
nazivati ustavnom konsolidacijom.
U odnosu na ustavnu konsolidaciju, konstitucionalizacija je mnogo širi kon-
cept i odnosi se na ustav u svoj punini njegovog značenja, tj. na ustavni poredak
ili ustavni sistem. U tom smislu već se i u staroj SFRJ čvrsto ukorenio stav da
se ustav ne može svesti samo na jedan “dokument” (ili više njih) – štaviše, ako
u državi postoji više relevantnih “dokumenata” od kojih nijedan ne nosi naziv
“ustav”, ipak se može govoriti o sasvim zaokruženom i stabilnom ustavu – pa
čak ni na “sistem čisto pravnih principa i normi”, s obzirom na to da je bio i
“akt stvaranja političkog sistema” (upor. Đorđević, 10-11). Samim tim, ustav u
smislu ustavnog sistema je još u SFRJ predstavljao čitavo polje usklađivanja

021
pravnog sistema in toto sa političkim sistemom. Nevolja sa svim komunističkim
ustavima, pa tako i sa onim poslednjim iz 1974, ležala je u tome što oni nikada
nisu uspeli da stignu do potpunog usklađivanja ustavnog, pravnog i političkog
sistema zbog neuništivosti prerogativne države, koja je štitila prostor za slo-
bodno i “svrsishodno” postupanje (upor. o “načelu svrsishodnosti” u komuni-
stičkom shvatanju odnosa revolucije i prava: Čavoški, 1991: 88). Taj prostor se
nesumnjivo smanjivao kako se pravna država širila i učvršćivala, ali je granica
uvek ostajala jasno vidljiva: sudeći po liniji akata objavljivanih u “Poverljivom
glasilu”10 i akata koje je donosila KPJ,11 ona je prerogativnu državu uspevala da
izoluje, pa delimično i da pacifikuje, ali je nikada nije istinski ugrozila.
Ustav SR Jugoslavije iz 1992. predstavljao je diskontinuitet sa jugosloven-
skom komunističkom ustavnom tradicijom već i zbog elementarnog oprede-
ljenja za partijski pluralizam. Međutim, u njemu je bilo i kontinuiteta s tom
tradicijom. Pre svega, princip realnog suvereniteta federalnih jedinica uspo-
stavljen Ustavom SFRJ iz 1974. važio je i dalje: bilo kroz odredbe zakonskih
i podzakonskih akata koji su doneti u vreme važenja ovog ustava, a koji su
jednostavno nastavili da važe i dalje (upor. Molnar, 2010: 22); bilo kroz član
135. stav 2 Ustava SR Jugoslavije, koji je omogućavao derogaciju njegove sa-
moproklamovane suprematije nad ustavima federalnih jedinica i u startu one-
mogućavao izgradnju ne samo ustavnog nego i pravnog sistema (Pajvančić,
1998: 103-104); bilo kroz praksu blokade Saveznog ustavnog suda da zadire u
suverenitet federalnih jedinica (upor. Ivanović, 1991: 595), koja je nastavljena
i nakon 1992. (upor. o tome: Đukić-Veljović, 1996: 239). Po Kosti Čavoškom,
pasivnost Saveznog ustavnog suda u usklađivanju republičkih ustava sa Usta-
vom SR Jugoslavije (kao i u dopuštanju učestalih promena Ustavnog zakona za
njegovo sprovođenje, čime je faktički produžavano važenje Ustava SFRJ iz 1974)
samo je potkrepljivala sumnju da je reč o smišljenom unošenju nereda i rasu-
la u važeći ustavni poredak“ (Čavoški, 2000: 309). Najgore od svega bilo je,
međutim, to što je ceo taj ustavni haos stajao u službi opstanka prerogativne
država – koja više nije pokazivala spremnost da to transparentno obznani (pa
onda i da dozvoli pravnu regulaciju svog razgraničenja od pravne države) i koja
je još postojala u poslednjim godinama SFRJ. I zaista, najkrupnija promena koja

10) “Poverljivo glasilo“ je osmišljeno kao pandan “Službenom listu“, u kojem su se

objavljivala “javna“ pravna akta; izlazilo je od 11. juna 1980. do 30. aprila 1991.
i objavilo 625 brojeva sa 915 poverljivih akata. Iako je nesporno da se sadr-
žaj “Poverljivog glasila“ krio od građana kako bi se obesnažio proklamovani
princip vladavine prava (Nenadić, 1991: 315), već samo njegovo postojanje
može se posmatrati i kao oblik pacifikacije prerogativne države, s obzirom na
to da je ona bivala podvrgnuta jednom kvazipravnom sistemu, koji je razvijao
određenu unutrašnju logiku, konzistenciju i sistematiku i koji je granicu iz-
među prerogativne i pravne države činio blažom i lakše premostivom.
11) U poslednjem jugoslovenskom ustavu, onom iz 1974, postojalo je (čl. 321)
sasvim jedinstveno upućivanje na odredbe Statuta KPJ (kao svojevrsnog vi-
šeg pravnog akta!) o izboru partijskog predstavnika u Predsedništvu SFRJ
(Dimitrijević, 2006: 337).

022
je usledila u Jugoslaviji nakon propasti komunizma bio je nestanak naivne vere
da se pravni sistem i politički sistem mogu pomiriti uz pomoć komunističkog
ustavnog sistema i njegovih kvazipravnih suplemenata, na čije je mesto sada
stupio fasadni ustavni sistem, čija se praznina, da sve bude još gore, polako ali
sigurno počela prenositi i na sam pravni sistem. Tako je tendencija ka pravnom
usklađivanju saegzistencije prerogativne i pravne države okončana samo pro-
klamativnom eliminacijom prerogativne države, koja je u realnosti prestala da
respektuje bilo kakva ograničenja, pa i samu pravnu državu. Sa Miloševićem
se završava čitava epoha pravne istorije Jugoslavije (i Srbije kao njenog dela),
započeta 1918. i prekinuta u periodu 1941-1945, u kojoj je postojala ako ništa
drugo, a ono barem ozbiljna namera da se izgrade i pravni i politički sistem, da
se transparentno povežu uz pomoć nečega što bi zasluživalo ime ustava i da se
onda pozicija suverena (kralja do 1941, a komunističke partije od 1946) omeđi
koliko-toliko jasnim granicama; obrnuto, od 1990. (u Srbiji) i 1992. (u SR Ju-
goslaviji) započinje period rastakanja svih sistema usled regrediranja politike
na nivo običnog državnog rezona, tako da se zaista više i ne može govoriti o
postojanju ustava (u smislu ustavnog sistema) nego samo još o ustavnom ha-
osu koji povezuje razvaline pravnog i političkog sistema.
Da bi se jedan takav ustavni haos prevazišao u pravcu konstitucionaliza-
cije (ili, drugim rečima, izgradnje demokratske ustavne države), potrebno je
vratiti se izvornom pojmu ustava. A on nastaje iz društvenog ugovora (upor.
detaljnije: Dimitrijević, 2007: 23 i dalje) sa ciljem, prvo, formulisanja “trebanja,
naime pravila i principa koji treba da vode politički temeljni sistem jedne ze-
mlje“ tako da “javno vršenje vlasti vežu pravom“ i učine ga (pravno) legitimnim
(Mastronardi, 2007: 139), a zatim i uspostavljanja “temeljne strukture – plu-
ralnoga – društva” (Häberle, 2002: 15) bez koje je nemoguć razvoj celokupnog
pravnog sistema. Vratimo li se sada obećanju DOS-a iz 2000. da će ukloniti
ustavni haos i interpretiramo li ga tako da označava ne samo ustavnu konso-
lidaciju (“sređivanje ustavnih dokumenata“), nego i konstitucionalizaciju (ako
je moguće Jugoslavije, a ako to nije, onda barem Srbije), dolazimo do toga
da je ono podrazumevalo tri paralelna zadatka: izgradnju ustavnog sistema
na takvim “pravilima i principima” koji će moći da rukovode uspostavljanjem
političkog sistema, na jednoj strani, i pravnog sistema, na drugoj strani, bez
ostavljanja mesta za prerogativnu državu. A da bi se to moglo učiniti, moralo
se početi ab ovo, pošto Srbija 5. oktobra 2000. više nije imala ni ustavni si-
stem, ni politički sistem, ni pravni sistem stricto sensu.
“Sređivanje ustavnih dokumenata“ zato je moglo samo da zahvati vrh lede-
nog brega onih problema sa kojima se Srbija suočavala nakon sistemske de-
vastacije koju je Milošević sprovodio tokom devedesetih godina. Međusobna
neusklađenost tri ustava je objektivno postojala (upor. detaljnije: Pajvančić,
2000) i izazivala nesumnjivo velike probleme, ali na tu neusklađenost nije se
moglo svesti čak ni najuže određenje ustavnog haosa već i zbog međunarodnih
ugovora (ratifikovanih još u doba SFRJ!), koji su tom haosu doprinosili zbog

023
toga što, uopšte ili delimično, nisu bili usklađeni s pravnim normama domaćeg
prava – ni pre 2000, a pogotovo u narednim godinama, kada su nove vlasti
u Srbiji, u želji da pokažu svoju otvorenost prema svetu, krenule sa ubrzanim
ratifikacijama novih međunarodnih ugovora ne čineći ništa na planu njihove
harmonizacije sa unutrašnjim pravom (Dimitrijević, 2006: 248 i dalje). Još su
veće probleme stvarali domaći pravni akti – najčešće podzakonski akti izvr-
šne vlasti12 – koji su sadržavali regulaciju suprotnu ustavu/ustavima. U radu
naslovljenom pitanjem “Da li postoji pravni sistem Jugoslavije?” (na koje je
dao negativan odgovor) Slobodan Beljanski je 1999. konstatovao da, pored
konfuzije stvorene kolizijom ustavnih normi i zakonima koji nisu usklađeni sa
ustavom, pravni sistem Jugoslavije zapravo najviše razaraju uredbe i sudske
odluke koje se donose zarad dnevnopolitičkih potreba. Čak i onda kada bi
jedna uredba stvorila stanje potpunog voluntarizma, dovela do kritične ma-
se nezadovoljstva u društvu i pokrenula Ustavni sud na stavljanje uredbe van
snage – kao što je bio slučaj sa Uredbom o merama finansijske discipline u
izvršavanju obaveza od 5. februara 1998. – Vlada bi nastavila da uredbu pri-
menjuje prećutno i u onom delu koji joj je bio najvažniji. S druge strane, teško
je bilo utvrditi šta je više izjedalo pravni sistem: sistemska opstrukcija izvrše-
nja sudskih presuda (koje “nekome” nisu bile po volji) ili sve rasprostranjenija
sudska praksa donošenja presuda zasnovanih “isključivo na političkoj proce-
ni pseudodržavnog interesa” (Beljanski, 1999: 169). Na izmaku Miloševićeve
vladavine, ustavni haos više nije bilo moguće rasplesti od haosa političkog i
pravnog sistema: prerogativna država, nasleđena iz komunizma i podvrgnuta
partiji kojoj se samo naziv promenio, više nije bila voljna da odeli svoj domen
i omogući funkcionisanje barem koliko-toliko integrisane pravne države, što
je izazvalo radikalizaciju svakovrsnih arbitrarnosti (pogotovo u represivnim
aktivnostima državnih organa), vrtoglavi rast korupcije i intenziviranje i šire-
nje pravne nesigurnosti koja je napokon prerasla u osećanje egzistencijalne
ugroženosti kod većine politički samoosveštenih građana Srbije.
Ova regresija podseća na “kvarenje načela monarhije” usmereno ka “de-
spotizmu jednoga”, koje je opisao Monteskje u Duhu zakona. Kao što je u
Monteskjeovoj teoriji prelazak iz monarhije u despotiju označavao razaranje i
obesmišljavanje hijerarhije časti i sistema privilegija (koje garantuje monarh),
da bi u njihovom odsustvu glavne integrativne snage postali strah i verska
zatucanost, tako je i tranzicija iz Titovog “monarhizma” (koji je časti crpeo
prevashodno iz NOB-a, a privilegije delio sve velikodušnije kupujući time po-
pularnost kod ljudi kojima je vladao) u Miloševićev (u početku barem demo-

12) Izvršna vlast je u Srbiji (ali i u SR Jugoslaviji) “u metežu startovanja principa

podele vlasti obezbedila dominaciju nad zakonodavnom i sudskom vlašću,
u reaktivnoj želji da se preuzme ranija svemoć partije. Zato učvršćuje svo-
ju poziciju: uredbama kojima se supstituišu zakoni, zakonima koje nameće
Narodnoj skupštini po hitnom postupku, prerušavanjem prekršajnih orga-
na u sudove, uskraćivanjem policijske asistencije u postupku prinudnog iz-
vršenja, privilegijama i na razne druge načine“ (Ivošević, 1999: 5).

024
kratski) despotizam bila obeležena nestankom časti i radikalnim smanjenjem
privilegija, za čije je dobijanje sada postalo potrebno samo bezočno ”slugan-
stvo”. “Načelo monarhije se kvari i kada neobično niske duše uobraze da je
njihovo sluganstvo uzvišeno i poveruju da ono zbog čega se vladaru duguje
sve čini da se sopstvenoj otadžbini ne duguje ništa” (Monteskje, 2011: 97).
Bezobzirnost prema otadžbini, koja je u Miloševićevom slučaju bila povezana
i sa bezobzirnošću prema religiji (što je smanjilo mogućnosti vladavine uz po-
moć verske zatucanosti), naposletku je dobila tako velike razmere da se svima
onima koji nisu pripadali malobrojnom skupu privilegovanih i koji su se u sve
većem broju suočavali sa egzistencijalnom ugroženošću zaista moglo vladati
još samo uz pomoć straha. Međutim, strah od despota nikada ne može izaći iz
senke nade u njegovo svrgavanje, koju još dodatno pothranjuje čisto jusnatu-
ralističko verovanje u ljudska prava. I u Srbiji je bilo tako. Intenziviranje i širenje
egzistencijalne ugroženosti pod Miloševićem jačalo je svest građana o manje
ili više sistematskom kršenju ljudskih prava, koja su oni shvatali prevashodno
jusnaturalistički (o čemu su sociološka istraživanja iz tog doba izveštavala i
o čemu će biti više reči u 5. poglavlju) i koja su ih podsticala da, ne obazirući
se na realno postojeći strah, daju podršku liderima DOS-a, i to prvo u vidu
glasova na izborima, a zatim i u vidu fizičke sile na ulici – kako bi se uklonio
despot koji je vladao još samo zahvaljujući strahu.
Zato su građani obećanje lidera DOS-a da će otkloniti ustavni haos pre
svega mogli da razumeju kao obećanje da će biti eliminisana ta egzistencijalna
ugroženost proistekla iz prerogativne države, koja se u međuvremenu razo-
bručila i potpuno obesmislila sve one tekovine izgradnje pravne države koje
je jugoslovenski totalitarni režim ostavio za sobom u fazi svoje posttotalitarne
razgradnje (a naročito nakon donošenja Ustava iz 1974). Ako je taj posao za-
ista započinjao ustavnom konsolidacijom, koja je nalagala “sređivanje ustav-
nih dokumenata”, onda je ona svakako morala biti shvaćena kao uvod u dva
paralelna procesa, kojima se jedino mogla kompletirati konstitucionalizacija
Srbije: proces izgradnje političkog sistema i proces izgradnje pravnog siste-
ma. I tu dolazimo do onog pragreha iz kojeg je kasnije proisteklo rotaciono
kretanje revolucije u Srbiji: DOS je počeo da oteže čak i sa ustavnom konso-
lidacijom, a u samom početku je digao ruke od konstitucionalizacije Srbije. U
tom smislu indikativno je to što promena Miloševićevog ustava nije pomenuta
ni u deset tačaka izbornog programa DOS-a iz avgusta 2000. (prvu tačku je
činilo obećanje “otklanjanja postojećeg ustavnog haosa”), ali ni u predizbor-
nim kampanjama DOS-a za republičke izbore u novembru i decembru 2000.
(upor. Sekelj, 2001: 98-99). Implicitno, ustavna konsolidacija se svela na pro-
menu Ustava SR Jugoslavije, dok je Ustav Republike Srbije ostavljen da na
promene čeka – ad calendas Graecas. Pri tom se kasnije opredeljenje DOS-a
da ništa ne učini na promeni Miloševićevog ustava i da praktično prihvati
princip ustavnog kontinuiteta u Srbiji samo po sebi još nije moralo shvatiti
kao kršenje izbornog obećanja. Ali kršenje je svakako predstavljalo donošenje

025
Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, koja, s obzirom na to da
je formalno konfederalizovala odnos Srbije i Crne Gore, nije bila onaj obećani
savezni “Ustav” i “ustavni haos” je rešavala regresivno: eliminišući jugoslo-
vensku državu, a samim tim i smetnje važenju Miloševićevog ustava koje su
odatle dolazile, ona je predestinirala da se ustavna konsolidacija ograniči na
Srbiju – onakvu kakvom ju je Milošević uobličio 1990.
Ipak, ako su revolucionarne snage odmah odustale od pune konstituciona-
lizacije države Srbije, one konsolidaciju Miloševićevog ustava (nakon uništenja
SR Jugoslavije) nikako nisu mogle da proglase ispunjenjem svog obećanja ot-
klanjanja ustavnog haosa. Već je prilikom donošenja tog ustava bilo jasno da se
radi o plebiscitarnom aktu koji je stvarao uslove za uspostavljanje lične vlasti
jednog čoveka, koji je blokirao put demokratizacije Srbije i koji je bio “načinom
svog donošenja i određenim rešenjima i opredeljenjima, izraz interesa i volje
partije na vlasti, tj. partije koja ga je donela, pa time i sudbinski vezan za tu
partiju” (Nikolić, 1991: 96). Iako je već elementarni politički rezon morao da im
govori da sebi na duži rok kopaju političku raku ako se opredele za zadržavanje
tog Ustava, koji je u očima javnosti Srbije već bio prerastao u sinonim za ne-
konstituisanost njihove republike, fasadnu demokratiju i široko rasprostranjeni
koruptivni sistem (upor. i Dimitrijević, 2007: 370-371) i koji su oni nakon svr-
gavanja Miloševića sa vlasti (već kao tiranina) nastavili da svakodnevno gaze
raznovrsnim “merama” (baš kao što su to i njegovi poslušnici činili), lideri DOS-a
su možda tada već počeli da veruju da pravi problem sa Miloševićevim režimom i
nije ležao toliko u samom njegovom Ustavu koliko u harizmatskoj vladavini, koja
je već po prirodi stvari arbitrarna, nepredvidljiva i pravom neukrotiva. Posma-
trano iz perspektive teorije Maksa Vebera (Veber, 1976: 167 i dalje), Milošević je
svoj legitimitet koncipirao kao prevashodno harizmatski, ali je imao potrebu da
u njega integriše i elemente tradicionalnog legitimiteta (Kosovski zavet)13 i mo-
dernog pravnog legitimiteta (Ustav) (upor. slično i: Malešević, 2004: 281 i dalje),
pri čemu je potonja dva elementa povezao time što je Ustav stavio u direktnu
službu odbrane Kosova i Metohije.14 Lideri DOS-a su možda želeli da okončaju
harizmatsku vladavinu – naposletku, niko od njih nije imao harizmatsku moć i

13) Radi se pri tom o tradiciji koja je uobličena u 19. i 20. veku upravo kako bi
služila legitimacionim potrebama novouspostavljene vlasti u Srbiji. To isto
se može reći i za konkurentsku legitimacionu matricu koja je vodila proiz-
vodnju albanske tradicije u ovo vreme. Razlog zbog kojeg ne treba ići dublje
u prošlost kako bi se rekonstruisale ove tradicije leži u dinamici promena
samih etniciteta koja je stvarala i diskontinuitete u njihovim tradicijama.
“Srbi koji su se pojavili na raspadnutim ostacima avarskog carstva nisu na-
rod koji je poražen u bici na Kosovu 1389. godine niti su to Srbi koje je
Slobodan Milošević pozvao na nacionalno širenje. Albanske žrtve Miloševi-
ćeve Srbije nisu Iliri Balkana iz šestog veka. Niti je ovaj proces završen: na-
rodi Evrope su u procesu razvoja i tako mora uvek i biti“ (Geary, 2007: 213).
14) Ta formula se svojevremeno pokazala kao izvanredno efikasna, pa je na
referendumu od tri četvrtine građana koji su izašli na glasačka mesta čita-
vih 96,8 odsto glasalo za prihvatanje Miloševićevog ustava (upor.: Molnar,
2008: 193 i dalje; Dragović-Soso, 2004: 356-357).

026
Miloševića nije mogao da zameni sve i da je hteo – ali nisu bili principijelno pro-
tiv razvrgavanja legitimacijske spone Ustava i Kosovskog zaveta. Zato im i nije
bio problem da šest godina žive sa Miloševićevim ustavom i da ga onda, kada
je nestalo i poslednjeg relikta stare Jugoslavije (kada se raspala i konfederacija
sa Crnom Gorom), zamene novim ustavom koji je ponavljao istu tu legitimacij-
sku sponu. Nevolja je ležala u tome što je Mitrovdanski ustav bio samo bleda
kopija Miloševićevog ustava i što spoj tradicionalnog i pravnog legitimiteta nije
mogao da se održi bez vezivnog harizmatskog elementa, koji je nosiocima vlasti
u takvom ustavnom aranžmanu jedini obezbeđivao nekakvu – barem onu plebi-
scitarnu – vezu sa demokratijom i ideološki maskirao neispunjenost fundamen-
talnog zahteva konstitucionalizma: eliminisanje rascepa između pravne države i
prerogativne države. Jer Miloševićeva harizma nije na okupu držala samo Ustav
sa Kosovskim zavetom unutar pravne države, nego i samu tu pravnu državu sa
prerogativnom državom – onom istom komunističkom partijom koja se 1990.
transformisala u SPS, ali je nastavila da funkcioniše kao njegov poslušni politički
instrument – unutar Srbije. Odbaciti harizmatsku vlast a ne okončati rapidno
ove tenzije koje su imanentno produkovale ustavni haos, to je značilo posejati
klicu propasti novih revolucionarnih vlasti.
Revolucija u Srbiji je tako započela jednim važnim sporazumom i još važni-
jim nesporazumom između DOS-a i velike većine građana koji su im poverili
glasove na jugoslovenskim predsedničkim i parlamentarnim izborima od 24.
septembra 2000, a svoja tela na ulicama Beograda prilikom nasilnog svrgava-
nja Slobodana Miloševića jedanaest dana kasnije. Njihove snage su udružene
na ciljevima okončanja ustavnog haosa – koji je proizvodio strah i osećanje
egzistencijalne nesigurnosti kod građana Srbije i koji je postao neizdrživ nakon
što je Milošević izgubio moć da svojom harizmom kontroliše njegovo perpe-
tuiranje i sprečava njegovu eskalaciju (i da se tako predstavlja građanima kao
njihov suveren-zaštitnik) – i donošenja novog jugoslovenskog Ustava, dok su
o ustavnoj konsolidaciji, odnosno konstitucionalizaciji same Srbije očigledno
postojala sasvim oprečna mišljenja. Kada se pokazalo da DOS nije u stanju da
zaustavi rastakanje, pa i raspad savezne države, počelo je da se pokazuje i to
da je za dalji tok revolucije u Srbiji pomenuti nesporazum neuporedivo bitniji
od sporazuma kojim je revolucija započela.
Ipak, nove vlasti su se oslanjale na adut koji su čuvale u rukavu i na koji
će igrati narednih dvanaest godina. Opredeljenje za ustavni kontinuitet lideri
DOS-a su nastojali da prikažu kao sasvim kompatibilno sa proevropskom politi-
kom – politikom pridruživanja Evropskoj uniji – koja je u to vreme bila veoma po-
pularna. Ako bi se postavilo pitanje o široj svetonazornoj podeljenosti Srbije na
početku revolucije, onda bi se moglo govoriti o dve opcije koje su se međusobno
sukobljavale i koje sam na drugom mestu nazvao opcijama evropske pacifikacije
i srpskog suverena (nakon što je svetonazorna opcija albanskog suverena osta-
la da dominira na de facto otcepljenom Kosovu i Metohiji pod protektoratom
međunarodne zajednice: upor. Molnar, 2008: 192 i dalje). Rascep, koji je u Srbiji

027
nastao kad i u drugim postkomunističkim zemljama, revolucija nije promenila,
pri čemu je izgledalo da će evropska pacifikacija biti svetonazorno polazište
partija u DOS-u (koje su ušle u koalicionu vladu obrazovanu 25. januara 2001),
dok će na svetonazornoj poziciji srpskog suverena ostati SPS, SRS i SSJ – partije
koje su bile slomljene (ali ne i uništene) revolucijom i koje su ostale u opoziciji
(upor. slično i: Goati, 2004a: 169). Međutim, kada su protekli prvo meseci, a
zatim i godine nakon zbacivanja Slobodana Miloševića s vlasti, a da nije zapo-
četa ni ustavna konsolidacija, a kamoli konstitucionalizacija Srbije, usled čega
je uhodani dualizam (osiromašene, ali ne i obesmišljene) prerogativne države i
(sve fasadnije) pravne države nastavio da postoji, obesmišljavajući i samu ideju
priključenja Srbije Evropskoj uniji, postalo je očigledno da je evropski put Srbije
blokiran. Jer, za opstanak barem najelementarnije proevropske pozicije u Srbiji
bilo je neophodno da koaliciona vlada obrazovana 25. januara 2001. pređe sa
reči na dela i da odmah učini tri koraka:

– da stvori uslove da se u što kraćem roku donose novi ustav Srbije (ako
se već donošenje novog ustava Jugoslavije pokazivalo kao nemoguće),
koji bi uspostavio ustavni sistem kadar da omogući kasniju koordiniranu
izgradnju političkog i pravnog sistema,
– da postane stožer konsenzusa oko proevropskog osnovnog pravca
spoljne politike15 i uvrštavanja u novi ustav klauzule o prenosu suve-
renosti (shodno zahtevu koji je Evropski sud pravde postavio pred sve
kandidate za članstvo u Evropskoj uniji, upor. Hartley, 1998: 219),16
kao i

15) Odmah nakon 5. oktobra 2000. godine Srbija je mogla da bira između četiri
osnovna pravca spoljne politike, od kojih su dva – ulazak u savez s Rusijom
i Belorusijom (za šta je Milošević optirao 1999) i ulazak u NATO i Evropsku
uniju – izgledala malo verovatna. Tako su ostala dva: ulazak u Evropsku
uniju sa neutralnim statusom prema svim velikim silama i bezbednono-
snim projektima i potpuna neutralnost, “koja je u svojoj suštini prizivanje
vremena konfrontacija u međunarodnim odnosima, nadograđena opcijom
nesvrstane politike“ Josipa Broza i koja je “postala oficijelna opcija [...] zva-
nične Miloševićeve diplomatije prema trećem svetu i zemljama u razvoju“
(Đukić, 2003: 116). Iako je, po mišljenju Ilije Đukića, revolucija započeta 5.
oktobra 2000. “marginalizovala“ ovu drugu opciju, u kojoj se možda i po-
najviše ogledala težnja za kontinuitetom sa Brozom i Miloševićem, ona je
zapravo sve vreme bila realni temelj na kojem je građena ideološka opcija
Samosvojne Srbije, tako da najnoviji zaokret DSS-a ka “politici neutralno-
sti“, s kojim je ova partija nastupila na izborima u maju 2012, treba tumačiti
upravo kao povratak iskrenosti i ideološke transparentnosti u programska
opredeljenja ove partije.
16) Pored ove klauzule, Ustav je svakako trebalo da sadrži i osnovne principe
pravnog potiskivanja prošlosti koji bi bili u skladu sa Rezolucijom 1096 o
merama za razgradnju nasleđa komunističkih totalitarnih režima, koja je
usvojena na 23. zasedanju Parlamentarne skupštine Saveta Evrope 27. juna
1996. i koja je proizašla iz nagomilanog iskustva nošenja sa problemima s
kojima su se suočavale postkomunističke države na njihovom putu tranzi-
cije ka konstitucionalno-demokratskim uređenjima kadrim da se priključe
Evropskoj uniji (upor. Radojević, 2003).

028
 – da se angažuje (institucionalno, kadrovski, finansijski itd.) na započi-
njanju sasvim konkretnih reformi kojima bi se svi srpski sistemi, počevši
od ustavnog, političkog i pravnog, učinili kompatibilnim sa evropskim.

Od ova tri koraka Đinđićeva vlada, koja je mnogo govorila o Evropi, učinila je
samo mali deo trećeg: započela je sa nekim palijativnim merama, koje su vi-
še ličile na izgradnju Potemkinovih sela nego što su Srbiju vodile napred na
putu učlanjenja u Evropsku uniju. Na osnovu toga bi se moglo zaključiti da je
svetonazorna opcija evropske pacifikacije u Srbiji bila vladajuća samo jedno
kraće vreme, početkom 2001, više na nivou najava, programa i lepih želja, kao
i da je nestala u vihoru kasnijih borbi za vlast između lidera DS-a i DSS-a, ko-
je su vodile ne samo prelasku potonje partije u opoziciju 17. avgusta 2001. i
eskalaciji sukoba u 2002. godini, nego i postepenom prelasku obe partije na
pozicije svetonazora srpskog suverena. Zorana Đinđića i Vojislava Koštunicu
uvek je spajalo to što su ostali “pučisti”, nesposobni da razumeju logiku re-
volucionarnih promena koje su se dešavale u (post)komunističkim državama
(upor. i Ivanović, 2003: 179) zato što su sledili drugačije “logike”. Uprkos svim
razlikama u “logikama” koje su oni sledili, obema je polazište bila šmitovska
narodna država (upor. detaljnije: Molnar, 2010: 282 i dalje), koju je 2001. go-
dine Slobodan Samardžić programski propagirao kao državu čiji ustav mora
imati “dva dela” – politički i državnopravni (Samardžić, 2001: xxi) – pri če-
mu prvi deo mora obezbediti to da u njoj “obituje instanca apsolutne vlasti”
(Samardžić, 2001: xxv). To je, drugim rečima, bio program onoga što je Ernst
Frenkel u svom teorijskom modelu zvao “dualnom državom“, sastavljenom od
prerogativne države, u kojoj vlada ničim sputani suveren (tj. u kojoj “obituje
instanca apsolutne vlasti”, govoreći u duhu Samardžićeve interpretacije Šmita),
i pravne države, koju suveren svodi na meru koja neće sputavati prerogativnu
državu. Bez tog zajedničkog elementa ostvarenog upravo na tlu svetonazora
srpskog suverena nije bilo moguće kasnije primirje između DS-a i DSS-a i nji-
hova privremena saradnja na donošenju Mitrovdanskog ustava.
Ipak, bez obzira na to kratko primirje, borba DS-a i DSS-a oko osnovnih
poluga prerogativne države bila je tako burna i nepomirljiva da ih je dovela
do toga da, malo-pomalo, svoja predizborna obećanja iz 2000. pretvore u
dve nove ideološke opcije: Evropsku Srbiju (koja u sebe uključuje barem deo
Kosova i Metohije) i Samosvojnu Srbiju (koja, barem u početku, nije isklju-
čivala evropske integracije, ali je uvek podvlačila da je preduslov za to da
Kosovo i Metohija budu čvrsto integrisani u Srbiju kao njena “Pokrajina”).
Iako su ove ideološke opcije nerazumljive izvan klinča u kojem su se njihovi
lideri našli po dolasku na vlast 2000-2001. godine,17 njih je spajala preda-

17) Zato se taj ideološki rivalitet dobro uklapa u polarizaciju “diskursa naciona-
lizma“ i “diskursa kosmopolitizma“, koji su predani pobijanju jedan drugog,
a postali su naročito međusobno netrpeljivi nakon 5. oktobra 2000. O njima
je podrobno pisala Gordana Đerić (upor. Đerić, 2005: 171 i dalje).

029
nost nastavku borbe za reintegraciju Kosova i Metohije, pri čemu su one taj
cilj shvatale kao toliko bitan, neotklonjiv i, u osnovi, hilijastičan da potpuno
marginalizuje sve druge ciljeve, ali su se razišli oko njegove kompatibilnosti
sa ciljem članstva u Evropskoj uniji. Dok su zagovornici Evropske Srbije, na
čelu sa Zoranom Đinđićem kao njenim inauguratorom,18 tvrdili da su ta dva
cilja kompatibilna i da zapravo čine dve strane jednog istog cilja (Evropska
Srbija sa celim Kosovom i Metohijom kao svojom “Pokrajinom” ili barem sa
jednim njegovim delom – onim severnim), zagovornici Samosvojne Srbije su
insistirali na suprematiji cilja integracije Kosova i Metohije kojem se moraju
žrtvovati svi drugi ciljevi, pa i cilj evropskih integracija ako se pokaže da on
ometa postizanje prvog cilja – a o ometanju je bilo sve više dokaza, da bi na-
posletku proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije pod pokroviteljstvom
SAD i Evropske unije odagnalo svaku nadu da je ostvariv cilj Evropske Srbije
sa Kosovom i Metohijom kao njenom “Pokrajinom”.
Pribegavanje hilijazmu zagovornika i jedne i druge opcije postaje razu-
mljivije kada se pogleda njihova nespremnost da demontiraju osnovne polu-
ge prerogativne države i krajnje skroman učinak u rehabilitaciji pravne drža-
ve (kao elementarnoj pretpostavci za stabilan ekonomski rast i smanjivanje
nejednakosti koje su se pod Miloševićem rapidno povećale), percepcija tog
učinka od strane građana i nastojanje nosilaca vlasti da preduprede logični
rast nepoverenja građana kao posledice sve većeg nezadovoljstva. Prema re-
zultatima jednog istraživanja javnog mnjenja iz maja 2004. godine, 74 odsto
građana Srbije bilo je nezadovoljno svojim socijalnim položajem, 51 odsto je
svoju materijalnu situaciju opisivao kao “lošu” i “neizdrživu”, a 57 odsto je mi-
slilo da “stvari u Srbiji idu u pogrešnom smeru” (cit. prema: Antonić, 2006: 28).
U takvoj situaciji, kako proizlazi iz Dalovog teorijskog modela poliarhije, bilo
je sasvim jasno da nezadovoljstvo građana može da se usmerava u dva prav-
ca: u pravcu zahteva za većom jednakošću, koji bi podrazumevao artikulaciju
“frustracije, ogorčenja i besa” građana u sud o nedoraslosti vladajuće elite da
odgovori revolucionarnim zadacima i u pravcu buđenja “milenarističkih snova”,
kojima se “frustracija, ogorčenje i bes” građana neutrališu i zatomljuju (Dal,
1997: 114). Opcija Samosvojne Srbije i opcija Evropske Srbije predstavljaju dve
strategije neutralizacije i zatomljavanja “frustracije, ogorčenja i besa” građana
Srbije zbog toga što revolucija ne napreduje i što se izostanak tog napretka
reflektuje na perpetuiranje bednih uslova njihove egzistencije – ako još ne i na
egzistencijalnu ugroženost kakva je postojala pri kraju Miloševićeve vladavi-
ne. Obe opcije su izgradnju pravne države gurale na marginu revolucionarnih
ciljeva, implicitno preuzimajući aksiom da prerogativna država, umesto da ko-
načno, s padom komunizma (i Miloševićevog režima demokratskog despoti-
zma) bude demontirana, mora biti tolerisana pod pretpostavkama hilijastičkog

18) Nakon Đinđićeve smrti njegovi “saborci“ su počeli da koriste simbolički po-
tencijal njegovog imena i da od njega stvaraju kult, stavljajući znak jedna-
kosti između Evropske Srbije i “Đinđićeve Srbije“ (upor. Đerić, 2010: 36-37).

030
shvatanja istorijskog procesa napredovanja od loše sadašnjosti ka eshatonu,
koji će nastupiti u nekoj nedefinisanoj budućnosti, iako se u sadašnjosti ne
može učiniti ništa bitno što bi taj proces pospešilo, nego se može samo čekati
da on nastupi kao posledica neke nepredvidljive srećne okolnosti – proviđenja
ili neke više “istorijske zakonitosti” (o hilijazmu će više reči biti u 7. poglavlju).
Važno je shvatiti upravo ovaj moment: ideološka polarizacija između Evrop-
ske Srbije i Samosvojne Srbije nastala je kao posledica situacije u kojoj je sve-
tonazorna opcija evropske pacifikacije postala neodrživa i za političke partije
koje su napustile DOS i za političke partije koje su ostale u DOS-u – političkoj
aglomeraciji koja više nije bila opozicija, a koja nikad nije ni postala demokrat-
ska u proevropskom smislu. Iako se nakon pogibije Zorana Đinđića, a naročito
nakon donošenja Mitrovdanskog ustava, činilo da će Samosvojna Srbija napo-
sletku dobiti prevagu, godine 2008. je usledio zaokret i ova opcija je skrajnuta
na marginu srbijanskog političkog života (o čemu je već bilo reči na drugom
mestu: upor. Molnar, 2010: 282 i dalje). Tako je Evropska Srbija dobila šansu
da se u naredne četiri godine potpuno afirmiše. Umesto afirmacije, međutim,
usledio je fijasko – sličan onom koji je doživela Samosvojna Srbija četiri godine
ranije – sankcionisan na izborima u maju 2012. godine. Time se revolucija u Sr-
biji slomila na ideološkoj opciji Evropske Srbije – ali ne zato što je bila nastavak
ili razrada svetonazorne opcije evropske pacifikacije, tj. isuviše predana cilju
integracije Srbije u Evropsku uniju, nego, naprotiv, zato što je, seleći se na tle
svetonazorne opcije srpskog suverena, prestala da bude neka realna alterna-
tiva Samosvojnoj Srbiji. Obe opcije pokazale su se tokom prve revolucionarne
rotacije, prvo, kao devijacije u odnosu na njihovu zajedničku početnu (za ceo
istočnoevropski region karakterističnu) proevropsku poziciju i, drugo, kao u
suštini istovrsne strategije ideološke primene hilijazma sa ciljem neutralizacije
neuspeha u realizaciji izvornog cilja otklanjanja ustavnog haosa, započinjanja
supstancijalnih priprema za učlanjenje u Evropsku uniju i okončanja dualizma
prerogativne države i pravne države.

031
II
APORIJE
EVROPEIZACIJE BEZ
KONSTITUCIONALIZACIJE
Prvenstveni razlog zbog kojeg Srbija, iako je donela već dva postkomunistička
ustava (1990, 2006), još nije uspela da se konstituiše kao demokratska ustavna
država leži u nespremnosti srbijanske partijske elite da se oprosti od preroga-
tivne države ili, drugim rečima, da se odrekne paternalističke koncepcije suve-
rena kao “osobe” koja “drži” celu (dualnu) državu, stavlja je u pokret i štiti je od
svih nesuverenskih zala. Obrnuto, teorija demokratske ustavne države insistira
na uspostavljanju takvog institucionalnog aranžmana koji obezbeđuje efektivnu
podelu vlasti i vladavinu prava (rule of law) i koji isključuje postojanje (narod-
ne ili monarhijske) suverene vlasti, a svojstvo suverenosti – van međunarodnih
odnosa (o čemu upor. Hinsli, 2001: 213 i dalje; Maus, 2001: 79 i dalje) – priznaje
samo narodu (odnosno njegovim predstavnicima u ustavotvornoj skupštini) pre
izgradnje demokratske ustavne države ili nakon njenog ukidanja (upor. detalj-
niju argumentaciju u: Kriele, 1988: 224; Molnar, 2002: 25).
Ustavna situacija koja je u Srbiji postojala između 1990. i 2006. nije se pro-
menila ni nakon donošenja Mitrovdanskog ustava, s obzirom na to da se radi
o ustavu koji je vlast donela za sebe samu (rukovođena tadašnjim aktuelnim
potrebama) kao svojevrstan instrument vladanja, koji je usvojen na manjkavom
referendumu (uz populističku propagandu i na način svojstven plebiscitarnoj

033
demokratiji) i koji se sve manje poštuje (shodno promenama u aktuelnim po-
trebama vlasti). Drugim rečima, još jednom se potvrđuje zapažanje Valtazara
Bogišća da u pravu ono što se “grbo rodi” vreme ne popravlja. Upravo obrnuto:
grbina postaje sve nakaznija, sve više smeta i sve glasnije vapi za nekakvom
intervencijom.
Da Srbija nije demokratska ustavna država postaje jasno čim se pogleda
način na koji je Vlada Vojislava Koštunice zamislila i donela tzv. Mitrovdanski
ustav. Za razliku od Tomasa Džefersona, koji je uz Deklaraciju nezavisnosti
SAD iz 1776. napisao “Mi smatramo ove istine očiglednim: da su svi ljudi
stvoreni jednaki, da su podareni od strane svog Tvorca određenim neotuđi-
vim pravima, među kojima su život, sloboda i težnja za srećom”, prevodilac
Federalističkih spisa Vojislav Koštunica je 240 godina kasnije, kao premijer
Srbije na početku ustavotvornog procesa, prilikom (pred)određivanja tek-
sta Preambule, građane Srbije pozivao da na referendumu glasaju za (još
nenapisani) Ustav jer “svi delimo uverenje da nema građanina Srbije koji
ne bi izišao na referendum o novom ustavu samo zato da potvrdi kako je
Kosovo naše i kako zauvek ostaje sastavni deo Srbije” (upor. Molnar, 2008:
204-205). Ovde se lepo može videti prava priroda srbijanskog konstitucio-
nalizma: umesto da ljudska prava budu “očigledne istine” koje će objediniti
ceo narod i pripremiti ga za predstojeću ustavotvornu proceduru, u Srbiji je
postojala samo jedna “očigledna istina”, ona da je “Kosovo naše”. Takva bez-
obzirna uskogrudost i frapantna iracionalnost predodredile su uspeh samog
referenduma. Uprkos plebiscitarnoj mobilizaciji (svojstvenoj već Miloševi-
ćevom ustavu iz 1990), Mitrovdanski ustav je dobio podršku samo 45 odsto
glasača upisanih na regularne biračke spiskove i uz gruba kršenja referen-
dumske procedure, što je odmah otvorilo problem njegove legitimnosti (osim
one koja spada u tradiciju plebiscitarne demokratije). Još su veći problemi
sadržaja Mitrovdanskog ustava. Na drugom mestu sam izneo kompleksniju
argumentaciju u prilog tezi da je u Srbiji izgrađen hibridni autoritarno-de-
mokratski režim koji sam, na tragu Karla Šmita, nazvao “totalnom plurali-
stičkom partijskom državom” (upor. Molnar, 2010). Taj režim počiva na tri
stuba. Prvi i najvažniji stub jeste Kosovski zavet, uzdignut u “ustavnu etiku”
Srbije, koja propisuje razlikovanje političkih prijatelja (svih onih koji priznaju
da je Kosovo deo Srbije) od političkih neprijatelja (svih onih koji pokazuju
bilo kakve znakove sumnje da je Kosovo deo Srbije). Formalna ustavna lo-
gika u Srbiji ima ogromne probleme da se nametne usred preovlađujućeg
mitskog diskursa, kojim dominiraju junački kolektivistički ciljevi. Na mesto
ranijeg utopijskog cilja herojske izgradnje komunizma (u neprijateljskom ka-
pitalističkom okruženju) sada je stupio novi mesijanski cilj (očuvati Kosovo
i Metohiju kao srbijansku pokrajinu, nasuprot najvećim svetskim silama), u
ime kojeg je istinska transformacija države i društva nakon sloma komunizma
blokirana, što od Srbije stvara nestabilnu i rizičnu zemlju u koju se ne ispla-
ti investirati a u doglednoj budućnosti će sasvim izvesno stvarati ogromne

034
prepreke na putu evropskih integracija Srbije. Drugi stub Mitrovdanskog
ustava je prerogativna država koja uvažava princip partijskog pluralizma i
prihvata pravila minimalističke “izborne demokratije”. Treći stub, naposlet-
ku, predstavlja realni transfer suvereniteta u vrhove političkih partija, koje,
shodno Ustavu, imaju ovlašćenje da “demokratski oblikuju političku volju
građana“, odnosno da slobodno raspolažu mandatima “slobodno izabranih
predstavnika” tih građana.

SLABOSTI MITROVDANSKOG USTAVA

IZ PERSPEKTIVE TEORIJE DEMOKRATSKE USTAVNE DRŽAVE
Preokupirana zaštitom uzurpiranog suvereniteta, srbijanska partijska elita
koja je ponikla iz DOS-a konstantno je propuštala da se angažuje na stvara-
nju uslova za impersonalnu društvenu integraciju (svojstvenu demokratskoj
ustavnoj državi) i njoj primerene vrednosti. Mitrovdanskim ustavom ona (kao
realni ustavotvorac) nije učinila nikakav suštinski pomak u odnosu na mnogo
kritikovani Miloševićev ustav od decembra 1990. (naprotiv, u nekim aspek-
tima primetan je sasvim jasan nazadak). Kao ni njihovi prethodnici, socijali-
stički ustavi (od 1946. do 1974), ni ova dva ustava nisu uspela da obezbede
uslove za afirmaciju impersonalnih mehanizama društvene integracije – pre
svega onih koje proizlaze iz vladavine prava, parlamentarne demokratije i
tržišne ekonomije – i njima primerenih vrednosti (komutativne pravde, prav-
ne odgovornosti, društvene mobilnosti, javnosti i transparentnosti u vršenju
vlasti itd.).
Temeljni princip na kojem se zasnivala ideologija “samoupravnog soci-
jalizma” glasio je da je “pravo na samoupravljanje” osnovno pravo svakog
radnog čoveka (“samoupravljača”), koji “neposredno ostvaruje svoje par-
cijalne interese [u osnovnim i drugim organizacijama udruženog rada] isto
tako [kao što] neposredno učestvuje putem svoje delegacije u opredeljivanju
zajedničkih, odnosno društvenih interesa” sve do nivoa pokrajina, republi-
ka i same federacije (Kardelj, 1977: 12-13), boreći se protiv jednog jedinog
istinskog neprijatelja: “birokratskog centralizma” (Kardelj, 1977: 22). Komuni-
stička partija stilizovana je u toj koncepciji integralnog samoupravljanja kao
glavni saveznik “samoupravljača” u borbi protiv perfidnog i opakog neprija-
telja, koji preti već na nivou opštine, ali je zapravo najjači na nivou federa-
cije. Samim tim su i članovi Saveza komunista Jugoslavije podvrgnuti istom
samoupravnom i “antietatističkom” principu da prvo misle na ostvarivanje
“parcijalnih interesa” u svojim “organizacijama udruženog rada” – a na kraju
će se pokazati da će to biti isključivo republičke i pokrajinske komunističke
partije – da bi na ostvarivanje “društvenih interesa” mislile samo onoliko
koliko to dopusti iscrpljujuća borba protiv Levijatana (“birokratskog centra-
lizma”). Takav način razmišljanja nužno je vodio u opredeljenje za Behemot
(“građanski rat”), kao logičnu konsekvencu “integralnog samoupravljanja” i
njegovog “antietatizma”.

035
 Da se borba protiv “birokratskog centralizma” i etatizma uopšte nije mo-
gla efikasno voditi na tlu prava jasno je već na prvi pogled: na kraju krajeva,
pravo je bilo jedan od glavnih instrumenata “odumiruće države”, koja se svim
sredstvima bori za opstanak iako je osuđena na “ropotarnicu istorije”. Tako je
došlo do bujanja tzv. “samoupravnog prava”, sastavljenog od samoupravnih
sporazuma, društvenih dogovora i drugih akata “autonomnog prava”, koji su
zapravo svi stajali u službi onih “parcijalnih interesa”, da bi s vremenom po-
stajali sve bezobzirniji prema “društvenim interesima“, tako da je pred kraj
sistema socijalističkog samoupravljanja čak i ono staro “represivno“ državno
pravo bilo kudikamo “samoupravnije“ od egoizmom rastočenog samouprav-
nog prava (upor. Mirić, 1984: 187). Ruku podruku sa “samoupravnim“ atomi-
zovanjem jugoslovenskog društva i privrede uzdizala se “radnička participa-
cija”, koja se u praksi svodila na zahtevanje “jednakosti” (fetišizovane u normi
egalitarizma: upor. Molnar, 1989: 61 i dalje) i neselektivno blokiranje svega
što su radnici i “njihovi” saveti bili u stanju da blokiraju,19 s obzirom na to da
nikakvu konstruktivnu ulogu i nisu mogli da igraju u oligarhijskom ustrojstvu
“osnovnih organizacija udruženog rada” i drugih radnih organizacija.20 Na-
posletku je i “samoupravni moral” morao da uskoči i pomogne samoupravlja-
čima i (republičkim i pokrajinskim) komunistima u njihovoj predanoj borbi
za pobedu koja im je istorijskim diktumom već unapred dosuđena. Otuda je
poticao centralni značaj “moralno-političke podobnosti” u SFRJ i njena upor-
nost da se čak i nakon proglašavanja neustavnom od strane Ustavnog suda
Jugoslavije (usled pritisaka “buržoaskih zemalja” koje su uzimale zdravo za
gotovo činjenicu da je pristupanje Jugoslavije Međunarodnom paktu o eko-
nomskim, socijalnim i kulturnim pravima podrazumevalo poštovanje zabrane
diskriminacije, predviđene članom 2, stav 2 ovog Pakta), obnavlja uvek izno-
va, u novim formama: “privrženost samoupravnom socijalizmu”, “”posedova-
nje društvenih i moralnih kvaliteta”, “isticanje društveno-političkim radom”
itd. (Šeks, 1989: 354).
Umesto “jačanja samoupravnog socijalizma”, sve ove mere su realno vodile
davanju sve više koncesija tradicionalnom obrascu integracije partikularnih
grupa (neprijateljski nastrojenih prema “tlačiteljskom” globalnom društvu),

19) Takva situacija verno je odslikavala globalno stanje u društvu, koje je vrlo
brzo nakon privredne reforme iz 1965. počela da karakteriše “pat-pozicija“
u kojoj su se našli etatistički monopol, koji “odumire“, neoliberalna tržišna
privreda, koja “jača iz dana u dan“, i tek “rudimentarno samoupravljanje“
(Goričar, 1972: 151). Nakon kraha sistema samoupravnog socijalizma nesta-
lo je i ove “pat-pozicije“, i to kako u globalnom društvu, tako i u privrednim
subjektima, pa je u potonjima, paralelno sa instaliranjem režima demokrat-
skog despotizma u Srbiji, uspostavljen svojevrstan Führerprinzip (upor. de-
taljnije: Molnar, 1996).
20) Štaviše, ne samo što su “osnovne organizacije udruženog rada“ i druge
radne organizacije u sistemu samoupravnog socijalizma pokazivale sasvim
jasnu oligarhijsku tendenciju, nego su i na odluke radničkih saveta rukovo-
dioci imali neuporedivo veći uticaj nego sami radnici (upor. Županov, 1985:
132 i dalje; Županov, 1987: 229 i dalje).

036
amalgamirajući njegove elemente, a pre svega amoralni familizam21 i na njemu
zasnovanu parohijalnu predstavu pravde.22 Sve te koncesije davane su kako bi
se očuvala neprikosnovenost nosilaca vlasti, koji su se legitimirali kao pripad-
nici ekskluzivne “avangarde” celog društva, dok su u praksi bili glavni nosioci
onog istog “klikaštva” koje je u samoupravnom socijalizmu kritikovano kao mo-
ralno zlo jednako veliko kao “primitivni” amoralni familizam,23 a koje je uistinu
s njim činilo jednu neraspletivu socijalno-etičku celinu. Jer, svima onima koji
nisu želeli da se sukobe s moćnim samoupravnim socijalističkim “klikama“ i
da osete njihovu “moralnu osvetu“ (koja je uvek izricana u ime istorije, slavne
narodnooslobodilačke prošlosti i komunističkog eshatona), preostalo je samo
povlačenje u privatnost, u porodični krug. Po rezultatima jednog istraživanja o
implementaciji Ustava iz 1963, koje je sprovedeno jula 1964, Srbija (sa pokraji-
nama) i Makedonija izdvojile su se od drugih jugoslovenskih republika po tome
što su njihovi građani slobodu mišljenja upražnjavali najviše u krugu porodice.
Na pitanje “Gde imate najviše slobode i uslova za iznošenje mišljenja i kritike?“
najveći broj ispitanika u užoj Srbiji (35,7 odsto), Vojvodini (40,6 odsto) i Ko-
sovu i Metohiji (44,8 odsto) odgovorio je “U porodičnom krugu“ (Džinić, 1964:
34-35).24 Praksa da se iskreno mišljenje ne iznosi u javnosti (zbog opasnosti

21) Kao i svako seljačko društvo (upor. Mendras, 1986: 221 u dalje), i Srbija je u
svom tradicionalnom kodeksu vukla breme amoralnog familizma (upor. Er-
lich, 1971: 481-482; Lukić je upotrebljavao izraz “plemenština“: Lukić, 1982:
154). Amoralnim familizmom može se označiti strategija dvostrukih standar-
da: “Dok je prevara rođaka, susjeda pa čak i sumještana bila oštro osuđiva-
na, preporučivao se mnogo ležerniji odnos kad je posrjedi prevara stranaca,
gospode i vlasti ili prodaja pokvarene robe nekom nepoznatom, izvan za-
jednice“ (Rihtman-Auguštin, 1984: 176). Obrazac amoralnog familizma nije
bio ograničen samo na seljake, nego se proširio i na stanovnike gradova, pa
i na samu inteligenciju. Tako je u međuratnom periodu Vladmiri Dvorniković
pisao: “Naše društvo pati od ovog refleksa iz patrijarhalnog društvenog i
moralnog sveta. Još uvek se naš polupatrijarhalni (možda već i visoko inte-
ligentni) čovek voli u svojim interesima da osloni na ’svoje’ (nekad pleme, a
sada porodične veze, kumove, pobratime, ’zemljake’, meštane, partiju, koc-
karski kružok, kliku, opštinu, rodno mesto, ili uopšte neku ’svoju’ užu grupu)
nego na moć, autoritet – i etos! – apstraktnog tela koje se zove nacija i drža-
va“ (Dvorniković, 1991b: 389). O čovečanstvu da se i ne govori.
22) “Seljak se [u Srbiji u 19. veku] nikada nije mogao uzdići do svesti o bezličnoj
i nepristrasnoj pravdi. Sud za njega to je sud njegovih ljudi; čim sudnica
nije u njegovom selu, nego u tuđem, on kuka da za njega nema pravde.
Isto tako ni državu ne može da zamisli odvojeno od svoje stranke: njegovi
jednomišljenici moraju zasedavati u vladi, kao što njegove komšije moraju
zasedavati u sudu; inače on se oseća potlačen“ (Jovanović, 1990: 373-374).
23) Iz Gamsove analize “klikaštva“ sledio je zaključak da je jedan od osnovnih
imperativa klike koja uzurpira samoupravni socijalistički moral da se “sveti“
svakome ko takne u njene materijalne interese ili je podvrgne kritici (Gams,
1965: 28). “Klike“ koje su vladale u samoupravnom socijalizmu intenzivno
su se borile protiv amoralnog familizma, pa su čak inicijalno počele i da ga
potiskuju, ali je njihov sopstveni neuspeh u uspostavljanju socijalističkog
samoupravnog morala, kao i ustavnog i pravnog sistema, te legitimnih po-
litičkih institucija, opredelio neuspeh i u ovoj borbi.
24) Poređenja radi, taj odgovor je u BiH i Crnoj Gori dalo najmanje ispitanika
(4,6 odsto, odnosno 5,4 odsto) (Džinić, 1964: 34-35).

037
od zameranja moćnim klikama koje u ruci drže moralni bič “osvete“), nego da
se čuva za krug porodice, bila je glavna pretpostavka za to da se kasnije i samo
društveno delanje emancipuje od globalnih društvenih vrednosti, još tešnje ve-
že za vrednosti amoralnog familizma i učini neuporedivo indiferentnijim prema
sudbini realne države i njenog ustavnog poretka nego prema mitskim konstruk-
tima i gotovo obogotvorenom narodnom vođi. Ishod takvih socijalno-etičkih
procesa nije bio niti je mogao biti drugačiji do – jačanje anomije.
Trend jačanja anomije u Srbiji postao je naročito upadljiv tokom osam-
desetih godina, kada je socijalistički samoupravni moral pucao po šavovima
samoupravnih “klika”,25 devastiravši pre toga ne samo religijske morale nego i
mogućnost izgradnje morala s pretenzijom na opštost koji bi se napajao na na-
sleđu prosvetiteljskog humanizma.26 Sociološka istraživanja su tada došla do
zaključka da su anomiji bili podložniji (deziluzionisani) stariji nego mladi gra-
đani, iako su mladi pokazivali već sasvim izgrađenu sklonost ka mesijanskom
autoritarizmu, koji ih je vodio “u začarani krug perpetuiranog davanja legiti-
macije onome što upravo uzrokuje anomiju” (Molnar, 1991: 86). U narednom
periodu tradicionalizam i autoritarizam su još dodatno radikalizovani propašću
samoupravnog socijalizma (upor. i: Molnar, 1994b: 85 i dalje; Lazić, 2005: 47
i dalje), koji je ostavio prazan prostor za uspon pravoslavlja (koje je, nemoćno
da se izbori sa “vizantijskom bigoterijom”27 u pučkoj religioznosti, prihvatalo
i opravdavalo “vizantijsku submisivnost” prema samodržačkoj svetovnoj vla-

25) Andrija Gams je već 1965. pisao o “klikaštvu“ kao najopasnijoj “devijaciji“
samoupravnog socijalističkog morala. U uslovima anomije (“nedostatak čvr-
stih pravila, zamućena pravila“) stvaraju se klike, koje teže da svoje egoistič-
ke interese uzdignu na nivo moralnih pravila (upor. Gams, 1965: 26 i dalje).
26) Jedna od malobrojnih autorki koje su se tada zalagale za jedan takav huma-
nistički moral, eksplicitno napominjući da on mora nadilaziti socijalizam,
bila je Zagorka Pešić-Golubović (Pešić-Golubović, 1965: 85). Takva zalaga-
nja su već do sedamdesetih godina postala opsolentna, pošto je počelo sve
dublje da hvata korena shvatanje da je “moral privatna stvar podjednako
važna kao i bilo koji drugi lični hobi. Javni moral je bio istovetan sa lice-
merjem, prevarom, laži“ (Sekelj, 1995: 136). Najbolji pokazatelj napredujuće
anomije bila je, paradoksalno, knjiga Sociologija morala akademika Rado-
mira Lukića, koja se pojavila 1975. u izdanju SANU. U ogromnoj knjizi na
preko 600 strana Lukić je izlagao jedan formalni sistem etike, koji je imao
malo veze sa bilo kojim konkretnim društvom (na oskudnost konkretne so-
ciološke građe autor je upozorio već u “Predgovoru“: Lukić, 1982: xii), dok
je kopču sa realnošću SFRJ čuvao samo u majušnom “Umetku“ (Lukić, 1982:
151-156), za koji je na okruglom stolu, posvećenom knjizi, tvrdio da je sa-
mo izraz onoga što je “moj subjektivni stav šta je moralno“, pošto je moral
po njemu bio naprosto stvar svakog čoveka pojedinačno (Diskusija, 1975:
872). Kakav je bio samoupravni socijalistički moral u to vreme takva je bila
i njegova prva sistematska sociološka refleksija.
27) “Svi Sloveni [...] odlikuju se naročitom vizantijskom bigoterijom. Zidovi nji-
hovih kuća zastrti su tkaninama i vezovima sa pobožnim natpisima; ali to ih
ne sprečava da nemilosrdno eksploatišu svoga bližnjega, naročito seljaka.
Osećanje dužnosti, odgovornosti i solidarnosti u opšte je slabo razvijeno.
Pod uticajem jake želje za zaradom, ne biraju sredstva. Otuda krajnja sebič-
nost koja otežava svaki rad za celinu“ (Cvijić, 1991: 118).

038
sti), mitske svesti (koja je počivala na “mističnoj logici”)28 i idolatrije hajduči-
je29 (koja je u ratovim vođenim za prekrajanje granica novonastalih država na
teritoriji bivše SFRJ vešto spajana sa elementima partizanske mitologije,30 da
bi nakon rušenja Miloševićevog režima bila emancipovana u “prkosnoj borbi”
protiv celog sveta za odbranu Kosova i Metohije). Ni nakon rušenja Miloše-
vićevog režima tradicionalizam i autoritarizam nisu marginalizovani, nego su
pre nastavili svoje metamorfoze, započete tokom samoupravnog socijalizma,
doprinoseći nastavljanju anomijskog trenda. To se može najbolje videti na pri-
meru amoralnog familizma i nepotizma kao njegovog epifenomena. Tokom cele
prve revolucionarne rotacije vlast se sve više oslanjala na rođačke, kumovske
i prijateljske veze (Pešić, 2007), što je nesumnjivo u velikoj meri doprine-
lo vrtoglavom srozavanju ugleda vladajućih partija, koje su banalnost takve
“kadrovske politike” pokušavale da potisnu u mrak arcana imperii. Uzme li se
u obzir opasnost o kojoj je pisao Robert Mihels – da se nesmetano odvijanje
“gvozdenog zakona oligarhije” ne može zaustaviti na “plebiscitarnom bona-
partizmu”, nego da mora ići dalje ka “naslednoj monarhiji” (kada svaka pozicija
u državnoj “organizaciji“ čiji se članovi regrutuju iz političkih partija počinje
da se posmatra kao “porodično dobro“: Michels, 1970: 161) – onda se Srbija
nalazi na dobrom putu da postane oligarhija privilegovanih porodica čije se
“glave“ regrutuju iz redova partijskih prvaka.
S obzirom na činjenicu da je nepotizam afirmisan na najvišim nivoima vlasti,
sasvim je logično da se počeo reprodukovati i na nižim nivoima, sve do javnih
preduzeća i ustanova. U vreme pisanja ovih redova još uvek traje natezanje oko
toga da li će biti i, ako je bude, kakva će biti pravna sankcija za dekana Medi-
cinskog fakulteta u Nišu Milana Višnjića, čije razrešenje dužnosti traži Agencija
za borbu protiv korupcije zato što je na Fakultetu zaposlio veći broj pripadnika
svoje porodice i tazbine. Slučaj je zanimljiv po tome što Višnjić svoj nepotizam
u javnosti nije ni pokušao da prikrije nego ga je ponosno branio, vraćajući se
takoreći izvornom amoralnom familizmu. Novinaru NIN-a on je izjavio: “Ostavite
vi moralne norme! Ko ne misli o svojoj familiji taj ne treba da živi. [...] Ko neće da
zaposli svoju decu taj je idiot, ne treba da živi, pogledajte u životinjskom carstvu
kako mladunca pazi majka koja ga je okotila, pa neka vam to bude poruka. Ži-

28) “Mističnu logiku“ srpska tradicija je po Cvijiću koristila i kada je trebalo

poraz od Turaka na Kosovu pretvoriti u opredeljenje za “nebesko carstvo“
i kada je nekog aktuelnog vođu trebalo uzdići pripisivanjem moći koju mu
daju “tajanstvene sile“ (Cvijić, 1991: 342 i 346).
29) Hajdučija je u srbijanskoj tradiciji bila vrlo kompleksan fenomen, pošto je
za sobom povlačila čitavu mrežu “jataka“, koji nisu bili tek puki “pomaga-
či“ hajduka, nego u mnogim slučajevima njihovi poslodavci, na koje su ovi
gledali kao na svoje “krvopije i ucenjivače“ (Dvorniković, 1991a: 364-365).
30) Slobodana Miloševića je njegova ratno-propagandna mašinerija prikaziva-
la ne samo kao otelovljenje “predačkih likova“ (poput cara Lazara, Kralje-
vića Marka ili Miloša Obilića) u mitskoj borbi protiv turskog jarma, nego i
kao Titovog naslednika na čelu partizanske gerile u borbi protiv Nemaca i
drugih zavojevača u Drugom svetskom ratu (Đurić, 1999: 231).

039
votinje znaju da štite svoje potomke a vi mene napadate što sam zaposlio svoje
potomke. Koja je to smejurija?!” (Nikolić Đaković, 2012: 6). Činjenica da ovakve
stavove otvoreno zastupa jedan istaknuti pripadnik srbijanske elite (koga pri
tom još i Hipokratova zakletva opominje na jednak tretman svih ljudi!) zorno
svedoči o tome da trend retradicionalizacije u kojoj tradicija predstavlja kon-
glomerat svega i svačega, pa i socijalno najdestruktivnijih elemenata i koja kao
krajnji efekat ima isključivo širenje anomije, Srbiju sve brže vodi ka onim “divljim
narodima”, koje je Tomas Hobz pominjao u svom Levijatanu, koji zapravo i ne po-
znaju građansko društvo i koji “izuzev vlasti u malim porodicama, čija sloga zavisi
od prirodnih prohteva, nemaju uopšte nikakve državne uprave, i žive i dandanas
na [...] skotski način” (Hobz, 1991: 1: 137; upor. i Molnar, 2001b: 180 i dalje).
Ako se Srbija još nije toliko srozala da postane takav “divlji narod”, svakako
je regredirala na nivo, terminologijom Maksa Vebera govoreći, političkog ka-
pitalizma (upor. Veber, 1976: 130 i dalje), koji je uspostavljen pod Slobodanom
Miloševićem (Antonić, 2002: 370-371) i koji suštinski nije uklonjen ni nakon
njegovog pada. Smena na državnom vrhu Srbije doprinela je da u vrednosnim
orijentacijama građana donekle uzmaknu tradicionalizam i autoritarizam, ali
nije uzdrmala ni nacionalizam ni ekonomski paternalizam, koji su nastavili da
dominiraju – sve konfuznijom! – društvenom svešću, ali sada kao posledice
težnje za prilagođavanjem stanju zatvorenosti privrede i nekonstitucionali-
zovanosti države (Lazić i Cvejić, 2005: 55-56; Lazić, 2011: 187-188), koje obe
kontroliše nekoliko (a ne više samo jedna) klijentelističkih partija (Goati,
2004b: 315). Takvo ustrojstvo se pokazalo kao pogubno loše pa je, po ame-
ričkom časopisu Forbs, Srbija 2012. ocenjena kao najneatraktivnija zemlja za
poslovna ulaganja u celom regionu zbog niskog nivoa zaštite slobode trgovine,
monetarne slobode, ličnih sloboda, svojinskih prava, inovacija, tehnologije i
investitora, kao i zbog velikih administrativnih ograničenja, poreskih optere-
ćenja i korupcije (Marković, 2012: 24).
Sve u svemu, iako su ustavne proklamacije i brojna zaklinjanja u “pravo, de-
mokratiju i tržište” uspeli da potisnu stare floskule “društvene svojine i socija-
lističkog samoupravljanja”, u Srbiji se i posle 5. oktobra 2000. realno nastavilo
reprodukovanje partokratske političke ekonomije u skrućenom i stagnantnom
društvu i u monopolizovanoj i autarhičnoj privredi. Mitrovdanski ustav nije u
tome ništa promenio; naprotiv, on je takvu situaciju samo petrifikovao. Razmo-
tri li se iz perspektive teorije demokratske ustavne države, važeći Mitrovdanski
ustav pokazuje tako šest najkrupnijih slabosti.

– Ustavnopravno regulisanje statusa Kosova i Metohije protivno Re-

zoluciji Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija br. 1244 – Iako se Srbija
1999. godine privremeno odrekla svojih ustavnopravnih ingerencija nad
teritorijom (ali ne i nad granicama) Kosova i Metohije u korist međuna-
rodne zajednice (do konačnog rešenja statusa ove teritorije, koje se još
uvek ne nazire), srbijanski ustavotvorac je 2006. ipak sebi dao slobodu

040
da ustavnopravno odredi status te teritorije kao srbijanske “Pokrajine”.
Na taj način Srbija je započela “borbu za Kosovo” (na koju je Kosovo uz-
vratilo proglašenjem nezavisnosti, jednako suprotne Rezoluciji br. 1244)
čije se sve pravne, političke, ekonomske itd. konsekvence u ovom mo-
mentu ne mogu sagledati i koja se vrlo nepovoljno odražava na procese
evropskih integracija Srbije.
– Nepostojanje realne podele vlasti usled čvrste partokratske strukture
koja relativizuje nezavisnost svih grana vlasti (osim, u ograničenom
obimu, izvršne) – U Srbiji je sva vlast koncentrisana u vrhovima politič-
kih partija, koji, raspolažući mandatima poslanika Narodne skupštine
(na osnovu čl. 102, st. 2 Ustava), postaju gospodari zakonodavne vlasti
(upor. detaljnije: Molnar, 2008: 227 i dalje), a preko nje (na osnovu čl.
153 st. 3) i sudske vlasti (upor. detaljnije: Rakić-Vodinelić, 2010a). Usled
nefunkcionisanja podele vlasti, u Srbiji nikada nije uspostavljena vlada-
vina prava, koja je proklamovana čl. 3 Ustava.
– Zatrpanost ustavnog suda predmetima – Pored svih problema koje deli
sa drugim sudovima, Ustavni sud Srbije, kao proklamovani “čuvar ustava”,
suočen je i sa dodatnim problemom toliko široke nadležnosti, koja mu je
dodeljena čl. 167 st. 5 Ustava (i koja ga sve više upućuje na to da postupa
kao krivični sud), da teško može da se koncentriše na najozbiljnije sluča-
jeve kršenja Ustava i da ispunjava svrhu svoga postojanja. Zbog toga su
partije i dalje realni “čuvari ustava” (kada i dok im to odgovara).
– Izostanak izjašnjavanja o zločinima u prošlosti (1945-2000), nakon
okončane nemačke okupacije, koje je sistematski vršilo zločinačko
udruženje na čelu prvo sa Josipom Brozom, a zatim i sa Slobodanom
Miloševićem – Uprkos donošenju Zakona o odgovornosti za kršenje
ljudskih prava 3. juna 2003. (koji je ostao mrtvo slovo na papiru), u Sr-
biji ni ova, kao ni bilo koja druga mera pravnog potiskivanja prošlosti
ne samo što nije primenjena, nego nije ni ustavno proklamovana. Bez
ustavnih temelja pravnog potiskivanja prošlosti u Srbiji se nije ni moglo
očekivati rešavanje i dalje gorućih problema lustracije, otvaranja dosijea
tajnih službi, restitucije vlasnika kojima je oduzeta imovina itd.
– Nepoverenje prema civilnom društvu – Iako je pojam civilnog društva
tek odnedavno počeo da ulazi u ustave, i to upravo u Istočnoj Evropi
(upor. Nußberger, 2011: 45-73), on je prisutan već duže vreme u ustav-
nim praksama starijih demokratija, koje sistematski izgrađuju posredne
institucije između građana i države (zaključno sa institucijama tzv. če-
tvrte vlasti). Pošto rastući ustavnopravni značaj civilnog društva pro-
izlazi iz uvida u demokratske deficite nosilaca vlasti koji su izabrani na
periodičnim izborima, ali koji svoju moć crpu iz vrhova političke partije
čiji su članovi ili funkcioneri, sasvim je jasno da tvorci Ustava Srbije iz
2006, koji su se na svaki način trudili da osamostale partijske vrhove,
nisu imali nameru da civilnom društvu daju bilo kakve ustavnopravne

041
 ustupke koji prevazilaze elementarno pravo na udruživanje. Na taj način
je partijska politička elita, koja nije bila u stanju da konstituiše Srbiju
na takav način da pospeši procese evropske integracije, onemogućila
i samo civilno društvo da odigra značajniju ulogu u izgradnji institucija
demokratske ustavne države.
– Onemogućenje tzv. “prenosa suvereniteta” u korist međunarodnih
organizacija (a, pre svega, Evropske unije) – Ustavotvorci u postko-
munističkim zemljama u početku nisu želeli da u ustave svojih zema-
lja uvrste klauzulu o “prenosu suvereniteta”, iako su bili ohrabrivani iz
Evropske unije da to učine (Albi, 2005: 33). Ako se njihovom ranijom
komunističko-blokovskom pripadnošću može objasniti njihovo okleva-
nje tokom devedesetih godina – a naročito pre Mastrihtskog ugovora
iz 1992. godine – da pribegnu ovoj klauzuli, danas u Srbiji, s obzirom na
proklamovano opredeljenje najvećeg dela njene partijske elite i njenog
stanovništva za evropske integracije, za to nema nikakvih opravdanja.

