Boban

Knežević

CRNI
CVET








NARODNA KNJIGA
ALFA
2003.
 Boban Knežević
CRNI CVET

Glavni i odgovorni urednik
Miličko Mijović

Urednik
Vasa Pavković

Dizajn korica
Natalija Petrović

Tehnički urednik
Jasmina Živković

Copyright © Boban Knežević, 2003.
Copyright © za SCG ALFA-NARODNA KNJIGA, 2003.

ISBN 86-331-0921-2

 9
Usnio sam strašan san.
Hodam sred litice istegnute nagore put neba, nadole dublje od pogleda,
nekakav neobičan divlji vetar ne duva kao što vetrovi duvaju, nego silovito
udara, čas odozgo kao da me hoće prevaliti u tamni bezdan, čas uvis kao da
će me od puta odvojiti, a put je trošan, staza uklesana u stene što mi se pod
nogama migolje, drhtulje kao da su pihtije a ne kamen. I mada sam jači od
sveg živog što svetom hodi, nesigurnost i strah smenjuju se u meni, nagone
me da po trošnom putu polegnem i noktima o tlo grebem. Sve to traje i traje
i traje i namah staza se pretapa u tamni otvor iz koga izranja biće aždaji
nalik i sikće prema meni. Grabim sablju i sečem glavu odvratnog stvorenja.
Bezglasno, najpre glava, zatim trup, strmoglavljuju se u ponor. Dok čekam
da mi se uzdrhtala utroba primiri i dozvoli da napravim neki pokret, čuje se
lomatanje u dubini. Stojim tako neko vreme, napregnutost popušta, ruka sa
sabljom više se ne trese, ali potmulo lomatanje ne jenjava. Zavirujem
oprezno u tamni otvor, čekam da mi se oči sviknu na mrak... iz pomrčine
dopiru komešanje i cika mladih. Odlučujem da ih ne diram, ulazim tri koraka
koliko je potrebno da dohvatim cvet hrizalida što samo u mraku iz aždajine
sluzi raste, pažljivo ga uvijam u vunu i polažem u torbu okačenu o rame.
Napolju me dočekuje tišina... vetar je stao, a staza mirno počiva na strmini.
I hodam onda šumom grđom od Striborove gde drveće raste jedno uz
drugo tako blizu da se krupniji čovek jedva može provlačiti, a po tlu paprat
nekakva i travuljina dosežu do kolena, talasaju se bez vetra, mrse se same
od sebe i zapliću oko nogu – stanem li na jednom mestu duže od trena,
predosećam da se nikada više neću osloboditi. Jedva napredujem i znam da
to niko drugi ne bi mogao, jer sam ja od svih ljudi jači i samo za malo
izmičem končastom zagrljaju. Ipak, strah je duboko u meni, jer ja svoje moći
znam ali tajnu šume ne... I dok gubim pojam o vremenu, noge se zamaraju, a
trava preti da odnese pobedu, preda mnom izranja splet crnih bukava koji
se proći ne može. Ali ja i ne želim dalje, prilazim najbližoj bukvi i tu vidim
kolo zelenih gljiva; oprezno čupam jednu, pazim da mi otrovni prah ne
padne po prstima, u vunu je zavijam i u torbu polažem. Komešanje trave
prestaje, ostaje samo polegla staza onuda kuda sam se probijao, što mi
pokazuje put za povratak.
I hodam onda nad plamenom provalijom, gde stene teku i klobučaju kao
mleko kad vri, jedino što je sve crveno-crno a jara veća no da sam opkoračio
ražanj i bosim nogama gasim plamen. Osećam da mi plikovi po nogama
iskaču i sve pogledam u strahu da mi obuća ne plane. U daljini vidim gnezdo
svijeno u samom žaru i dvoglavu alu kako na jajima leži. Kakva je to zver
kad se u vatri koti i vatrom hrani? Isturam štit pred sebe da se odbranim od
ognja koji joj iz usta kulja. Beštija mlatara krilima i kreće mi u susret. Dok
naskače na svod po kome hodam, jurnem napred i dočekam je u vazduhu
zasekavši je mačem po trbuhu. Rez nije dubok i, mada krvari crveno, riga
vatru ka meni. Plamen me prži po ramenu i kosi, ali, srećom, ranjena
spodoba brzo sklizne u uzavrelu masu. Penjem se do gnezda i biram jedno
jaje, zeleno s crnim i sivim pegama. Vrelo je i prži mi dlan i prste dok ga
uvijam u vunu i polažem u torbu. Tada opažam da mi tabani gore i urlam od
nadirućeg bola.
Skačem u bunilu, a moj krik odzvanja pomrčinom. Dok ubrzano dišem,
memla mi ispunjava grudi i ja shvatam gde sam. Napipavam torbu i oprezno
prebiram po vuni. Kada dotaknem ledeni cvet hrizalida što samo iz aždajine
sluzi raste, znam da ono što mi se snom činilo i nije san bilo.
– Šta je, gospodaru? – čujem bunovni Jovančov glas. Verni sluga se smestio
nekoliko koraka dalje, gotovo na uskoj stazi što kroz pećinu vodi. Ali ne
vidim ga jer je mrak takav da nikakve razlike nema žmurim li ili gledam.
– Ništa – odgovaram brzo, nastojeći da predupredim njegovo
raspetljavanje iz ležaja. – Ništa, Jovančo, samo me snovi muče. Spavaj... čeka
nas težak dan.
Ležim na leđima i zurim u tminu... zatvaram oči, otvaram, zatvaram,
otvaram... nikakve razlike nema. Ovakav mrak ne doživeh u životu. Podrumi
dvora behu palate svetlosti spram ovoga, noćenje u šumi Striborovoj
petrovdanske lile, Zavetno Iskušenje dečija igra... verujem da bi se i slepi ove
tame prestrašili. Ipak, nekako znam da je još uvek duboka noć i da nas od
jutra mnogo deli, ali sna kao da više nema. Pratim neravnomerno Jovančovo
disanje. I on ne može da zaspi... Grdno je mesto na kome smo se zatekli.
Grdno je bilo i pomisliti na ovakve strahote. Helena nam obeća da ćemo izaći
odavde, ali ne i da ćemo pri tom živi biti; a ako kojim slučajem i živi budemo,
možda nas razboritost napusti. Uzimam sablju i polažem je na grudi.
Osećam snagu u telu, osećam moć. Strah je jasan, ali samo kao daleki
odblesak potisnute mladosti.
Ležim tako u predvorju Heleninog staništa i mislim o tome kako i nije
rđavo to što ništa ne vidim, što sam kao slep u ovom trenu užasa, što mi se
okruženja kojima je ispunjen prostor čine kao zaboravljeni košmari. Tu u
neposrednoj blizini nalaze se leševi koji ne smrde, delovi ljudi, životinja i
nekakvih nepostojećih bića, delovi rasuti u plesu magičnih obreda, glave
pobodene na kočeve, prsti stegnuti u pokušaju da zadrže dušu u ostacima
tela, iznutrice iskljuvane i razvučene svuda od nevidljivih ptičurina, oči kao
cvetovi, kose poput mahovine prionule na zidove, izmešane s grivama
zverinja i dlakama nepojmljivih beštija. U predvorju kao da je prisutno
nekakvo, jedva dokučivo, potmulo damaranje svih duša koje su ovde
ispuštene, zarobljene i proklete... Ali nema straha u meni, pobedio sam
slabost, ležim u predvorju samog pakla, miran i spreman. Podižem sablju i
činim nekoliko obrednih pokreta. Više čulni nego čujni zvuk sečenja
vazduha potiskuje tajanstveno damaranje i sile predvorja kao da se povlače.
Nedugo zatim osećam da me san hvata i ne opirem se. Svakog čoveka na
svetu mogu da savladam, i svaku silu ovozemaljsku koja mi stane na put. Ali
nisam dorastao nijednom čarobniku. I nisam dorastao činima i vešticama...
ničemu što se sirovom snagom ne da nadvladati. I zato se mirim sa
sudbinom, ne pokorno, ne predajom, ne kukavički, jednostavno prihvatam
svoje ograničenje kao stvar božije volje i znam da ako se probudim ujutru,
biće to samo božija milost i ništa drugo.
Na kraju sam predvorja, skaredni ukrasi su mi izvan vidokruga.
Nelagodnost zbog košmarne noći potisnuta je u stranu. Stojim tu, sam pred
Helenom, i iščekujem njenu odluku. Teško je odrediti da li joj je smežuranija
koža ili odeća. Od prljavštine i znoja uštavljena tkanina nekakve odore ima
neprepoznatljivu boju i deluje nekoliko stotina godina stara, gotovo kao
njeno lice. Jedino sam siguran da savršeno odgovara utisku koji sam stekao
vrlo rano, iz dedinih priča o vešticama –– i da bih radije odsekao sebi prste
nego što bih dodirnuo to telo. Zastajem oprezno na pet koraka udaljenosti.
Ruka mi je položena na dršci sablje, ali sumnjam da mi to išta može koristiti.
Pratim pogledom nekakvo psoliko, dlakavo, dvonožno biće koje se vrzma
oko njenih nogu.
Helena se najzad povlači nekud u unutrašnjost i, nogu pred nogu, ja je
pratim. Stupamo u prostoriju sličnu buretu, samo ogromnom i plitkom,
osvetljenu stotinama malih vatri na izgled nasumično rasprostrtih po podu i
zidovima. Svega tu ima, hiljade raznoraznih predmeta od železa, kamena i
kostiju, od sasvim malih preko većih do onih koje ne bih mogao rukama
obujmiti, od dobro znanih, ili samo nesrazmernih do potpuno nepoznatih
oblika. Po svemu polegla prašina, ne nalik prahu kao što prašina obično
biva, već kao kada bi pesak posuli u tankom ravnomernom sloju preko
svega. Tek ponegde naziru se mesta koja su prsti doticali, a često, sasvim
jasno to vidim, često su ti prsti neočekivano veliki ili mali, čak nisu uvek
prsti. Sasvim u desnom uglu, sklupčano blizu jedne veće vatre, drema neko
stvorenje koje bi moglo mačka biti da je išta ovde kako treba. Iznad te vatre
ljulja se kazan iz koga se diže para. Ne pokušavam ni da zamislim šta se
unutra krčka.
– Dečko spava – progovaram, nesiguran da li uopšte treba o tome da
govorim. – Ne mogu da ga probudim.
Kao da me nije čula. Kosa joj pada u prljavim bičevima i prekriva leđa.
Prilazi do nekakvog izdignutog postolja i seda u njegovo podnožje. Ružno
stvorenje se sklupčava uz nju i, mada je plašljivo, ima nečeg vražijeg u
njegovom gotovo ljudskom liku. Zaustavljam se na tri koraka od njih dvoje.
Ruka mi počiva na dršci sablje. Sasvim mirno. Pobedio sam slabost, odagnao
sam strah. Govorim tiho i sporo, kao da se nisam uverio da veštica odlično
vlada mojim jezikom.
– Moj sluga spava neljudskim snom... Šta mu se desilo?
– To je najmanja cena koju si mogao da platiš za noć provedenu kod mene
– progovara Helena, glasom neočekivano mladalačkim i razgovetnim.