Sa ovakvim deficitima, Mitrovdanski ustav nije bio u stanju da posluži kao te-
melj za izgradnju ustavnog poretka države koja se ozbiljno priprema da posta-
ne članica Evropske unije i da se integriše u njen pravni poredak. Ako Evropska
unija i danas nosi “prokletstvo”31 nemogućnosti da se opredeli između mode-
la “velike države sa supranacionalnim težištem” i modela “Evrope otadžbina”
(Hettlage, 1997: 332; upor. i Romano, 2008: 162 i dalje; Majer, 2009: 156 i
dalje), njene članice sasvim izvesno gube suverenitet u korist jedne specifične
pravno-političke tvorevine koja pokazuje “dva centralna strukturna obeležja
[...]: a) dominaciju judikative kao integrativnog faktora i b) birokratsko-među-
vladino usmeravanje procesa stvaranja mnjenja i donošenja odluka. Centralni
značaj prava dolazi do izražaja u tome što je EU konstituisana pravnim aktima
na temelju slobodnih zaključenja ugovora između suverenih država članica”, u
tome što kompetencije Evropske unije zavise od tumačenja ovih ugovora, kao
i u tome što “monopol tumačenja” ima Evropski sud pravde (Bach, 2000: 22;
upor. i Held, 1997: 137). Ruševna pravna država Srbije, podvrgnuta imperativu
očuvanja suvereniteta partijske elite, kao preduslova za postojanje i funkcio-
nisanje prerogativne države, ne samo da se još uvek nalazi daleko od moguć-
nosti pridruženja Evropskoj uniji nego zapravo i nije predviđena da služi kao
čvrst fundament sasvim konkretnim reformama koje se donose u tom cilju.
Ona je pre močvarni glib u koji tonu takve reforme koje se preduzimaju u skoro
propagandne svrhe: “eto, nešto se ipak radi...“.

31) “Naša istorijska pamćenja kao zajedničko imaju samo podjelu i rat. [...] Uop-
šte gledano, naš evropski identitet i jedinstvo proizlaze iz podjele i sukoba.
Mi smo, dakle, iz našeg izvornog prokletstva izvukli blagoslov, ali smo isto
tako sačuvali samo prokletstvo, Državu-Naciju, ne više u paranoidnoj formi
koja raspaljuje ratove, nego u bezuslovnoj suverenoj formi koja odbacuje
svaku višu instancu koja bi je podređivala“ (Morin, 1989: 132).

042
PERPETUIRANJE USTAVNOG HAOSA
U svojoj reakciji na donošenje Ustava SR Jugoslavije 1992. pod naslovom “Ustav
bez naroda” Vojislav Koštunica je podvrgao beskompromisnoj kritici ovaj “pri-
vid ustava”. Pod geslom da “nema ni demokratskog ustava bez naroda” (Ko-
štunica, 1992: 988), Koštunica je novom saveznom ustavu zamerio da je “na-
pisan i usvojen, brže od vremena koje je bilo potrebno za izradu i usvajanje
najjednostavnijih zakona”, da su ignorisani “stručni kritički prigovori kako o
načinu donošenja ustava tako i o njegovoj sadržani” i da su glavni ustavotvorci
“menjali [...] mišljenje o bitnim stvarima” (Koštunica, 1992: 987), da je donet
bez sazivanja ustavotvorne skupštine iako se to uvek mora činiti kad je drža-
va “nova, stanovništvo i vlast takođe” (Koštunica, 1992: 985) i, pogotovo, da
“ostvaruje idejni kontinuitet sa brionskim ustavom iz 1974. godine” (Koštunica,
1992: 984), s obzirom na to da ga je donela “apsolutna vlast”, koja je nekad
“jedna ličnost”, a nekad “jedna stranka” (Koštunica, 1992: 988).
Sve što je Koštunica zamerio tzv. “Žabljačkom ustavu”, važi i za Mitrovdanski
ustav donet u vreme kada je on bio premijer Srbije. Po brzini pisanja i usvajanja
Mitrovdanski ustav je uspeo da obori i rekord Žabljačkog ustava, “stručni kritič-
ki prigovori” nisu uzimani u obzir pošto je ustav pisan daleko od očiju javnosti i
nikada nije dat na javnu raspravu, a sam Koštunica je menjao “mišljenje o bitnoj
stvari”, tj. o načinu na koji će ustav biti donet: dok je u početku zagovarao sazi-
vanje ustavotvorne skupštine, kasnije je od toga odustao, zalažući se za konti-
nuitet sa Miloševićevim ustavom, ne samo pravni (upor. Molnar, 2008: 65-67)
nego i idejni. Pisce Mitrovdanskog ustava, naime, nije impresionirala činjenica
da je do 2006. godine nestala i Savezna republika Jugoslavija (koja je kao nova
država primljena u Ujedinjene nacije 2000. godine) i Državna zajednica Srbija i
Crna Gora. Za njih je jedino bilo merodavno da 2006. postoji nešto što nije bilo
novo, što i ne treba da se menja i što čini “idejni kontinuitet” sa Miloševićevim
ustavom – to je bila ona ista “apsolutna vlast”, koja sada više nije bila samo vlast
“jedne ličnosti”, “jedne stranke”, nego više stranaka, a prvenstveno dve (DSS i
DS), koje su se, kao dve posvađane frakcije bivšeg DOS-a, u međuvremenu pro-
filisale u zagovornike Samosvojne Srbije i zagovornike Evropske Srbije i koje su
pomirenje tražile nastavljajući Miloševićevu tradiciju kombinovanja elemenata
tradicionalnog legitimiteta (Kosovski zavet) i modernog pravnog legitimiteta
(Ustav), ali ovoga puta ne u pravcu harizmatskog okrunjenja, nego u pravcu
“totalne pluralističke države” (upor. opširnije o ovom konceptu Karla Šmita i
njegovoj primeni u Mitrovdanskom ustavu u: Molnar, 2010: 293 i dalje).
Tako je na kraju izgledao surogat ispunjenja predizbornog obećanja DOS-a
iz 2000. da će, odmah po dolasku na vlast, pristupiti “hitnim pripremama za do-
nošenje novog Ustava, radi otklanjanja postojećeg ustavnog haosa”. Zagovornici
Samosvojne Srbije bili su u tom nadmudrivanju uspešniji pa je i sam Mitrovdan-
ski ustav više ovaplotio njihov svetonazor nego svetonazor Evropske Srbije. No,
stvari se mogu gledati i iz drugog ugla: ako je Mitrovdanski ustav kao temelj za
simbiozu pravnog i tradicionalnog legitimiteta nosilaca vlasti imao mnogo važniju

043
ulogu u svetonazoru Samosvojne Srbije, onda je iz perspektive Evropske Srbi-
je bio tek efemerni akt, jedan u nizu mnogih, na koji istinska politika ne obraća
mnogo pažnje. U svakom slučaju, dve strane su se složile oko ključnog stava –
kako međusobno, tako i sa bivšim srbijanskim i jugoslovenskim predsednikom
Miloševićem kojeg su ekstradirale u Haški tribunal: da je Kosovo i Metohija i dalje
“Pokrajina“ u sastavu Srbije.32 Time je ustavno osporena ne samo Rezolucija 1244
nego i notorna činjenica da srbijanski ustavni poredak ne važi na Kosovu i Meto-
hiji, a najopipljiviji efekat celog tog manevra je bio stvaranje pokrića za borbu za
tzv. Severno Kosovo i sponzorisanje tamošnjih “paralelnih institucija” – koje po
stepenu amalgamiranja pravne države i prerogativne države danas nemaju prem-
ca na prostoru bivše SFRJ. Zbog toga što je ustavni poredak Srbije na taj način
sastavljen iz barem tri dela – kontrafaktičkog kosovskog,33 parainstitucionalnog
severnokosovskog i nedovršenog srbijanskog, koji trpi protivustavne posledice
koegzistiranja sa prva dva dela – on je ostao samo jedna permanentna improvi-
zacija, jedan žalosni simulakrum, jedan spomenik mučenju pravne države u senci
prerogativne države. A pošto je u prirodi prerogativne države da ne trpi princip
podele vlasti, to ovaj princip u Srbiji još uvek nije uspostavljen, prevashodno u
pogledu sudske vlasti, delimično u pogledu zakonodavne vlasti, dok je izvršna
vlast objektivno najjača, ali samo zahvaljujući svojim simbiotičkim vezama s pra-
vim izvorištem svekolike moći u Srbiji: vrhovima političkih partija.
Da se s prilagođavanjem srbijanskih sistema evropskim ne može ozbiljno za-
početi bez razvlašćenja partijskog suverena na čelu prerogativne države, dubin-
skih reformi legislative i judikative i njihove emancipacije od svemoćne egze-
kutive (simbiotički spojene s partijskim vrhovima) bilo je jasno odmah nakon 5.
oktobra 2000. godine. Predimenzionirana Narodna skupština (koja je imala 250
mesta i pre nego što su prestali da se biraju poslanici sa Kosova i Metohije) bila
je i ostala mesto za zbrinjavanje zaslužnih partijskih kadrova, za slepo sprovo-
đenje direktiva iz partijskih vrhova i za nekonvencionalne oblike komunikacije
opozicije sa javnošću, koja je često prelazila granice dobro ukusa (pogotovo dok
su poslanici bili iz redova SRS-a). Jedan od prvih poteza revolucionarnih snaga
posle svrgavanja Slobodana Miloševića sa vlasti bio je donošenje Zakona o izboru
narodnih poslanika, na osnovu kojeg je u Srbiji uveden proporcionalni izborni

32) Zato je novi lider SPS-a Ivica Dačić bio potpuno u pravu kada je 2003.
konstatovao: “Uzmite šta priča DOS, šta priča Čović, jer oni kažu da nema
niko pravo da potpiše otcepljenje Kosova. Isto i oni kažu. Pa da li je onda
Milošević mogao da kaže drugačije?“ (Dačić, 2007: 172).
33) Na Kosovu i Metohiji je 15. juna 2008. donet Ustav, koji važi u sklopu protekto-
rata međunarodne zajednice (više o tom Ustavu upor. Đorđević i Toplak, 2012).
Na ovom mestu nema potrebe da se detaljnije ulazi u prirodu ovog Ustava, ali
je sasvim na mestu zaključak Hanesa Hofbauera da se radi o aktu koji razradom
Sveobuhvatnog predloga (Comprehensive Proposal) Martija Ahtisarija samo
sankcioniše devetogodišnji proces pretvaranja Kosova i Metohije u koloniju
“međunarodne upravne grupe“ (u kojoj su ostale Evropska unija, SAD i NATO
nakon što se Rusija distancirala odbijanjem da prizna nezavisnost ove krajnje
neobične tvorevine proglašenu 17. februara 2008) (Hofbauer, 2009: 287).

044
model s jednom izbornom jedinicom, i koji je začeo trend – kasnije zacementiran
Mitrovdanskim ustavom, koji je ukinuo Miloševićevim ustavom predviđenu vezu
između poslanika i izborne jedinice – izrazite stranačke hegemonizacije i teri-
torijalne metropolizacije reprezentacije.34 Finansijska netransparentnost partija
obezbeđena je Zakonom o finansiranju političkih stranaka iz jula 2003, koji je
sadržao mnoštvo pravnih praznina i dubioznih rešenja (npr., razlikovanje između
finansiranja redovnog rada i finansiranja izborne kampanje, pri čemu je omo-
gućeno prikrivanje identiteta donatora u drugom slučaju) i, odmah nakon što je
primenjen, pokazao da ni najmanje ne zadire u “prostor za ’trgovinu uticajem’,
korupciju i ’pranje novca’“ (Stojiljković et al., 2005: 80). Ozbiljno i kreativno vr-
šenje zakonodavne vlasti teško se moglo očekivati od jednog tako nesamostal-
nog, inertnog i korupciji podložnog tela kakvo je postala Narodna skupština pod
vladavinom partija proizašlih iz okrilja DOS-a. Zbog toga su i zakoni koje je ovaj
organ vlasti donosio bili krajnje neujednačenog kvaliteta, često i međusobno
neusklađeni (kao da nisu deo jedinstvenog pravnog sistema), a mnogo vremena
je moralo da prođe pre nego što je Narodna skupština uopšte počela da obraća
pažnju na to da Srbija, ako namerava da ikada postane član Evropske unije, mora
da se ravna prema njenim već uspostavljenim pravnim standardima. Nakon vi-
šegodišnjeg lutanja u legislativnoj aktivnosti, stanje je 2005. postalo tako alar-
mantno da je Zoran Tomić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i član Visokog
saveta pravosuđa Republike Srbije morao da zavapi: “Nema oko nas sistema pra-
va, niti pravnog sistema, samo neke mrvice reda u metežu od vrha do dna. Nema
ni kompletne države. Ni one šire, virtuelne bratske tvorevine, a ni one uže, iole
definisane Srbije. Kako onda i zboriti, makar i o približavanju postojećeg ‘prav-
nog’ (i celokupnog) galimatijasa, poretku Evropske unije?!” (Tomić, 2006: 123).
Proces pridruživanja Evropskoj uniji u pravom smislu te reči zapravo nije ni
postojao pre 2005. godine, a nije mogao ni postojati s obzirom na to da sama
država nije imala kapacitete za otpočinjanje tog procesa. U svom Završnom
izveštaju za 2005. godinu Evropska komisija je utvrdila ozbiljne manjkavosti
u srbijanskom zakonodavstvu, a posebno u onom delu koji je bio usmeren ka
reformi državne uprave kako bi ona postala sposobna da se nosi sa zadacima
evropske integracije. Vlada je, doduše, krajem 2004. godine (nakon mnogih
pritisaka, oklevanja ali i donacija), napokon donela Strategiju za reformu dr-
žavne uprave, koju je uz pomoć međunarodnih organizacija razvilo Ministarstvo
za državnu upravu i lokalnu samoupravu i u kojoj se eksplicitno kao jedan od

34) U sazivima Narodne skupštine Republike Srbije od 2000. do 2007. postojao

je stabilan trend isključenja jedne trećine opština da bi u sazivu iz 2008. od-
jedanput više od polovine opština ostalo bez svog predstavnika u legislativi
(pri čemu su gotovo isključivo ostale reprezentovane opštine i gradovi koji su
centri okruga). “Narodni poslanik prvo predstavlja stranku, a građane onako
kako to vide stranke. On zbog toga nema problema sa grižom savesti – on i
ne zna ko je za njega glasao; nema užu izbornu jedinicu, ni komunikaciju sa
biračima, jer ne zna s kim bi komunicirao. On zna ko ga je birao – stranka koja
raspolaže dodeljivanjem mandata – i zato prihvata blanko ostavke i podređi-
vanje narodne suverenosti stranačkoj” (Jovanović, 2008: 130).

045
razloga donošenja navodi osposobljavanje državne uprave za obavljanje po-
slova koji proizlaze iz procesa pridruživanja Evropskoj uniji. Međutim, stanje u
kojem se državna uprava tada nalazila bilo je vrlo loše (prekomerno činovni-
štvo na niskom nivou stručne i profesionalne osposobljenosti, velika izloženost
pritiscima političkih partija, organizaciona nepripremljenost za implementaciju
usvojenih zakona itd.), a spisak konkretnih mera za primenu Strategije, pred-
viđen Akcionim planom za njeno sprovođenje (u periodu 2004-2005) odavao
je funkcionalnu nepovezanost sa proklamovanim ciljevima (decentralizacija,
depolitizacija, profesionalizacija, racionalizacija i modernizacija), kao i sa samim
procesom evropskih integracija (upor. Jelinčić, 2007: 64 i dalje). Štaviše, kada
je 2005. donet Zakon o državnim službenicima koji je, u skladu sa evropskim
standardima, predviđao profesionalno zaokruženje aparata državne uprave ta-
ko da mu se na vrhu nalaze državni sekretari u ministarstvima kao profesionalni
činovnici,35 postojeći partijski pomoćnici samo su imenovani u državne sekre-
tare, kako se ne bi ugrozio uticaj vladajućih partija u prvoj Koštuničinoj vladi
na rad državne administracije. Time je, zarad očuvanja uspostavljene kontrole
političkih partija nad vrhovima državne uprave, započeto izigravanje usposta-
vljanja evropskih standarda upravo u onom delu države koji je u budućnosti
morao da igra najoperativniju ulogu u daljim evropskim integracijama. Zato i
ne treba da čudi što je taj proces, nakon silnog odugovlačenja oko njegovog
započinjanja, u narednim godinama tekao izuzetno sporo, zbog čega je Srbija
tek 2012. godine – na jedvite jade i svakako ne na osnovu sprovedenih reformi,
nego kao nagradu za ustupke učinjene po pitanju Kosova i Metohije – uspela
da sa Evropskom unijom zaključi Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.
Ipak, kvintesenciju odsustva političke volje da se Srbija realno priprema
za članstvo u Evropskoj uniji predstavlja držanje judikative pod strogom kon-
trolom partija na vlasti, a organizacija civilnog društva na bezbednoj distanci
kako ne bi ispunjavale upravo one funkcije koje im Evropska unija namenjuje
u svakoj zemlji koja namerava da postane njen član: konsultovanje, nadgle-
danje i “stražarenje“.36 Čak i ako bi se – uprkos svim preporukama Evropske

35) Pošto su se do tada u vrhovima državne uprave nalazili pomoćnici mini-

stara, koji su se postavljali na osnovu partijske pripadnosti, državna uprava
nije uspevala da postane nezavisna od smena partija na vlasti.
36) Stanje se naročito pogoršalo tokom prve Koštuničine vlade (naravno, ako se
izuzme Srpska pravoslavna crkva, koja je formalno i dalje pripadala domenu
civilnog društva, ali se, shodno svetonazoru DSS-a, u ovom periodu uzdigla u
nezaobilaznog partnera države u formulisanju zvanične ideologije). “Umesto
dijaloga, država i civilno društvo u Srbiji [od 2004] komuniciraju ad hoc i po-
vremeno na sastancima, okruglim stolovima, tribinama, najčešće preko medija
i nešto ređe putem pisama. [...] Dosadašnji sastanci između vlade i civilnog
društva su uglavnom bili konsultativni, često su više ličili na poslovne razgo-
vore kod kojih vlada kontroliše dnevni red, pravi jednostrane promene u toku
procesa i pravi predloge koji ne podležu raspravi. [...] U ovakvoj atmosferi ni
sindikati ni nevladine organizacije, ni civilno društvo u celini, nisu u moguć-
nosti da sprovedu svoje dve aktuelno najznačajnije uloge – da ograniče nepo-
voljan uticaj reformi i da utiču na kontrolu štete“ (Milivojević, 2006: 103-104).

046
unije – ostavilo po strani odsustvo spremnosti državnih organa (kojima često
nedostaju elementarni kapaciteti za usvajanje pravnih standarda Evropske unije
i sprovođenje reformi shodno njima) da sarađuju na evropskim integracijama
sa organizacijama civilnog društva,37 stanje u kojem je u Srbiji svih proteklih
dvanaest godina ostavljena judikativa opravdavalo bi zaključak da se proces
evropskih integracija i dalje nalazi na samim počecima i da je zapravo i dobija-
nje statusa kandidata bilo preuranjeno. Zalaganje za pridruženje Srbije Evrop-
skoj uniji, kojem su do sada bili skloni zagovornici Evropske Srbije, uglavnom je
ostajalo na običnim proklamacijama – naravno, osim u slučajevima u kojima je
Evropska unija pribegavala nepopularnoj politici uslovljavanja (kao, na primer,
kada je iznudila isporučivanje haških optuženika) – zahvaljujući činjenici da
pravosuđu nije omogućeno da postane istinska sudska vlast koja ravnopravno
sa drugim vlastima radi na sprovođenju reformi u cilju evropskih integracija.38
O lustraciji, kao i o drugim merama pravnog potiskivanja prošlosti, bilo je
mnogo reči u prvoj godini po otpočinjanju revolucije 5. oktobra 2000, ali se
na kraju od svega toga u potpunosti odustalo. Nakon ubistva premijera Zorana
Đinđića Narodna skupština je donela, 3. juna 2003, Zakon o odgovornosti za
kršenje ljudskih prava, ali je njegova primena bila permanentno opstruirana –
pri čemu je opstrukciju predvodila sama Narodna skupština, koja nikada nije
izabrala članove Zakonom predviđene Komisije za ispitivanje odgovornosti.
Slična je bila sudbina i brojnih drugih kvalitetnih zakona, uključujući tu i one
donete radi borbe protiv sistemske korupcije, koji su, u poređenju sa sličnim
zakonima mnogih drugih bivših komunističkih zemalja, bili sasvim solidno
sačinjeni (upor. Rousso i Steves, 2008: 297). Velike zasluge za te zakone ima
Savet za borbu protiv korupcije, koji je, odmah po osnivanju, utvrdio razmere
devastacije koju su tokom režima Slobodana Miloševića doživeli pravni si-
stem i pravosudne institucije (zadužene za zaštitu pravnog sistema)39 u Srbiji

37) U dosadašnjem odnosu države (odnosno političkih partija) prema organi-

zacijama civilnog društva jasno se ispoljavalo “odavno prevaziđeno politič-
ko uverenje da je moguće dosegnuti konsolidovanu demokratiju ili ispuniti
političke uslove za članstvo u EU bez uspostavljanja dijaloga i interakcije sa
autonomnim civilnom društvom“ (upor. Jelinčić i Đurović, 2011: 37).
38) Kao ni druge supstancijalne reforme koje bi omogućile evropske integracije,
tako ni “nezavisnost [pravosuđa] još uvek nije u sopstvenom interesu poli-
tičke vlasti u Srbiji, odnosno domaćih političkih partija, pa je stoga i nema.
Politička konkurencija tek je nedavno uspostavljena, politička nestabilnost
je još uvek velika, partije u donošenju odluka sagledavaju u najvećoj me-
ri kratak rok, a još uvek ima političkih partija koje su sklone riziku. Sve to
navodi na zaključak da je za uspostavljanje nezavisnosti pravosuđa u Srbiji
potrebno vreme i to bez velikih političkih potresa“ (Begović, 2006: 1179).
39) Predsednik Saveta za borbu protiv korupcije Slobodan Beljanski obavio je
analizu podataka o krivičnim prijavama, optužnicama i osuđujućim presu-
dama u Srbiji u periodu od 1991-2000. i došao do zaključka da je u ovom
periodu temeljnog razaranja pravnog sistema za četiri krivična dela koja
obuhvataju sve koruptivne radnje (a među kojima je najznačajnije upravo
krivično delo kršenja zakona od strane sudije – član 243 Krivičnog zakona
Srbije i čl. 181. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije) podne-
to 5.660 krivičnih prijava (0,83 odsto od ukupnog broja krivičnih prijava),

047
i predložio Vladi program zakonskih i drugih mera kojim bi se prekinula ova
praksa, a pravosuđe učinilo efikasnim zaštitnikom pravnog sistema i garantom
svih reformi, a pogotovo onih veoma zahtevnih koje je podrazumevao proces
evropskih integracija. To je svakako bio nužan korak u elementarnom sređi-
vanju prilika koje je za sobom ostavio oboreni tiranin i prva pretpostavka za
uspostavljanje podele vlasti i smanjivanje korupcije u svim državnim organima
na neku podnošljivu meru (o prioritetu koji se u borbi protiv korupcije mora
dati legislativi upor. Rouz-Ejkerman, 2007: 164-165).
Međutim, nove vlasti – a to su bili zapravo vrhovi vladajućih političkih par-
tija koji su i samu izvršnu vlast shvatali kao svoj operativni nastavak – ostale
su potpuno inertne jer nisu želele uspostavljanje sistema istinske podele vla-
sti, u kojem je vlast morala biti ne samo Narodna skupština nego i celokupno
pravosuđe.40 Zbog toga što sistemska korupcija nije suzbijena (upor. Vuković,
2004: 120 i dalje), a pravosuđe nikada nije postalo sudska vlast, i same reforme,
čija je svrha bila uvođenje evropskih standarda u srbijansko društvo, ostale su
uglavnom mrtvo slovo na papiru. Što je važilo za premijera Đinđića i njegovog
ministra pravosuđa Vladana Batića,41 još je više važilo za premijera Vojislava
Koštunicu (kao inauguratora ideološke opcije Samosvojne Srbije) i njegovog
ministra pravosuđa Zorana Stojiljkovića, koji je “ceremonijalno, gotovo ritualno
[...] promovisao donošenje pravosudnih zakona koji nisu bili namenjeni primeni,
a nikad ni nisu bili primenjeni” (Rakić-Vodinelić, 2010: 20). Na ceo taj mrcvareći
proces malo je uticaja imalo donošenje Mitrovdanskog ustava, pa čak i smena
vlasti 2008. godine (kada je premijer postao Mirko Cvetković, a ministarka pra-
vosuđa Snežana Malović): Srbija je tada već funkcionisala kao “totalna plurali-
stička država”, u kojoj se vladajuće političke partije trude da zadrže sve poluge
vlasti u svojim rukama, da tom imperativu prilagode i samu ustavnu stvarnost
i da podelu vlasti pretvore u puki privid. O tome najbolje svedoči “reforma
pravosuđa” iz 2009. godine,42 koja je naišla na najoštrije osude kako u Srbiji,

podignuto 1.391 optužnica (0,27 odsto od ukupnog broja svih optužnica) i

oglašeno krivim 645 lica (0,18 odsto svih osuđujućih presuda) – pri čemu
je polovina potonjih osuđena na uslovnu ili novčanu kaznu. Ti podaci su
svedočili “da prema ovoj vrsti prestupništva postoji popustljivost, ako ne
i razumevanje, ili da unutar samog pravosudnog aparata postoji neodluč-
nost ili podložnost stranom uplitanju” (Beljanski, 2003: 266).
40) Prema mišljenju poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba
Šabića upravo je netransparentnost vlasti bila ako ne baš najveći generator
same korupcije, a ono svakako uzrok neslavnog okončanja njihove prokla-
movane borbe protiv korupcije u celom periodu nakon 5. oktobra 2000
(Šabić, 2010: 432-433).
41) Ministar Vladan Batić će ostati upamćen po prvoj čistki sudija nakon pada
Miloševićevog režima, a shodno pravilima tog režima, koja su pretposta-
vljala da je ministar “gospodar sudske elite“ (Antonić, 2006: 100).
42) U pitanju je zapravo bio neuspeli reizbor svih sudija na teritoriji Srbije. Ka-
da je reč o celom skupu mera koje su imale za cilj reformu pravosuđa, Vlada
Mirka Cvetkovića ih tokom svog trajanja “nije ni započela u smislu efektiv-
ne implementacije“ (Jelinčić et al., 2012: 17).

048
tako i u Evropskoj uniji i koja je dala lavovski doprinos dezavuisanju naslednika
Zorana Đinđića u razradi ideološke opcije Evropske Srbije, koja je omogućila da
se Evropska unija koristi kao prazna mantra dok se opstruira svaka iole sup-
stancijalnija konstitucionalizacija i evropeizacija Srbije.
Loše stanje u pravosuđu imalo je i štetne reperkusije po nikada posebno
visok nivo zaštite osnovnih ljudskih prava u Srbiji. Iako se u izveštajima Beo-
gradskog centra za ljudska prava od 2001. više ne izračunava prosečno pošto-
vanje ljudskih prava u skladu s metodologijom Čarlsa Hjumane,43 što otežava
egzaktnije komparacije, poslednji izveštaj za 2011. rečito svedoči o tome da
je stanje u pravosuđu nastavilo da se pogoršava i nakon ozbiljnih upozorenja
evropskih zvaničnika da je “reforma” iz 2009. neodrživa i da i dalje postoji
trend opadanja nivoa zaštićenosti ljudskih prava u Srbiji (Beogradski centar,
2012: 29 i dalje). Ako bi se posmatrali samo praksa Evropskog suda za ljud-
ska prava i nivo zaštite ljudskih prava predviđenih Evropskom konvencijom o
ljudskim pravima – za proces evropske integracije svakako najvažnijeg doku-
menta koji je Srbija potpisala i ratifikovala (3. marta 2004, pod okriljem Saveta
Evrope) – onda bi se došlo do poražavajućeg zaključka o stanju ljudskih prava
u Srbiji: dok je u prve tri godine po ratifikaciji (2005-2007) Evropskom sudu
za ljudska prava podneto 1.154 predstavki protiv Srbije (Pavlović, 2010: 412),
u narednom periodu, zaključno sa 2012, taj broj je narastao na preko 9.000,
od čega je 27 odsto podneto u devet meseci 2012.44 Tokom celog perioda do-
minirale su predstavke zbog dugog trajanja sudskih postupaka i neizvršenja
pravosnažnih presuda domaćih sudova (Beogradski centar, 2012: 29), dakle,
zbog rasula u kojem se nalazi pravosuđe. Od 47 država koje su potpisale Kon-
venciju, Srbija se nalazi na šestom mestu po broju predstavki koje su protiv nje
podnete, a njen dug građanima po osnovu (za sada) 67 pravosnažnih presuda
i 302 pravosnažne odluke iznosi 642.990 evra za naknadu nematerijalne štete
i nešto više od 41 milion dinara za naknadu materijalne štete (Tanjug, 2012).
Iako u interpretaciji ovih podataka treba biti obazriv pošto su uzroci ovakvog
stanja kompleksni, nema nikakve sumnje da najveću odgovornost snosi poli-
tička elita, koja je prvo devet godina odugovlačila sa reformom pravosuđa, da
bi je onda sprovela na jedan tako diletantski i voluntaristički način da je ova
morala biti najhitnije poništena odmah po dolasku novih vlasti nakon izbora
2012. godine. Sve to rečito govori da politička elita koja je zemlju vodila u pe-
riodu 2000-2012, a naročito u poslednje četiri godine, realno nije razumela

43) Poslednji put je to učinjeno u Izveštaju za 2000. godinu, kada je prosek

poštovanja ljudskih prava u Srbiji bio 63,1 – znatno više nego 1998, kada je
bio 51,9, ali još uvek daleko od 75, koliko je po Hjumani iznosio donji prag
zadovoljavajuće zaštite ljudskih prava (upor. Beogradski centar, 2001: 375).
44) Tendencija ubrzanog uvećavanja presuda posledica je načina postupanja
Evropskog suda za ljudska prava, koji, usled preopterećenosti (već samom či-
njenicom da je dostupan za oko 800 miliona građana država Saveta Evrope),
traži identične žalbe koje se odnose na isti strukturni problem u jednoj državi i
onda ih sve presuđuje po ugledu na prvu (“pilot“) presudu (Šaula, 2006: 1984).

049
ili nije htela da razume šta je Evropska unija i kako treba da teče proces pri-
prema Srbije da joj se priključi, i da je samu sebe saterala u ćorsokak kada je
na sva zvona objavljivala navodne uspehe u pripremama Srbije za učlanjenje
u Evropsku uniju (zaključno sa dobijanjem sasvim neobaveznog statusa kan-
didata, praktično uoči samih izbora 2012), a da građani od svega toga nisu
mogli da primete nikakav boljitak – ni u Srbiji, ni u svojim životima. Porast
evroskepticizma bio je logična posledica takvog stanja, a konačni pad DS-a sa
vlasti može biti sagledan i iz optimističkog ugla – kao šansa da Srbija izađe iz
ćorsokaka u koji je godinama saterivana i da u konstitucionalizaciji prepozna
pravi put i za evropeizaciju.

050
III
MITROVDANSKI USTAV
I DIKTATURA
Pokušaj pomirenja između zagovornika Samosvojne Srbije i zagovornika
Evropske Srbije, čiji je zalog trebalo da postane Mitrovdanski ustav, bio je
kratkotrajan: već je 2007. počeo da se ljulja da bi 2008. doveo do pada druge
Koštuničine vlade i raspisivanja izbora na kojima su ove dve opcije bile jedna
drugoj žešći protivnici nego opozicioni SRS (koji je u to vreme ujedno bio i
najjača politička partija u Srbiji). Animozitet se u međuvremenu samo još vi-
še rasplamsao pa je Koštunica “evoluirao“ od ekvidistance prema demokrat-
skom kandidatu Borisu Tadiću i radikalskom kandidatu Tomislavu Nikoliću na
predsedničkim izborima 2008. do otvorene podrške naprednjačkom (bivšem
radikalskom) kandidatu Tomislavu Nikoliću u borbi protiv demokratskog kan-
didata Borisa Tadića na predsedničkim izborima 2012. godine. No, shodno
narodnoj poslovici “dete je rođeno, valja ga ljuljati“, Mitrovdanski ustav je, iako
rođen iz jednog kratkotrajnog i neuspešnog pokušaja “obnove ljubavi“ između
partnera iz nekadašnje “bračne“ zajednice DOS-a, opstao i upleo se u politički
život Srbije u poslednjim godinama prve rotacije njene revolucije.
Značaj Mitrovdanskog ustava u toj dinamici svakako nije veliki i ne treba
ga veštački preuveličavati. On je samo ozvaničio – u kategorijama Karla Šmita
– totalnu pluralističku partijsku državu, koja je u Srbiji i pre njega postojala i
nije nailazila na veće unutrašnje prepreke. Štaviše, totalnu pluralističku par-
tijsku državu u Srbiji su i pre i posle donošenja Mitrovdanskog ustava najviše
ugrožavali “diktati” Evropske unije zato što su bili usmereni ka relativizovanju

051
tvrdog suvereniteta i što su pojačavali pritisak usmeren na primenu donetih
propisa i izgradnju stabilnih institucija demokratske ustavne države. Velika je
nesreća Srbije što su ti “diktati“ bili i ostali veći promoteri konstitucionalizacije
Srbije nego što su to njeni sopstveni ustavi. Pa ipak, sve to ne sme da nas spre-
či da utvrdimo objektivnu novinu koju je Mitrovdanski ustav uneo u politički
život Srbije. Od časa kada je stupio na snagu, on je počeo da visi kao Damo-
klov mač nad akterima na političkoj sceni i stvorio je objektivnu opasnost od
moguće dosledne primene, prvenstveno njegovih odredbi o suverenosti Srbije
nad njenom “Pokrajinom“ Kosovom i Metohijom. Zato je pravi značaj Mitrov-
danskog ustava ležao u njegovoj potenciji, u mogućnosti da bude primenjen
njegov istinski sadržaj – ono čvorište za pravni i tradicionalni legitimitet
nosilaca vlasti – ukoliko ga neko uzme za ozbiljno, osnaži sopstvenim hari-
zmatskim legitimitetom i počne da ga primenjuje.
Tako se sa Mitrovdanskim ustavom Srbija našla na svojevrsnoj raskrsnici.
Jedan put vodio je nazad, na početak revolucionarnog kretanja, ka priznanju
da je sve što je dovelo do Mitrovdanskog ustava bilo pogrešno i da se istin-
ska konstitucionalizacija Srbije mora zasnivati na tri osnovna principa: da sva
vlast – pa i ona ustavotvorna – potiče od naroda; da je plebiscitarni konstitu-
cionalizam (karakterističan za Miloševićev ustav iz 1990. i Koštuničin ustav iz
2006) neprihvatljiv; i da je Srbija pripravna za punu implementaciju standarda
Evropske unije. Drugi put je vodio dalje, preko mogućnosti da se Mitrovdanski
ustav ozbiljno primeni, u pogubnu dijalektiku između onoga što sam sklon da,
ponovo na tragu Karla Šmita, nazovem prokosovskom komesarskom diktatu-
rom i proevropskom suverenom diktaturom. U izlaganju na narednim stranama
pozabavio bih se pobliže ovom dijalektikom, s obzirom na to da je ona do sada
već imala pogubne posledice po politički život Srbije i ubrzala okončanje prve
rotacije njene revolucije.

PROKOSOVSKA KOMESARSKA DIKTATURA

Na prvi pogled bi se moglo reći da je totalna pluralistička partijska država u
Srbiji počela da se urušava 9. marta 2008. godine, kada je premijer Vojislav
Koštunica objavio pad Vlade zbog neslaganja oko Kosova kao “suštinskog pi-
tanja”. Ipak, smatram da je ovo urušavanje dugotrajan proces, koji je započeo
već 10. maja 2007, jedva šest meseci po donošenju Mitrovdanskog ustava,
kada je budući predsednik SNS i predsednik Republike Srbije Tomislav Niko-
lić, tada još samo potpredsednik SRS i predsednik Skupštine Republike Srbije,
odustao od svoje inicijative za uvođenje vanrednog stanja zbog situacije na
Kosovu. Eksterno ugrožavanje totalne pluralističke partijske države od tada
se samo pojačavalo: od izjalovljenog plebiscita “Kosovo je Srbija” (22. febru-
ara 2008), pa preko pada Koštuničine vlade (9. marta 2008), formiranja pro-
evropske Cvetkovićeve vlade (7. jula 2008), Tadićeve izjave o pripravnosti za
mogućnost podele Kosova (29. septembra 2008) i prihvatanja savetodavnog
mišljenja Međunarodnog suda pravde o usaglašenosti proglašenja kosovske

052
nezavisnosti sa međunarodnim pravom (22. jula 2010), sve do odluke Vlade
Srbije da Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija predloži tekst rezolucije koju
je usaglasila sa svih 27 članica zemalja Evropske unije (8. septembra 2010).
Time je Vlada Srbije, skupa sa predsednikom Republike, manifestovala svoju
spremnost da se oprosti barem od nekog dela nasleđa totalne pluralističke
partijske države ozvaničene Mitrovdanskim ustavom, da (bez)uslovno prihvati
čak i one supstancijalnije evropske standarde i da počne intenzivno da razmi-
šlja o alternativnim rešenjima kosovskog problema.
Vratimo se sada inicijativi Tomislava Nikolića za uvođenje vanrednog stanja
iz maja 2007. godine. Iako za uvođenje vanrednog stanja Mitrovdanskim usta-
vom nije predviđeno da Vlada sačini odgovarajući predlog Skupštini, Nikolić
je zvanično obrazložio svoje povlačenje inicijative pred Skupštinom time što
je Vlada odbila da predloži uvođenje vanrednog stanja u Srbiji.
Nikolićevo objašnjenje teško se može prihvatiti, pošto je pravi razlog za ne-
uvođenje vanrednog stanja bio prvi krupan problem u funkcionisanju totalne
pluralističke partijske države. Formalno gledano, odluku o uvođenju vanred-
nog stanja donosi, shodno članu 105, stav 2, tačka 2, Skupština većinom od
ukupnog broja poslanika. Međutim, u totalnoj pluralističkoj partijskoj državi
skupština zapravo samo formalno izglasava odluku koja je već pre toga done-
sena u relevantnim partijskim vrhovima. Koji su to partijski vrhovi u konkret-
nom slučaju bili otkriva nam član 200, stav 5 Ustava, koji propisuje donošenje
odluke o vanrednom stanju kada Skupština nije u mogućnosti da zaseda i
kada na scenu odmah stupaju pravi akteri odlučivanja: predsednik Skupštine,
predsednik Vlade i predsednik Republike. Drugim rečima, Tomislav Nikolić iz
vrha SRS-a, Vojislav Koštunica iz vrha DSS-a i Boris Tadić iz vrha DS-a. To su
bila tri aktera koja su morala da se saglase oko uvođenja vanrednog stanja i
koja se očigledno tom prilikom nisu usaglasila. Najveće protivljenje došlo je
iz DS-a. Dragoljub Mićunović, predsednik Političkog saveta DS-a, odbacio je
Nikolićevu inicijativu kao pokušaj da se ulaskom u “neku vrstu diktature kroz
vanredno stanje” održi “postojeća vlast” (Mićunović, 2007), sa Vojislavom Ko-
štunicom na čelu Vlade i Tomislavom Nikolićem na čelu Skupštine.
Od tog momenta, u Srbiji deluje posebna politička logika, koja nije ni logika
demokratske ustavne države – koja ne poznaje suverena (upor. detaljnije Mol-
nar, 2002: 25 i dalje) – ali ni logika Karla Šmita – koja se zasniva na osnovnom
postulatu da je “[s]uveren [...] onaj ko odlučuje o vanrednom stanju” (Schmitt,
1934: 11). Neuspeli pokušaj uvođenja vanrednog stanja u Srbiji u maju 2007.
predstavljao je osujećenje jedinog pravog ustavnog rešenja političke krize u
tom momentu i prizivanje u život komesarskog diktatora u Srbiji. Ipak, ovde
se mora konstatovati da je ustavna pozicija komesarskog diktatora/suverena
komplikovanija nakon 2006. nego što je to ranije bila. U starom ustavu Srbije
iz 1990, naime, lako je bilo prepoznati suverena i potencijalnog komesarskog
diktatora: član 83, tačke 6-8, koje su regulisale ovlašćenja o i u vanrednom i
ratnom stanju, jasno su upućivale na predsednika Republike kao tu instancu.

053
U novom ustavu iz 2006. suveren je bio – shodno logici totalne pluralističke
partijske države – višekomponentan i samim tim mnogo teže prizivljiv u život.
Međutim, situacija sa Kosovom se tako radikalno pogoršavala da se već u maju
2007. moralo znati ima li u Srbiji suverena i može li se on oprobati na odluci o
vanrednom stanju. Jer, kako je pisao Šmit, “[p]red radikalno zlim preostaje sa-
mo jedna diktatura”, i to diktatura koja nastaje “iz svesti da naše doba zahteva
odluku” (Schmitt, 1934: 83). To “radikalno zlo” se manifestovalo sasvim jasno
sa stanovišta ustavne etike na kojoj je izgrađeno celokupno ustavno zdanje i
na osnovu kojeg je funkcionisala totalna pluralistička partijska država u Srbiji:
situacija na Kosovu zaista jeste bila onako kritična kako ju je opisivao Nikolić
i država (“Kosovo je Srbija”) zaista jeste bila ugrožena onako kako je članom
200, stav 1, Ustava bilo predviđeno za proglašenje vanrednog stanja. Dakle,
uslovi za odluku suverena o vanrednom stanju su se stekli – ali se pokazalo
da nije bilo suverena, a samim tim ni diktatora (barem u kategorijama teorije
političkog Karla Šmita).
Čak i ako bi se prihvatilo mišljenje o delimičnoj plauzibilnosti Šmitove od-
redbe suverena kao instance koja je ovlašćena da proglasi vanredno stanje
(upor. npr. Böckenförde, 2000, 134), ona ne bi mogla biti primenjena na Srbiju.
Naime, u srbijanskim prilikama Šmitova logika suverena najkasnije od maja
2007. godine više nije važila. Suveren je postao, tome nasuprot, onaj ko ima
dovoljno moći da sprečava dogovor partijskih vrhova da se donese najviša
odluka – odluka o vanrednom stanju – te, samim tim, ometa dalje funkcio-
nisanje totalne pluralističke partijske države. Moć o kojoj je reč generisana
je ponovo u kanalima političkih partija ili, tačnije, u kanalima partije koja je
bila najzastupljenija u vladajućoj većini u Skupštini i u Vladi, i koja je davala
predsednika Republike. Na mestu na kojem su se ukrštale funkcije predsed-
nika DS-a i predsednika Republike došlo je u Srbiji do stvaranje kritične mase
moći potrebne za uspostavljanje ovog, doduše samo negativnog, suvereni-
teta: kroz mobilizaciju svoje partije da osujeti uvođenje vanrednog stanja u
Srbiji zbog situacije na Kosovu Boris Tadić se uzdigao do pozicije negativnog
suverena. To je postalo još jasnije iz logike zbivanja u Beogradu 22. februara
2008. godine. Tom prilikom su predsednik Vlade Vojislav Koštunica i aktuelni
predvodnik opozicije (bivši predsednik Skupštine) Tomislav Nikolić zajednički
sproveli svojevrsni plebiscit o potrebi očuvanja Kosova u granicama Srbije i
pridobili okupljeno mnoštvo za primenu radikalnijih mera u rešavanju kosov-
skog problema, ali to ponovo nije dovelo ni do uvođenja vanrednog stanja ni
do uvođenja ratnog stanja (ovo drugo bi možda bilo plauzibilnije, s obzirom
na to da je 17. februara 2008. albanska većina na Kosovu već proglasila ne-
zavisnost i time ispunila ustavni casus belli). Štaviše, ovi događaji su, kao što
su pokazali već naredni izbori, omogućili konsolidaciju suverene pozicije “go-
spodara koji nudi zaštitu” građanima Srbije – ali ne od neprijatelja definisanog
Ustavom (tj. svakoga ko osporava da je Kosovo nerazdvojni deo Srbije), nego
od “patriotskih” političkih snaga koje su, umesto da državu prevedu u modus

054
vanrednog stanja, samo širile politički haos. Na poziciji suverena učvrstio se
Boris Tadić – koji je pronašao izgovor da baš na dan 22. februara 2008. bude
u nekoj rutinskoj radnoj poseti Rumuniji i koji se distancirao od pomenutih
događaja – pokazujući spremnost da štiti građane Srbije od vanrednog stanja
i da zarad toga prihvati rizik gubitka vladajuće većine u Skupštini, raspisivanja
novih parlamentarnih izbora i novih pregovora o obrazovanju vlade (shodno
rezultatima sprovedenih izbora).
Uzdizanje Borisa Tadića u negativnog, ali ipak efektivnog suverena Srbije
tokom 2007-2008. praćeno je dvema propratnim pojavama. Najkasnije od 22.
februara 2008, kada je gorela američka ambasada i bio razvaljen centar Beo-
grada, u Srbiji je rođen savez dva politička aktera: prvog, koji je Karl Šmit nazi-
vao “političkom romantikom” i drugog koji bismo mi danas, prilagođeno duhu
vremena, mogli da nazovemo političkim huliganstvom. Svoje učenje Šmit je
nastojao da distancira od tradicije koju je sam nazvao političkom romantikom,
a koja za njega podrazumeva političkog aktera koji je sklon da narod pretvori
u transcendentnu celinu, ali zbog lošeg odabira mitova ne može da uspostavi
adekvatan kanal reprezentacije tog i tako shvaćenog naroda, te nije u stanju
da donosi odgovarajuće političke odluke (a prevashodno da razlikuje prijatelje
od neprijatelja) i da s njima u skladu politički dela (upor. Schmitt, 1925).
Kao politička romantika mogla bi se, shodno tome, označiti politička opcija
zaštite ustavnosti u Srbiji – ustavnosti u smislu Ustava iz 2006. – i suprotsta-
vljanja suverenu Srbije (koji nije voljan da svoju vlast upotrebi radi proglašenja
vanrednog stanja i uspostavljanja komesarske diktature), ali bez spremnosti na
radikalne političke poteze i uz pronalaženje izgovora u poštovanju pravila par-
lamentarne demokratije (koju je Karl Šmit prezirao iz dna duše kao beznadežno
pasivnu i neutralizujuću “brbljaonicu”). Nakon što je Vojislav Koštunica položio
(“obnovio”) Kosovski zavet i obavezao se pred (transcendentnim) srpskim na-
rodom da će na svaki način sprečiti gubitak Kosova, otpao je svaki izgovor za
političku apstinenciju (na šta se svodi davanje “hrabrih” saopštenja za javnost
iz toplih beogradskih kabineta ili traćenje vremena u aktuelnoj skupštinskoj
“brbljaonici”): Vajmarska republika živo svedoči o tome da utonuću u politič-
ku romantiku alternativa može biti samo primena političkog nasilja (mitinzi
sa tučnjavama, fizički obračuni sa unutrašnjim neprijateljem itd.) kako bi se
građani uzdrmali, probudili iz dremeža i mobilizovali za komesarsku diktaturu
i pravedni rat.
Samim tim što parlamentarna opozicija suverenu u Srbiji ne bira ovu op-
ciju i tone u pasivnost političke romantike na scenu mora da stupi političko
huliganstvo, kako bi opciju komesarske diktature držalo koliko-toliko politički
aktuelnom. Iako je huliganstvo izvorno nasilnička pojava u sportu i vezuje se za
grupe navijača koji sport koriste kao povod za uživanje u nasilju nad pripad-
nicima drugih grupa (obično navijačima protivničkih timova) ili čak nasumič-
nim pojedincima koji sa sportskim događajima nemaju nikakve veze, u Srbiji
se ono značajno politizuje upravo radi činjenja onoga što politička romantika

055
nije u stanju da učini. A to znači, radi verbalnih napada na suverena Borisa
Tadića (i njegovih pretpostavljenih “nalogodavaca” na Zapadu, Amerike pre
svega), radi fizičkih napada na policiju (koja stoji u službi suverena) i sve one
koji svojim profesijama “služe” suverenu (kao što su npr. novinari Brankica
Stanković, Teofil Pančić itd.), kao i radi neprestanih mobilizacija javnosti za rat
za Kosovo. Od 12. oktobra 2010. političko huliganstvo je dodalo još jedan cilj
svojim aktivnostima: kako pokazuju divljanja na stadionu u Đenovi prilikom
fudbalskog susreta reprezentacija Italije i Srbije, napori su počeli da se usme-
ravaju i ka stvaranju i slanju u svet predstave o jednoj nakaznoj, razularenoj i
necivilizovanoj Srbiji koja je toliko “strana” Evropskoj uniji da ne može nikada
postati njen punopravni član.
Ako je teško očekivati da bi današnji politički akteri koji bi potpadali pod
kvalifikacije političke romantike i političkog huliganstva mogli dovesti do pro-
glašenja vanrednog stanja u Srbiji a, samim tim, do promene suverena i us-
postavljanja komesarske diktature, veliko je pitanje šta se može očekivati u
budućnosti. Objektivno pogoršavanje ekonomske situacije, pasivnost prema
divljanju huligana, politička arbitrarnost vlasti, pravni haos, te last but not
least teškoće u evropskim integracijama, mogu pogodovati porastu nezado-
voljstva glasača i stvoriti situaciju u kojoj bi se uzdigla nova politička snaga,
sposobna da iznudi proglašenje vanrednog stanja i uspon ozbiljnog kome-
sarskog diktatora. Na kraju krajeva, nešto slično se desilo i u Vajmarskoj Ne-
mačkoj: suprotno želji Karla Šmita i njegovog nalogodavca Kurta fon Šlajhera,
Adolf Hitler se uzdigao na mesto kancelara, sa kojeg je mogao da 28. februara
1933. uvede vanredno stanje i započne realizaciju svog programa kao legal-
ni, odnosno komesarski diktator. To je put koji je Nemačku odveo u totalnu
vođinu državu. Nema razloga za verovanje da bi Srbiju taj put odveo u nekom
bitno drugačijem pravcu.

PROEVROPSKA SUVERENA DIKTATURA

Druga opasnost koja Srbiji objektivno preti u narednom periodu proizlazi iz
postojanja pozicije suverena i njoj primerenih mogućnosti za sprovođenje su-
verene diktature. Pojam suverene diktature skovao je Šmit kako bi pomirio
diktaturu sa ustavnošću (Projs, 1988: 258), tj. okarakterisao nosioca suve-
rene vlasti koji je slobodan da kreira ustavne pretpostavke vlastitog vršenja
suverene vlasti (upor. Molnar, 2010). Realni efekat suverene diktature jeste
obezvređivanje ustava, pa i celokupnog prava, uz ideološka opravdanja krei-
ranja “konkretnog poretka” i njemu sličnih konstrukata za fingiranje ustavnog
poretka. Lančanom reakcijom, na urušavanje ustavnog poretka nadovezuju se
fragmentacija prava (koju prati uzdizanje uredbi u principijelni pravni izvor),
decizionizam i deinstitucionalizacija (pogotovo u oblasti pravosuđa). Kao ko-
načni efekat nastupa rapidan gubitak sposobnosti za evropske integracije,
koje iziskuju stabilan pravni poredak i čvrste institucije, kao i delegitimaciju
svake pretenzije na ono proevropsko. Tokom četiri godine koliko je Boris Ta-

056
dić, kao nosilac suverene vlasti u Srbiji, bio u poziciji da istovremeno naja-
vljuje i odlaže ustavne promene, ali da suštinski ne odstupa od sprovođenja
proevropske suverene diktature – vrteći se u krugu opravdanja da se na taj
način omogućavaju i forsirane evropske integracije i “odbrana Kosova” – on je
praktično dezavuisao samu svoju poziciju. Jer, za evropske integracije Mitrov-
danski ustav mu je bio samo kamen oko vrata, dok za odbranu Kosova, koju je
taj ustav nalagao – po svaku cenu i bez ikakvog odlaganja – i za koju je u ime
tvrdog suvereniteta davao i pravni i tradicionalni legitimitet, on nije imao do-
voljno harizme – a bez nje je, kao što je to slučaj Slobodana Miloševića rečito
pokazivao, i pravni i tradicionalni legitimitet bilo nemoguće uspostaviti. Zato
ni evropske integracije ni odbrana Kosova nisu mogli biti stubovi proevropske
suverene diktature, već samo štake pobodene u onaj isti močvarni glib u koji
su tonule i sve preduzete “proevropske“ reforme.
O realnoj dezorijentisanosti Srbije najbolje je svedočila odluka Borisu Ta-
diću podređene Vlade od 8. septembra 2010. da Generalnoj skupštini ponudi
sasvim drugačiji tekst rezolucije od onog koji je usvojila Skupština Srbije 26.
jula 2010. godine. Novi tekst je proistekao iz kompromisa koji je Boris Tadić
samostalno postigao sa diplomatama Evropske unije i trasirao je put prego-
vorima Srbije i Kosova iz kojih može da proistekne sve osim vraćanja Kosova
kao “Pokrajine” u sastav suverene Srbije.45 Iako je to bio nesumnjivo krupan
korak – za koji je Boris Tadić nagrađen dobijanjem kandidature za članstvo u
Evropskoj uniji uoči predsedničkih izbora 2012. godine (pošto nijedna druga
reforma nije zavređivala dobijanje tog statusa) – on je bio samo prvi u nizu
koraka potrebnih za kompletiranje secesije Kosova i Metohije od Srbije i stva-
ranje preduslova da se oni u Evropsku uniju učlane kao dve odvojene “države“
(bez obzira na to da li će se međusobno priznati ili neće). Inače, poslednjim
članom Rezolucije koju je Generalna skupština UN usvojila aklamacijom 9.
septembra 2010. godine Evropska Unija se praktično ovlašćuje da posreduje u
dijalogu “između strana [tj. Srbije i Kosova]” u cilju postizanja “mira, bezbedno-
sti i stabilnosti u regionu”, kao i “unapređivanja saradnje, ostvarivanja napretka
na putu ka Evropskoj Uniji i poboljšanja života ljudi”. Teorijski je zamislivo da
iz tog dijaloga proistekne “korekcija granica” između dve države, ali ništa više
od toga. Srbiji je tako postavljen sasvim konkretan zadatak da odgovori na
izazov stvaranja nove države na jugu, koja poslušno ispunjava sve zahteve iz
Brisela i nalazi se na dobrom putu da (svakako ne pre treće decenije 21. veka)
postane punopravni član Evropske unije.

45) Zaokret u kosovskoj politici Borisa Tadića oštro je i s puno prava kritikovan
sa ustavobraniteljske pozicije. U toj kritici, naravno, ima i dosta demagogi-
je. Tako je, primera radi, Vojislav Koštunica, ističući da je Srbija bačena “u
okove uspostavljanja dobrosusedske saradnje sa lažnom državom Kosovo”
i da se sada nalazi na putu konačnog gubitka Kosova (Koštunica, 2010), za-
nemario, sve u želji da samovlašće Borisa Tadića i njemu podređene Vlade
prikaže u što gorem svetlu, činjenicu da je teritoriju Kosova (osim granica)
ustavnopravno izgubio Slobodan Milošević u ratu 1999. godine.

057
 Najveći apsurd leži u činjenici što je taj zadatak dopao u ruke onog istog
Tomislava Nikolića koji je 2007. godine kao predsednik Skupštine tražio uvo-
đenje vanrednog stanja zbog situacije na Kosovu i Metohiji, a koji je na izbori-
ma 2012. postao novi predsednik Srbije na osnovu podrške Vojislava Koštunice
i istog onog programa “I Evropa i Kosovo“ kojeg se proteklih godina držao
Boris Tadić afirmišući ideološku opciju Evropske Srbije. Na taj način pokazalo
se da više i nema nekih supstancijalnijih razlika između snaga koje su 2000.
godine bile na strani revolucije i onih koje su branile stari režim. Na kraju prve
revolucionarne rotacije Srbija je bila tek diktatura koja je polako ali sigurno
tonula u močvarni glib ustavnog haosa, tvrdeći da građane brani od njega, ali
sve manje uspevajući da prikrije tužnu i bolnu činjenicu da njena nesposobnost
da ostvari bilo koji od dva cilja u koje se programski zaklinjala predstavlja samo
posledicu njene nesposobnosti da realizuje svoje prvo izborno obećanje dato
na poslednjim jugoslovenskim izborima 2000. godine. Nakon dvanaest godi-
na vladavine revolucionarnih snaga proizašlih iz DOS-a ostala je “ista meta i
isto odstojanje“ – ustavni haos iz kojeg treba izaći – a nestala je mogućnost
razlikovanja između aktera na političkoj sceni u pogledu sposobnosti da se
ta meta konačno i pogodi. U takvoj situaciji ništa nije bilo prirodnije do da se
zbunjena, dezorijentisana i razočarana demokratska volja građana okrene od
Borisa Tadića, da omogući njegovo pridruživanje Zoranu Đinđiću i Vojislavu
Koštunici u galeriji velikana revolucionarnih promašaja Srbije i da, makar i iz
očajanja, vidi šta joj Tomislav Nikolić (uz pomoć Ivice Dačića) može ponudi-
ti. Jer, čovek koji je 2007. tražio prokosovsku komesarsku diktaturu, a koji je
2012. izabran na osnovu programa proevropske suverene diktature ne može
da iznenadi nikako drugačije osim pozitivno. Pitanje je samo da li je Tomislav
Nikolić čovek iznenađenja i da li je sposoban da nadraste močvarni glib ustav-
nog haosa na kojem je politički i ponikao.

058
DRUGI DEO
USTAVNI HAOS U
PERCEPCIJI GRAĐANA
I ELITE SRBIJE
IV
UVODNE
METODOLOŠKE
NAPOMENE
Dok su se ideološke opcije Evropske Srbije i Samosvojne Srbije oblikovale
kroz međusobne obračune, u Srbiji se produbljivao onaj ustavni haos čijem
je otklanjanju revolucija trebalo prvenstveno da stremi, i to se odražavalo na
urušavanje legitimiteta novih vlasti. Kako su sociološka istraživanja pokaziva-
la, one su već 2002. počele da drastično gube poverenje građana, pri čemu je
velika većina građana (čak 71 odsto) smatrala da ih političari samo zamajava-
ju visokom politikom i da stvarne probleme ostavljaju po strani, dok je jedan
mali – ali sve značajniji – broj građana razvijao skepsu u samu demokratiju
(Mihailović, 2007: 113 i 121) ili dolazio do uverenja da je Srbiji “potreban novi
5. oktobar” (Golubović, 2007: 53). Nemogućnost da prevaziđu ustavni haos,
nasleđen iz starog režima, vraćala se tako Miloševićevim naslednicima kao
bumerang, osujećujući ih da započnu izgradnju demokratskog legitimiteta vla-
sti karakterističnog za jednu demokratsku ustavnu državu i pokrećući spori
ali nezaustavljivi talas razočaranja birača u skoro sve što su činili. Pri tom je
razočaranje građana u nesposobnost novih vlasti da – umesto što hilijastički
zazivaju povraćaj (celog ili barem jednog dela) Kosova i Metohije – konstituišu
Srbiju i na čvrstim ustavnim temeljima pokrenu trendove društvenog razvoja
u početku personifikovano u Zoranu Đinđiću (Golubović, 2003: 43) da bi se

061
nakon njegovog ubistva 2003. godine okrenulo, još mnogo intenzivnije, prema
Vojislavu Koštunici (Golubović, 2005: 22), čijim vrhovnim političkim pregnu-
ćem treba smatrati donošenje Mitrovdanskog ustava 8. novembra 2006. godi-
ne. Taj ustav je, naposletku, umesto da zaista okonča ustavni haos, stabilizovao
trend gubitka poverenja građana kako u političke partije i političare, tako i u
institucije političkog sistema koje su oni stvorili i politiku društvenog razvoja
koju od svrgavanja Miloševića nikada nisu uspeli da stvore.

TROŠENJE KAPITALA “5. OKTOBRA”

Već od trenutka kada je njegovo donošenje nagovešteno, Mitrovdanski ustav
je izazvao oprečne reakcije, pa i sporove – između ostalog, i o njegovom po-
tencijalu da, kao neprikosnoveni najviši pravni i politički akt u Srbiji, podigne
demokratski legitimitet na jedan viši nivo od onog elementarnog izbornog,
koji je postojao u periodu 2000-2006. (upor. zanimljivu diskusiju u: Pavlović
i Antonić, 2007; Pavlović, 2008). Sporovi su ubrzo utihnuli kada je postalo
jasno da Mitrovdanski ustav neće imati značaj ni približan onom koji mu se u
početku pripisivao i da će Srbiju ostaviti manje-više nekonstituisanom. Iako
je bilo očigledno da se Mitrovdanskim ustavom Srbija odriče od evropskih
integracija u korist priprema da u nekom pogodnom trenutku u budućnosti,
ako i kada joj se istorijske prilike budu osmehnule, povede rat za ponovno
osvajanje ove srbijanske “Pokrajine” (Molnar, 2008; Molnar, 2010), DS (čiji je
predsednik Boris Tadić tada ujedno bio i predsednik Srbije) ne samo što ništa
nije učinio da ga promeni nego je još i pokušao da ga iskoristi kao polazište
za svoj politički program “I Evropa i Kosovo” – onaj isti s kojim je pobedio na
izborima 2008. i izgubio na izborima 2012. godine. Kao jedno u nizu privid-
nih “solomonskih rešenja” (“I jare i pare”, “I vuk sit i ovce na broju” itd.) i ovaj
“program” je, od samog časa kada je sročen, obećavao neslavan kraj: da će
od “Evrope” ostati tek na jedvite jade dobijena “kandidatura za članstvo u
Evropskoj uniji”, koja još uvek ne isključuje praksu donošenja pravnih akata i
programskih dokumenata bez ikakvih ozbiljnih namera implementacije; kao
i da će se “Pokrajina” Kosovo i Metohija svesti samo na “paralelne institucije
Severnog Kosova”. Potemkinova sela, koja su se umnožavala od donošenja
Mitrovdanskog ustava, predodredila su i njegovu konačnu sudbinu da ostane
smokvin list na ustavnom haosu u ime čijeg otklanjanja su političari DOS-a –
uz pomoć inostranih vlada i službi, delova Miloševićevog aparata i građanskih
inicijativa (Molnar, 2008: 169 i dalje) – svrgnuli jugoslovenskog tiranina, a za
čije reprodukovanje su bili zaslužni isključivo oni sami.
Institucije koje su uspostavljene ovim ustavom su tokom druge vlade Vojisla-
va Koštunice i vlade Mirka Cvetkovića izgubile ne samo poverenje nego i nepo-
verenje građana, što je jedan istraživač dobro interpretirao kao porast ravnodu-
šnosti i sumnje u to da te institucije uopšte mogu bolje funkcionisati (Slavujević,
2010: 63). Naravno, moglo bi se reći i da je skepsa građana prema institucijama
posledica njihovog razočaranja u ljude koji njima rukovode, odnosno koji su na

062
vlast došli posle 5. oktobra 2000. i koji su na njoj opstali i posle izbora iz 2008.
I zaista, istim sociološkim istraživanjem došlo se do nalaza da najveći deo gra-
đana više i ne veruje da Srbijom vladaju Boris Tadić i nosioci drugih vlasti (u to
je verovalo samo 18 odsto ispitanika), pa čak ni političke partije kao takve (što je
mislilo 14 odsto ispitanika), nego misli da vladaju kriminalci i tajkuni (23 odsto,
odnosno 18 odsto odgovora) (Mihailović, 2010: 25). Ako je na izborima 2008,
održanim dok je još bilo sveže sećanje na Koštuničino plebiscitarno polaganje
“zaveta” da će Kosovo opet postati srpsko i na demoliranje inostranih ambasada
u Beogradu, Boris Tadić blesnuo na političkom nebu Srbije kao “suveren” koji je
u stanju da zaštiti građane od opasnih planova za ponovno zadobijanje Kosova
ratom (na šta je upravo upućivao Mitrovdanski ustav), onda je obesmišljavanje
ustavnog poretka tokom narednih godina njegove vladavine jasno razobličilo
opasnosti koje prete od unutrašnjih centara moći – između ostalog i od često
pominjanih “žutih barona”. Jedno drugo sociološko istraživanje pokazalo je da je
u Srbiji u to vreme kapital “5. oktobra” već bio u potpunosti potrošen i da se, u
krhotinama improvizovanog političkog sistema, političke partije više nisu doži-
vljavale kao tvorci i promoteri određenih svetonazornih pozicija koje bi trebalo
da stoje u službi razvojne politike Srbije, već samo “kao ogoljeno interesne orga-
nizacije partikularnih individua i klika”, dok su političari manje percipirani “kao
vršioci neke društvene funkcije, pogotovo korisne funkcije, a više kao zasebna
klasa, klika ili čak osobeni humani tip” (Spasić, 2011: 190). S takvim rezultatima
svako pozivanje na revolucionarne tekovine “5. oktobra” delovalo je zaista far-
sično, a svaki drugi ishod osim odlaska u opoziciju svih političkih partija koje su
izašle iz okrilja DOS-a nalikovao je na pravo čudo.

ISTRAŽIVANJE STAVOVA GRAĐANA I ELITE

U takvoj situaciji Fond za otvoreno društvo inicirao je istraživanje stavova gra-
đana i elite Srbije o ustavnoj situaciji sa ciljem da se proveri da li se sociološki
već evidentirani trend trošenja “kapitala 5. oktobra” reflektovao i na Mitrov-
danski ustav i, ako jeste, da se u javnosti pokrene pitanje ustavne promene,
kao i da se testira rešenje prema kojem bi se za obezbeđenje demokratičnosti
te promene iskoristili predstojeći parlamentarni izbori. Sprovedeno istraživa-
nje imalo je samim tim dva cilja:

– prvi, čisto naučni cilj, sastojao se u tome da se utvrdi koliko građani i

pripadnici elite poznaju Ustav od 8. novembra 2006. (u daljem tekstu:
Mitrovdanski ustav) i šta misle o njegovim najvažnijim odredbama, o
proceduri njegovog donošenja, kao i o njegovoj implementaciji;
– drugi, aktivistički cilj, bio je formulisan kao apel političkoj eliti da, na
osnovu adekvatnog uvida u spremnost građana za ustavne promene
(koja je bila anticipirana na osnovu delova nekih ranijih istraživanja),
tekuću predizbornu kampanju iskoristi za prezentovanje svojih pro-
grama promene Mitrovdanskog ustava (ako takvi uopšte postoje) i da

063
 skupštinski saziv proistekao iz izbora od 6. maja 2012. učini legitimno
ustavotvornim, i to tako što bi sastav skupštine koja menja Ustav bio
usaglašen sa prethodno izraženim ustavnim preferencijama građana.

Prvi cilj istraživanja uspešno je okončan i na narednim stranama će biti izlo-

ženi dobijeni rezultati koji omogućavaju odličan uvid u javni sud o ustavnom
stanju u Srbiji na kraju prve revolucionarne rotacije. Drugi cilj nije postignut.
Osnovni rezultati istraživanja izloženi su, inače, na kratak i pristupačan način u
brošuri “Zašto Ustav mora biti promenjen?”, koja je distribuirana svim organi-
zacijama iz kojih su poticali pripadnici elite uključeni u istraživanje i koja je na
konferenciji održanoj 11. aprila 2012. u Media centru poslužila kao predložak za
diskusiju o koracima koji bi trebalo da budu učinjeni kako bi se prevazišlo po-
stojeće katastrofalno ustavno stanje. Iako su konferenciji prisustvovali (između
ostalih) predstavnici svih relevantnih političkih partija, na kraju u predizbornoj
kampanji tema promene Ustava nije ni pomenuta, a kamoli dovedena do ras-
prave o kompetitivnim ustavnim programima. Umesto toga, izborne kampanje
su završile u “izbornoj patologiji”46 koja je sve veći broj neopredeljenih birača
samo mogla da učvrsti u uverenju da je status quo najpogubnija od svih opci-
ja. Neposredno pred okončanje prve revolucionarne rotacije u Srbiji, političari
koji su učestvovali, tada još u okviru DOS-a, u započinjanju revolucionarnog
kretanja i koji su dvanaest godina kasnije čvrsto držali sve poluge vlasti, du-
boko su verovali da će izbore dobiti ako ničim drugim, a ono barem raskrinka-
vanjem svojih političkih protivnika ukorenjenih u Miloševićev stari režim, dok
su se potonji uzdali u to da će sveopšti haos u Srbiji samom svojom težinom
usmeriti biračko telo ka promenama. Istorija je dala za pravo ovim drugima.
Istraživanje o kojem je reč osmislio je, pokrenuo i finansirao Fond za otvore-
no društvo u Beogradu, dok je terensko istraživanje i obradu podataka sprovela
agencija IPSOS Strategic marketing. Prvi deo istraživanja sproveden je u tradi-
ciji KOL (Knowledge and Opinion about Law) istraživanja (upor. Podgorecki et
al., 1973; upor. u domaćoj literaturi: Biro i Molnar, 1996; Biro, Molnar i Popa-
dić, 1997; Beogradski centar, 1999; Beogradski centar, 2001; Beogradski centar,
2002) i sastojao se u anketnom ispitivanju 1056 ispitanika koji su činili polno,
starosno i regionalno reprezentativni uzorak punoletnih građana Srbije.47 Ankete
su ispunjavane na osnovu strukturiranog upitnika, u kućama ispitanika, tokom
prosečno polučasovnih razgovora, od 15. do 23. oktobra 2011. godine.

46) Izbornom patologijom (“predizborja uoči đurđevdanskih izbora 2012“)

Srećko Mihailović je nazvao zatvoreni sistem prljavih kampanja koje “ko-
municira[ju] sa glasinama koje kruže diljem biračke mase, naslanjaju se
jedna na drugu, dopunjuju se i međusobno hrane. Imaju i iste posledice:
gađenje prema političarima i raznim kandidatima za razne vlasti i pad po-
verenja u politiku i izbore“ (Mihailović, 2012: 59).
47) Istraživanje je sprovedeno u 67 opština, odnosno 127 mesnih zajednica na
teritoriji Srbije, a vodilo se računa o odgovarajućoj zastupljenosti ispitanika
po tipu naselja (grad, odnosno prigradska i seoska životna sredina).

064
 Drugi deo zamišljen je kao istraživanje elite. Kao i svako drugo istraživanje,
i ovo se suočilo sa značenjskim dualizmom “upravljačke elite“ i “elite kompe-
tencija“ (upor. dobar teorijski pregled ovog dualizma: Koenen-Iter, 2005). Da
bi se prevladao taj dualizam, u istraživanju je kao kriterijum pripadnosti eliti
prihvaćena ustavna kompetencija ili kompetencija razumevanja ustavnih pro-
blema koja stvara kapacitet za aktivnu ulogu u proceduri ustavnih promena.
S druge strane, “upravljačkom“ momentu je učinjena koncesija utoliko što je
vođeno računa o tome da oni koji poseduju traženu kompetenciju zauzima-
ju, unutar odgovarajućih organizacija, upravljački ili neki sličan položaj koji
podrazumeva poznavanje ustavnih pitanja. U odabiru organizacija pošlo se
od premise da elita jednog modernog “poliarhijskog” društva po pravilu nije
monolitno strukturirana,48 da njeno ustrojstvo zavisi od “rasprostranjenosti
i koncentracije organizacija” (Dal, 1994: 95), i da njeni pripadnici svoju moć
crpu ili iz formalnih položaja u odgovarajućim (prvenstveno nacionalnim) in-
stitucijama (Field i Higley, 1973: 8; Field i Higley, 1980: 20) ili iz mogućnosti
da spolja na njih vrše uticaj.
Na osnovu ovakvog operacionalizovanja pojma elite i relevantnih organi-
zacija u ustavnopravnoj materiji, u fokusu drugog dela istraživanja našli su se,
prvo, lideri političkih partija, a zatim i oni njihovi članovi koji su se do sada u
javnosti najviše oglašavali o ustavnim pitanjima.49 Međutim, sasvim je jasno
da se istaknuti članovi političkih partija u diskusijama oko Ustava nesumnjivo
pojavljuju kao principijelni, ali ne i jedini akteri, i da istraživanje mora da ob-
uhvati i druge relevantne organizacije čiji članovi poseduju ustavnu kompe-
tenciju, dok im pozicija u (prevashodno nacionalnim) institucijama omogućava
odgovarajuću društvenu moć. Zbog toga je izvršena trodeobna podela elite na
političku, civilno-društvenu i intelektualnu, pri čemu su u političku elitu, pored
članova političkih partija, uvršteni i pripadnici nacionalnih saveta (etničkih
manjina),50 kao i članovi stručnih, savetodavnih i nezavisnih tela na držav-
nom nivou.51 Za sve njih je pretpostavljeno da imaju sasvim dovoljno dodira sa

48) Kao što je pokazao Rajt Mils, prvobitna elita SAD-a, bila je “mnoštvo vr-
hunskih grupa, svaka sastavljena od ne tako čvrsto povezanih i ne tako
homogenih elemenata” (Mils, 1964: 351).
49) Istraživanjem su obuhvaćene Srpska napredna stranka (3), Demokratska
stranka (2), Socijalistička partija Srbije (2), Demokratska stranka Srbije (2),
Liberalno demokratska partija (2), Socijaldemokratska partija (2), Liga so-
cijaldemokrata Vojvodine (2), Ujedinjeni regioni Srbije, Srpski pokret ob-
nove, Zajedno za Šumadiju, Dveri, Nova Srbija, Socijaldemokratska unija,
Srpska radikalna stranka, Stranka demokratske akcije, Demokratska levica
Roma, Demokratski savez Hrvata u Vojvodini, Jedinstvena Srbija, Savez voj-
vođanskih Mađara i Sandžačka demokratska partija.
50) U pitanju su bili Vlaški nacionalni savet, Rumunski nacionalni savet, Rom-
ski nacionalni savet, Mađarski nacionalni savet, Hrvatsko nacionalno veće,
Savez jevrejskih opština i Slovački nacionalni savet.
51) Istraživanju su se odazvali Poverenica za ravnopravnost građana, Poverenik
za informacije od javnog značaja, Nacionalni savet za visoko obrazovanje,
Nacionalni prosvetni savet i Socijalno-ekonomski savet Republike Srbije.