Zatvaram oči. Da začujem takav glas u svom kraju, pomislio bih da je kakvo
devojče sa Drena, jedro i razgaljeno. Ali mesto je tako strahotno da gore ne
može biti. I govori mi Helena: – Možeš ga poneti sa sobom ako želiš, mada
mu nigde neće biti tako dobro kao ovde.
Ne razumem, ali ne želim da na to više gubim vreme . Čini mi se da
nemam previše vremena i da će se, pre ili kasnije, nekakve strašne sile
razbuditi i nadviti nada mnom. Odmahujem glavom i progovaram: – Rekli su
mi da ćeš znati sve o meni čim me vidiš. Je li to tačno?
– Želiš dokaz ili ti je dovoljno to što si dosad video?
Jedino što želim jeste da što pre napustim ovo teskobno mesto. Klimam
glavom ne znajući ni sam da li je to potvrda da verujem ili potvrda da želim
dokaz. Prilazim korak i spuštam polako torbu na tlo... vadim vunu.
Rasprostirem je na kamen pred Helenom i upućujem upozoravajući pogled
ružnom stvorenjcu koje pokušava da se približi. Razmotavam oprezno vunu
i polažem pred nju tri stvari koje je tražila. Ustajem i odmičem se.
– Dobar posao – progovara. – Pošteno odrađena pogodba.
– Nisam siguran da bi se još neko mogao naći da sva tri zadatka izvrši.
 – Svaki zadatak je određen prema snazi onoga kome je postavljen. Ako si
najjači od svoga roda, onda je i red da svoja tri pitanja odradiš na
odgovarajući način...
– Tri? – ponavljam, a zapravo ne mogu da se setim ni drugog. – Može biti
da je nekakva zabuna u pitanju. Ja sam došao samo jedno da čujem. Da
nisam... – zaćutah jer mi reč preplatio ostade poprečena u grlu.
Veštičji podrugljiv pogled jasno mi dade do znanja da zna na šta sam
pomislio. A reči ništa manje podrugljive ne behu: – Veruj mi, cena koju si
platio za tri stvari koje te zanimaju, najmanja je moguća. Ipak ću ti sve
pošteno predstaviti. Tri te stvari zanimaju, junače, tri stvari i nijedna
manje... Prva je da ti otkrijem ko je ratnik-čarobnik što te u snovima i na javi
progoni, druga da čuješ kako ga možeš pobediti, ali tako da se nikada više ne
povrati... I treća, ništa manje važna... treća je da ti kažem kako ćeš odavde živ
izaći. I sve tri stvari tek jedna s drugom smisao tvore i celinu neraskidivu
čine.
Nemam šta da kažem na sve ovo. Samo čekam, a to odaju i moj pogled i
moji pokreti.
Smeh je odgovor, smeh Helene, grlen i bolno mladalački, i smeh nalik
hehetanju patuljastog čovekolikog stvora, za koje sam sada već sasvim
siguran da je đavo sam. Ipak, ja samo čekam, pogledom i pokretima pokoran
pred njima. Strah je pobeđen, govorim sebi, slabost je nadvladana, ali nisam
više tako siguran u to.
– Znaš li, srpski sine – stiže glas do mene, – znaš li sve o junaštvu svojih
predaka? Pričate li izmeđ' sebe o tome kako silne pobede izvojevaste i
prostranstva osvojiste? Pričate li o tome kao o nečem uzvišenom, velikom i
pravednom, ili vas ponekad grize savest zbog razaranja tuđih država?
– Naše su borbe viteške, i nikada nismo napadali druge države.
– Nikad? Oduvek su tvoje carstvo tri mora zapljuskivala?
– Ne, ali... Mi samo ulazimo u zemlje u kojima žive naši narodi, naša braća,
i oslobađamo ih od jarma nevernika.
– Lepa priča, uistinu lepa. Da li zaista misliš tako ili je to samo predanje
koja se prenosi s kolena na koleno, a ni sami u njega više ne verujete?
– To jeste priča koja se prenosi, ali to je i istina. Moj otac, moji stričevi, moj
deda... mnoge su borbe vodili, mnoge čuvene ratnike pobedili, silne vojske
potisnuli...
 – Ima i toga, naravno, ima u vašim pohodima i pravih pobeda, ima i
viteškog nadmetanja... ali da nema onoga drugog, prljavog i sramnog, zar
misliš da bi ti imao potrebu da na ovaj put krećeš i na ovom mestu sada
stojiš?
Zaustih da kažem da sam došao zbog ratnika-čarobnika; da čujem ko je
on, šta hoće od mene i mog naroda i kako se s njim najbolje mogu nositi, ali
ne rekoh ništa. Saznanje da ću uskoro razrešiti najveću tajnu svog života,
sasvim neočekivano, stvori otpor u meni. Učini mi se da sam dirnuo u sile
van poimanja običnog čoveka i da moje uplitanje u sve to neće na dobro
izaći. Ali povratka nije bilo, ne zato što nakon svih muka koje sam prošao ne
bih sve mogao da napustim, rado bih to učinio bežeći glavom bez obzira, već
zato što mi se činilo da mi to jednostavno ne bi bilo dopušteno.
Helena se izvila u stranu i posegnula za nečim. Kada se ponovo ispravila,
držala je u rukama železni kolac, ne duži od lakta, tanak i zašiljen na oba
kraja. Bacila ga je na pod pred moje noge. Zazvečalo je kao prolećna
grmljavina. Nisam se ni pomerio. Samo sam ga okrznuo pogledom i pokušao
da se prisetim da li sam ikada ranije video išta slično.
Onda se ponovo nagla unazad i jedno klupko se dokotrlja do mene,
zaustavivši se tik uz moju desnu nogu. Sagoh se i dohvatih smotuljak oštrog
užeta. Da, to je bilo isto ono uže kojim je ratnik-čarobnik bio sputan. Čudio
sam se kako nešto što izgleda kao obična rafija može godinama odolevati
svim naporima da bude prekinuto –– nekakav mađiluk, mislio sam tada,
nekakav mađiluk, znao sam sada.
– Mlad si – prenuše me reči. – Sećaš li se Dušana Silnog? On vladaše od tri
mora sve negde dovde. I mada se njegova vlast u Mosloviji zadrža petnaest
godina, samo je jednom ovuda prošao. Jednom je srpska vojska pregazila
Graber i jednu bitku ovde vodila. Znaš li išta o tome, putniče iz daleka?
Jedino što sam znao bilo je nekoliko oskudnih reči Borovine na samrti. A i
te reči su bile mnogo više posvećene ratniku-čarobniku nego samoj bici koja
je, kako izgleda, prethodila svemu.
– Znam da je bila bitka – rekoh, i zatim, mnogo opreznije: – I da smo tu
bitku dobili.
Kratak smeh Helene, podrugljiv ovoga puta. Onda reči, britke kao sablja: –
Jeste dobili bitku, porazili plemićku vojsku i oduzeli samostalnost dvoru. Ali
jedno selo sa Grabera, selo Tatara, potomaka ratničkog naroda dovedenog
tu radi lične zaštite gospodara u vremenima pobuna, a zatim oslobođeno u
znak zahvalnosti zbog požrtvovanja, ne priznade tu pobedu i srpsku vlast.
To silno razljuti Dušana, te on skrenu svu svoju silu i za primer ostalim
narodima pregazi planinsko selo, lako savlada ratnike, ali ne zaustavi se tu,
već sve živo i mrtvo pokupi i pobaca u procep što deli Graber nadvoje.
– Nemoguće! – viknuh. – To ne može biti...
– I dan-danas, kažu, za vetrovitih noći, dopiru jauci s Grabera, a ako bi se
neko u to doba u blizini zatekao, omamljen jezovitim zvucima skočio bi u
procep. Ne ostade ni jedna jedina duša u životu, niko da lozu nastavi i
pokolenjima o strahoti priča.
– To ne može biti istina. Ne može! Srbi nikada nisu ubijali žene i decu,
nikada starce, samo ratnike, i to dok bitka traje. Koliko puta smo celokupnu
pohvatanu vojsku menjali za naših nekoliko vojnika ili jednostavno puštali,
da ih ne hranimo i ne vučemo za sobom.
– Ja ti zborim šta se stvarno zbilo na Graber-planini, ne izmišljam ništa i
nikakvu bajku ne prepričavam. Ostaci spaljenih kuća još uvek se mogu
pronaći zarasli u bagrenjak. Još uvek nisu izbledele ogrebotine na stenama
iznad procepa gde su se Tatari noktima hvatali u pokušaju da ne skliznu u
ponor...
– Prekini. U to nikada neću poverovati. Dušan Silni...
– ... i njegova vojska proslavljahu pobedu nad Jedrencima, pijući vino i
rakiju. Već omamljeni behu kada čuše da postoji neposlušno pleme u brdima
koje odbija da se povinuje novim zakonima. U pijanstvu napadnu selo,
pokolju sve što se branilo, siluju sve što je preostalo i ne shvatajući da su
mnoge starce i decu i žene isekli... Da bi prikrili zločin, pokupiše i mrtve i
žive i sve do poslednje duše pobacaše u procep. Tako je bilo kako govorim,
tako i nikako drugačije.
Buknu mi vrućica u glavi, od očaja, od neverice, od bolnog saznanja... i lik
ratnika-čarobnika povijenog nosa i kosih očiju počinjao je da se obliči preda
mnom. Činilo mi se da shvatam šta se dalje dogodilo, slika se uklapala, sve je
dolazilo na svoje mesto. Poželeo sam da potrčim silovito, da urlam dok glas
ne izgubim, da postanem gluv i slep, bilo šta i bilo gde, samo ne sada i ovde i
ovo... Jedva se održavajući na drhtavim nogama, slušao sam reči koje su
nemilosrdno dobovale po meni.
– I mada je procep dubok toliko da niko nikada nije uspeo da ga premeri,
neki su u padu ostali živi tek koliko da srpski narod prokunu najstrašnijom
kletvom koja se mogla pozvati, kletvom koja doseže do Boga samog i pred
njim samo odgovara. Ta kletva je ratnik-osvetnik koji nemilosrdno uništava
sve što je srpsko pred sobom, kuće pali, žene siluje, decu kolje, starce davi...
to je ratnik koga tek mnogo boraca uz mnogo žrtava može da savlada, ali
kad ga ubiju, nakon nekog vremena, on ponovo silazi sa Graber-planine, jaše
na bedeviji koja iz samog pakla dolazi, nosi najbolje izliveno i iskovano
oružje i vraća se u Srbiju, gde se sve ponavlja...
Stojim oborene glave pred Helenom. Znam da je sve istina i da sam
upravo ja krivac za najnoviji povratak osvetnika. Dok mi se grudi stežu od
očaja, progovaram jedva oblikovanim glasom:
– Može li se taj greh nekako iskupiti, nekim dobrim delom, pokajanjem,
gradnjom zadužbine?
– Ništa slično, junače, samo jedan način postoji...
I onda veštica zastade, kao da je i njoj mučno bilo da izgovara sledeće reči:
– Uzmi taj železni kolac i to klupko... Jednom, davno, jedan sličan junak beše
kod mene i ja mu sve kao tebi rekoh i tajnu otkrih. Ali, kao što vidim, nije
uspeo, ili nije mogao, ili, možda, nije hteo da zavet održi do kraja. Ovaj drugi
kolac je poslednji koji imam i na tebi je poslednjem da to učiniš. Ne uspeš li,
prokletstvo će zauvek ostati i ratnik-osvetnik će pohoditi tvoju zemlju dok ti
sav narod ne zatre.