065
ustavnom praksom da bi formirali ustavnu kompetenciju i igrali aktivnu ulogu
u eventualnim promenama Mitrovdanskog ustava. Pored političke elite, pret-
postavljeno je da bi i jedan deo civilnog društva52 morao imati traženu ustavnu
kompetenciju, što je i organizacije u ovoj oblasti preporučilo za uvrštavanje
u istraživanje.53 Pored nevladinih organizacija koje su se do sada češće po-
javljivale u javnosti povodom određenih ustavnih pitanja, u ovu frakciju elite
uvršteni su i poglavari glavnih verskih zajednica u Srbiji,54 s obzirom na njihov
rastući uticaj (to se pogotovo odnosi na Srpsku pravoslavnu crkvu, koja je,
posle dužeg nećkanja, ipak odbila da uzme učešće u ovom istraživanju) u svim
svetonazornim pitanjima – u koje svakako spada i ono ustavno. Naposletku,
kao treća frakcija elite u istraživanje je uvrštena i intelektualna elita (ili, tačni-
je, članovi akademija nauka i umetnosti,55 profesori univerziteta56 i pripadnici
medija57), s obzirom na to da ona ima ključnu ulogu u proizvodnji i distribuciji
svih ideja i informacija neophodnih da se formiraju stavovi o odgovarajućim
ustavnim pitanjima. U Tabeli 1 prikazana je struktura ovako formiranog ukup-
nog uzorka istražene elite Srbije.
Čim je okončan prvi deo istraživanja i čim su obrađeni dobijeni podaci
(u novembru 2011), započeti su kontakti sa predstavnicima elite koja je, na
osnovu gore opisanog kriterijuma, trebalo da bude intervjuisana. Zbog pri-
bližavanja božićnih i novogodišnjih praznika odlučeno je da se drugi deo is-

52) U određenju pojma civilnog društva pošlo se od toga da ono “označava či-
tavo polje građanskih inicijativa koje, u svom zalaganju za opšte dobro i u
granicama osnovnih prava čoveka, dopunjavaju i kontrolišu funkcionisanje
političkog sistema predstavničke demokratije, kao i postojećih mehaniza-
ma inkorporacije ključnih grupa građanskog društva u državu“ (Molnar,
2003: 17).
53) Istraživanju su se odazvali Beogradski centar za ljudska prava, Biro za dru-
štvena istraživanja, Centar za prava manjina, Centar za regionalizam, Dru-
štvo sudija Srbije, Evropski pokret, Fond za političku izuzetnost, Forum za
etničke odnose, Građanske inicijative, Grupa 484, GSA (Gej strejt alijansa),
Koalicija za nadzor javnih finansija, Odbor za ljudska prava CHRIS, PALGO
Centar, Privredna komora Srbije, Nezavisna umetnička asocijacija Remont,
SKGO (Stalna konferencija gradova i opština), Transparentnost Srbija, Unija
poslodavaca Srbije, Urban-In, YUCOM (Komitet pravnika za ljudska prava),
CUPS (Centar za unapređenje pravnih studija) i CESID (Centar za slobodne
izbore i demokratiju).
54) Istraživanju su se odazvali Beogradska nadbiskupija, Hrišćanska adven-
tistička crkva, Hrišćanska baptistička crkva, Islamska zajednica u Srbiji i
Jevrejska verska zajednica.
55) Od dve akademije nauka i umetnosti u Srbiji, istraživanju se odazvala samo
VANU, dok je SANU odbila da učestvuje.
56) U istraživanje je uvršteno pet univerziteta (Univerzitet u Beogradu, Univer-
zitet Union, Univerzitet Megatrend, Univerzitet Educons i Internacionalni
univerzitet u Novom Pazaru), a učešće dva univerziteta pojačano je i uče-
šćem pojedinih fakulteta (Univerzitet Union – Pravni fakultet, Univerzitet u
Beogradu – Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih
nauka i Univerzitet u Beogradu – Elektrotehnički fakultet).
57) To su bili RTS, RTV B92, NUNS (Nezavisno udruženje novinara Srbije), Nova
srpska politička misao, Vreme, NIN, Novi Magazin, Politika, Pravda, Alo,
Blic, Blic online, Dnevne novine, Danas, Kurir, Press i Dnevne novine.

066
traživanja sprovede u kontinuitetu u januaru mesecu. Poziv za učešće u ovom
delu istraživanja upućivan je elektronskom poštom organizacijama, odnosno
pojedincima koji su se po pravilu nalazili na čelnim pozicijama (predsednici, di-
rektori, rektori, dekani itd.), uz nekoliko izuzetaka kada je u organizaciji posto-
jao neko drugi ko je u javnosti frekventnije istupao povodom ustavnih pitanja.
U slučaju da planirani sagovornik nije bio dostupan za razgovor, zamenjen je
drugim sagovornikom, najbližim u hijerarhiji. Naposletku, kontaktirano je 110
sagovornika u 100 organizacija, a intervjui su realizovani sa 94 sagovornika u
86 organizacija (drugim rečima, istraživanju se odazvalo 85 odsto planiranih
sagovornika iz 86 odsto planiranih organizacija). Razgovori su obavljani sa
po jednim sagovornikom iz svake organizacije, sa izuzetkom političkih parti-
ja u kojima je broj intervjuisanih sagovornika varirao između jedan i tri. Ipak,
statističkim postupkom ponderisanja njihov broj je ujednačen, čime se došlo
do toga da u ukupnom rezultatu svaka pojedinačna politička partija učestvuje
podjednako, tj. bez obzira na realan broj sagovornika iz njenih redova.
U pismu koje je pratilo poziv na učešće u istraživanju, učesnici su obave-
šteni o ciljevima istraživanja i metodi prikupljanja podataka, zajamčena im je
anonimnost i saopšteno da će rezultati istraživanja biti prezentovani isključivo
na nivou celokupne elite ili jedne od tri frakcije elite, kao i da izrečena indivi-
dualna mišljenja i stavovi učesnika neće biti navođeni (baš kao ni organizacija
kojoj pripadaju). Učesnici su takođe obavešteni da Fond za otvoreno društvo
planira javno prikazivanje rezultata istraživanja, odnosno organizovanje kon-
ferencije na ovu temu, i da će tom prilikom svaki učesnik, ukoliko sam to želi,
imati priliku da javno komentariše rezultate i iznese svoje mišljenje i stavove o
ustavnoj situaciji u Srbiji (na pomenutoj konferenciji održanoj 11. aprila 2012.
nijedan od učesnika nije imao potrebu da to učini). Naposletku, razgovori sa
sagovornicima koji su prihvatili učešće u istraživanju obavljeni su u periodu
od 10. januara do 1. februara 2012, u vreme i na mestu koje je učesnicima naj-
više odgovaralo, u formi individualnih intervjua “licem u lice“, u trajanju od
oko 60 minuta i uz pomoć polustrukturiranog upitnika. Upitnik je sadržavao
četiri sekcije: 1) stavove o Mitrovdanskom ustavu (opšta ocena, vrednosti i
tekovine), 2) stavove o proceduri njegovog usvajanja, 3) stavove o njegovoj
promeni i 4) stavove o njegovim najbitnijim odredbama (Preambula, odredbe
o državnosti, političkom uređenju, teritorijalnom uređenju, ljudskim pravima i
ekonomskom uređenju). Pošto je upitnik bio polustrukturiranog tipa beležen
je svaki komentar ili dodatno obrazloženje ispitanika uz odgovor na ponuđe-
no pitanje. Na taj način je formirana građa koja je bacala malo više svetla na
realne stavove elite Srbije o ustavnim pitanjima.

067
V
PROBLEM GRAĐANA
SA LJUDSKIM PRAVIMA
U prvom poglavlju konstatovano je da je na izmaku Miloševićeve vladavine
ustavni haos dostigao ogromne razmere, da je iz komunizma nasleđena prero-
gativna država sve manje odeljivala svoj domen od pravne države i dopuštala
ovoj drugoj da funkcioniše barem unutar manje ili više omeđenog zabrana, kao
i da su vrtoglavi rast korupcije i intenziviranje i širenje pravne nesigurnosti
intenzivirali i proširili među (ponajviše politički samoosveštenim) građanima
osećaj egzistencijalne ugroženosti. Ako se, sledstveno tome, “ustavni haos” u
poodmaklom stadijumu “starog režima” fenomenološki odredi kao rastakanje
svih uspostavljenih tekovina pravne države i otvaranje perspektive prerastanja
prerogativne države u čistu silničku državu koja se temelji na strahovladi, on-
da se može reći da su u Srbiji manifestacije takvog “ustavnog haosa” postale
dovoljno opipljive većini (ponajviše politički samoosveštenih) građana da bi
ih pokrenule da u podršci liderima DOS-a idu sve do samog kraja – do oba-
ranja tiranina (ako je potrebno, i u krvi), samo da bi se otklonio principijelni
izvor ugrožavanja. Ali, otpočinjanje revolucije u Srbiji bilo je nemoguće samo
na osnovu egzistencijalne ugroženosti, a bez svesti politički mobilizovanih
građana o ljudskim pravima, koja je u sadašnjosti Milošević gazio više nego u
prošlosti, čiju su institucionalnu zaštitu u budućnosti obećavali lideri DOS-a i
koja zaista nisu mogla biti u pravoj meri zaštićena dok se ne okonča tranzicija
od “ustavnog haosa” do ustavnog poretka koji bi bio sposoban da omogući
stabilnu izgradnju kako političkog, tako i pravnog sistema.

069
 Time dolazimo i do suštinskog problema revolucije koja je u Srbiji otpočela
5. oktobra 2000. godine: građani su se podigli u odbranu svojih ljudskih prava
i tiranin je oboren zarad njihovog kršenja, a da bi revolucija mogla da napre-
duje trebalo je da se odmah postigne konsenzus oko toga koja su to ljudska
prava koja će se u Srbiji u narednom periodu institucionalno štititi, kako će to
država činiti i šta će građani moći da preduzmu ako to država ne bude u stanju
da čini. Da bi se to postiglo bilo je potrebno sazvati ustavotvornu skupštinu i
obezbediti participaciju građana u svim fazama donošenja novog ustava kako
bi se učinio prvi korak u tranziciji od jusnaturalističkog ka konstitucionalnom
shvatanju ljudskih prava, institucionalizaciji “borbe za pravo” svakog građa-
nina i, na kraju, harmonizaciji ustavnog, političkog i pravnog sistema. A pošto
se to nije dogodilo, revolucija je skrenula u pogrešnom smeru i započela svoju
dvanaestogodišnju rotaciju.

LJUDSKA PRAVA IZMEĐU

JUSNATURALIZMA I KONSTITUCIONALIZMA
U istraživanju stavova građana, sprovedenom u oktobru 2011, ispitanicima je pru-
žena mogućnost da iskažu svoje mišljenje o tome da li se ljudska prava poštuju
u Srbiji (ukupni rezultati su prikazani u Tabeli 2). Ako bi se ponuđeni odgovori
skalirali na skali na kojoj “Uopšte ne” nosi 0 poena, “Uglavnom ne” 1 poen, “I da i
ne” 2 poena, “Uglavnom da” 3 poena i “Da, u potpunosti” 4 poena (uz izostavljanje
3,2 odsto ispitanika koji su odgovorili “Ne znam”), došlo bi se do podatka da je u
pravnoj svesti građana nivo poštovanja ljudskih prava u Srbiji u oktobru 2011. go-
dine bio 40,1 odsto. Taj podatak je zanimljivo uporediti sa podacima istraživanja
Beogradskog centra za ljudska prava iz juna-jula 1998. i novembra 2000, uz sve
rezerve s obzirom na kompleksnost potonja dva istraživanja (koja su obuhvatala
40 sasvim konkretnih ljudskih prava), način skaliranja (od 0 do 3) i teritoriju na
kojoj su sprovedena (teritorija Srbije bez Kosova i Metohije, ali i teritorija Crne
Gore). Pošto sumarno prikazani podaci dobijeni prvim istraživanjem nisu uka-
zivali ni na kakve supstancijalne razlike između Srbije i Crne Gore, oni se mogu
uzeti kao sasvim reprezentativni za “stari režim” u Srbiji, dok je vlast u svojim ru-
kama još čvrsto držao Slobodan Milošević. S druge strane, iako su razlike među
federalnim jedinicama tadašnje SR Jugoslavije počele da isplivavaju u drugom
istraživanju – i to zato što su ispitanici u Srbiji nakon 5. oktobra 2000. postali
manje kritični prema stanju u svojoj republici nego ispitanici u Crnoj Gori pre-
ma stanju u svojoj republici – one još nisu bile toliko izražene (upor. Beogradski
centar, 2001: 370) da bi ugrozile reprezentativnost podataka za “početno stanje
revolucije” u Srbiji, koje je obeleženo promptnom demontažom samo onih naj-
represivnijih mehanizama Miloševićevog režima i sasvim razumljivim porastom
nada građana da je to samo početak obuhvatnijih promena u zaštiti ljudskih
prava kako u federaciji tako i u njihovoj republici. Uzimajući sve to u obzir, može
se reći da je nivo zaštite ljudskih prava u Srbiji iz perspektive građana u “starom
režimu” bio 38,3 odsto (Beogradski centar, 1999: 401), u “početnom stanju revo-

070
lucije” 52,5 odsto (Beogradski centar, 2001: 371), dok je u “završnom stanju prve
rotacije” revolucije (tj. u oktobru 2011) opao na 40,1 odsto.
Oba istraživanja pravne svesti koja je sproveo Beogradski centar za ljudska
prava predstavljala su samo jedan deo ukupne procene zaštite ljudskih prava
u SR Jugoslaviji, pri čemu su preostala dva dela činili ekspertski nalaz o nivou
zaštite kroz pravne akte i ekspertski nalaz o stanju u samoj praksi (pre svega
sudskoj). U oba slučaja, građani su bili kritičniji nego eksperti: prema ovim
drugima, 1998. je nivo zaštite ljudskih prava u pravnim aktima bio 71,6 odsto,
a u praksi 43,2 odsto (prosek sva tri parametra 51,9 odsto), dok je 2000. bio
78,4 odsto odnosno 59,9 odsto (prosek sva tri parametra 63,1 odsto). Uzme
li se u obzir da je izračunavanje rađeno prema metodologiji Čarlsa Hjumane
(namenjenoj svim državama na svetu), po kojoj nivo zaštite do 40 odsto znači
da u zemlji postoji manje ili više sistematsko kršenje ljudskih prava, dok zado-
voljavajuća zaštita započinje tek od 75 odsto, moglo bi se reći da su se građani
i eksperti tek u “početnom stanju revolucije” složili oko toga da je Srbija (odno-
sno SR Jugoslavija) zemlja u kojoj postoji slaba zaštita ljudskih prava. Pre toga,
tj. za vreme “starog režima” njihova mišljenja su se razilazila: dok su eksperti i
tada bili na stanovištu da zaštita ljudskih prava postoji, iako je slaba, građani
su bili uvereni da postoji sistematsko kršenje ljudskih prava. Razmimoilaženje
postaje razumljivije kada se uzme u obzir činjenica da su eksperti polazili od
(međunarodnih i domaćih) pozitivno-pravnih normi koje regulišu ljudska pra-
va, dok su građani rezonovali prvenstveno jusnaturalistički. Svega jedna četvr-
tina ispitanika u istraživanju iz 1998. (22,3 odsto) i 2000. (25,6 odsto) shvatala
je ljudska prava u konstitucionalnom smislu (koji su imali u vidu eksperti), dok
je broj “jusnaturalista” revolucija samo uvećala: dok su pre nje oni činili nešto
više od trećine (38,8 odsto), neposredno nakon nje su dostigli skoro polovinu
uzorka (46,7 odsto). Iako ljudska prava nikada ne mogu da budu u potpuno-
sti konstitucionalizovana,58 zapravo tek konstitucionalizacija otkriva njihovu

58) Kao što svedoči 84. Federalistički spis, koji je napisao Aleksander Hamilton,
već je u raspravama vezanim za ratifikaciju Ustava SAD-a 1787-1788. otvoreno
pitanje da li konstitucionalizacija ljudskih prava vodi ograničavanju njihovog
jusnaturalističkog sadržaja (upor. Hamilton, 1981: 447 i dalje). Pozitivan od-
govor federalista na ovo pitanje (koji je imao za posledicu odsustvo kataloga
ljudskih prava u tekstu Ustava) njihovi su oponenti kritikovali kao strategiju da
se izgradi jaka centralistička država koja neće priznavati nikakva ljudska prava
i koja će jusnaturalistički argument koristiti kao običan izgovor za samovlašće.
Pošto je u narednim godinama Džejms Medison prešao iz tabora federalista u
protivnički tabor (budućih demokrata-republikanaca), on je izradio IX amand-
man na Ustav (koji je ratifikovan 1791) koji je glasio: “Nabrajanje izvesnih prava
u Ustavu ne sme se tumačiti tako da se ospore ili umanje druga prava koja je
narod zadržao.“ Time je u američki ustavni sistem ušla eksplicitna odredba da
ljudska prava nisu u potpunosti konstitucionalizovana, da je jedan njihov deo
“narod zadržao“ kao prirodna prava i da tumačenje pozitiviranih ljudskih prava
uvek mora biti rukovođeno imperativom zaštite tih prirodnih ljudskih prava.
Taj princip je kasnije ušao u Međunarodni pakt o građanskim i političkim pra-
vima iz 1966. (član 4, stav 2), kao i u Povelju o ljudskim i manjinskim pravima i
građanskim slobodama Državne zajednice Srbija i Crna Gora iz 2003. (član 8).
Miloševićev ustav taj princip nije poznavao (baš kao ni kasnije Mitrovdanski)

071
heterogenost i složenost (upor. Molnar, 1994: 31 i dalje) i upućuje na krajnje
mukotrpno pregnuće njihovog vaganja. No, na takva razmišljanja građani Srbi-
je (baš kao ni građani Crne Gore) nisu bili pripremljeni jer nisu znali šta uopšte
piše u Ustavu (tj. ustavima), jer se niko nije potrudio da im to objasni i jer su,
čak i da im je palo na pamet da samoinicijativno pročitaju ustavni tekst, i sami
mogli da zaključe da je on za njihove živote suštinski nebitan.
To se dobro moglo videti iz jednog drugog KOL istraživanja, posvećenog
upravo stavovima građana prema ljudskim pravima, koje je bilo sprovedeno
novembra 1996. na uzorku od 570 ispitanika sa teritorije cele Srbije osim Ko-
sova i Metohije. Prosečno poznavanje 15 ljudskih prava regulisanih Ustavom
Srbije iz 1990. i Ustavom SR Jugoslavije iz 1992. bilo je vrlo nisko i iznosilo
je 43,5 odsto (Biro, Molnar i Popadić, 1997: 215). U pilot-istraživanju (koje je
obuhvatalo 19 ljudskih prava) za ovo istraživanje, sprovedenom na 100 stu-
denata Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i 100 studenata pravnih fakulte-
ta u Novom Sadu i Beogradu (bili su to studenti četvrte godine, apsolventi i
postdiplomci), ispitanici su pokazali jednako slab rezultat: nivo poznavanja
ustavno regulisanih ljudskih prava studenata Filozofskog fakulteta bio je 43,4
odsto, a studenata pravnih fakulteta 61,6 odsto (Biro i Molnar, 1996: 221).59 U
istraživanju sprovedenom na opštoj populaciji ispitanicima je bilo omogućeno
i da izraze svoj stav o tome da li ista ta prava treba da važe u Srbiji i rezultati
dobijeni iz tog dela istraživanja bili su najzanimljiviji: pošto nisu znali šta piše
u Ustavu i nisu imali mnogo poverenja u režim (koji je u to vreme upravo bio
pokrao lokalne izbore), a smatrali su da pomenuta ljudska prava ipak treba
da važe, oni su se jednostavno o njima izjašnjavali kao o jusnaturalističkim
sadržajima (Biro, Molnar i Popadić, 1997: 214). Sve što je rečeno omogućava
donošenje jednog važnog zaključka u pogledu “ustavnog haosa” čije je otkla-
njanje obećao DOS u predizbornoj kampanji za izbore zakazane za 24. septem-
bar 2000. godine: odredbe o ljudskim pravima – kako je to Vojislav Koštunica
govorio – u jednom “ustavu bez naroda” su građanima nepoznate i nebitne, i
kada počnu da se suočavaju sa haosom oko sebe, oni će se okrenuti prirodnom
pravu, koje će im najbolje pomoći da formulišu jednostavan i opšterazumljiv
osnov za osporavanje nosilaca vlasti, države – pravne ništa manje nego pre-
rogativne – pa i samog Ustava.
Vratimo li se sada rezultatima istraživanja iz 2011. godine, videćemo da
je povećanje poverenja građana u zaštitu ljudskih prava u Srbiji u “počet-
nom stanju revolucije” (52,5 odsto) bilo samo privremena posledica erupcije
smele nade da bi svrgavanje tiranije Slobodana Miloševića moglo pokrenuti

već je proklamacijom da je u Republici Srbiji “slobodno sve što Ustavom i zako-

nom nije zabranjeno“ implicitno otpisivao mogućnost da konstitucionalizovani
i jusnaturalistički sadržaji ljudskih prava dođu u sukob.
59) Pri tom je struktura ovih rezultata bila posebno loša, s obzirom na to da
“svega 9 odsto ispitanika postiže skor koji je iznad 75 odsto znanja, a da
čak 31 odsto ima skor koji je ispod 50 odsto znanja! Nijedan ispitanik nije
tačno odgovorio na svih 19 pitanja” (Biro i Molnar, 1996: 221).

072
krupnije promene, da bi se u narednim godinama – kako je postajalo sve ja-
snije da promena neće biti – ono vratilo na nivo koji je postojao u “starom
režimu”: u poređenju sa 38,3 odsto iz 1998. godine, 40,1 odsto iz 2011. deluje
kao potvrda stagnacije koja ne dozvoljava da se dolazak na vlast političkih
partija iz DOS-a uopšte dovede u vezu s revolucijom ili barem njenim po-
četkom. Ti podaci rečito govore o tome da su već krajem 2011. sazreli uslovi
za razvlašćivanje poslednjih ostataka DOS-a, za povratak na vlast političkih
snaga koje su 5. oktobra 2000. bile na gubitničkoj strani i za okončanje prve
revolucionarne rotacije.
S ovim u vezi bilo je i pitanje kako ispitanici shvataju ljudskih prava, odno-
sno u kojoj meri su se pomakli od čisto jusnaturalističkog shvatanja ljudskih
prava ka konstitucionalnom. Na pitanja o poznavanju Ustava i o poznavanju
ustavnih odredbi o ljudskim pravima dobijeni su različiti odgovori: dok 78,6
odsto ispitanika spremno priznaje da Ustav poznaje tek malo ili nimalo,60 u
odgovoru na pitanje o poznavanju ustavnih odredbi o ljudskim pravima taj pro-
cenat se značajno smanjuje (Tabela 5) – 57,7 odsto i dalje tvrdi da ne zna ništa
o njima, ali zato 42,2 odsto odgovara da ustavne odredbe o ljudskim pravima
poznaje u manjoj (34,9 odsto) ili većoj meri (7,3 odsto). Razlika se verovatno
može objasniti razlikom u važnosti koju ispitanici pridaju ustavnim odredbama
o ljudskim pravima i ostalim ustavnim odredbama (tj. “Ustavu” kao takvom).
Dok po pitanju važnosti koji ima poznavanje Ustava među ispitanicima vlada
potpuna polarizacija (Tabela 6),61 važnost poznavanja ustavnih odredbi o ljud-
skim pravima (“kako mogu da ih zaštite”) ističe uverljiva većina od 73 odsto
ispitanika, a dodatnih 10,2 odsto smatra da će pravi značaj ljudskih prava doći

60) Iz podataka izloženih u tabelama 3 i 4 vidi se da je otprilike jedna peti-

na ispitanika čitala Ustav i da može za sebe da kaže da ga koliko-toliko
poznaje. Ostale četiri petine ispitanika za sebe priznaju da su potpuno ili
uglavnom neupoznati sa Ustavom i da se o ustavnim odredbama informišu
iz sredstava masovnih komunikacija. U prvoj grupi važnu ulogu igra njiho-
vo obrazovanje, mesto stanovanja i stranačka preferencija, pošto dvostru-
ko više ispitanika koji su čitali Ustav ima više ili visoko obrazovanje, živi u
Beogradu i – ne želi da glasa ni za jednu političku partiju. Ovaj nalaz bi se
mogao interpretirati tako da upućuje na jednu tendenciju: više obrazovanje
i život u prestonici omogućavaju bolju upoznatost sa ustavnim odredbama,
a bolja upoznatost sa ustavnim odredbama povećava distancu u odnosu na
političke partije. Ili, tačnije, bolje poznavanje Mitrovdanskog ustava dovodi
do porasta kritičke svesti o ustavnoj realnosti Srbije, a ta viša svest se onda
okreće i ka samim političkim partijama koje se s tom i takvom ustavnom
realnošću mire.
61) Polovina ispitanika smatra da je već u ovom momentu bitno poznavanje
Ustava, dok druga polovina to osporava, pri čemu jedan manji deo u ovoj
heterogenoj grupaciji veruje da će Ustav postati bitan kada Srbija posta-
ne član Evropske unije (6.9 odsto), dok drugi iskazuje ciničan stav da ni u
jednoj zemlji (pa tako ni u Srbiji) nije bitno šta piše u njenom ustavu (6,3
odsto). Ako zanemarimo natprosečnu zastupljenost glasača SRS-a među
onima koji smatraju da je poznavanje Ustava već sada značajno (64 odsto),
ne može se reći da dobijeni rezultati ukazuju na neku bitniju vezu s parame-
trima na koje se u istraživanju obraćala pažnja.

073
do izražaja tek kada Srbija postane članica Evropske unije (Tabela 8).62 Među-
tim, na pitanje koje bi ustavne odredbe izdvojili kao značajne za Srbiju i njene
građane (Tabela 9), ispitanici su se razvrstali u tri grupe: ubedljivo najveći deo
(59,4 odsto) osporio je da takve odredbe uopšte postoje, jedan manji broj (6,2
odsto) nije znao da li postoje ili ne postoje, dok je samo preostala trećina op-
tirala za ljudska prava – u celosti (8,4 odsto) ili za neko pojedinačno ljudsko
pravo (ukupno 25 odsto).63 Iz distribucije odgovora na ovo pitanje može se
zaključiti da se dominantni trend da se o ustavnim odredbama negativno sudi
ublažava s porašću starosti ispitanika, kao i njihovog obrazovanja i vezanosti
za političke partije (posebno za DS, LDP, SRS i male stranke, pri čemu veziva-
nje za DS i za male stranke povlači za sobom veću sklonost da se u pozitivne
ustavne odredbe uvrsti ceo katalog ljudskih prava).
Iz svih ovih podataka, sumarno gledano, može se pouzdano zaključiti da
za građane Srbije ljudska prava imaju veliki značaj i da tema “Ustava” dobija
na značaju u meri u kojoj oni dobijaju povod da je percipiraju kao povezanu sa
ljudskim pravima: kao sredstvo povećanja nivoa zaštite ljudskih prava pozi-
tiviranjem i institucionalnom zaštitom. Do sada izneti podaci nedvosmisleno
ukazuju na to da Mitrovdanski ustav ne samo da u Srbiji ne važi kao nekakav
“društveni ugovor” koji su građani zaključili u cilju zaštite ljudskih prava nego
ga oni vide kao jedan dalek i nepristupačan pravni akt koji su nosioci vlasti
doneli više iz nekih drugih razloga a ne zbog zaštite ljudskih prava. U svakom
slučaju, predizbornom obećanju DOS-a iz 2000. da će po dolasku na vlast
otkloniti ustavni haos daleko najveći broj građana nije mogao da prida neki
poseban značaj s obzirom na to da za njih ni danas (a kamoli 2000. godine)
“Ustav” sam po sebi nema neki veći značaj, a ne postoje ni ustavne odredbe
koje oni opažaju kao značajne. Ipak, nešto drugačije stvari stoje ako pođemo
od pretpostavke da su građani ovo predizborno obećanje lidera DOS-a shva-
tili pre svega kao obećanje da će se po dolasku DOS-a na vlast povećati nivo

62) Negde na sredini između ove dve procene važnosti ispitanici pozicioniraju
važnost koju bi Ustav trebalo da ima za nosioce vlasti (Tabela 7): dve tre-
ćina ističu da nosioci vlasti moraju da poznaju Ustav kako bi znali koja su
ljudska prava garantovana građanima i – shodno tome – dokle sežu njihova
ovlašćenja i nadležnosti. Međutim, s druge strane, čak više od četvrtine
ispitanika odriče bilo kakav značaj Ustava za nosioce vlasti, bilo zato što je
on sam po sebi nepopravljivo loš (8,1 odsto), bilo zato što su nosioci vlasti
nepopravljivo loši (20,8 odsto; u ovoj grupi 3,9 odsto ispitanika smatra da
se vlast ne osvrće na Ustav ne samo u Srbiji nego i u svim drugim zemlja-
ma). Kod ovih ispitanika dominira stav da je politika u Srbiji trajno “kon-
taminirana” i da zato ni bavljenje Ustavom nema neki veći značaj. Daljih
7,1 odsto ispitanika veruje da je postojeće stanje u Srbiji loše i da Ustav za
nosioce vlasti nije bitan, ali da će se to promeniti kada Srbija postane člani-
ca Evropske unije. Sve u svemu, svaki treći ispitanik iznosi sumnju u značaj
Ustava za nosioce vlasti hic et nunc.
63) Pri tom je u potonjoj grupi 12,9 odsto ispitanika uspelo da nabroji još po
neku ustavnu odredbu koja se ne tiče ljudskih prava, a samo 8,9 odsto njih
je izdvojilo ustavnu odredbu o teritorijalnom integritetu i Kosova i Metohi-
je kao sastavnog dela Srbije.

074
zaštite njihovih ljudskih prava. Iz dosadašnjeg izlaganja proističe zaključak
da, iako tri četvrtine ispitanika poznavanje konstitucionalnih ljudskih prava
prepoznaje kao temeljnu pretpostavku njihove zaštite, samo jedna trećina is-
pitanika smatra da im to zaista može pomoći da zaštite svoja prava. Ta diskre-
pancija upućuje na to da je za građane ključni problem zaštita ljudskih prava,
koja je nemoguća bez ustavnog pozitiviranja, ali se na njemu ne završava.
Drugim rečima, da bi ljudska prava bila zaštićena, nije dovoljno da u Ustavu
postoji dobar katalog u kojem će ona biti pobrojana i definisana, nego mora
biti predviđen adekvatan institucionalni put njihove zaštite.
Taj zaključak je tačan, ali nije potpun, pošto se za građane Srbije problem
svakako ne može redukovati na zaštitu inače odlično sastavljenog katalo-
ga konstitucionalnih ljudskih prava. Razlog leži u tome što zaštiti prethodi
znanje da konstitucionalna ljudska prava uopšte postoje. Čak i ako bi se
pretpostavilo da Ustav odlično pozitivira ljudska prava u svojim odredbama,
neupoznatost građana s tim odredbama imala bi istu posledicu kao i neod-
govarajući mehanizmi zaštite konstitucionalnih ljudskih prava: ona bi ostala
“gola prava”, tj. mrtvo slovo na papiru, koje s realnim životom nema nikakve
veze. Kao i u istraživanjima Beogradskog centra za ljudska prava s kraja po-
slednje dekade 20. veka, ispitanici su i u ovom istraživanju pokazali da imaju
svest o tome da im pripadaju neka ljudska prava, ali najveći broj građana nije
znao da li se ono što oni podrazumevaju pod (jusnaturalističkim) ljudskim
pravima nalazi u Ustavu. A za nepoznavanje konstitucionalnih prava (čak i
ako se pretpostavi da ona postoje) građani su u najvećem procentu (52,1
odsto), kao što se može videti iz Tabele 10, skloni da okrivljuju nosioce vla-
sti.64 Iako u ovom istraživanju nije merena autoritarnost ispitanika, na osno-
vu rezultata istraživanja sprovedenog 1996. godine – koje je nedvosmisleno
utvrdilo postojanje snažne korelacije između autoritarnosti, obrazovanja i
poznavanja ustavnih odredbi (uključujući tu i one koje se odnose na ljudskih
prava) (Biro, Molnar i Popadić, 1997: 217 i dalje)65 – sasvim je izvesno da se
ovaj nalaz može dovesti u vezu sa autoritarnošću manje obrazovanih ispita-
nika. Međutim, razlika između najmanje i najviše obrazovanih u odgovorima
na ovo pitanje nije dramatična (iznosi samo 13 odsto i mnogo je manja nego
po pitanju upoznatosti sa Ustavom, gde dostiže 42 odsto), što znači da se
optuživanje nosilaca vlasti za neinformisanje građana o njihovim ljudskim
pravima ne može jednostavno pripisati autoritarizmu ispitanika, nego se u
tome mora videti srž ispravnog opserviranja realnosti u kojoj ljudska prava
nisu na odgovarajući način zaštićena.

64) U Tabeli 9 vidi se i to da je jedna petina ispitanika principijelnu krivicu za

neinformisanost o konstitucionalnim ljudskim pravima prebacila na nekog
drugog (pre svega na medije), dok je samo jedna četvrtina bila voljna da
prizna da krivica za to leži na njima samima.
65) Povezanost između obrazovanja i poznavanja ustavnih odredbi evidentira-
na je i u istraživanju iz 2011. i može se dobro videti u tabelama 3 i 5.

075
 S druge strane, mora se voditi računa i o tome da se problem ljudskih
prava u Srbiji ne preseli prebrzo iz domena (dobrih) normi u domen (loše)
prakse. Iskazi građana pre sugerišu zaključak da Srbija nije uspela da pro-
đe na ključnom testu konstitucionalizma. Da bi ustav mogao biti konstitucija
slobode jednog naroda i da bi građani mogli da u njegovom katalogu ljudskih
prava prepoznaju barem glavninu vlastitih jusnaturalističkih predstava, oni
moraju biti aktivni u njegovoj izradi (ako je Ustav donet za njihovog života) ili
biti uključeni u mehanizme edukacije koji će formirati njihov sud o njegovoj
prihvatljivosti i, eventualno, postojanju potrebe da se on menja (u celosti ili
u pojedinim delovima). To je ono što u Srbiji sasvim evidentno nedostaje, što
znači da bi se pre okretanja mehanizmima zaštite ljudskih prava morala po-
svetiti odgovarajuća pažnja i stavovima građana o donošenju Mitrovdanskog
ustava i perspektivama njegove promene.

PROBLEMATIČNO USTAVOTVORSTVO I JOŠ

PROBLEMATIČNIJA USTAVNA REVIZIJA
Od ispitanika je zatraženo da se izjasne o tome da li su glasali na referendumu
za usvajanje Mitrovdanskog ustava 2006. godine. Ako se od ukupnog broja
ispitanika oduzmu najmlađi ispitanici, koji 2006. nisu imali pravo da glasa-
ju (Tabela 11), onda je 44,9 odsto ukupnog uzorka građana s pravom glasa u
vreme referenduma glasalo za usvajanje Ustava (Tabela 12). Među njima su bili
najzastupljeniji glasači DSS-a i SPS-a (više od dve trećine i jednih i drugih),
dok su najmanje zastupljeni bili glasači LDP-a i ispitanici bez stranačkih prefe-
renci – među potonjima je ujedno najveći procenat onih koji uopšte nisu izašli
na referendum (44 odsto). Čak i ako se uzme u obzir da se 20,7 odsto ispitani-
ka ne seća da li je izašlo na referendum, i da se među njima verovatno nalazi još
po neki građanin koji je glasao za usvajanje Ustava (takvih nema mnogo, pošto
amnezija ponajpre upućuje na neizlazak na glasačko mesto), ovaj procenat je
još uvek značajno manji od onog koji je Republička izborna komisija proglasila
za zvaničnu većinu naroda s kojom je Ustav usvojen (53,04 odsto) – nakon što
je ukupan broj birača “etnički očišćen” od oko 900.000 kosovskih Albanaca,
čija su imena još stajala na biračkim spiskovima iz 1999. (Molnar, 2008: 79) – i
svakako potkrepljuje još tada izraženu sumnju da Ustav nije dobio potrebnu
prostu većinu na referendumu (odnosno da proglašeni rezultat referenduma
nije bio verodostojan zbog ozbiljnih povreda procedure). U svakom slučaju, na
trend topljenja podrške Ustavu u godinama nakon njegovog usvajanja ukazu-
je podatak da je broj ispitanika koji su potvrdno odgovorili na pitanje da li bi
glasali za usvajanje Ustava da se referendum kojim slučajem održava tog dana
bio još manji: 38,8 odsto (Tabela 14). Razočarani su čak i glasači DSS-a i SPS-a,
pa se po tom pitanju oni izjednačavaju sa glasačima DS-a i SRS-a: u svakoj od
ove četiri simpatizerske grupe procenat onih koji su spremni da (ponovo) daju
svoju podršku Ustavu jedva domašuje 50 odsto. Zapravo, poverenje građana
u Mitrovdanski ustav opstalo je na kakvom-takvom nivou zahvaljujući pove-

076
renju u političke partije koje su obezbedile donošenje Ustava,66 koje se i dalje
u njega zaklinju i bez kojih bi prezumpcija njegove valjanosti kod njihovih
simpatizera brzo nestala.
Osnovni cilj donošenja Ustava bila je – barem proklamativna – odbrana
teritorijalnog integriteta Srbije, čijom je najavom ustavotvorni postupak za-
počeo 12. septembra 2006, kada je Narodna skupština (pred)odredila sadržaj
Preambule novog Ustava u pogledu tretmana Kosova i Metohije kao neodvo-
jivog dela Srbije, a premijer Koštunica održao čuveni govor o tome kako se
svi Srbi rađaju i umiru misleći isključivo na Kosovo i Metohiju u sastavu Srbije
i kako već i iz tog razloga svi do jednoga moraju izaći na referendum i glasati
nikako drugačije nego za usvajanje Ustava (Molnar, 2008: 205 i dalje). Uz-
gred, u tom trenutku Ustav još nije ni bio napisan (barem ne u celosti), ali to
ustavotvorcima nije bilo bitno, s obzirom na to da je Preambula bila važnija od
samog teksta Ustava i svih onih odredbi koje su se ticale ljudskih prava i nji-
hove zaštite. Otuda i naivno uverenje da će Mitrovdanski ustav ponoviti uspeh
svog prethodnika, Miloševićevog ustava, za koji je glasalo čak 96,8 odsto od
tri četvrtine građana koji su izašli na glasačka mesta.
To se, ipak, nije desilo, a mala izlaznost (i glasanje za usvajanje Ustava)
pokazala je da su građani Srbije ipak naučili neke lekcije iz prošlosti i da više
ne nasedaju na plebiscitarne trikove kojima se tako umešno služio Slobodan
Milošević. U našem istraživanju hteli smo da proverimo u kojoj meri su povrede
procedure bile važne kao potencijalni uzroci slabog odziva građana na refe-
rendum i u kojoj meri je njegov problematičan ishod bio posledica manje ili
više samoosveštenih konstitucionalnih elemenata u svesti građana (a ne samo
njihove “idiotije”, zauzetosti u dane referenduma, razočaranja u političare itd.).
U Tabeli 15 može se videti zanimljiv podatak da protivzakonito produženje tra-
janja referenduma na dva dana i nemogućnost kontrole glasačkih kutija tokom
noći između dva referendumska dana dve trećine ispitanika smatra povredom
procedure, a 53 odsto i razlogom da se dovede u sumnju iskazana volja naroda
(procenat ispitanika koji ovo misle značajnije se spušta – na 30 odsto – samo
u grupi glasača SPS-a). Slična distribucija odgovora dobijena je i na pitanje
da li je i izostavljanje javne rasprave o Nacrtu ustava bilo povreda procedure
(Tabela 16): od 69 odsto ispitanika koji smatraju da se radi o povredi proce-
dure, 53,9 odsto misli da je povreda bila toliko ozbiljna da je njom dovedena
u pitanje i iskazana volja naroda (i ovde su glasači SPS-a bili najtvrdokorniji,
pa se za ovaj stav opredelilo samo 32 odsto, ali je zanimljivo da su im se pri-
bližili i glasači DSS-a, među kojima je samo 37 odsto bilo spremno da podeli
ovaj stav). Štaviše, 66,3 odsto ispitanika smatra da je važno da se prilikom
neke naredne ustavne promene sprovede javna rasprava, dok u tome conditio

66) Iako je Ustav napisan u tajnosti, u krugovima DS-a i DSS-a, na početku

procedure njegovog usvajanja ustavopiscima je bilo naročito stalo do toga
da naglase da će “konačni izgled nacrt ustava Srbije“ dobiti tek kada se o
njemu izjasne SRS i SPS (upor. Molnar, 2008: 206).

077
sine qua non ustavnih promena prepoznaje njih 42,9 odsto (preostalih 23,4
odsto ispitanika prihvata da javna rasprava ponovo može da otpadne ako vla-
sti odluče da za to nema vremena) (Tabela 17). Što je najzanimljivije, najveći
broj ispitanika koji prihvataju dosledno konstitucionalan stav o neophodnosti
javne rasprave nalazimo među glasačima SRS-a (62 odsto) a najmanji među
glasačima SPS-a (23 odsto), pri čemu se među potonjima nalazi proporcional-
no najveći broj onih koji bi dopustili izostavljanje javne rasprave ako postoji
vremenska iznudica (43 odsto) i koji bi javnu raspravu potpuno izostavili (22
odsto)! Time se vidi da se po ovim pitanjima pristalice dveju partija koje su
često ulazile u koalicije u starom režimu dijametralno razilaze: dok biračka
baza SPS-a – partije koja je posle osam godina boravljenja u opoziciji uspela
da se vrati na vlast – ostaje ubedljivo najkonzervativnija i najmanje otvorena
prema konstitucionalnim argumentima, birači opozicionog SRS-a radikalizu-
ju svoj otpor, između ostalog i prihvatanjem tih argumenata.67 Sve u svemu,
ako bismo pokušali da damo sumarni zaključak ovih podataka, mogli bismo
reći da rezerve građana prema Mitrovdanskom ustavu jednim – ne tako za-
nemarljivim! – delom proističu iz konstitucionalnih argumenata i da je proces
socijalnog učenja na počinjenim greškama nedvosmisleno odmakao ne samo
u odnosu na 1990. godinu, kada je Slobodan Milošević započeo s procedu-
ralnim manipulacijama u ustavotvornom postupku, nego i u odnosu na 2006,
kada su njegovim putem nastavili oni koji su ga sa vlasti svrgnuli da bi otklonili
“ustavni haos” koji je on stvorio.
Ispitanicima je postavljen i set pitanja koja se tiču promene Mitrovdanskog
ustava. Prvo je bilo sasvim uopšteno pitanje: šta treba činiti sa Mitrovdanskim
ustavom (Tabela 19). Samo je 9,8 odsto ispitanika odgovorilo da u Ustavu ne
treba ništa menjati. Ostali ispitanici su se raspodelili u tri grupe: najveći je
broj (44,1 odsto) zagovornika parcijalnih promena Mitrovdanskog ustava u
regularnoj revizionoj proceduri, upola manje (20,3 odsto) misli da bi taj ustav
jednostavno trebalo baciti u koš i napisati sasvim novi ustav, dok najmanji
broj (16,3 odsto) stoji na stanovištu da treba prvo organizovati javnu raspra-
vu pa videti da li će ona pokazati da Ustav zaista treba menjati i, ako treba, u
kom obimu. Ako se procent ispitanika koji smatraju da javna rasprava treba
tek da pokaže treba li i koliko menjati Ustav pribroji procentu neopredeljenih
ispitanika (9,6 odsto), dolazi se do toga da svaki četvrti građanin (25,9 od-
sto) u ovom trenutku ne zna šta bi činio sa Mitrovdanskim ustavom i ostavlja
mogućnost da bude ubeđen argumentima jedne od tri grupe opredeljenih.
A pogledaju li se opredeljeni, videće se da je među njima šest i po puta više

67) Pa ipak, grupa ispitanika koji su spremni da se uključe u javnu raspravu o

nekoj narednoj promeni ustava prilično je mala (13,2 odsto) i u njoj domini-
raju birači LDP-a (29 odsto) i – neizbežni – birači SRS-a (19 odsto) (Tabela
18). Na drugoj strani, broj ispitanika koji ne bi pratili jednu takvu javnu ras-
pravu je prilično veliki (38,7 odsto) i, ako bi mu se pridružili neopredeljeni,
premašio bi 40 odsto.

078
zagovornika nego protivnika ustavnih promena, pri čemu dominira umerena
linija, koja nije ni za opstanak Mitrovdanskog ustava onakvog kakav je danas
ni za njegovo potpuno odbacivanje.
Podatak da se 44,1 odsto ispitanika opredelilo za regularni put ustavne re-
vizije treba posmatrati kao komplementaran s podatkom da bi program ustav-
nih promena, koje bi političke partije prezentovale u svojim predizbornim kam-
panjama, uticao na odluku 41,9 odsto ispitanika o tome za koga će glasati na
parlamentarnim izborima 2012. (Tabela 20),68 kao i sa podatkom da 49 odsto
ispitanika očekuje od ustavnih promena značajan uticaj na politički život Srbije
(Tabela 21).69 Svi ovi podaci počivaju na shvatanju da je Mitrovdanski ustav na-
pravio istinski diskontinuitet u ustavnoj istoriji Srbije, da predstavlja polaznu
tačku od koje treba da kreću sve buduće inicijative za ustavne promene i da je
Narodna skupština pravo mesto za sprovođenje tih inicijativa, a izbori pravo
mesto za njihovu artikulaciju. To shvatanje je, naposletku, korespondiralo i sa
glavnim aktivističkim ciljem našeg istraživanja sprovedenog u oktobru 2011:
da doprinese artikulaciji jedne takve inicijative i prerastanju parlamentarnih
izbora (održanih naposletku u maju 2012) u dogovor naroda i vlasti o pravcu
predstojećih ustavnih promena.
Kao što je poznato, tokom predizborne kampanje u narednim mesecima
nijedna od političkih partija nije pomenula ustavne promene, a parlamentarni
izbori 2012. nisu ostavili nikakve sumnje o tome da političke partije čak i ne
razmišljanju o ustavnim promenama, a pogotovo nisu zainteresovane da čuju
šta o tome misle građani koji ih biraju. To su, kao što ćemo moći da vidimo u
narednom poglavlju, građani mogli i da predvide iz načina na koji je u Srbiji
funkcionisao politički život. Međutim, na to je ukazivao i jedan podatak o kojem
bi trebalo reći još nekoliko reči u okviru ovog poglavlja jer predstavlja malo iz-
nenađenje. Naime, na pitanje za kakav način ustavnih promena bi se opredelili
ako bi do ustavnih promena već došlo (ako bi to bio npr. ishod javne rasprave i
ako bi se nosioci vlasti tome priklonili) moglo se pretpostaviti da će se ispitani-
ci, koji su već u najvećem broju (44,1 odsto) parcijalnu ustavnu reviziju pretpo-
stavili i promeni i zadržavanju celog Mitrovdanskog ustava, ponajpre opredeliti
za regularni postupak promene Ustava za čije je sprovođenje po samom tom
Ustavu ovlašćena Narodna skupština. Međutim, za opciju ustavne revizije koju

68) Za 21,7 odsto ispitanika izuzetno je bilo važno da znaju stavove političkih
partija prema ustavnim promenama, jer bi to za njih bio jedan od ključnih
momenata pri odluci za koga će glasati na predstojećim parlamentarnim
izborima (to su najviše isticali glasači malih partija – 36 odsto, LDP-a – 34
odsto i DSS-a – 32 odsto). Daljih 20,2 odsto priznavalo je da takvo sa-
znanje ne bi bilo ključno za njihovu odluku o tome za koga će glasati ali
bi svakako na nju uticalo. Za ovu opciju najviše su se opredeljivali glasači
SPS-a: čak 44 odsto!
69) Da bi promena Ustava imala presudan politički uticaj misli 15,8 odsto ispi-
tanika, dok 33,2 odsto smatra da bi taj uticaj bio “priličan“. Posmatrano u
ukupnom zbiru, najveći politički uticaj od ustavnih promena očekuju gla-
sači DSS-a (71 odsto) i LDP-a (67 odsto).

079
bi sproveo novi saziv Narodne skupštine opredelilo se samo 22 odsto ispita-
nika.70 Nasuprot tome, čak se 43,4 odsto ispitanika izjasnilo u prilog saziva-
nja ustavotvorne skupštine (Tabela 21), koja predstavlja instituciju radikalnog
raskida sa prošlošću. Atraktivnost ustavotvorne skupštine zabeležena je inače
i u gore pomenutom istraživanju poznavanja ljudskih prava iz 1996. godine,
kada je čak 86 odsto studenata prava izjavilo da bi novi Ustav trebalo da bude
donesen na ustavotvornoj skupštini (Biro i Molnar, 1996: 225). U istraživanju
sprovedenom oktobra 2011. za ovo rešenje se opredelila polovina Beograđana i
partijski neopredeljenih ispitanika, a svakako je najzanimljiviji podatak da je na
njegovo prihvatanje najviše uticaja imala partijska preferencija prema LDP-u i
DSS-u (po 72 odsto)! Birači dve partije koje skoro po svakom političkom pita-
nju imaju oprečne stavove ovde su se našli potpuno složni u svom radikalnom
raskidanju s prošlošću (s tim što je prošlost s kojim bi se raskinulo realizacijom
tog stava u slučaju birača DSS-a – životno delo njihovog lidera).
Teško je razumeti ovaj iskorak u radikalizam, ali je moguće interpretirati ga
kao kombinaciju tri činioca. Pre svega, po svrgavanju Slobodana Miloševića
na političkoj sceni Srbije dugo su trajale rasprave o tome hoće li se sazivati
ustavotvorna skupština ili neće (Molnar, 2008: 65-67) i to je svakako ostavilo
nekog traga u svesti ispitanika, koja je, kao što se iz prethodnih izlaganja mo-
glo videti, pokazivala senzibilnost za ozbiljna kršenja procedure u donošenju
Mitrovdanskog ustava. Drugo, ustavotvorna skupština je po definiciji izme-
štena iz aranžmana redovnih organa vlasti, o kojem ispitanici nemaju dobro
mišljenje, i zato već sama po sebi garantuje svojim poslanicima veću autono-
miju u traženju najboljih ustavnih rešenja za Srbiju. Naposletku, treće, ona je
mogla biti “najnepolitičnija” i kao takva potencijalno najsenzibilnija za potrebu
građana za zaštitom njihovih ljudskih prava, koja je do sada, kao što svedoče
podaci izloženi u prvom odeljku ovog poglavlja, bila nedostatna. Ispitanici u
najvećem broju nisu bili načisto s tim da li su redovni nosioci vlasti – oni isti
koji su doneli Mitrovdanski ustav – na adekvatan način pozitivirali njihove
jusnaturalističke predstave o ljudskim pravima, ali su u svakom slučaju njih
najviše krivili za to što to ne znaju (zbog čega je njihova borba za ta prava
sasvim izvesno unapred osuđena na neuspeh), i zato je njihovo opredeljenje
za ustavotvornu skupštinu kao najbolji put ustavnih promena zapravo izraz
težnje za ponavljanjem pokušaja konstitucije slobode u Srbiji koji bi vodio
boljoj i u svakom slučaju izvesnijoj zaštiti njihovih ljudskih prava.
Sve to nam omogućava da zaključimo da Ustav u Srbiji nikada nije bio
“društveni ugovor” kojim bi građani sami uspostavili konstituciju slobode kroz

70) Ispitanicima je ponuđena i opcija da ustavne promene sprovede stari saziv

Narodne skupštine. Problematičnost te opcije dolazila je otud što je posla-
nicima tog saziva isticao mandat za svega pola godine, što je svakako bio
prekratak rok za jedan tako ozbiljan posao kao što je ustavna revizija. To je
verovatno bio glavni razlog što se za tu opciju opredelilo samo 10,1 odsto
ispitanika.

080
postupak pozitiviranja vlastitih jusnaturalističkih shvatanja ljudskih prava. Ako
i ne isključuju mogućnost da su im ustavotvorci (koji su na vlast došli nakon
svrgavanja režima Slobodana Miloševića) možda ipak poklonili ona ista prava
za koji oni veruju da važe “po prirodi”, građani o tome nemaju nikakve izve-
snosti i za takvo stanje ponajviše okrivljuju nosioce vlasti. A ako ih ni ranije
ti nosioci vlasti nisu informisali o ljudskim pravima, kakve garancije građani
mogu da imaju da bi to učinili u budućnosti, kada u Narodnoj skupštini u regu-
larnoj proceduri promene neke ustavne odredbe, možda čak i one koje regulišu
ljudska prava. Suočeni sa direktnim izborom između Narodne skupštine, koja
ovaploćuje kontinuitet u staroj i nedostatnoj politici zaštite ljudskih prava, i
ustavotvorne skupštine, koja ovaploćuje nade da bi se možda ipak moglo stići
do konstitucije slobode, građani su podlegli iskušenju da zaborave na oprez
i umerenost – koji, uostalom, proizlaze iz njihovog nesnalaženja u ustavnoj
materiji – i da daju otvorenu prednost ovoj drugoj.

081
VI
NESIGURNOST
GRAĐANA U TROŠNOJ
PRAVNOJ DRŽAVI
Ustavni haos koji vlada u Srbiji građani pre svega percipiraju iz ugla nedostat-
ne zaštite ljudskih prava. Tu se, međutim, njihova percepcija ne završava. Oni
svakako nemaju dovoljno znanja da bi mogli da se upuste u realnu procenu
komplikovanih interakcija koje postoje između ustavnog, političkog i pravnog
sistema, ali su svakako u stanju da uoče najveće anomalije sva tri sistema i
da formiraju svoj stav o tome (kao i o odgovornosti za takvo stanje). Taj stav
je veoma bitan jer predstavlja osnov od kojeg građani polaze u projektovanju
budućnosti, tj. u stvaranju onog poželjnog modela društvene integracije u ko-
jem će, prema njihovim očekivanjima, biti prevaziđeni svi oni nedostaci koje
oni percipiraju u sadašnjosti.71

71) Isto tako, taj stav je bitan i prilikom bacanja pogleda u prošlost, pošto isu-
više nepovoljan sud o sadašnjosti vodi u idealizaciju prošlosti ili barem u
smanjenje kritičnosti prema onome lošem što je u njoj postojalo. To je i u
našem istraživanju bilo primetno u stavovima ispitanika o pitanju treba li
se u Ustavu odrediti prema ranijim režimima (Brozovom i Miloševićevom) i
zločinima koje su oni počinili: procenat onih koji su za takvo rešenje (38,4
odsto) tek je nešto veći od onih koji mu nisu skloni (34 odsto) i onih koji
nemaju stav o tom pitanju (27,6 odsto) (Tabela 23). Čak ni raspon između
onih koji su ovom rešenju najskloniji – a to su glasači LDP-a (50 odsto), i

083
 U ovom poglavlju pozabavićemo se spremnošću građana da prihvate pože-
ljan model društvene integracije koji im je partijska elita Srbije ponudila Mi-
trovdanskim ustavom i za koji je pripremila i odgovarajuća sredstva ideološke
mobilizacije i institucionalnog kanalisanja. Prvi korak sastojao bi se u tome da
se utvrdi mera podložnosti građana za indoktrinaciju da je najviši (hilijastički)
cilj Srbije – borba za reintegraciju Kosova i Metohije (koja je u ideološkoj va-
rijanti Samosvojne Srbije inkompatibilna sa ciljem pridruživanja Srbije Evrop-
skoj uniji, a u ideološkoj varijanti Evropske Srbije s tim ciljem kompatibilna, ali
samo po cenu pretvaranja evropskih integracija u isti takav hilijastički cilj). U
sklopu ovih razmatranja pokušali bismo da dođemo i do nekih indicija o tome
koliko je Mitrovdanski ustav naštetio evropskom putu Srbije kompromitujući
ga uplitanjem u jalove (što evrofobične, što evrofilične) hilijastičke konstruk-
cije. Drugi korak bi bio da se utvrdi u kojoj meri su građani spremni da stanje
nezaštićenosti svojih prava trpe radi ostvarivanja tog hilijastičkog cilja, od-
nosno u kojoj meri su sposobni da svoj negativan sud o zaštićenosti ljudskih
prava, o kojem je bilo reči u prethodnom poglavlju, dovedu u vezu ne samo sa
neostvarivošću osnovnog hilijastičkog cilja već i sa nedostacima ustavnog si-
stema, proizašlim iz loših ili nedostatnih odredbi Mitrovdanskog ustava, kao i
da ustraju na ustavnim promenama sa krajnje pragmatičnim ciljem – zaštitom
ljudskih prava građana na teritoriji na kojoj se rasprostire zaštićujuća vlast.

IZMEĐU KOSOVA I EVROPE: NEVOLJE SA IDENTITETOM SRBIJE

Mitrovdanski ustav je u članu 7 predvideo postojanje grba, zastave i himne
Republike Srbije, ali nije, čak ni u glavnim crtama, odredio njihov izgled. To je
učinio zakonodavac 2009. godine u Zakonu o izgledu i upotrebi grba, zastave
i himne. Tako je došlo do zanimljive situacije da Ustav predviđa da Srbija bude
“Republika“ u kojoj “suverenitet potiče od građana“ i u kojoj nema monarha, ali
da njen grb, kako ga je utvrdio zakonodavac, ima sasvim jasna monarhistička
obeležja: krunu (zapravo dve krune) i plašt od hermelina. Zato smo, kao prvi
korak u utvrđivanju mere simboličke identifikacije sa Republikom Srbijom kako
ju je definisao Mitrovdanski ustav, želeli da proverimo kako ispitanici reaguju
na dubiozno rešenje iz Zakona o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne, tj.
prema činjenici da na grbu Republike stoji kruna. Dva od tri ispitanika (68,6
odsto) znala su da se na grbu nalazi kruna (Tabela 24), ali je samo svaki dru-
gi ispitanik (47,4 odsto) smatrao da to tako i treba da bude (obrnuto, svaki
drugi ispitanik je ili video problem u ovom sukobu republikanskog uređenja i
monarhističkog simbola i smatrao da je potrebno simbol prilagoditi uređenju

onih koji su mu najmanje skloni – a to su, kako se može i pretpostaviti, gla-

sači SPS-a (38 odsto), nije naročito velik i iznosi svega 12 odsto (to još više
važi vice versa pošto je razlika između ovih grupa ispitanika u odbacivanju
pomenutog rešenja samo 4 odsto). Razlozi za ovakvo razmišljanje ispitani-
ka su nesumnjivo kompleksni, ali je jedan od važnijih upravo smanjivanje
kritičnosti prema prošlosti zbog problema koji postoje u sadašnjosti i za
koje se krivica pripisuje aktuelnim nosiocima vlasti.

084
ili nije znao šta da misli) (Tabela 25). Pri tom je svaki drugi u grupi ispitanika
koja je zadovoljna sadašnjim izgledom grba (58 odsto) navodio tradiciju i isto-
riju kao razlog prisustva krune (Tabela 26). Njima nasuprot, svega 7,4 odsto
ispitanika iz ove grupe iznelo je jedino logično objašnjenje da kruna upućuje
na monarhiju i da Srbija, ako zaista želi da bude verna svojoj tradiciji i istoriji
koju simbolizuje grb, treba ponovo da bude monarhija, a da monarh treba da
dolazi iz postojeće dinastije Karađorđevića. Taj pravac argumentacije vodio je,
međutim, zaključku da treba napustiti republikansko uređenje, a samim tim
i Mitrovdanski ustav. Kao što možemo da vidimo, inicijalno značajan proce-
nat identifikacije ispitanika sa grbom se na kraju, prilikom suočavanja s pro-
tivrečnošću između republikanskog uređenja Srbije i njenog monarhističkog
simbola, istopio i upleo u neprevladive dileme s kojim je tek veoma mali broj
ispitanika mogao da izađe na kraj.
Glavni simbol Mitrovdanskog ustava koji je trebalo da na odlučujući način
oblikuje identifikacijske procese građana Srbije (srpske etničke pripadnosti)
bila je Preambula, kao svojevrsna klica koju je Narodna skupština prvu stvo-
rila 12. septembra i iz koje je na kraju, do 8. novembra 2006, nikao ceo Ustav.
Preambula je bila simbol teritorijalne i, još mnogo više, duhovne celovitosti
Srbije i povlačila je za sobom vrhovnu etičku obavezu na reintegraciju Kosova i
Metohije u srbijanske granice (ako je neophodno, i ratom). Ali, ako bi se čak i
moglo reći da je raison d’être čitavog ustavotvornog pregnuća bilo učvršćenje
“Kosovskog zaveta“ vlasti i građana Srbije (srpske etničke pripadnosti), ta po-
ruka je potpuno mimoišla građane Srbije: da je smisao Preambule odbrana Ko-
sova i Metohije u sastavu Republike Srbije znalo je samo 10,2 odsto ispitanika
u našem istraživanju, među kojima su najbrojniji bili glasači LDP-a (21 odsto),
partije koja nije glasala za Ustav, između ostalog i zbog te Preambule, dok 87,5
odsto nije bilo u stanju da u njoj pronađe bilo kakav smisao (Tabela 27). Kada je
ispitanicima objašnjen pravi smisao Preambule i kada im je postavljeno pitanje
da li je ona taj smisao zadržala i danas, samo 34,7 odsto je bilo mišljenja da je
uvrštenje Preambule u Ustav imalo smisla i 2006. i sada (2011) i da ona treba
da ostane u Ustavu Srbije. Obrnuto, gotovo isti broj ispitanika (34,1 odsto) sma-
trao je da je uvrštenje Preambule u Ustav moglo imati smisla u vreme njegovog
donošenja, ali da sada više nema nikakvog smisla i da je zato treba izbaciti iz
Ustava, dok je 14,7 odsto ispitanika stajalo na stanovišta da bi Preambulu iz
Ustava trebalo izbaciti zato što je bila besmislena i u vreme njegovog donošenja
kao što je i danas (Tabela 28). Takvi rezultati postaju jasniji ako se uzmu u obzir
i odgovori koji su dobijeni na pitanje kakav je uspeh imao ustavotvorac u spre-
čavanju nezavisnosti Kosova i Metohije uz pomoć Ustava i njegove Preambule.
Na to pitanje najviše ispitanika (42,1 odsto) je odgovorilo da je Ustav potpuno
nevažan za današnji status i dalju sudbinu Kosova, daljih 10,8 odsto ispitanika
je odgovorilo da Ustav sprečava i Srbiju i Kosovo da postanu normalne države,
dok je jedan mali (ali nikako zanemarljiv!) broj ispitanika (8,3 odsto) u Ustavu
video prepreku za podelu Kosova između Srba i Albanaca (Tabela 29). Nasuprot

085
ovoj većini od 61,2 odsto, koja nije uspela da prepozna nikakvu iole razumniju
vezu između Ustava i borbe za reintegraciju Kosova i Metohije, samo 28,8 od-
sto ispitanika je moglo da kaže da Ustav sprečava stvaranje nezavisne države
Kosovo. Kao što se moglo i pretpostaviti, po ovom pitanju su glasači DSS-a i
glasači LDP-a stajali na međusobno potpuno suprotstavljenim stanovištima:
dok je 55 odsto prvih izjavljivalo da veruje da Ustav sprečava stvaranje nezavi-
sne države Kosovo, čak 80 odsto drugih je tvrdilo da je Ustav potpuno nevažan
za današnji status i dalju sudbinu Kosova i Metohije.
No, ako je većina ispitanika pokazala nespremnost da shvati ustavotvorca
koji je Kosovo i Metohiju branio Ustavom, to još uvek ne znači da je za njih bor-
ba za reintegraciju Kosova i Metohije besmislena. Zato je ispitanicima u našem
istraživanju postavljeno pitanje šta bi, po njihovom mišljenju, trebalo da bude
najviša cena koju bi Srbija morala biti spremna da plati u borbi za reintegra-
ciju Kosova i Metohije (Tabela 30). Na to pitanje najveći broj ispitanika (46,8
odsto) trezveno je odgovorio “Kosovo je već izgubljeno i nema smisla plaćati
dodatne cene za izgubljenu stvar“, dok je radikalna manjina (4,8 odsto ispi-
tanika) stajala na stanovištu da Kosovo i Metohiju ne bi trebalo reintegrisati
u Srbiju (čak i ako bi međunarodna zajednica nekim čudom odlučila da “nam“
ga vrati). Svojevrstan je kuriozitet da je upravo među glasačima DSS-a najveći
broj onih koji stoje na tom radikalnom stanovištu (10 odsto). Preostaje 38,1
odsto ispitanika koji su prihvatili licitaciju za reintegraciju Kosova i Metohije:
najviše ih je smatralo da je “prava“ cena odustanak od evropskih integracija
(28,7 odsto) – zanimljivo je da u ovoj grupi ima više glasača SPS-a (70 odsto)
nego glasača DSS-a (57 odsto); spremnost na međunarodnu izolaciju Srbije
pokazalo je 5,2 odsto ispitanika, dok je 4,2 odsto pokazivalo rešenost da u
borbi za Kosovo i Metohiju ponovo uđe u rat sa silama NATO-a.
Svi ovi podaci govore o tome da je kalkulacija sa spajanjem pravnog legi-
timiteta (Ustav) i tradicionalnog legitimiteta (Kosovski zavet), koju je izumeo i
praktikovao Slobodan Milošević (naravno, pre svega veštom upotrebom svoje
harizme) i koju su nastavile političke snage (DSS i DS pre svih) koje su ga svrg-
nule sa vlasti 5. oktobra 2000, bila pogrešna i da nije mogla da pretenduje ni
na šta više od blefa ili, pre, od jednokratne upotrebe kako bi se omogućilo do-
nošenje nekih drugih odredbi Mitrovdanskog ustava, koje nisu bile tako popu-
larne, s obzirom da su smerale daljem cementiranju “suverene“ vlasti političkih
partija, i o kojima će biti više reči u narednom odeljku. Ako građani to možda
i nisu bili u stanju da u većem broju shvate 2006, proces samoosvešćivanja
nesumnjivo je započeo vrlo brzo. A to je opet bilo nešto što sami ustavotvorci
nisu uspeli na vreme da shvate. Štaviše, da bi to shvatili, bilo je neophodno da
izgube vlast – DSS već 2008, a DS četiri godine kasnije.
Naše istraživanje je pokazalo da ispitanike mnogo više od (zlo)upotrebe
Ustava za borbu za teritorijalni integritet Srbije zanima upotreba Ustava za
obezbeđenje ravnomernosti teritorijalnog razvoja Srbije (s obzirom na pood-
maklost procesa centralizacije koji udaljava Beograd, i delimično Novi Sad,

086
od ostatka Srbije): 73,9 odsto ispitanika se založilo za veće ustavne garancije
“unutrašnjosti“ da će izaći iz senke metropole i početi sa slobodnim razvojem
(Tabela 31).72 Pri tom je najveći broj ispitanika (43,4 odsto) izjavio da Vojvodina
ima optimalnu autonomiju i da u tom pravcu ne treba ništa menjati (Tabela 33).
Naposletku, treba reći da se hilijastička instrumentalizacija Ustava radi
borbe za povratak Kosova i Metohije u granice Srbije nije osvetila samo za-
govornicima Samosvojne Srbije tako što je kompromitovala njihovo političko
zalaganje, inače sasvim legitimno (pošto konačno rešenje o statusu Kosova i
Metohije, shodno Rezoluciji Saveta bezbednosti UN br. 1244, još nije doneto).
Moglo bi se čak reći da su od njega još više štete imali zagovornici Evropske
Srbije, s obzirom na to da je njihovo zagovaranje formule “I Kosovo i Evropa“
na temelju Mitrovdanskog ustava dezavuisalo i jedno i drugo. Jer građani su
siti “junačenja“ preko Ustava ne samo u borbi za Kosovo i Metohiju nego i u
evropskim integracijama. Ovo se najbolje vidi po tome što je relativno mali
procenat ispitanika (34,8 odsto) spreman da podrži prvi korak koji bi realno
vodio u pravcu priključenja Srbije Evropskoj uniji: unošenja klauzule o preno-
šenju suvereniteta na ovu regionalnu organizaciju (Tabela 34). I dok skoro če-
tvrtina ispitanika ne zna šta da misli o tome, većina od 41,8 odsto se otvoreno
protivi. Ako je idolatrija “suvereniteta“ u protekle dve decenije jasno pokazala
da on ne postoji u dovoljnoj meri da bi se reintegrisalo Kosovo i Metohija
(zbog čega je najveći broj građana prestao da to ubraja u realne ciljeve), po-
kazala je i da je on nešto veoma vredno čega se ne treba lišavati – čak ni u
korist Evropske unije. To je paradoksalni ishod formule “I Kosovo i Evropa“:
očigledan manjak moći za povraćaj Kosova pretvara se u bdenje nad onim što
je ostalo, i tako se okreću leđa ne samo putu koji vodi na Kosovo nego i putu
koji vodi u Evropsku uniju.
Ali, da bi sve bilo još komplikovanije, bdenje građana nad ruševnim osta-
cima suvereniteta okreće se i protiv političkih partija, koje se pokazuju kao
najveći pretendenti na njegovu uzurpaciju. Već sama činjenica da građani nisu
pokazali podložnost indoktrinaciji kosovskom (ali ni evropskom) eshatolo-
gijom otvorila je mogućnost da njihov kritički sud o stanju ljudskih prava u
Srbiji bude povezan sa trezvenim posmatranjem devastacije pravne države –
koje je nastavljeno i nakon 5. oktobra 2000, sve u cilju očuvanja prerogativne
države. Upravo to uočavanje povezanosti između loše zaštite ljudskih prava i
trošnosti pravne države može stvoriti kritičku masu ne samo za otklon od Mi-
trovdanskog ustava nego i za ustavne promene koje bi izašle u susret realnim
potrebama građana.

72) Ovim zalaganjima za dodatne ustavne garancije blisko je mišljenje većine

ispitanika da se i Ustav mora uključiti u borbu za slobodnu konkurenciju, a
protiv uspostavljenih monopola: 53,1 odsto ispitanika traži da se dodatne
ustavne garancije za slobodan nastup na tržištu daju i domaćim i stranim
privrednicima, dok bi ih 27,1 odsto ispitanika ograničilo samo na domaće
privrednike. A ne tako mali broj ispitanika (11,1 odsto), mahom onih starijih
od 60 godina (21 odsto), vratio bi se u samoupravni socijalizam (Tabela 32).