Najednom, drhtavica mi prožme utrobu, lepo osećam uzdrhtalost koja se
širi telom nagore i stežem zube da mi vilica ne zazveči. Ne želim ništa da
znam. Strah se vraća u talasima, užasi mladosti su preda mnom, stvarniji i
strašniji nego ikad, ponovo gazim donjim hodnikom, dodirujem železna
vrata uvek zaključana... Odmahujem glavom. Pobedio sam strah, imam
snagu, imam moć, pokušavam da govorim sebi, ali znam da su to samo reči...
– Vidim da nisi baš srećan zbog uloge koja ti pripade. Žao mi je, junače, ne
postoji drugi Srbin koji bi to mogao izvesti...
– Slušam – istiskujem iz sebe.
– Moraš, pre svega, nadvladati ratnika...
– Sâm?
– Sâm.
– Moguće li je takvo nešto uopšte?
– Ne znam... valjda jeste. Moraš znati da on nije čovek, već kletva. Ako ga
napadneš samo snagom, on će ti uzvratiti istom merom i biće samo ratnik.
Budeš li pripremio nekakvu podvalu, imaćeš pred sobom i –čarobnika. Kad
ga sapneš konopcima, sva njegova moć će nestati. To uže što ti dadoh jedino
je koje on neće moći raskinuti... Zatim uzmi železni kolac i probodi mu grudi
tako da ostane prikovan za zemlju. Dok bude izdisao, moraš stati iznad
njega i svojim grudima se nabiti na drugi kraj koca... Moraš, junače, žrtvovati
sebe za spas svog naroda –– izdahnuti zajedno s ratnikom-osvetnikom,
jedino tako se nikada više neće povratiti...
Najstrašnija mogućnost, koju nisam razumom hteo da uobličim, mada je
tinjala negde duboko u meni, obistinila se... Neću to moći... ne znam...
moram... ceo moj narod, zauvek, svi nerođeni potomci... sve zavisi od mene...
Glava mi je vrela kao žiška, mešavina očaja, straha, neverice... Moram, ja sam
vitez od Srbije, najjači njen sin, sve oči su u mene uprte, sve nade položene,
moram sprati sramotu koju moji očevi zaradiše, moram narod spasti večnog
prokletstva...
I govori mi Helena, glasom tišim nego obično, gotovo nežnim, ali ipak
ravnodušnim prema mom očaju i svoj mojoj nevolji: – Sve u svemu, to je
ipak najmanja cena koju možeš da platiš za opoziv jedne ovakve kletve.
 8
Sa zapada na Heleninu goru može se udariti sa dve strane: preko Graber-
planine i visoravni koja ova dva uzvišenja razdvaja, ili preko Rasnik-polja,
kraj grada Kešana. Put preko Graber-planine je kraći i, mada sam u svom
kraju poznat kao čovek koji je iskusio svaku moguću prečicu kroz šumu ili
goru, ovoga puta rad sam da izaberem duži i sigurniji put. Dva dana jahanja
nije malo, posebno u stranoj zemJji, gde su nepoznati ne samo brežuljci i
proplanci već i čitave reke i planine i gde narodi žive svakojaki, s običajima
često sa-svim nedokučivim. Međutim, postoje, govorili su moji stari, trenuci
kada se valja povući, odustati od doslednosti, izabrati možda i kukavno
rešenje. Postoji vreme za sve, pa tako i za strah jednako kao za hrabrost.
Jedino ne znam kako to da predstavim svom novom saputniku a da on ne
pomisli da sam kukavica.
Ne sluteći, Jovančo mi pomaže u odluci: – Žalio si se na sablju, gospodaru
– kaže dok razmatramo kojim putem da krenemo. – U Kešanu živi čuveni
Mehmed, najbolji kovač u tri carstva. Ratnici dolaze čak iz Damaska da
naručuju sablje. Valjalo bi da ga obiđemo. Junaku kao što si ti pristaje bolja
sablja...
Klimam glavom i krećemo.
Sve vreme puta preko Rasnik-polja, negde na rubu vidljivosti s leve
strane, nadvijala se tamna senka Graber-planine i nekakav nejasni nemir,
nekakva crna slutnja darivala mi je odbojnost prema njoj. Kako nikako
nisam mogao da odredim o čemu se radi, pomislih da sve to ima određene
veze s mojim boravkom ovde i nelagodnost me poče naplavljivati. Ništa nije
pomagalo, ni Jovančove povremene zabavne priče iz arapskog sveta, ni
saznanje da sam skoro na cilju svog višegodišnjeg traganja, ništa... nemir je
bio jednako razdražujući kao u šumi Striborovoj, u danima što prođoše... i
jednako potmuo kao u zidinama Krivolaka, u danima dalekim... i jednako
utkan u svaki delić mog tela kao prilikom prvog hoda kroz donji hodnik, u
danima najdaljim, u danima početka...
Sredinom Rasnik-polja razlivala se plitka spora rečica, lenja u svom
valjanju preko ravnice, nejasnih obala i korita. Na nekoliko mesta gazili smo
kroz trsku, a tlo je bilo suvo, ponegde opet, naizgled najlepši pašnjaci bili su
potopljeni. I voda je ovde bila drugačija, baš kao i nebo i vazduh i trava, kao
bube što pred kopitima konja iskaču, kao cvrkut nepoznatih ptica iz čudnih
šumaraka...
 Drugi dan je na izmaku kada mi Jovančo najavljuje da je Kešan svega
nekoliko sati ispred nas i preporučuje mi da pred ulazom zanoćimo u
Čikluša-hanu. Može dobro da se pojede, popije i šenluči...
– Šenluči? – prekidoh ga. – Šta je to?
– Zabava, provod... I najvažnije – dodaje Jovančo, nekako oprezno – mirno
je. Niko namernike ne dira.
– To ne mora baš dobro biti.
Jovančo me gleda, nije mu jasno, ali se snebiva da pita.
– Kad je mesto za zasedu dobro – pokušavam da objasnim – i ako tuda idu
bogati, ne valja što ih niko ne napada. Sumnjivo je.
– Imaju dobru zaštitu, a priča se i da sarađuju s pojedinim grupama
razbojnika, te su na dobrom glasu.
– Kakav je to dobar glas da sarađuješ s razbojnicima? Možda upravo ovde
odmere gosta i procene vredi li ga napadati ili ne. A onda ga sačekaju na
nekom zgodnom mestu... Han čist, a gost opljačkan.
– Može svašta da bude, ali kažu da nikada niko ovde nije napadnut, niti u
blizini. Ako ideš na jug ili istok, uplatiš zaštitu i prate te deset dana jahanja.
Ne ide sa tobom vojska, već samo jedan jahač s čikluškim obeležjem; niko
nema volje da se zamera njegovim ljudima.
– Mislim – kažem napokon, udarivši šakom po balčaku – dok je meni ove
sablje i topuza, druge mi zaštite ne treba.
Jovančo se smeje, vedrim, veselim glasom.
– Znam da je tako, gospodaru, znam. Husref silan beše, stotine glava u
megdanima poseče i još ne mogu verovati da je onako brzo i lako pao.
– Potcenio me je... izrugivanje je najgori zanat. Uvek se oglavu vrati.
Pred nama izranja Čikluša-han. To je nekoliko zgrada, ravnih krovova,
nepravilno raspoređenih uz dva reda topola. Svuda unaokolo pasu goveda i
nešto konja, a daleko odatle, u velikom ograđenom prostoru, komeša se
nekoliko stotina ovaca. Divljači i posebno svinja sigurno nema, žalim u sebi,
ali ne progovaram ništa, već usmeravam konja preko livade, razgoneći
junad koja nam se nalaze na putu.
– Staza je okolo, gospodaru – čujem drhtavi Jovančov glas. Ne okrećem se i
ne progovaram, samo ga rukom pozivam da me prati. Neću valjda, nakon
pet dana neprekidnog jahanja i svega onog proživljenog, obilaziti ovoliku
livadu.
 Već s trista koraka, zapažam da su me primetili i polako se raspoređuju,
došaptavajući se... njih četvorica. Jedan odlazi u zgradu i nedugo zatim
pojavljuje se još jedna osoba. Razdrljio sam ogrtač, puštam da mi vetar nosi
krajeve i kosu. Svakim trenom sve sam mrgodniji, dopuštam da mi crnilo iz
utrobe izbije na lice; umoran, prljav, još umazan od Arapinove krvi, znam da
izgledam tako da me je strašno pogledati. I korak dalje, sve ključa u meni, od
besa i neraspoloženja, i još korak, i još više...
Kada ujahujem u ono što bi se moglo nazvati dvorištem malog imanja,
četvorica stoje ispred jednog starijeg čoveka, koji izgleda kao glavni među
njima. Niko nema oružje, ali su na oprezu, krupni, jaki, spremni da po
potrebi udare i na samog đavola. Stariji čovek nema nikakvih ukrasa na sebi,
niti mu je odeća raskošnija od ostalih, ali gotovo sam siguran da je starešina
– nešto u njegovom držanju, u čvrstom pogledu, u izrazu lica mi to govori.
Ne želim kavgu niti borbu, ali hoću da im odmah stavim do znanja s kim
imaju posla. Lagano silazim s konja i sačekujem da Jovančo priđe. Sablju
prebacujem preko leđa i skidam torbu sa sedla.
– Pobrini se da ih nahrane i osveže – govorim mu dobacujući uzde. – Onda
dođi, biću unutra.
Zatim se okrećem domaćinima i suočavam se s njima. Četvorica momaka
iščekuju odluku starešine. On me posmatra ispitivački, merka mi ne samo
lice i odelo već i sablju i držanje i pogled.
Krećem lagano prema njemu i progovaram na ono malo turskog što znam:
– Dugo putujemo. Vino. Hrana. Spavanje...
Upravo tim redom, mislim, ali nije mi jasno kako bih to pridodao.
– Dobrodošli – razumem ga kako govori uz osmeh. Onda priča brzo još
nešto, reči su upućene malo meni, malo njegovim momcima. Ne razumem,
ali idem pravo prema ulazu. Propuštaju me. Dok se provlačim kroz ulaz, jer
sam prekrupan za njihove mere, pomišljam da su možda očekivali da
odložim oružje. Osvrćem se i tražim pogledom Jovanča, ali već je zamakao
iza ugla.
Glavna prostorija je velika, ima možda i svih trideset stolova, od kojih za
pojedine može sesti i po deset ljudi. Uz dva najduža zida prostiru se klupe, a
u samom središtu postoji malo raščišćeno mesto, očigledno prostor za igru.
Još pamtim žive Jovančove opise arapskih plesačica... bilo bi dobro da i ovde
ima toga.
 Nema mnogo ljudi unutra, svega nekoliko, i svi oni, bez izuzetka,
netremice bulje u mene. Uzvraćam im najmračniji pogled koji mogu da
oblikujem, ali nikoga to ne uznemirava. Očigledno su navikli na svakojake
namernike i svi su im podjednako zanimljivi. Ima li ovde tih presretača ili
njihovih doušnika, pitam se. Hoće li mi neko ponuditi zaštitu, smejem se u
sebi... a onda se uozbiljim, takođe u sebi; sećam se crnog Arapina, sećam se
njegovog podsmešljivog ophođenja prema meni, sećam se reči dede Mila da
je izrugivanje najgori zanat.