087
NEPOVERENJE GRAĐANA U INSTITUCIJE PRAVNE DRŽAVE
Najkritičniji stav građani Srbije tradicionalno pokazuju prema sudskoj vlasti.
To je sasvim lako razumljivo ako se uzme u obzir jedna druga “tradicija” – da
građani loše ocenjuju zaštićenost ljudskih prava u Srbiji. Sudska vlast je u per-
cepciji građana mesto na kojem se susreću ljudska prava i državne institucije
i zato se upravo na njoj ponajviše reflektuje nezadovoljstvo građana zaštitom
ljudskih prava. Pogleda li se ukupan period od 1995. do 2010, tokom kojeg
su IDN, odnosno CESID pratili poverenje građana u srbijanske sudove (Tabela
35), videće se da postoji trend stalnog smanjivanja poverenja. Procenat onih
koji imaju poverenja pao je za tih šesnaest godina sa 38 odsto na 23 odsto, a
u 2009. dostigao je neslavan rekord: tek 7 odsto. Na taj trend nije uticala ni
revolucija započeta 5. oktobra 2000: procenat onih koji su imali poverenje u
sudove pre 5. oktobra 2000. samo se smanjio do kraja godine (sa 42 odsto
na 37 odsto,) da bi se u narednoj godini tek neznatno povećao (na 40 odsto).
I po podacima Beogradskog centra za ljudska prava, revolucija nije ostavila
nikakvog traga na ubeđenje građana u politizovanost i zavisnost sudova od
političara: procenat ispitanika koji su delili to ubeđenje 1998. (49,5 odsto) (Be-
ogradski centar, 1999: 300) krajem 2000. se povećao (53,6 odsto) (Beogradski
centar, 2001: 289), a 2001. tek neznatno smanjio (na 47,6 odsto) (Beogradski
centar, 2002: 349). Naše istraživanje, sprovedeno deset godina kasnije, poka-
zalo je da je tokom ovog perioda nepoverenje, umesto da se smanjuje (s obzi-
rom na obećanje o otklanjanju ustavnog haosa), nastavilo postojano da raste
i opasno se približilo dvotrećinskoj većini (57,6 odsto) (Tabela 36). Nikakve
posebne veze nisu uočene između nepoverenja u sudove i stranačke orijenta-
cije, s izuzetkom manje sklonosti glasača tada vladajućeg DS-a da izražavaju
nepoverenje u sudove (43 odsto). Skoro tri četvrtine ispitanika (73,2 odsto)
složilo se sa tim da su na reizbor sudija 2009. uticali političari i političke stran-
ke čime je direktno ugrožena Ustavom garantovana nezavisnost sudstva (Ta-
bela 37). Uzme li se u obzir ovako (sasvim opravdano!) radikalan kritički stav
prema sudovima kao instituciji koja bi trebalo da služi zaštiti njihovih prava,
dok u realnosti predstavlja samo poslušni instrument političara, nije neobično
što ispitanici u najvećoj meri smatraju da se nezavisnost sudova nije promenila
od vremena Broza (Tabela 38) i Miloševića (Tabela 39).
Shodno kanonu KOL-istraživanja, ispitanicima je postavljeno pitanje o tome
da li znaju ko po postojećoj ustavnoj regulativi bira sudije i o tome ko bi po
njihovom mišljenju trebalo da ih bira (da bi ostali imuni na iskušenja politi-
zacije). Iako je izrazito mali broj ispitanika dao tačan odgovor da izbor sudija,
shodno anahronom rešenju Mitrovdanskog ustava, vrše poslanici Narodne
skupštine (14,6 odsto) (Tabela 40), većina ispitanika se priklonila upravo onom
rešenju koje preporučuje i Evropska unija kandidatima za članstvo u njoj:73 da

73) Zato nije neobično što za to rešenje optira najveći broj glasača LDP-a (70
odsto).

088
sudije treba da bira posebno telo sastavljeno samo od predstavnika struke
(50,2 odsto) (Tabela 41).74 I u ovom slučaju se pokazalo da su stavovi građana
o poželjnom ustavnom rešenju bolji od postojećeg ustavnog rešenja koje im
uglavnom nije bilo poznato, i bliži duhu evropskih integracija od stavova koje
su pokazali pisci Mitrovdanskog ustava.
I u stavu prema najvećoj inovaciji Mitrovdanskog ustava – “pravu” poslani-
ka da napiše blanko ostavku i preda je svojoj političkoj partiji kako bi ga ona
njom mogla u svako doba ucenjivati i držati pod kontrolom – građani su bliži
duhu evropskih integracija od ustavopisaca. Dva od tri ispitanika založila su
se za ukidanje ovog apsurda srbijanskog konstitucionalizma i parlamentari-
zma, a u tom zalaganju su prednjačili glasači LDP-a (89 odsto) (Tabela 42)
– ali i glasači DSS-a (78 odsto), stranke koja se može smatrati principijelnim
ustavotvorcem i koja je, u svakom slučaju, bila ponajviše “ustavobraniteljska”
u proteklom periodu. Takođe, građani su se u ogromnom procentu (77 odsto)
izjasnili i za smanjenje broja poslanika Narodne skupštine (6,1 odsto na 200
poslanika, 23,8 odsto na 150 i 47,1 odsto na neki drugi broj) (Tabela 43), koji
pisci Mitrovdanskog ustava nisu promenili, te je ostao 250, kao što je utvrđeno
Miloševićevim ustavom, čime su očuvani, s jedne strane, partijske sinekure, a
s druge strane privid teritorijalne celovitosti Srbije (iako se poslanici više ne
biraju na Kosovu i Metohiji). Ovakvi primeri rečito svedoče o tome da simpatije
koje građani gaje prema nekim političarima i političkim strankama ne znače
nužno i simpatije prema njihovim političkim mahinacijama.
Građani su pokazali i sasvim jasno opredeljenje za to da se “suverenitet” koji
su političke partije sebi obezbedile Mitrovdanskim ustavom ograniči ojačava-
njem ovlašćenja samostalnih stručnih i kontrolnih tela i civilnog društva u celi-
ni. Iako im je najvećim delom odranije poznato da postoje samostalna stručna
i kontrolna tela (64,2 odsto) (Tabela 44), građani sumnjaju da ona zaista mogu
nezavisno obavljati svoj posao (u njihovu realnu nezavisnost veruje samo 9,4
odsto ispitanika) (Tabela 45) i zato se zalažu da im se nezavisnost dodatno
zagarantuje bilo Ustavom (28,4 odsto), bilo zakonima (43 odsto) (Tabela 46).
Kada je reč o civilnom društvu, velika većina ispitanika (62,2 odsto) zalaže se
za sistemsko regulisanje položaja civilnog društva u Ustavu kako bi se oslabilo
samovlašće političkih partija (Tabela 47). Zanimljivo je da u ovom stavu prednja-
če glasači LDP-a (75 odsto), malih stranaka (75 odsto), SRS-a (73 odsto) i DS-a
(72 odsto). I ovde možemo sasvim dobro da vidimo da simpatije koje građani
gaje prema nekim političarima i političkim partijama ne umrtvljuju njihovu moć
prosuđivanja o tome do kojih granica bi delatnost tih političara i političkih par-
tija trebalo da ide, a gde bi bilo bolje, za sopstveno dobro tih političkih partija,
da postoji brana sastavljena od tela i organizacija na koje one nemaju uticaja.

74) Druga opcija po atraktivnosti za ispitanike bili su demokratski izbori na

kojima bi sudije birao narod (25,2 odsto). Zanimljivo je da se u istraživanju
studenata prava iz 1996. za tu opciju opredelio najveći broj ispitanika (45
odsto) (Biro i Molnar, 1996: 224)

089
 Na osnovu svega što je izneto u prethodnom i ovom poglavlju može se
slobodno zaključiti da su građani, uprkos rezervama da ne poznaju dovoljno
Mitrovdanski ustav, prozreli njegove ključne mane, kao i da, barem u glavnim
crtama, razumeju osnovnu logiku njegovog funkcionisanja, od manjkave zaštite
ljudskih prava, preko hilijastičnog postuliranja glavnih ciljeva kojima navod-
no služi, pa sve do podređivanja pravne države prerogativnoj državi (oličenoj
u partijskim vrhovima) sa tendencijom uspostavljanja suverene proevropske
diktature kao jedine alternative prokosovskoj komesarskoj diktaturi. Štaviše,
njihovo nezadovoljstvo postojećim stanjem povezano je sa svešću o neophod-
nosti promene Ustava. Međutim, kao što je već primećeno na kraju prethodnog
poglavlja, ova spremnost na ustavne promene lomi se na glavnoj dilemi: kako
pomiriti nesklonost građana radikalnim zahvatima (bacanju Mitrovdanskog
ustava u koš i uzimanju čistog lista hartije kako bi se na njemu ustav pisao
od početka) i njihovo nepoverenje u ustavotvorstvo političara koji su na vlast
došli 5. oktobra 2000. godine i pokazali da od Mitrovdanskog ustava ne mogu
bolje. U ovom poglavlju mogli smo da vidimo i šta su razlozi za opredeljenje
građana za sazivanje ustavotvorne skupštine. Tu se krije nada da bi se njihova
glavna dilema ipak mogla razrešiti, i to tako što će se ustavotvorni postupak
pokrenuti podalje od institucija u koje nemaju poverenje, podalje od preroga-
tivne države, ali i od pravne države koja je ostala u njenoj senci, podalje od ljudi
koji su već pokazali da nemaju razumevanja za stvaranje konstitucije slobode.

090
VII
STAVOVI ELITE
Deo istraživanja koji se odnosio na stavove elite (razdeljene na tri frakcije:
političku, civilno-društvenu i intelektualnu) o Mitrovdanskom ustavu bio je,
već po prirodi stvari, kompleksniji od dela posvećenog istovrsnim stavovima
građana zato što se, prvo, polazilo od toga da elita ima mnogo bolja znanja i o
Ustavu i o načinima i mogućnostima njegove promene, kao i, drugo, zato što
je najpre bilo obavljeno ispitivanje građana, pa su pripadnici elite bili konfron-
tirani i sa rezultatima dobijenim u tom delu istraživanja. Ipak, dva dela istra-
živanja omogućavaju sasvim dobru komparaciju stavova. Zato će se izlaganje
u ovom poglavlju organizovati tako što će se prvo ukazati na (malobrojnije)
tačke razdvajanja elite i građana, da bi se onda stiglo do (mnogobrojnijih) ta-
čaka saglašavanja.
Dinamika udaljavanja i približavanja stavova građana i elite o Mitrovdan-
skom ustavu predodređena je razlikama i sličnostima u njihovom temeljnom
stavu prema ljudskim pravima. U četvrtom poglavlju smo mogli da vidimo
da građani imaju izraženu skepsu prema konstitucionalnim ljudskim pra-
vima (pa ih zato i dalje pretežno shvataju jusnaturalistički), da ih smatraju
slabo zaštićenim (ako ni zbog čega drugog, zbog toga što im nisu poznata)
i da glavnu krivicu za takvo stanje svaljuju na nosioce vlasti. Elita, obrnuto,
ima prilično dobro mišljenje o konstitucionalnim ljudskim pravima, o čemu
svedoči spremnost ispitanika u našem istraživanju da katalog ljudskih prava
sadržan u Mitrovdanskom ustavu ocene prosečnom ocenom 3,9 (Tabela 48).
Skoro polovina pripadnika elite (46,1 odsto) nije dozvolila čak ni mogućnost
da bi u Ustavu postojalo neko ljudsko pravo koje bi bilo loše regulisano (Ta-

091
bela 49), a velika većina grupe ispitanika (72,1 odsto) koji su izjavili da po-
stoje trajne tekovine Mitrovdanskog ustava (Tabela 50) pod tim tekovinama
je podrazumevala upravo katalog ljudskih prava (zaboravljajući pri tome da
je taj katalog manje-više preuzet iz Povelje o ljudskim i manjinskim pravima
i građanskim slobodama Državne zajednice Srbija i Crna Gora i da ne pred-
stavlja tekovinu Mitrovdanskog ustava). S druge strane, pripadnicima elite
je sasvim jasno da su građani slabo ili nikako upoznati s ljudskim pravima
(takvo mišljenje je iznelo 81,6 odsto) (Tabela 51). Kada su im predočeni rezul-
tati ispitivanja stavova građana, iz kojih se moglo videti da 34 odsto uopšte
i ne zna da se Ustav bavi ljudskim pravima, a da među onima koji to znaju
većina ne zna ništa više od te elementarne činjenice, pripadnici elite su se u
najvećem procentu (52,7 odsto) saglasili sa građanima da su nosioci vlasti
za to najviše krivi (Tabela 52).
Prezumpcija bolje upoznatosti elite sa ustavnim odredbama omogućila
je da se njenim pripadnicima pruži prilika da već na početku razgovora daju
sumarne ocene i na taj način uporede Mitrovdanski i Miloševićev ustav. Re-
zultati su vrlo zanimljivi: važeći ustav najbolje je ocenila politička elita (pro-
sečna ocena 3,0), zatim intelektualna elita (prosečna ocena 2,8), a najlošije
civilno-društvena elita (prosečna ocena 2,6) (Tabela 53).75 Prosečna ocena
2,8, koju je elita dala važećem ustavu tek je neznatno veća od ocene date
Miloševićevom ustavu (2,3) (Tabela 54),76 što govori o tome da se ni iz per-
spektive elite donošenjem Mitrovdanskog ustava nije mnogo šta promenilo.
Ipak, da bi se to i nedvosmisleno utvrdilo, ispitanicima je data prilika da na
to pitanje eksplicitno odgovore, pa je tako više od polovine ispitanika (58,5
odsto) ocenilo da se donošenjem Ustava promenilo tek ponešto, svaki četvrti
(25,4 odsto) je osporio bilo kakve promene, dok je samo 13,8 odsto ispita-
nika moglo da odgovori da se promenilo mnogo šta (Tabela 55). Međutim,
kada su govorili o tome šta se promenilo, ispitanici su gotovo podjednako
navodili i pozitivne promene i negativne promene, a veliki broj je isticao da
su promene ostale samo na papiru, pa su njihovi efekti na pravnu stvarnost
mnogo manji nego što bi bili kada bi se Ustav poštovao. U pozitivne pro-
mene ispitanici su ponovo najčešće ubrajali ljudska prava, dok su negativne
promene vezivali za Preambulu.
Sve u svemu, već iz ovog preliminarnog upoznavanja sa stavovima elite
prema Mitrovdanskom ustavu može se zaključiti da ni ona, baš kao ni građani,
nema naročito visoko mišljenje o njemu, a pogotovo o njegovoj implemen-
taciji i mogućnosti da obezbedi realne društvene promene. Građani i elita
su saglasni i u tome da nosioci vlasti čine malo šta da bi upoznali građane s

75) Samo su po jedan predstavnik jedne političke stranke i jednog medija dali
važećem ustavu ocenu 5, dok je 8 organizacija (dve političke stranke, tri
nevladine organizacije u oblasti civilnog društva i dva predstavnika univer-
ziteta) dalo Ustavu ocenu 1.
76) I ovaj Ustav je najbolje ocenila politička elita (prosečna ocena 2,5).

092
katalogom ljudskih prava sadržanim u Mitrovdanskom ustavu. Međutim, sve
ove saglasnosti temelje se na različitoj percepciji ljudskih prava: dok za elitu
nema nikakvih dilema o tome da se radi o konstitucionalnim pravima koja su
sastavljena na vrlo visokom nivou i koja treba samo više popularisati kako bi
bila adekvatnije implementirana, građani o konstitucionalnim pravima nemaju
neko naročito izgrađeno mišljenje i zato osnovni problem ne vide u implemen-
taciji, nego u samoj konstitucionalizaciji. Veća otvorenost građana za promenu
Mitrovdanskog ustava posledica je upravo ove razlike i nade da bi promena
mogla dovesti do toga da se konstitucionalizacija ljudskih prava obavi na na-
čin koji je njima razumljiviji i transparentniji, i koji je istovremeno pogodniji u
pogledu implementacije.

ODSTUPANJA OD STAVOVA GRAĐANA

Pripadnicima elite je, baš kao i građanima, pružena mogućnost da se izja-
sne da li je klica slabosti Mitrovdanskog ustava proizašla iz samog načina
na koji je donet. U tu svrhu postavljeno im je pitanje kakav je bio značaj
izostavljanja javne rasprave i produžavanja referenduma na dva dana pri-
likom donošenja Mitrovdanskog ustava. Na nivou cele elite postoji svest
o to me da su obe povre de ustavo tvor ne pro ce du re bi le ta ko ozbilj ne da
dovode u pitanje ovaploćenje volje naroda u Mitrovdanskom ustavu: 59,9
odsto ispitanika je to zaključilo za izostavljanje javne rasprave (Tabela 56),
a 59,3 odsto za produžavanje referenduma na dva dana (Tabela 57). Kritič-
nost na nivou celokupnog uzorka elite čak je veća od kritičnosti građana
(tabele 15 i 16).
Pa ipak, sumarni rezultat ne sme da prikrije razlike koje po ovim pitanjima
dele same pripadnike elite ili, tačnije, njene frakcije. Naime, dok politička
elita u značajno manjim procentima prepoznaje u obema povredama proce-
dure povod za sumnju u volju naroda (45 odsto, odnosno 38 odsto), dotle
civilno-društvena ističe ozbiljnost prve povrede (79 odsto), a intelektualna
elita druge (81 odsto). Svakom pripadniku političke elite bilo je postavljeno
pitanje da li mišljenje građana o obe povrede ustavotvorne procedure (izne-
to u tabelama 15 i 16) dovodi u pitanje ne samo volju naroda ovaploćenu u
Mitrovdanskom ustavu nego i legitimitet nosilaca vlasti izabranih na osnovu
tog ustava. Pripadnici političke elite ovde su bili prilično podeljeni (Tabela
58), ali je ipak većina (55,8 odsto naspram 42,5 odsto) odbacila takvu mo-
gućnost, pri čemu najviše osnova za zabrinutost stvara podatak da je najveći
broj (36,7 odsto) posegnuo za državnorezonskom logikom da je Ustav “donet
zbog viših državnih razloga“ i da se na tome okončala svaka diskusija o vezi
ustava i legitimiteta. Nevolje s nemogućnošću konsolidacije demokratije u
Srbiji i prevazilaženjem puke “izborne demokratije“, o kojima se u društvenim
naukama u Srbiji već duže vreme debatuje (upor. Pavlović i Antonić, 2007;
Pavlović, 2008), upravo započinju od ovog stava, njegove ukorenjenosti u
tradiciju državnog rezona i njegove kompatibilnosti sa zaštitom prerogativne

093
države.77 Taj stav je ujedno i polazna tačka razilaženja stavova političke elite
i građana po pitanju Mitrovdanskog ustava.
Razilaženje se nastavlja i kad je reč o tome šta treba činiti s Mitrovdan-
skim ustavom, pri čemu se ovde političkoj eliti pridružuju i civilno-društvena
i intelektualna. Dok je najveći broj građana smatrao da je (odavno?) kucnuo
čas bilo za otpočinjanje redovne ustavne revizije (44,1 odsto) bilo za donoše-
nje sasvim novog ustava (20,3 odsto), elita se u najvećem broju opredeljuje
za mirovanje: Ustav uopšte ne treba menjati (4,1 odsto) ili to eventualno treba
učiniti ako tako pokaže javna rasprava (52,1 odsto) (Tabela 60). Odmah pada
u oči da je stav građana mnogo konzistentniji nego stav elite: Ustav koji sadrži
ozbiljne mane – za građane su to ponajviše, a za elitu ponajmanje one koje se
tiču ljudskih prava – treba što pre promeniti, a ne čekati još na nekakvu jav-
nu raspravu koja može da se završi i konstatacijom o nepostojanju potrebe za
promenom. Uostalom, da je u Srbiji još 11. maja 2009. godine započela javna
rasprava o promeni Mitrovdanskog ustava svedoči saopštenje DS-a od tog
datuma u kojem se eksplicitno kaže da tako treba tumačiti izjavu Borisa Tadića
o potrebi promene Ustava od 30. aprila iste godine (upor. Molnar, 2010: 17).
Najveći deo elite o tome svakako ne zna ništa, ali za razliku od građana, koji
barem razmišljaju dosledno, propušta da iz niskih ocena datih i Mitrovdan-
skom i Miloševićevom ustavu izvuče zaključak da posle dvadeset dve godine
odlaganja konstitucionalizacije Srbije više nema vremena za bacanje na neo-
bavezne javne rasprave.
Ohrabrujuće je, ipak, to što je ogromna većina pripadnika elite (87,4 od-
sto), nakon upoznavanja sa dobijenim rezultatima o stavu građana po ovom
pitanju, zaključila da političke partije treba da uvaže taj stav (Tabela 61). Tek
neznatno manja većina ispitanika bila je mišljenja da će se na promeni ustava
angažovati njihove organizacije (82 odsto – a u slučaju političkih partija čak
89 odsto) (Tabela 62) i oni lično (79,1 odsto – a u slučaju pripadnika političke
elite 88 odsto) (Tabela 63). Ustavne promene bez javne rasprave označilo je
kao “neozbiljne“ čak 90,9 odsto ispitanika (Tabela 64), a nešto manja, iako i
dalje nezanemarljiva većina ispitanika (56,6 odsto) bila je sklona da prihvati
i ideju da ustavne promene postanu tema već u predizbornim kampanjama
političkih partija za parlamentarne izbore u maju 2012. godine (Tabela 65).
Skoro polovina pripadnika političke elite (48,3 odsto) izjavila je da će njihove
političke partije govoriti o ustavnim promenama u svojim predizbornim kam-

77) Svaki ispitani pripadnik političke elite bio je konfrontiran i sa stavom o izo-
stavljanju javne rasprave prilikom donošenja Mitrovdanskog ustava (Tabela
16) građana koji su se izjasnili da će na narednim parlamentarnim izborima
glasati za njegovu partiju. Na postavljeno pitanje da li o tom rezultatu treba
da vodi računa politička stranka kojoj pripada prilikom budućih ustavnih
promena mali broj ispitanika je dao bilo kakav odgovor (Tabela 59). Najviše
ispitanika je jednostavno to pitanje prenebregnulo (71,7 odsto), iz čega se
može zaključiti da je ova vrsta konfrontacije sa sopstvenom biračkom ba-
zom kod njih stvorila neku vrstu nelagode.

094
panjama, dok je samo 7,5 odsto izabralo oprezniji odgovor “Ne znam” (ostatak
je na pitanje odgovorio odrečno) (Tabela 66). Ogromna većina ispitanika (87,6
odsto) bila je voljna da dopusti i akterima civilnog društva da preuzmu aktivnu
ulogu u pokretanju ustavnih promena (Tabela 67). U svakom slučaju, na kraju
je među pripadnicima elite prevladao stav da bi Srbiji koristilo ako bi se sa
ustavnim promenama započelo u kraćem roku posle parlamentarnih izbora,
nakon što se formira skupštinska većina i nova vlada: tom stavu priklonilo se
60,1 odsto ispitanika, dok ga daljih 13,8 odsto nije isključilo, ako za tako ne-
što bude sposoban novi saziv skupštine i vlade (Tabela 68). Međutim, kao što
se moglo videti u nastavku predizborne kampanje i u zbivanjima tokom prvih
meseci nakon okončanih izbora, elita je ipak ostala pri svom prvobitnom stavu
o “netalasanju“ i ignorisanju većinskog glasa nezadovoljnog naroda.
Najveća razlika između preovlađujućeg mišljenja građana i preovlađujućeg
mišljenja elite uočava se u odgovorima na pitanje kako bi trebalo sprovesti
ustavne promene ako bi do njih ipak došlo. Dok je najveći broj građana (43,4
odsto) optirao ustavotvornu skupštinu, takvu mogućnost je uzeo u obzir samo
mali broj pripadnika elite (18,6 odsto), koja se u daleko najvećem broju (67,4
odsto) opredelila za regularni put ustavne revizije (Tabela 69). Ovog puta elita
je razmišljala konzistentnije: ako ne postoje veće ambicije u menjanju posto-
jećeg ustava, ne treba ići na ustavotvornu skupštinu, već treba birati regular-
ni put ustavne revizije. Konzistentnost razmišljanja elite proizašla je iz njene
konzervativnosti, dok je (ranije već problematizovana) sklonost građana ka
ustavotvornoj skupštini znak njihove ambivalencije u pogledu procene dome-
ta samih ustavnih promena, aktera tih promena, kao i sposobnosti tih aktera
da u trećem pokušaju konstitucionalizacije postkomunističke Srbije uspostave
odgovarajući stepen zaštite ljudskih prava. Stav prema ustavotvornoj skupštini
ujedno je lakmus stava prema kapacitetu (pre svega političke) elite za ustavne
promene, njenim dosadašnjim rezultatima na tom planu i projekciji njene bu-
duće sposobnosti: činjenica da građani plediraju za ustavotvornu skupštinu u
daleko većoj meri od elite ujedno je poruka (pre svega političkoj) eliti da njen
ustavotvorni kapacitet nije velik, da su joj dosadašnji rezultati mršavi i da je te-
ško od nje očekivati da će u budućnosti učiniti više od onoga što je već učinila.

SAGLAŠAVANJE SA STAVOVIMA GRAĐANA

Stavovi građana i elite sve se više približavaju kako se napušta tlo postupka do-
nošenja Mitrovdanskog ustava i ustavnih promena.78 Velika saglasnost postig-

78) Po nekim pitanjima oni se ponovo delimično razilaze, iako se pokazuje da ta

pitanja razjedinjuju i samu elitu, kao npr. kad je reč o odnosu prema kruni
na grbu Srbije (gde vidimo da građani imaju bliže stavove intelektualnoj
eliti nego preostalim dvema frakcijama elite). Pripadnicima elite je, naime,
kao i građanima, data mogućnost da se izjasne o grbu Srbije. Pripadnici ci-
vilno-društvene elite i političke elite shvatili su u čemu se sastoji problem
idejnog rešenja grba i zato su u većini (68 odsto, odnosno 51 odsto) odgo-
vorili da na grbu Srbije kao republike ne treba da stoji monarhistički simbol

095
nuta je po pitanju Preambule Mitrovdanskog ustava. Pri tom je pripadnicima
elite pružena prilika da se i numerički izraze o Preambuli kao ustavnoj klici koja
je u međuvremenu prerasla u simbol (barem proklamativne) predanosti Srbije u
borbi za reintegraciju Kosova (tj. sprečavanje njegove nezavisnosti). Prosečna
ocena koju su ispitanici bili spremni da daju Preambuli (2,1) (Tabela 71) niža je
ne samo od prosečne ocene Mitrovdanskog ustava u celosti (2,8), nego i od
prosečne ocene Miloševićevog ustava (2,3). Pripadnici političke elite su u pro-
seku Preambuli dali bolju ocenu (2,7) nego pripadnici intelektualne elite (1,8)
i civilno-društvene elite (1,7), što govori o tome da ona, uz sve rezerve, i dalje
najviše znači onima koji su je formulisali.79 Pa ipak, da je Preambula imala smisla
ne samo u vreme kada je donet Mitrovdanski ustav nego ga ima i šest godina
kasnije smatra samo 18,2 odsto ispitanika (30 odsto pripadnika političke elite),
dok joj smisao i tada i danas odriče 46,5 odsto ispitanika (54 odsto pripadnika
civilno-društvene i intelektualne elite) (Tabela 72). Po pitanju uspešnosti Usta-
va da se suprotstavi stvaranju nezavisne države Kosova postoji prilično velika
usaglašenost stavova između građana i elite: beznačajnost Ustava naglašavaju
41,2 odsto građana i 47,1 odsto pripadnika elite, njegove ometajuće dejstvo na
prerastanje Srbije i Kosova u normalne države ističu 10,3 odsto građana i 27,3
odsto pripadnika elite, da Ustav sprečava podelu Kosova između Srba i Alba-
naca smatraju 8,3 odsto građana i 1,2 odsto pripadnika elite, dok u moć Ustava
da sprečava nezavisnost Kosova veruju samo 28,8 odsto građana i 12,4 odsto
pripadnika elite (pri čemu ovde dolazi do upadljive razlike između pripadni-
ka političke i intelektualne elite: za ovu opciju se opredeljuje nezanemarljivih
27 odsto iz prve grupe ali niko iz druge) (Tabela 73). Za promenu Preambule
spreman je da se lično založi svaki drugi pripadnik političke elite (Tabela 74).
Među pripadnicima elite nalazimo istu tendenciju koju smo evidentirali i
među građanima: da Ustav distanciraju kako od borbe za Kosovo i Metohi-
ju, tako i od starog režima i evropskih integracija. Čak 73,3 odsto ispitanika
suprotstavlja se ideji da se u Ustavu današnja Srbija odredi prema ranijim
režimima (Brozovom i Miloševićevom) i zločinima koje su oni počinili (Tabela
75), manifestujući na taj način nespremnost za diskontinuitet sa starim reži-
mom. Nespremnost postoji i prema uvrštavanju u Ustav klauzule o prenosu
suvereniteta, koja predstavlja prvi ozbiljan korak na putu pridruživanja jedne
zemlje Evropskoj uniji. Dok 70 odsto pripadnika elite odbacuje takvu ustav-

krune. Procenat pripadnika intelektualne elite koji su imali taj stav već je
pao ispod polovine (45 odsto) (Tabela 70) i po tome se skoro izjednačio sa
procentom građana koji se opredelio za isti stav (47,4 odsto). To ukazuje na
veću predanost civilno-društvene i političke elite republikanskom uređe-
nju Srbije, koje predviđa Mitrovdanski ustav, nego njenoj (monarhističkoj)
istoriji, koja je očigledno bila odlučujuća za zakonodavca.
79) Pri tom nijedan predstavnik nacionalnih saveta, samostalnih stručnih i
kontrolnih tela i univerziteta Preambuli nije dao ocenu veću od trojke, a
nijedan predstavnik nevladinih organizacija i verskih zajednica joj nije dao
ocenu veću od četvorke.

096
nu promenu, pripadnici intelektualne elite prednjače u negativnom stavu i
klauzuli se suprotstavljaju s većinom od 81 odsto (Tabela 76). S druge strane,
pripadnici elite su većinski nezadovoljni (71,9 odsto) načinom na koji Ustav
propisuje nadređenost međunarodnog prava domaćem jer smatraju da se time
slabi međunarodni položaj Srbije: potpuno nezadovoljstvo pokazuje 43 odsto,
a samo delimično 28,9 odsto (Tabela 77). Po ovom pitanju ne nalazimo znatnija
razmimoilaženja među različitim frakcijama elite. Stoga je moguće konstatovati
da među pripadnicima elite postoji distanca prema načinu na koji je Mitrov-
danski ustav postavio odnos međunarodnog i domaćeg prava, ali da oni ne
smatraju da taj odnos treba menjati pomoću klauzule o prenosu suvereniteta.
Još jedna osobina koja spaja građane i elitu jeste nastojanje da se spreče vr-
hovi političkih partija u prisvajanju izvornog narodnog suvereniteta. Pripadnici
elite su sasvim svesni da princip podele vlasti u Srbiji još uvek ne funkcioniše
(takvo mišljenje ima 36,2 odsto ispitanika) ili barem ne funkcioniše u potpu-
nosti (tom zaključku je sklono 44 odsto ispitanika) (Tabela 78), i da je za to
kriva ogromna kumulacija moći u vrhovima političkih partija koju je omogućio
Mitrovdanski ustav. Zbog toga i ne čudi što se ogromna većina ispitanika (82,6
odsto) založila za ukidanje najveće inovacije Mitrovdanskog ustava (Tabela 79)
– “blanko“ ostavki koje poslanici deponuju kod svojih partijskih šefova kako bi
zapečatili svoju zavisnost od njih i ritualizovali svoj rad u Narodnoj skupštini.
Čak bi se i spremnost pripadnika političke elite na smanjenje broja poslanika
u Narodnoj skupštini – toj opciji se priklanja 53 odsto (nešto manje od prose-
ka za ukupnu elitu, koji iznosi 69,8 odsto) (Tabela 80) – mogla tumačiti kao
izraz njihove spremnosti da se unese veća ozbiljnost u rad ovog organa vlasti
nakon što se iz njega odstrane oni koji nisu sposobni za ozbiljan rad u njemu.
Pripadnici elite u ogromnoj većini (90,3 odsto) dele sud građana o poli-
tizovanosti sudova u Srbiji i uticaju političara na reizbor sudija 2009. godine
(Tabela 81) i u nešto manjoj većini (75,2 odsto) se zalažu za davanje čvršćih
garancija sudovima kako bi mogli nezavisno da sude (Tabela 82). Prva od tih
garancija svakako je promena ustavnog rešenja o izboru sudija: većina ispi-
tanika (62,6 odsto) smatra da bi sudije trebalo da bira telo sastavljeno samo
od pripadnika struke (Tabela 83). Nešto izbalansiraniji stav vlada u pogledu
rada samostalnih stručnih i kontrolnih tela kao što su, u Ustavu (istina, uz-
gred) pomenuti, Državna revizorska institucija ili Zaštitnik građana. Pa ipak,
iako relativno mali broj ispitanika smatra da je ovim samostalnim stručnim i
kontrolnim telima onemogućen nesmetan rad (38,2 odsto) (Tabela 84),80 kako
bi se u budućnosti otklonile sve sumnje i ovim telima omogućio neosporno
normalan rad, većina je bila za to da im se daju čvršće garancije (69,2 odsto)
(Tabela 85), pa čak i da se u Ustavu sistemski uredi položaj svih takvih tela
(60,1 odsto) (Tabela 86). Štaviše, najmanja ali ipak još uvek nezanemarljiva

80) Ostatak ispitanika je podvojen između onih koji to osporavaju (19,2 odsto)
i onih koji smatraju da je istina negde na sredini (42,6 odsto).

097
većina pripadnika elite (57,4 odsto) bila je čak voljna da dopusti da se Ustavom
sistemski uredi i položaj civilnog društva kako bi se kroz njegov rad oslabilo
samovlašće političkih partija (Tabela 87).
Naposletku, treba pomenuti i to da predstavnici elite u velikoj većini podr-
žavaju borbu protiv monopola, ravnomerniji teritorijalni razvoj Srbije i proces
njene decentralizacije. Za davanje dodatnih ustavnih garancija za slobodnu
konkurenciju i borbu protiv monopola izjašnjava se 70,2 odsto ispitanika (Ta-
bela 88), a za ravnomerniji teritorijalni razvoj Srbije 66,7 odsto ispitanika (Ta-
bela 89). U većoj decentralizaciji Srbije najveći deo ispitanika vidi put i za veću
demokratizaciju vlasti (79,8 odsto) (Tabela 90) i za veću odgovornost vlasti
(82,2 odsto) (Tabela 91). To se reflektuje i na stavove o položaju Vojvodine. Iz
Tabele 91 jasno se vidi da, u poređenju sa građanima, pripadnici elite u manjem
broju smatraju da Vojvodina ima preveliku autonomiju (6,2 odsto), a u većem
broju da ima premalu autonomiju (28,5 odsto).
Kada se pogledaju svi rezultati iz istraživanja stavova građana i elite o ustav-
noj situaciji u Srbiji, izloženi u ovom i prethodna dva poglavlja, stiče se predstava
o pravim razmerama nezadovoljstva tom situacijom. Iako su i građani i elita po-
kazali sklonost da na pojedina pitanja odgovaraju odmerenije i pomirljivije nego
što bi se to reklo iz njihovih odgovora na neka druga, srodna pitanja, već i ovo
što je izrečeno dovoljno je da opravda postavljanje pitanja nad pitanjima: šta se
još čeka da bi se postojeće, izuzetno loše ustavno stanje promenilo. Istraživanje
je preduzeto s namerom da bude katalizator svesti o tome koliko je loša ustavna
situacija u Srbiji i koliko se daleko stiglo u razmišljanjima o promeni te situacije.
Objavljivanje rezultata u brošuri “Zašto Ustav mora biti promenjen?” i njena pre-
zentacija na konferenciji održanoj 11. aprila 2012. godine u Media centru trebalo
je da budu poziv na hitru reakciju i iskorištavanje predstojećih parlamentarnih
izbora za demokratsko započinjanje procesa ustavnih promena. Prilika je pro-
puštena i cela 2012. godina je protekla bez nagoveštaja da bi do ustavnih pro-
mena uopšte moglo doći u nekoj doglednoj budućnosti. Što je još bitnije, nema
nagoveštaja da je naučena lekcija ishoda predsedničkih i parlamentarnih izbora
iz maja 2012: ako gubitnici misle da su izborni poraz doživeli zato što ih “birači
nisu dobro shvatili“, zato što pojedini “ministri nisu dobro obavljali svoj posao“ ili
čak zato što je cela Vlada (zbog ekonomske krize) morala “da vuče nepopularne
poteze“, onda se grdno varaju. Pravi uzrok poraza, kojim je ujedno okončana prva
rotacija revolucije, jeste ustavni haos koji se reprodukovao tokom celog perioda
5. oktobar 2000. – 27. juli 2012, koji sve to vreme uopšte nije uziman ozbiljno i
koji probija i iz stavova građana i elite dobijenih u ovom istraživanju. Sve u svemu,
obećanje DOS-a o otklanjanju ustavnog haosa, dato uoči septembarskih izbora
2000, još nije ispunjeno, građani i elita imaju predstave o tome u kom pravcu bi
trebalo ići sa ustavnim promenama, samo još nedostaje odgovorna vlast koja bi
prikupila svu energiju za promene, postala stožer samih promena i omogućila
Srbiji da nastavi tamo gde se zaglavila nakon što je pomislila da su s Miloševi-
ćevim odlaskom s vlasti nestali svi krupni politički problemi.

098
TREĆI DEO
DIJALEKTIKA
PREROGATIVNE
DRŽAVE I HILIJASTIČKE
IDEOLOGIJE
VIII
HRIŠĆANSKI
HILIJAZAM I
PROTIVREČNOSTI
NJEGOVE FILOZOFSKE
KRITIKE
Za razumevanje dijalektike prerogativne države i hilijastičke ideologije prvo je
potrebno osvrnuti se na – iz hrišćanstva tradiranu, a zatim u modernim filozof-
skoistorijskim teorijama prepariranu – hilijastičku sliku sveta (upor. Molnar,
1997: 201 i dalje),81 koju karakterišu tri momenta:

81) Hilijazam (grčki) ili milenarizam (latinski) u užem značenju se odnosi na

hrišćansko učenje o hiljadugodišnjem carstvu koje će nastupiti po drugom
dolasku Hristovom na ovaj svet (Otkrovenje svetog Jovana Bogoslova, 20,
4-7). Ovde ga koristim u širem značenju svakog učenja (sastavljenog u žan-
ru “literature krize“) koje sledi profetičku logiku prvi put nastalu u jevrej-
skoj apokaliptičkoj tradiciji (kao svojevrstan odgovor na radikalna “zla“ he-
lenizacije, kojima su Jevreji bili izloženi). U skladu s tom logikom ovosvetska
istorija se posmatra (i anticipira) kao progresivno preovladavanje zla – bez
mogućnosti ljudi (čak i “izabranog naroda“) da to zaustave, sve do krajnjih

101
 – shvatanje istorije kao procesa napredovanja (izabranog) naroda ka
eshatonu, čije je nastupanje ne samo neumitno nego i toliko važno da
mu se bespogovorno moraju žrtvovati svi konkretni interesi sunarod-
nika u sadašnjosti;
– shvatanje eshatona kao tako superiornog “poretka dobra“ da se on i ne
može dostići snagama samog (izabranog) naroda (i njegovih vođa), nego
mora ishoditi iz intervencije više instance (u rasponu od Boga do odgova-
rajućih “istorijskih zakonitosti”) u istorijska zbivanja, kada prilike za to u
budućnosti “sazru“ (tj. kada se radikalizuje postojeći “poredak zla“);
– shvatanje (izabranog) naroda koji je dovoljno “prosvećen” da bi shva-
tio apsurd da upravo radikalizacija postojećeg “poretka zla” predstavlja
najpouzdaniji znak približavanja eshatona i da se zato spas sastoji u
strpljenju, poslušnosti i bezostatnom uzdanju u sud duhovnih vođa (u
rasponu od Isusa Hrista, čije se drugo pojavljivanje na zemlji uporno
očekuje, do modernih demokratskih bilo verujućih ili ateističkih vođa)
koji stoje u najneposrednijem kontaktu s višom instancom i najbolje
znaju šta treba činiti da bi se spremno dočekao eshaton.

Iako je u novovekovnoj istoriji predstava izabranog naroda uglavnom bila ve-

zivana za etničke narode, treba odmah reći da to ne proizlazi nužno iz same
hilijastičke pozicije. Štaviše, pošto je rano hrišćanstvo (nakon uspona rimske
škole, uslovljenog padom jerusalemske škole) nastalo u protivstavu prema
judaističkom etnocentrizmu, to su i moderne varijante hilijazma koje su na-
stajale iz ozbiljnijih pokušaja vraćanja hrišćanskim korenima imale tendenciju
da prevazilaze nacionalna ograničenja i razmišljaju o globalnim, pa i opštečo-
večanskim perspektivama spasa. Zbog toga hilijazam u modernoj epohi nije
nastajao isključivo u okrilju nacionalističkih pokreta, nego i onih univerza-
lističkih, a u 19. i 20. veku se naročito proširio zahvaljujući komunističkom
internacionalizmu.
Pad komunizma u Istočnoj Evropi, a napose u republikama bivše Jugoslavije
koje su u međuvremenu postale samostalne države, suočio je društvene na-
uke s potrebom temeljnog propitivanja vladajuće paradigme. To se pre svega
odnosi na marksističku paradigmu, koju je u proteklih četvrt veka napustio
ogroman broj zagovornika – i to ne samo na ovim prostorima. Razlog je vi-
še nego jasan: Karl Marks, Fridrih Engels i njihovi sledbenici su tvrdili da su

granica, kada više neće ništa drugo preostati nego da Bog okonča ovaj svet
i uspostavi jedan drugi, savršeni “svet dobra“, namenjen samo pravednici-
ma (upor. Hennecke, 2007; Schipper, 2007). Hilijazam se inače uvek teško
uklapao u tradicionalizam, kako to već jevrejsko iskustvo pokazuje (ako se
pod judaističkom tradicijom podrazumeva kanonizacija “starostavnih“ obi-
čajnih propisa, za šta je preduslov uvek bio “kraj profetstva“: upor. Asman,
2011: 217), pošto počiva na prezumpciji da nikakva “svetost“ prošlosti nije u
stanju da obuzda strašna zla sadašnjice i još strašnija zla sutrašnjice i pošto
sve svoje nade polaže u predstojeću intervenciju više instance (čije nastu-
panje postaje sve izvesnije što se više pogoršava aktuelno stanje).

102
“naučnici”, da stoje na stanovištu “dijalektičkog materijalizma” kao “naučnog
socijalizma” i da poznaju budući tok istorije – koji iz socijalizma (režima “dik-
tature proletarijata”) vodi u komunizam, a ne natrag u kapitalizam. Nesrećno
insistiranje na “nauci”, koje u poslednje vreme toliko dezavuiše marksizam,
imalo je svojevremeno svoj više nego jasan raison d’être: ono je Marksu i
Engelsu trebalo da donese odlučujuću prednost na “levici” i da diskredituje
zagovornike drugih socijalističkih opcija koji se isključivo iz “neznanja” nisu
stavili pod barjak “naučnog socijalizma” ili “dijalektičkog materijalizma”. U se-
riji napisa osnivači “naučnog socijalizma” ili “dijalektičkog materijalizma” su
uložili ogroman trud da zaštite svoj komunizam od “popravljačkog”, nenauč-
nog, praznoslovnog i zapravo neozbiljnog “utopijskog socijalizma“. “Utopijski
socijalizam“, tj. učenje socijalista poput Sen-Simona, Furijea, Ovena i njihovih
sledbenika, koje su Marks i Engels doživljavali kao svoje najveće konkurente,
trebalo je odbaciti kao samo jedan u nizu oblika hilijazma, inkompatibilnog
s novim dobom, dobom prosvećenosti, dobom nauke. Tom dobu jedino je bio
primeren “naučni socijalizam“, pri čemu je za Marksa i Engelsa “nauka” bila
“dijalektika” koja otkriva da se celokupno čovečanstvo razvija – doduše, kroz
velike potrese i patnje – ka komunizmu.
U Manifestu Komunističke partije (1848) Marks i Engels su “nauku” još po-
istovećivali sa “teorijom”, pa su tako pisali: “Komunisti su dakle u praksi onaj
dio radničkih partija svih zemalja koji je najodlučniji, koji stalno gura dalje,
oni teoretski prednjače ostaloj masi proletarijata razumijevanjem uvjeta, toka
i općih rezultata proleterskog pokreta. [...] Teoretske postavke komunista ni-
pošto ne počivaju na idejama, na načelima koje je izmislio ili otkrio ovaj ili onaj
popravljač svijeta. One su samo opći izrazi stvarnih odnosa postojeće klasne
borbe, historijskog kretanja koje se vrši pred našim očima” (Marx i Engels,
1950: 26). Za razliku od utopističkih “popravljača sveta”, komunisti se uopšte
ne koriste idejama ili principima, nego samo slede “stvarne odnose postojeće
klasne borbe, historijskog kretanja” i znaju da ono vodi ravno u – komunizam.
Kada je, tridesetak godina kasnije, Engels u Razvitku socijalizma od utopije
do nauke (1880) za sebe, Marksa i njihove istomišljenike priznao da “vode
poreklo” od socijalista Sen-Simona, Furjea i Ovena, kao “popravljača sveta”
par excellence, on je odmah dodao da “vode poreklo” i od dijalektičara Kanta,
Fihtea i Hegela (Engels, 1950: 88), tj. od nemačkih idealističkih filozofa koji su
shvatili dijalektičko kretanje ne samo istorije nego i celokupne prirode (Engels,
1950: 127-129), iako su propustili da sagledaju (materijalističko) ishodište di-
jalektike u ljudskom svetu: socijalističku revoluciju, podruštvljavanje sredstava
za proizvodnju i odumiranje države (Engels, 1950: 146-147).
Iz današnje perspektive posmatrano, pokazuje se da je najzanimljivija dija-
lektika vezana za marksizam bila dijalektika hilijazma: time što je konkurentske
socijalističke opcije razobličavao kao hilijastičke (“utopijske”), marksizam ne
samo što nije uništio hilijazam nego ga je zapravo petrificirao spojivši ga sa
pozitivistički shvaćenom naukom. Posmatra li se istorija hrišćanskog hilija-

103
zma od Jovana Bogoslova do Karla Marksa i Fridriha Engelsa, mogu se uočiti
tri značajne inovacije: 1) na mesto carstva Božjeg na zemlji stupilo je komuni-
stičko društvo; 2) mističnu viziju budućih događaja zamenilo je “dijalektičko”
otkrivanje prirodno-istorijskog determinizma; i 3) postojeći vrednosni plu-
ralizam na kraju istorije neće biti okončan bacanjem đavola u “bezdan” (“da
više ne prelašćuje narodâ”, Otkrovenje Svetoga Jovana Bogoslova, 20, 3) nego
socijalističkom revolucijom, koja će uništiti kapitaliste (barem one krupne) i
jednom zasvagda afirmisati proleterske vrednosti (i pogled na svet uopšte).
Ako je marksizam ponikao na tlu romantike, koja se uzdigla nakon urušavanja
tradicionalne hrišćanske paradigme, sa njoj svojstvenim hilijazmom, onda se
kraj marksizma – barem onog oficijelnog, stavljenog u službu legitimiranja so-
cijalističkih državnih uređenja, na čelu sa onim u SSSR-u – može tumačiti i kao
novi poraz hilijastičkog načina razmišljanja, kao neuspeh njegove usavršene
varijante da zloupotrebom tekovina prosvetiteljstva produži sanjanje slatkog,
ali u realnosti gorkim posledicama bogatog sna.
Hilijastički životni nerv “marksizma” ležao je u jednoj suštinski pozitivistič-
koj (i stoga, uprkos svem animozitetu prema Sen-Simonu i Kontu, pozitivistič-
koj sociologiji ne tako stranoj) zloupotrebi “dijalektičke” metode za pretvaranje
proročanstava u “naučna predviđanja” svetle budućnosti – od socijalističke
revolucije, preko podruštvljavanja sredstava za proizvodnju, pa sve do odu-
miranje države. Tome je kraj konačno učinio raspad SSSR-a 1991. i kolaps ko-
munizma u svetskim razmerama (osim pojedinih enklava poput Kube i Severne
Koreje – ako ostavimo po strani bizarni slučaj “komunističke” Kine). Tako se
pokazalo da prevrati koje su izvršile komunističke partije u čitavom nizu država
u prvoj polovini 20. veka nisu bili nikakve “socijalističke revolucije”; kao i da
ekonomske i političke mere koje su te partije preduzimale po dolasku na vlast
nisu imale nikakve veze sa prorokovanim podruštvljavanjem sredstava za pro-
izvodnju i odumiranjem države. Ipak, marksizam kao paradigma time svakako
neće u potpunosti izgubiti na atraktivnosti: broj njegovih zagovornika mogao
bi da raste ako se postojeća globalna ekonomska kriza bude dalje produblja-
vala, stvarajući privid one “prave” istorijske konstelacije u kojoj tek treba podići
“socijalistički revoluciju” (a onda, po njenom uspešnom okončanju, započeti
sa “dijalektičkim” promišljanjem “prave” tranzicije – ka “pravom” komunizmu).
Oni koji u propasti SSSR-a i celog Istočnog bloka prepoznaju definitivni
dokaz za nenaučnost i hilijastičnost “dijalektičkog materijalizma” mogu se po-
deliti u tri glavne grupe. Prvu bi činili socijalisti u najširem smislu te reči, koji
smatraju da je potrebno dalje nastaviti borbu za socijalističke vrednosti i koji
se prilikom izgradnje svojih naučnih teorija rukovode tim vrednostima, ali se
čuvaju da ih ne projektuju u ishodište prirodnih i istorijskih procesa. Druga
grupa bi bila najheterogenija i u nju bi se mogli svrstati svi oni antimarksistički
nastrojeni baštinici romantike koji socijalističku varijantu hilijazma doživlja-
vaju kao konkurentsku i koji žele da prazno mesto, nastalo njenom propašću,
popune sopstvenom varijantom – u najvećem broju slučajeva, usmerenom ka

104
pojedinim “izabranim narodima”. Naposletku, treća grupa bi objedinjavala pre-
gaoce na polju društvenih nauka koji su voljni da raskrste sa svakom vrstom
hilijazama i koji u razobličenju pokušaja da se spoji pozitivizam i hilijazam unu-
tar paradigme koju ću u nastavku izlaganja zvati pozitivističko-hilijastičkom
paradigmom slede metodološko uputstvo Maksa Vebera da naučnik mora biti
svestan ne samo vrednosti koje vode njegovo istraživanje društvenih pojava
nego i trajnosti vrednosnog pluralizma, koji nije samo svojstvo naučnog sveta
nego društvenog života uopšte i koji samim tim principijelno onemogućava
njegovo svođenje na zakonomerno ustrojenu prirodu.82
Najveća opasnost u razobličavanju pozitivističko-hilijastičke paradigme
sastoji se u tome da se učini upravo ono što su učinili Marks i Engels: da se
hilijazam konkurentskog učenja naglašeno kritikuje kako bi se prikrivali ma-
nje ili više značajni elementi hilijazma u vlastitoj poziciji. Da bih to ilustrovao
poslužiću se primerom kritike marksizma sa kantovskih pozicija. Danas pre-
ovlađuje slika o Kantu kao striktno prosvetiteljskom filozofu, koji je izgradio
i dalje validan kosmopolitski međunarodnopravni projekt, sa svega nekoliko
“slepih mrlja”, koje su bile posledice toga što on još nije imao ni izgrađenu
“istorijsku svest”, ni romantičarski senzibilitet za “kulturne razlike”, pa je pod-
legao iskušenju da insistira na religioznom univerzalizmu (upor. npr. Haber-
mas, 2004: 144). Moja glavna teza će glasiti, naprotiv, da je Kant – baš zbog
svog religioznog univerzalizma – imao i izgrađenu istorijsku svest eshatološke
provenijencije i izvestan, nezanemarljiv otklon od prosvetiteljstva, koji mu je
omogućio da hrišćansku tradiciju (koju nikada nije uspeo da prevlada) oživlja-
va inovacijama kojima su bili skloni i prvi romantičari, iz čega je nikla verovatno
još jedna u nizu teoloških varijanti hilijazma, praćena strategijom vlastitog
prikrivanja kroz verbalno distanciranje u odnosu na “filozofski hilijazam”. Zbog
toga smatram da je u suzbijanju pozitivističkog hilijazma kontraproduktivno
tražiti saveznika u Kantovoj političkoj filozofiji sve dok se iz nje ne izdvoje njeni
hilijastički elementi. Tada njeni liberalni i republikanski elementi – pogotovo
učenje o “savezu naroda” – mogu biti produktivno upotrebljeni za izgradnju
nove društvene teorije koja bi se uhvatila u koštac s neizvesnostima i iskuše-
njima savremenog sveta.

HILIJAZAM KANTOVE HILIJASTIČKE KRITIKE FILOZOFSKOG HILIJAZMA

“Filozofski hilijazam“ Kant je prvi put pomenuo u osmom stavu članka “Ideja
opšte istorije usmerene ka ostvarenju svetskograđanskog stanja” (Kant, 1998:
12: 45). Iako taj pojam nije upotrebio da direktno okvalifikuje mirovne projekte

82) Na jednom mestu u članku “’Objektivnost’ spoznaje u društvenoj znanosti

i društvenoj politici” Veber je pregnantno primetio “da je život u svojoj ira-
cionalnoj zbiljnosti i u svom sadržaju obiljem mogućih značenja – neiscr-
pan, da konkretno oblikovanje vrijednosnog odnosa ostaje stoga fluidno i
stalno podvrgnuto mijeni u tamnoj budućnosti ljudske kulture, Svjetlo koje
zrači iz tih visokih vrijednosnih ideja pada na uvijek promenljivi konačni
dio silno kaotične struje zbivanja koja plove u vremenu” (Weber, 1986: 83).

105
“opata de Sen-Pjera ili Rusoa“, pomenute u prethodnom stavu (Kant, 1998: 12:
42), Kant ih je očigledno smatrao hilijastičkim. Mada je takav hilijazam uvek
izazivao “podsmeh“,83 to samo po sebi još nije bilo ništa loše, pošto je za Kanta
svako (pa i njegovo sopstveno) bavljenje ishodištem prirodno-istorijskog pro-
cesa bilo hilijastičko (i, kao takvo, srodno onom originalnom, teološkom). Ipak,
Kant je već u ovom članku nastojao da se distancira i od Sen-Pjera i od Rusoa.
Ni Sen-Pjerovo favorizovanje federacije evropskih (a potencijalno i svih svet-
skih) država, ni Rusoovo favorizovanje malih republika koje sigurnost nalaze
u ravnoteži sila (a ne u evropskoj ili svetskoj federaciji država) nisu mogli da
odu dalje od “opsenarstva“ zato što su izražavali ideološke preferencije svojih
autora umesto da budu rezultat objektivnog istraživanja prirode i istorije, koje
jedino može merodavno da pokaže šta će se desiti u budućnosti. Doduše, za
razliku od Sen-Pjera, koji se jednostavno zalagao za jedan apstraktan ideal,
Ruso je već razmatrao probleme skopčane sa njegovom realizacijom, ali to za
Kanta nije bilo dovoljno: posao koji tek predstoji sastoji se u identifikaciji sila
prirode i istorije, koje će navodno neumitno, kroz sve nedaće, prisiliti čove-
čanstvo da na kraju realizuje hilijastički ideal.
Nevolja sa tom vrstom filozofskog hilijazma ležala je u tome što je Kant
počeo da konstruiše “logiku“ prirodnih kretanja i istorijskih zbivanja upravo
sa ciljem da u njima pronađe navodno objektivne dokaze za ostvarljivost jed-
nog projekta “saveza naroda” koji je proizlazio iz njegove vere – i ničeg više
osim vere! – i koji su zapravo njegovi konkurenti stavljali pod znak pitanja, sve
dalekosežnije dehristijanizujući tradiciju Hrišćanske republike. Pravi razlog
za distanciranje od “opsenarskih“ mirovnih planova Sen-Pjera i Rusoa bila je
Kantova pijetistička apologija i odbrana tradicije Hrišćanske republike – kako
od Sen-Pjerovog pokušaja sekularizacije i redukcije na međunarodnopravni
savez država koje trenutno postoje u Evropi ili čak u celom svetu (bez obzira
na religiju i uz eventualne reforme shodno principima polisinodije), tako i od
Rusoovog nastojanja da diskredituje i jedno i drugo i da na taj način ovekove-
či tekovine labavog sistema ravnoteže sila, koji se, uprkos svim nedostacima,
njemu činio kao najoptimalniji za opstanak jedinih istinskih – a to znači malih
– republika. Da bi mogao, drugim rečima, da efikasno i uverljivo odbaci i opciju
sekularne Hrišćanske republike kao konačnog eshatona i opciju povratka na
stari sistem ravnoteže sila, u kojem se male republike bore za opstanak protiv
despotija (kao i međusobno?), Kant je morao da konstruiše jedan “pravac ko-
jem smera priroda“ i u kojem se, štaviše, može raspoznati samo “proviđenje“.
Od članka “Ideja opšte istorije usmerene ka ostvarenju svetskograđanskog
stanja” preko Kritike moći suđenja, pa sve do Antropologije u pragmatičnom
smislu, Kant je tragao za dubljim smislom rata (i revolucije uopšte): za pro-

83) Kant je u svojim spisima tri puta referisao na filozofski hilijazam i/ili mirov-
ni plan Sen-Pjera i Rusoa – 1784, 1792. i 1793. – i nijednom nije propustio
da navede da su ih “svi” i “u svako doba” “ismejali” (Kant, 1998: 12: 42; Kant,
1998: 7: 683; Kant, 1998: 15: 172).

106
viđenjem, odnosno “višom mudrošću” koja se njime služi u cilju izvođenja iz
prirodnog stanja u društveno (Kant, 1998: 20: 686), “oplemenjivanja” čoveka i
širenja kulture (Kant, 1998: 12: 42; Kant, 1998: 20: 555-556), populacije (Kant,
1998: 17: 222) i, kako svedoči zaostavština, samog republikanizma (Kant, 1934:
612). Rat je po Kantu bio “pravedan” i kada se vodio sa ciljem uspostavljanja
“saveza naroda” zasnovanog na “spoljašnjoj pravdi” (Kant, 1934: 503 i 600)
i kada je jedna država ostvarivala pravo da silom prinudi susednu državu na
mir (koji ne prevazilazi osiguranje ove “spoljašnje pravde”), baš kao što i svaki
čovek ima pravo da divljake u divljini prinudi na stvaranje građanskog dru-
štva (Kant, 1955: 352). Ovo tipično republikansko opravdavanje rata možda je
najizrazitije bilo zastupljeno u Kritici moći suđenja, u kojoj je Kant tvrdio da
u ratu postoji nešto “uzvišeno” što ga suprotstavlja “duhu trgovine” koji (sa
pratećim dekadentnim pojavama “sebičnosti, kukavičluka i mekuštva”) krasi
mir (Kant, 1998: 20: 351).
Ostave li se po strani ovi uzleti Kantove belicističke mašte, moglo bi se re-
ći da je za njega rat bio odgovor prirode na dva zla koja pustoše čovečanstvo
tokom celokupne njegove istorije i sprečavaju afirmaciju dobra (koje postoji u
svakom čoveku ponaosob). U članku “Pretpostavljeni početak ljudske istori-
je“, koji je objavio u časopisu Berlinische Monatsschrift januara 1786. godine,
Kant je dodatno objasnio ova zla: “Ljudski rod su od napretka u razvoju nje-
govih predispozicija za dobro, za koje ga je priroda predodredila, neodoljivo
odvraćale dve stvari. S jedne strane, despotizam moćnih tirana, koji nastaje
prilikom spajanja dva inače neprijateljska naroda nakon okončanja svake ratne
opasnosti, a ujedno i okončanja sve slobode; s druge strane, beslovesna raskoš
u najgorem ropstvu, koja se, pri jedva započetoj kulturi, meša sa svim nedosta-
cima sirovog stanja. Tako se ljudski rod učinio nedostojnim svoje egzistencije
kao egzistencije roda predodređenog da vlada Zemljom, a ne da uživa kao
stoka i da služi poput robova” (Kant, 1998: 21: 98). Ova dva zla – despotizam
i hedonizam – neprekidno vode čovečanstvo na stranputicu, sa koje ga pro-
viđenje uvek vraća nazad na pravi put uz pomoć ratova. Ratovi, dakle, stoje u
službi dobra, oni sprečavaju prekomerni rast zala i opominju čovečanstvo na
konačnu svrhu stvaranja: da se ono mora u potpunosti moralno razviti kako bi
moglo da “vlada Zemljom“ umesto da, kao do sada, samo vegetira. S obzirom
na postojeću udaljenost čovečanstva od tog konačnog cilja, Kant je u “Ideji op-
šte istorije usmerene ka ostvarenju svetskograđanskog stanja” prognozirao da
ratovi u neposrednoj budućnosti ne samo što neće prestati nego će se još više
“intenzivirati” (očigledno, s obzirom na porast težnji za despotskim vladanjem
i za uživanjem), pošto u njima počiva jedina prava garancija stvaranja “saveza
naroda”. Štaviše – verovatno rukovođen Rusoovim rezervama prema takvom
savezu, koje je ovaj implicirao u Raspravi o poreklu i osnovama nejednakosti
među ljudima, a eksplicirao u posthumno objavljenom Sudu iz Plana o traj-
nom miru (što možda ipak ukazuje na to da ga je Kant poznavao) – Kant je
tvrdio da će uoči stvaranja saveza čovečanstvo biti zaista izloženo najgorem

107
zlu (“pod varljivim prividom spoljašnjeg blagostanja”) i da Ruso ne greši kada
divlje stanje smatra boljim od te faze razvitka međunarodnopravnih odnosa
(Kant, 1998: 12: 44). Međutim, pošto Kant nije delio Rusoovu skepsu prema
“savezu naroda“ i nije imao nameru da se zadovolji običnim perpetuiranjem
ravnoteže sila, on je ostao čvrsto na tlu “filozofskog hilijazma“ i postulirao
postojanje proviđenjem rukovođenog procesa kumuliranja “dobroga“, koje
ostaje posle svake revolucije i rata i koje će naposletku dobiti tolike razmere
da će moći da posluži kao temelj “savezu naroda“ (Kant, 1998: 12: 49). A kada
se to desi, zakon ravnoteže sila više neće morati da se ispoljava kroz ratove,
nego će delovati kao “ujedinjujuća sila”, stvarajući od “saveza naroda“ onakav
“automat“ kakav je Fridrih II Hoencolern uvek želeo da prepozna u svojoj dr-
žavi. U njemu će i dalje postojati “naizmenično dejstvo i protivdejstvo, kako se
[države koje ga čine] ne bi međusobno uništile” (Kant, 1998: 12: 44), ali više
neće biti potrebe da se vode ratovi. Ako je nagovešteni “savez naroda” trebalo
da bude željeno proširenje funkcionisanja “automata“ od države na ceo svet
shodno neprekidnom delovanju “zakona ravnoteže”, onda je promenu u ispo-
ljavanju tog zakona (iščezavanje ratova, kao posledicu iščezavanja zla) trebalo
da obezbedi proviđenje, koje je jedino u stanju da kumulira “dobro“ u svakoj
pobedi nad zlim i tome primereno “moralizovanje“ celog čovečanstva, koje na
taj način postaje sposobno da živi pod jednom zakonitom vlašću. Ako se ovo
pozivanje na proviđenje i zagovaranje “moralizovanja“ čovečanstva dovedu u
vezu s Kantovim vezivanjem širenja pokreta prosvetiteljstva za “slobodu reli-
gije” (Kant, 1998: 12: 46), kao i sa uzdizanjem Amfiktionskog saveza (foedus
Amphictyonum) (Kant, 1998: 12: 42), koji je u staroj Grčkoj okupljao polise oko
zajedničkog verskog središta, onda se može zaključiti da je Kant već prilikom
pisanja “Ideje opšte istorije usmerene ka ostvarenju svetskograđanskog stanja”
svoj ideal “saveza naroda“ video kao prvenstveno religioznu tvorevinu, koja je
imala priključke i za fridricijansku teoriju međunarodnih odnosa i za “filozofski
hilijazam“ Sen-Pjera i Rusoa, ali je zapravo ponajviše dugovala tradicionalnom
teološkom hilijazmu hrišćanstva. Teološko-hilijastička orijentacija će napo-
sletku prevagnuti u spisu Religija u granicama samog uma (1793), u kojem je
Kant predviđao da će u nekoj nedefinisanoj budućnosti Bog uspostaviti svoje
carstvo na zemlji (doprinos ljudi izgradnji carstva Božjeg na zemlji neće biti
velik, s obzirom na to da oni, zbog svoje podložnosti “principu zla“, ne mogu
presudno da doprinesu pobedi dobra nad zlom), i da će tek tada biti mogu-
će efektivno obustavljanje rata i uspostavljanje “večnog mira“ među ljudima.

HILIJASTIČKI ELEMENTI U KRITICI SOCIJALIZMA KRILEA I POPERA

U nastavku izlaganja razmatraću dva primera novije recepcije Kantove političke
filozofije, koja je vodila nadomeštanju marksističkog hilijazma jednim drugim
hilijazmom (za potrebe ovog izlaganja, nazvaću ga jednostavno kantovskim).
Prvi primer uzeću iz knjige Demokratska svetska revolucija. Zašto će sloboda
pobediti (1987) Martina Krilea. Nakon što je svojom knjigom Uvod u učenje o

108
državi. Istorijski temelji legitimiteta demokratske ustavne države (čije se prvo
izdanje pojavilo 1975, dok je šesto, prerađeno objavljeno 2003) dao izvanredno
vredan prilog izgradnji teorije demokratske ustavne države, Krile je u Demo-
kratskoj svetskoj revoluciji pokušao da načini korak dalje i da objasni istorijsku
nužnost propasti Istočnog bloka i daljeg revolucionarnog širenja demokratske
ustavne države po celom svetu, pozivajući se direktno na Kantov autoritet. De-
mokratska revolucija je pokretački princip celokupne zapadne civilizacije, od
antičke Grčke do danas, kojoj su se suprotstavljale brojne “kontrarevolucije“,
zaključno s komunizmom. Komunističko učenje, zasnovano na ekonomskom
determinizmu, ne samo što je pogrešno, nego je i kontrarevolucionarno za-
to što podupire “veru (Glaube) da se dela u skladu sa istorijom i da se stoga
uvek ima pravo u jednom višem smislu“ (Kriele, 1988: 74). Istina je, međutim,
dijametralno suprotna. Po Krileu, Kant nam je pokazao da u “demokratskoj
revoluciji postoji prirodna tendencija ka univerzalnom širenju po celom svetu“
(Krile, 1988: 12) zato što je “duhovna, moralna, pravna, politička dinamika“ (a
ne ekonomska dinamika) ono što “u krajnjoj liniji određuje istoriju“. Spoznaja
ove “istine“, daje nam “razlog za veru (Zuversicht): sloboda će pobediti“ (Kri-
ele, 1988: 16). Tako je Krile suprotstavio dva učenja (Marksovo i Kantovo),
dva determinizma (ekonomski i moralni) i dve vere (u pobedu komunizma i
u pobedu demokratije), od kojih je prvo bilo lažno (kontrarevolucionarno), a
drugo istinito (revolucionarno). U svetlu urušavanja Sovjetske imperije, koje je
započelo već naredne godine i okončalo se nestankom i samog SSSR-a 1991.
godine, knjiga se i danas doima kao pravo proročanstvo sigurne i konačne
pobede revolucije (na Zapadu) nad kontrarevolucijom (na Istoku).
Krileov izbor da se pozove na Kanta može na prvi pogled da začudi, ali raz-
lozi za čuđenje nestaju kada se uzme u obzir da se on nadovezao upravo na
– danas uglavnom zaboravljene ili tendenciozno prećutkivane – teološko-hi-
lijastičke elemente Kantove filozofije. Verovatno najvažniji Krileov zaključak o
filozofiji istorije kao jezgru Kantove filozofije proistekao je iz sasvim lapidarne
rasprave o dva tipa shvatanja progresa: arhajsko-paganskom, koji kulminira
kod Marksa i koji počiva na “pravu jačeg“ kao Božjem sudu (Bog je na strani
onoga ko se u sukobu pokaže kao jači), i hrišćanskom, koji (započinje od Hrista
i) kulminira kod Kanta i koji je po svojoj suštini eshatološki pošto se fokusira
na istorijski sukob dobra i zla, tražeći od čoveka da preuzme moralnu odgo-
vornost za konačnu pobedu dobra nad zlom (Kriele, 1988: 90). Na kraju knjige
Krile citira čuveni iskaz tadašnjeg američkog predsednika Ronalda Regana da
se “fokus zla (the focus of the evil)“ nalazi u Moskvi. Krile je opasnost od ovog
iskaza video samo u tome što on može da implicira da je Zapad “dobar sam po
sebi“; Zapad po Krileu nije “dobar“, nego je “normalan“, a to znači rastrzan bor-
bom između dobra i zla (Kriele, 1988: 171). Ali, ako bi danas neko posumnjao da
je ishod te borbe neizvestan, Krile bi mu, pozivanjem na Kanta, odgovorio da će
s pobedom slobode doći i pobeda dobra i da će hilijazam “moralne dinamike“
obezbediti pobedu dobra nad zlim, koja bi se, cum grano salis, mogla shvatiti

109
i kao formula: poraz Istoka daće snagu “normalnom“ Zapadu da još odlučni-
je nastavi eshatološku borbu za konačni trijumf dobra nad zlim (pri čemu se
Krile nije odredio spram Kantovog odlučnog stava da ljudi zbog podložnosti
“principu zla“ neće biti u stanju da supstancijalnije pomognu Bogu kada ovaj
bude odlučio da uspostavi svoje carstvo na zemlji).
Drugi, neuporedivo sofisticiraniji primer nadovezivanja na Kantov hilijazam
pruža filozofija Karla Popera. Neobičnost tvrdnje da Poper ima bilo kakve veze
sa hilijazmom proizlazi iz činjenice da je upravo on bio oštar kritičar poziti-
vističko-hilijastičke paradigme, koju je nazivao “istoricizmom” ili “teorijskom
istorijom” (upor. Poper, 1988: 146) ili “pronaturalizmom” ili “pozitivnom” ško-
lom mišljenja (Poper, 1988: 148). Od svih Poperovih termina, prvi – koji je on
najviše rabio – smatram najmanje podesnim. Istori(ci)zmom se, naime, naziva
jedan pravac u društvenim naukama koji je bio dominantan u Nemačkoj na
prelasku iz 19. u 20. vek,84 da bi presahnuo u međuratnom periodu (naročito
posle smrti Maksa Vebera), i koji je bio, ništa manje od Popera, suprotstavljen
pozitivizmu – iako jednim delom iz drugačijih razloga. Poperu je, kao i ne-
mačkim istoricistima, smetala primena prirodnonaučnih metoda na istoriju,
ali on nije imao problema s pretenzijom društvenih nauka na pronalaženje
(metodom pokušaja i pogrešaka) univerzalnih determinizama,85 koliko sa isto-
rijskim predviđanjima (upor. Poper, 1988: 148 i dalje), i to ne svim, nego samo
“proročkim” (Poper, 1988: 173-174). Nasuprot “proročkim predviđanjima”, koja
se odnose na ono neumitno i koja čine kičmu pozitivističke sociologije, Poper
je, samopoimajući se kao zagovornik jedinstvene “moderne nauke” (odnosno
“tehnološke nauke o društvu” kao njenog sastavnog dela), zagovarao “tehno-
loška” ili “pragmatična” predviđanja”, koja se zasnivaju na “drugačijim jedno-
obraznostima” od onih determinističkih, koja teže verifikaciji kroz “planirani
eksperiment” i koja predstavljaju “osnovu za inženjering” (Poper, 1988: 173).
Kantovu filozofiju Poper je smatrao za tipičnu determinističku teoriju, koja
počiva na prezumpciji da spoznaja psihičkih i fizičkih uslova postojanja čoveka,
kao i sredine u kojoj dela, može dovesti do predviđanja njegovog delanja iden-

84) S obzirom na to da je Poperov napor da prokaže “bedu istoricizma“ naišao

na veliki odjek nakon Drugog svetskog rata i bacio u zasenak ranije napore
u rekonstruisanju istorije specifično nemačkog “istorizma“ (koji su kulmi-
nirali u knjizi Istorija istorizma Fridriha Majnekea iz 1936), došlo je do ter-
minološke konfuzije (koju je dodatno uvećao “novi istorizam“ u studijama
književnosti), za čije prevazilaženje u engleskom jeziku ne postoje moguć-
nosti (s obzirom na to da se za sve ove tradicije koristi termin historicism:
upor. Beiser, 2011: vii). U srpskom jeziku izlaz bi pružilo razlikovanje između
“istorizma“ (u Majnekeovom smislu) i “istoricizma“ (u Poperovom smislu),
koje inače stoji na klimavim nogama pošto mu je temelj puka činjenica da
se ovaj drugi termin prvi put pojavio na engleskom jeziku (historicism) u
knjizi Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji 1945. godine, a ne nemačkom
jeziku (Historismus), na kom je u Briselu 1935. nastala prva verzija Popero-
vog spisa Beda istori(ci)zma (upor. Poper, 1988: 145).
85) “Diltajev pokušaj da otvori jaz između metoda prirodnih i društvenih nauka”
Poper je smatrao “pogrešnim” (Poper, 1993: 2: 447) jer je u njemu prepo-
znao prikriveni napad na “modernu nauku” kao takvu (Poper, 1993: 2: 289)

110
tičnog predviđanju pomračenja sunca ili meseca (Popper, 2002: 261). Iako je
od takvog stanovišta hteo da se distancira, Poper je na mnogo mesta u svojim
tekstovima uzdizao Kanta u “najvećeg filozofa“ (skupa sa Sokratom) u celoj
istoriji čovečanstva i jasno manifestovao težnju da svoju filozofiju nadoveže na
Kantovu. Poperu je posebno bilo stalo da istakne svoj dug prema etičkoj teoriji,
kojom je Kant pozvao ljude da budu slobodni i da poštuju slobodu drugih i na
osnovu koje je došao do svoje teorije saveza naroda i večnog mira (Popper,
2002: 247). U “Pogovoru“ svojoj intelektualnoj autobiografiji, napisanoj maja
1986. godine, Poper je konstatovao da su “zapadne liberalne demokratije“ ne
samo najslobodnija nego i najbolja društva od svih koja su do sada postojala i
da su one spremne da se reformišu kako bi postale još bolje, nasuprot SSSR-u
i njegovim trabantima (kao i zapadnim marksistima), koji parazitiraju na kritici
Zapada, naduvavajući je do proročkih razmera “najavljivanj[a] Sudnjeg dana“
(Poper, 1991: 251). U jednom intervjuu, datom pet godina kasnije, Poper je insi-
stirao na tome da je američki narod “normalan“ (jer nema stalno na pameti trku
u naoružanju sa SSSR-om) a sovjetski nije (Poper, 2002: 48), da je Gorbačov to
ispravno uvideo i pokrenuo reforme, kao i da je proces širenja tih reformi na
ceo Istočni blok zapravo samo jedan proces “normalizacije“ po ugledu na SAD.
Ako se tako konstatuje sjajna situacija na Zapadu i još sjajnija budućnost
“normalizacije“ koja je započela Gorbačovljevom Perestrojkom, moglo bi se za-
ključiti da je Kant zapravo izneo predviđanje (u Poperovoj terminologiji, to bi
moglo biti jedino “tehnološko“ ili “pragmatično“ predviđanje) koje se pokazalo
tačnim: rat je prevaziđen u slobodnom svetu, gde su “liberalne demokratije“
(“republike“, u Kantovoj terminologiji) uspele da opstanu u svom “savezu na-
roda“, uprkos apokaliptičkom “prorokovanju“ iz sovjetskog (i prosovjetskog)
tabora. Štaviše, Poper je sasvim eksplicitno tvrdio da je – pošto “liberalne
demokratije“ smatraju agresivni rat “moralnom nemogućnošću“ i pošto se ne
odlučuju da ratuju sve dok njihove javnosti nisu ubeđene u postojanje “ne-
sumnjive agresije“ koju može da počini samo neka neslobodna zemlja (Popper,
2002: 499) – jedina pretnja miru u vreme hladnog rata dolazila iz “nenormal-
nog“ SSSR-a. “Normalne“ SAD zapravo se već odavno nalaze na putu izgradnje
“saveza naroda“ i “večnog mira“, i zbog toga će narodi Istočnog bloka, čim se
i sami “unormale“, moći da im se priključe u tom pregnuću.
Iako je i Poper pokazao istu sklonost kao i Krile da barata terminom “nor-
malnosti“ kako bi diferencirao Zapad od Istoka, razlika između njihovih pozicija
je sasvim očigledna: Poper nije bio sklon kantovskom hilijazmu kakav je bio
svojstven Krileu i zato nije konstruisao nikakav prirodno-istorijski determi-
nizam koji bi “nužno“ vodio širenju “saveza naroda“ širom Zemaljske kugle i
uspostavljanju “večnog mira“. Štaviše, u pomenutom intervjuu iz 1991. godine
Poper je eksplicitno konstatovao da je SSSR “mogao beskrajno da traje, ili bar
dosta dugo“ (Poper, 2002a: 49), što je podrazumevalo principijelnu nemoguć-
nost bilo kog društvenog naučnika da predvidi njegovu propast (i prorokuje
eshatološku pobedu slobodnog Zapada). Međutim, to ne treba da zavara i

111
navede na zaključak da kod Popera nije bilo nikakvog hilijazma koji bi svoje
poreklo vukao iz Kantove filozofije. Naprotiv, hilijastička nit se može prepo-
znati u shvatanju rata kao sredstva mira kojim se “liberalne demokratije“, koje
su već stupile u “savez naroda“, brane od “nesumnjive agresije“ koja dolazi
od nekog neprijatelja slobode (koji je, poput SSSR-a, najčešće i pretendent
na “univerzalnu monarhiju“). Poper je tvrdio da je raspad SSSR-a i čitavog
Istočnog bloka započeo onog časa kada je Gorbačov shvatio da ne sme da
pošalje trupe u Mađarsku (koja je počela da pušta građane DDR-a da kolima
prebegavaju na Zapad) zato što “Amerikanci u toj situaciji to ne bi progutali“
(Poper, 2002a: 49), tj. shvatili bi to kao “nesumnjivu agresiju“, što bi ih nužno
povuklo u rat protiv SSSR-a. Iako to nije tako eksplicirao, Poper je sledio lo-
giku Kantovog argumenta prirodno-istorijskog determinizma: rat je sredstvo
kojim priroda (“proviđenje“) širi mir među narodima slamajući pokušaje us-
postavljanja “univerzalne monarhije“. Pošto su Amerikanci “normalan narod“,
pošto se nalaze u savezu “normalnih naroda“ za koje je agresivni rat “moralna
nemogućnost“ i pošto su Mađari počeli da se “unormaljuju“ i priključuju tom
savezu, rat bi za Amerikance postao neminovnost čim bi se SSSR umešao u
unutrašnje stvari Mađarske.
Dve godine kasnije, u svetu koji je postao unipolaran i u kojem su sve dr-
žave-naslednice SSSR-a, na čelu sa Rusijom, bile preokupirane unutrašnjim
problemima, Poper je kritikovao Amerikance (i Evropljane) što se ne uključuju
u rat u Bosni i Hercegovini da bi ga okončali, ali ne iz humanitarnih razloga,
nego zato što “[z]a sve nas nuklearna opasnost može doći sa Balkana“ (Po-
per, 2002b: 78). Nakon urušavanja SSSR-a, “Saharovljeve hidrogenske bombe
(setite se, bar 3.000 puta jače od one iz Hirošime) cirkulišu po svetu“ (Poper,
2002b: 78) i neka od njih bi mogla da završi u Bosni i Hercegovini i tamo (ili
negde drugde u Evropi?) bude upotrebljena. Da bi se to predupredilo, u rat
se moraju uključiti “liberalne demokratije“ i “razoružati“ sve zaraćene strane
na Balkanu (Poper, 2002b: 78). Glavna pouka koju su “liberalne demokratije“
mogle da nauče od Kanta glasila je da “nema drugog načina da se mir ostvari,
nego putem oružja“ (Poper, 2002b: 79). Iako ovoga puta nije bilo SSSR-a niti
bilo koje druge države koja bi mogla personifikovati opasnost od “univerzalne
monarhije“ – štaviše, “liberalnim demokratijama“ niko nije ozbiljnije ni pripre-
tio – Poper je nastavio da evidentira “nesumnjive agresije“ na “savez naroda“,
u kojem su okupljene “liberalne demokratije“, i da od njega zahteva da ratuje
upravo u ime jednog prirodno-istorijskog determinizma, koji više nije bio u
stanju da mir razluči od rata. Svet u kojem su teroristi postali glavna pretnja
miru, u kojem “cirkulišu“ hidrogenske bombe i u kojem se nikada ne zna ko bi
mogao da ih nabavi i upotrebi protiv “saveza naroda“, pretvorio se u nedokidi-
vo prirodno stanje, koje rat čini permanentnim. Nestanak svih ozbiljnih preten-
denata na “univerzalnu monarhiju“ iz redova državnih moćnika nadomešten je
pojavom mnogobrojnih “nepravednih neprijatelja“, koji menjaju obličje, državu,
ideologiju, ali ostaju stalna pretnja miru, ostaju mnogo ozbiljniji “najavljivači

112
Sudnjeg dana“ od svih ranijih marksista i apologeta sovjetskog sistema. Iako
nije doživeo da čuje obraćanje predsednika američkog “normalnog naroda“
Džordža V. Buša mlađeg domaćoj i svetskoj javnosti 11. septembra 2001. go-
dine: “ovaj krstaški poduhvat, ovaj rat protiv terorizma će potrajati...“, izvesno
je da se Poperu ne bi dopala njegova religiozna nota, ali bi on teško mogao
da ospori dejstvo Kantove hilijastičke logike da pravi “savez naroda“ uvek
predstavlja jedan Amfiktionski savez unutar kojeg jedna univerzalna religija
garantuje širenje mira, a svakog ko se sa uslovima mira ne slaže – makar i ne
nameravao odmah da pribegne ratnim sredstvima – proizvodi u pretendenta
na uspostavljanje “univerzalne monarhije“ ili barem “nepravednog neprijate-
lja“ (upor. Palaver, 2006: 180). Da je poživeo duže i mogao da vidi američku
spoljnu politiku pod Bušovom administracijom, lišenu starog strašila oličenog
u SSSR-u, Poper bi dobio snažan podsticaj da propita sve one dogme koje je
konstruisao na osnovu Kantovog hilijastičkog učenja o ratu i miru – od razvr-
stavanja naroda na “normalne“ i “nenormalne“, preko proglašavanja “normal-
nih naroda“ za nesposobne da vode agresivni rat (pošto ga smatraju nemoral-
nim), pa sve do apriornog legitimiranja svih ratova koje vode “normalni narodi“
kao ratova koji šire mir. Kao ni Kantu pre njega, ni Poperu nije nikada pala na
pamet pomisao da retorika “večnog mira“ može da vodi ovekovečenju rata i
da neosporno plemenita ideja pacifističkog “saveza naroda“ može u praksi
biti moralno upropašćena ako počne da proizvodi “nepravedne neprijatelje“,
umesto da ih čini izlišnim.
I Krileov i Poperov kantovski hilijazam počivaju na premisi da je “savez
naroda“ već uspostavljen na Zapadu (čine ga “demokratske ustavne države“,
odnosno “liberalne demokratije“), koji je uvek do sada širio i štitio “večni mir“
i slobodu i koji će to uvek i u budućnosti činiti. Obojica su pogrešno nastojala
da tu premisu utemelje u Kantovom etičkom učenju, nesvesni (Poper više nego
Krile) da se nadovezuju na Kantovu filozofiju prirode i istorije koja je stajala u
opreci s njegovim etičkim učenjem, pošto je pobedu morala u ovom svetu (a
samim tim i stvaranje “saveza naroda“ i “večnog mira“) stavljala u zaslugu ne
moralnoj svesti ljudi, nego proviđenju koje deluje kroz prirodu i istoriju (dakle,
nezavisno od samog moralnog činjenja ljudi). Naposletku, obojica su glavnu
pretnju “savezu naroda“ i “večnom miru“ prepoznavala u Istočnom bloku (od-
nosno njegovoj pretenziji na “univerzalnu monarhiju), čiju su propast veziva-
la (Poper više nego Krile) za njegovu slabost koja ga je sprečavala da uđe u
direktan konflikt sa Zapadom i skrši njegovu slobodoljubivost, miroljubivost
i istorijsku progresivnost. Iz njihove perspektive ne samo što se nije mogla
razotkriti zabluda o postojanju nekakvog istorijskog “mehanizma“ koji bi vodio
večnom miru (Siep, 2003: 114; Krause, 2008: 356-360) nego je ostao skriven
uspon američke imperije, njenih sve komplikovanijih odnosa prema Ujedinje-
nim nacijama (upor. Minkler, 2009: 197 i dalje) kao jedinom pravom ovaploće-
nju Kantovog “saveza naroda“, i njenih sve asimetričnijih ratova protiv različitih
neprijatelja (od pojedinih država do terorističkih organizacija) (Münkler, 2002:

113
262-263; Münkler, 2006: 72 i dalje). Upravo ti ratovi davali su povoda da se 5.
preliminarni član Ugovora o večnom miru (“Nijedna država se ne sme nasilno
mešati u ustav i vladu druge države“ – Kant, 1998: 6: 199), koji je ušao u Pove-
lju Ujedinjenih nacija, upotrebi protiv Amerike (i njenih saveznika) kao glavne
opasnosti po večni mir (Maus, 2001: 35 i dalje; upor. takođe i Maus, 2009).
Pri tom, ništa bolji od Krileovog i Poperovog ne bi bili ni pokušaji da se Kant
pozove kao saveznik u ratovima protiv “univerzalne monarhije“ država-članica
NATO-a: implicirani prirodno-istorijski determinizam koji bi trebalo da vodi
uspehu ovih ratova i očuvanju perspektive uspostavljanja nekog novog, istin-
skog “saveza naroda“ i “večnog mira“ bio bi jednako nepostojeći kao i onaj s
kojim se koketiralo u borbi protiv SSSR-a i njegovih trabanata.
Nedostaci teorija samog Kanta, a zatim i Krilea i Popera, ukazuju na po-
trebu da se u savremenim društvenim naukama napravi otklon od svakog za-
ostatka hilijastičke paradigme. Ne postoji nikakav cilj (“savez naroda“, “večni
mir“ itd.) kojem bi neki naučno spoznatljiv prirodno-istorijski determinizam
vodio i u ime kojeg bi se druga stanovišta dezavuisala kao filozofski (tj. manje
vredni) hilijazmi. Pokušaji da se hrišćanski eshaton (“verski hilijazam“) nado-
mesti naučnim surogatima, da se konstruišu determinizmi slepog ali lekovitog
nasilja i da se u njihovo ime otpišu navodno inferiorni projekti filozofskog hili-
jazma spadaju u, Kantovim rečima govoreći, “samoskrivljenu maloletnost“ ništa
manje od postmodernističkih igrarija. Prosvećena nauka mora da se pomiri
s neizvesnošću budućnosti, da računa s različitim mogućnostima razrešenja
ideoloških sukoba, ali i da izvlači pouke iz spleta istorije ideja i istorije dela
– poput onih da je Sen-Simon pravi duhovni otac industrijskog socijalizma, a
Sen-Pjer projekata stvaranja “saveza naroda“, u rasponu od Evropske unije do
Ujedinjenih nacija.

114
IX
UZLET MODERNOG
HILIJAZMA IZ
RUŠEVINA REVOLUCIJE
U prethodnom poglavlju je konstatovano da hilijazam u modernoj epohi nije
nastajao isključivo u okrilju nacionalističkih pokreta nego se javljao i u okviru
onih univerzalističkih, pa čak i u kontekstu rasprava o pravcu u kojem se raz-
vijaju međunarodno pravo i međunarodni odnosi, odnosno o granicama kon-
stitucionalizacije. Štaviše, u vladajućoj ustavnopravnoj teoriji na evropskom
kontinentu važi princip univerzalne konstitucionalizacije, koji upućuje na to
da se ona ne može okončati na nivou demokratske ustavne države nego mo-
ra da preraste i u “konstitucionalizaciju međunarodnog prava” (Mastronardi,
2007: 339). Pa ipak, kako je još 2004. godine dobro upozorio Jirgen Habermas
u članku “Ima li konstitucionalizacija međunarodnog prava još neku šansu?”,
proces konstitucionalizacije međunarodnog prava realno nije odmakao daleko
posle 1945. godine, i zbog toga se i danas svaka (pa i demokratski konstituisa-
na) država suočava sa dilemom: “Kant ili Karl Šmit?” (Habermas, 2004: 187).86

86) S tom dilemom se suočavaju čak i građani država članica Evropske unije,
iako ne u tako oštroj formi, s obzirom na to da im je opredeljenje za Kanta
olakšano samim tim što je Evropska unija izgradila jedan nadnacionalni
“ustavni poredak bez konstitucionalizacije” (Vajler, 2002: 335), u kojem im
je omogućen, ako ne baš svetskograđanski status, a ono barem “regionalno
građanstvo – jer je pregledno” (Häberle, 2002: 61).

115
 Kantove ideje su nesumnjivo bile važne kao inspiracija za izgradnju i Uje-
dinjenih nacija i Evropske unije, i one će to ostati i u narednom periodu. Me-
đutim, očigledno je da se Kantova kritika Sen-Pjerovog filozofskog hilijazma
teško može primeniti na projekt izgradnje Evropske unije, kakva se izgrađuje
od Mastrihtskog sporazuma iz 1992. do danas – baš kao što se i u njegovo vre-
me teško mogla primeniti na izgradnju Sjedinjenih Američkih Država. Iako ga
je mnogo šta delilo od američkih antifederalista, Kant je s njima delio skepsu
prema stvaranju velikih federacija od suverenih država (upor. i Maus, 2009:
195), a delio je i rusoistički stav o centralistički organizovanoj naciji (“jednoj
i nedeljivoj“), koja svoj suverenitet ne može ni da deli ni da otuđi (Habermas,
2004: 126) – barem ne do časa kada Bog odluči da interveniše u ovosvetska
zbivanja i zatraži izgradnju svog carstva na zemlji. Međutim, za razliku od svih
pomenutih, Kantovo učenje je bilo izvorno teološko-hilijastičko i moglo je da
pruži argumente i za pozitivan i za negativan stav prema konstitucionalizaciji
(celokupnog) međunarodnog prava (upor. o tome treći prilog u ovoj knjizi). Iako
se na prvi pogled to ne bi moglo reći i za Šmitovo učenje, koje se danas goto-
vo bezizuzetno vezuje za – hilijazmu nesklonu – realističku tradiciju, njegova
kompatibilnost sa originalnim hrišćanskim hilijazmom ne bi trebalo da bude
sporna ako se uzmu u obzir sve veze koje su Šmita do kraja života povezivale sa
katolicizmom, uključujući tu i njegovu teoriju katehona (upor. o tome: Molnar,
2010: 123 i dalje). Štaviše, moglo bi se reći da postoji jedan most od Kantovog
teološkog hilijazma (u njegovom kritičkom otklonu od filozofskog hilijazma) ka
Šmitovom realizmu: on leži u stavu da je, sve dok se ne steknu uslovi za stvara-
nje eshatona, potrebno odlučno se boriti protiv svih oblika nametanja despot-
ske volje imperija malim državama, u kojima rusoovska “jedna i nedeljiva“ nacija
brani svoje republikansko uređenje.87 Imajući u obzir tu opciju koja omogućava
pokretanje dijalektike prerogativne države i hilijazma, Habermasovu dilemu
potrebno je proširi tako da glasi: “Kant ili Karl Šmit ili i Kant i Karl Šmit”.

PREROGATIVNA DRŽAVA
KAO REVOLUCIONARNI OSLONAC HILIJAZMA
Eshatološka slika sveta dobija značaj u dinamici modernih revolucija kada
revolucionarne snage shvate da nisu u stanju da uspostave stabilan ustavni
poredak i kada cilj konstitucionalizacije države počinju da postavljaju kao je-
dan sasvim mali, štaviše marginalan deo (ili čak nuspojavu) velikog i uzvišenog
hilijastičkog cilja koji počinje da zaslepljujuće blešti na obzorju budućnosti, u
ime kojeg počinju da se traže žrtve od naroda i koji postaje pogodan za od-

87) Pri tom se, kada je reč o modernom hilijazmu (uključujući tu i onaj kantov-
ske provenijencije), mora voditi računa da pored njegovih nacionalističkih
varijanti, mogu postojati i one univerzalističke – među kojima i evrocentrič-
ne – kao i da se obe varijante mogu ali ne moraju nužno učiniti kompatibil-
nim sa realističkom pozicijom, koja opet nije nužno povezana sa bespogo-
vornim prihvatanjem autoriteta Karla Šmita.

116
laganje obračuna sa prerogativnom državom – tako neomiljenom u starom
režimu, a tako potrebnom za elementarno preživljavanje na vlasti u postoje-
ćem ustavnom haosu. No, od naroda se teško mogu kontinuirano tražiti žrtve,
tako da posle nekog vremena revolucija mora stići do tačke kada narod – koji
u međuvremenu već počinje da idealizuje prošlost – shvati da mu je revolucija
donela samo nevolje i kada se stvaraju uslovi za okončanje prve revolucio-
narne rotacije. Tada nastupa interregnum tokom kojeg se odlučuje o daljem
pravcu revolucije – ka starom režimu (koji reakcionarno insistira na nekoj od
beslovesnih varijanti autoritarnih režima), ka totalitarnom režimu (koji preti da
radikalizuje dijalektiku prerogativne države i hilijastičke ideologije) ili odmah
ka drugoj rotaciji koja će cilju konstituisanja države ponovo vratiti prioritet.
Opcija obnove starog režima otvara se ako revolucionarne snage koje osva-
jaju vlast ne uspeju da u razumnom roku prevaziđu (po pravilu još iz starog
režima nasleđeni) ustavni haos, konstituišu državu i politički poraze snage
starog režima. Ovde je akcentovan politički poraz, s obzirom na to da je fizička
likvidacija (pogotovo ako pospeši renesansu ideja na kojima se zasnivao stari
režim) po pravilu manje efikasna od blagonaklone tolerancije, praćene efika-
snim mehanizmima za pravno potiskivanje prošlosti. S druge strane, od veli-
kog značaja je i otpornost snaga starog režima na promene, odnosno njihova
spremnost da uče istoriju na greškama. U tom smislu se postavlja važno pitanje
da li će te snage, ako im nesposobnost revolucionarnih snaga pruži priliku da
se vrate na vlast, gledati samo kako da vrate istorijski točak na predrevoluci-
onarno stanje ili će birati kreativnija i ideološki manje ortodoksna rešenja. U
prvom slučaju, ako se snage starog režima pokažu kao ideološki nesalomljive,
kao istrajne u svojoj reakcionarnoj borbi i kao rezistentne na sve kompromise,
povratak starom režimu postaje izvestan, ali taj režim (tokom druge rotacije)
obično biva unapred osuđen na kratkotrajnost – baš kao i prva revolucionarna
rotacija – pošto je revolucionarno kretanje već započelo i jednako ga je teško
zaustaviti represivnim povratkom na staro kao i ustavnim improvizacijama,
koje su prvu rotaciju odvele u revolucionarni ćorsokak.
Odnos revolucionarnih snaga nesposobnih za konstituisanje države prema
snagama starog režima od ključnog je značaja za prirodu i dužinu trajanja in-
terregnuma između dve revolucionarne rotacije. Kada je revolucija već počela
da rotira onda mnogo veća opasnost preti od prebrzog deklasiranja snaga
starog režima nego od izostanka njihovog političkog poraza: naime, ako te
snage ne uspeju da odole prvom revolucionarnom naletu i ako tokom prve
revolucionarne rotacije počnu da igraju sve marginalniju ulogu (a pogotovo
ako budu fizički likvidirane), onda ostaje prazan prostor za uspon totalitarnih
snaga, koje imaju veliki potencijal da još više zakomplikuju revolucionarno
kretanje i da u interregnumu između dve revolucionarne rotacije izgrade to-
talitarni režim. A totalitarni režim po represiji može daleko da prevaziđe i sam
stari režim (što se po pravilu i događa ako se zahukta dijalektika prerogativ-
ne države i hilijastičke ideologije). O tome najbolje svedoče Ruska i Nemač-

117
ka revolucija (upor. detaljnije u Molnar, 2002a). Tokom prve rotacije Ruske
revolucije (februar – oktobar 1917), revolucionarne snage su, s jedne strane,
efikasno neutralizovale cara Nikolu II Romanova i njemu lojalne snage, dok
su, s druge strane, neprekidnim odlaganjem sazivanja ustavotvorne skupštine
stvorile ustavni haos, dajući na taj način totalitarnim snagama (boljševicima)
šansu da, radi postizanja hilijastičkog cilja (stvaranja komunističkog društva),
izgrade totalitarni režim čijom će represivnom pesnicom (tj. prerogativnom
državom) brutalno razvrgnuti čak i one skromne civilizacijske tekovine koje
su vekovima nastajale u okviru starog režima.
U Nemačkoj su revolucionarne snage tokom prve rotacije, koja je trajala znat-
no duže (novembar 1918. – januar 1933), jednako uspešno neutralizovale pobor-
nike restauracije svrgnute dinastije Hoencolern ali, mada su pokazale daleko
više umeća i odlučnosti da u kratkom roku sazovu ustavotvornu skupštinu i
omoguće joj da donese nesporno demokratski ustav, nisu uspele da stvore odr-
živ i konzistentan ustavni poredak koji bi sprečio nacionalsocijaliste da dođu na
vlast i da uspostave Treći rajh – koji je upravo zbog razobručenosti dijalektike
prerogativne države i hilijastičke ideologije stajao u potpunom diskontinuitetu
sa Drugim rajhom. U poslednjim godinama Vajmarske republike množile su se
kritike na račun Vajmarskog ustava i njegove nemoći da spreči ustavni haos. Ne-
ke od tih kritika su prizivale totalitarni zaokret – pri čemu te kritike nisu dolazile
samo iz tabora komunista i nacionalsocijalista, nego i iz najviših vojno-političkih
krugova, koji su sa simpatijama gledali na italijanski fašizam i čija je shvatanja
teorijski najpregnantnije iskazao Karl Šmit (upor. Molnar, 2010) – dok su dru-
ge izlaz tražile u ispravljanju grešaka prvobitne konstitucije, s obzirom na to da
Vajmarski ustav nije bio u stanju da spreči objektivni raspad nemačke države na
“pravnu državu (Rechtsstaat)“, koja se zatvara u granice neefikasnog legalite-
ta, i prerogativne države (koju su nazivale i “državom moći [Machtstaat]“), koja
otvara Pandorinu kutiju demokratskog legitimiteta s onu stranu ustava (upor.
Molnar, 1994a: 2: 531-532). Paradoksalni ishod prve revolucionarne rotacije bio
je nastavak tog raspada u Trećem rajhu, koji je zbog toga Ernst Frenkel nazvao
“dualnom državom (Doppelstaat)“ – zapravo totalitarnim režimom koji nikada
nije u potpunosti otpisao “pravnu državu“, ali je njeno obesmišljavanje doveo do
vrhunca pretvaranjem “prerogativne državu (Massnahmenstaat)“ u svojevrsnu
“kvazi-crkvenu instituciju”88 koja više nema nikakvih skrupula u realizaciji pot-
puno hilijastičkih ciljeva. Iako Treći rajh nije imao tradicionalna obeležja crkve

88) Frenkel je kasnije razvio jednu sveobuhvatniju teoriju ustavnog balansira-

nja reprezentativnog i plebiscitarnog elementa, na osnovu koje je tvorce
Vajmarskog ustava proglasio odgovornim za nastavljanje nemačke tradici-
je autoritarnog nepoverenja prema parlamentu (kao manje vrednom orga-
nu reprezentacije naroda) i plebiscitarne identifikacije “opšte volje“ u vrhu
egzekutivne vlasti (prvo kralja, pa zatim cara, i naposletku predsednika
Republike). Na osnovu tih teorijskih premisa, Frenkel je mogao da zaključi:
“Vajmarska republika je bolovala od urođenog defekta kojem je naposletku
i podlegla“ (Fraenkel, 1973: 141).

118
i u njenoj hijerarhiji utemeljene teokratije, Frenkel ga je upravo zbog njegove
potpuno razvijene prerogativne države nazivao “teokratijom bez Boga, crkvom
koja obožava isključivo sebe samu” i koja sve neistomišljenike progoni kao “je-
retike” (Fraenkel, 1974: 78). Taj teorijski uvid predstavlja najveći doprinos izuča-
vanju dinamike modernih rotacionih revolucija u kojima revolucionarne snage
ne samo što ne uspevaju da (gradeći demokratsku ustavnu državu) prevaziđu
rascep između pravne države i prerogativne države nego još i nastavljaju da ga
produbljuju i da razvijaju sasvim različite strategije za njihovo ideološko mirenje,
sve dok ne dožive potpuni krah u ekspandirajućem ustavnom haosu koji više
ne mogu da kontrolišu i koji okončava prvu revolucionarnu rotaciju (pri čemu
ostaje otvorena mogućnost da u revolucionarnom interregnumu vlast preuzme
totalitarna partija koja će radikalizovati dijalektiku hilijastičke ideologije i prero-
gativne države, sve dok prvu potpuno ne obesmisli, a drugu – skupa sa pravnom
državom – ne digne u vazduh, omogućavajući drugoj revolucionarnoj rotaciji da
ustavotvorni posao započne ex nihilo).
U svojim istraživanjima Trećeg rajha Ernst Frenkel je napravio izuzetno do-
bar prikaz rastakanja “pravne države” – izgrađene na temelju Vajmarskog usta-
va – usled progresije “prerogativne države” (nastale iz autoritarnih klica koje
su vojno-politički krugovi posejali u poslednjim godinama Vajmarske republi-
ke) u pravcu stvaranja svojevrsne “kvazi-crkvene institucije”. Međutim, Frenkel
se nije detaljnije bavio ideološkim mehanizmima koji stoje na raspolaganju
jednoj “kvazi-crkvenoj instituciji” da održi zbog ograničenog broja “jeretika“
koje je bilo prihvatljivo eliminisati sve lomniju ravnotežu između pretenzija
na očuvanje kakve-takve “pravne države” i neumoljivog širenja svog domena
(kao domena “prerogativne države”). Jedini način da se ove dve države zadrže
na okupu ležao je u jednoj sasvim otvorenoj kvazi-teološkoj doktrini koja je
“istinsko” pomirenje pomerala u daleku budućnost uz pomoć sve dalekosežni-
jeg prepariranja hrišćanske hilijastičke tradicije. Ovakvo inoviranje hilijazma
nije bilo svojstveno samo Trećem rajhu nego i svim drugim državama koje su
zapale u nevolje revolucionarnih rotacija i u kojima su se u jednom momentu
na vlast uspele totalitarne političke partije – uključujući tu i one komunističke
(upor. Nigg, 1996: 348 i dalje) – umećući totalitarni režim između dveju rota-
cija. Totalitarnim režimima bila je svojstvena propaganda primicanja harmo-
ničnog carstva pravednika, koje će u budućnosti obezbediti neka viša instanca
i koje je u isti mah trebalo da bude i zavet sadašnjim generacijama da ispune
svoju istorijsku misiju ne razmišljajući mnogo o izgledima svoje borbe protiv
sve brojnijih naslednika biblijskog “logora svetaca“ (upor. Molnar, 2006a).
Time je odgovornost za ustavno nepomirljivu protivrečnost elemenata tota-
litarnih režima prebačena na njihove neprijatelje (“jeretike”), dok je obećanje
“istinske“ harmonije vezano za posvećenost borbi protiv njih (“imperije zla”)
kao poslednje prepreke za uspostavljanje eshatona. Međutim, pošto je pose-
dovanje “izvesnosti” o dolasku sjajne budućnosti bilo potpuno neosnovano, to
je jaz između pravne države i prerogativne države u sadašnjosti totalitarnog

119
režima realno mogao samo da se produbljuje, vodeći ka autodestrukciji koja
će naposletku omogućiti i Nemačkoj (1945) i Rusiji (1991) da dobiju priliku za
drugu revolucionarnu rotaciju.
Iskustva stečena u prvim rotacijama obe pomenute revolucije omogućavaju
dragocene istorijske pouke: revolucija počinje da rotira kako usled odlaga-
nja (Rusija 1917) tako i usled loše obavljenog ustavotvornog posla (Nemačka
1919). Takođe je korisno uveriti se (po ko zna koji put u istoriji) u pogubnost
prividnog i palijativnog rešavanja političkih protivrečnosti posezanjem za hi-
lijastičkim rešenjima, koja nisu svojstvena isključivo totalitarnim režimima, ali
u njima dobijaju svoje najekstremnije i najogoljenije izraze. Prikrivajući prave
probleme jednog društva, hilijazam sprečava da se realno traga za njihovim
rešenjima i time dopušta da rešenja nametne ogoljena sila, koja u totalitar-
nim režimima dobija apokaliptičke razmere, razara poslednje ostatke “pravne
države” i na kraju se okreće upravo protiv onog pravovernog “logora svetaca“
koji bi da zakorače u obećani eshaton.
U kontekstu rasprave o mogućnostima istorijskog učenja na iskustvima ro-
tacionih revolucija u Rusiji i Nemačkoj važno je primetiti razliku koja se javila
u njihovim drugim rotacijama. Naime, upravo je ta razlika dovela do toga da
Nemačka uspešno prevaziđe jaz između pravne i prerogativne države uz pomoć
stabilnog ustavnog poretka (iako čak ni posle poslednjih ustavnih promena u
redovnoj zakonodavnoj proceduri od 11. jula 2012. godine Nemačka nema Ustav
nego samo Osnovni zakon), dok u Rusiji postkomunističke vlasti i dalje eksperi-
mentišu sa demokratskim despotizmom (a izostanak pravnog potiskivanja pro-
šlosti kompenzuju pothranjivanjem želja za kontinuitetom ruskog imperijalizma,
čijim se najvećim reprezentom smatra upravo Josif Visarionovič Staljin). Jedno-
stavan razlog za to što je – premda manjkav –nemački ustavni poredak stabilan
i što uspeva da spreči ponovni rascep između pravne i prerogativne države leži
u njegovoj oslonjenosti na novonastajuće institucije i regulativu Evropske unije
i Ujedinjenih nacija. U Nemačkoj je, naime, tokom Bonske republike (koja je, na-
kon ujedinjenja dve Nemačke 1990. godine, preimenovana u Berlinsku) nastala
specifična teorija demokratske ustavne države jednog naroda čiji su pripadnici
imali (i imaju i dalje) ogromne probleme sa istorijskim diskontinuitetima i ko-
lektivnim identitetima, i zbog toga nikada nisu uspeli da svojim sopstvenim sna-
gama stvore demokratski ustavni poredak (donošenje Osnovnog zakona i dalju
izgradnju ustavnog poretka omogućile su okupacione vlasti “posle Aušvica“),89
ali ih to ne sprečava da budu ponosni na to što su barem uspeli da ga očuvaju
i da vlastiti nacionalni pristup univerzalnim pravnim principima “liberalne po-
litičke kulture“ (Habermas, 1993: 642-643) izgrade kroz ustavni patriotizam
po meri važećeg Osnovnog zakona, regulative na dostignutom nivou “evropske

89) “Demokratsko državljanstvo ne mora nužno da bude ukorenjeno u naci-

onalnom identitetu jednog naroda: ipak, priznajući raznolikost različitih
kulturnih životnih formi, ono zahteva socijalizaciju državljana u jednoj za-
jedničkoj političkoj kulturi“ (Habermas, 1993: 643).

120
integracije“ i svih onih međunarodnopravnih akata kojima se “ukida prirodno
stanje među državama“ (Habermas, 1990: 151-156).
Jirgen Habermas je bio svakako najzaslužniji što je nemačka diskusija o
ustavnom patriotizmu – naročito u kontekstu “Spora istoričara“ – bila usmerena
ka osporavanju tradicionalnog “elementarnog patriotizma”, koji je svakom (pa
i nemačkom) narodu “samorazumljiv” (upor. Habermas, 1987: 244), i isticanju
univerzalističkog jezgra u normativnoj konstrukciji jednog novog patriotizma
koji će uvažavati ne samo heterogenost nemačkog istorijskog nasleđa nego i
multikulturalnost savremenog nemačkog društva. Ako je u međuvremenu Ha-
bermas zaista počeo da u okviru ustavnog patriotizma sve više afirmiše “naci-
onalne specifičnosti“ pored pomenutih univerzalnih (“liberalnih“) pravnih prin-
cipa (za ovu kritiku Habermasa upor. Kronenberg, 2008: 549), istina je da je on
to uvek činio gledajući sudbinu Nemačke kao neodvojivu od sudbine Evropske
unije. Time je, međutim, njegov pojam ustavnog patriotizma dolazio u nepriliku
da svoje vlastito tlo traži u spoju dva (multi)kulturna i politička entiteta koja
nemaju ustav u pravom smislu te reči. U početku, kao i većina drugih zagovor-
nika ustavnog patriotizma, i on je smatrao da ustavni patriotizam u Nemačkoj,
baš kao ni u bilo kojoj drugoj članici Evropske unije, ne podrazumeva zagova-
ranje donošenja evropskog Ustava u dosledno “liberalnoj” tradiciji akta kojim bi
se demokratski konstituisala politička zajednica (upor. odličan pregled: Müller,
2010: 109 i dalje). Kasnije je Habermas već počeo da menja taj stav (tražeći da
se zajednički “solidarni temelj” Evropske unije premesti “sa dosadašnjeg te-
melja internacionalnih ugovora na jednu ‘Charta’, u smislu osnovnog zakona”,
Habermas, 2002: 103), da bi, u svetlu najnovije ekonomske krize koja je zahva-
tila Evropsku uniju i koja je prouzrokovala ne samo ekonomske nego i političke
potrese u velikom broju njenih članica, došao do zaključka da je proces evrop-
ske integracije dospeo u krizu iz koje ga može izvući samo donošenje ustava
na ustavotvornoj skupštini – za čije bi sazivanje inicijativu trebalo da podnese
upravo Nemačka: “Nemačka bi trebalo, kao najveći neto platiša u Evropskom
savetu, da podnese inicijativu za sazivanje Ustavotvorne skupštine. Samo na
ovaj način se može premostiti neizbežni vremenski jaz između neophodnih, ali
privremeno još uvek opozivih hitnih ekonomskih mera i potrebe za legitimi-
tetom. Sa pozitivnim ishodom referenduma, evropski narodi bi na evropskom
nivou ponovo zadobili suverenitet koji su im ’tržišta’ odavno oduzela“ (upor.
Habermas, 2012). Ovaj stav nesumnjivo predstavlja cezuru ne samo u Haber-
masovoj, nego i u celokupnoj nemačkoj koncepciji ustavnog patriotizma, pošto
Nemačkoj dodeljuje ključnu ulogu u konstitucionalizaciji celokupnog evropskog
kontinenta i započinjanju njegove istinske ustavnosti.

HILIJAZAM I PREROGATIVNA DRŽAVA

U SRBIJI PRE I POSLE 5. OKTOBRA 2000.
S krahom komunizma 1990. godine urušila se i jugoslovenska socijalističko-
samoupravna varijanta hilijazma. Sociološka istraživanja su uoči kraha samo-

121
upravnog socijalizma mogla sasvim jasno da evidentiraju eksplozivni porast
njegovih imanentnih protivrečnosti, a pre svega sukob između društvene re-
alnosti i vladajuće “eshatologije“, koji se više nije dao zagladiti intervencijama
“odozgo“, tj. od “sistemskih arhitekata“ (Rus i Adam, 1989: 250; upor. i Arzen-
šek, 1981: 10), čija je vlast počivala upravo na hilijastičkom legitimacionom
obrascu. A kada je i komunizam naposletku otišao u “ropotarnicu istorije“,
povukavši za sobom i zajedničku državu južnih Slovena, izgledalo je da je svaki
oblik univerzalističkog hilijazma u novostvorenim državama osuđen na pro-
past. To je svakako bio i jedan od uzroka lakoće sa kojom je Miloševićev režim
u Srbiji u samom početku otklonio mogućnost evropskih integracija. Evrop-
ska zajednica (ubrzo i Evropska unija) lako su raskrinkavani kao još jedan od
univerzalističkih projekata koji su se po Srbe pokazali kao pogubni, u kojima
oni više ne žele da učestvuju i koji se, naposletku, svi odreda pokazuju kao ne-
realno hilijastični.90 Ali, ako je Evropa otpisana u ime nerealnog hilijazma, to
ne znači da je otpisan svaki hilijazam. Naprotiv, sazrelo je vreme da se klatno
hilijazma pomeri od univerzalističke ka nacionalističkoj poziciji.
Ipak, treba odmah reći da Slobodan Milošević, kao političar veran tradiciji
državnog rezona, nikada nije bio sklon nijednoj varijanti hilijazma, zbog čega
hilijazam nikada nije našao mesto u legitimacijskim obrascima njegovog režima.
On je, doduše, imao projekt stvaranja Velike Srbije na ruševinama SFRJ i bio je
sklon preuzimanju Kosovskog zaveta, ali od tih elemenata nikada nije stvorio
nikakvu hilijastičku konstrukciju: njegova vizija Velike Srbije bila je jednostavno
stara “nesvrstana” SFRJ, nakon što se od nje “otpile” delovi kojima se – iz ovih
ili onih razloga – ne može vladati i nakon što je njeno evropsko okruženje na-
pokon ostavi na miru. Zato ratovi, pa čak ni porazi u njima, nisu bitno uticali na
Miloševićev režim. Iako je Evropska unija sve više identifikovana kao strana koja
se ponajviše angažuje na sprečavanju realizacije Miloševićevog projekta Velike
Srbije, u ime kojeg je on (skupa sa Tuđmanom i Kučanom) rušio SFRJ, ona nije
prerasla ni u šta više od “prepreke” koju treba spretno otkloniti ili neutralisati
kako bi se prvobitni naum sproveo u delo – u meri, naravno, u kojoj je to mo-
guće. Iako se tokom prve polovine devedesetih godina distanca između Srbije
i Evrope neprestano povećavala, ona se u Srbiji nije kristalizovala u autentično
antievropsko raspoloženje. U tom periodu, “Srbija je svoj odnos prema Evropi
gradila samo na jednoj potrebi: da Zapadnu Evropu uveri u ‘svoju istinu’” (Pe-
rović, 1996: 126). Situacija je bila sasvim drugačija u Bosni i Hercegovini, gde se

90) U tom je smislu karakterističan bio stav Miroslava Ivanovića: “Danas se raz-
vija jedna ideologija ’evropeizma’, bazirana na devizi ’Evropa – zajednički
dom’. Ovo je pokušaj da se evropske države objedine u nadnacionalnu dr-
žavu. To je direktno upereno protiv susednih slovenskih država i njihove
nezavisnosti. [...] Dakle, da zaključim, mi smo Evropljani samo zahvaljujući
nesrećnoj činjenici da smo geografski locirani na poluostrvu zvanom Evro-
pa, ali po svojoj kulturi, po svojoj religiji, po svom istorijskom vaspitanju i
po svojoj tradiciji – mi Evropa nismo, ne možemo biti i ne treba da bude-
mo!“ (Ivanović, 1996: 212 i 214).

122
vodio rat i gde srpske vojne snage nisu imale nikakve dileme o tome da u rea-
lizaciji svih ratnih ciljeva nailaze na otpor Evropske unije. Otuda je pobeda nad
Evropskom unijom, ili barem nekim od njenih delova, počela da ulazi u ratne
ciljeve vođa bosanskih Srba. U tom smislu je general Ratko Mladić prorokovao
da će srpska vojska završiti “i ovaj rat, kao, uostalom, i prethodna dva, na liniji
Trst-Beč” (cit. prema Vujović, 1996: 151). Ovaj nacionalistički radikalizam počeo
je da stvara sve više problema i samom Slobodanu Miloševiću, tako da se čini-
lo da je on potpisivanjem Dejtonskog sporazuma 14. decembra 1995. uspeo da
postigne dva ključna uspeha: da obuzda bosansku ratničku megalomaniju i da
Evropsku uniju “ubedi u svoju istinu”. Cena koju je za to morao da plati bila je
ogromna – prvobitni projekt Velike Srbije je definitivno razbijen u paramparčad,
s obzirom na to da su srpske paradržave na teritoriji Hrvatske nestale, a da je na
Drini uspostavljena granica između dve “srpske države” – ali je svođenje Srbije
na “avnojevske granice” možda na kraju bilo i najbolje rešenje za Miloševićevu
demokratsko-despotsku vlast, koju su sankcije i ratovi toliko iscrpli da je već
imala muke da se održi i na toj suženoj teritoriji.
Zbog svega toga nije ni malo čudno što je u to vreme hilijazam ostao margi-
nalna pojava u “srpskom nacionalnom korpusu”, što se javljao mimo glavne pro-
pagandne linije Miloševićevog režima, i što je uglavnom bio upućen na davanje
“višeg smisla” ratovanju. Ali tu treba odmah napraviti jedno bitno razlikovanje:
među “srpskim filozofima rata” preovladavali su oni koji su rat shvatali jedno-
stavno kao državno-rezonsku “nužnost” opstanka u neprijateljskom okruženju
(upor. Milosavljević, 2002: 85 i dalje),91 dok je broj onih koji su bili spremni da
se, po rečima Lazara Vrkatića, upuste u hegelijanski poduhvat objašnjavanja
šta bi u slučaju Srbije bila “plemenita ontološka nužnost rata“ (“Kroz rat narod
prepoznaje u sebi ono opšte“, a u državi svoju “slobodu“ – Vrkatić, 1994: 359),
bio sasvim mali.92 Obrnuto, glavni hilijastički impulsi u tumačenju rata dolazili
su iz onih delova originalne “Velike Srbije” koji su zaista i bili pogođeni ratom
i koje je Slobodan Milošević ostavljao na cedilu da bi spasavao vlast tamo gde
je ona još imala čvrsta uporišta. Tako je na teritoriji Hrvatske i Bosne i Herce-
govine nastala misionarska svest, koju je najbolje formulisao Radovan Karadžić

91) Izuzetak su činili i pripadnici ekstremne desnice u Srbiji, koja takođe nije
bila hilijastična, ali se zato barem osećala pozvanom da nastavi sa izgrad-
njom kulta “slobodnog ratnika“, koji slavi uništenje civilizacijskih stega i
povratak arhajskoj razobručenosti (upor. Popov, 1996: 95).
92) I sam Vrkatić je u radu “O istinitosti filozofije prava kod Srba“ ostao dužan
odgovora kako rat može da “oplemeni“ Srbe i uklopi ih u hilijastički kanon
hegelijanske filozofije, s obzirom na to da oni, kao narod, već dva veka
ostaju odani principu revolucije i odbijaju da ostare i sazru, te zato nemaju
ni “svest o načelnom kraju sveta“, a kamoli o kraju istorije (Vrkatić, 1994:
373). Kasnije, Vrkatić je umesto o ratu, govorio o “hajdučiji“ u “biću srpskog
naroda“, ali se u tom rekursu izgubila sva “plemenitost“ koju je hegelijanski
rat ranije posedovao, tako da su Karađorđe i njegovi hajduci-ustanici, “sa-
zdani iz jednog komada, bez savesti, krivice ili refleksije“, mogli da posluže
još samo kao supstrat kroz koji se reprodukuje “stara pretfeudalna, patri-
jarhalna svest jedinstvenog života“ (Vrkatić, 2009: 89).

123
kada je objašnjavao da upravo na tom tlu započinje “preporod srpskog naroda”,
da će se on kretati od zapada ka istoku (tj. ka samoj Srbiji), i da će voditi do
“potpune obnove srpskog carstva [...][onako] kako Bog zapoveda” (cit. prema:
Popov, 1996: 114-115). A za uspeh celokupnog tog pregnuća garantovala je “Cr-
kva”, bez čijeg aminovanja, tvrdio je Karadžić, vođe bosanskih Srba nisu donele
nijednu važnu odluku (cit. prema: Popov, 1996: 115).
Da Karadžić nije bez osnova uplitao SPC u svoj hilijastički projekat bo-
gougodnog stvaranja srpskog carstva svedočio je “II. bogoslovsko-filosofski
simposion“ o filozofiji rata, koji je održan na Cetinju 24. maja 1996. godine sa
ciljem obeležavanja dvestogodišnjice pobede “Svetog Petra Cetinjskog“ nad
skadarskim vezirom Mahmud-pašom. Ipak, iz izlaganja učesnika bilo je jasno
da je mnogo važniji cilj “simposiona” bio da se sveži “poraz“ Republike Srpske
(kako se tumačilo potpisivanje Dejtonskog mirovnog sporazuma) baci u zase-
nak popularizacijom spisa Rat i Biblija vladike Nikolaja Velimirovića i otvara-
njem perspektive za modernu teologiju rata na prostorima duhovnog uticaja
SPC. U predgovoru za zbornik radova sa ovog “simposiona“ (pod indikativnim
naslovom Jagnje Božje i zvijer iz bezdana, što je bila apokaliptička parafraza
odnosa srpskog naroda i međunarodne zajednice)93 mitropolit crnogorsko-
primorski Amfilohije Radović izrazio je svoje uverenje da vaskoliko srpstvo ne
treba da tuguje zbog prošlogodišnjeg “poraza“ jer “što je vanjski ličilo na tra-
gični poraz, počinje da se pretvara u duboku unutrašnju pobjedu, čije dimen-
zije, ništa manje no u kosovsko vrijeme, mogu biti kosmičke“ (Radović, 1996).
Na mitropolitove reči nadovezao se pukovnik vojske Republike Srpske Milovan
Milutinović tvrđenjem da “misao kosovskog opredjeljenja vojnog rukovodstva
[Republike Srpske] predstavlja putokaz osvajanja jednog uzvišenog morala,
gdje fizički poraz u boju ne isključuje mogućnost duhovne pobjede“ (Milutino-
vić, 1996). Na osnovu ovih i drugih priloga sa skupa čitalac se mogao uveriti u
postojanje jedne istorijske vertikale svetog rata, od Hrista (koji je hrišćanima
“doneo mač“ da ubijaju nevernike), preko kneza Lazara, “Petra Cetinjskog“94 i

93) Koristan vodič za razumevanje aktuelnih međunarodnih prilika pružao je

jedan drugi zbornik koji je cetinjska Svetigora istovremeno objavila i koji je
Amfilohije Radović “blagoslovio“. U pitanju je zbornik Poslednja vremena
danas, koji donosi doprinose ruskih teologa tumačenju “Otkrovenja svetog
Jovana Bogoslova“. U uvodnoj studiji protojereja Aleksandra Kolesnikova
pod naslovom “Tajnovidelac budućnosti“ Jovanova slika zveri iz bezdana
tumači se “kao povampirena Rimska imperija iz doba Nerona, koja je, po
svome duhu, po svojoj političkoj ideologiji, bila naslednica drevnih istočnih
velikih monarhija sa pretenzijom na veselensko gospodstvo“, dok njenih
deset rogova upućuju na to “da će ta svetska država biti federacija od deset
carstva kojoj na vrhu stoji desetočlana uprava“, a iznad svih njih “Antihrist“
(Kolesnikov, 1996: 59-60).
94) “Sveti Petar Cetinjski“ je Mahmud-pašu uspeo da pobedi nikako drugačije
nego tako što je – kako je to objasnio protosinđel Joanikije Mićović – svoje
vojnike “nadahnuo predanjskom hrabrošću i žrtvenošću, podsjećajući ih na
žrtvu kosovskih junaka“ (Mićović, 1996).

124
Ratka Mladića95 (koji su taj mač upotrebljavali da bi ubijali turske nevernike),
pa ponovo do Hrista, koji će po svom povratku na ovaj svet konačno dokrajčiti
Antihrista (odnosno zver iz bezdana) i omogućiti uspostavljanje onog jedinog
istinskog carstva – “carstva nebeskog“ na kraju istorije.
Ovaj hilijazam Srpske pravoslavne crkve bio je zapravo jedini spomena vre-
dan hilijazam u trenutku kada je oboren Miloševićev režim i započela revolucija
u Srbiji. Kao i u drugim postkomunističkim zemljama, i u Srbiji je religija počela
da osvaja duhovni prostor koji je pre toga bila monopolizovala komunistička
ideologija. S obzirom na to da je vrlo brzo uvučena u ratove na prostorima biv-
še SFRJ, SPC je iz krajnosti ranijeg fidelizma (iznuđenog teškoćama opstanka
u komunizmu) otišla u drugu krajnost filetizma i stavila se na raspolaganje
Miloševićevom režimu za svrhe ratne mobilizacije,96 što je svakako doprinelo
njenoj društvenoj promociji i porastu prihvatanja pravoslavne vere od stra-
ne dojučerašnjih ubeđenih ateista (upor. Radisavljević-Ćiparizović, 2006: 37).
Ključna promena u ovom stavu nastupila je juna 1999. godine, kada se SPC
počela distancirati od režima i kada je njen Sinod čak skupio hrabrost da od
Slobodana Miloševića zatraži ostavku zbog kapitulacije u ratu na Kosovu i
Metohiji (Tomanić, 2001: 140-141). Tada se SPC uzdigla u glavnog propaga-
tora nastavka borbe za povraćaj Kosova i Metohije pod “suverenitet“ Srbije,
uzdižući to u svoj hilijastički tour de force i otvarajući širok front protiv zago-
vornika laičke države svih vrsta, koji su u saopštenju Informativne službe SPC
od 24. novembra 2000. nazvani “sledbenicima Satane“ (Popović, 2004: 135).
Pa ipak, najvećem delu crkvenih velikodostojnika na čelu SPC nedostajali
su žar, iskrenost i isključivost Amfilohija Radovića i njegovih istomišljenika.
Takozvani “Kosovski zavet“, koji je nalagao “pravim Srbima“ da slede kneza La-
zara i da “nebesko carstvo“ pretpostave “zemaljskom carstvu“ (Zirojević, 1996:
209), već je Milošević uveliko zloupotrebljavao, držeći se državno-rezonskog
imperativa očuvanja “zemaljskog carstva” kao realno jedino bitnog, što mu je
naposletku omogućilo da odustane od odbrane Kosova i Metohije i saglasi se
s njegovim otpisivanjem u “nebesko carstvo”. I sam vrh SPC je bio saučesnik
u svemu tome do 1999. godine, da bi onda Miloševiću uskratio saradnju, ali
ponovo bez spremnosti da borbu za povraćaj Kosova istinski utemelji na Ko-
sovskom zavetu, tj. kao poziv u oslobodilački rat u kojem se ne sme kalkulisati
šansama za uspeh, već se napuštanje “carstva zemaljskog” mora odmah pri-
hvatiti zdravo za gotovo (Molnar, 2010: 286 i dalje). Na kraju se ispostavilo da
je “pravih Srba“ spremnih za udovoljavanje Kosovskom zavetu sasvim malo, čak
i u samoj SPC, pa je junačenje ostalo samo verbalno, usled čega su se “nebesko

95) Ratko Mladić na skupu na žalost nije učestvovao, ali je u diskusijama bio
eskulpiran od svake eventualne krivice za “poraz“ u ratu na prostoru Bosne
i Hercegovine, pošto je za glavni uzrok svih muka srpskog naroda progla-
šen nedostatak “pravoslavnog programa“ (Milutinović, 1996).
96) Stav SPC je tokom ratova na prostoru bivše SFRJ bio “konsistentan“: Srbi su
pozivani na oružje protiv Hrvata, Muslimana i Albanaca, ali ne i protiv vlasti
u Beogradu (Tomanić, 2001: 230-231).

125
carstvo“ i “zemaljsko carstvo“ počeli stapati do nerazdvojivosti. Umesto da se
“carstvo nebesko“ zasluži junačkom smrću u krstaškoj vojni na samom Kosovu
(u “Staroj Srbiji“) ili barem nekim sličnim mučeništvom kojim bi se izvršilo sa-
svim jasno odricanje od “carstva zemaljskog“, došlo je do okretanja Kosovu kao
čisto “duhovnoj domovini“, koja je na taj način prestajala da bude čak i “sveta
teritorija“ i počela da kliza s onu stranu bilo kakvog realnog razlikovanja neba
i zemlje.97 Ratoborno praznoslovlje u sigurnosti “carstva zemaljskog“ (“Nove
Srbije“, a pre svega Beograda) time je slabilo, ali je ostajalo da provejava kroz
lamente o “kosovskom mučeništvu“ i da opominje barem nove naraštaje (koji
će biti manje kukavički od postojećih)98 da moraju da slede svetli primer kneza
Lazara, koji se lako oprostio od života upravo zato što je imao snage da ozbiljno
razluči “carstvo nebesko“ od “carstva zemaljskog“.
Bilo kako bilo, insistiranje na razlikovanju između “carstva nebeskog“ i “car-
stva zemaljskog“ bez smelosti da se iz tog razlikovanja jasno izvuku konse-
kvence koje neumoljivo traži Kosovski zavet, ugrađeno je u Memorandum o
Kosovu i Metohiji, koji je Sveti arhijerejski sabor SPC izdao 2003. godine. Veza
između povraćaja Kosova i Metohije i dospevanja u “carstvo nebesko“ ostavlje-
na je u ovom dokumentu u stanju hilijastičke potencije, što se može videti već
i iz izbora (sasvim blago krstaški intoniranog) motoa: “Naše sveto mučeničko
Kosovo i Metohija, to je naš Sveti Jerusalim, koje je duša naše duše, koje je naš
obraz, koje je koren našeg bića, koje je naša sudbina, bez koje mi prestajemo da
budemo ono što jesmo, jer smo mi na Kosovu i Metohiji postali zreo istorijski
narod i, kroz usta Sv. Velikomučenika kosovskog Lazara, opredelili se jednom
za svagda za carstvo nebesko.“ Kasnije, u prvoj tački programskog dela Me-
moranduma taj, još sasvim uopšteni hilijastički cilj dobio je sasvim konkretnu
razradu u vidu stavljanja cele srbijanske države u službu njegovog ostvarenja:
“Da se potvrdi stav srpskog naroda i Crkve, i unese u novi Ustav države Srbije:
da niko i nikada nema pravo da se odrekne Kosova i Metohije, kao neotuđivog

97) Ta logika dolazi do izražaja u tekstu “Svetlost sa Kosova“ protojereja Boži-

dara Mijača: “Kosovo nije samo fizičko obitavalište već i metafizička tvore-
vina [...] Ovu srpsku domovinu sačinjava nebo i zemlja“ (cit. prema: Radić,
1996: 271).
98) Opredeljenje živećih “istinskih Srba“ za “carstvo zemaljsko“ i “oduhovlje-
nje“ Kosova nije kompenzovano samo prenošenjem narednim generacija-
ma neugodnog zadatka opredeljenja za “carstvo nebesko“, nego i projek-
tovanjem istog zadatka prethodnim generacijama. Tako je u SPC nastala
tendencija da se mnoga stradanja Srba u istoriji (pogotovo u Drugom svet-
skom ratu) stilizuju u “mučeništvo“ inspirisano nedvosmislenim oprede-
ljenjem za “carstvo nebesko“. Tako je npr. vladika Jovan Velimirović, kome
se inače i pripisuje zasluga za ponovno uvođenje sintagme “carstvo nebe-
sko“ u novi nacionalistički diskurs, pisao 1988. godine: “Od kneza Lazara i
Kosova [bitke na Kosovu], Srbi su, pre svega, stvarali nebesku Srbiju, koja
mora da je do danas porasla do najveće države na nebu. Kada samo pomi-
slimo na sve one nevine žrtve prethodnog rata, milione i milione srpskih
muškaraca, žena i dece koji su bili mučeni i ubijani na najstrašnije načine ili
su ih ustaški zločinci bacili u jame, onda nam je jasno da je srpsko carstvo
na nebu“ (cit. prema: Byford, 2005: 74).

126
dela teritorije srpskog naroda, srpske države i Srpske svetosavske crkve, te da
se ispoštuje do kraja princip nepovredivosti i nepromenljivosti državnih gra-
nica potvrđen državnim aktima, a i Rezolucijom Saveta bezbednosti br. 1244.
koja garantuje celovitost i suverenitet države Srbije na Kosovu i Metohiji“ (cit.
prema: Đorđević, 2007: 246). To je bila prva ustavnopravna formulacija hili-
jastičkog cilja povraćaja Kosova i Metohije kao dosezanja carstva nebeskog,
koja se zasnivala na sveobuhvatnom negiranju postojeće realnosti, pošto se
iz njene perspektive moglo zaključiti da Kumanovske kapitulacije nije ni bilo,
da Rezolucija Saveta bezbednosti br. 1244 nije istrgnula Kosovo i Metohiju iz
ustavnopravnog poretka Srbije i ostavila pitanje “konačnog rešenja“ statusa
ove teritorije potpuno otvorenim, kao i da se do sada još niko nije “odrekao“
ovog “neotuđivog dela teritorije srpskog naroda, srpske države i Srpske sveto-
savske crkve“ (sic!), nego da se to u budućnosti može očekivati samo od nekog
novog Vuka Brankovića.99 Čisto “duhovno“ Kosovo, s onu stranu razlikovanja
neba i zemlje, ovde je sasvim jasno došlo do izražaja, pri čemu je otvoreno
zazivanje novog kneza Lazara (koje bi predstavljalo doslednu primenu logike
Kosovskog zaveta) izbačeno u korist preventivnog ukoravanja novog Vuka
Brankovića (čiji bi se glavni “greh“ sastojao u nasrtaju na sam taj ideološki
manevar kojim je Kosovo od svete zemlje pretvoreno u “duhovnu domovinu“).
A da se ukoravanje pre svega odnosilo na Borisa Tadića rečito je svedočilo
otvoreno pismo episkopa raško-prizrenskog Artemija koji je 5. oktobra 2004.
kao “izdaju“ okvalifikovao poziv predsednika Srbije kosovskim Srbima da iza-
đu na izbore za tamošnje organe vlasti uprkos tome što ga je patrijarh Pavle
pozvao da to ne čini (isti poziv je premijer Koštunica bespogovorno poslušao)
(Helsinški odbor, 2005: 10). Iz perspektive episkopa Artemija (a verovatno i
mnogih drugih crkvenih velikodostojnika), patrijarhova vlast je očigledno bila
viša od predsednikove i zato je potonji morao biti sankcionisan ukorom (ako
ne i nekom težom kaznom?) zbog samostalnog postupanja po pitanjima od
najvišeg ideološkog (tj. hilijastičkog) značaja. U narednim godinama, crkveni
velikodostojnici su nastavili da variraju mitski narativ o “carstvu zemaljskom“ i
“carstvu nebeskom“, kanonizovan u Memorandumu o Kosovu i Metohiji, tako
da je naposletku ovo prvo postala Evropska unija, a drugo Srbija koja mora
ostati izolovana od Evropske unije i predana “idealima kneza Lazara“ kako bi
ponovo zadobila Kosovo i Metohiju (upor. i Đorđević, 2007: 248).
Ofanziva SPC nastavljena je odmah nakon formiranja prve Koštuničine vla-
de, kada je novo Ministarstvo vera – dodeljeno Milanu Raduloviću iz DSS-a
– ustrojeno kao svojevrsno izaslanstvo SPC u državnim strukturama. Rad na
Zakonu o slobodi vere, crkvama, verskim zajednicama i verskim udruženjima,

99) U ovoj mitološkoj istoriji srpskog naroda ne postoje drugi Srbi do arhetip-
skih figura cara Dušana Nemanjića (kao istinskog katehona), kneza Lazara
Hrebeljanovića (kao borca za carstvo nebesko), vlastelina Vuka Brankovića
(izdajnika u službi iskvarenog carstva zemaljskog) i njihovih kasnijih in-
karnacija.

127
koji je započet 2002. godine, tada je dobio novi cilj: da se odnos države i cr-
kve uredi na način kako je to bilo učinjeno u Kraljevini Jugoslaviji, kada je SPC
imala povlašten status, i da se njoj (i, doduše, još šest tzv. tradicionalnih ver-
skih zajednica) omogući što veći broj privilegija (poput imuniteta sveštenika,
finansiranja iz budžeta, obavezivanja organa lokalne samouprave da raspišu re-
ferendum kad to one od njih zatraže itd.). Poslednju verziju zakona, koja će biti
usvojena 27. aprila 2006, ministar vera Radulović je obrazložio na sledeći način:
“U srpskom narodu, koji nije imao svoju sopstvenu državu, Crkva je preuzela
jednu novu ulogu. Ona je sačuvala svest o moćnom srednjovekovnom carstvu.
Svest o tome da smo nekada imali moćnu državu i da ćemo opet imati državu
mogla je da očuva samo Crkva. U svesti naroda vremenom se razvila predstava
da je država isto što i Carstvo nebesko. Srpski narod je u doba ropstva izgradio
beskrajno poverenje u svoju državu. Živeći onako pritisnut, ponižen, materijalno
i egzistencijalno ugrožen od islamske vere, civilizacije i državne organizacije, on
je u sebi razvijao jednu zaista snažnu predstavu o tome da država mora da bude
pravedna kao što je pravedan Bog. Razvijao je u sebi predstavu da je nekada
imao državu koja je u njegovoj svesti isto što i obećanje Carstva nebeskog. [...]
Potpuno nam je iščililo iz svesti da postoje četiri grane vlasti. Postoji i duhov-
na, koja naravno nije vlast u ovom civilnom smislu, da može da vrši presije nad
stanovništvom radi određenog cilja, već vlast koja budi duhovni lik čoveka,
koja bdi nad njegovom dušom, njegovom duhovnom potrebom, njegovom du-
hovnom glađu. Zakon se menjao, ali suština je bila da je Crkva duhovna vlast
u društvu, da je ona prisutna u društvu, da deluje u društvu i u istoriji, i zakon
njoj omogućava slobodu da to čini“ (Radulović, 2005).
Tako je posredstvom Koštuničine vlade, DSS-a, ministra Radulovića i Zakona
o slobodi vere, crkvama, verskim zajednicama i verskim udruženjima u Srbiji
afirmisan stav da postoje četiri grane vlasti i da je ona koja pripada Crkvi (“du-
hovna vlast“) vrhovna i uopšte ne mora da se spušta na taj nivo “da vrši presije
nad stanovništvom radi određenog cilja“, nego to prepušta ostalim trima dr-
žavnim vlastima, dok za sebe rezerviše ulogu tumača istorije i usmerava državu
(a sa njom i ceo narod) na putu ka carstvu nebeskom. Taj hilijastički diskurs je
samo nekoliko meseci kasnije našao svoje mesto i u Mitrovdanskom ustavu, u
vidu preambule koja realizuje ustavnopravni program zacrtan u Memorandumu
o Kosovu i Metohiji Svetog arhijerejskog sabora SPC, a samim tim je postao i
centralni stav ideološke opcije Samosvojne Srbije. U toj opciji cilj istorije srp-
skog naroda je ponovno osvajanje Kosova i Metohije (kao njegovog “srca”, “bi-
ća”, “središta duhovnosti” itd.), koje u ovom momentu onemogućava “imperija
zla” (tj. Sjedinjene Američke Države i njeni evropski satrapi). Zbog toga srpski
narod mora da se “okrene sebi samom”, da sluša svog vođu (koji suvereno vlada
DSS-om, bez obzira na izborne rezultate) kao glasnogovornika “četvrte vlasti“
i da veruje u raspad Evropske unije u nekoj doglednoj budućnosti, kada će Sr-
bija “uzeti što je njeno” – svakako ne bez Božje pomoći i po svoj prilici ne bez
(svetog) rata (u koji će ući skupa sa azijskim saveznicima u biblijskom “logoru

128
svetaca“?). Time bi se pokazalo da je za zagovornike Samosvojne Srbije prihva-
tljiva kombinacija Kantovog teološkog hilijazma (a, pogotovo, njegova kritika
filozofskog hilijazma) i Šmitovog realizma, pošto bi se s te pozicije mogli efika-
sno kritikovati zagovornici opcije Evropske Srbije, koji pokazuju spremnost da
se odreknu nacionalnog suvereniteta u korist jedne despotske supranacionalne
(Evropske, a ne više Svetske) “republike“ i veruju da će moći da unutar nje uži-
vaju “večni mir“. Hilijastički Kant i realistički Šmit nameću se tako kao korisni
saveznici zagovornika Samosvojne Srbije u njihovom ideološkom pregnuću da
odbrane neprenosivi i nedeljivi nacionalni suverenitet (iz čije bi perspektive
Evropska unija mogla biti sagledavana isključivo kao jedan u nizu pretendenata
na “univerzalnu monarhiju“), Samosvojne Srbije koja bi insistirala na ustavnoj
obavezi pune reintegracije Kosova i Metohije (kao “Pokrajine“) u Srbiju i koja
bi mogla da se uzda u prirodno-istorijski determinizam ratovanja kao jedinog
oprobanog sredstva za suprotstavljanje svakom, pa i evropskom pretenden-
tu na uspostavljanje, odnosno širenje “univerzalne monarhije“. Shodno tom
determinizmu Srbija čak ne bi morala sama ni da ratuje, nego bi mogla mirne
duše da to prepusti većim i moćnijim akterima na svetskoj sceni, koji bi na sebe
preuzeli posao rasturanja Evropske unije, dok bi sama Srbija čekala na povoljnu
priliku da u vakuumu moći, koji bi nakon tog rasturanja nastao, ugrabi Kosovo
i Metohiju i time realizuje sakralni zavet koji je Vojislav Koštunica plebiscitar-
no položio u ime srpskog naroda 22. februara 2008. godine u Beogradu (upor.
detaljnije: Molnar, 2010: 299 i dalje). U svakom slučaju, s obzirom na snažan
filetističko-jeretički ton Kosovskog zaveta, na kojem se temelji opcija Samo-
svojne Srbije, Kantova vera u uspostavljanje carstva Božjeg na zemlji umesto
neostvarive profane Svetske (Evropske) republike, pružila bi dodatni argument
u prilog “nastavka borbe“ za Kosovo i samostalnost Srbije.
Iako Vojislav Koštunca nije pominjao ni hilijastičkog Kanta ni realističkog
Šmita u svom govoru koji je, u sklopu predizborne kampanje, održao u Ko-
sovskoj Mitrovici 17. aprila 2012, on je dobrim delom sledio logiku koja spaja
njihove argumente: “Dva su puta, jedan takozvani evropski koji podrazumeva
da svaki dan ko hoće – ko izvoli, trpi ocene, ucene, pritiske i poniženja iz Bri-
sela. Drugi put podrazumeva da Srbija bude slobodna i suverena država kao
što je uvek [sic!] bila u svojoj istoriji“ (Simić, 2012; kurziv A.M.). Ovom konsta-
tacijom Koštunica je ideološki sankcionisao borbu dve opcije za vladavinu nad
Srbijom, jasno ukazujući na to da zagovornici ideološke opcije Evropske Srbije
svoju zemlju samo guraju u, Kantovim rečima govoreći, briselsku “univerzalnu
monarhiju“ (odnosno, još šire, u američki sponzorisani “svetski poredak go-
spodstva“, u Šmitovoj terminologiji). Hilijazam te opcije Koštunica je istakao
kroz konstataciju da je “put prema kojem Evropska unija nema alternativu i
gde se večito čeka na ulazak u takozvani evropski raj, pogrešan i naopak, a
drugi put, za koji se zalaže Demokratska stranka Srbije i većina građana u
Srbiji, jeste put političke neutralnosti“ (Simić, 2012). Iz ove kritike najnovije
varijante filozofskog hilijazma bi sledilo da je opcija Samosvojne Srbije, koju

129
zagovara Koštunica, samo tradicionalistička, a ne i hilijastička. Pa ipak, hili-
jazam je probijao iz Koštuničinog diskursa kada je opisao svoj odnos prema
Kosovu i Metohiji: “Kosovo i Metohija je rodno mesto svakog od nas. Kosovo
nas sabira. Kosovo nas održava, Kosovo nas čini onim što jesmo i zato zajedno
moramo da krenemo u borbu da sačuvamo nešto zbog čega postojimo, nešto
što dokazuje da smo ono što jesmo, a to je naše Kosovo i Metohija“ (Simić,
2012). Srbija sa Kosovom i Metohijom u svom sastavu očigledno za Koštunicu
nije ništa manji “raj“ od onog (lažnog) “evropskog“, ali put do njega vodi kroz
zajedničku borbu, sasvim nalik na Kantov prirodno-istorijski determinizam
oslobodilačkih ratova (u ovom slučaju, protiv briselske “univerzalne monarhi-
je“ i njenog vašingtonskog sponzora, koji se bavi projektovanjem celokupnog
“svetskog poretka gospodstva“).
Ako je dosad pažnja bila posvećena hilijazmu Samosvojne Srbije, to ne zna-
či da se hilijastički obrazac ne može pronaći, istina ne u tako snažnoj meri, i
u ideološkoj opciji Evropske Srbije, čiju je klicu stvorio Zoran Đinđić dok se u
periodu 2001-2003. nalazio na čelu DS-a, da bi je zatim razradio i afirmisao
Boris Tadić, naročito u periodu 2008-2012. godine. Moglo bi se prima faciae
reći da je temeljni ideološki kompromis Samosvojne Srbije i Evropske Srbije
postignut time što je Preambula (skupa sa Zakonom o slobodi vere, crkvama,
verskim zajednicama i verskim udruženjima iz 2006) relativizovana članom 11.
Mitrovdanskog ustava, koji zavet borbe za carstvo nebesko osporava kao dr-
žavni projekt, propisujući da je Srbija “svetovna država“, da su crkve i verske
zajednice (a pre svega SPC) “odvojene od države“ i da nijedna religija (a pre
svega srpsko pravoslavlje) ne može postati “državna ili obavezna“. To je ujedno
bio i pravni osnov za osporavanje usklađenosti Zakona o slobodi vere, crkvama,
verskim zajednicama i verskim udruženjima sa članom 11 Ustava pred Ustavnim
sudom – sa ishodom koji je još uvek neizvestan,100 ali koji svakako neće sprečiti
jedan deo partijske i intelektualne elite Srbije da sa vrhom SPC radi na uspo-
stavljanju “simfonije“ u odnosima države i jedne jedine istinske Crkve.
I iz perspektive ideološke opcije Evropske Srbije reintegracija Kosova i Me-
tohije (u celosti ili barem redukovana na Severno Kosovo) u ustavni poredak
Srbije postavlja se kao ključni cilj istorije srpskog naroda, doduše paralelno
sa drugim ciljem: članstvom u Evropskoj uniji. Ta dva cilja predstavljana su
kao suštinski kompatibilna, sa objašnjenjem da to ovog momenta ne shvataju
ni SPC ni Evropska unija, ali da će jednog dana (po svoj prilici ne bez Božje
pomoći, a svakako bez rata) uvideti svoje dosadašnje greške i dopustiti da se
dogodi ono što je istorijski ionako neizbežno. Od Đinđićeve uredbe o uvođenju
veronauke u škole iz 2001. (koja je na tipično decizionistički način anticipi-
rala rešenja iz kasnijeg Zakona o slobodi vere, crkvama, verskim zajednicama
i verskim udruženjima), preko Tadićevog uveravanja da SPC “treba da se pita

100) Rasprava koja je vođena pred Ustavnim sudom oktobra 2010. prenela se
na stranice Anala Pravnog fakulteta u Beogradu (upor. Marinković, 2011;
Avramović, 2011).