Biram jedan sto u uglu i sedam tako da se leđima naslonim na zid. Torbu
spuštam ispod nogu a sablju pažljivo polažem uspravno uz nju. Uzdahnem
kao da sam kopao ceo dan. Leđa mi bride od dugog jahanja a noge pokazuju
znake slabosti.
Osećam dve vrste mirisa, jedan koji se najjednostavnije može opisati kao
smrad prljavštine i drugi, nepoznat ali zavučen u sve, u svaku stvar, zidove i
tavanicu... nekakva čudesna sveprisutna zagušljivost. Mada, pomišljam,
nakon dana i dana provedenih na otvorenom, mora da sam postao
preosetljiv na miris zatvorenog prostora.
Gazda se pojavljuje sa bokalom vina koji prihvatam bez reči i pred
njegovim zaprepašćenim očima iskapljujem sve u jednom gutljaju. Vino je
dobro, ali blago. Dok mi se kapi cede niz bradu, pružam mu bokal i govorim:
– Još, još – a rukama pokazujem veličinu burića.
On mi nešto govori, ali ga ne razumem. I ja njemu odgovaram na svom
jeziku: – Donesi vina pa ćemo posle da pričamo.
Utom se pojavljuje i Jovančo. Korača sporo i zbunjeno zagleda oko sebe i
ja shvatam da verovatno nije često imao priliku da ulazi na ovakva mesta.
Arapin ga nije previše mazio. Pokazujem mu da sedne preko puta mene, on
okleva i tek na ponovljeni poziv spušta se na klupu.
– Konji će se dovoljno okrepiti – govori – mada bi im valjalo da imaju još
nekoliko dana odmora.
– I meni bi prijalo da nikada više u životu ništa ne radim, samo da sedim
ovde, da mi prinose i dvore me...
Jovančo dobroćudno klimnu glavom.
– Rekao sam im odakle si, gospodaru. Nadam se da nisam pogrešio.
– Ionako bi otkrili, Srbi nisu retkost u ovim krajevima. Imali su sigurno
već prilike da se sretnu sa jezikom, verovatno ga pomalo i znaju... Treba biti
oprezan. Kuda idemo i zašto... ni reči.
 Jedan od mladića koji su nas dočekali prilazi noseći burence od pet oka i
dva čista bokala.
– Prihvati se – kažem Jovanči.
Pojavljuje se i starac za koga sam pretpostavljao da je starešina, gotovo da
mi se unosi u lice i počinje da priča nešto.
– Reci mu – kažem Jovanči – da ja slabo znam turski i da ćeš ti prevoditi.
Sve je završeno u nekoliko rečenica, doneće nam sir i papriku da
zalanemo dok prikolju janje. Ipak, Turčin i dalje nešto priča s Jovančom, ovaj
mu odgovara, onda opet Turčin. Shvatam da je reč o nekoj devojci, ali ništa
više od toga.
– Imaju jednu Srpkinju gore, iz Raške. Turčin ti je nudi za noćas.
– Nisam valjda morao ovoliko da pređem da bih ostao na svome, ima li
ovde kakvih drugih devojaka... ali neka, kasnije, sada reci da je dovede, sad
odmah, da imamo s kim malo da razgovaramo. A za noć, reci mu, neka nam
spremi dve sobe i najbolje devojke za nas.
– Gospodaru... ja ću spavati napolju.
Sevnem očima na njega.
– Ne dolazi u obzir. Najbolje. Najskuplje... Pazi da dobro prevedeš, i da on
dobro shvati, jer ako ugledam u toku večeri ijednu lepšu biće belaja.
Jovančo klimnu glavom. Bilo mi je drago što sam se setio da mu to učinim.
Setio bih se kasnije, sigurno, ali bi možda bilo prekasno i ždrao bih se zbog
toga.
Razgovor njegov i Turčinov traje poprilično. Ne trudim se da išta
razumem. Samo ubacujem: – Reci mu da plaćamo zlatnim dukatima...
ovakvim – dodajem i bacam jedan na sto. Zazvečao je u tišini koja je namah
nastala.
Osmeh na licu Turčina. Prigušeno komešanje, pogledi... Govor zlata je jezik
koji svako razume. Nadam se da poznaju i pesmu sablji i da će se držati na
odstojanju.
Još malo traje razgovor i onda Jovančo prevodi: – Nudi nam amam.
Specijalno za nas dvojicu... sa osam devojaka.
– Koji ti je to vrag?
– Nešto kao... kao... mesto gde se kupaš, ali ozidano. I greju vodu... opušta,
osvežava...
 – Može... – potvrđujem. – Valjda je to nešto dobro čim nam preporučuju...
uzimamo, da ne ispadnemo glupi. Sve može. Ali neka požure s tim pečenjem.
Kad pojedem janje, onda neka dođe da pričamo dalje...
Turčin se klanja i odlazi. I dalje nas svi gledaju, ali ja i dalje ne marim za
to. Arapinova sablja stoji prislonjena uza zid, neukrašena ali od upotrebe
uglačana, na njoj je još krv neosušena, ona je garantija mog spokoja.
Sve u svemu, bio je to lep provod. Vinka iz Raške nam je pravila društvo
dok smo jeli, izgledalo je da je jedva dočekala da se s nekim ispriča na svom
jeziku. Bila je zaista lepa, i to od one vrste kakva se retko sreće; kada se
budem ženio, ići ću u Rašku, pomislio sam tada. I sve ostale devojke su bile
lepe, bilo ih je iz svakakvih naroda i to im je davalo posebnu čar. Nakon jela,
prešli smo u amam. Ispalo je da je to jedna bogovska stvar. Negde u ranu
noć već je sve bilo puno, pesma, cika, galama, nadvikivanje. Malo smo se
muvali među ostalima, a onda se povukosmo u odaje. Prenoćište je bilo
postavljeno u jednoj izdvojenoj zgradi, okrenutoj šumarku, tako da se ništa
iz hana nije čulo. Ali ni videlo... što je moglo značiti i ovo i ono.
Vinka se nije odvajala od mene, pružajući mi nedoživljeno zadovoljstvo.
Devojke su ovde morale sve da nauče, a pošto su birane samo najbolje i
ostajale samo dok traju, ponuda je bila izuzetna. Negde pred san, u
trenucima dok smo ležali sklupčani i nepomični, Vinka poče da mi priča
drugačiju priču, o svojoj Raškoj, o tome kako je oteta i odvedena pre četiri
godine, kako bi više od svega na svetu volela da pobegne odavde i dokopa se
svoje zemlje... i stade me zaklinjati da je povedem, da će mi doživotno rob
biti, samo da je izbavim, i sve tako, i sve o tome u krug. Najposle, rekoh joj
da idem posebnim poslom, najpre u Kešan zatim na Heleninu goru, i da
nema ni najmanje nade da je na taj put sa sobom vodim. Ali ona je
nastavljala da moli, tako da joj, željan mira i sna, najzad obećah da ću u
povratku, ako živ siđem s planine, navratiti u han i odvesti je. Ali samo do
srpske zemlje i tamo joj naći pratnju za dalje, jer nikakvi robovi mi nisu
potrebni. Njena zahvalnost je bila tolika da ni san nije bio kraj,
zagospodarila je mojom usnulom dušom i povela je ka posebnom užitku.
 10
Stojim na malenoj uzvisini sa koje se put račva prema zapadu i jugu –
krenem li desno, primicaću se svojoj zemlji, krenem li ulevo, naići ću na
Kešan... Valjda, Negde između uklešten je Čikluša-han, ali do njega nema
staze odavde... I stojim, tako dugo da bi se kakav prikriveni posmatrač
sigurno zapitao što li se toliko premišljam. No, ja znam šta mi valja činiti,
moram najpre u Kešan, moram do Mehmeda kovača, da vidim je li reč
održao, sablju najbolju na svetu iskovao. U povratku ću ponovo prenoćiti u
hanu i zatražiti Vinku...
I koliko mi je sve to jasno, jedna druga briga me mori... sitna, jedva
primetna i naoko nevažna, ali ja stojim evo već neko vreme i ne mogu da
odvojim pogled od drveta na koje sam naišao, od grane na kojoj se nekoliko
suvih listova među zelene i zdrave umešalo. Najzad pružam ruku i otkidam
jedan. Lagan je i mrvi se među prstima baš kako treba da se kruni stari list.
Drvo izgleda zdravo a grana cela, ali žuti, poneki otpali, poneki lelujavi
listovi, i oni zeleni kao da su malo skvrčeni, i sve to sada, mnogo pre
Preobraženja i hladnih dana... Nekakav studeni, neprijatni vetar kovitla se
iza mene i kao da me upozorava da sam se ovde već previše zadržao, da
moram dalje – dalje do Kešana, dalje do Mehmeda kovača, dalje do Čikluša-
hana. I onda Vinka... neće biti ništa lakše nego pobeći s njom, mada sam
siguran da bih je mogao i otkupiti. Ne verujem da će me progoniti, u svakom
slučaju neće dovoljno uporni biti.
Zapitao sam se za tren zašto to činim, šta će mi ta devojka, kad samo
navlačim sebi nevolju na vrat. Dobro, dao sam reč, ali... Zapravo, nema ali.
Kakva je takva je, reč je data, a ovde će se pre ili kasnije saznati ko je bio, ko
je noć noćio i svoju reč pogazio. Takvu sramotu ne mogu sebi da dopustim...
Međutim, čini mi se da ukoliko ne budem nikakve dukate za nju dao da ću je
se lakše otresti kada kucne čas za to... a čas se bliži, neumitno, neizbežno,
kao kap kiše kada se iz oblaka ka zemlji odvoji, kao munja kada pocepa
nebesa i posegne za najvišim drvetom u šumi... čas suočenja čim nogom
dotaknem prvi busen rodne grade.
Nagonim konja da krene polako blagom nizbrdicom. Nekoliko koraka i
sve kao da se menja, nema više vetra, studen se povukla, a nekakav topao
vazduh ispunjava mi grudi... topao gotovo kao u amamu, topao gotovo kao
dah najvrelije žene koju u životu dotakoh.
 Miris mora, kao što ga osetih kod svog brata u Primorju, samo snažniji i
sladunjaviji, najavio je grad mnogo pre nego što su ga oči opazile.
Nastojim da se setim puta koji će me odvesti do kovača i zato biram da
uđem u naselje sa iste strane s koje me je Jovančo vodio i pokušam da
ponovim sve prolaze. Tako je najjednostavnije, jer ako zalutam i počnem da
se raspitujem sa ovih nekoliko reči koje znam, nikada neću stići.
Jovančo mi mnogo nedostaje, sećam se kako je bio radostan nakon noći u
Čikluša-hanu. Sve što smo doživeli čak je i za mene, visokog roda, bilo
izuzetno, a mogu jedino naslutiti kako je sve to primio neko ko je celog svog
kratkog života samo služio razne gospodare... verni sluga, odan do samog
kraja, odan i preko svog ličnog verovanja, odan do ulaza u pakao i korak
dalje.