130
o mnogim veoma važnim pitanjima života pojedinca i života društva“ iz 2005.
(Helsinški odbor, 2005: 3 i 6), pa sve do prihvatanja uvrštavanja Kosovskog
zaveta u Mitrovdanski ustav (doduše ne u sam normativni deo, nego samo u
Preambulu), trajali su pokušaji zagovornika Evropske Srbije da pridobiju SPC
na svoju stranu, obuzdaju je u njenim političkim ambicijama i otupe oštricu
njenog hilijazma (čija se destruktivnost naročito pokazala na ulicama Beo-
grada nakon proglašenja nezavisnosti Kosova) brojnim “utešnim nagradama“,
pre svega u vidu koncesija njenoj težnji za hegemonijom u kulturi i obrazova-
nju, koja je usmerena ka relativizovanju “ustavne odredbe o odvajanju crkve i
države“ (Đorđević, 2005). S druge strane, zagovornici Evropske Srbije su i od
srpskog naroda tražili strpljenje, uviđavnost i mirenje s nužnošću da se “iz-
drži” u postojećim lošim okolnostima – uz što manje promena i pogotovo bez
posezanja za tako drastičnim merama kao što bi bilo ukidanje prerogativne
države – za koje se nisu osećali krivim: krivi su bili Broz i Milošević, koji su
zemlju ostavili takvu kakva jeste, i Evropska unija koja ne dozvoljava da se na
adekvatan način reši problem Kosova i Metohije, čime odlaže – inače sasvim
izvesno – nastupanje eshatona. Zbog takvog hilijazma u pristupu Mitrovdan-
skom ustavu, on nikada i nije bio zamišljen kao ozbiljan pravni akt koji bi tre-
balo da konstituiše Srbiju, prihvatajući je onakvu kakva ona to danas jeste i
kakva će možda i ostati: bez Kosova i Metohije koji su, na osnovu Rezolucije
Saveta bezbednosti br. 1244, istrgnuti iz njenog ustavnog poretka i stavljeni
pod protektorat međunarodne zajednice – bez utvrđene dužine trajanja i bez
jasnih kriterijuma za okončanje. Tako je, umesto da bude konstituisana, Sr-
bija (p)ostala haotični konglomerat, sastavljen od kontrafaktičkih kosovskih
aspiracija, parainstitucionalne severnokosovske improvizacije i nedovršenog
srbijanskog ustavnog torza (sve poroznijeg i lomnijeg usled protivustavnih
udara iz prva dva domena), koji nije mogao duže da potraje i zbog kojeg je
njeno revolucionarno kretanje moralo da postane rotaciono i da se vrati na
početnu tačku iz koje je i krenulo 5. oktobra 2000. godine.
Uprkos sličnostima u hilijastičkim polazištima ideoloških opcija Samosvoj-
ne Srbije i Evropske Srbije njihova politička ishodišta su se ipak pokazala kao
različita i zbog toga je njihov sukob trajao (sa određenim amplitudama) tokom
celog perioda od 5. oktobra 2000. do 27. jula 2012, zbog toga je druga Ko-
štuničina vlada bila tako kratkog veka i zbog toga su naposletku dve opcije
imale različitu dužinu opstanka na vlasti: hilijastičnija Samosvojna Srbija brže
je razvlašćena nego nesumnjivo realističnija Evropska Srbija, ali su i hilijastički
hendikepi ove druge bili preveliki da bi joj omogućili da prvu nadživi na vlasti
duže od jednog četvorogodišnjeg mandata. U ideološkoj opciji Evropske Srbije,
kako ju je afirmisao Boris Tadić tokom svog drugog predsedničkog mandata,
srpski narod je trebalo da sluša svoga suverenog diktatora koji najbolje zna
šta treba činiti da bi se došlo do eshatona, koji ne sme da ima nikakva ustavna
ograničenja koja bi smanjivala njegov manevarski prostor za vođstvo, ali koji
je 2008. dobio i novi zadatak: da se stara o tome da Srbija ponovo ne krene

131
da Kosovo i Metohiju osvaja ratom – što ju je već skupo koštalo pod Miloševi-
ćevom vlašću i što bi je, sudeći po lomu u centru Beograda nakon proglašenja
nezavisnosti Kosova i Metohije, još skuplje koštalo ako bi ponovo došla pod
Koštuničinu vlast. Iako je i iz perspektive Evropske Srbije aktuelni stav Evrop-
ske unije prema Kosovu i Metohiji bio glavna prepreka nastupanju eshatona,
zagovornici ove ideološke opcije se nisu opredelili za antievropsku politiku
kao zagovornici Samosvojne Srbije, nego su svoj proevropski stav temeljili,
s jedne strane, na ubeđenju da će se Evropska unija jednog dana “opametiti”
po pitanju srbijanske južne “Pokrajine” a, s druge strane, na primamljivosti
evropskog životnog standarda za građane Srbije. I zaista, tokom protekle če-
tiri godine, koliko je na vlasti bila proevropska vlada Mirka Cvetkovića – dok
je centralna ličnost celokupnog političkog života Srbije bio Boris Tadić – op-
cija Evropske Srbije bila je problematizovana gotovo isključivo kroz parolu “I
Evropa i Kosovo”, praćenu uveravanjima da se Srbija neće “odreći“ svoje južne
“Pokrajine“ i reklamiranjem dobrog života koji članstvo u Evropskoj uniji auto-
matski povlači za sobom (na konferencijama za novinare, a zatim i na prediz-
bornim skupovima predsednik Boris Tadić je često ponavljao: “Samo kretanje
ka Evropskoj uniji garantuje stabilnost, bolji životni standard za građane, nove
investicije i modernizaciju Srbije“, Tanjug, 2011). Najkraće rečeno, prednosti
proevropske politike, onako kako su ih eksplicirali zagovornici Evropske Srbije,
mogle su se sve svesti na eliminaciju kosovskog problema (koji će se u bu-
dućnosti rešiti takoreći sam od sebe) i povratak blagostanja (barem onakvog
kakvo je postojalo u Brozovoj Jugoslaviji).
Takva strategija, doduše, nije bila potpuno demagoška, kada se u obzir
uzmu objektivne razlike koje Srbiju udaljavaju na putu evropskih integracija
od drugih zemalja Istočne Evrope. Evropska unija je u proteklom periodu ove
zemlje neosporno privlačila svojim blagostanjem, očigledno se nadovezujući
na marksistički hilijazam koji je komunizam portretisao kao utopiju zadovo-
ljenja svih potreba čoveka, uključujući tu i zadovoljstvo u radu kao kreativnoj
praksi, a ne iscrpljujućoj muci. Međutim, Evropska unija – barem u momentu
kada je nastala iz Evropske zajednice na osnovu Mastrihtskog ugovora – no-
vim članicama nije mogla da garantuje ono na čemu je Kant najviše insistirao
– “večni mir“ koji stoji u službi slobode. Po jednom svedočenju, “niko u Istočnoj
Evropi ne smatra da je mirna politika Zapadne Evrope dovela do pada Sovjet-
skog Saveza. S njihove tačke gledišta pre je ofanzivna politika SAD na kraju
stanovnicima Istočne Evrope donela slobodu. Ovo iskustvo vrlo je intenzivno
u svesti žitelja Istočne Evrope kada su na korak od pristupanja Evropskoj uniji“
(Majer, 2009: 90). U Srbiji ovo iskustvo ne postoji (s obzirom na to da od 1948.
u njoj, kao ni u drugim republikama bivše SFRJ, nije bilo “vladavine“ Moskve),
ovde imamo posla s animozitetom prema SAD-u zbog bombardovanja 1999. i
sponzorisanja oduzimanja Kosova i Metohije. Slabost Evropske unije zato se
nije problematizovala kao slabost u zaštiti slobode, za koju su, u krajnjoj liniji,
uvek nadležne SAD, nego kao slabost prema SAD, koje ugrožavaju slobodu.
Samim tim, iz srbijanske perspektive se ceo kompleks pitanja vezanih za “večni
mir“ u kontekstu evropskih integracija pokazuje kao isuviše komplikovan i ne-
proziran i zato je u istupanjima zagovornika ideološke opcije Evropske Srbije
ostao tek rudimentarno ekspliciran – taman toliko koliko je neophodno da
se, apelovanjem na nesvesne strahove od ponavljanja trauma iz devedesetih
godina (zaključno sa bombardovanjem 1999), smanji privlačnost konkurent-
ske ideološke opcije Samosvojne Srbije, a da se istovremeno ne ugrozi vlastiti
hilijastički projekt reintegracije Kosova i Metohije u ustavni poredak Srbije
diplomatskim sredstvima.
Nevolja s pozicijom zagovornika Evropske Srbije počela je u času kada su
oni te difuzne slutnje i strahove građana hteli da prevaziđu na način za koji
bi se moglo reći da, u teorijskom pogledu, amalgamira logiku hilijastičkog
Kanta i realističkog Šmita. Tako se pozicija Borisa Tadića naposletku svela na
“suverena“ (ili, tačnije, srbijanskog suverenog diktatora) koji kontroliše tradi-
ranu prerogativnu državu (umesto da je ukine) i – čekajući pravi momenat za
rešavanje kosovskog problema u nekoj nedefinisanoj budućnosti (kada člani-
ce Evropske unije budu “spoznale“ svoje ranije “zablude“) – sprečava pravnu
državu (utemeljenu u Mitrovdanskom ustavu) da, kako joj to dužnost nameće,
neodložno povede u rat za oslobođenje Kosova i Metohije i slamanje pretenzija
“univerzalne monarhije“ (SAD i Evropske unije) na teritoriju Srbije. Taj argu-
ment, u kombinaciji sa isticanjem ekonomskih i socijalnih koristi od evropskih
integracija (kad god da do njih dođe), imao je svoju težinu 2008, u situaciji
u kojoj je Vojislav Koštunica pretio svojim Kosovskim zavetom. Četiri godine
kasnije, u situaciji u kojoj je politička težina DSS-a radikalno smanjena i u
kojoj je DS napala nova politička partija čiji su se čelnici, doduše, nalazili na
gubitničkoj strani 5. oktobra 2000, ali koji su sada imali iste takve ili slične
proevropske programe samo bez nedostatka opipljivih rezultata u njihovom
sporovođenju, taj argument postao je deplasiran. On više nije bio u stanju da
nadjača kritički sud o poraznim rezultatima politike koja je vođena ne samo u
protekle četiri godine, nego zapravo sve vreme nakon 5. oktobra 2000, upra-
vo na planu povećanja blagostanja i čekanja “pravog momenta“ za rešavanje
kosovskog problema. Tomislav Nikolić i SNS su Borisa Tadića i DS porazili ne
vlastitom proevropskom retorikom (koja se ionako svodila na slogan “I Evropa
i Kosovo”) i obećanjima blagostanja, već razobličenjem ustavnog haosa koji je
ostavljala za sobom hilijastičnost Evropske Srbije, odnosno isticanjem njene
potpune nemoći da Srbiju dovede do cilja koji neprekidno obećava. Vremena
u kojima je Boris Tadić bio “suveren“ koji, protivno ustavnoj obavezi na reinte-
graciju Kosova i Metohije u Srbiju, ne uvodi vanredno (odnosno ratno) stanje i
tim nečinjenjem brine za sigurnost građana Srbije i njihov ekonomski prospe-
ritet, konačno su prošla, pošto su građani shvatili da sigurnost ne može da im
pruži nikakav “suveren“, nego samo institucije demokratske ustavne države,
koja svojim uređenjem zavređuje da postane članica raznovrsnih “saveza na-
roda“ – od Evropske unije do Ujedinjenih nacija – hic et nunc.

133
PRILOZI
X
IDEOLOŠKI TEMELJI
DECIZIONIZMA
ZORANA ĐINĐIĆA
Tekstom “Molnareva kritika Zorana Đinđića”, koji se pojavio u junskom broju
Republike101 i kojim je osporila neke od mojih stavova iznetih u drugom delu
teksta “Dva oblika političke recepcije ideja Karla Šmita u Srbiji” (objavljenom u
aprilskom broju Republike), Vesna Pešić je otvorila polemiku o prirodi i karak-
teru politike koju je Đinđić kao premijer Srbije vodio od januara 2001. do marta
2003. godine. Na tome sam joj iskreno zahvalan, pošto je više nego očigled-

101) Zanimljivo je da je tekst prvo osvanuo na veb-strani “Peščanika”. Što je još

zanimljivije, iz prve rečenice teksta Vesne Pešić informisao sam se o name-
ri urednica “Peščanika” “da se o njemu [tj. mom tekstu] otvori elektronska
rasprava, jer radi se o neobičnoj kritici Zorana Đinđića kao predsednika
vlade Srbije”. Takvom akcijom (kojoj se Vesna Pešić odazvala) bio sam ve-
oma iznenađen, s obzirom na to da su dobri akademski običaji nalagali da
se rasprava o stavovima objavljenim u nekom opsežnom tekstu sa nauč-
nom aparaturom vodi na (nota bene: papirnim!) stranicama časopisa na
kojem je on izvorno objavljen. Ovo tim pre što sam smatrao da se radi o
komplikovanim stvarima, koje neupućeni u političku teoriju i istoriju teško
mogu da prate (pogotovo ako tekst čitaju sa kompjuterskog ekrana) i čiji
se zaključci vrlo lako mogu zloupotrebljavati za dnevno-političko prepu-
cavanje. Kao što do sada nisam bio spreman da o ovoj temi uzimam učešće
u raspravama izvan časopisa Republika, u kojem je moj tekst jedino bio s
mojom saglasnošću odštampan, to nemam nameru da činim ni ubuduće.

137
no da o toj politici postoje sasvim oprečna mišljenja (i u samom proevropski
orijentisanom delu političkog spektra Srbije) i da je sučeljavanje argumenata
o njoj važno ne samo radi njenog istorijski što verodostojnijeg prosuđivanja,
nego i radi izvlačenja pouka (“socijalnog učenja”) za ustavnu konsolidaciju i
evropsku integraciju Srbije u narednom periodu.
Na osnovu onoga što je moja oponentkinja napisala u svom prilogu, mogu
da zaključim da među nama postoje dva nesporazuma i četiri tačke neslaga-
nja. Počeću s nesporazumima. Vesna Pešić na početku svog teksta upozorava
da “[p]otencijalni učesnici mogu biti obeshrabreni teorijskom tvrđavom Karla
Šmita” u koju sam postavio svoju kritiku Zorana Đinđića. Na to mogu da od-
govorim samo da mi svakako nije bila namera da gradim “tvrđavu” kojom bih
“obeshrabrivao” učesnike u diskusiji pošto tekst o kojem je reč predstavlja
jedno od sedam poglavlja prve verzije moje knjige Sunce mita i dugačka sen-
ka Karla Šmita. O ustavnom zlopaćenju Srbije u prvoj dekadi 21. veka, koju
sam novembra 2009. dao na čitanje mom cenjenom kolegi Nebojši Popovu,
s napomenom da u časopisu Republika, kao urednik, objavi bilo koji deo ako
to nađe za shodno. Knjigu, koja je iz štampe trebalo da se pojavi sredinom
narednog leta, napisao sam u okviru rada na jednom naučnom projektu i bez
ikakve namere da se obraćam bilo kome drugom osim intelektualnoj zajednici
spremnoj za jednu kompleksnu i bespredrasudnu misaonu aktivnost – kakvu
teorijska rasprava o ulozi ideja u politici uvek podrazumeva. Štaviše, kao što
se vidi iz originalnog naslov poglavlja u kom sam razmatrao političku recep-
ciju ideja iz Šmitove ustavnopravne teorije u Srbiji, namera mi je bila da poka-
žem kako su neke od njih počele da pristižu u srbijansku intelektualnu elitu u
drugoj polovini osamdesetih i tokom devedesetih godina, da bi onda, nakon
obaranja Miloševićevog režima, našle svoju realizaciju u odgovarajućim po-
litikama, odnosno, još uže, u stavovima prema ustavnom pitanju, te dale svoj
doprinos onome što danas u Srbiji realno imamo – ustavu totalne pluralističke
partijske države koji se samo selektivno primenjuje i čije centralne odredbe o
Kosovu, vanrednom i ratnom stanju još uvek čekaju svog pravog egzekutora.
Time dolazimo do drugog nesporazuma, koji se odnosi na politički značaj
Slobodana Samardžića i Zorana Đinđića. Iz ove perspektive posmatrano, ma
koliko to mojoj oponentkinji paralo uši, jasno je da je mnogo veći politički zna-
čaj imao Slobodan Samardžić, kao intelektualac koji je u pomenutom periodu
najviše doprineo pozitivnoj afirmaciji Šmitove koncepcije “političkog” u Srbiji i
koji je, kao ministar za Kosovo i Metohiju u drugoj Koštuničinoj vladi, odigrao
i te kako važnu ulogu u ustavnim zbivanjima 2006-2008. godine. Sagledan u
tom kontekstu, Đinđićev politički značaj je sporedan. On je baštenik drugog
dela idejnog korpusa Karla Šmita (decizionističke “suverene diktature”), koji ga
je inspirisao na, po mom uverenju, takođe loše rešenje ustavnog pitanja i koji
se u praksi pokazao nedostatnim da spreči opisano ustavno stanje koje danas
imamo u Srbiji. U delu teksta posvećenom Zoranu Đinđiću bilo mi je posebno
stalo da pokažem da se Šmitu (tj. teoriji “političkog”) ne može suprotstavljati

138
Šmitom (tj. teorijom “suverene diktature”), jer će na kraju uvek pobediti Šmit,
a to je (u kojoj god varijanti) zaista poslednje što nam je potrebno u procesu
ustavne konsolidacije i evropske integracije. Obrnuto, ono što nam je u na-
rednom periodu neophodno jeste, po mom mišljenju, razumevanje pogubnosti
Šmitove ustavne logike i otklanjanje štete koja je nastala njenom primenom na
političke i pravne prilike u Srbiji (odnosno, delimično, u SR Jugoslaviji).

PRIRODA DECIZIONIZMA
Pročitavši tekst Vesne Pešić stekao sam utisak da se slažemo u dve (nota bene:
vrlo važne) stvari. Oboje smatramo 1) da je Koštuničina politika dovela do us-
postavljanja – u Šmitovim kategorijama – totalne pluralističke partijske države
u Srbiji i 2) da je Đinđićeva politika bila decizionistička (“Decizionizam, arbi-
trarnost, diskreciono odlučivanje, jesu bile karakteristike njegove vladavine”
– priznaje Vesna Pešić u tački 4 svog teksta). Prava, istinska neslaganja među
nama nastaju u pogledu implikacija koje povlači za sobom kvalifikacija Zora-
na Đinđića kao decizioniste i zato bih na tome zasnovao svoj odgovor Vesni
Pešić. Dakle, šta to (sve) znači kada se kaže: Zoran Đinđić je bio decizionista?
1) Filozofski temelji decizionizma – Početkom 2001. godine, Vesna Pešić
je na jednom naučnom skupu organizovanom na Institutu za filozofiju i dru-
štvenu teoriju, u svom zalaganju za što bržu evropeizaciju Srbije (i Jugoslavi-
je), kritikovala proizvodnju “viška politike” u Srbiji, “koji onemogućava da se
formira političko polje u kome transparentno deluju politički subjekti”. Tada je
ona izrekla vrlo važan sud o aktuelnoj političkoj situaciji: “Mi ni približno ne
možemo da kažemo šta u stvari hoće Koštunica, a šta Đinđić, odnosno mi ne
znamo njihova politička gledišta na iste stvari. Pošto se gledišta tako stidljivo
ispoljavaju, insistira se na različitim metodama: navodno, jedna frakcija vlasti
je sklona brzim promenama ali nelegalnim, a druga je spora ali zato legali-
stička. No, to su samo prazne reči” (Pešić, 2001: 180). Na istom skupu ja sam
se založio za što brže sazivanje ustavotvorne skupštine (pre svega na save-
znom nivou), a sve u cilju da se stvore jasne i transparentne startne pozicije
za predstojeće reforme, ali i da se politička situacija razbistri i da se napusti
miloševićevska politička konfiguracija, u kojoj je uvek desnica bila ta koja je
sprečavala institucionalizaciju političkog života na demokratskim osnovama
(Molnar, 2001a: 186-187; preštampano u: Molnar, 2008: 141; upor. i Molnar,
1998: 78; preštampano u: Molnar, 2008: 90). Na nedostatak vremena upozo-
ravao je na istom tom skupu i naš preminuli kolega Laslo Sekelj, pozivajući se
na iskustva u demokratizaciji evropskih zemalja posle Drugog svetskog rata,
koja su ukazivala na to da stanje koje se, na ovaj ili onaj način, uspostavi od-
mah nakon rušenja starog autoritarnog režima ima opasnu tendenciju da se
reprodukuje u dužem vremenskom periodu (Sekelj, 2001: 104).
Takva upozorenja iz naučnih krugova ostala su bez odjeka. Agonija po-
slednje Jugoslavije ušla je u dvogodišnju terminalnu fazu, tokom koje je Srbiju
razdirao sukob na desnici političkog prostora – upravo sukob između decizio-

139
nizma i “legalizma”. Radikalizacija tog sukoba polovinom 2002, a zatim i nje-
govo šokantno okončanje ubistvom Zorana Đinđića 12. marta 2003. (s obzirom
na to da kratkotrajna Živkovićeva vlada nije mogla da prevaziđe sukob, niti da
spreči pobednički pohod “legalizma” u izgradnju totalne pluralističke partijske
države), stvorili su emotivnu koprenu koja i danas istraživače ometa da realno
procene koja su “politička gledišta na iste stvari” glavni akteri sukoba skri-
vali iza, kako je to Vesna Pešić nazvala, “praznih reči”. Samoj Vesni Pešić ubi-
stvo Zorana Đinđića razvejalo je sve neizvesnosti: to što se Vojislav Koštunica
razobličio kao reakcionarni restaurator Miloševićeve nacionalističke politike
svevlašća moralo je da znači da je Zoran Đinđić bio progresivni zagovornik
evropske integracije Srbije (i Jugoslavije). Podležući široko rasprostranjenoj
potrebi da se ubijeni premijer prikaže u što boljem svetlu, moja oponentkinja
je tada otišla tako daleko da je u teorijskim spisima Zorana Đinđića (koje je
on objavljivao u svojim tridesetim godinama) prepoznala “liberalno stanovi-
šte, koje je tokom vremena sve više dobijalo obrise političkog projekta” (Pešić,
2003: 14). Dakle, u njenoj tadašnjoj interpretaciji, Zoran Đinđić ne samo što
je kao premijer sprovodio ispravnu politiku evropske integracije Srbije, nego
je svoju politiku (kao “projekt”!) izgradio na liberalnom političkom stanovištu,
teorijski razrađenom mnogo pre nego što je došao na vlast.
Ovde se nalazi prva tačka neslaganja. Tezu da je Zoran Đinđić kao premijer
sprovodio politiku liberalne evropeizacije Srbije smatram pogrešnom. Štaviše,
sam Đinđić je tvrdio da liberalizam pripada prošlosti (tj. da je “doživeo svoj
vrhunac u apsolutističkoj državi”: Đinđić, 1984: 45), eksplicitno odbacivao “in-
dividualističko-liberalne teorije osnovnih prava” (Đinđić, 1987b: 36) i insistirao
na ekvidistanci u odnosu na sve ideologije (zarad ideološki neutralnih “pro-
gramskih koncepcija”). Stoga smatram da je Vesna Pešić (i ne samo ona) uči-
nila Đinđiću veliku nepravdu kada ga je posthumno svrstala tamo gde on sam
nije želeo da pripada. Jednako mi je neprihvatljiv tvrdi stav da politika koju je
Đinđić vodio dok je bio premijer Srbije nije imala proevropsku alternativu i da
je nema ni danas. Moja teza glasi da su Đinđićeva nastojanja da svoju politiku
poveže sa ciljem pridruživanja Srbije Evropskoj uniji bila unapred osuđena na
propast upravo zbog njenog decizionističkog jezgra, koje je dezavuisalo borbu
protiv Koštuničine “legalističke” opcije i koje ne može služiti ni kao inspiracija
za uspešnu ustavnu konsolidaciju i evropsku integraciju Srbije u drugoj dekadi
21. veka. Tu svoju tezu temeljim na dva ključna aksioma: prvo, decizionizam je
inkompatibilan sa svakom transparentnom i koliko-toliko teorijski uobličenom
ideologijom – pa tako i sa liberalizmom – i, drugo, put pridruživanja Evropskoj
uniji ne mora nužno da podrazumeva evropeizaciju države i društva (što sma-
tram poželjnom i zapravo jedinom sigurnom opcijom), nego može da se pojmi
i u kategorijama odgovarajuće filozofsko-istorijske koncepcije nacionalnog
“posebnog puta” (Sonderweg).
U tekstu u kojem je kritikovala moje stavove Vesna Pešić je, kako se is-
postavilo, odustala od svojih ranijih, potpuno bezizglednih napora da Đin-

140
đića prikaže kao liberala. To smatram jednom od prvih pozitivnih tekovina
polemike. Međutim, Vesna Pešić je sada otišla u sasvim drugu krajnost od
one iz članka pod naslovom “Aktualnost Đinđićeve filozofije” (sic!), potpuno
neosnovano tvrdeći da sa svojih 36 godina Đinđić “očito nije bio sazreo kao
filozof i teoretičar”. Motivacija za manevar od “aktualnosti” do “nezrelosti”
više je nego jasna: kada se već ne može pokazati da je Đinđić bio dosledni
teoretičar i praktičar liberalizma, onda treba trivijalizovati njegov filozofski i
teorijski background. Pri tom se slažem da je Đinđić bio eklektičar koji je že-
leo da preuzima i u svoju misao integriše različite ideje – što vidim kao hvale
vrednu odliku. To, međutim, ne obesnažuje moju tvrdnju da su ideje koje su
se pokazale najrelevantnijim za njegovo postupanje kao političara na vlasti
2001-2003. bile upravo decizionističke ideje Karla Šmita. Mi ne znamo kako
bi se Zoran Đinđić razvijao da je živeo i delao u uslovima konsolidovanog de-
mokratskog poretka i da li bi neke druge ideje za koje se zanimao dobile veći
značaj u njegovim očima. Činjenica je da su njegovi ključni teorijski stavovi o
politici nastali u vreme urušavanja komunizma, dok je njegov ključni politički
angažman nastupio u stanju revolucionarnog haosa, prouzrokovanog uruša-
vanjem Miloševićevog režima; u tim uslovima, smatram da mu se Šmitova
decizionistička opcija, formirana u smutnim vremenima entropije Vajmarske
republike, nametnula kao najbliža i najplauzibilnija.
Time dolazimo do nagoveštenog spora o samom fenomenu decizionizma.
Za razliku od Vesne Pešić, koja očigledno veruje da može postojati filozofski
nefundirani decizionizam, ja smatram da je za postojanje decizionizma nužno
postojanje legitimacione matrice u jednoj specifičnoj oblasti filozofije – nai-
me, u filozofiji istorije. Jer, odluke koje decizionizam uzdiže u vrhunski pokre-
tač svekolikog društvenog života nikada nisu mišljene kao izraz arbitrarnosti
i pukog voluntarizma, već im se legitimacija uvek nalazi u oblasti istorijske
naddeterminacije.
U svojoj uticajnoj knjizi Legitimnost novog veka Hans Blumenberg je de-
cizionistički legitimacioni obrazac objasnio na sledeći način: “Decizionizam
svoj odnos prema legitimnosti uzima iz poricanja voluntarizma. Jer, potonji je
nalik na institucionalizovanu nepostojanost apsolutne moći, dok prvi živi od
toga da su ’odluke’ uvek već donete kad nastupe istorijske instance” (Blumen-
berg, 2004: 78). Istorijsku naddeterminaciju “odluka” decizionizam izvršava
posredstvom mesijanske uloge velikih (istorijskih) ličnosti, na način na koji
je to prvi put u svojoj filozofiji istorije učinio Hegel – uz pomoć monarhijskog
(ali i kvazimonarhijskog) elementa “apsolutno suverene ličnosti” (Blumenberg,
2004: 80). Iako su za kasniji razvoj decizionizma veliki značaj imali kritičari
Hegelove filozofije istorije, poput Serena Kjerkegora i Karla Marksa – koji su
smatrali da će se kroz čistoću čina osloboditi jalovog “rezonovanja” celokup-
ne prosvetiteljske epohe (upor. Levit, 2001: 142-143) – Hegelovo združivanje
univerzalne istorije (shvaćene kao svojevrsne teodiceje), nacionalne karakte-
rologije (kao osnovne pretpostavke za “posebne puteve” svakog naroda po-

141
jedinačno) i mesijanskog sjaja “velikog čoveka” (po modelu revolucionarnog
despota Napoleona Bonaparte) pokazalo se kao nezaobilazna osnova za sve
kasnije varijacije decizionističke legitimacione matrice.
To sve, naravno, ne znači da svaki decizionista mora biti filozof; on samo
mora imati potrebu za filozofsko-istorijskom legitimacionom matricom, koju
mu može obezbediti i neko drugi, neki filozofski obrazovani “advokat” poput
samog Karla Šmita. Na kraju krajeva, Šmitova decizionistička teorija je upravo
i nastala kao kruna njegovih “advokatskih” delatnosti u korist pretendenata
na suverenu diktaturu u Vajmarskoj Nemačkoj. U Đinđićevom slučaju imali
smo pak idealni spoj filozofa i političara: sklonost ka decizionističkom načinu
razmišljanja i razumevanju funkcionisanja vlasti on je formirao još u svojoj “fi-
lozofskoj fazi”, tokom osamdesetih godina, prevashodno pod uticajem čitanja
Šmitovih spisa, da bi je onda aktivirao kada je sam došao u posed premijerske
vlasti. Naravno, svi oni koji su zainteresovani za ozbiljnije proučavanje Đinđi-
ćeve političke prakse (i pre i nakon njegovog dolaska na vlast) moraju da uzmu
u obzir mnoge druge aktuelne okolnosti, a ne samo literaturu koju je čitao
dok je bio u “filozofskoj fazi”. Iz ograničene perspektive zadatka rekonstrui-
sanja Đinđićevog shvatanja politike (kao i potrebe za njenim legitimiranjem)
koju je vodio kao premijer Srbije, ovaj iskorak u istoriju ideja (koje je dobro
poznavao i čijem je dejstvu bio dugi niz godina pre toga izložen) pokazuje se
kao neminovan.
Ako je išta bilo legitimaciona matrica Đinđićeve vlasti, to je bila upravo
njegova “filozofija srpske istorije”, o kojoj sam detaljno pisao u drugom delu
teksta “Dva oblika političke recepcije ideja Karla Šmita u Srbiji” (na šta ovde
nemam potrebu da se vraćam, pošto rečenom nemam ništa ni da dodam ni da
oduzmem). U Đinđićevoj “filozofiji srpske istorije” preplitali su se, sasvim na
Hegelovom tragu, univerzalna istorija (koja, u aktuelnoj verziji, evropske naro-
de “tera” na priključenje Evropskoj uniji), srpski Sonderweg (koji bi se zapravo,
nakon gubitka u istorijskom bespuću 20. veka, tek tokom prve dekade 21. veka
samopotvrdio kao takav) i “velika ličnost”, koja koncentriše vlast u svojim ruka-
ma, koja razume tu istorijsku naddeterminaciju i koja zato ne preza ni od čega
da bi uklonila sve (kako joj se čini, uzaludne i neodržive) prepreke. Upravo u
toj filozofsko-istorijskoj armaturi decizionizma krije se njegova snaga, njego-
va spremnost na politički “avanturizam”, ali i klica njegove propasti: s obzirom
na to da je povratna sprega sa realnošću blokirana (navodno boljim uvidom u
“suštinska” kretanja istorijskog duha), pojačava se autizam, osećaj mesijanstva
(koji se realizuje kroz “slobodu čina”) i rezistentnost na trezveno sagledavanje
objektivnih rizika od pojedinačnih “avanturističkih” poteza.
2) Decizionistički antinormativizam – U svojoj kritici mojih stavova Vesna
Pešić je tvrdila da Zoran Đinđić “nije planirao ustavotvornu skupštinu, jer to
nije mogao da ostvari. Svi njegovi predlozi i manjeg obima od toga su nailazili
na apsolutnu blokadu DSS-a i Koštunice”. Kao potvrdu te tvrdnje ona je nave-
la Đinđićeve reči: “Legalizam, znate šta znači? To znači striktno primenjivanje

142
zakona i Ustava Slobodana Miloševića i to da ih primenjuju ljudi Slobodana
Miloševića – sve drugo je nelegalizam”.
Iako se temelji na gore već navedenoj suprotstavljenosti naših osnovnih
teza o karakteru i sprovodivosti Đinđićeve politike, neslaganje između moje
oponentkinje i mene po ovom pitanju još je izrazitije nego po prvom pitanju.
Pre svega, smatram da ona u ovom delu svoje kritike mojih stavova tone još
dublje u kanon navijačke istoriografije koja minimizuje nedostatke svog fa-
vorita, pripisuje mu sve same plemenite namere, a za sve njegove propuste
optužuje zle namere njegovog konkurenta za vlast. Da li su u pitanju navija-
či Zorana Đinđića ili Vojislava Koštunice potpuno je svejedno: i jedni i drugi
imaju univerzalan obrazac redistribuiranja celokupne krivice za katastrofalan
bilans srbijanske demokratske tranzicije u prvoj dekadi 21. veka na “dežurnog
krivca”. Pri tom zvuči potpuno neverovatno objašnjenje Vesne Pešić da deci-
zionista Zoran Đinđić “nije planirao ustavotvornu skupštinu, jer to nije mogao
da ostvari”. Kao prvo, nema te prepreke koja će decizionistu odvratiti od nekog
nauma ako ga procenjuje kao saobrazan svojoj filozofiji istorije i svojoj misiji.
Ustavotvorna skupština ne samo što nije bila uklopiva u Đinđićevu “filozofiju
srpske istorije” nego je samo mogla da ugrozi njegovu poziciju na vrhu de-
cizionističke piramide. Zato je pravi politički stav u kojem se ogledao njegov
politički credo bio da je “jedinstvo DOS-a [...] dovoljno za funkcionisanje si-
stema” (Đinđić, 2001: 90). Pošto je DOS bio suveren (baš kao što je i on sam
bio suveren unutar DOS-a), Đinđić ne samo što nikada nije ni pomišljao na
ustavotvornu skupštinu nego je na nju mogao da gleda samo kao na opasnost
razgradnje tog suvereniteta u pravcu demokratske ustavne države (u kojoj, kao
što je poznato, suverena instanca vlasti ne postoji: upor. Kriele, 1988; Molnar,
2002: 25 i dalje).
Drugo, postavlja se pitanje na koji način i sa kojim obrazloženjem bi Vojislav
Koštunica mogao da ospori ili spreči sazivanje ustavotvorne skupštine da ga
je Zoran Đinđić kojim slučajem stvarno inicirao. Pa jedan od najupečatljivijih
segmenata Koštuničine kritike Miloševićevog ustavotvorstva u devedesetim
godinama odnosio se na nedostatak legitimiteta usled nesazivanja ustavo-
tvorne skupštine; jedan od najoriginalnijih programskih ciljeva DSS-a u to
vreme bilo je sazivanje ustavotvorne skupštine; na kraju, jedan od najvažnijih
liberalnih prežitaka iz vremena prevođenja Federalističkih spisa u misaonom
sklopu Vojislava Koštunice bila je upravo ideja ustavotvorne skupštine! Kako
bi Vojislav Koštunica mogao da izbegne političku smrt da je bojkotovao, op-
struirao ili, kojim slučajem, čak pokušao da spreči DOS u iskrenoj, otvorenoj
i odlučnoj inicijativi za sazivanje ustavotvorne skupštine, pa samim tim i u
realizaciji tako važnog proklamovanog političkog cilja DSS-a? Najozbiljniji
politički propust Vojislav Koštunica je učinio upravo onda kada je svoj “legali-
zam” lišio svih konstitucionalnih premisa, svrstao se uz sve one koji su zatirali
uslove za sazivanje ustavotvorne skupštine i prihvatio političko pesničenje,
kojim je započela erozija njegovog političkog kredibiliteta.

143
 Naposletku, treće, postavlja se pitanje zašto Zoran Đinđić nije inicirao
sazivanje ustavotvorne skupštine u februaru 2003. godine. Da je tačno da
mu je jedina prepreka za sazivanje ustavotvorne skupštine bio Vojislav Ko-
štunica, kako tvrdi Vesna Pešić, onda bi mu demontaža poslednje Jugoslavije
i poslednjeg zvaničnog uporišta Koštuničine vlasti bila idealna prilika za to.
Zoran Đinđić, međutim, nije ni pomislio na to rešenje. Izbegavajući kako plu-
ralističko-demokratsku opciju (tj. sazivanje ustavotvorne skupštine), tako i
tzv. “legalističku” opciju (za koju će Vojislav Koštunica 2006, kao premijer,
pridobiti 242 poslanika Skupštine Srbije i oko 45 odsto birača registrovanih
u važećim biračkim spiskovima), on se opredelio za nešto treće – za decizi-
onistički put ustavotvorstva koji je bio u nesaglasju i sa pluralističkom de-
mokratijom i sa tada važećim pravilima ustavne revizije (pošto je trebalo da
ga ostvari 126 poslanika Skupštine Srbije koji su se nalazili pod njegovom
kontrolom i prosta većina birača izašlih na izbore). Kako bi realno tekao ovaj
proces ustavotvorstva, šta bi bile ustavne odredbe i ko bi bio čuvar takvog
ustava mi danas ne možemo znati, zato što je sve obustavljeno nedugo posle
Đinđićevog ubistva. Međutim, sasvim pouzdano znamo da je Zoran Đinđić
bio jedan od principijelnih političkih aktera koji su u periodu od oktobra
2000. do februara 2003. odbacivali opciju sazivanja ustavotvorne skupšti-
ne. Na početku tog perioda on svakako nije bio jedini; na kraju tog perioda
bio je spreman da ostane jedini.
Poslednja rečenica iz izjave Zorana Đinđića koju je citirala Vesna Pešić indi-
kativna je, međutim, u jednom drugom pogledu. Ona pokazuje da je Đinđić vi-
deo pred sobom samo dve alternative: legalizam (“striktno primenjivanje zako-
na i Ustava Slobodana Miloševića”, i to od strane “ljudi Slobodana Miloševića”)
i “nelegalizam”. Ovde dolazi do izražaja tipično decizionistički način gledanja
na pravo: “legalizam” je način na koji funkcioniše pravo koje je jedan diktator
stvorio i za čiju “striktnu” interpretaciju i primenu je postavio svoje ljude od
poverenja. Nakon rušenja vlasti tog diktatora, Đinđić se opredelio za “nelega-
lizam” – koji je jedino mogao da znači suvereno donošenje odluka koje neće
biti vezane ni Miloševićevim, ali ni bilo kojim drugim “legalizmom”. Zbog toga
nije nimalo čudno što je Đinđićeva vlada “tokom 2001-2002. vladala uredbama
i za godinu dana je donela više uredbi nego sve Miloševićeve vlade za deset
godina” (Prokopijević et al., 2002: 56). U nekim oblastima društvenog života u
kojima je već ionako postojao pravni galimatijas, kao što su npr. bile lukrativne
i korupciji podložne carine, takve uredbe ne samo što nisu rešavale probleme
manjkavog “legalizma” nego su, upravo obrnuto, samo produbljivale vladajući
haos i dovodile “do stvaranja svesti o tome da je samo lični ekonomski interes
opravdan” (Begović et al., 2002: 92). Čak i u situacijama u kojima nije mogao
da se slobodno koristi svemogućim uredbama, već je bio prisiljen da se poziva
na Miloševićev ustav i njegove zakone, Đinđić je uvek sebi čuvao decizionistič-
ku slobodu da ih “interpretira” prema vlastitom nahođenju i potrebama vlasti,
oslanjajući se na faktičku moć da isključi sve druge “interpretacije” koje mu

144
nisu odgovarale. Tako mu je sopstvena “interpretacija” jednog od poslednjih
Miloševićevih zakona – Zakona o izboru narodnih poslanika Republike Srbije
od 9. oktobra 2000. – prema kojoj su nekooperativni poslanici vrlo lako mogli
da izgube mandat (razlog je mogao biti i nedolaženje na sednice), donosila
moć da skoro slobodno raspolaže mandatima poslanika Srbije, a samim tim i
da počne da odlučuje o skupštinskoj većini. Borbu pravnim argumentima i za
pravne argumente zamenila je otvorena borba za moć slobodnog odlučivanja
o svemu i svačemu, pa tako i o “pravom” smislu pravnih normi – čime su one
praktično prestale da imaju bilo kakav univerzalni racionalni supstrat i realan
društveni značaj.
Iako formulisan kao pobijanje Koštuničinog pogubnog “legalizma”, Đin-
đićev “nelegalizam” je dobro sledio Šmitovu logiku postupanja suverena u
haotičnom prirodnom stanju. Naime, na osnovu jedne vrlo tendenciozno iskri-
vljene interpretacije političke filozofije Tomasa Hobza (iz koje su izostavljeni
svi elementi prirodnog prava i društvenog ugovora – upor. detaljnije o tome:
Molnar, 2001: 183 i dalje), Karl Šmit je formulisao decizionistički credo: “su-
verena odluka je državna diktatura koja stvara zakon i poredak, diktatura u
anarhičnoj nesigurnosti i nad anarhičnom nesigurnošću preddržavnog i pod-
državnog prirodnog stanja” (Šmit, 2003: 23). Iako je Šmit dopuštao da kasniji
pravni razvitak može ići u pravcu normativizma ili institucionalizma (koji je
vrhunio u nacionalsocijalističkom “mišljenju konkretnog poretka”: upor. Šmit,
2003: 42), njegov temeljni stav je glasio da u nultoj tački, dok svega toga
nema, društvo funkcioniše na svom najelementarnijem, što znači na decizio-
nističkom principu: tada, shodno Đinđićevoj vlastitoj interpretaciji tog stava,
članovi društva sebi postavljaju samo “osnovno pitanje [koje] nije: šta je istina,
nego: ko odlučuje” (Đinđić, 2003: 57). A onaj ko odlučuje – sećaće se kasnije
Dušan Mihajlović Đinđićevih reči iz vremena kada je ovaj bio premijer – ru-
kovodi se principom: “nije važna istina, već percepcija javnosti o događaju”
(Mihajlović, 2005: 297). Istina je bila trajno prognana iz Đinđićeve percepcije
sveta podeljenog na one koji slobodno odlučuju i one koji varljivo percipiraju.
3) Suverena diktatura – Moja oponentkinja mi je, odmah na početku svog
teksta, zamerila: “Molnar tvrdi da je Đinđićeva vladavina bila jednako suvereno
diktatorska kao Miloševićeva i Brozova, a ova dvojica sigurno nisu poznavali
dela Karla Šmita”. Ta tvrdnja nije u potpunosti tačna. Pogledajmo šta stvarno
stoji u mom tekstu: “Po parametrima sopstvene teorije, Đinđićeva premijerska
vlast u Srbiji bila je jednako diktatorska kao što je to nekada bila i Miloševiće-
va (a pre njega i Brozova) predsednička. Ono što je jedino moglo da čini razliku
bilo je dalje ojačavanje momenta suverene ustavotvornosti.” Prema tome, ja
nisam nikada mogao ni pomisliti na to da su Broz i Milošević čitali i primenji-
vali učenje Karla Šmita; tvrdio sam samo to da su zaključci do kojih je Đinđić
došao u svojoj – Šmitovom teorijom inspirisanoj – analizi komunističke i Mi-
loševićeve diktature mogli da se primene i na njega samog, kada je u periodu
2001-2003. počeo da kumulira vlast i gradi sopstvenu (suverenu) diktaturu.

145
 I zaista ne vidim šta je sporno u toj, sasvim prirodnoj, simbiozi decizioni-
zma i diktature (koja nije komesarska, nego “suverena”, tj. koja, u užem smislu
Šmitovog koncepta, prethodi kretanju na neki od dva pomenuta puta pravnog
razvitka). Kovitlac borbe za moć koji je Đinđić podigao u nameri da utvrdi svoj
decizionistički položaj udaljio ga je ne samo od običnih građana (koji su se u
sociološkim istraživanjima jednoglasno izjašnjavali o tome da ne vide nikakve
institucionalne promene u Srbiji u odnosu na Miloševićevo vreme: Pavićević,
2003: 92), radnih ljudi i sindikata (Marinković, 2002: 282-283), glasača DOS-a
(uoči pogibije, podršku mu je davalo, u najboljem slučaju, do 30 odsto birač-
kog tela: Goati, 2004: 311) nego i od mnogobrojnih dojučerašnjih saboraca iz
redova tog istog DOS-a. O tome su u javnosti već svedočili neki od potonjih.
Miodrag Mile Isakov je tako npr. opisivao Đinđićevu rastuću sklonost da sve
glavne odluke donosi sam i realizuje ih na način koji smatra primerenim, ne
trpeći rasprave i prigovore (Isakov, 2005: 152-153); Dušan Mihajlović se pro-
tivio njegovoj sklonosti da saradnike tretira kao “potrošnu robu” (Mihajlović,
2005: 297); Milana St. Protića je porast njegove samoizolacije, arogancije i
netrpeljivosti naveo da u njemu prepozna “jednog balkanskog despota” (Pro-
tić, 2005: 235); pa čak je i do kraja lojalni Čeda Jovanović napisao da su se,
uoči atentata, pripadnici tvrdog jezgra oko Đinđića, iscrpljeni sukobima sa
sve većim brojem protivnika (i neprijatelja), osećali “usamljeni” (Jovanović,
2005: 113). Međutim, Đinđić se slepo držao svog decizionističkog načela – da
u uslovima “preddržavnog i poddržavnog” haosa osnovno pitanje nije: šta je
istina, nego: ko odlučuje i kako javnost percipira događaje – i zato je mirno
mogao da ignoriše sve sumorniju realnost oko sebe i sve frapantnije sličnosti
između sopstvene vlasti i vlasti svojih prethodnika. Tako je s vremenom na-
stao circulus vitiosus iz kojeg nije bilo izlaza: pošto su se stare, pervertirane
institucije urušavale, a nove, demokratske se nisu izgrađivale i pošto su se
društveni sukobi, u stanju haotične tranzicije, samo umnožavali i povećavali
vrednosnu konfuziju, logika rotacione revolucije počela je da funkcioniše (o
razlici između ustavotvorne i rotacione revolucije vidi: Molnar, 2001b: 255
i dalje), dezavuišući u najvećoj meri premijerov ultimativni cilj priključenja
Srbije Evropskoj uniji. Štaviše, nemogućnost da ovlada rastućim unutrašnjim
problemima (čak i kada je razvlastio svoje najveće rivale, Miloševića, Šeše-
lja i Koštunicu, i kada je već krenuo u obračun sa Ulemekom) primoravala je
Đinđića da kompenzaciju traži na spoljnopolitičkom planu, gde mu je (zbog
kratkoročne nedostižnosti željenog članstva u Evropskoj uniji) na raspolaganju
stajalo samo pitanje statusa Kosova – tog Melstrema svih novijih nastojanja
da se Srbija civilizuje, demokratizuje pa, na kraju krajeva, i evropeizuje (na šta
ću se još vratiti pod tačkom 4).
Takvo stanje u Srbiji (pa, donekle, i u Jugoslaviji) Đinđić je percipirao kao
anarhično stanje, u kojem se “legalizam” starog diktatora mora posmatrati kao
ništavan i u kojem novi diktator (tj. on sam) mora biti potpuno suveren i početi
od početka – svojim potpuno slobodnim odlukama kao suštinom “nelegali-

146
zma”. A pošto on državu u kojoj je delovao nije tretirao kao pravnu (ni u smislu
rule of law ni u smislu Rechtsstaat), njegov “nelegalizam” je po prirodi stvari
morao da bude podvrgnut imperativu stvaranja vlastite piramide instanci koje
donose “odluke” i koje funkcionišu na (iz starog režima već poznatim) princi-
pima ličnog poverenja i lojalnosti (prevashodno prema “apsolutno suverenoj
ličnosti” na vrhu DOS-a). Otuda odsustvo bilo kakve ozbiljne inicijative da se
srede prilike u sudskoj vlasti, otuda klijentelistička tendencija postoktobar-
skog partijskog sistema Srbije, otuda vladavina uredbama, otuda, naposletku,
ubrzano povezivanje položaja u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti, kao i funkcija u
izvršnoj vlasti i upravnim odborima javnih preduzeća (čime su i stvoreni temelji
sistemske korupcije: Barać i Zlatić, 2004: 36 i dalje). Iz te perspektive, podela
vlasti, programske političke partije, impersonalne institucije, pravni sporovi,
nadređenost osnovnih prava čoveka drugim pravima itd. postali su luksuz koji
su možda sebi mogle da dozvole razvijene ustavne demokratske države, ali koji
je u uslovima “preddržavnog i poddržavnog prirodnog stanja” bio isključivo
opasnost po suverenitet države, DOS-a i Zorana Đinđića samog.
Time naposletku dolazimo i do presudne razlike između Đinđićeve diktature
i diktatura njegovih prethodnika. Dok su i Broz i Milošević došli u poziciju da
svoje diktatorske režime stabilizuju ustavima (sačuvavši, naravno, pravo da
ustav menjaju raznim “kreativnim interpretacijama” svojih poslušnika), Đin-
đić je vladao u stanju potpunog pravnog haosa, iz kojeg je tek trebalo da
proistekne nekakav ustavni poredak i koje je njegovoj diktaturi neprekidno
nametalo zadatak suverene ustavotvornosti. Drugim rečima, slobodne odluke
i odluke kojima su pojedine postojeće pravne, pa i ustavne norme (donete u
vreme Miloševićevog režima) interpretirane tako da se omogući zadovoljenje
neke ad hoc potrebe vlasti morale su da se u doglednoj budućnosti (tačnije,
do 2010) razbiju o jedan već izgrađen i kompleksno razvijen pravni poredak –
pravni poredak Evropske unije. Zato je u Đinđićevoj svesti zadatak suverenog
ustavotvorstva bio neraspletivo povezan sa ultimativnim zadatkom evropske
integracije Srbije – štaviše, bio je njegova direktna posledica. Tu svaka sličnost
između Đinđića i njegovih prethodnika prestaje i započinje najveća inovacija
Đinđićeve vladavine uopšte.
4) Decizionistička varijanta evropeizacije Srbije – “Teza ‘o mesijanskoj dik-
taturi’ takođe je neodrživa. Kakvo je to mesijanstvo, opsednutost i fiksacija
čiji je sadržaj članstvo u EU? Pa zar to nije najrealističkiji i najpoželjniji cilj za
sve zemlje koje su se izvukle iz komunizma posle pada Berlinskog zida, i ne-
upitna namera svih suseda Srbije (već i za vreme Đinđića)?” – pita se Vesna
Pešić, imputirajući mi implicitno da sam neka vrsta evroskeptika čim dovodim
u pitanje sve Đinđićeve tekovine evropeizacije Srbije, a verovatno i sve druge
tekovine njegove politike (zaključno sa svim onim što su uradili i svi ministri
u njegovoj vladi).
Ovde su već moje reči tendenciozno izvrnute. Meni nije bilo ni na kraj pa-
meti da osporim sve tekovine Đinđićeve politike (njegove ministre nisam ni

147
pominjao). Štaviše, napisao sam vrlo jasno: “Njene nesumnjive dobre strane
– predanost cilju evropskih integracija, afirmacija kulture nenasilja i dinamiza-
cija političkog života – zaslužuju da i dalje inspirišu nove generacije političkih
teoretičara i praktičara u Srbiji.” Međutim, bilo mi je važno da naglasim da
je Đinđićev decizionizam sve te pozitivne tekovine progresivno ugrožavao i
obesmišljavao; jer, ako se u dužem vremenskom periodu kontinuirano nastoji
da se ispravni ciljevi realizuju uz pomoć pogrešnih sredstava, od tih ciljeva na
kraju ne ostaje ništa. A decizionizam je, zbog svoje fiksacije na odlučivanje i
borbu za moć da se odlučuje, kao bogom predodređen da na kraju napusti sve
pozitivne vrednosti i da vlast pojmi kao samosvrhu. Zoran Đinđić je, primera
radi, bio taj koji je započeo praksu prećutne rehabilitacije delova starog režima
(konkretno, otcepljene frakcije SPS-a koju je Branislav Ivković nazvao Socija-
lističkom narodnom strankom), kako bi uz njihovu pomoć namicao većinu u
skupštini i njenim odborima za predloge vlade i nesmetano vladanje. Spirala
netransparentne i neprincipijelne političke trgovine u skupštini tada je zapo-
čela da funkcioniše usmeravajući Srbiju na onaj pogubni put koji je svojevre-
meno u celosti prešla Vajmarska Nemačka. U njenim poslednjim danima – kada
su se Šmitovi klijenti (Kurt fon Šlajher, pre svih) borili za moć (i međusobno i
svi zajedno protiv Adolfa Hitlera) i kada je decizionizam, ogoljen do krajnosti,
počeo da proizvodi svoje najpogubnije posledice – “usvajanje političkih odlu-
ka bilo kog porekla i bilo kog sadržaja sve dok iza njih stoji dovoljno moći [...]
doprinelo je tome da se pokopa svaki univerzalno priznati vrednosni sistem”
(Neumann, 1988: 75). To je bila objektivna opasnost koja je od 2002. godine
počela da se nadvija i nad postmiloševićevskom Srbijom, koja perzistira i da-
nas i koja bi na kraju lako mogla da poništi sve tri pomenute vrednosti koje
se još uvek (kako sam gore konstatovao, s pravom) u Srbiji dovode u vezu sa
imenom Zorana Đinđića.
Pogledajmo jedan sasvim drugačiji primer – u oblasti ekonomske politike.
I tu je došla do izražaja Đinđićeva fiksacija za 2010. godinu (kada je Srbija,
prema temeljnoj “odluci”, trebalo da postane punopravni član Evropske unije).
Nastavljajući praksu stare komandne ekonomije, Đinđićeva vlada je donela “pr-
vu desetoljetku” (tj. “Strategiju privrednog razvoja Srbije do 2010”), kojom je
projektovala fantastične ekonomske uspehe koje namerava da ostvari svojom
reformskom politikom (npr. dugoročni rast društvenog proizvoda trebalo je da
dostigne 8,55 odsto, a u pojedinim sektorima i celih 15 odsto) i koji će posluži-
ti stvaranju ekonomskih preduslova za priključenje Evropskoj uniji. Međutim,
uprkos optimističkim najavama brzih, sveobuhvatnih i dubinskih ekonomskih
reformi, malo toga je za Đinđićevog života zaista realizovano. Štaviše, u jav-
nosti je “vlada Zorana Đinđića forsirala retoriku o sebi kao ‘reformskoj vladi
koja nema alternativu’, dok je u stvarnosti čuvala status quo a zapadnu pomoć
koristila kako bi stvorila utisak da se u Srbiji bolje živi i da je to rezultat reformi
vlade” (Prokopijević et al., 2002: 60). A tamo gde je nešto činjeno, reforma je
na sebi nosila nesumnjiv pečat decizionizma. Jedan od prvih krupnijih rezultata

148
postoktobarskog pobedničkog decizionizma bila je jedna sasvim osobena “fi-
lozofija privatizacije”, inaugurisana Zakonom o privatizaciji Republike Srbije iz
juna 2001. godine. Privatizacija u Srbiji osmišljena je u suprotnosti ne samo s
važećim Ustavom nego i sa samim evropskim standardima; potpuno izuzeta iz
kompleksnog projekta svojinske transformacije i strategije socijalnog razvoja,
brižljivo pošteđena od svakog oblika javne kontrole (Barać i Zlatić, 2004: 15
i dalje), ona je ponosno obznanjivala suverenost članova vlade – a to znači, u
krajnjoj liniji, DOS-a, odnosno Zorana Đinđića samog – u raspolaganju dru-
štvenom svojinom Srbije. Rezultat takve “filozofije privatizacije” nisu bile samo
afere i skandali (kao što je to, na primer, bio Sartid) nego i jedna haotična pri-
vredna transformacija koja je, kao ekonomski pandan pravnom haosu, dodatno
udaljavala Srbiju od Evropske unije.
Pervertiranje krajnje poželjnog strateškog opredeljenja Srbije za priklju-
čenje Evropskoj uniji u mesijanski poduhvat sa slabim izgledima na uspeh
imalo je dve stožerne tačke. Prvo, Đinđić je sebe video kao nezamenjivu “ve-
liku ličnost” kojoj je istorija dodelila zadatak privođenja Srbije na “glavni tok”,
i to u roku koji je i sama Vesna Pešić označila kao “nerealan”. Drugo, pošto je
srpski “poseban put” trebalo da traje ipak nezanemarljivih deset godina (sve
do 2010) i pošto sredstva decizionizma nisu mogla da obezbede ni minimalnu
društvenu koheziju tokom celog tog perioda, to je glavna dopuna decizionizmu
u socijalnoj integraciji Srbije morala biti pronađena u – iracionalnoj nacional-
noj homogenizaciji.

ESHATOLOGIJA “FILOZOFIJE SRPSKE ISTORIJE”

Kada se krajem osamdesetih godina bivša SFRJ raspadala pod uticajem suko-
bljenih nacionalističkih politika na temelju nacionalnih homogenizacija, Zo-
ran Đinđić je insistirao na Šmitovoj koncepciji nacionalne homogenosti kao
ključnom preduslovu za “pravu” “državnu celinu” – nacionalnu državu (Đinđić,
1988: 9). Ne mareći mnogo za činjenicu da su obični (komunizmom nezado-
jeni) stanovnici Srbije bili duhovno najbliži Evropi upravo tada, kao deo Jugo-
slavije (isto je važilo i za onaj deo međuratnog perioda koji je usledio posle
smrti prvog jugoslovenskog diktatora), Đinđić se tada saglašavao sa srpskim
intelektualcima (o njima upor. Milosavljević, 1996) koji su nacionalnu homo-
genizaciju u Srbiji (i drugim bivšim jugoslovenskim republikama) tretirali kao
pretpostavku svakog društvenog oporavka i državne konsolidacije (na ruše-
vinama SFRJ). I kasnije je Đinđić jugoslovenstvo video kao ideološku zabludu
srpskog naroda (Đinđić, 2005: 16), pa mu nije predstavljalo problem ni da
Crnu Goru isprati na put samostalnosti. Kosovo je, međutim, predstavljalo
neuporedivo veći problem, ali Đinđić ni u njegovom rešavanju nije nameravao
da odstupi od principa nacionalne homogenosti: severni deo, koji je bio ve-
ćinski naseljen Srbima, trebalo je odvojiti od mnogo većeg ostatka (u kojem je
postojala albanska nacionalna homogenizacija) i (ponovo) pripojiti Srbiji. Đin-
đićeva nevolja ležala je, međutim, u tome što je zaokruženje etnički homogene

149
Srbije – za koju je, kako svedoči intervju Der Spiegelu od 1. januara 2003, bio
spreman da na kocku stavi stabilnost Bosne i Hercegovine (Đinđić, 2003: 20),
što znači i celog regiona – doživljavao kao sredstvo za sticanje popularnosti i
za opstanak na vlasti, zbog čega je bio spreman da se upusti u očajnički po-
duhvat realizacije tog političkog cilja u kratkom roku (zapravo već u narednih
nekoliko godina), uz ogroman rizik lavine negativnih reakcija iz međunarodne
zajednice, a pogotovo iz Evropske unije. Šta god danas mislili o opciji podele
Kosova, ona je bila tempirana bomba na Đinđićevom putu ekspresnog pridru-
živanja Srbije Evropskoj uniji: iako je ona bila relikt starog obrasca nacionalne
homogenizacije, koji je svu svoju autodestruktivnost pokazao još pod Milo-
ševićem, Đinđić je osećao potrebu da je zadrži u vlastitom projektu srpskog
Sonderwega, čak i po cenu ulaska u nove, još ozbiljnije i hazardnije sukobe sa
svojim “evropskim partnerima”.
A ti sukobi su se već jasno raspoznavali 2002, i to upravo zbog toga što je
prepuštanje šmitovskom “nelegalizmu”, koji u haosu prirodnog stanja prizna-
je samo potpuno slobodne odluke suverene diktatorske vlasti i vodi računa
o imperativima nacionalne homogenizacije, počelo da sve ozbiljnije kolidira
sa realnim potrebama Srbije za dalekosežnim strukturnim promenama u svim
segmentima društva (i to ne samo zbog toga da bi bili kompatibilni sa evrop-
skim sistemima). To se može plastično ilustrovati na primeru sukoba Đinđićeve
vlade sa Saveznim ustavnim sudom (kojem se na čelu tada već nalazio profesor
Momčilo Grubač iz Demokratskog centra) krajem jula 2002. godine. Reagu-
jući na poništavanje odluke Administrativnog odbora Skupštine Srbije kojom
se oduzima mandat 21 poslaniku DSS-a zbog kršenja njihovog zajamčenog
pasivnog biračkog prava “[p]remijer Srbije Zoran Đinđić istog dana je izjavio
da odluka Saveznog ustavnog suda osporava suverenitet u pravima i obave-
zama izborne koalicije DOS i da on ne vidi mogućnost da se DOS-u ospori to
pravo” (Milošević, 2002). Pred voljom suverena u Srbiji morali su, dakle, da
ustuknu svako osnovno pravo i svaki sud. Ipak, posle taktičkog nadmudrivanja
sa ciljem da se efektivno obezvredi odluka Saveznog ustavnog suda, Đinđić
je na kraju pristao da vrati poslanike DSS-a u Skupštinu Srbije – ali ne zarad
zaštite njihovih osnovnih prava ili poštovanja institucije Saveznog ustavnog
suda, nego usled neinstitucionalnog pritiska zvaničnika Evropske unije, koji
su se tako pojavili u ulozi najviše decizionističke instance koja (indiferentna
prema istini!?!) donosi sopstvene odluke.
Suverena odluka za ekspresno članstvo Srbije u Evropskoj uniji, koja je
proizašla iz Đinđićeve “filozofije srpske istorije”, kojom je na brzinu (do 2010)
trebalo da se okonča srpski Sonderweg, i za čiju je realizaciju bio sposoban
samo jedan jedinstveni “veliki čovek” – on sam – na vrhu piramide instanci
koje donose “odluke” (priznajući samo zvaničnike Evropske unije kao vrhovne
arbitre), ne može se kvalifikovati drugačije nego kao mesijanska. Samo iz te
perspektive učlanjenje Srbije u Evropsku uniju postajalo je mesijanski zadatak,
ravan onom ranijem, komunističkom ili aktuelnom konkurentskom, koji bi da

150
sačuva Srbiju od zala moderne zapadne civilizacije. Takav model “evropeizaci-
je” smatrao sam i još uvek smatram kontraproduktivnim upravo sa stanovišta
cilja kojem je nominalno bio namenjen. Članstvo u Evropskoj uniji može se
postići samo ako se na odgovarajući način menja ceo ustavni sistem, kao te-
meljni okvir za sve druge reforme, i ako se u te promene demokratski uključe
građani Srbije. To je bila suština ideje ustavotvorne skupštine za koju smo se
u proteklim godinama zalagali moji istomišljenici (ponajviše na stranicama
časopisa Republika) i ja. Izgradnja institucija koje su pravno kompatibilne sa
evropskim institucijama – i, štaviše, afirmacija odgovarajućih vrednosti – ne
može da usledi milošću neke suverene instance koja donosi odluke i koja strepi
jedino od neformalnih intervencija zvaničnika Evropske unije, već samo kroz
istinsku podelu vlasti (sa realno nezavisnim sudstvom, koje i dalje nemamo),
kroz regulisanu i fer borbu više konkurentskih političkih opcija (koje imaju ja-
sne programe, o čijoj prihvatljivosti odlučuju birači na izborima), kroz slobodne
medije i kroz transparentnost delanja svih nosilaca vlasti. Decizionizam je za
tako nešto jednako malo podoban kao i totalna pluralistička partijska država
koja trenutno u Srbiji funkcioniše (u iščekivanju novog “cara” Lazara da je to-
talno mobiliše za ponovno osvajanje Kosova i Metohije).
Zbog svega toga sam sklon da Zorana Đinđića i njegovu “filozofiju srpske
istorije” svrstam pre u kontroverzne pripreme Srbije za ozbiljno zakoračivanje
na put evropskih integracija nego u njenu supstancijalnu evropeizaciju. Njegov
sukob sa Vojislavom Koštunicom bio je, kao što sam već konstatovao, sukob
na desnici, koji se odvijao mnogo više u znaku nemoći da se okonča rotaciono
kretanje revolucije u Srbiji nego što je realno oblikovao srbijansku evropsku
budućnost. Sama činjenica da je mučki ubijen, sa po svoj prilici političkom
pozadinom (koja i danas ostaje skrivena u tami kao i pre sedam godina), ne
menja ništa na tome. Pored toga što je tragična sama po sebi, njegova smrt
na tragičnosti dobija perpetuiranjem mita da je bio ništa manje od mesije –
spasioca Srbije. Taj mit sasvim izvesno nema snagu da unapredi performanse
Srbije na njenom tegobnom putu ustavne konsolidacije i evropske integracije
u drugoj (a ko zna, možda i u trećoj) dekadi 21. veka, niti je u stanju da ugrozi
vladajući Kosovski mit. Njegova moć ne seže dalje od toga da na mesto jednog
tragično osujećenog spasioca, koji nije uspeo da spasi Kosovo za Srbiju, posta-
vi drugog – koji nije uspeo da Srbiju spasi od (većeg dela) Kosova.102 Umesto

102) Dejstvo tog mita oseća se i u samoj raspravi o Zoranu Đinđiću, pa i u to-
nu i u žestini reakcije Vesne Pešić na moje stavove. U svom napisu ona
je, naime, odmah požurila da zacrta liniju do koje sme da ide “zdrava kri-
tika” Đinđićevog lika i dela, da bi naposletku zaključila da sam ja svojim
(bolesnim?) napisom tu liniju prešao i pokazao “teorijsko zastranjivanje
ili moralni cinizam” (a možda i oba?). Ovo razvrstavanje i ova dilema bili
bi sasvim opravdani u vreme kada su komunistički zaštitnici lika i dela
revolucionarnih heroja zahtevali polaganje računa o teorijskoj pravover-
nosti i moralno-političkoj podobnosti od svakog ko je postavljao neugod-
na pitanja i provocirao pukotine u zacementiranom monolitu ideološkog
jednoumlja. Tada su se sasvim ozbiljno pravile minuciozne demarkacio-

151
prepuštanja mitskom diskursu ove ili one provenijencije, od čega bi realno
mogli da profitiraju samo demagozi zainteresovani za sticanje i očuvanje lične
vlasti, Srbiji je danas potrebna prosvećena javna debata o svemu što je dovelo
do katastrofalnog bilansa ustavne konsolidacije i evropske integracije u prvoj
deceniji 21. veka – kako ne bi ovako lamentirali i 2020. godine. Ovu polemiku
sa Vesnom Pešić smatram vlastitim skromnim doprinosom toj debati.

ne linije, i to ne samo između režimski dopustivog i nedopustivog, nego

upravo između “zdravog” i “bolesnog”: ko bi makar i malo prekoračio fa-
moznu “liniju” odmah bi bio prokažen kao intelektualna i moralna naka-
za. Jer, zaboga, “linija” je neupitna! Komunistički vernici bili su, uzgred, u
tom pogledu mnogo rigidniji od katoličkih, koji su u postupku proglašenja
svojih svetaca barem konsultovali obe strane (advocatus angeli morao je,
prilježno i bez prosvedovanja, da u predviđenom postupku odgovara na
sva neugodna pitanja koja je postavljao advocatus diaboli). U građanskoj
kulturi polemisanja, koja napreduje paralelno sa raščaravanjem sveta, re-
likti ovakvih arhaičnih obrazaca epifanije i komplementarne demonizacije
– kakvi se pomaljaju i na pojedinim mestima napisa Vesne Pešić – najbolji
su pokazatelj slabosti racionalne argumentacije, a ne njene snage.

152
XI
IDEOLOŠKI OSNOVI
BORBE DSS-A PROTIV
SVETSKOG SUVERENA
U svom napisu naslovljenom “Proizvodnja neprijatelja na liberalan način”103 Slo-
bodan Samardžić je osporio zapravo sve što sam, u knjizi Sunce mita013i dugačka

103) Sam napis, uzgred, izaziva dve nedoumice. Prvo, Samardžić je ostao dužan
objašnjenja zašto ga je objavio u Pečatu i time dao svoj doprinos sabotira-
nju objavljivanja celokupnog materijala s naučnog skupa “Karl Šmit u Srbiji
– problem Ustava“ na stranicama Trećeg programa Radio Beograda (shod-
no najavi redakcije koja je bila i saorganizator skupa). Opredeljenjem da
svoj tekst promptno objavi u žutoj štampi Samardžić je pokazao da mu nije
stalo do akademske polemike – verovatno već i stoga što mu se činilo da
polemisanjem pridaje isuviše značaja svom kritičaru koga smatra “kvazina-
učnikom”, intrigantom i plaćenim pamfletistom. Moj utisak je bio (i ostao)
da napis u Pečatu zapravo i nije bio upućen meni (koji se, iz perspektive za-
govornika Samosvojne Srbije, očigledno već beznadežno valjam u prašini
teorijske i praktičke ništavnosti), nego njegovim sopstvenim istomišljeni-
cima, partijskim drugovima i inim “prijateljima”, čije redove treba neprekid-
no zbijati, koje treba neprestano upozoravati na rovareće “neprijatelje” (od
kojih su, kao što je govorio Karl Šmit, još gori neutralizatori koji negiraju
podelu na prijatelje i neprijatelje) i koje treba neumorno osvedočavati u
plemenitost misije odbrane samosvojnosti države Srbije i srpskog naroda.
Zato se Samardžićev napis dobro uklapa u onaj žanr koji je svojevreme-
no Slobodan Antonić prepoznao kao “posredno polemisanje” (svojstveno
“misionarskoj inteligenciji”): “posredno polemisanje, u ‘svojoj’ kolumni i na
‘svojim’ konferencijama, dakle u okolnostima u kojima oponent zapravo i

153
senka Karla Šmita. Ustavno zlopaćenje Srbije u prvoj dekadi 21. veka, napisao
o njemu kao teoretičaru/političaru koji je, pored Zorana Đinđića, u periodu od
sredine osamdesetih godina 20. veka do početka 21. veka uložio najveći napor
da (i teorijski i praktički) afirmiše ideje Karla Šmita u Srbiji. U emotivnoj – na
momente čak i gnevnoj – reakciji na moje stavove iznete u knjizi Samardžić je
nastojao da pokaže da sam ga, ni krivog ni dužnog, napao za stavove koje ni-
kada nije zastupao i da sam sasvim proizvoljno “konstruisao” teorijsku poziciju
na kojoj on nikada nije stajao. Šmitom se, veli Samardžić, bavio samo onda kada
se nije bavio Srbijom,104 kao nekom vrstom hobbyja, dok sam ja vezu između Sa-
mardžića-šmitovca i Samadžića-srbijanskog teoretičara i političara jednostav-
no falsifikovao, što predstavlja moralnu nepodopštinu zbog koje među nama ne
može biti nikakvog pravog razgovora, pa samim tim ni polemike.
Da smo Samardžić i ja politički neistomišljenici, da mnogo toga možemo
jedan drugom da prebacimo i da smo upravo stoga upućeni na polemiku bilo
je od samog početka jasno. Pa ipak, time što je odmah na početku svog napisa
konstatovao da (zbog mojih falsifikatorskih prevara) nikakvog razgovora izme-
đu nas dvojice ne može biti, Samardžić je sebi zapravo ostavio odrešene ruke
da sroči nešto što bi se moglo nazvati surogatom priloga istinskoj polemici.
Otuda i bitna razlika između njegove kritike i kritike Vesne Pešić. Pola godine
pre Samardžića, Vesna Pešić se, naime, nije libila da uđe u otvorenu polemiku
sa mnom s pozicije pokojnog Zorana Đinđića (ili barem s pozicije koja je tre-

nije prisutan i ne može da odgovori”, pri čemu se njegovo tvrđenje “toliko

nategne da postane besmisleno” (Antonić, 2003: 302 i 306). Drugo, ako je
Samardžić već želeo da uživo polemiše sa mnom ne znam zašto je uop-
šte izlagao na sesiji 18. novembra, a nije se pojavio na sesiji 25. novembra,
pošto je u zvaničnom Programu skupa, distribuiranom mejlom 29. oktobra
(dakle, tri nedelje pre prvog i četiri nedelje pre drugog dana skupa) jasno
stajalo da ću ja izlagati samo na drugoj sesiji, posvećenoj vezi između Šmi-
tovih ideja i ustavne situacije u Srbiji (Samardžićevo ime je u Programu bilo
stavljeno među učesnike na obema sesijama). Međutim, kao što sam već
pomenuo, Samardžić nije želeo nikakvu polemiku, pogotovo ne akadem-
sku, nego isključivo mobilizaciju zagovornika Samosvojne Srbije. Pošto mu
je bilo stalo jedino do toga da se omili “svojima“ (u rasponu od osvedoče-
nih političkih “prijatelja“ do birača koji bi se možda privoleli da daju svoj
glas političkoj stranci kojoj pripada) i da mene na svaki način diskvalifikuje
(u rasponu od omalovažavanja kao falsifikatora njegovih stavova do de-
monizacije kao pregaoca na planu destrukcije ili barem destabilizacije one
istinske “države“ Srbije), on je za objavljivanje kritike mojih stavova izabrao
list čiji čitaoci nemaju blage veze o onome o čemu je na samom skupu bi-
lo reči (a verovatno ni o onome što je napisao Karl Šmit), ali koji su skloni
verovanju u postojanje nekakve “antisrpske zavere“ (čiji sam, eto, i sam
postao član). Ali, ako je time nastavak polemike bio osujećen privremeno,
onda je ovo prilika da se ona nesmetano nastavi.
104) Na jednom mestu svog napisa Samardžić je u tom smislu kategoričan:
“Ni u jednom od mojih radova o Karlu Šmitu, Srbija nije pomenuta. I obr-
nuto, ni u jednom mom radu koji se tiče Srbije nije korišćena bilo koja
ideja, koncept ili citat Karla Šmita. Takva veza, štaviše čvrsta, imanentna,
uzročno-posledična veza, može biti samo proizvod bolesne uobrazilje ili
svesnog političkog podmetanja. Aleksandar Molnar napravio je za svrhu
svog projekta citatološko-interpretacijsku montažu mojih stavova iz ra-
dova o Karlu Šmitu i iz radova o Srbiji“ (Samardžić, 2010).

154
balo da bude bliska njenom dugogodišnjem političkom saborcu), koga sam u
knjizi Sunce mita i dugačka senka Karla Šmita označio kao drugog najvećeg
pregaoca na polju saobražavanja srbijanske političke misli i političke prakse
pojedinim elementima Šmitovog učenja. Samardžić, obrnuto, tvrdi da ja uop-
šte ne zavređujem da on sa svojih moralnih visina polemiše sa mnom i da je
zato dovoljno da me obaspe izrazima dubokog prezira i začuđenosti (“o čemu
ja to uopšte pričam?”).
Štaviše, iz samog naslova i onog što je Samardžić konstatovao na početku
svog napisa (da sam u svojoj knjizi sledio “binarni kod diferencijacije” i dao
se na “proizvodnju neprijatelja na liberalan način”) reklo bi se da sam pravi
sledbenik Karla Šmita ja, a ne Samardžić. Ipak, kao što ću u nastavku izlaganja
pokazati, do kraja svog napisa Samardžić je uverljivo demonstrirao da se ne
može distancirati od svoje šmitovske teorijske pozicije i da polemiku sa mnom
i ne shvata drugačije nego kao obračun s jednim zagovornikom “proces[a]
neutralizacije i depolitizacije koji stupa sa liberalnom neutralnom državom”,
koji ugrožava Srbiju upravo kao onu šmitovsku narodnu državu sa “dva dela
ustava – političkim i državnopravnim” (Samardžić, 2001: xxi; pri čemu je ovaj
prvi, neuporedivo važniji, zasnovan na “supstanc[i] merodavnog političkog je-
dinstva”: Samardžić, 2001: xii-xiii) koja se jedina može usprotiviti “politi[ci]
svetskog građanskog rata” koju pokreće “panintervencionistička volja” (Sa-
mardžić, 2001: xxvii) Sjedinjenih Američkih Država i njihovih evropskih traba-
nata. “U svakoj državi, ako to država odista jeste, obituje instanca apsolutne
vlasti” (Samardžić, 2001: xxv) – to je bila suštinska poruka koju je 2001. godine
Slobodan Samardžić svojim izdanjem Šmitovih izabranih dela preneo Miloševi-
ćevim naslednicima kako bi se na vreme pripremili za “dvodelni” ustavotvorni
posao i prevazišli iskušenja kojima njihov prethodnik nije uspeo da odoli i koja
su ga na kraju stajala vlasti.

SAMARDŽIĆEVA DILEMA:
PREZIR PREMA NEUTRALIZATORU ILI POLEMIKA PROTIV NEPRIJATELJA
U Samardžićevom napisu jasno je vidljiv sudar dva toka argumentacije: jedan
polazi od toga da sam samo neutralizator koji stvara ideološku konfuziju, a
drugi od toga da sam neprijatelj uključen u zaveru protiv srpske države i na-
roda. U ovom odeljku ću se baviti prvim tokom argumentacije, a u narednom
odeljku drugim. Shodno prvom toku argumentacije, ja sam taj koji (ničim iza-
zvan) “liberalno“ proizvodi ne samo neprijatelje nego i svetonazore. Ta argu-
mentacija vodi zaključku: “U svom krstaškom manihejstvu, ova knjiga [Sunce
mita i dugačka senka Karla Šmita] otvoreno se zalaže za sukob svetonazora
koje sama proizvodi i imenuje“ (Samardžić, 2010). Ja sam, dakle, taj koji “pro-
izvodi“ (inače nepostojeće) neprijatelje i svetonazore; ja sam “pravi” šmitovac.
Sa takvom optužbom imao sam već prilike da se susretnem. U raspravi
nakon mog izlaganja o Radbruhovoj formuli na Petoj katedri Desetog susre-
ta pravnika Kopaoničke škole prirodnog prava 1996. godine Dragan Pantić

155
(inače profesor Pravnog fakulteta u Prištini), napao me je tvrđenjem da kroz
moja zalaganja za borbu protiv zakonskog neprava (između ostalog i onim što
se u Nemačkoj naziva Radbruhovom formulom) “provejava jedno mišljenje o
neistomišljeniku, kao neprijatelju“ i da je zato Šmit za mene “aktuelniji nego
Radbruh“ (Diskusija, 1997: 781). Tada ni meni, kao ni predsedavajućem Katedre
Danilu Basti nije bilo jasno kakve bi veze mogao imati Šmit sa diskusijom o
Radbruhu, s obzirom na to da su njih dvojica stajali na dijametralno suprot-
nim i teorijskim i političkim pozicijama kako u Vajmarskoj republici, tako i u
Trećem rajhu (Diskusija, 1997: 783) – a, moglo bi se dodati, i u interregnumu
do uspostavljanja Bonske republike – ali mi danas, iz napisa Slobodana Sa-
mardžića, to postaje jasnije. Pozivanje na Šmita na ovim prostorima počiva
na jednoj temeljnoj emocionalnoj nestabilnosti između slaganja sa Šmitom u
osudi liberalne neutralizacije i odbrani nacionalnog Sonderwega (kakvo god
on obličje poprimio), i distanciranja od krajnjih, sasvim logičnih konsekvenci
Šmitove apologije neprijateljstva kojim je nemački Sonderweg doveden do
nacionalsocijalizma (kako je to bilo oglašeno još u doba komunizma). Iz te
emocionalne nestabilnosti proizlaze i neverovatne polemičke amplitude koje
nalazimo u Samardžićevom napisu: odbrana zagovaranja Šmitove teorije poli-
tičkog (zasnovane na “suverenom“ razlikovanju prijatelja i neprijatelja) odvija
se kroz napad na onog s kim se polemiše da je zapravo on pravi “šmitovac“ jer
u zagovaranju Šmitove teorije političkog uopšte pronalazi nešto loše (razot-
krivajući se tako kao “neprijatelj“ koji nasrće na “prijatelje“).
Iz tog toka argumentacije teško se može doći do nekog realnog rezultata
polemike. Da li je Samardžić hteo da kaže da nas dvojica zapravo delimo je-
dan isti svetonazor? Liberalizam? Nisam siguran da je to Samardžićevo uve-
renje. Iako sam se potrudio da iščitam skoro sve što je Samardžić napisao ja
nisam primetio da je on nekom liberalnom – štaviše, bilo kom drugom – teo-
retičaru posvetio ni izbliza toliko pažnje kao Šmitu, a u svemu što je o njemu
napisao praktično ne postoji nikakva kritička distanca. Uostalom, mislim da
je Samardžić najbolje sam sebe demantovao kada je, na samom kraju svog
napisa usmerenog protiv mene, Šmita pozvao kao glavnog teorijskog sve-
doka zavere međunarodnih razmera sa ciljem da se unište još uvek opstojeće
države – Srbija pre svega – a njihovo stanovništvo izloži na milost i nemilost
(američkog) “svetskog moćnika“ (Samardžić, 2010). Takvo pojednostavljivanje
međunarodnih odnosa, a pogotovo njegove implikacije po spoljnu i unutra-
šnju politiku Srbije smatram za šmitovsko “jezgro” Samardžićeve misli koje
čini neosnovanim sve njegove optužbe da sam pravi šmitovac zapravo ja i koje
stvara istinski svetonazorni polaritet među nama. Kao zagovornik liberalne
konstitucionalizacije ne samo država, nego i međunarodnog poretka koje one
čine, ja Šmita doživljavam kao glavni teorijski oslonac političkih snaga koje se
protive jednom i/ili drugom obliku konstitucionalizacije i koje pretenduju da
budu ne samo “svetski moćnik” nego i “domaći moćnici” u svojim nacionalnim
državama (upor. Molnar, 2008: 26 i dalje; Molnar, 2010: 214 i dalje). Zato nema

156
potrebe da prizivamo svetonazornu bliskost tamo gde je nema, već demokrat-
sku kulturu treba da koristimo kako bismo kroz polemiku utvrditi tačnu meru
slaganja i neslaganja. A za naše sasvim evidentno neslaganje Šmitova teorija je
zaista dobar lakmus: onaj ko nju afirmiše izvesno ne može stajati na pozicijama
liberalnog konstitucionalizma (čijem je pobijanju Šmit posvetio bezmalo čitav
svoj život) i mora se pomiriti s nastavkom polemike sa liberalnim konstituci-
onalistima tamo gde je smrt Šmita prekinula.
A da bi se ta polemika nastavila trebalo bi prvo raščistiti dilemu o navod-
nom postojanju poluribe-poludevojke – o mogućnosti da se Šmit navodno
uzima za saveznika samo u borbi protiv “svetskog moćnika” a ne i za legiti-
miranje “domaćih moćnika”. Da je to nemoguće vidimo već i iz Samardžićeve
fasciniranosti Šmitovom “logikom” apsolutne države i političkog, na koju ću
se detaljnije vratiti u narednom odeljku, a za koju ovde mogu samo da kon-
statujem da je poprimila tolike razmere da je inhibirala svaku ozbiljniju kritiku
Šmita i prerasla u otvorenu propagandu. Da je Samardžić otišao još korak dalje
i, prepuštajući se isključivo svojoj fascinaciji Šmitom, sam dosledno i detaljno
primenio njegovu “logiku” apsolutne države i političkog na Srbiju, moja re-
konstrukcija bila bi stvarno nepotrebna. Ali, u tome su ga sprečile inhibicije
koje su od sekundarnog značaja, budući da se temelje na njegovoj repulziji
Šmitovog angažmana u Trećem rajhu, koji (iz njegove perspektive) domaću
upotrebu Šmita samo nepotrebno dezavuiše i upliće u efemerni istorijski kon-
tekst. Zato i dalje ostajem pri tome da je i Samardžića i Đinđića emocionalna
ambivalencija između repulzije i fascinacije Šmitom dovela do toga da iz nje-
gove celokupne teorije preuzmu neke (međusobno različite) “logike” (Molnar,
2010: 28 i dalje), da na njima zasnuju svoje svetonazorne pozicije (koje sam,
za potrebe boljeg snalaženja, nazvao pozicijama Samosvojne Srbije i Evropske
Srbije) izbegavajući da se eksplicitnije o tome izjašnjavaju, i da onda stignu do
dve politike koje se mogu najbolje razumeti ako se rekonstruiše poreklo tih
“logika” u celini Šmitove ličnosti, njegove političke misli i kanalima kojima je
njena recepcija tekla.
Sledimo li “logiku” apsolutne države i političkog do samog njenog kraja
pokazaće se da pravi “greh“ koji sam počinio prema Samardžiću ni za trenutak
nije bila liberalna proizvodnja neprijatelja i (“neutralizatorsko”) širenje ideo-
loške magle, nego udar u samo srce srbijanske države (koja ne može, niti sme
prestati da barem u svom tvrdom jezgru bude apsolutna), a za račun “svetskog
moćnika“, te ulazak u pravu polarizaciju prijatelj-neprijatelj. Iz te perspektive
gledano, ja nikada nisam ni mogao da budem taj koji proizvodi neprijateljstvo
(pošto je ono – kao što je Šmit i tvrdio – egzistencijalno zadato i ne može se
stvarati tamo gde već unapred ne postoji) nego se objektivno nalazim na ne-
prijateljskoj strani, zastupam neprijateljska stanovišta i služim ciljevima koji
su za srbijansku državu neprijateljski. Verujem da je dobar deo Samardžićeve
ljutnje na mene proizašao iz ove podvojenosti i nemogućnosti da se iznese
konzistentan sud o tome da li sam samo neutralizator koji proizvoljno pro-

157
izvodi neprijateljstva da bi stvarao ideološku konfuziju i koji zaslužuje samo
prezir ili sam pravi, “egzistencijalno” predodređeni neprijatelj koji se nalazi u
službi “svetskog moćnika” i koji, ako ništa drugo, zaslužuje barem doličnu po-
lemiku (ako ne već pravi polemos). U svakom slučaju, do polemike Samardžić
nije stigao od silnih uzvika zgražanja, izraza indignacije i izliva srdžbe, koji su
na momente prelazili i u pravu histeriju. A histerija je najbolji pokazatelj da se
nalazimo na tlu srednjoevropskih animoziteta, frustracija i fabrikovanja “egzi-
stencijalnih” neprijateljstava koja bi trebalo da zamene liberalne proizvoljnosti.

AUTORITARIZAM SAMOSVOJNE SRBIJE

S obzirom na to da smatram da smo Samardžić i ja svetonazorno veoma uda-
ljeni i da je on danas jedan od najistaknutijih zagovornika Samosvojne Srbije,
koji (intencionalno ili neintencionalno) slede jedan deo “logike” Šmitove argu-
mentacije (“logiku” apsolutne države i političkog) – dok zagovornici Evropske
Srbije zagovaraju drugi deo te “logike” (“logiku” suverene diktature) – za mene
je njegov kritički osvrt na moju knjigu, uzet u celini, samo (još jedna u nizu)
potvrda postojanja dubokog svetonazornog sukoba u Srbiji, koji je nastao kada
su se zagovornici obe dominantne ideološke opcije počeli udaljavati kako me-
đusobno, tako i od obećanja otklanjanja ustavnog haosa, koje je DOS dao uoči
septembarskih izbora 2000. i koje do dana današnjeg smatram neispunjenim.
Najbolji indikativ za to je Samardžićeva reakcija na samu ideju da se poredi
Vajmarska republika i postmiloševićevska Srbija. Iako nisam prvi (a verovatno
ni poslednji) koji je takvo poređenje napravio (štaviše ceo odeljak u knjizi sam
posvetio zanimljivim razmišljanjima koje je o toj temi izneo Slobodan Antonić
u knjizi Vajmarska Srbija), Samardžić je samu pomisao da se tako nešto uči-
ni ocenio kao nešto “gotovo sumanuto“ (Samardžić, 2010). Šta bi moglo biti
“sumanuto“ u korišćenju uporednog metoda, zastupljenog u svim društvenim
naukama, nije mi jasno, ali pretpostavljam da je Samardžiću bila nepodnošljiva
pomisao da se može “učiti“ iz istorijskih lekcija drugih naroda (u knjizi Sunce
mita i dugačka senka Karla Šmita ja sam upravo polazio od jedne teorije ta-
kvog učenja koju je izneo Klaus Eder u svojoj knjizi Istorija kao istorija učenja?
Prilog patogenezi modernosti u Nemačkoj). Sama ta Samardžićeva reakcija
daje, po mom mišljenju, dovoljno osnova za pravljenje poređenja: upravo je
Vajmarska republika bila onaj “klasični teren histerija“ koje su pokuljale širom
Evrope posle Prvog svetskog rata i čiji se tragovi i u današnjoj Srbiji mogu – u
vidu “kosovske histerije“ – prepoznati u reakcijama zagovornika Samosvojne
Srbije, a pre svega pripadnika DSS-a (upor. Molnar, 2010: 292). Upravo u toj
histeriji Samardžić je tumačio moje kritičke stavove.
Po Samardžiću, ja sam u svojoj knjizi tvrdio da su “navodni kreatori Usta-
va“ (čitaj: DSS) “organizovali spaljivanje američke ambasade u Beogradu 22.
februara 2008. godine“, “da ti ljudi pripremaju, ni manje ni više, do nastup
’totalne firerove države’ u Srbiji” i da su stoga sve sami “autoritar[ci] i pro-
tonacist[i]“ (Samardžić, 2010). Od svih ovih optužbi jedino je tačna ona da

158
tvorce Mitrovdanskog ustava (pogotovo čelne ljude DSS-a) smatram “auto-
ritarcima”. Način na koji je ovaj ustav donet slika je i prilika autoritarizma u
politici: ustavotvorstvo bez javne rasprave, sa ozbiljnim kršenjima procedure i
uz demagoško podizanje nacionalističkih strasti (“Odbrana Kosova je u pita-
nju!”) spada u plebiscitarnu demokratiju koja i nije ništa drugo do autoritarno
obesmišljavanje demokratije. A sam ustav se zapravo sastoji iz ista ona “dva
dela” (političkog i državnopravnog) za koje je Samardžić tvrdio da su Šmitov
najveći doprinos konstitucionalizmu: političkog dela “apsolutne države”, koja
osigurava vlast partijskih vrhova (“suverena”), i državnopravnog dela fasad-
ne parlamentarne demokratije. Mitrovdanski ustav je upravo i stvoren da bi,
po logici Šmitova “dva dela ustava”, osigurao moć partijskih vrhova i njihovih
kanala prema izvršnoj vlasti, obesmislio zakonodavnu vlast (cinično uvrštava-
jući novo pravo u katalog ljudskih prava: “pravo” poslanika da napiše blanko
ostavku kojom će ga njegov partijski vrh kasnije ucenjivati da čini ono što mu
ona naređuje) i omogućio dalju paralizu sudske vlasti. Jednom rečju, načinjen
je da spreči efektivno uspostavljanje podele vlasti u Srbiji, uz otvaranje perma-
nentne mogućnosti za uvođenje vanrednog ili ratnog stanja zbog “okupacije”
Kosova i Metohije (što je Tomislav Nikolić sa mesta predsednika Narodne
skupštine 2007. zaista i pokušao). Zato Samardžićevu popularizaciju Šmito-
vih ideja u izdanju prevoda njegovih izabranih radova na srpski jezik smatram
za prvu programsku najavu one autoritarne komponente opcije Samosvojne
Srbije koja će doći do izražaja kada njegov partijski šef Vojislav Koštunica bu-
de došao na mesto premijera i sa njega bude Mitrovdanskim ustavom branio
“instancu apsolutne vlasti” – ne bi li ona mogla da u nekom momentu u bu-
dućnosti nastavi rat protiv iste te “instance apsolutne vlasti” u SAD ili u nekoj
od evropskih država (ili, kao što je to Slobodan Milošević već jednom uradio,
protiv svih njih zajedno).
Što se pak optužbe za “protonacizam” tiče, ja je nigde u svojoj knjizi nisam
izneo. Uostalom, i Šmita sam vrlo jasno prikazao kao teoretičara i “advokata”
bliskog fašizmu (u Vajmarskoj republici je to bila pozicija generala Šlajhera), a
ne naci(onalsocijali)zmu (Hitlerovoj poziciji), tako da bi moja teza bila manjka-
va da sam hteo da tvrdim da su se domaći “protonacisti” inspirisali jednim fa-
šistom koji je celog života živeo u smrtnom strahu od pravih nacista. Međutim,
svim ovim političkim snagama zajedničko je da prizivaju revanšizam i da rade
sve na tome da ideološki i institucionalno pripreme teren za uspon vlasti koja
će biti u stanju da pokrene revanšistički rat (pri čemu se rat, kada bude po-
krenut, ne mora ograničiti na to da bude samo revanšistički: prekrajanje gra-
nica je u regionu Srednje i Istočne Evrope uvek bilo u modi). Naravno, moglo
bi se primetiti da je i sam Adolf Hitler u početku sebe stilizovao u “dobošara”
koji tek zaziva pojavu pravog narodnog vođe, sposobnog da (u budućnosti)
sredi prilike u Nemačkoj, da bi vrlo brzo – zapravo i pre nego što je mogao da
se osvedoči da nemački fašizam, predvođen generalom Šlajherom i podržan
“advokatom” Šmitom, predstavlja sasvim jalovu političku opciju – shvatio da i

159
on sam može biti taj vođa. Zato se ni u Srbiji ne može s potpunom sigurnošću
predvideti da li će možda baš neko sa današnje političke scene u nekoj kriznoj
situaciji u budućnosti doći na genijalnu ideju da postane novi srpski vođa i
da realizuje Kosovski zavet, pretvarajući dosadašnji poluartikulisani i jalovi
revanšizam u transparentni i efektivni ratni.
U svakom slučaju, ja nisam tvrdio, kako mi Samardžić podmeće, da su ljudi
iz DSS-a “organizovali spaljivanje američke ambasade“ i da “pripremaju [...] na-
stup ’totalne firerove države’ u Srbiji”, pošto držim da ta partija nema nikakav
aktivistički potencijal, a pogotovo ne poseduje preduzimljivog i harizmatičnog
vođu koji bi bio sposoban za takvo pregnuće. Za DSS sam tvrdio jedino to da
je “principijelni ustavotvorac“ Mitrovdanskog ustava (Molnar, 2010: 14), da
je (sa SRS-om) “organizovao miting u Beogradu“ 22. februara 2008. kao vid
plebiscitarne demokratije (Molnar, 2010: 300) i da je (s obzirom na to da je
kontrolisao Ministarstvo unutrašnjih poslova) “očigledno“ dao nalog da se te
noći povuče obezbeđenje američke ambasade, što je omogućilo huliganima
da je spale (Molnar, 2010: 304). To isto mogu da tvrdim i danas: ljudi iz DSS-a,
dok su držali nekakve poluge vlasti, presudno su doprineli transformaciji Srbije
u (Šmitovom terminologijom rečeno) “totalnu pluralističku partijsku državu“
i obnovi sprege Ustava i Kosovskog zaveta, nakon što ju je razlabavio Milo-
ševićev poraz u ratu za Kosovo i Metohiju 1999. godine. Oni, dakle, sami nisu
ništa učinili da zavet koji su plebiscitarno-demokratski položili u ime celog
srpskog naroda bude i ostvaren (o tome su uvek više voleli da pričaju), nego
su samo od SPC preuzeli i politički razradili “daleku viziju“ oslobađanja Koso-
va i Metohije (pa samim tim i Srbije kao takve), koja ne bi mogla da se ostvari
drugačije nego ratom (sa “svetskim moćnicima“) i čije bi ostvarenje iziskivalo
da današnja “totalna pluralistička partijska država“ doživi novu transformaciju
– u “totalnu firerovu državu“ (Molnar, 2010: 302). DSS nije sposoban za takav
poduhvat, čak i kada bi se odlučio da ga pripremi – što mi zaista nikada nije
ni palo na pamet kao ozbiljna mogućnost – ali je sposoban za ono što su Šlaj-
her, Šmit i ostali učinili u Vajmarskoj republici: da liberalnu demokratiju učini
toliko ruševnom da je kasnije vrlo lako može uništiti onaj pravi pretendent na
izgradnju “totalne firerove države“ – drugim rečima, onaj koji neće biti samo
“protonacista“ nego istinski “nacista“. Može li Srbija u budućnosti da izrodi
takvoga i, ako može, ko će to biti i hoće li želeti da pođe Hitlerovim stopama u
“oslobađanju“ svog naroda – olako uračunavajući i rizik od potpune katastrofe
– za mene je danas irelevantno pitanje. Relevantno pitanje je da li će Srbija
danas naučiti nešto iz nemačkog vajmarskog iskustva (kao i iz svog iskustva
poraza koji je doživela 1999. u ratu sa oružanim snagama NATO-a), okanuti
se jalovog revanšizma i poštedeti sebe plaćanja previsoke cene za one opojne
mitološke narkotike kojima je kljukaju današnji zagovornici Samosvojne Srbi-
je, a koji navode vodu na vodenicu mnogo opasnijih zagovornika “političkog“
od DSS-a – onih za koje je alternativa prijatelju zaista samo neprijatelj, baš
kao što je i alternativa konačnoj pobedi samo “spržena zemlja“.

160
 Samardžićev napis ima za cilj da ovo moje pitanje sasvim trivijalizuje i da ga
redukuje na “zaziva[nje] jednog takvog ’apsolutnog neprijatelja’ u Srbiji“ kakvog
je Karl Šmit opisao u svom poznom delu i s kojim se sam Samardžić identifikuje
(Samardžić, 2010). A zazivanje “apsolutnog neprijatelja“ (tj. samog Samardžića
i njegovih partijskih drugova) Samardžićeva histerija odmah prevodi u zaveru.
I zaista, u zaključku Samardžićevog napisa histerija narasta do vrhunca: ja, baš
kao i Nenad Dimitrijević, razobličeni smo kao deo nekakvog srbijanskog držav-
nog “projekta“105 čiji je cilj da se uništi sama ta država ili barem srpski narod. Sa
nama je u dosluhu i “jedan javni delatnik“ koji stoji na stanovištu (pa valjda i de-
la na tome) da Srbija bude “članica Evropske unije makar u njoj ne bilo nijednog
Srbina“ (Samardžić, 2010). Mi smo dakle spremni da učestvujemo i u genocidu
nad srpskim narodom, svaki na svoj način služeći “svetskom moćniku“ i njego-
vim marionetama u srbijanskoj državi (u kojoj od 2008. više nema DSS-a). Kao
prononsirani šmitovac, Samardžić se u toj tvrdnji poziva upravo na svoj najviši
teorijski i praktički autoritet, koji kaže: onaj koji u modernom svetu nastoji da
ospori polaritet prijatelj-neprijatelj (poput mene), taj konstruiše “apsolutnog
neprijatelja“ (poput samog Samardžića), koga onda “međunarodno kriminalizu-
je“, shodno pobedničkoj pravdi “svetskog moćnika“ (poput Evropske unije, ali i
SAD-a), sve u cilju uništavanja država (poput Srbije) i naroda (poput srpskog).
Na to ja mogu samo jedno da odgovorim: “svetski moćnici” nisu ništa veće zlo
od onih “domaćih” (“narodnih” u šmitovskom smislu te reči) – bez obzira na to
da li to već jesu ili žele (ponovo) da budu i da li se pozivaju direktno na harizmu
ili se (šmitovski) sakrivaju iza pseudoinstitucionalizovane “države” – kada se
služe (šmitovskom) logikom razlikovanja prijatelja od neprijatelja i kada mobi-
lizuju svoje narode za različite vidove borbe (zaključno sa samim ratom) protiv
onih koje su proglasili neprijateljima. Jedini efikasan način borbe i protiv jednih
i protiv drugih ja vidim u izgradnji stabilnih institucija demokratske ustavne
države, kompatibilnih sa institucionalizovanim “savezima naroda” – u rasponu
od Evropske unije do Ujedinjenih nacija. Zato, iskreno, i ne vidim razliku izme-
đu opcije Samosvojne Srbije, koju u 21. veku zagovara Samardžić (a koju je u
20. veku zagovarao, između ostalih, i Slobodan Milošević) i imperijalnih pro-
jekata (pre svega onog američkog, ali i svih drugih koji se nalaze u povoju ili u
transformaciji), kojima on, baš kao i mnome, Nenadom Dimitrijevićem i drugim
“projektantima uništenja Srbije”, plaši građane čitaoce Pečata. Štaviše, tu op-
ciju i te projekte vidim kao jednu jedinstvenu silu povratka nazad u globalno
prirodno stanje (koje smo u 20. veku imali prilike da vidimo na delu, pogotovo
u periodima 1914-1918. i 1939-1945), kao jednu militantnu družinu, unutar koje
jedni drugima svi – ama baš svi do jednoga – služe kao raison d’être.

105) “Knjiga o kojoj je reč rezultat je naučnog projekta finansiranog od strane

Ministarstva nauke Srbije, izdavač je državna izdavačka kuća, a ovaj raz-
govor organizuje državni institut“ (Samardžić, 2010).

161
TABELE
Tabela 1: Struktura ukupnog uzorka elite Srbije
Intelektualna
Politička elita Civilno-društvena elita UKUPNO
elita
Broj Broj Broj Broj Broj Broj Broj Broj
organizacija sagovornika organizacija sagovornika institucija sagovornika organizacija sagovornika
Političke 20 28 20 28
stranke
Nacionalni
saveti 7 7 7 7
(manjina)
Samostalna
stručna i
kontrolna 5 5 5 5
tela
Organizacije
civilnog 23 23 23 23
društva
Verske 5 5 5 5
zajednice

Mediji 15 15 15 15

Univerziteti 10 10 10 10

Akademija 1 1 1 1

Ukupno 32 40 28 28 26 26 86 94

163
 Tabela 2: Stavovi ispitanika o poštovanju ljudskih prava u Srbiji
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

164
Muški
Ženski
18 – 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez odgovora
Neće glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

Ne 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Uopšte ne 15.6 16 15 13 17 19 14 21 14 13 7 17 16 29 12 18 18 13 26 18 14 16 14 18
Uglavnom ne 29.2 30 29 34 27 28 29 27 33 20 27 43 35 12 45 11 29 28 26 26 25 40 31 26
Sum - 44.8 45 44 47 44 47 43 48 47 33 34 60 51 41 57 29 48 42 52 44 39 57 45 45
I da i ne 32.3 31 34 32 36 30 31 25 33 44 43 17 26 31 29 44 35 34 25 32 35 28 33 31
Sum + 19.7 21 18 18 17 21 22 20 19 22 23 21 18 28 14 26 16 20 19 22 21 15 19 21
Uglavnom da 17.2 18 16 16 15 19 18 16 17 20 22 16 15 19 14 25 14 18 13 20 18 13 17 17
Da, u potpunosti 2.5 3 2 2 2 2 4 4 2 2 1 6 3 10 0 2 2 1 5 2 3 1 2 4
Ne znam 3.2 3 3 3 3 2 5 8 1 1 0 1 5 0 0 0 1 5 4 1 5 1 3 4
Total 100%

Tabela 3: Upoznatost građana sa Ustavom

Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i
niže
Srednje
Više i
visoko
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez
odgovora
Neće
glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Uopšte ne 45.7 36 55 55 41 41 48 67 41 25 39 28 48 52 39 39 45 47 57 37 49 47 45 47
Veoma malo 32.9 38 29 31 36 35 29 23 38 33 37 49 35 28 32 32 35 32 21 33 34 31 33 32
Sum - 78.6 73 84 86 78 76 77 90 79 58 76 77 83 79 71 71 80 79 78 70 83 78 78 79
Delimično 17.1 21 14 11 20 19 17 09 17 30 20 16 16 16 29 27 17 15 17 25 14 17 17 17
Sum + 4.3 6 3 3 2 5 6 1 4 12 4 7 2 5 0 2 3 6 5 5 3 5 5 4
Prilično 3.3 5 2 2 2 5 4 1 3 10 3 2 2 5 0 2 2 5 2 4 2 4 3 3
Dosta dobro 1.0 1 1 2 0 1 1 0 1 3 1 5 0 0 0 0 1 1 3 1 1 1 1 0
Total 100%
 Tabela 4: Izvori informacija o Ustavu*
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 – 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez odgovora
Neće glasati
Beograd
Centralna Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 573 326 247 94 149 174 157 99 343 131 89 30 95 14 19 20 67 193 46 152 271 151 342 232
Iz medija (TV, štampe itd.) 90.0 89 92 81 89 92 95 93 91 84 90 86 99 78 95 96 84 88 90 90 93 85 89 92
Čitao/la sam Ustav jer sam lično želeo/la
da se 12.0 16 7 7 8 17 14 5 10 23 8 14 6 16 29 10 8 14 23 22 7 12 15 7
upoznam sa sadržajem
Posao koji radim 6.5 5 8 2 9 9 4 3 5 14 11 4 1 0 0 1 12 7 6 5 5 9 7 5
U školi / na fakultetu 4.2 4 4 20 3 0 0 5 4 6 8 2 1 4 3 0 5 5 5 3 5 4 5 3
Drugo 1.4 1 2 1 1 2 1 1 2 2 4 2 11 5 0 1 0 1 2 1 1 1
* - Na pitanje je bilo moguće dati više odgovora.

Tabela 5: Upoznatost građana sa ustavnim odredbama o ljudskim pravima

Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez odgovora
Neće glasati
Beograd
Centralna Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 694 350 344 128 192 199 176 148 414 133 106 31 121 19 26 19 90 212 70 182 321 190 439 255
Sig 0.00 0.52 0.00 0.45 0.00 0.48
Znam da u Ustavu postoji deo posvećen
ljudskim pravima, ali ne znam ništa više o 57.7 51 65 60 57 58 57 68 60 40 49 34 62 45 48 54 62 64 58 47 67 53 56 61
tome
Znam ponešto 34.9 40 30 36 38 32 35 30 35 42 43 61 35 52 32 39 31 27 34 45 27 39 35 34

165
Upoznat/a sam prilično 6.9 9 5 3 5 10 8 2 5 18 8 2 3 3 20 7 7 8 6 8 6 8 8 5
Upoznat/a sam veoma dobro 0.4 0 0 1 0 0 0 0 1 1 0 3 0 0 0 0 0 0 2 1 0 0 1 0
Total 100%
 Tabela 6: Važnost upoznatosti građana sa Ustavom
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez odgovora
Neće glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

166
N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Sig 0.34 0.00 0.00 0.04 0.06 0.71
Uopšte nije važno, jer se ni u jednoj zemlji ne vodi računa
6.3 6 7 5 5 7 8 10 5 4 3 7 8 6 0 16 6 8 4 4 7 7 6 6
o tome šta piše u ustavu
Uopšte nije važno, jer u Srbiji ionako niko ne poštuje Ustav 15.4 17 14 19 16 13 14 14 17 12 13 12 20 12 15 7 9 15 24 16 16 13 16 15
Nije mnogo važno, jer građani Srbije nemaju mnogo
20.6 18 23 27 21 18 18 21 20 21 16 9 24 20 27 15 22 20 24 27 17 22 21 20
koristi od Ustava
Sada nije mnogo važno, ali će biti sve više što budemo
6.9 7 7 9 10 7 3 3 9 6 10 9 3 6 30 11 5 07 4 6 8 6 8 6
bliži Evropskoj uniji
Veoma je važno kako bi znali koja prava imaju i kakvo je
50.7 52 49 39 48 56 56 52 48 56 59 64 44 55 28 51 59 50 44 46 52 52 49 53
uređenje države u kojoj žive
Total 100%

Tabela 7: Važnost upoznatosti nosilaca vlasti sa Ustavom

Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na izborima za parlament Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Neodlučan-
odbija
Neće glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Sig 0.66 0.55 0.00 0.22 0.29 0.25
Uopšte nije važno, jer vlast ni u jednoj zemlji ne vodi
3.9 4 4 4 3 3 5 7 3 3 0 1 5 9 0 2 2 4 9 3 4 4 3 5
računa o tome šta piše u ustavu
Uopšte nije važno, jer vlast u Srbiji ionako ne poštuje Ustav 16.9 18 16 21 15 15 17 22 16 10 11 12 24 17 9 12 11 19 18 18 17 15 16 18
Nije mnogo važno, jer je Ustav loš i ne može ni da
8.1 8 8 8 9 9 6 8 8 10 6 7 10 7 11 0 9 7 14 11 7 9 8 8
organizuje, ni da ograniči vlast
Sada nije mnogo važno, ali će biti sve više što budemo
7.1 7 7 9 8 7 5 5 8 7 10 9 5 6 23 11 7 6 4 5 9 6 8 7
bliži Evropskoj uniji
Veoma je važno, kako bi znali koja prava imaju građani
i koja su njihova ovlašćenja i nadležnosti u organizaciji 63.9 62 66 59 64 66 66 58 65 71 73 71 56 61 58 75 71 63 55 64 63 66 65 62
i podeli vlasti
Total 100%
 Tabela 8: Važnost pojedinačnih ustavnih odredbi za građane (bez obzira na slaganje ispitanika sa tim odredbama)*
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na izborima za parlament Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Neodlučan-
odbija
Neće glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Odredbe o ljudskim pravima u celosti 8.4 11 6 6 11 9 7 7 8 12 13 10 8 0 12 3 15 5 8 9 7 11 9 7
Odredbe o pojedinačnim ljudskim pravima 25.0 14 22 17 13 27 27 20 23 39 30 30 21 15 39 12 45 23 28 31 19 22 28 20
Odredba Srbije kao države Srba i svih njenih građana 1.0 1 1 1 1 2 1 1 1 1 2 0 0 0 0 0 3 0 1 0 2 1 1 1
Odredbe o državnom uređenju, simbolima i
3.0 2 2 2 3 3 4 2 3 6 3 4 1 3 0 6 7 1 7 7 2 1 4 2
nadležnostima državnih organa
Odredba o suverenitetu i teritorijalnom integritetu
2.4 4 1 2 3 1 3 0 3 5 1 10 1 6 0 9 2 2 1 4 1 3 3 2
Srbije
Odredba o Kosovu i Metohiji kao neodvojivom delu
6.5 8 5 5 7 7 7 4 8 8 9 3 7 12 14 11 5 5 4 7 8 3 7 6
Srbije
Nijedna ustavna odredba nema značaj za građane Srbije 59.4 56 63 72 53 59 57 66 60 45 47 44 62 61 42 63 39 71 63 55 63 57 57 63
Ne zna 6.2 4 8 4 7 6 7 9 5 5 10 12 6 4 2 11 9 4 3 3 9 5 5 9
* - Na pitanje je bilo moguće dati više odgovora.

Tabela 9: Važnost poznavanja ustavnih odredbi o ljudskim pravima za građane

Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez odgovora
Neće glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Sig 0.77 0.78 0.00 0.01 0.00 0.04
Uopšte nije važno, jer u Srbiji ionako niko ne poštuje
14.1 15 13 16 12 13 15 19 14 07 07 10 23 21 2 8 8 14 21 12 13 17 12 17
Ustav
Sada nije mnogo važno, ali će biti sve više što budemo

167
10.2 10 10 12 10 10 8 6 11 15 14 11 6 10 10 9 9 9 16 17 7 11 12 08
bliži Evropskoj uniji
Veoma je važno, kako bi građani znali koja prava imaju i
73.0 72 74 69 74 74 73 69 74 76 79 78 67 69 88 83 82 72 61 71 75 72 74 72
kako mogu da ih zaštite
Ne znam 2.7 2 3 2 3 3 3 5 1 2 0 2 4 0 0 0 1 5 1 0 5 0 3 3
Total 100%
 Tabela 10: Krivica za nedostatnu upoznatost građana sa ustavnim odredbama o ljudskim pravima

168
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez odgovora
Neće glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Sig 0.87 0.72 0.03 0.16 0.00 0.26
Država / vlast, jer ne informiše dovoljno građane 52.1 53 52 51 50 50 57 59 51 46 45 64 58 41 33 44 56 53 51 42 55 54 50 55
Sami građani, jer nisu zainteresovani da se bolje
26.5 25 28 26 26 30 23 21 28 31 35 31 17 34 50 30 29 23 28 31 23 29 29 23
upoznaju sa svojim pravima
Mediji, jer ne posvećuju dovoljno pažnje toj temi 17.3 18 17 19 19 16 16 16 18 19 19 6 20 25 8 26 11 18 18 25 16 14 17 18
Drugo 1.5 1 2 2 2 2 1 1 2 2 1 0 0 0 8 0 2 2 1 2 2 1 1 2
Ne znam 2.5 3 2 2 3 2 3 4 2 2 0 0 5 0 0 0 1 4 2 0 5 1 3 2
Total 100%

Tabela 11: Izlazak na referendum za usvajanje Ustava 2008.

Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i
niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez od-
govora
Neće glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Sig 0.36 0.00 0.02 0.00 0.01 0.10
Da, izašao/la sam na referendum 48.3 49 48 18 49 59 58 46 47 56 52 53 48 78 21 76 54 47 30 48 51 43 45 53
Ne, nisam izašao/la na referendum 21.1 21 22 20 25 17 23 24 19 24 19 11 20 14 31 13 20 18 44 26 19 20 22 20
Ne, nisam imao/la pravo glasa 9.9 11 9 46 1 2 1 10 11 4 14 10 11 4 14 2 4 10 12 11 9 11 10 9
Ne sećam se da li sam izašao/la na referendum 20.7 19 22 16 26 23 17 20 23 16 15 25 21 4 34 9 22 25 15 15 20 26 22 18
Total 100%
 Tabela 12: Glasanje na referendumu za usvajanje Ustava 2008. (samo za ispitanike koji su na prethodno pitanje pozitivno odgovorili)
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i
niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez od-
govora
Neće glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 510 247 263 38 123 171 177 138 274 97 76 22 87 23 6 25 66 171 32 114 274 121 279 231
Sig 0.49 0.02 0.96 1.00 0.22 0.45
Za 92.1 91 93 95 90 93 92 93 91 93 93 86 88 80 100 96 93 93 100 92 95 85 91 93
Protiv 3.0 4 2 0 1 2 6 3 3 1 1 4 8 9 0 0 2 2 0 2 1 8 4 2
Poništio/la sam listić 5.0 5 5 5 10 4 2 4 5 5 6 10 4 11 0 4 5 5 0 6 4 7 5 5
Total 100%

Tabela 13: Izlazak na referendum za usvajanje Ustava kada bi se danas održavao

Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez odgovora
Neće glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Sig 0.60 0.37 0.38 0.00 0.01 0.93
Glasao/la bih za usvajanje Ustava 38.8 40 38 36 40 37 41 35 39 44 54 54 39 52 20 50 41 36 17 33 43 36 38 40
Glasao/la bih protiv usvajanja Ustava 8.7 9 9 7 8 11 8 9 8 9 12 15 9 13 12 5 12 5 8 10 9 8 8 9
Izašao/la bih na referendum, ali bih poništio/la
7.4 8 6 8 9 6 7 6 8 7 5 8 10 2 4 7 8 8 4 6 7 10 8 7
listić
Ne bih uopšte izašao/la na referendum 37.0 35 39 37 37 37 37 40 36 34 25 18 34 33 64 27 29 38 69 44 32 40 37 37
Ne znam 8.2 8 9 12 05 10 7 10 8 5 4 5 8 0 0 11 10 12 2 7 9 7 8 8
Total 100%

169
 Tabela 14: Razlozi za glasanje “Za“ na referendumu za usvajanje Ustava 2008. (samo za ispitanike koji su na pitanje br. 11 pozitivno odgovorili)*
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

170
Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez odgovora
Neće glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 469 225 244 36 110 160 163 128 250 91 71 19 77 18 6 24 62 160 32 106 261 103 254 215
Potreba za novim ustavom koji će stajati u funkciji
65.8 70 62 57 70 66 39 72 65 67 78 87 58 73 65 53 77 57 76 61 63 75 66 66
razvoja zemlje
Građanska dužnost 22.4 20 25 21 19 25 23 23 24 19 20 10 25 20 16 31 27 25 20 22 24 19 25 20
Odbrana Kosova 8.4 10 7 9 7 8 10 8 10 4 3 17 14 5 8 6 5 10 5 5 12 2 9 8
Evropske integracije 1.2 0 2 0 1 1 2 2 1 1 0 0 1 9 0 0 6 0 0 0 1 3 1 1
Bez odgovora 8.4 6 11 19 6 9 7 8 6 16 6 0 11 0 11 22 6 10 2 16 6 8 8 9
* - Na pitanje je bilo moguće dati više odgovora.

Tabela 15: Stav ispitanika o tome da li je ozbiljna povreda procedure bila to što je referendum za usvajanje Ustava trajao dva umesto jednog dana,
koliko je propisano, zbog čega su glasačke kutije bile bez kontrole jednu noć i zbog čega je bilo osporavanja regularnosti glasanja.
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez odgovora
Neće glasati
Beograd
Centralna Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Sig 0.09 0.01 0.00 0.07 0.00 0.04
To je ozbiljna povreda procedure koja dovodi u pitanje
53.0 54 52 50 55 55 51 47 55 55 52 57 48 47 64 30 60 52 62 46 51 64 53 53
volju naroda
To je povreda procedure koja ipak ne dovodi u pitanje
15.9 18 14 16 18 19 12 11 16 24 18 23 15 17 21 34 11 14 14 21 15 14 16 15
volju naroda
To i nije nikakva povreda procedure. 10.5 10 11 13 11 10 9 11 12 6 14 8 11 7 2 13 7 11 9 16 10 8 12 8
Bitno je da je referendum uspeo, a svako ko osporava
12.3 11 14 10 11 11 16 15 11 11 14 11 12 29 10 20 12 12 7 11 14 11 10 15
tako iskazanu volju naroda je zlonameran
Ne znam 8.4 7 10 11 5 6 12 16 6 4 1 2 14 0 2 3 9 11 8 7 11 4 8 9
Total 100%
 Tabela 16: Stav ispitanika o tome da li je ozbiljna povreda procedure bilo donošenje Ustava bez javne rasprave o njegovom nacrtu
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez odgovora
Neće glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Sig 0.15 0.01 0.00 0.11 0.00 0.02
To je ozbiljna povreda procedure koja dovodi u
53.9 55 53 49 59 58 49 48 56 55 56 64 48 37 79 32 60 51 62 49 49 66 55 52
pitanje volju naroda
To je povreda procedure koja ipak ne dovodi u
15.1 17 14 17 16 16 13 11 15 23 18 11 14 12 08 24 15 15 15 23 14 11 16 14
pitanje volju naroda
To i nije nikakva povreda procedure 12.2 12 13 14 11 11 13 13 13 11 15 15 14 10 2 21 7 13 9 13 15 7 13 11
Bitno je da je Ustav donet, a svako ko ga osporava je
11.1 9 13 9 9 11 14 14 11 8 11 11 11 31 10 20 11 10 6 8 12 12 8 15
zlonameran
Ne znam 7.7 8 8 11 5 4 11 14 6 3 0 0 12 10 0 3 7 11 8 7 10 4 7 8
Total 100%

Tabela 17: Stavovi ispitanika o značaju javne rasprave o nacrtu ustava, ako bi došlo do promene Ustava
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez odgovora
Neće glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
sig 0.17 0.00 0.00 0.00 0.00 0.06
Bez javne rasprave je svaka promena Ustava neozbiljna 42.9 46 40 40 48 47 37 39 43 49 46 62 40 35 41 23 52 40 44 46 40 46 42 44
Važno je da bude javna rasprava ako ima dovoljno
23.4 24 23 25 18 25 24 19 25 27 23 11 22 35 37 43 23 24 15 24 23 23 23 23
vremena da se organizuje
Dobro je da bude javna rasprava, ali je njen ishod
12.3 11 13 11 17 11 10 6 15 15 20 10 11 19 06 10 9 11 13 17 12 9 14 10

171
neobavezujući za ustavotvorca
Potpuno je nevažno, javna rasprava neće imati
14.8 14 15 15 12 11 20 21 14 7 9 17 19 2 15 22 14 13 23 10 15 19 15 14
nikakav uticaj
Ne znam 6.7 5 8 9 4 5 9 15 4 3 2 0 9 10 0 3 2 11 4 2 10 4 5 9
Total
 Tabela 18: Spremnost ispitanika da sam učestvuje u javnoj raspravi o nacrtu ustava
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

172
Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez odgovora
Neće glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Sig 0.00 0.00 0.00 0.27 0.00 0.01
Da, aktivno, jer bih imao/la šta da kažem/pitam 13.2 18 9 7 14 15 15 9 12 24 10 19 10 12 29 7 12 14 15 16 12 13 15 11
Da, pratio/la bih raspravu pažljivo, iako ne verujem
18.0 21 15 15 18 23 15 12 21 19 22 19 21 9 26 13 16 17 15 25 14 20 20 15
da bih aktivno učestvovao/la
Pratio/la bih onoliko koliko bi se o tome izveštavalo
27.3 25 29 27 30 30 22 25 28 28 35 32 23 42 28 29 28 27 19 28 28 25 27 28
u vestima u medijima
Nisam posebno zainetersovan/a za javnu raspravu
o Ustavu, mislim da je to stvar za stručnjake, a ne za 38.7 34 43 47 35 30 45 47 38 26 32 25 41 37 17 49 43 38 50 32 41 40 35 44
obične građane kao što sam ja
Ne znam 2.8 2 4 4 2 2 3 7 1 2 1 5 5 0 0 3 1 4 0 0 4 2 3 3
Total 100%

Tabela 19: Stavovi ispitanika o tome šta treba činiti sa Ustavom

Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez odgovora
Neće glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Sig 0.00 0.01 0.00 0.11 0.00 0.13
Treba doneti potpuno novi ustav. 20.3 25 16 16 22 23 19 21 20 21 16 19 18 11 39 28 22 20 24 17 21 21 19 22
Treba promeniti samo one odredbe koje ne valjaju i
44.1 43 45 49 48 44 38 33 50 43 53 38 44 47 38 51 48 43 32 44 43 45 46 42
uneti nove koje nedostaju.
Treba sačekati kraj javne rasprave da se vidi treba li
16.3 15 17 13 16 19 17 13 16 25 19 23 16 19 23 15 12 15 18 25 12 16 18 14
bilo šta menjati.
Ne treba menjati ništa 9.8 9 10 11 7 8 13 13 9 8 9 18 12 23 0 6 9 8 12 7 11 9 8 12
Ne znam 9.6 7 12 10 7 7 14 21 6 3 3 2 11 0 0 0 9 14 14 6 12 8 9 10
Total 100%
 Tabela 20: Stavovi ispitanika o tome da li političke partije treba da izjasne o ustavnim promenama
u predizbornoj kampanji za parlamentarne izbore 2012.
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez odgovora
Neće glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Sig 0.06 0.00 0.00 0.00 0.00 0.35
Izuzetno mi je važno da znam stavove političkih
partija prema ustavnim promenama, jer bi to za mene
21.7 25 19 18 25 24 19 17 22 27 26 27 23 32 34 14 36 14 17 19 20 27 22 21
bio jedan od ključnih momenata pri odluci za koga
ću glasati
Važno mi je da znam stav političkih partija o
ustavnim promenama, jer iako to za moju odluku ne
20.2 19 21 19 20 25 17 14 23 22 25 23 21 13 5 44 16 22 8 25 18 21 20 20
bi bilo ključno, svakako bi uticalo na to za koga ću
glasati
Bilo bi dobro da znam kakvi su stavovi političkih
partija prema ustavnim promenama, ali mi to nije
toliko bitno, jer ima mnogo važnijih stvari koje će 25.1 26 24 24 24 27 26 23 25 29 26 20 22 27 38 21 21 28 22 29 25 22 25 25
prevashodno uticati na moju odluku za koga ću
glasati
Mislim da predizborne kampanje nisu prilika za
izjašnjavanje o ustavnim promenama i mislim da
političke partije u predizbornim kampanjama ne 23.2 23 24 28 24 18 24 24 24 19 21 24 22 18 23 15 22 21 42 22 24 22 25 21
treba da se upuštaju u to pitanje, jer ima mnogo
prečih stvari
Ne znam 9.8 8 12 11 7 6 14 22 5 4 3 7 12 10 0 6 4 15 10 5 13 8 8 12
Total 100%

173
 Tabela 21: Politički značaj promene Ustava za Srbiju
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i
niže
Srednja
Viša i
visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez
odgovora
Neće
glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

174
N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Presudan 15.8 19 13 14 13 17 18 16 16 14 16 17 12 29 22 19 25 12 18 17 13 20 16 15
Priličan 33.2 32 35 35 36 37 26 24 37 38 39 29 33 42 45 32 31 33 24 34 32 36 33 34
Sum + 49.0 50 48 48 50 54 44 40 53 52 56 45 45 71 66 51 56 45 42 51 45 56 49 49
Sum - 37.4 38 37 35 39 35 40 37 37 39 34 47 40 16 34 35 35 37 46 37 40 34 39 36
Mali 27.6 31 25 28 29 27 27 22 30 30 30 41 29 12 28 29 28 27 24 27 30 23 29 26
Nikakav 9.9 8 12 8 10 8 13 16 7 8 4 6 12 4 5 6 7 10 23 9 10 11 10 10
Ne znam 13.5 11 15 16 11 11 16 23 10 9 10 8 15 14 0 14 9 18 12 13 16 10 12 16
Total 100%

Tabela 22: Stavovi ispitanika o tome kako bi trebalo sprovesti ustavne promene, ako bi do njih došlo
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i
niže
Srednja
Viša i
visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez
odgovora
Neće
glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Sig 0.40 0.37 0.00 0.00 0.01 0.84
Ustavne promene bi trebalo da sprovede
Predsednik Republike, koji ih je još odavno 14.1 14 15 14 14 13 16 16 14 11 25 15 17 02 02 17 13 10 15 14 13 16 13 15
najavio i koji najbolje zna šta treba da se menja.
Ustavne promene bi trebalo da sprovede
posebna skupština na kojoj bi narod mogao
43.4 43 44 45 42 48 39 39 44 47 37 44 42 72 72 44 40 41 50 49 39 46 44 42
da izabere svakog za koga misli da će dobro
obaviti taj posao.
Ustavne promene treba da sprovedu poslanici
10.1 10 10 11 9 9 12 8 11 12 15 14 7 4 0 12 10 11 9 12 12 6 11 9
postojeće Narodne skupštine
Ustavne promene treba da sprovedu poslanici
Narodne skupštine, ali tek nakon održanih 22.0 24 20 18 26 22 21 16 24 25 22 22 22 11 26 24 31 21 15 18 23 22 22 22
izbora i ako procene da je to potrebno.
Ne znam 10.4 9 11 12 10 8 12 21 7 4 1 5 12 10 0 3 7 17 11 7 13 9 10 11
Total 100%
 Tabela 23: Stav ispitanika o tome treba li se u Ustavu odrediti prema ranijim režimima (Brozovom i Miloševićevom) i zločinima koje su oni počinili
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i
niže
Srednja
Viša i
visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez
odgovora
Neće
glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Sig 0.06 0.19 0.00 0.00 0.01 0.03
Da 38.4 38 39 36 41 37 39 39 37 43 45 39 49 45 50 38 42 28 39 37 35 46 39 38
Ne 34.0 37 31 31 31 39 33 25 37 38 37 42 25 30 34 30 37 34 41 37 34 32 36 30
Ne znam 27.6 25 30 33 28 24 28 36 26 19 18 19 26 25 16 31 21 39 20 26 32 22 25 32
Total 100%

Tabela 24: Stavovi ispitanika o tome da li na grbu Srbije postoji kruna

Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i
niže
Srednja
Viša i
visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez
odgovora
Neće
glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Sig 0.00 0.00 0.00 0.12 0.00 0.77
Da 68.6 75 63 64 74 74 62 56 72 79 66 66 76 72 76 64 75 62 72 70 69 65 68 69
Ne 15.8 15 16 22 12 13 17 19 16 10 20 14 10 17 16 23 13 17 17 21 11 20 16 15
Ne znam 15.6 10 21 14 13 13 21 25 12 11 14 19 13 10 8 13 12 21 11 9 19 15 16 16
Total 100%

Tabela 25: Stavovi ispitanika o tome da li na grbu Srbije treba da stoji kruna
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i
niže
Srednja
Viša i
visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez
odgovora
Neće
glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437

175
Sig 0.02 0.01 0.31 0.00 0.08 0.13
Da 47.4 51 44 37 51 52 47 50 45 52 45 62 54 50 55 36 48 44 46 47 47 48 45 50
Ne 27.6 27 29 29 28 25 29 26 29 26 30 18 23 32 40 41 35 22 36 31 25 30 30 24
Ne znam 25.0 22 28 34 21 23 24 24 26 21 26 20 22 18 5 23 16 34 18 22 28 21 25 25
Total 100%
 Tabela 26: Obrazloženje potrebe da na grbu Srbije stoji kruna (samo za ispitanike koji su na prethodno pitanje pozitivno odgovorili)
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i
niže
Srednja
Viša i
visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez
odgovora
Neće
glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

176
N 501 261 240 77 130 151 142 150 260 91 65 25 99 15 17 12 59 158 49 112 251 137 280 220
Zbog tradicije i istorije 58.0 58 58 53 57 58 62 54 60 58 51 52 55 80 68 51 70 57 58 59 58 57 62 53
Zbog estetskih razloga (lepše je,
16.6 18 15 25 15 15 14 19 17 10 26 09 19 09 05 18 13 17 14 21 14 18 15 19
otmenije, bogatije, potpunije)
Zbog toga što najbolje simbolizuje Srbiju 11.0 9 14 9 13 8 14 14 9 11 6 24 16 0 8 9 13 10 6 9 12 12 11 12
Zbog toga što Srbija treba da bude
07.4 09 05 08 10 08 05 04 09 08 06 11 04 11 24 13 05 07 11 08 08 05 09 06
monarhija (imamo kraljevsku porodicu)
Zato što to predstavlja snagu, moć,
03.2 04 03 04 01 05 02 02 04 01 09 03 04 08 03 02 01 02 05 02 03 03
uspeh, ozbiljnost
Zbog toga što to nikom ne smeta i ne
02.8 02 04 02 02 05 02 03 02 05 01 02 15 07 02 04 03 01 01 07 03 02
nailazi na otpor
Ostali odgovori 01.7 03 01 01 03 01 02 02 01 04 01 04 01 07 03 02 01 02 02 01 03
Bez odgovora 03.2 03 03 04 02 05 02 04 03 03 03 03 05 06 01 05 02 03 04

Tabela 27: Značaj Preambule Ustava*

Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez odgovora
Neće glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Sig 0.02 0.62 0.04 1.00 0.91 0.67
Odbrana Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije 10.2 15 6 3 11 13 11 5 11 18 14 15 11 11 21 9 12 7 8 12 8 11 12 8
Uvod u Ustav 0.9 1 1 3 0 1 1 0 1 3 2 0 1 0 0 0 1 1 1 0 1 1 1 0
Kratka definicija uređenja države 0.6 1 0 0 1 2 0 0 1 1 0 0 0 0 10 0 2 0 0 1 0 1 1 0
Deklaracija ravnopravnosti Srba i svih drugih građana 0.3 0 0 0 0 1 0 0 0 1 2 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 0 1 0
Nema nikakav značaj 0.4 0 0 0 0 1 0 0 0 1 0 4 0 0 0 0 2 0 0 0 0 1 0 1
Ne znam 87.5 83 92 94 88 82 88 95 87 76 82 81 88 89 69 91 84 91 91 85 89 87 86 90
Total 100%
* - Pitanje je bilo otvoreno pa su ispitanici slobodno davali odgovore, koji su ovde uvršteni u četiri najuopštenija odgovora.
 Tabela 28: Smisao Preambule danas (pod pretpostavkom da je njen značaj u vreme donošenja Ustava bio u zaštiti teritorijalnog integriteta zemlje)
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez odgovora
Neće glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Sig 0.07 0.00 0.00 0.00 0.01 0.00
Uvođenje Preambule u Ustav nije imalo smisla ni u
14.7 17 12 14 20 17 08 09 17 17 16 04 12 12 52 04 12 14 22 19 13 14 15 14
trenutku donošenja Ustava i treba je izbaciti iz Ustava
Uvođenje Preambule je moglo imati smisla u vreme
donošenja Ustava, ali sada više nema nikakvog smisla i 34.1 32 36 33 34 39 29 23 40 35 41 23 31 13 41 27 41 33 36 37 30 39 38 28
treba je izbaciti iz Ustava
Uvođenje Preambule je imalo smisla i tada i ima smisla
34.7 36 34 31 33 34 39 36 32 42 35 61 34 64 02 56 34 33 30 32 37 33 32 38
i sada i mislim da treba da ostane u Ustavu Srbije
Ne znam 16.4 15 17 21 13 09 23 32 12 06 08 13 23 10 06 13 14 21 13 12 20 14 14 20
Total 100%

Tabela 29: Uspeh ustavotvorca da uz pomoć Ustava spreči stvaranje nezavisne države Kosovo
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna
i niže
Srednja
Viša i
visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez
odgovora
Neće
glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Sig 0.00 0.00 0.00 0.00 0.00 0.00
Ustav sprečava stvaranje nezavisne
28.8 32 25 23 25 32 33 27 31 25 29 33 29 53 0 38 32 30 18 22 35 24 28 30
države Kosovo
Ustav sprečava podelu Kosova između
8.3 10 7 9 7 7 11 11 7 7 9 5 9 5 0 11 6 8 13 9 8 8 7 10
Srba i Albanaca
Ustav je potpuno nevažan za današnji
41.2 41 41 38 48 44 35 32 44 47 42 35 39 34 80 39 44 39 42 47 38 42 45 36
status i dalju sudbinu Kosova

177
Ustav sprečava i Srbiju i Kosovo da
10.8 9 13 12 11 11 10 12 9 13 14 12 9 03 15 12 12 7 20 16 4 19 11 10
postanu normalne države
Ne znam 10.9 8 14 18 10 6 11 18 08 08 6 15 15 04 5 0 6 16 8 6 15 6 9 14
Total 100%
 Tabela 30: Najviša cena koja bi trebalo da bude plaćena za reintegraciju Kosova i Metohije u Srbiju
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

178
Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez odgovora
Neće glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Sig 0.03 0.01 0.01 0.00 0.00 0.07
Odustajanje od članstva u Evropskoj uniji 28.7 32 26 26 25 32 30 26 30 28 21 49 31 57 7 70 31 26 21 29 31 24 27 31
Međunarodna izolacija Srbije 5.2 5 5 3 3 7 6 5 6 3 4 8 5 12 10 4 8 4 3 2 5 7 5 6
Rat sa snagama NATO-a 4.2 6 3 4 5 3 5 5 4 4 4 4 7 0 0 0 3 4 5 2 5 4 3 5
Kosovo je već izgubljeno i nema smisla plaćati
46.8 43 50 51 52 47 39 43 48 48 61 35 36 17 80 21 52 46 53 52 42 52 50 42
dodatne cene za izgubljenu stvar
Kosovo ne bi trebalo reintegrisati u Srbiju 4.8 5 5 3 4 4 8 6 4 7 8 2 6 10 0 0 3 3 7 8 4 5 5 4
Ne znam 10.3 9 11 12 10 7 12 16 8 9 2 3 15 4 3 5 4 16 10 7 13 8 9 12
Total 100%

Tabela 31: Stavovi ispitanika o tome treba li dati čvršće garancije ravnomernosti teritorijalnog razvoja Srbije
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez odgovora
Neće glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Sig 0.01 0.04 0.00 0.00 0.00 0.00
Da 73.9 77 71 72 80 72 72 69 77 73 81 72 73 74 98 85 83 66 73 59 78 77 71 78
Ne 11.8 12 11 14 9 15 10 8 13 14 13 12 11 12 0 2 9 12 21 23 6 13 14 8
Ne znam 14.3 11 17 14 11 13 18 23 10 12 6 16 16 15 2 13 8 22 06 18 16 9 15 13
Total 100%
 Tabela 32: Stavovi ispitanika o tome kakve bi trebalo da budu ustavne garancije slobodne konkurencije i borbe protiv monopola
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez odgovora
Neće glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Sig 0.09 0.00 0.00 0.00 0.00 0.08
Ustav treba što bolje da obezbedi slobodnu
27.1 26 28 24 26 26 31 28 29 19 15 35 29 38 16 31 40 26 24 22 26 34 26 29
konkurenciju, ali samo za domaće privrednike
Ustav treba što bolje da obezbedi slobodnu
53.1 55 52 59 58 59 39 37 57 67 73 41 42 49 76 55 45 53 54 62 50 52 56 48
konkurenciju i za domaće i za strane privrednike
Treba se vratiti samoupravnom socijalizmu 11.1 12 10 5 8 8 21 18 8 10 8 16 18 13 8 12 9 8 14 12 12 8 10 12
Ne znam 8.7 7 11 12 8 6 10 17 6 4 4 7 12 0 0 2 5 13 7 4 12 7 8 10
Total 100%

Tabela 33: Stav ispitanika o ustavnom položaju Vojvodine

Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez odgovora
Neće glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Sig 0.10 0.13 0.00 0.00 0.00 0.68
Vojvodina ima preveliku autonomiju 23.1 25 22 18 25 25 24 19 25 24 23 17 28 39 17 34 15 25 16 19 34 06 23 24
Vojvodina ima optimalnu autonomiju 43.4 42 44 47 44 42 42 40 43 48 45 47 38 18 47 38 46 43 55 56 40 38 44 42
Vojvodina ima premalu autonomiju 15.9 15 17 16 17 18 13 16 17 12 23 16 12 25 33 23 26 8 17 7 2 49 17 15
Treba ukinuti autonomiju Vojvodine 10.6 12 9 12 10 10 11 8 12 10 7 18 13 19 3 5 8 12 7 11 14 4 11 11

179
Ne znam 7.0 6 8 8 4 6 11 16 3 5 2 2 9 0 0 0 5 12 6 6 10 3 6 8
Total 100%
 Tabela 34: Stav ispitanika o tome da li u Ustavu treba istaći opredeljenje Srbije za članstvo u Evropskoj uniji i primat međunarodnog
nad domaćim pravom
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

180
Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i
niže
Srednja
Viša i
visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez
odgovora
Neće
glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Sig 0.01 0.00 0.00 0.00 0.00 0.07
Da 34.8 34 35 40 42 34 27 29 37 39 62 38 22 36 77 17 46 26 27 32 31 45 37 32
Ne 41.8 46 38 36 38 47 44 37 43 47 26 51 50 51 21 54 33 42 56 49 39 41 42 41
Ne znam 23.5 20 27 25 20 19 29 34 20 15 12 11 28 13 02 28 21 32 16 19 31 14 21 27
Total 100%

Tabela 35: Poverenje građana u pravosuđe (po podacima IDN i CESID-a; izvor: Slavujević, 2010: 67)*
1995 1996 1997 1998 2000 (I) 2000 (II) 2001 2002 2003 2004 2005 2007 2008 2009 2010
Nema poverenje 54 57 65 54 49 52 50 51 55 57 62 46 47 51 44
Ima poverenje 38 36 24 37 42 37 40 36 34 32 30 20 10 7 23
* - Na tabeli nije prikazan procenat ispitanika koji nije odgovorio na pitanje.