Vođen naramcima ljudi koji su odlazili i dolazili, izbih na glavnu ulicu
Kešana iz koje sam znao zamaknuti u poprečnu do Mehmeda kovača. Nije
bio pazarni dan, a ipak se mnogo sveta muvalo okolo. Prodavalo se i nudilo
svašta, svi su nešto vikali i objašnjavali uz mnogo mahanja rukama. Vukli su
me za noge, hvatali se vrancu za povodac, pod nos mi podnosili svakojake
travuljine i morske ljigavosti, često smradne da sam zgađen glavu okretao,
što je smeh izazivalo. Vikali su nešto, nudili, davali, sam Bog zna šta je tu sve
izrečeno. Izmešani ljudi, deca, žene, starci, goveda, psi, sve se to muvalo
nekuda, kretalo, talasalo, komešalo... Sjahah s konja i povedoh ga na uzici.
Divni vranac izazivao je zavidne i pohlepne poglede, te se za trenutak
pobojah da ga ostavim ispred kovačnice. Samo mi je još trebalo da bez konja
ostanem i da kakvu ragu moram uzjahati. Ipak, nije bilo drugog izbora,
privezah dobro povodac i još jedno dodatno uže, i oprezno provirih pod
trošnu nadstrešnicu: bilo je prosto neverovatno da pod ovakvim krovom
živi najbolji carski kovač.
U polumraku prostrane prostorije razabrah Mehmeda i on mene takođe
prepozna. Lice mu se razvuče u osmeh, ali ne beše to osmeh prijatelja i
dobrog čoveka, već osmeh lukavog i pohlepnog trgovca.
– Je li sablja gotova? – upitah, znajući da će me razumeti jer je dosta
srpskog zborio. Za vreme Dušanovog carstva, kako saznadoh prilikom prvog
boravka ovde, čak su i neki srpski vitezovi naručivali sablje baš od
Mehmeda, te je on više nego drugi iz ovog kraja naš jezik naučio.
– Gotovo, gotovo. Gotova sablja. – Zamahnuo je rukom kao da seče
vazduh. – Još pre dva meseca... gde ste dosad? Umalo sam je drugom prodao.
 Njegove reči me probodoše kao nožem, pomislio bih da nisam dobro
razumeo, ili da on nije dobro rekao da se ne setih neobičnog osećaja, dok
sam silazio sa Helenine gore, da je sunce nekako niže na nebu nego što bi
trebalo biti i da dan traje kraće, kao da je već jesen. I setih se lišća, žutog,
opalog i zelenog skvrčenog, setih se ledenog vetra koji kao da je tren ranije
sneg u planini milovao... Je li moguće da mi je tih nekoliko dana na Heleninoj
gori oduzelo mesece života? Zatvaram oči na tren, prisećam se priče
Borovine, priče o čoveku koji se kao starac vratio i shvatam namah da sam
zapravo dobro prošao.
Mehmed se povukao u pozadinu i odande izneo, jedva je noseći, veliku,
najlepšu sablju koju ikad videh.
Gotovo pobožno uzeh je u ruke i odmerih joj težinu, zatim balast. Bila je
sjajna. Podigoh je iznad glave i zavitlah – savršeno je pratila željene pokrete,
uz jedva čujni fijuk... krajičkom oka primetih zadivljene poglede
Mehmedovih šegrta – očigledno nikada nisu videli nekog ko s ovakvom
lakoćom izlazi na kraj s ovolikom težinom. Počeše se došaptavati
međusobno i kovač ih prekide, brzim, nervoznim pokretom i glasom.
– Veliki trud... veliki rad, nema vas dva meseca. To treba nadok...
Prekidoh ga besnim pokretom ruke.
– Dosta! – viknuh. – Nisam rekao da neću da platim...
Kovač zaćuta, uputivši mi uznemireni pogled. Možda je pomislio da mogu
jednostavno otići, ne plativši ništa.
– Može li se ova sablja negde isprobati? – upitah, a kovač mi pokaza
sporedni izlaz koji je vodio u dvorište.
No, pre nego što ću poći za njim, provirih da vidim nije li mi neko vrancu
prišao i ugledah, zaista, nekoliko besposličara što se okolo vrzmaju. Izađoh
pred njih i oni se, ugledavši me sa ogromnom isukanom sabljom, razbežaše
kričeći niz sokak. U besu, ne mogavši da dohvatim drznike, zamahnuh
sabljom i posekoh lipu debelu čitav aršin koja se tu, ni kriva ni dužna, našla.
Drvo se u padu nasloni na kuću i za tren se činilo da će krov popustiti pod
težinom, ali sem prigušenog pucketanja nikakve druge štete ne beše.
Ja se odmah osetih bolje.
– Sjajna sablja – rekoh još dok se zanjihane grane nisu smirile, a kovač
stane kukati nad drvetom.
– Drvo... moje drvo. Ti loš čovek, aratos te bilo.
 – Aratos će ti glavu skrati! – viknuh. A nešto me steže u stomaku. Dosta mi
je jedno prokletstvo s kojim treba da se nosim.
Ipak, udahnuh dvaput duboko i pokušah mirnijim glasom: – Ne cvili,
nadoknadiću štetu, jako ti drvo, samo ti je senku na kolibu bacalo. Važno je
da si ti dobru sablju napravio, onako dobru kakvu si obećao...
– Drvo... plati.
– Dobro, platiću ti drvo, posadi drugo, ovo je bilo puno gusenica. Je li sto
dukata dosta? Za sablju si tražio šezdeset.
Oči mu sinuše pohlepnim sjajem, gotovo da je zaboravio na drvo. Mali,
prljavi, pohlepni gad...
– Nego – ne izdržah – reci pošteno, jesi li ikad bolju iskovao?
Posegnuh rukom za kesom u koju sam ranije već bio izdvojio traženu
sumu. Reših da mu ipak dam samo šezdeset dukata. Ako bih plaćao svako
drvo koje posečem...
A njegove oči sevnuše prkosnim sjajem. I stigoše reči, bolne i gorke: – Ne
zameri, neznani junače, jesam jednu bolju sablju sakovao, bolju sablju, a
boljem junaku. Ako igde ugledaš oštricu što se zelenim sjajem preliva, znaj
da si na boljeg naišao, i pokloni mu se...
Buknuše mi obrazi od besa. Ratnik-čarobnik, šuma Striborova, sablja što
zelenim odsjajem seče i drvo i železo... Jedva se ustavih da ga ne presečem
nadvoje. Udahnuh vazduh duboko i onda izvukoh kesu s dukatima.
– Evo ti tvoje nagrade – rekoh, a Mehmed pohlepno pruži ruku. Isti onaj
sjaj u očima, ista ona poruga... gotovo bez namere, samo malo mahnuh
sabljom i on vrisnu, padajući preda mnom dok mu se odsečena ruka trzala u
prašini kao da još uvek ne shvata da više nije živa. Bacih kesu pred njegovo
od bola iskrivljeno lice, a onda zagrabih još šaku dukata i prosuh ih pred
njegove noge.
– Evo sada, Mehmede, da ne kuješ ni bolje ni gore, hrani se do života
svoga.
A on zaurla nešto na turskom, njegovi šegrti se nadigoše i trčeći niz sokak
počeše uzbunjivati sve na šta su nailazili.
Bes me obuze, te se jedva uzdržah da ne isečem malog drznika i celu kuću
mu razrušim. Onda postadoh svestan cike i vriske unaokolo. Brzo pogledom
obuhvatih okolinu, gomile ljudi, za sada na odstojanju, tiskale su se odasvud,
galameći, ponegde se čak i približavajući. Očekivao sam da će za koji tren
stići i zaptije. Bacih se vrancu na leđa, posekoh mu povodac i drugi kanap
kojim sam ga bio privezao, počeh rušiti i seći plotove i drveće oko sebe,
urlajući u stvarnom besu.
Gomila se komešala i ja, odredivši po suncu pravac u kojem treba da
krenem, jurnuh, razgrćući sve oko sebe.
Levom rukom držao sam se za grivu, a desnom vitlao sabljom tako da
niko ni pomislio nije da mi se na put ispreči. Ipak, posle nekog vremena čuh
za sobom dozivanje i bodrenje potere, ali Arapinov vranac ne imaše premca.
Sem toga, svi su videli šta sam u stanju da uradim i niko nije imao previše
volje da me zaista stigne.
Osećao sam nekakvo zadovoljstvo zbog zuluma koji načinih po Kešanu...
narod mi se nije dopao, Mehmed mi se nije dopao, ništa mi se nije dopalo.
Trebalo je još više da porušim, da zapamte kada su se sa mnom ogledali.
Čim prepoznah ravnicu u kojoj se nalazio Čikluša-han, bez dvoumljenja
skretoh malo prema severu da bih ga izbegao. Sećam se Vinke i svog
obećanja. Ali ako je verovati Turčinu, dva su meseca prošla, sigurno me je
dosad i zaboravila, obeležila kao nevernika, prestala da iščekuje...
– Oprosti, Vinka – izgovaram tiho u vetar. Šta mogu, tako je i nikako
drugačije; ionako ne znam šta bih s njom u ovoj divljoj zemlji gde jedva da
ću i sam preteći.
Jedva pronađoh mesto na kome smo u dolasku Jovančo i ja zanoćili. Voda
se razlivala dolinom, menjala tok, osvajala nova područja, napuštala stara. I
mesto na kome smo zanoćili bila je dotakla u svom kretanju, zapljusnula
pepeo naše vatre, omirisala postelje od lišća, raskvasila ostatke hrane...
Morao sam da zalegnem desetak koraka dalje na jedinom suvom prostora u
okolini.
Prislonjen uz glogovo drvo, bez sna mada iscrpljen kao nikada u životu,
pomislih za tren o neimenovanoj rečici kao o živom stvoru. Šta li će se desiti
ako voda odluči da me noćas poseti, okvasi u svom nedokučivom talasanju
ili čak potopi kao uljeza koji, eto, u kratkom vremenu, u dva navrata remeti
njen spokoj.
U svakom slučaju, bi mi jasno zašto je ova plodna dolina nenastanjena.
Slike se ređaju u mojoj glavi i svim silama nastojim da potisnem sve što mi
se događalo između dva konačišta na ovom mestu... Nespokoj Graber-
planine, Helenin pakao, tri zadatka, ponovo Helena, ponovo iskušenja,
progon po Kešanu, kletva, zavet, kletva... Nemir je u meni, potiskujem ga, ali
on se umnožava sam od sebe, od drhtavog proročanstva, od neizrečenog
zaveta, od obične tamne noći. Nema sada Jovanča da mi priča o svetlostima
arapskih naseobina, o životu pod šatrama i legendama pustinjskih ratnika.
Neizvesnost susreta s Helenom zamenila je jeziva izvesnost novog susreta s
kletvom... Nemam nijedan razlog, ali baš nijedan, ni najmanji na celom ovom
svetu, da ne budem uplašen u ovoj noći samoće i očaja; prislonjen uz glog,
drhtim na mlakom povetarcu kao nekada, u danima mladosti i dečaštva
kada su me ostavljali vezanog da prenoćim u šumi. I osećam negde duboko u
sebi, osećam na nekakav nedokučiv način, osećam kao da upravo sada to
proživljavam, znam da ću kada ponovo stignem u Galiku, šumu svoje
mladosti, ponovo vrištati od straha i panike ne obazirući se je li dan ili noć.
 7

Želeo bih da sam mrtav, da ležim na debelom pokrovu opalog lišća šume
Striborove, da mi paprat miluje zgrušalu krv na licu, a najsitnije bubice
zavlače u nos.
Bučnim išmrkivanjem izbacujem uljeze. Rukama lomim paprat i pridižem
se na laktove. Bolovi u glavi i levoj ruci gotovo su minuli, ali nekakva težina
u grudima koči mi dah i drži me pognutog.
Bog me nije hteo. Trljanjem gulim zgrušanu krv s lica. Iskašljem prašinu
ulepljenu pljuvačkom. Jesam li zaista proklet, prodadoh li dušu đavolu?
Gotovo pipanjem probijam se kroz šumu, provlačim se kroz šiblje i gustiš.
Nemam načina da odredim na kojoj strani je staza koju nerazumno napustih
nakon borbe, u besciljnom begu. Nemam načina da odredim kuda treba da
idem, već samo tumaram, upinjem pogled ka nebu koje se ne vidi i suncu
koje se ne nazire. Šuma Striborova, jednolična u svom spletu ogromnih
stabala, gustog šiblja i vlažne travuljine; nema gušćih ili proređenih delova,
nema šumaraka niti proplanaka; počinje gde počinje i od prvog koraka ista
je do mesta gde se završava. Možeš biti, govorili su stari, na pet koraka od
izlaza iz šume, a da to nikada ne saznaš i skončaš na korak od staze
izgubljen u beznadnosti.
Nastavljao sam, gonjen glađu, žeđu, očajem, prkosom... pokušavajući da
koliko-toliko održim pravac... Ratnik-čarobnik me je ponizio kao da sam
dete, ponizio preko svake mere, podsetio na sve što sam bio zaboravio i na
sve u šta nisam verovao. Za tren pomislih da sve ovo što doživeh u šumi
Striborovoj nije ni delić onoga što me čeka, da će sledeći put smeh
čarobnikov slušati moj narod; slušati i umirati... Hoću li moliti za milost,
hoću li izbeći svoj usud?
Svetlost podnevnog sunca tako me naglo zapljusnu da sam se u bolu
povukao u šumu. Ali strah da ću, zakoračim li još korak među crne dubove,
netragom izgubiti mogućnost izlaska, održa me na samom rubu.
 Naslonjen na prvo drvo, obasjan suncem koje je munjevito sušilo memlu
šume iz mene, prikupljao sam snagu da se pomerim dalje... bez konja, bez
oružja, bez hrane i vode... morao sam dalje u nepoznato, dalje ka mestu
odakle sunce izlazi, tamo odakle dolazi ratnik-čarobnik.
Kada je šuma Striborova postala samo tamni obris iza mene, naišao sam
na trnjine i, uprkos oporom ukusu, pojeo nekoliko najkrupnijih plodova.
Nisu baš gasili žeđ, ali smanjivali su mučninu i zavaravali glad... Nabrao sam
punu šaku i nastavio da hodam.
Najpre u tragovima, zatim sve više izbijalo je pojačano zelenilo oko mene,
i to ono sočno, prepuno vlage, zelenilo koje doseže do velikih količina vode...
Zastadoh kako bih pažljivije osmotrio okolinu. Negde u blizini nalazila se
nekakva voda, rečica, izvor ili bar lokva... da mi je verni ždralin ovde, već
bismo hitali na pravu stranu, ovako, morao sam se pouzdati u svoj, nikad
pomućeniji, osećaj. Nije bilo ni nekog jačeg, većeg drveta s koga bih mogao
osmotriti, mada nisam bio siguran da bih uopšte bio u stanju da se ovakav
uspnem na neko drvo.
Tumarao sa malo okolinom, uglavnom pazeći da mi sunce ostane s desne
strane, u skladu sa savetima starešina na obuci: Kada ne znaš kuda treba da
ideš, idi u pravoj liniji... kada postadoh svestan da sam dobro odredio. Gazio
sam svežu travu, hitao sam ka malom šumarku tamnozelenog rastinja koje
je delovalo kao da raste neposredno kraj vode.
A već na pola puta, nešto pre mirisa vode, osetih miris dima, zatim začuh i
povremene nepravilne i nerazumljive zvuke i povike. Očigledno, neko je bio
iza malog šumarka i, ne mogavši da se prikrivam u retkom rastinju, nastavih
pravo napred. Jedino sam se malo pognuo, nastojeći da svom izgledu dam
što slabiji i jadniji utisak. Ko god da je, valjda neće bez upozorenja napasti
nenaoružanog putnika namernika.
Najpre sam video jezero... mirno prostranstvo vode bez žabokrečine i
trske, protezalo se do nekakvih stena na drugoj strani, čineći se od polovine
sasvim crnim. Voda je bila neprirodno mirna, bez najmanjeg talasića, bez
ptica ili buba koje bi narušavale njenu uglačanost. Za tren sam zastao pred
tim utiskom, osećajući gotovo opipljivu opasnost iz tog udaljenog dela
vode...
Onda sam video crvenu šatru razapetu u senci tri hrasta... i nekoliko
naoružanih ratnika, ljude tamne kože, neki sasvim crni. Ugledali su i oni
mene, i stadoše se dovikivati na nerazumljivom jeziku... Dvojica naoružanih
kretoše mi u susret i ja raširih ruke, pokazujući da nemam oružje. Onda se
setih rane i krvi na licu i zapazih da i oni isto posmatraju... Opipah bolno
mesto i ponovo počeh mahati rukama i govoriti nešto na turskom: –
Prijatelj, hrana, voda.
Pokazivao sam na usta, pokazivao da sam gladan i žedan, pokušavao da
im dočaram sliku da sam napadnut i opljačkan.
Od svega toga, oni me samo povedoše prema najvećem šatoru. Nisu
uperili nikakvo oružje u mene i to mi je davalo nekakve izglede. Da nisam
ovako slab i izmrcvaren, potpuno onemoćao od napora u ovom iznurujućem
danu, ne bih se nimalo brinuo za ono što sledi.
U trenutku kada smo stigli pred šator, već su se svi bili okupili unaokolo.
Izbrojah nekih petnaest ljudi, među kojima jedva pet-šest pod oružjem –
ostali su bili, najverovatnije, sluge ili robovi. Počeh razmišljati kako da
dođem do neophodnog konja i oružja za nastavak putovanja. Nisam imao
čime da platim, a nisam ni pomišljao da bi se nepoznati, verovatno Arapi,
sažalili nada mnom i udelili mi ponešto od neophodnih stvari za dalje
putovanje, konja pre svega.
Jedan od dvojice mojih pratilaca pokaza mi da čekam i zamaknu u
unutrašnjost šatora. Nastavio sam da odajem utisak bezbrižnosti i
opuštenosti, sasvim oprezno kružeći pogledom unaokolo... Tada spazih
nešto veličanstveno: dvadesetak konja, crni kao ugljen, sve jedan lepši od
drugog... i među njima kralja svih konja, vranca kakvog nikad ne videh:
krupnog, snažnog, sjajne dlake i jakih nogu. Odmah pomislih da je nemoguće
da tog konja jaše bilo ko do kralj sâm.
Krilo šatora se rastvori i jedna prilika, zaodenuta u pozlaćenu dolamu i
široki, rubinima optočen kaiš, pojavi se preda mnom. Pogledi nam se
sretoše; ispitivački, odmeravajući... Odmah mi beše jasno, po držanju,
pogledu, građi, pokretima... da nije u pitanju nikakav kralj ili car, već ratnik,
veličanstven i gord, delija-megdandžija kakvih jedva da može biti nekoliko
na celome svetu.
Pogled mu je imao toliko čvrstine i samouverenosti da namah oborih oči...
i toliko veličanstvenosti da ih ponovo podigoh.
Pored široke dolame, nazirala se strahovita građa tela, neprirodno
dugačke ruke, snaga koja zrači iz svakog pokreta odmerenijeg nego u
mačke... I osetih se najednom mirnije. Čovek koji toliko snage ima i toliko na
snagu polaže, umeće snagu i da poštuje.
 U tom trenu pojavi se mladić, ne stariji od osamnaest godina, crne kose,
ali lica svetlijeg nego ostali; još u hodu poče nešto pričati velikom ratniku i
na mene pokazivati.
Ratnik klimnu glavom i mladić se okrenu meni. Nemalo se iznenadih kada
začuh sasvim razumljive reči: – Pozdravljen budi, zemljače. Rekao sam
gospodaru da si iz mog naroda i da mogu prevoditi. On bi te neke stvari
želeo upitati.
Naklonio sam se.
– Reci mu da će mi drago biti pomoći mu ako ikako uzmognem, međutim,
imao sam nevolju, napali su me razbojnici i jedva sam živu glavu izvukao,
gladan sam, izmrcvaren i žedan iznad svega. Ako bih ponešto od svega
ovoga mogao dobiti, ne bih imao načina da se tvom gospodaru odužim...
Mladić prevede, a ratnik pozva nekolicinu svojih ljudi i izdade nekakva
naređenja. Onda se, uz blagi naklon, povuče u šator.
– Dobićeš sve što želiš, putniče iz daleka, mi smo ti na usluzi. Kada se
okrepiš i primiriš, na razgovor kod Arapina ćeš ići.
– Zahvali mu se – rekoh, a nekakav nemir me poče hvatati. Ovoliko pažnje
prema nepoznatom ne može bez razloga ostati.
Doneli su mi najpre vino, kao da su znali šta će čoveka najbrže oporaviti.
– Ovo je iz Grčke... Arapi ne bi trebalo da ga piju, ali Husrefov logor ne
mari previše za običaje – reče mladić.
– Uzmi i ti malo – ponudih ga.
– Ne... ne mogu – snebivao se.
– Uzmi kad ti dajem.
– Ne smem. Zabranjeno je, ja sam rob...
Zaustih da ga upitam kako je Srbin dopao Arapinu ropstva, ali upravo su
pred mene iznosili hranu u malom drvenom koritu, te razgovor ostavih za
kasnije.
Nisam mogao ni da naslutim šta je sve sadržala hrana koju sam proždirao
zalivajući je sa dva bokala vina, ali osećao sam kako mi se snaga vraća.
Naslonjen na drvo, dok je neraspoloženje curilo iz mene, počeh smišljati
način da dođem do konja i jedne sablje... Postojalo je nekoliko mogućnosti,
ali sve one su sadržale dosta opasnosti i zato odlučih da čas delanja odložim
za kasnije... Ako tog kasnije uopšte bude, gotovo da izgovorih glasno,
zapazivši da se Arapin-ratnik promolio iz svoje šatre i uputio gipkim
korakom prema meni.
– Dobro si pio i jeo – prevodio je mladić njegove reči – a sada ćeš dobro
pričati.
Klimnuh glavom, ne znajući da li treba da ustanem ili ne. Nekoliko ljudi
pod oružjem bilo je raspoređeno u neposrednoj blizini, i to tako da svi
gotovo trenutno mogu dosegnuti do mene. Očigledno, nisam im ulivao
previše poverenja.