Tabela 36: Stavovi ispitanika o politizovanosti sudova u Srbiji

Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i
niže
Srednja
Viša i
visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez
odgovora
Neće
glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Sig 0.00 0.27 0.00 0.00 0.00 0.06
Sudstvo u Srbiji je potpuno nezavisno –
2.0 3 1 1 2 2 3 1 2 3 4 2 2 0 0 7 1 2 1 1 2 2 2 2
ne postoji politički uticaj
Sudstvo u Srbiji je pretežno nezavisno –
30.6 28 33 31 31 27 33 21 35 34 48 30 22 28 45 26 34 28 25 33 29 32 33 27
uticaj politike postoji, ali u manjoj meri
Sudstvo u Srbiji je potpuno politizovano 57.6 62 53 57 60 62 51 61 56 57 43 64 65 62 55 56 60 55 69 61 54 61 56 59
Ne znam 9.8 7 12 11 7 9 13 17 7 6 5 5 11 10 0 12 5 16 5 4 15 5 8 12
Total 100%
 Tabela 37. Stavovi ispitanika o ponovnom izboru sudija iz decembra 2009.
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez odgovora
Neće glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Sig 0.06 0.00 0.00 0.00 0.00 0.09
Izbor sudija izvršen je isključivo na osnovu
stručnosti, osposobljenosti i profesionalnosti u 15.8 15 17 12 15 14 21 17 16 13 26 27 15 16 12 16 21 10 11 14 16 17 15 17
prethodnom radu
Na izbor uticali su političari i političke stranke
čime je Ustavom garantovana nezavisnost 73.2 76 70 75 79 76 64 62 76 82 66 65 76 74 86 79 74 72 78 77 69 78 75 70
sudstva dovedena u pitanje
Ne znam 11.0 9 13 13 6 9 15 21 8 5 7 8 9 10 2 5 5 17 10 9 15 5 9 13
Total 100%

Tabela 38: Stavovi ispitanika o tome da li je danas pravosuđe nezavisnije nego što je bilo u komunizmu
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez odgovora
Neće glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Mnogo nezavisnije 5.8 7 5 3 7 5 8 5 6 6 12 8 4 9 7 6 4 8 8 5 5 6 6
Nešto nezavisnije 20.2 20 20 18 23 20 20 16 21 26 37 19 18 26 24 12 24 17 09 22 20 19 22 17
Sum + 26.0 27 25 21 30 25 28 21 27 31 49 27 21 26 33 18 30 20 17 30 25 24 28 23
Podjednako kao i u vreme komunizma 31.8 34 30 25 33 36 32 28 34 31 19 28 31 29 46 52 31 35 36 37 28 36 32 31
Sum - 25.9 26 26 22 24 29 28 28 25 26 20 34 28 40 06 22 30 23 34 21 27 28 24 29

181
Nešto manje nezavisno 12.5 13 12 11 13 12 13 10 14 12 13 6 14 12 0 6 14 11 19 11 11 15 12 13
Mnogo manje nezavisno 13.4 13 14 10 11 17 15 18 11 15 7 29 14 28 6 16 16 12 16 10 16 12 12 16
Ne znam 16.3 13 19 33 14 11 13 23 14 11 12 11 20 4 14 8 10 22 13 12 20 13 16 17
Total 100%
 Tabela 39: Stavovi ispitanika o tome da li je pravosuđe danas nezavisnije nego za vreme Miloševića
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

182
Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez odgovora
Neće glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Mnogo nezavisnije 7.1 9 6 7 7 6 8 6 7 10 23 5 4 5 10 10 5 3 7 10 8 3 7 8
Nešto nezavisnije 20.0 20 20 17 23 21 19 12 22 25 33 20 15 26 32 15 23 18 13 19 20 20 23 16
Sum + 27.1 29 26 24 30 26 28 19 29 35 56 25 19 31 43 25 28 21 20 30 28 23 29 24
Podjednako 37.0 38 36 26 40 41 39 36 38 37 19 28 43 28 47 46 37 40 42 40 33 42 38 35
Sum - 21.7 21 22 23 16 24 23 25 20 21 16 38 21 36 06 17 24 20 28 19 22 23 21 23
Nešto manje nezavisno 10.8 10 11 13 7 13 10 9 12 11 13 12 9 18 0 6 13 10 12 11 10 13 11 11
Mnogo manje nezavisno 10.8 11 11 10 9 11 13 15 9 11 3 26 12 18 6 11 10 10 16 8 13 10 10 12
Ne znam 14.2 12 16 27 13 10 11 21 13 7 10 9 17 4 4 12 12 19 10 11 17 11 12 18
Total 100%

Tabela 40: Poznavanje ustavnih odredbi o izboru sudija

Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez odgovora
Neće glasati
Beograd
Centralna Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Sig 0.00 0.08 0.00 0.01 0.01 0.00
Bira ih narod / građani 2.4 2 3 2 2 3 2 3 2 1 2 4 3 0 0 2 2 3 3 1 2 4 2 2
Bira ih posebno telo sastavljeno samo od
20.8 22 19 20 22 21 21 13 22 32 32 25 16 22 09 36 27 15 22 25 20 20 22 19
predstavnika struke
Bira ih izvršna vlast (Vlada) 28.8 35 23 33 29 31 24 26 30 29 28 30 37 27 37 23 32 24 28 31 28 28 28 30
Biraju ih poslanici u Narodnoj skupštini 14.6 13 16 08 18 16 15 08 17 19 11 14 15 16 39 0 10 16 14 13 13 19 18 10
Ne znam 33.4 28 39 37 30 29 38 50 29 20 27 27 28 35 15 39 29 42 32 30 38 29 30 39
Total 100%
 Tabela 41: Stavovi ispitanika o tome ko bi sudije trebalo da bira
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez odgovora
Neće glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Sig 0.27 0.02 0.00 0.00 0.00 0.85
Treba da ih bira narod / građani 25.2 25 25 29 21 24 28 33 24 15 23 20 37 43 20 19 17 22 29 20 25 31 25 26
Treba da ih bira ih posebno telo sastavljeno
50.2 50 51 45 55 55 45 38 53 62 57 58 43 36 70 50 55 49 50 64 45 48 52 48
samo od predstavnika struke
Treba da ih bira izvršna vlast (Vlada) 5.3 6 5 7 7 4 5 5 5 7 9 5 5 18 8 3 10 2 2 4 6 6 5 6
Treba da ih biraju poslanici u skupštini 7.7 9 6 6 9 8 7 3 9 11 8 5 8 0 2 11 12 7 7 6 9 7 8 8
Ne znam 11.5 10 13 14 8 9 15 21 9 5 3 12 7 2 0 17 6 20 13 7 15 8 11 12
Total 100%

Tabela 42: Stav ispitanika o tome treba li poslaniku ukinuti “pravo” na blanko ostavku i dati pravo da sam raspolaže svojim mandatom
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez odgovora
Neće glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Sig 0.02 0.03 0.00 0.00 0.01 0.00
Da 59.9 61 59 53 59 64 61 54 60 68 66 54 61 78 89 64 73 47 65 65 59 58 64 53
Ne 16.8 19 15 15 17 18 16 15 19 13 20 26 14 14 5 18 10 19 17 11 16 23 15 19
Ne znam 23.4 20 27 32 24 17 23 31 21 19 14 20 25 8 5 18 16 34 18 24 25 20 21 27
Total 100%

183
 Tabela 43: Stav ispitanika o tome treba li Skupština da i dalje ima 250 poslanika, kao i ranije kada su se birali poslanici na Kosovu i Metohiji
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

184
Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez odgovora
Neće glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Sig 0.18 0.34 0.00 0.20 0.00 0.01
Da 5.6 6 5 5 7 5 6 4 6 8 6 8 3 15 0 8 5 7 4 8 5 6 7 4
Ne, treba da ima 300 poslanika 1.5 2 1 1 1 1 3 1 1 4 0 2 2 0 8 0 1 2 1 5 1 0 2 1
Ne, treba da ih ima više, ali ne znam tačno
2.5 2 3 3 1 4 1 4 2 2 5 5 1 0 2 0 3 2 4 2 2 5 3 2
koliko
Ne, treba da ima 200 poslanika 6.1 6 6 6 7 5 7 3 7 8 12 2 7 11 0 8 3 6 2 8 5 6 6 6
Ne, treba da ima 150 poslanika 23.8 27 21 22 25 25 22 16 27 28 18 18 26 14 24 22 31 20 39 30 25 16 26 20
Ne, treba da ih ima manje, ali ne znam tačno
47.1 46 48 43 47 48 49 53 46 39 50 45 43 52 52 39 50 48 43 39 45 58 43 53
koliko
Ne znam 13.5 12 15 20 12 12 12 18 12 12 8 19 17 8 13 23 8 17 8 9 17 10 13 15
Total 100%

Tabela 44: Poznavanje ustavnih odredbi o samostalnim stručnim i kontrolnim telima kao što je Državna revizorska institucija ili Zaštitnik građana
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez odgovora
Neće glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Sig 0.00 0.00 0.00 0.13 0.00 0.00
Ne, nisam znao/la da postoje takvi organi 35.9 30 42 42 27 28 46 63 26 21 28 44 44 41 21 32 33 36 35 26 39 39 30 45
Da, znam da postoje ti organi, ali nisam znao/la
da je njihova uloga i nezavisnost garantovana 48.1 51 45 44 56 52 40 31 57 47 55 35 45 27 61 56 52 47 46 53 48 44 51 45
Ustavom
Da, znam da postoje ti organi, kao i da je
njihova uloga i nezavisnost garantovana 16.1 19 13 14 17 19 14 6 17 32 16 22 11 32 17 12 15 16 19 22 13 17 20 11
Ustavom
Total 100%
 Tabela 45: Stavovi ispitanika o mogućnostima samostalnih stručnih i kontrolnih tela da obavljaju svoj posao
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i
niže
Srednja
Viša i
visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez
odgovora
Neće
glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Uopšte ne 15.5 18 14 12 18 17 14 18 14 17 09 26 19 05 19 06 15 16 21 20 15 13 16 15
Uglavnom ne 23.6 25 22 22 27 26 19 16 26 28 22 22 22 16 41 26 19 23 32 26 21 27 27 19
Sum - 39.1 43 36 33 46 43 34 34 40 46 30 48 41 22 61 33 34 39 53 46 36 40 43 34
I da i ne 28.6 26 31 30 29 29 28 24 31 27 31 25 26 30 33 33 39 27 22 30 26 31 28 29
Sum + 9.4 11 8 10 7 8 12 5 10 14 20 3 8 24 0 6 8 8 9 12 9 8 10 9
Uglavnom da 8.0 9 7 8 5 7 11 5 8 12 18 3 6 10 0 4 8 6 8 11 8 5 8 8
Da, u potpunosti 1.5 2 1 2 2 1 2 1 2 2 2 0 1 14 0 2 0 1 1 1 1 3 2 1
Ne znam 22.8 19 26 27 19 20 26 37 19 12 18 24 26 24 06 28 20 26 16 12 29 21 19 28
Total 100%

Tabela 46: Stavovi ispitanika o tome da li bi Ustav trebalo da predvidi čvršće

garancije za samostalna stručna i kontrolna tela da obavljaju svoj posao
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Muški
Ženski
18 - 29
30 - 44
45 - 60
>60
Osnovna i niže
Srednja
Viša i visoka
DS
SRS
SNS
DSS
LDP
SPS
Drugo
Bez odgovora
Neće glasati
Beograd
Centralna
Srbija
Vojvodina
Grad
Ostalo

N 716 351 365 130 190 211 185 172 417 127 90 30 121 15 29 22 89 238 81 183 332 201 440 276
Sig 0.17 0.01 0.07 0.17 0.00 0.17
Da, makar i da se Ustav ne poštuje, važno je da
28.4 32 25 29 33 26 26 33 27 26 32 41 29 25 16 19 37 24 32 27 28 31 26 32
to stoji u Ustavu
Svejedno je 18.7 17 21 26 14 14 24 21 19 14 13 22 25 20 14 04 16 19 20 21 20 14 18 20
Ne, dovoljno je što je to navedeno u Ustavu, a

185
43.0 42 44 38 44 50 37 34 44 53 49 34 35 55 58 77 37 44 38 49 37 48 46 38
sprovođenje treba da se obezbedi zakonima
Ne znam 9.8 9 10 7 9 10 13 12 10 7 6 2 11 0 13 0 10 13 11 3 15 8 10 10
Total 100%
 Tabela 47: Stav ispitanika o tome treba li Ustavom sistemski regulisati položaj
civilnog društva kako bi se oslabilo samovlašće političkih partija
Total Pol Starost Obrazovanje Glasaće na parlamentarnim izborima Region Tip

Centralna Srbija
Osnovna i niže

Bez odgovora
Viša i visoka

Neće glasati

Vojvodina
Beograd
Srednja
45 - 60
30 - 44
18 - 29
Ženski

Ostalo
Drugo
Muški

Grad
SNS
DSS
LDP
SRS

SPS
>60

DS
N 1056 507 549 207 254 292 302 299 583 174 147 41 182 29 31 33 123 362 107 239 533 284 619 437
Sig 0.00 0.01 0.00 0.00 0.01 0.05
Da 62.2 60 65 69 64 63 55 50 67 66 72 73 59 61 75 66 75 54 59 58 61 67 64 60
Ne 13.5 18 9 8 15 15 14 11 13 18 17 12 14 17 10 3 12 11 24 18 11 14 15 12
Ne
24.3 22 26 23 21 21 31 39 19 16 11 16 27 23 15 30 13 35 17 24 27 19 22 28
znam
Total 100%

Tabela 48: Opšta ocena ustavnog kataloga ljudskih prava

Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
1 0.6 2 0 0
2 3.9 1 11 0
Sum - 4.5 3 11 0
3 20.3 8 29 27
Sum + 72.9 90 61 65
4 55.0 57 50 58
5 17.8 32 11 8
Bez odgovora 2.3 0 0 8
Total 100%

Tabela 49: Stavovi ispitanika o tome da li su neka ljudska prava

u Ustavu loše regulisana
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 0.96
Da 48.6 46 50 50
Ne 46.1 52 39 46
Bez odgovora 5.2 2 11 4
Total 100%

186
Tabela 50: Stavovi ispitanika o tome da li postoje trajne tekovine
Ustava iz 2006.
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 0.80
Da 72.1 81 71 62
Ne 22.7 17 29 23
Bez odgovora 5.2 2 0 15
Total 100%

Tabela 51: Stavovi ispitanika o tome koliko su građani upoznati sa

ljudskim pravima koje im Ustav garantuje
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Uopšte ne 15.3 16 18 12
Malo 66.3 56 71 73
Sum - 81.6 72 89 85
I da i ne 15.5 20 11 15
Sum + 2.9 8 0 0
Prilično 2.3 6 0 0
Mnogo 0.6 2 0 0
Total 100%

Tabela 52: Krivica za nedostatnu upoznatost građana sa ustavnim

odredbama o ljudskim pravima (na osnovu podataka iz Tabele 10)*
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Država (vlast), jer ne informiše dovoljno
52.7 54 61 42
građane
Sami građani, jer nisu zainteresovani da
29.7 23 18 50
se bolje upoznaju
Mediji, jer ne posvećuju dovoljno pažnje
26.6 37 7 35
toj temi
Drugo 28.9 28 36 23
* - Ispitanici su imali slobodu da daju više odgovora

187
Tabela 53: Ukupna ocena Ustava iz 2006. kao pravnog i političkog akta
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
1 08.7 05 11 12
2 20.3 20 25 15
Sum - 29.1 25 36 27
3 50.8 46 46 62
Sum + 17.8 29 11 12
4 15.5 26 11 08
5 02.3 03 0 04
Bez odgovora 02.3 0 07 0
Total 100%

Tabela 54: Ukupna ocena Ustava iz 1990. kao pravnog i političkog akta
Total Elita
Civilno-
Politička Intelektualna
društvena
N 86 32 28 26
1 16.3 09 14 27
2 33.1 36 29 35
Sum - 49.4 45 43 62
3 21.1 26 29 08
Sum + 07.9 12 0 12
4 06.8 12 0 08
5 01.2 0 0 04
Ne može da oceni 20.3 14 29 19
Bez odgovora 01.2 03 0 0
Total 100%

Tabela 55: Da li se nešto promenilo donošenjem Ustava iz 2006?

Total Elita
Intelektualna
društvena
Politička

Civilno-

N 86 32 28 26
Sig 0.07
Da, mnogo se promenilo 13.8 18 14 08
Da, ponešto se promenilo 58.5 70 61 42
Ne, ništa se nije promenilo 25.4 09 21 50
Bez odgovora 02.3 03 04 0
Total 100%

188
Tabela 56: Značaj izostanka javne rasprave prilikom donošenja Ustava iz 2006
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 0.91
To je ozbiljna povreda procedure koja
59.9 45 79 58
dovodi u pitanje volju naroda
To je povreda procedure koja ipak ne
23.1 28 18 23
dovodi u pitanje volju naroda
To i nije nikakva povreda procedure 13.0 22 4 12
Ne znam 2.3 0 0 8
Bez odgovora 1.7 5 0 0
Total 100%

Tabela 57: Značaj produžavanja referenduma na dva dana prilikom usvajanja Ustava
iz 2006
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 0.48
To je ozbiljna povreda procedure koja dovodi u
59.3 38 64 81
pitanje volju naroda
To je povreda procedure koja ipak ne dovodi u
20.7 34 18 8
pitanje volju naroda
To i nije nikakva povreda procedure 12.0 17 11 8
Bitno je da je referendum uspeo, a svako ko
2.9 8 0 0
osporava tako iskazanu volju naroda je zlonameran
Ne znam 5 4 7 4
Bez odgovora 0 0 0 0
Total 100%

189
Tabela 58: Da li podaci iskazani na tabelama br. 15 i 16 dovode u pitanje legitimitet
nosilaca vlasti izabranih u skladu sa Ustavom?*
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 20 20 0 0
Ne, Ustav je donet zbog viših državnih razloga 36.7 37
Ne, izlaznost na predsedničkim i parlamentarnim
izborima 2008. bila je dobra i to legitimira sve 19.2 19
nosioce vlasti
Sum - 55.8 56
Sum + 42.5 43
Da, ali to nije od nekog većeg značaja za politički
15.0 15
život u Srbiji
Da, i to je jedan od najvećih problema Srbije 27.5 28
Bez odgovora 01.7 02
Total 100%
* - Pitanje je postavljeno samo pripadnicima političke elite

Tabela 59: Da li stav o izostanku javne rasprave prilikom donošenja

Ustava iz 2006 (Tabela br. 16) građana koji će na narednim izborima
glasati za partiju ispitanika treba da bude od značaja za stav te
partije po pitanju ustavnih promena?*
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 20 20 0 0
Sig 1.00
Da 11.7 12
Ne 16.7 17
Bez odgovora 71.7 72
Total 100%
* - Pitanje je postavljeno samo pripadnicima političke elite

190
Tabela 60: Stav ispitanika o tome šta treba učiniti sa Ustavom
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 1.00
Treba doneti potpuno novi ustav 22.7 23 25 19
Treba promeniti samo one odredbe koje ne
18.2 18 11 27
valjaju i uneti nove koje nedostaju
Treba započeti javnu raspravu i po njenom
52.1 49 57 50
okončanju videti da li treba bilo šta menjati
Ne treba menjati ništa 4.1 5 4 4
Ne znam 1.2 3 0 0
Bez odgovora 1.7 2 4 0
Total 100%

Tabela 61: Stav ispitanika o tome da li političke partije treba da

uvaže većinsko mišljenje građana (Tabela 19) o potrebi promene Ustava
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 1.00
Da 87.4 88 86 88
Ne 4.7 9 0 4
Ne znam 4.1 2 4 8
Bez odgovora 3.9 1 11 0
Total 100%

Tabela 62: Mišljenje ispitanika o tome da li će se njegova

organizacija založiti za ustavne promene
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 0.99
Da 82.0 89 86 69
Ne 11.0 5 11 19
Ne znam 5.8 3 4 12
Bez odgovora 1.2 3 0 0
Total 100%

191
Tabela 63: Mišljenje ispitanika o tome da li će se on sam založiti
za ustavne promene
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 0.96
Da 79.1 88 79 69
Ne 11.6 6 18 12
Ne znam 9.3 6 4 19
Total 100%

Tabela 64: Stavovi ispitanika o značaju javne rasprave o nacrtu ustava,

ako bi došlo do promene Ustava
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 1.00
Bez javne rasprave je svaka promena
90.9 94 93 85
ustava neozbiljna
Dobro je da bude javna rasprava, ali je
7.9 6 7 12
njen ishod neobavezujući
Potpuno je nevažno, javna rasprava
1.2 0 0 4
neće imati nikakav uticaj
Total 100%

Tabela 65: Mišljenje ispitanika o tome da li bi ustavne promene trebalo

da budu tema političkih partija u predizbornim kampanjama.
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 0.91
Da 56.6 58 64 46
Ne 31.8 32 29 35
Ne znam 11.6 9 7 19
Total 100%

192
Tabela 66: Da li će partija ispitanika govoriti
o ustavnim promenama u predizbornoj kampanji?
Total Elita
Politička Civilno-društvena Intelektualna
N 20 20 0 0
Sig 1.00
Da 48.3 48
Ne 44.2 44
Ne znam 7.5 8
Total 100%

Tabela 67: Mišljenje ispitanika o tome kakva bi trebalo da bude uloga civilnog
društva u pokretanju ustavnih promena.
Total Elita
Politička Civilno-društvena Intelektualna
N 70 32 27 11
Civilno društvo treba da igra samostalnu i
86.7 80 93 91
aktivnu ulogu u pokretanju ustavnih promena
Civilno društvo treba da igra neku ulogu u
pokretanju ustavnih promena ako mu je političke 4.3 6 4 0
partije namene i u meri u kojoj mu je namene
Civilno društvo ne treba da se meša u pokretanje
2.9 6 0 0
ustavnih promena
Civilno društvo treba da se zalaže za status quo 1.4 0 0 9
Ne znam 1.4 0 4 0
Bez odgovora 3.3 7 0 0
Total 100%

Tabela 68: Mišljenje ispitanika o tome da li bi Srbiji koristilo ako bi se sa ustavnim

promenama započelo u kraćem roku posle parlamentarnih izbora, nakon što se
formira skupštinska većina i vlada
Total Elita
Politička Civilno-društvena Intelektualna
N 86 32 28 26
Sig 1.00
Da, svakako bi joj koristilo 60.1 61 68 50
Potpuno je svejedno 7.6 5 7 12
Ne, svakako bi joj štetilo 9.3 6 7 15
Zavisi od toga kakva će biti skupštinska većina 13.8 21 7 12
Ne znam 8.1 3 11 12
Bez odgovora 1.2 3 0 0
Total 100%

193
Tabela 69: Stavovi ispitanika o tome kako bi trebalo sprovesti
ustavne promene, ako bi do njih došlo
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 1.00
Onako kako predviđa postojeći ustav 67.4 72 61 69
Ustavne promene treba da sprovede
18.6 19 14 23
posebna skupština
Ne znam 12.8 6 25 8
Bez odgovora 1.2 3 0 0
Total 100%

Tabela 70: Stavovi ispitanika o tome da li na grbu Srbije treba da stoji kruna
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 0.93
Da 27.5 30 21 31
Ne 55.0 51 68 46
Ne znam 16.9 17 11 23
Bez odgovora 0.6 2 0 0
Total 100%

Tabela 71: Opšta ocena Preambule

Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
1 51.2 34 61 62
2 9.3 6 14 8
Sum - 60.5 41 75 69
3 24.4 34 14 23
Sum + 13.6 24 7 8
4 5.6 6 7 4
5 7.9 18 0 4
Bez odgovora 1.6 1 4 0
Total 100%

194
Tabela 72: Smisao Preambule danas (pod pretpostavkom da je njen značaj u vreme
donošenja Ustava bio u zaštiti teritorijalnog integriteta zemlje)
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 0.62
Uvrštavanje preambule u Ustav nije imalo smisla ni
46.5 34 54 54
u trenutku donošenja a nema ga ni danas
Uvrštavanje preambule u Ustav je moglo imati
28.5 27 32 27
smisla u vreme donošenja
Uvrštavanje preambule je imalo smisla i tada i ima
18.2 30 7 15
smisla i danas
Ne znam 6.4 8 7 4
Bez odgovora 0.4 1 0 0
Total 100%

Tabela 73: Uspeh ustavotvorca da uz pomoć Ustava spreči stvaranje

nezavisne države Kosovo
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 0.98
Ustav sprečava stvaranje nezavisne države Kosovo 12.4 27 7 0
Ustav sprečava podelu Kosova između Srba i Albanaca 1.2 0 0 4
Ustav je potpuno nevažan za današnji status i dalju
47.1 42 43 58
sudbinu Kosova
Ustav sprečava i Srbiju i Kosovo da postanu
27.3 20 39 23
normalne države
Ne znam 7.9 9 4 12
Bez odgovora 4.1 2 7 4
Total 100%

Tabela 74: Da li će ispitanik da učini nešto lično da se promeni Preambula?

Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 20 20 0 0
Sig 1.00
Da 50.0 50
Ne 37.5 37
Bez odgovora 12.5 13
Total 100%

195
Tabela 75: Stav ispitanika o tome treba li se u Ustavu odrediti prema ranijim režimima
(Brozovom i Miloševićevom) i zločinima koje su oni počinili
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 0.87
Da 16.9 11 21 19
Ne 73.3 81 64 73
Ne znam 9.9 8 14 8
Total 100%

Tabela 76: Stav ispitanika o tome da li u Ustavu treba istaći opredeljenje Srbije za
članstvo u Evropskoj uniji i primat međunarodnog nad domaćim pravom
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 0.85
Da 25.4 28 29 19
Ne 70.0 69 61 81
Ne znam 4.7 3 11 0
Total 100%

Tabela 77: Stavovi ispitanika o tome da li način na koji Ustav propisuje nadređenost
međunarodnog prava domaćem slabi međunarodni položaj Srbije.
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 0.29
Potpuno se slaže 43.0 47 57 23
Delimično se slaže 28.9 24 25 38
Uopšte se ne slaže 25.8 29 14 35
Bez odgovora 2.3 0 4 4
Total 100%

196
Tabela 78: Stav ispitanika o postojanju jasne podele vlasti na izvršnu, zakonodavnu i
izvršnu u Srbiji
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 0.34
Postoji jasna podela vlasti 18.0 20 4 31
Donekle postoji 44.0 53 46 31
Uopšte ne postoji 36.2 26 46 38
Bez odgovora 1.7 2 4 0
Total 100%

Tabela 79: Stav ispitanika o tome treba li poslaniku ukinuti “pravo” na blanko
ostavku i dati pravo da sam raspolaže svojim mandatom
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 0.84
Da 82.6 69 96 85
Ne 14.0 28 4 8
Ne znam 3.5 3 0 8
Total 100%

Tabela 80: Stav ispitanika o tome da li treba smanjiti broj poslanika u Narodnoj
skupštini
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 0.05
Da 69.8 53 79 81
Ne 21.5 42 14 4
Ne znam 7.6 5 4 15
Bez odgovora 1.2 0 4 0
Total 100%

197
Tabela 81: Da li ispitanik deli sud građana o politizovanosti sudova u Srbiji i uticaju
politike na reizbor sudija 2009. (tabele 27 i 28)?
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 1.00
Da 90.3 83 93 96
Ne 4.5 9 0 4
Ne znam 2.9 8 0 0
Bez odgovora 2.3 0 7 0
Total

Tabela 82: Stavovi ispitanika o tome da li treba dati čvršće garancije sudovima kako
bi mogli nezavisno da sude
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 0.80
Da 75.2 68 86 73
Ne 17.2 24 11 15
Ne znam 7.6 8 4 12
Total 100%

Tabela 83: Stavovi ispitanika o tome ko bi trebalo da bira sudije

Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 1.00
Treba da ih bira posebno telo sastavljeno
62.6 59 75 54
samo od predstavnika struke
Treba da ih biraju poslanici u skupštini 8.1 9 4 12
Treba da ih bira narod / građani 7.4 7 7 8
Ne znam 9.3 16 7 4
Bez odgovora 12.6 9 7 23
Total 100%

198
Tabela 84: Stavovi ispitanika o tome koliko je samostalnim stručnim i kontrolnim
telima kao što su Državna revizorska institucija ili Zaštitnik građana omogućen
nesmetan rad
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Uopšte ne 11.0 5 11 19
Uglavnom ne 27.1 26 32 23
Sum - 38.2 31 43 42
I da i ne 42.6 40 50 38
Sum + 19.2 30 7 19
Uglavnom da 15.1 25 0 19
Da, u potpunosti 4.1 5 7 0
Total 100%

Tabela 85: Stavovi ispitanika o tome treba li samostalnim stručnim i kontrolnim

telima kao što su Državna revizorska institucija ili Zaštitnik građana dati čvršće
garancije kako bi mogli da nesmetano rade
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 0.61
Da 69.2 58 79 73
Ne 17.4 31 11 8
Ne znam 9.3 6 4 19
Bez odgovora 4.1 5 7 0
Total 100%

Tabela 86: Stavovi ispitanika o tome treba li u Ustavu sistemski urediti sva
samostalna stručna i kontrolna tela
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 0.79
Da 60.1 52 75 54
Ne 23.6 32 18 19
Ne znam 15.1 16 7 23
Bez odgovora 1.2 0 0 4
Total 100%

199
Tabela 87: Stav ispitanika o tome treba li Ustavom sistemski regulisati položaj
civilnog društva kako bi se oslabilo samovlašće političkih partija
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 0.75
Da 57.4 48 71 54
Ne 29.5 35 18 35
Ne znam 12.8 16 11 12
Bez odgovora 0.4 1 0 0
Total 100%

Tabela 88: Stavovi ispitanika o tome treba li dati dodatne ustavne garancije slobodne
konkurencije i borbe protiv monopola
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 0.92
Da 70.2 73 68 69
Ne 26.4 27 32 19
Bez odgovora 3.5 0 0 12
Total 100%

Tabela 89: Stavovi ispitanika o tome da li treba dati čvršće garancije ravnomernosti
teritorijalnog razvoja Srbije
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 0.45
Da 66.7 67 64 69
Ne 21.7 33 11 19
Ne znam 11.6 0 25 12
Total 100%

200
Tabela 90: Da li bi veća decentralizacija obezbedila i veću demokratizaciju vlasti?
Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 0.99
Slaže se 79.8 77 82 81
Ne slaže se 18.4 21 18 15
Bez odgovora 1.7 2 0 4
Total 100%

Tabela 91: Da li bi veća decentralizacija obezbedila i veću odgovornost vlasti?

Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 1.00
Slaže se 82.2 83 86 77
Ne slaže se 14.9 15 14 15
Bez odgovora 2.9 2 0 8
Total 100%

Tabela 92: Stav ispitanika o ustavnom položaju Vojvodine

Total Elita

Politička Civilno-društvena Intelektualna

N 86 32 28 26
Sig 0.98
Vojvodina ima preveliku autonomiju 6.2 14 0 4
Vojvodina ima optimalnu autonomiju 39.7 44 39 35
Vojvodina ima premalu autonomiju 28.5 33 29 23
Treba ukinuti autonomiju Vojvodine 4.7 0 4 12
Nije siguran, treba da razmisli, ne želi da govori o
18.6 9 25 23
tome...
Bez odgovora 2.3 0 4 4
Total 100%

201
LITERATURA
Albi, Anneli (2005): EU Enlagrement and the Constitutions of Central and Eastern
Europe, Cambridge: Cambridge University Press
Antonić, Slobodan (2002): Zarobljena zemlja. Srbija za vlade Slobodana Miloševića,
Beograd: Otkrovenje
Antonić, Slobodan (2003): Nacija u strujama prošlosti. Ogledi o održivosti demokratije
u Srbiji, Beograd: Čigoja štampa
Antonić, Slobodan (2006): Elita, građanstvo i slaba država. Srbija posle 2000,
Beograd: Službeni glasnik
Asman, Jan (2011): Kultura pamćenja. Pismo, sećanje i politički identitet u ranim
visokim kulturama, Beograd: Prosveta
Arzenšek, Vladimir (1981): “Samoupravljanje i struktura moći: stabilnost sistema
dominacije“, Revija za sociologiju, god. 11, br. 1-2: 3-12
Avramović, Sima (2011): “Poimanje sekularnosti u Srbiji – refleksije sa javne rasprave
u Ustavnom sudu“, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, god. 59, br. 2: 279-301
Bach, Maurizio (2000): “Die Europäisierung der nationalen Gesellschaft?
Problemstellung und Perspektiven einer Soziologie der europäischen Integration“,
u: Bach, Maurizio (ur.): Kölner Zeitschrift für Soziologie und Sozialpsychologie.
Sonderheft 40: Die Europäisierung nationaler Gesellschaft, Wiesbaden:
Westdeutscher Verlag
Barać, Verica i Zlatić, Ivan (2004): Korupcija, vlast i država. Polazište i pravac delovanja
Saveta za borbu protiv korupcije (2001-2004), Beograd: Res Publica
Begović, Boris (2006): “Ekonomska teorija nezavisnog pravosuđa”, Arhiv za pravne i
društvene nauke, god. 93, br. 2-4: 1167-1179
Begović, Boris et al. (2002): Korupcija na carini, Beograd: Centar za liberalno-
demokratske studije
Beiser, Federick C. (2011): The German Historicist Tradition, Oxford i New York: Oxford
University Press

203
Beljanski, Slobodan (1999): Pravo i iluzija, Beograd: XX vek
Beljanski, Slobodan (2003): Hronika uzaludnog otpora, Beograd: Helsinški odbor za
ljudska prava u Srbiji
Beogradski centar za ljudska prava (1999): Ljudska prava u Jugoslaviji 1998. Pravo i
praksa u Saveznoj Republici Jugoslaviji i međunarodni standardi ljudskih prava,
Beograd: Beogradski centar za ljudska prava
Beogradski centar za ljudska prava (2001): Ljudska prava u Jugoslaviji 2000. Pravo i
praksa u Saveznoj Republici Jugoslaviji i međunarodni standardi ljudskih prava,
Beograd: Beogradski centar za ljudska prava
Beogradski centar za ljudska prava (2002): Ljudska prava u Jugoslaviji 2001. Pravo i
praksa u Saveznoj Republici Jugoslaviji i međunarodni standardi ljudskih prava,
Beograd: Beogradski centar za ljudska prava
Beogradski centar za ljudska prava (2012): Ljudska prava u Srbiji 2011. Pravo i praksa
u Srbiji i međunarodni standardi ljudskih prava, Beograd: Beogradski centar za
ljudska prava
Biro, Mikloš i Molnar, Aleksandar (1996): “Znanje i sudovi studenata prava o ustavnim
rešenjima”, Glasnik Advokatske komore Vojvodine, god. 68, br. 6: 219-225
Biro, Mikloš, Molnar, Aleksandar i Popadić, Dragan (1997): “Stavovi građana Srbije
prema pravnoj državi”, Sociologija, god. 39, br. 2: 207-221
Blank, M. et al. (1977): Wohin treibt der Rechtsstaat?, Berlin: Pahl-Rugenstein
Blumenberg, Hans (2004): Legitimnost novog veka, Sremski Karlovci i Novi Sad:
Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića
Böckenförde, Ernst-Wolfgang (2000): Staat, Nation, Europa. Studien zur Staatslehre,
Verfassungstheorie und Rechtsphilosophie, Frankfurt am Main: Suhrkamp
Byford, Jovan (2005): Potiskivanje i poricanje antisemitizma. Sećanje na vladiku
Nikolaja Velimirovića u savremenoj pravoslavnoj kulturi, Beograd: Helsinški odbor
za ljudska prava u Srbiji
Cavallar Georg (1992): Pax Kantiana: systematisch-historische Untersuchung des
Entwurfs ‘Zum ewigen Frieden’ (1795) von Immanuel Kant, Wien: Schriftenreihe
der Österreichischen Gesellschaft zur Erforschung des 18. Jahrhunderts
Cvijić, Jovan (1991): Sabrana dela. Knjiga 2: Balkansko poluostrvo, Beograd: SANU,
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva i NIRO Književne novine
Čavoški, Kosta (1991): Prirodno pravo, vladavina prava i tiranski zakoni“, u: Basta, Danilo
(ur.): Pravna država – poreklo i budućnost jedne ideje. Beograd 26–27. septembar
1991, Beograd: Pravni fakultet u Beogradu i Nemački kulturni i informativni centar
Čavoški, Kosti (2000): “Vladavina prava i anomija“, u: Čavoški, Kosta (ur.): Ustavnost i
vladavina prava, Beograd: CUPS
Dačić, Ivica (2007): “Milošević je izgubio izbore, a mi sve“, Hereticus, god. 5, br. 2:159-176
Dal, Robert (1994): Dileme pluralističke demokratije, Beograd: BIGZ
Dal, Robert (1997): Poliarhija. Participacija i opozicija, Beograd: Filip Višnjić
Dimitrijević, Nenad (2007): Ustavna demokratija shvaćena kontekstualno, Beograd:
Fabrika knjiga
Dimitrijević, Vojin (2006): Silaženje s uma, Beograd: Fabrika knjiga
Diskusija (1975): “Sociologija morala“, Gledišta, god. 16, br. 10: 839-900

204
Diskusija (1997): “Peta katedra: Pravo na pravdu“, Pravni život, br. 1-2: 755-790
Dragović-Soso, Jasna (2004): “Spasioci nacije“. Intelektualna opozicija Srbije i
oživljavanje nacionalizma, Beograd: Fabrika knjiga
Dvorniković, Vladimir (1991a): “Hajdukovanje kao psihološka i socijalna pojava“, Delo,
god. 37, br. 9-12: 361-366
Dvorniković, Vladimir (1991b): “Etički karakter Jugoslovena“, Delo, god. 37, br. 9-12:
381-413
Đerić, Gordana (2005): Pr(a)vo lice množine. Kolektivno samopoimanje i
predstavljanje: mitovi, karakteri, mentalne mape i stereotipi, Beograd: Institut za
filozofiju i društvenu teoriju i Filip Višnjić
Đerić, Gordana (2010): Prošlost u sadašnjosti. Prilozi prenosu sećanja kroz vreme,
Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju i Filip Višnjić
Đinđić, Zoran (1984): “Diskusija”, u: Mićunović, Dragoljub (ur.): Liberalizam i socijalizam
(Liberalne i socijalističke ideje i pokreti na tlu Jugoslavije), Beograd: Univerzitet u
Beogradu, Institut društvenih nauka i Centar za filozofiju i društvenu teoriju
Đinđić, Zoran (1987): “Osnovna prava i ustavno-pravna država”, Theoria, god. 30, br.
1-2:31-44
Đinđić, Zoran (1988): Jugoslavija kao nedovršena država, Novi Sad: Književna zajednica
Novog Sada
Đinđić, Zoran (2001): “Adrenalin za promene”, Nova srpska politička misao, Posebno
izdanje 1: Srbija posle Miloševića, 87-94
Đinđić, Zoran (2003): O Kosovu, Beograd: Udruženje građana “Cer”
Đinđić, Zoran (2005): Put Srbije u Evropu, Beograd: Draslar partner
Đorđević, Jovan (bez godine izdanja): Ustavno pravo, Beograd: Savremena
administracija
Đorđević, Mirko (2005): “Iskušenja klerikalizacije“, Republika, god. 15, br. 352-353
Đorđević, Mirko (2007): “Srpska pravoslavna crkva u ciklusu kosovske drame“, u:
Vujadinović, Dragica i Goati, Vladimir (ur.): Između autoritarizma i demokratije.
Knjiga III: Nacionalni i državni interes moderne Srbije, Beograd: Friedrich Ebert
Stiftung i CEDET
Đorđević, Srđan i Toplak, Jurij (2012): Dogmatske glose o Kosovskom ustavu, Kragujevac:
Pravni fakultet Univerziteta u Kragujevcu, Institut za pravne i društvene nauke
Đukić, Ilija (2003): Kosovo – realnost i mit, Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava
Đukić-Veljanović, Zlatija (1996): “Odluke ustavnih sudova o saglasnosti ustava
republika-članica sa Ustavom SR Jugoslavije“, Pravni život, god. 45, br. 12: 227-240
Đurić, Jelena (1999): “Upotreba mitova u stvaranju i razaranju društva“, u: Gredelj,
Stjepan (ur.): Mediji i rat, Beograd: Mediji
Džinić, Firdus (1964): “Ocene uslova i slobode za iznošenje mišljenja i kritike“, u:
Baćević, Ljiljana et al.: Jugoslovensko javno mnjenje o aktuelnim političkim i
društvenim pitanjima, Beograd: Institut društvenih nauka
Engels, Fridrih (1950): “Razvitak socijalizma od utopije do nauke”, u: Marx, Karl i Engels,
Friedrich: Izabrana djela, knj. 2, Zagreb: Kultura
Erlich, Vera St. (1971): Jugoslavenska porodica u transformaciji. Studija u tri stotine
sela, Zagreb: Liber

205
Field, G. Lowell i Higley, John (1973): “Elites and Non-Elites: The Possibilities and Their
Side Effects“, u: Module 13, Andover, MA: Warner Modular Publications
Field, G. Lowell i Higley, John (1980): Elitism, London: Routledge
Fraenkel, Ernst (1974): Der Doppelstaat, Frankfurt am Main: Europäische Verlagsanstalt
Fraenkel, Ernst (1973): Deutschland und die westlichen Demokratien, Stuttgart: Reihe
Kohlhammer
Gams, Andrija (1965): “O jednoj moralnoj devijaciji u našem društvu“, u: O socijalističkom
moralu. Zbornik priloga povodom Osmog kongresa SKJ, Beograd: Univerzitetski
komitet SKS – Beograd
Geary, Patrick (2007): Mit o nacijama. Srednjovekovno poreklo Evrope, Novi Sad:
Cenzura
Gerhardt Volker (1995): Immanuel Kants Entwurf ‘Zum ewigen Frieden’. Eine Theorie
der Politik, Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft
Goati, Vladimir (2004a): Partije i partijski sistem Srbije, Niš: OGI
Goati, Vladimir (2004b): “Partije i akteri civilnog društva u Srbiji”, u: Vujadinović,
Dragica et al. (ur.): Između autoritarizma i demokratije: Srbija, Crna Gora,
Hrvatska. Knjiga II: Civilno društvo i politička kultura, Beograd: Cedet
Golubović, Zagorka (2003): “Promene u Srbiji 2000. godine: uzroci, očekivanja,
postignuća”, u: Golubović, Zagorka, Spasić, Ivana i Pavićević, Đorđe (ur.): Politika i
svakodnevni život. Srbija 1999-2002, Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju
Golubović. Zagorka (2005): “Rezultati demokratske tranzicije kroz prizmu građana
Srbije 2005.”, Filozofija i društvo, god. 27, br. 2: 13-44
Golubović, Zagorka (2007): “Kako građani Srbije shvataju demokratiju“, u: Golubović,
Zagorka (ur.): Politika i svakodnevni život III: Probuđene nade i izneverena
očekivanja, Beograd: Fondacija Heinrich Böll – Regionalni ured Beograd
Goričar, Jože (1972): “Žarišta globalnih konflikata u jugoslovenskom društvu“, u:
VI. naučno savetovanje Jugoslovenskog udruženja za sociologiju i Slovenskog
sociološkog društva: Društveni konflikti i socijalistički razvoj u Jugoslaviji, Portorož:
Jugoslovensko udruženje za sociologiju i Slovensko sociološko društvo
Gotje, Dejvid (2008): “Konstituisanje demokratije“, Treći program Radio Beograda, br.
139-140: 119-141
Häberle, Peter (2002): Ustavna država, Zagreb: Politička kultura
Habermas, Jirgen (2002): Postnacionalna konstelacija. Politički eseji, Beograd:
Otkrovenje
Habermas, Jürgen (1987): “Vom öffentlichem Gebrauch der Historie“, u: “Historikerstreit“,
München: Piper
Habermas, Jürgen (1990): Die nachholende Revolution, Frankfurt am Main: Suhrkamp
Habermas, Jürgen (1993): Faktizität und Geltung. Beiträge zur Diskurstheorie des
Rechts und des demokratischen Rechtsstaates, Frankfurt am Main: Suhrkamp
Habermas, Jürgen (2004): “Hat die Konstitutionalisierung des Völkerrechts noch eine
Chance?“, u: Der gespaltene Westen. Kleine politische Schriften X, Frankfurt am
Main: Suhrkamp
Habermas, Jürgen (2012): “Protiv fasadne demokratije (Frankfurter Allgemeine Zeitung,
03. 08. 2012)“, http://pescanik.net/2012/08/protiv-fasadne-demokratije/

206
Hamilton, Aleksander (1981): No. 84. “O odsustvu povelje o pravima u Ustavu“, u:
Hamilton, Aleksander, Medison, Džejms i Džej, Džon: Federalistički spisi, Beograd:
Radnička štampa
Hartley, T. C. (1998): Osnovi prava Evropske zajednice, Beograd: COLPI i Beogradski
centar za ljudska prava
Held, Dejvid (1997): Demokratija i globalni poredak. Od moderne države ka
kosmopolitskoj vladavini, Beograd: Filip Višnjić
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji (2005): O čemu Crkva (ne) može da se pita
– SPC, država i društvo u Srbiji (2000-2005), Beograd: Helsinški odbor za ljudska
prava u Srbiji
Hennecke, Edgar (2007): Apokryphe Apokalypsen, Wiesbaden: Marix Verlag
Hettlage, Robert (1997): “Euro-Visionen. Identitätsfindung zwischen Region, Nation
und transnationaler Union“, u: Hettlage, Rohbert, Deger Petra i Wagner, Susanne
(ur.): Kollektive Identität in Krisen, Wiesbaden: Westdeutscher Verlag
Hinsli, Frensis Henri (2001): Suverenost, Beograd: Filip Višnjić
Hobz, Tomas (1991): Levijatan ili Materija, oblik i vlast države crkvene i građanske,
knj. 1-2, Niš: Gradina
Hofbauer, Hannes (2009): Eksperiment Kosovo. Povratak kolonijalizma, Beograd:
Albatros Plus
Höffe Otfried (1995): “Einleitung: Der Friede – ein vernachlässigtes Ideal“, u: Höffe
Otfried (ur.): Immanuel Kant: Zum ewigen Frieden, Berlin: Akademie Verlag
Isakov, Miodrag Mile (2005): ParaDOS, Novi Sad: NS Media
Ivanović, Branislav (1991): “Jugoslovenska pravna stvarnost omogućava da nasilje
postaje metod i manir razrješavanja društvenih odnosa i konflikata“, Pravni život,
god. 41, br. 5-7: 587-600
Ivanović, Miroslav (1996): “Mi nismo Evropa!“, u: Knežević, Miloš (ur.): Srbija i Evropa,
Beograd: Dom kulture Studentski grad
Ivošević, Zoran (1999): “Reč unapred“, u: Ivošević, Zoran (ur.): Kriza i obnova prava,
Beograd: CUPS
Jelinčić, Jadranka (2007): Evropeizacija Srbije. Kapaciteti organa vlasti i lokalnih
organa (samo)uprave, Beograd: Fond za otvoreno društvo
Jelinčić, Jadranka i Đurović, Srđan (2011): Evropeizacija Srbije. Građansko društvo,
Beograd: Fond za otvoreno društvo
Jelinčić, Jadranka et al. (2012): Serbia 2011. Democracy, Rule of Law, Human and
Minority Rights. Contribution to the 2011 European Commission Consultations
on Enlargement Package, Belgrade: Fund for an Open Society, Serbia and Center
for Applied European Studies (manuskript)
Jovanović, Čeda (2005): Moj sukob s prošlošću. Srbija 2000-2005, Beograd: Dan graf
Jovanović, Milan (2008): “Narodna skupština – deformacije teritorijalnog
predstavljanja“, Godišnjak Univerziteta u Beogradu – Fakulteta političkih nauka,
god. 2, br. 2: 117-132
Jovanović, Slobodan (1990): Vlada Aleksandra Obrenovića II (1887-1903), u: Sabrana
dela, knj. 7, Beograd: BIGZ, Jugoslavijapublik i Srpska književna zadruga

207
Kant, Immanuel (1998: 1): “Prolegomena zu einer jeden künftigen Metaphysik, die als
Wissenschaft wird auftreten können”, u: Werke in sechs Bänden, knj. 3, Darmstadt:
Wissenschaftliche Buchgesellschaft
Kant, Immanuel (1998: 2): “Wass heisst: sich im Denken orientieren?“, u: ibid.
Kant, Immanuel (1998: 3): “Einige Bemerkungen von Herrn Professor Kant (aus Ludwig
Heinrich Jakobs Prüfung der Mendelssohnschen Morgenstunden oder aller
spekulativen Beweise für das Dasein Gottes)“, u: ibid.
Kant, Immanuel (1998: 4): “Grundlegung zur Metaphysik der Sitten”, u: ibid., knj. 4
Kant, Immanuel (1998: 5): “Kritik der praktischen Vernunft”, u: ibid.
Kant, Immanuel (1998: 6): “Die Metaphysik der Sitten”, u: ibid.
Kant, Immanuel (1998: 7): “Die Religion innerhalb der Grenzen der bloßen Vernunft”,
u: ibid.
Kant Immanuel (1998: 8): “Über ein vermeintes Recht aus Menschenliebe zu lügen”, u:
ibid.
Kant, Immanuel (1998: 9): “Metaphysische Anfangsgründe der Naturwissenschaft“, u:
ibid., knj. 5
Kant, Immanuel (1998: 10): “Über den Gebrauch teleologischer Prinzipien in der
Philosophie“, u: ibid.
Kant, Immanuel (1998: 11): “Kritik der Urteilskraft”, u: ibid.
Kant, Immanuel (1998: 12): “Idee zu einer allgemeinen Geschichte in weltbürgerlichen
Absicht”, u: ibid, knj. 6
Kant, Immanuel (1998: 13): “Beantwortung der Frage: Was ist Aufklärung?”, u: ibid.
Kant, Immanuel (1998: 14): “Über das Misslingen aller philosophischen Versuche in
der Theodizee”, u: ibid.
Kant, Immanuel (1998: 15): “Über den Gemeinspruch: Das mag in der Theorie richtig
sein, taugt aber nicht für die Praxis”, u: ibid.
Kant, Immanuel (1998: 16): “Das Ende aller Dinge”, u: ibid.
Kant, Immanuel (1998: 17): “Zum ewigen Frieden. Ein philosophischer Entwurf”, u: ibid.
Kant, Immanuel (1998: 18): “Der Streit der Fakultäten”, u: ibid.
Kant, Immanuel (1955): Gesammelte Schriften. Band X. Vorarbeiten und Nachträge,
Berlin: Walter de Gruyter & Co.
Kardelj, Edvard (1977): “Sadržina i karakter sloboda i prava u našem socijalističkom
samoupravnom društvu“, Ideje, god. 8, br. 5: 5-33
Klar, Samuel (2007): Moral und Politik bei Kant. Eine Untersuchung zu Kants
praktischer und politischer Philosophie im Ausgang der “Religion innerhalb der
Grenzen der bloßen Vernunft, Würzburg: Königshausen & Neumann
Koenen-Iter, Žak (2005): Sociologija elita, Beograd: Clio
Kolesnikov, Aleksandar (1996): “Tajnovidelac budućnosti (Tumačenje Otkrovenja svetog
Jovana Bogoslova)”, u: Nikćević, Vesna (ur.): Poslednja vremena danas, Cetinje:
Svetigora
Koštunica, Vojislav (1992): “Ustav bez naroda”, Pravni život, god. 42, br. 7-8: 984-988
Koštunica, Vojislav (2010): “Izmenjena rezolucija nanela veliko zlo i sramotu Srbiji”,
Nova srpska politička misao, http://www.nspm.rs/hronika/kostunica-izmenjena-
rezolucija-nanela-veloko-zlo-i-sramotu-srbiji.html?alphabet=l

208
Krause, Joachim (2008): “Vom ewigen Frieden zum demokratischen Frieden? Die
Aussagekraft von Theorien des demokratischen Friedens“, u: Mayer, Tilman i
Kronenberg, Volker (ur.): Streitbar für die Demokratie. “Bonner Perspektiven“
der Politischen Wissenschaft und Zeitgeschichte 1959-2009, Bonn: Bouvier
Verlag
Kriele, Martin (1988a): Einführung in die Staatslehre. Die geschichtliche
Legitimitätsgrundlagen des demokratischen Verfassungsstaates, Reinbek bei
Hamburg: Rowohlt
Kriele, Martin (1988b): Die demokratische Weltrevolution. Warum sich die Freiheit
durchsetzen wird, München i Zürich: Piper
Kronenberg, Volker (2008): “Patriotismus und politische Kultur. Eine deutsche Debatte
– 20 Jahre nach dem Historikerstreit“, u: Mayer, Tilman i Kronenberg, Volker (ur.):
Streitbar für die Demokratie, Bonn: Bouvier
Laberge Pierre (1995): “Von der Garantie des ewigen Friedens”, u: Höffe Otfried (ur.):
op. cit.
Lazić, Mladen (2005): Promene i otpori. Srbija u transformacijskim procesima,
Beograd: Filip Višnjić
Lazić, Mladen (2011): Čekajući kapitalizam. Nastanak novih klasnih odnosa u Srbiji,
Beograd: Službeni glasnik
Lazić, Mladen i Cvejić, Slobodan (2005): “Stratificational Changes in Serbian
Society: A Case of Blocked Post-Socialist Transformation“, u: Milić, Anđelka (ur.):
Transformation & Changes, Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozofskog
fakulteta u Beogradu
Levit, Karl (2001): “Politički decizionizam”, u: Samardžić, Slobodan (ur.): Norma i
odluka. Karl Šmit i njegovi kritičari, Beograd: Filip Višnjić
Lukić, Radomir (1982): Sociologija morala, Beograd: Naučna knjiga
Maihofer, Werner (1972): “Rechtsstaat und Sozialstaat“, u: Weyer, Willi (ur.):
Rechtsstaat-Sozialstaat, Stuttgart: Verlat W. Kohlhammer
Majer, Tomas (2009): Identitet Evrope. Jedinstvena duša Evropske unije?, Beograd:
Albatros Plus i Službeni glasnik
Malešević, Siniša (2004): Ideologija, legitimnost i nova država. Jugoslavija, Srbija i
Hrvatska, Zagreb i Beograd: Naklada Jesenski i Turk i Fabrika knjiga
Marinković, Darko (2002): “Sindikati u Srbiji godinu dana kasnije – od konflikta ka
dijalogu”, u: Cvetković, Vladimir N. (ur.): (Re)konstrukcija institucija. Godinu dana
tranzicije u Srbiji, Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju
Marinković, Tanasije (2011): “Prilog za javnu raspravu o ustavnosti Zakona o crkvama i
verskim zajednicama”, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, god. 59, br. 1: 367-385
Maković, Radmilo (2012): “Srbija na začelju Evrope“, Vreme, br. 1142 od 23. novembra
Marx, Karl i Engels, Friedrich (1950): “Manifest Komunističke partije“, u: Marx, Karl i
Engels, Friedrich: op. cit., knj. 1
Mastronardi, Philippe (2007): Verfassungslehre. Allgemeines Staatsrecht als Lehre
vom guten und gerechten Staat, Bern, Stuttgart i Wien: Haupt Verlag
Maus, Ingeborg (2001): Aspekti narodne suverenosti. O nacionalnodržavnim i
međudržavnim dimenzijama demokratije, Beograd: Dosije

209
Maus, Ingeborg (2009): “Kantovi razlozi protiv globalne države: narodna suverenost
kao princip međunarodnog prava”, u: Bojanić, Petar i Babić, Jovan (ur.): Svetska
vlast, Beograd: Službeni glasnik
Mayer-Tasch, P. C. (1991): Politische Theorie des Verfassungsstaates, München:
Deutscher Taschenbuch Verlag
Megre, Frederik (2004): “MKTJ i domaći sudovi: kakav je njihov odnos?“, u: Strategije
za tranzicionu pravdu u državama bivše Jugoslavije. Suočavanje s prošlošću –
Postkonfliktne strategije za istinu, pravdu i pomirenje u regionu bivše Jugoslavije.
Međunarodna konferencija Fonda za humanitarno pravo u saradnji sa Savetom
Evrope 1-2. oktobar 2004, Beograd: Fond za humanitarno pravo
Mendras, Henri (1986): Seljačka društva. Elementi za jednu teoriju seljaštva, Zagreb:
Globus
Michels, Robert (1970): Zur Soziologie des Parteiwesens in der modernen Demokratie.
Untersuchungen über die oligarchischen Tendenzen des Gruppenlebens, Stuttgart:
Alfred Kröner Verlag
Mićović, Joanikije protosinđel (1996): “Dejstvo ikone u istoriji“, u: Radović, Anfilohije
(ur.): Jagnje Božije i Zvijer iz bezdana, Cetinje: Svetigora
Mićunović, Dragoljub (2007): “Do sada najopasnija izjava”, http://www.b92.net/info/
vesti/index.php?yyyy=2007&mm=05&dd=10&nav_category=418&nav_id=245857
Mihailović, Srećko (2007): “Ima li tranzicije iz socijalnog haosa“, u: Vujadinović, Dragica
i Goati, Vladimir (ur.): op. cit.
Mihailović, Srećko (2010): “Priča o tranziciji, ili Naracija o našim beskrajnim menama”,
u: Mihailović, Srećko (ur.): Kako građani Srbije vide tranziciju. Istraživanje javnog
mnenja tranzicije, Beograd: Friedrich Ebert Stiftung
Mihailović, Srećko (2012): “Predizborna patologija. Esej o patologiji predizborja uoči
đurđevdanskih Izbora 2012”, u: Stojiljković, Zoran (ur.): Zašto glasam, kako glasam,
ako uopšte glasam. Zbornik radova sa konferencije, Beograd: Friedrich Ebert Stiftung
Mihajlović, Dušan (2005): Povlenske magle i vidici. Drugi tom: Zapisi i kazivanja o
životu i politici posle 5. oktobra 2000., Beograd: NEA-Beograd
Milivojević, Zdenka (2006): Civilno društvo Srbije. Potisnuto tokom 1990-ih – u potrazi
za legitimitetom, prepoznatljivom ulogom i priznatim uticajem tokom 2000-ih.
CIVICUS Indeks civilnog društva – Izveštaj za Srbiju, Beograd: Argument i Centar
za razvoj neprofitnog sektora
Milosavljević, Olivera (1996): “Jugoslavija kao zabluda”, u: Popov, Nebojša (ur.): Srpska
strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamćenju, Beograd i Zrenjanin: Republika
Milosavljević, Olivera (2002): U tradiciji nacionalizma ili Stereotipi srpskih
intelektualaca XX veka o “nama” i “drugima”, Beograd: Helsinški odbor za ljudska
prava u Srbiji
Milošević, Milan (2002): “Sukob koji vodi u izbore”, Vreme br. 604 (1. avgust), http://
www.vreme.com/cms/view.php?id=319351
Mils, S. Rajt (1964): Elita vlasti, Beograd: Kultura
Milutinović, Milovan (1996): “Rat bez jedinstvenog programa i cilja“, u: Radović,
Anfilohije (ur.): op. cit.
Mimica, Aljoša (1992): “Demokratski despotizam”, Republika, god. 2, br. 46

210
Minkler, Herfrid (2009): Imperije. Logika vladavine svetom – od starog Rima do
Sjedinjenih Država, Beograd: Albatros Plus i Službeni glasnik
Mirić, Jovan (1984): Sistem i kriza. Prilog kritičkoj analizi ustavnog i političkog sistema
Jugoslavije, Zagreb: Cekade
Molnar, Aleksandar (1989): “Seoska porodica i norme egalitarnosti“, Zbornik Matice
srpske za društvene nauke, br. 86-87: 45-66
Molnar, Aleksandar (1991): “Anomijski procesi u Vojvodini“, Zbornik radova Pravnog
fakulteta u Novom Sadu, god. 25, br. 1-3: 73-90
Molnar, Aleksandar (1994a): Društvo i pravo. Istorija klasičnih sociološkopravnih
teorija, knj. 1-2, Novi Sad: Visio Mundi Academic Press
Molnar, Aleksandar (1994b): Osnovna prava čoveka i raspad Jugoslavije, Novi Sad:
Visio Mundi Academic Press
Molnar, Aleksandar (1996): “The Collapse of Self-Management and the Rise of
Führerprinzip in Serbian Enterprises“, Sociologija, god. 38, br. 4: 539-559
Molnar, Aleksandar (1997): Narod, nacija, rasa. Istorijska izvorišta nacionalizma u
Evropi, Beograd: Beogradski krug i AKAPIT
Molnar, Aleksandar (1998): “Levica i desnica. Istorija pojmova i srpski slučaj”, Nova
srpska politička misao, god. 5, br. 1: 73-78
Molnar, Aleksandar (2001a): “O neizvesnostima revolucije započete 5. oktobra 2000”,
u: Spasić, Ivana i Subotić, Milan (ur.): R/Evolucija i poredak. O dinamici promena
u Srbiji, Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju
Molnar, Aleksandar (2001b): Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi. Knjiga 1: Pravo
na otpor tiraniji, Beograd: Edicija “Reč”
Molnar, Aleksandar (2001c): Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi. Knjiga 2:
Klasične revolucije: Nizozemska, Engleska, SAD, Beograd: Edicija “Reč”
Molnar, Aleksandar (2002a): Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi. Knjiga 3:
Moderne revolucije: Francuska, Nemačka, Rusija, Beograd: Edicija “Reč”
Molnar, Aleksandar (2002b): Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi. Knjiga 4:
Građanska neposlušnost, Beograd: Edicija “Reč”
Molnar, Aleksandar (2002c): “Kako iz starog režima? (Dileme vezane za sazivanje
Ustavotvorne skupštine u Jugoslaviji)”, u: Cvetković, Vladimir N. (ur.): (Re)
konstrukcija institucija. Godinu dana tranzicije u Srbiji, Beograd: Institut za
filozofiju i društvenu teoriju
Molnar, Aleksandar (2003): “Civilno društvo”, u: Vukadinović, Đorđe i Krstić, Predrag
(ur.): Kritički pojmovnik civilnog društva, knj. 1, Beograd: Grupa 484
Molnar, Aleksandar (2006a): Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi. Knjiga 5: Rat.
Od kulta Votana do holokausta, Beograd: Fabrika knjiga
Molnar, Aleksandar (2006b): “5. oktobar, 6. oktobar, 12. septembar...“, Reč, br. 74: 33-54
Molnar, Aleksandar (2008): Oproštaj od prosvetiteljske ideje ustavotvorne skupštine?
O rotacionom kretanju revolucije u Srbiji 2000-2007, Beograd: Institut za filozofiju
i socijalnu teoriju i Fabrika knjiga
Molnar, Aleksandar (2010): Sunce mita i dugačka senka Karla Šmita. Ustavno
zlopaćenje Srbije u prvoj dekadi 21. veka, Beograd: Institut za filozofiju i društvenu
teoriju / Službeni glasnik

211
Monteskje, Šarl de (2011): O duhu zakona, Beograd: Zavod za udžbenike
Morin, Edgar (1989): Kako misliti Evropu?, Sarajevo: Svjetlost
Müller, Jan-Werner (2010): Ustavni patriotizam, Beograd: Fabrika knjiga
Münkler Herfried (2002): Über den Krieg. Stationen der Kriegsgeschichte im Spiegel
ihrer theoretischen Reflexionen, Weilerswist: Velbrück Wissenschaft
Münkler Herfried (2006): Vom Krieg zum Terror. Das Ende des klassischen Krieges,
Zürich: Vontobel-Stiftung
Natorp Paul (1924): Kant über Krieg und Frieden. Ein geschichtsphilosophischer Essay,
Erlangen: Verlag der Philosophischen Akademie
Nenadić, Bosa (1991): “Objavljivanje saveznih propisa u tzv. ’Poverljivom glasilu’“,
Pravni život, god. 41, br. 3-4: 307-316
Neumann, Franz (1974): Demokratska i autoritarna država, Zagreb: Naprijed
Neumann, Franz (1988): Behemoth. Struktur und Praxis des Nationalsozialismus 1933-
1944, Frankfurt am Main: Fischer
Nigg, Walter (1996): Das ewige Reich. Geschichte einer Hoffnung, Zürich: Diogenes
Verlag
Nikolić, Pavle (1991): “Ustav Republike Srbije od 1990. godine i problemi
demokratizacije“, Pravni život, god. 41, br. 1-2: 89-96
Nikolić Đaković, T. (2012): “Idiot ne zaposli decu kod sebe“, NIN, br. 3200 od 26. aprila
Nußberger, Angelika (2011): “‘Zivilgesellschaft’ als neues Konzept des
Verfassungsrechts?”, u: Hackmann, Jörg (ur.), Zivilgesellschaft im östlichen und
südöstlichen Europa in Geschichte und Gegenwart, München: R. Oldenbourg Verlag
Pajvančić, Marijana (1998): “Ustav kao merilo ocene ustavnosti zakona“, Pravni život,
god. 42, br. 12: 97-105
Pajvančić, Marijana (2000): “Ogledi o kršenju ustava“, u: Čavoški, Kosta (ur.): op. cit.
Palaver, Wolfgang (2006): “Collective Security. The Perspecitve of Catholic Social
Teaching“, u: Köchler, Hans (ur.): The Use of Force in International Relations.
Challenges to Collective Security, Vienna: International Progress Organisation
Pavićević, Đorđe (2003): “O duhu ustanova”, u: Golubović, Zagorka, Spasić, Ivana i
Pavićević, Đorđe (ur.): Politika i svakodnevni život. Srbija 1999-2002, Beograd:
Institut za filozofiju i društvenu teoriju
Pavićević, Đorđe i Đurović, Srđan (2008): “Odnosi Crne Gore i Srbije od 1991. do 2006.
godine: analiza medijskog diskursa“, u: Đerić, Gordana (ur.): Intima javnosti. Okviri
predstavljanja, narativni obrasci, strategije i stereotipi konstruisanja Drugosti u
upečatljivim događajima tokom razgradnje bivše Jugoslavije: štampa, TV, film,
Beograd: Fabrika knjiga
Pavlović, Dejan (2010): “Poštovanje ljudskih prava u Srbiji iz perspektive Evropske
konvencije o ljudskim pravima“, u: Podunavac, Milan (ur.): Država i demokratija.
Beograd: Službeni glasnik i Fakultet političkih nauka
Pavlović, Dušan (2008): Konsolidacija demokratskih ustanova u Srbiji. Godinu dana
posle, Beograd: Službeni glasnik
Pavlović, Dušan i Antonić, Slobodan (2007): Konsolidacija demokratskih ustanova u
Srbiji posle 2000. godine, Beograd: Službeni glasnik
Perović, Latinka (1996): “Beg od modernizacije“, u: Popov, Nebojša (ur.): op. cit.

212
Pešić, Vesna (2001): “Dometi promena u Srbiji nakon Oktobarske revolucije”, u: Spasić,
Ivana i Subotić, Milan (ur.): op. cit.
Pešić, Vesna (2003): “Aktualnost Đinđićeve filozofije”, Filozofija i društvo, br. 22-23:
13-33
Pešić, Vesna (2007): “Partijska država kao uzrok korupcije u Srbiji“, Republika, god.
19, br. 402-405
Pešić-Golubović, Zaga (1965): “Socijalistički moral i konformizam“, O socijalističkom
moralu, op. cit.
Podgórecki, Adam (1973): Knowledge and Opinion about Law, London: M. Robertson
(Law in Society Series)
Podunavac, Milan (2012): “Politička restauracija u Srbiji“, Republika, god. 24, br. 536-
539: 15-18
Poper, Karl (1988): “Beda istoricizma”, u: Gligorov, Vladimir (ur.): Kritika kolektivizma.
Liberalna misao o socijalizmu, Beograd: Filip Višnjić
Poper, Karl (1991): Traganje bez kraja. Intelektualna biografija, Beograd: Nolit
Poper, Karl (1993): Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, knj. 1-2, Beograd: BIGZ
Poper, Karl (2002a): “1962. godina. Saharov, Hruščov i propast Sovjetskog saveza
(1991)”, u: Lekcija ovog veka. Intervjui Đankarla Bosetija sa Karlom Poperom sa
dva izlaganja o slobodi i demokratskoj državi, Beograd: Alexandria Press i Nova
srpska politička misao
Poper, Karl (2002b): “U opasnosti smo od Trećeg svetskog rata (1993)”, u: ibid.
Popov, Nebojša (1996): “Traumatologija partijske države“, u: Popov, Nebojša (ur.): op. cit.
Popper, Karl Raimund (2002): Conjectures and Refutations. The Growth of Scientific
Knowledge, London i New York: Routledge
Popović, Olga (2004): “Crkva, nacija, država – Srpska pravoslavna crkva i tranzicija u
Srbiji”, u: Vujadinović, Dragica et al. (ur.): op. cit.
Projs, Ulrih (1988): “Kritika nemačkog liberalizma. Odgovor Kenedijevoj”, Treći program
Radio Beograda, 77-78: 244-260
Projs, Ulrih (1991): “Uloga pravne države u transformaciji postkomunističkih društava“,
u: Pravna država: poreklo i budućnost jedne ideje. Beograd, 26-27. septembar 1991,
Beograd: Pravni fakultet Beograd i Nemački kulturni i informativni centar Beograd
Prokopijević, Miroslav et al. (2002): Dve godine reformi u Srbiji: propuštena prilika,
Beograd: Centar za slobodno tržište
Protić, Milan St. (2005): Izneverena revolucija. 5. oktobar 2000, Beograd: Čigoja Štampa
Radbruh, Gustav (1980): Filozofija prava, Beograd: Nolit
Radić, Radmila (1996): “Crkva i ’srpsko pitanje’“, u: Popov, Nebojša (ur.): op. cit.
Radisavljević-Ćiparizović, Dragana (2006): Religioznost i tradicija. Vezanost za religiju
i crkvu u Srbiji na raskršću milenijuma, Beograd: Institut za sociološka istraživanja
Filozofskog fakulteta u Beogradu
Radojević, Miodrag (2003): “Lustracija u Srbiji – ilustracija nemoći demokratskih
promena“, Hereticus, god. 1, br. 2: 15-29
Radović, Anfilohije mitropolit (1996): “Predgovor“, u: Radović, Anfilohije (ur.): op. cit.
Radulović, Milan (2005): “Prednacrt zakona o verskim zajednicama. Beseda na
Simposionu u Lazarevcu“, Pravoslavlje, br. 930 od 15. decembra

213
Rakić-Vodinelić, Vesna (2010a): “Kojim putem ka vladavini zakona. Anatomija razaranja
treće državne vlasti u Srbiji”, Republika, 476-477: 1-31
Rakić-Vodinelić, Vesna (2010b): “Anatomija razaranja treće državne vlasti u Srbiji“,
Hereticus, br. 1: 14-34
Rihtman-Auguštin, Dunja (1984): Struktura tradicijskog mišljenja, Zagreb: Školska
knjiga
Rols, Džon (1998): Teorija pravde, Beograd i Podgorica: Službeni list SRJ i CID
Rols, Džon (2003): Pravo naroda, Beograd: Alexandria Press i Nova srpska politička misao
Romano, Serđo (2008): Evropa. Istorija jedne ideje, Beograd: Filip Višnjić i Službeni
glasnik
Rousso, Alan i Steves, Franklin (2008): “Efikasnost programa za borbu protiv korupcije:
preliminarni dokazi iz postkomunističkih zemalja u tranziciji“, u: Rouz-Ejkerman,
Sjuzan (ur.): Ekonomija korupcije. Međunarodni zbornik, Beograd: Službeni glasnik
Rouz-Ejkerman, Sjuzan (2007): Korupcija i vlast. Uzroci, posledice i reforma, Beograd:
Službeni glasnik
Rus, Veljko i Adam, Frane (1989): Moć i nemoć samoupravljanja, Zagreb: Globus
Samardžić, Slobodan (2001): “Predgovor“, u: Norma i odluka. Karl Šmit i njegovi
kritičari, Beograd: Filip Višnjić
Samardžić, Slobodan (2010): “Proizvodnja neprijatelja na liberalan način“, Pečat od
2. decembra, http://www.pecat.co.rs/2010/12/slobodan-samardzic-proizvodnja-
neprijatelja-na-liberalan-nacin/
Schipper, Bernd. U. (2007): “Endszenarien im Alren Orient. Die Anfänge apokalyptischen
Denkens“, u: Schipper, Bernd U. i Plasger, Georg (ur.): Apokalyptik und kein Ende?,
Göttingen: Vandenhoeck & Ruprecht
Schmitt, Carl (1925): Politische Romantik, München i Leipzig: Verlag von Duncker &
Humblot
Schmitt, Carl (1934): Politische Theologie, München i Leipzig: Verlag von Duncker &
Humblot
Sekelj, Laslo (1995): Vreme beščašća. Ogledi o vladavini nacionalizma, Beograd:
Akademia Nova i Institut za evropske studije
Sekelj, Laslo (2001): “Prinudna demokratizacija kriminalizovane države”, u: Spasić, Ivana
i Subotić, Milan (ur.): op. cit.
Siep, Ludwig (2003): “Kant und Hegel über Krieg und Völkerrecht“, u: Janssen, Dieter i
Quante, Michael (ur.): Gerechter Krieg. Ideengeschichtliche, rechtsphilosophische
und ethische Beiträge, Paderborn: mentis
Simić, S. (2012): “Koštunica: Nećemo da budemo podanici EU“, Pravda od 23. maja
(http://www.pravda.rs/2012/04/17/kostunica-necemo-da-budemo-podanici-eu/)
Simpson, Gari (2006): Velike sile i odmetničke države. Neravnopravni suvereni u
međunarodnom pravnom poretku, Beograd: Beogradski centar za ljudska prava
Slavujević, Zoran Đ. (2010): “Institucije političkog Sistema – Umesto simboličkog izraza
prava građana da vladaju, sredstvo vladavine nad građanima“, u: Mihailović, Srećko
(ur.): op. cit.
Spasić, Ivana (2011): “Političari kao apsolutni drugi: kako građani Srbije opisuju
profesionalne političke delatnike“, u: Podunavac, Milan (ur.): Ustav i demokratija

214
 u procesu transformacije, Beograd: Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih
nauka i Udruženje za političke nauke Srbije
Starck, Christian (1995): Der demokratische Verfassungsstaat. Gestalt, Grundlagen,
Gefährdungen, Tübingen: J. C. B. Mohr (Paul Siebeck)
Stojiljković, Zoran et al. (2005): Monitoring finansiranja izbornih kampanja. Izveštaj
o finansiranju izbornih kampanja za izbor odbornika u Skupštini Grada Beograda
i Gradonačelnika Beograda 19. septembra/3. oktobra 2004, Beograd: CESID
Šabić, Rodoljub (2010): “Sloboda pristupa informacijama – bitna pretpostavka uspešne
tranzicije“, u: Podunavac, Milan (ur.): op. cit.
Šaula, Valerija (2006): “Evropski sud za ljudska prava – pravci daljeg razvoja“, Arhiv za
pravne i društvene nauke, god. 93, br. 3-4: 1975-1996
Šeks, Vladimir (1989): “Jugoslavija i međunarodni pravni dokumenti o pravima čovjeka“,
Revija za sociologiju, god. 20, br. 3-4: 351-362
Tanjug (2011): “Tadić: Ka EU zbog stabilnosti i boljeg standarda“, http://www.
naslovi.net/2011-12-30/dnevnik/tadic-ka-eu-zbog-stabilnosti-i-boljeg-
standarda/3071473
Tanjug (2012): “Srbija po odlukama Strazbura duguje 680.000 evra građanima“, Blic
od 28. septembra http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/345177/Srbija-po-odlukama-
Strazbura-duguje-680000-evra-gradjanima
Tomanić, Milorad (2001): Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj, Beograd: Medijska knjižara Krug
Tomić, Zoran R. (2006): Ustavno i srodno. Pravna stanovišta 2003-2006, Beograd:
Službeni glasnik
Vajler, Džozef (2002): Ustav Evrope. “Ima li novo odelo svoga cara?“ i drugi eseji o
evropskoj integraciji, Beograd: Filip Višnjić
Vasilijević, Vladan (1996): “Krivična odgovornost za kršenje pravila međunarodnog
prava u oružanim sukobima u nekadašnjoj Jugoslaviji“, u: Šahović, Milan (ur.):
Međunarodno pravo i jugoslovenska kriza, Beograd: Institut za međunarodnu
politiku i privredu
Vasilijević, Vladan (1997): “Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju i
kažnjavanje za teške povrede međunarodnog humanitarnog prava“, u: Obradović,
Konstantin (ur.): Humanitarno pravo. Savremena teorija i praksa, Beograd:
Beogradski centar za ljudska prava
Veber, Maks (1976): Privreda i društvo, knj. 1, Beograd: Prosveta
Vrkatić, Lazar (1994): “O istinitosti filozofije prava kod Srba“, u: Popović, Milijan (ur.):
Problemi filozofije prava, Novi Sad: Matica srpska
Vrkatić, Lazar (2009): Pojam i biće srpske nacije, Novi Sad: Mediterran Publishing i USEE
Vujović, Sreten (1996): “Nelagoda od grada“, u: Popov, Nebojša (ur.): op. cit.
Vuković, Slobodan (2004): “Problemi korupcije u tranziciji: primer pravosuđa“,
Sociološki pregled, god. 38, br. 1-2: 115-134
Weber, Max (1986): “’Objektivnost’ spoznaje u društvenoj znanosti i društvenoj politici”,
u: Metodologija društvenih nauka, Zagreb: Globus
Zirojević, Olga (1996): “Kosovo u kolektivnom pamćenju“, u: Popov, Nebojša (ur.): op. cit.
Županov, Josip (1985): Samoupravljanje i društvena moć, Zagreb: Globus
Županov, Josip (1987): Sociologija i samoupravljanje, Zagreb: Školska knjiga

215