– Šta vas zanima, gospodaru? – rekoh poniznim glasom. – Sada, kada sam
ostao bez tovara i osnovnih stvari, nemam izbora nego da budem poslušan.
Arapin besno mahnu nekud neodređeno preko moje glave.
– Put me zanima, put kroz ovu šumetinu što se proteže s kraja na kraj
ovog predela. Ne može se nikako obići; već deset dana moji izviđači se
muvaju okolo, i ništa sem šume ne nalaze.
– Može, mora se samo putovati više od mesec dana na jug i, zatim, preko
planina spustiti u dolinu iza šume... ali to je zamorno i dugo, mada, nakon
onoga što sam doživeo, nisam siguran da sledeći put neću obilaziti...
Arapinu se odgovor ne dopade. Koliko sam znao, kod njih nije bilo šuma,
samo nepregledne ravnice i brda peska. Nije ni čudo što ga ova šuma
uznemirava... a tek snegom prekrivene planine...
– Put me zanima – ponovi i gotovo da ga razumeh bez prevođenja. – Ima
neka tajna za prolazak...
Da, ima tajna. Za tren pomislih da se trampim: tajna Striborove šume za
konja, ali procenio sam da to ne bi uspelo...
– Kada je mladina – počeh – kada mesec potpuno nestane s noćnog neba,
tada i samo tada, u toj jednoj noći, šuma Striborova se otvara i s jedne na
drugu stranu proteže se uska staza na kojoj se ne mogu mimoići ni dva
konjanika... Tom stazom, ako dovoljno brzo idete, možete proći s kraja na
kraj, pre nego se sa dolaskom zore ne zatvori.
Arapin me posmatra čvrstim, procenjujućim pogledom. Rekao sam mu
istinu, nisam se bojao nikakvog pogleda, niti procena... Jedino sam se nadao
da neće poželeti da me zadrži do sledeće mene... još dvadeset sedam dana.
– Mladina je bila juče – reče tiho.
– Jeste – potvrdih – ja sam pokušao da prođem. Međutim, još neko je znao
tajnu i sačekao me blizu izlaza. Ni sam ne znam kako sam živu glavu
izvukao...
 Arapin klimnu. Moj deda je pričao da pojedini ljudi na osnovu crta lica
mogu da odrede da li neko laže ili govori istinu. Nisam nikada zaista
poverovao u to, sve do ovog ispitivačkog pogleda dva divlja, zverska, crna
oka.
Pošto je bio zadovoljan odgovorom, malo se opustio i meni se učini da je
prava prilika da nešto priupitam:
– A vi ste, koliko vidim, poprilično naduzeli da stignete u moju zemlju.
Mogu li saznati šta vas navede na ovako dug put? Čega to kod nas ima što
nigde drugde ne postoji da se sve ove muke isplate?
Arapin se nasmeja, a onda raširi ruke, ističući svoju snagu i razvijenost. Iz
grla mu je izbijao gotovo životinjski uzdah zadovoljstva.
– Ja sam Husref, najjači čovek na svetu, pobednik u više desetina megdana
i lični čuvar šeika Al-Rašida... Čuo sam glasine koje donose putnici namernici
i trgovci koji bejahu u dalekim krajevima da u zemlji iza ovih planina i Velike
šume živi ratnik koji je, može biti po priči, veći od mene. Ja znam da su to
gluposti, ali glasine o ratniku koji ruši drveće golim rukama i desetine
izazivača najednom u megdanu savlađuje, krije mi ugled najjačeg čoveka na
svetu koji osvojih u dvoboju sa Kadanom, gospodarem sveg prostranstva do
dalekog ledenog mora... To beše borba o kojoj će se pripovedati zauvek...
Za trenutak se zamislih ko li može biti taj nepoznati ratnik o kome priča
Arapin, lik ratnika-čarobnika mi zatitra pred očima, ali onda shvatih da ne
može biti govora o tome da je nosilac zelenog mača onaj koga Arapin traži.
Rešenje, ako ga je uopšte bilo, beše toliko smešno da jedva ostadoh ozbiljan.
– Ne znam ko to može biti, zaista ne znam – govorio sam lagano,
dopuštajući mladiću da što tačnije prevede moje reči. – U mom kraju, svi su
jaki, svi čupamo drveće rukama i ne vidim šta je to tako posebno čudno.
Mladić je zastao, zatečen mojom drskošću i uplašen onim što će možda
uslediti.
– Prevedi, od reči do reči – rekao sam čvrstim glasom.
– Prevedi – naredio sam.
I tako, najednom, proviđenje samo ukazalo mi je na izlaz. Nije bilo nikakve
sumnje da je Arapinov bes iskren. Njegovi ljudi su se zagledali među sobom i
počeli došaptavati. Na pojedinim crnim licima pojaviše se osmesi.
– Ovo je važno – obratio sam se mladiću – nastoj da prevedeš od reči do
reči. Reci mu da nema potrebe da čeka mesec dana i prolazi kroz šumu
Striborovu i zatim po zemlji našoj traga za nekakvim posebno jakim
junakom... svi smo mi manje-više podjednako jaki i spreman sam da mu to, u
poštenom ogledanju sabljama, odmah pokažem.
Jasno sam uočio drhtaj na mladićevom licu. Ćutao je, ali sve je u njegovom
držanju pogledu, pokretima, stisnutim usnama... odricalo i upozoravalo.
– Prevedi tačno kako sam rekao – zapovedio sam mu.
Već se okupilo desetak ljudi tamne kože, što je bilo dobro; izazov pred
svedocima takav ratnik ne sme odbiti. Ustao sam, uspravljajući se u punoj
visini, i razgibao se. Moj pokret pratio je žamor okupljenih, jer je mladić
upravo završavao prevod. Kada je Arapin sagledao da smo slične visine i
građe i da zaista može imati u meni koliko-toliko dostojnog protivnika,
ljutnje nestade, debele usne razvukoše se u širok, mada prezriv osmeh.
– Želiš li odmah da te posečem – stizale su njegove reči iz mladićevih usta
– ili ćeš sačekati da ti se slegne to što si proždrao?
– Osećam se sasvim dobro – odvratio sam – a što se jela i pića tiče, samo
sam meznuo, tek ću da se sladim...
Arapin se izmače u stranu, zbaci pozlaćenu dolamu sa sebe i ostade samo
u nečem sličnom kratkim gaćama, Snažno telo belasalo se na zalazećem
suncu kao crno zlato... Jedan ratnik donese iz glavnog šatora dve široke
sablje i pobode ih u zemlju između nas dvojice.
Arapin pokaza rukom na sablje i reče nešto što je moglo da znači samo
jedno: Biraj!
Pristupih i bez ikakvog dvoumljenja izvukoh jednu. Oprobah kako mi leži
u ruci i izmakoh se tri koraka. Onda podigoh pogled i potražih njegove oči.
Dopustih da mi osmeh ovenča usne.
– Dobro sam pio, jeo i pričao – rekoh – a sada ću te dobro seći.
Nije bilo sumnje da je Arapin bio izuzetno vešt i vrlo snažan, ali se s
mojom snagom nije mogao nositi. Zato nisam želeo da on iskusi tu snagu pre
nego što ga posečem, ne htedoh da iskušavam sudbinu, ljudi tren pred smrt
umeju potpuno da promene narav... možda naredi svojim ljudima da me
gađaju strelama.
Kružili smo jedan oko drugog, izbegavajući da se suočimo sa zalazećim
suncem, a onda ja silovito jurnuh napred zamahujući sabljom jače nego ikad
u životu. Uspeo je da odbije udarac, ali je od siline posrnuo. Tako pokleklog
nije ga bilo teško odmerenim, ali strahovitim udarcem poseći preko sredine.
Sama izmena udaraca trajala je jedva nekoliko trenutaka i okupljeni nisu
imali vremena ni za šta drugo osim za uzdah zaprepašćenja.
 Uspravio sam se u punoj visini, s krvavom sabljom izdignutom iznad
glave. Pratio me je pogled mladića: strahopoštovanje, divljenje, radost...
– Objavi svima – rekoh brzo – da su slobodni da idu. Mogu poneti svoje
oružje i povesti svog konja. Onog divnog vranca hoću za sebe, sve blago
uzimam, trećinu zaliha hrane i sve vino...
Bio je to trenutak odluke, kada se moglo desiti da neko ipak odluči da me
napadne ili gađa strelom. To bi verovatno bio signal za opšti napad, kome
možda i ne bih odoleo. Ipak, strahovit prizor presečenog tela dotad
nepobedivog gospodara gušio je svaku pomisao na otpor. Ratnici su se
razišli, hvatajući svoje konje i odlazeći u galopu prema jugu. Ostadoše samo
sluge i mladić.
– Svi ste slobodni – ponovih. – Svi mogu da idu, povedite preostale konje,
uzmite nešto hrane i snalazite se.
– Oni bi hteli da ti služe, gospodaru – prevodio je mladić neke od mnogih
glasova što su kreštali sa svih strana; lica crna i manje crna, ponizna i
pokorna...
– Ne – rekao sam odsečno. – Meni robovi nisu potrebni. Imam svoj put
koji moram hitno prolaziti i nemam vremena da se šepurim sa svitom.
– A ja, gospodaru, mogu li bar ja da krenem sa vama? Nemam šta da
tražim u ovoj neprijatnoj zemlji. Ostanem li, sutra ću ponovo nekome
dopasti ropstva.
Zamislih se. Mladić mi je mogao dobro doći u ovim predelima, znao je
ovdašnje jezike, a ni pomoć oko konja i prenoćišta obično nije naodmet.
– U redu – rekoh – ali samo do povratka u srpske zemlje. Ja neću robove.
– Hvala, gospodaru, hvala – reče, padajući na kolena.
A tek dan kasnije, kada sam se potpuno odmorio od borbe i svih
prethodnih nevolja kroz šumu Striborovu i dobro okrepio vinom, setih se da
ga upitam kako se zove.
– Ime mi je Jovan, a nekada davno, pre nego što su me ukrali zli ljudi, moji
su me zvali Jovančo...
– Dobro, Jovančo, ti znaš čega sve vrednog ima u ovim šatorima. Pokupi
to, nešto ćemo poneti, a nešto dobro zakopati u okolini da uzmemo u
povratku.
Ako se vratimo...
 11

Sada nije bilo ničega, niti jednog jedinog traga Arapinovog šatora ili bilo
čega drugog. Voda jezera, tamnija i zloslutnija nego pre, mreškala se bez
vetra. Nekakva hladnoća mi poče stezati grudi i gotovo odlučih da odjašem
dalje. Nisam bio raspoložen ni da idem do stena i otkopavam tri tovara
Arapinovog blaga, koja sâm jedva da bih proneo do kuće... tim pre što je
večeras mladina i što će se za nekoliko sati otvoriti put kroz šumu
Striborovu. Jednog dana, ako se sve završi dobro, vratiću se...
Onda, u brezovom šumarku, neposredno uz jezero, udaljenom kojih
pedesetak koraka od mene, zapazih nešto... nekoga. S rukom na sablji
koraknuo sam bliže. Neko je bio priljubljen uz jednu brezu, licem okrenut
jezeru, s rukama iza drveta... vezanim, neko je svezan, devojka.
Odmah pomislih da je zamka. Vranac je takođe bio uznemiren. Privezah
ga dobro za jedan žbun i pažljivo osmotrih okolinu. Retko rastinje otkrivalo
je skoro sve, i nigde ničega nije bilo, ipak, opasnost kao da se spuštala na
nas. Pogledah nebo, tamnoplavo, gotovo potpuno vedro... ali opasnost je bila
prosto opipljiva. Onda mi pogled ponovo pade na jezero... pulsiralo je, kao
da diše. Treba što brže ići odavde, kao da je govorio neki glas u meni.
Ipak, svezana devojka, na način kao nekada što su mene vezivali; strah me
poče lomiti, kao nekada, u mladim, slabim danima... ne, ne... Prišao sam
oprezno.
Lice, izbezumljeno od užasa, trglo se u neverici što me vidi.
– Beži – propiskutala je – beži, sada će...
– Polako, odvezaću te...
– Ne, ne... beži, bratko, molim te. Stradaćeš.
Ništa mi nije bilo jasno, najviše je ličilo na obredno žrtvovanje, ali toga
nije bilo vekovima... posebno ne kod Bugara, kojima je devojka, izgleda,
pripadala. Nešto mi je govorilo da treba da se okrenem i odjašem dalje, ali
nisam mogao da podnesem da po drugi put ostavim nezaštićenu devojku na
cedilu.
Onda, i pre nego što sam ugledao užas u očima devojke, i pre nego što sam
čuo pljuskanje vode, i pre nego što me zahvati strujanje vazduha, shvatih da
nešto izlazi iz jezera... nešto ogromno. Sleđen, gotovo ne želeći da išta
saznam, lagano sam se okrenuo: aždaja slična onoj u Heleninoj gori, ali veća
i stvarnija, troglava beštija je izranjala iz vode, vode koja se talasala i slivala
s nje. Onda odjeknu strašna rika i ja shvatih da stojim na samoj obali, da mi
uznemirena voda kvasi noge i da nisam sposoban da napravim ni najmanji
pokret. Strah me okovao svojom ledenim dahom i u meni poče živeti ponovo
noć strašne odluke, noć donjeg hodnika, noć sveopšteg užasa...
Rzanje vranca i cika devojke bili su samo udaljeni zvuci, koji mom
ukočenom telu nisu ništa značili. Dobro, rekoh sebi, dok se nepojmljiva
troglava zver valjala prema meni, imaš snagu, imaš moći više od svakog
čoveka što svetom hodi... neće uspeti, shvatih s razočarenjem, ovo što je
dolazilo da me pojede bilo je jače od sto ljudi zajedno, jače i od mene i
ratnika-čarobnika zajedno... ovo je ipak kraj.
Ali zavet predaka, prokletstvo koje će zauvek ostati, kob koja se mora
nadvladati... I na kraju će ipak doći smrt, na kraju svega, na kraju pobede
nad ratnikom-čarobnikom, zašto se bojati smrti koja je nešto neminovno na
putu, zašto se bojati ove gladne, beslovesne zveri...
I kada mi njen vreli dah dotače lice, nešto se prelomi u meni, munjevito
skočih napred, zamahujući Mehmedovom sabljom tako silovito da mi se za
tren učinilo da će mi se otrgnuti iz ruku, zamahnuo sam ka odvratnom
stvorenju i tim jednim udarcem presekao mu dve glave. Jedna je odmah
otpala, zakačivši me po ramenu i gotovo oborivši, a druga, polurasečena,
stala se trzati na boku. Još sam uspeo da dobro zasečem aždaju po prednjoj
nozi pre nego što sam se otkotrljao na bezbednu udaljenost. Krv je šikljala iz
otvorenih rana a urlik jedine preostale glave nadmašivao je sve što sam ikad
u životu čuo. Čudovište se stalo povlačiti ka jezeru i uskoro ga je poklopila
voda. Krvavi trag na površini gubio se negde u drugoj trećini jezera.
Dok sam prilazio devojci, noge su mi klecale od napora i straha; prosto
nisam verovao u ono što sam video, u postojanje takvog bića iz starih priča.
Nadao sam se samo da sva stvorenja kojima su me plašili kada sam bio mali
neće izaći na svetlost ovog sveta i preprečiti mi put.
Kada sam presekao konopac kojim su bile vezane devojčine ruke, ona je
siknula prema meni, pokušavajući da me udari ili ogrebe. Pritisnuh je
jednom rukom uz drvo, ali toliko se otimala da se radije izmakoh. Ostala je
nogama svezana za stablo. Između nerazumljivog vriskanja probijale su se
kletve i psovke. Nije izgledala oduševljena spasenjem i stadoh razmišljati šta
da radim. Nisam je mogao ostaviti ovako polusvezanu, jer je kanap bio
prilično zategnut i čvor verovatno ne bi popustio pod njenim slabašnim
prstima, ali nije mi bilo privlačno ni da se nagonim s njenim besom.
– Prokletniče – urlala je – kako si se drznuo da povrediš našeg Asara?
Seo sam nekoliko koraka dalje i naslonio se na drvo. Drhtavica u nogama i
rukama je popuštala, smirivao sam se nakon velikog uzbuđenja i napora.
– Uvek možeš da otplivaš do sredine jezera i predaš se svom Asaru –
rekao sam ravnodušnim glasom, nadajući se da će se dovoljno primiriti da je
odvežem pre nego što se otvori prolaz kroz šumu Striborovu.
– Ćuti, drzniče. Povredio si našu svetinju, njegova osveta će biti strašna,
njegov bes će se sručiti na selo i opet ćemo bežati u pećine...
– Jah... ta zverčica upravo broji svoje poslednje trenutke negde na dnu
svog muljavog doma.
Histerični smeh se rasprostro preko već primirene vode... izobličeni eho
odzvanjao je oko nas...
– Ti... misliš da si najjači i najpametniji na svetu, misliš da mi nemamo
junake koji su se s Asarom u koštac hvatali, sekli mu jednu ili dve glave, ali
on uvek nanovo izlazi, rane mu zaceljuju a njegov bes biva strašniji nego
ikad...
Nešto kao ratnik-čarobnik, pomislih, a uznemirenost mi se vrati u trenu.
Asar je kletva, jednako snažna i postojana kao ratnik-čarobnik... Da, uistinu,
prenaglio sam kada sam zaključio da onaj ko žrtvuje devojku čini to iz
slabosti i kukavičluka. Bože, hoću li stalno činiti ovakve greške, hoću li
neprekidno birati lošije puteve, hoću li uvek biti na pogrešnoj strani... Ali
ratnik-čarobnik ne traži nikakvu žrtvu, ne traži ništa, dolazi nanovo i
nanovo, uzima ono što mu se ushtedne, koliko hoće i na način koji mu
odgovara...
Nešto u pogledu devojke me opomenu. Samo za tren, njen bes minu,
ustupi mesto zapažanju... onda je nastavila da urla, još žešće nego dotad.
Naglo se okrenuh s isukanom sabljom. Daleko, toliko da su se jedva
razaznavali, zapazih grupu konjanika u galopu. Najverovatnije devojčini
sunarodnici, koji su sve ovo posmatrali s nekog od okolnih uzvišenja.
– Nema ti spasa, bedniče – govorila je devojka, razrešujući tako sve dileme
oko toga ko dolazi i šta da radim s njom. – Uhvatiće te i baciti u jezero...
završićeš kao Asarova poslastica.
Pogledao sam ka mestu gde sam vezao vranca – nije ga bilo. Pasao je
mirno pedesetak koraka dalje. Očigledno se silno uplašio aždaje i otrgao...
nadam se da će se dati uhvatiti i pojahati.
Krenuo sam lagano prema njemu, neprekidno pogledujući prema
nadolazećoj gomili. Bilo ih je mnogo i bili su besni, jedini spas bila mi je, ma
kako to zvučalo, šuma Striborova... najbolje mesto na svetu da se čovek
sakrije. Jedina nevolja je što se tako sakriva i od sebe i od Boga.
Bez velike muke naskočio sam vrancu na leđa, pričvršćujući zavežljaje.
Odmaran prethodnih nekoliko dana, kada nije bilo potrebe da brzamo i
stignemo na rub šume Striborove mnogo pre mladine, vranac će biti
spreman da izdrži napore koji slede. Taj odmor, ta prikupljena snaga u
veličanstvenom atu, pokrenuše ga neviđenom brzinom i stadosmo odmicati
prostranstvom kao na krilima. Niko nas nikada neće stići... To shvatiše i
progonitelji jer su zastali kod jezera i počeli se okupljati oko devojke.
Nesrećnica, verovatno će je na kraju ipak žrtvovati... kako neko može na
takav način da bude nerazuman prema sebi... A onda se setih ratnika-
čarobnika i železnog koca koji nosim. Nekakva utrnulost me obuze u trenu.
Bože, daj mi snage da ne poludim, daj mi snage da izdržim... Bože, spasi
moju grešnu dušu...

 6

Nisam verovao da ću išta videti u tako grdnoj šumi u noći bez meseca, ali
tačno onako kako su mi najavili, posle nekog vremena oči se priviknu na
gotovo potpuni mrak i počnu razabirati obrise staze i granja. Čak mi se
činilo da postoji i nekakva svetlost, neka nepoznata nedokučiva svetlost,
koja odasvud prekriva šumu i čini da se može videti i više nego što bi
trebalo.
Da li nejake zvezdice čiji sjaj jedva da može dotaknuti pomrčinu, svetle
iskre nikad viđene sa dna šume Striborove, mogu sakupljene u ovoj noći bez
meseca dati tu tako slabu, a tako neophodnu svetlost?... Odgovor, ako igde
postoji, sigurno prerasta moje moći poimanja, jednako kao događaj u noći
odluke, u donjim hodnicima dvora... Ta tajna, najveća tajna mog života, leži s
druge strane ove Šumetine, daleko na istoku, u nepristupačnim planinama
koje mi Borovina opisa.
Ako jašeš lagano, proći ćeš kroz šumu tačno za noć i staza će se sklopiti za
tobom kako je napustiš, pričalo se. To je najbolji način. Ako zaostaneš, staza
će zarasti oko tebe i nikada nećeš naći izlaz... ako, pak, žuriš, prestići ćeš
svoju kob i susresti se sa stvorovima šume Striborove koji nisu stigli na
vreme da se uklone sa staze...
Jahao sam lagano, gubeći pojam o vremenu, prepuštajući vernom ždralinu
da sam odredi brzinu kojom će ići, nekako pouzdaniji u ovom času u
životinjski nagon nego u svoj razabir. Ravnomerni šum konjskih kopita po
debelom pokrovu staze nadjačavao je nekakvo potmulo, udaljeno,
unutrašnje brajanje same šume... ali ne beše ni ptica, ni cvrčaka, niti ijednog
prepoznatljivog zvuka iz dubrave moje mladosti.
Ni miris koji se povremeno menjao nisam mogao povezati ni sa kakvom
travuljinom, paprati ili korom drveta koju sam znao. Povremeno me je po
licu milovalo granje koje se nad stazu nadvijalo i taj dodir je bivao neobično
paperjast... pomislio sam da otkinem kakvu granu i da je onda napolju, na
miru i svetlu razgledam i vidim od čega je, ali nisam to uradio, ne želeći da
iskušavam strpljenje šume prema nezvanom gostu.
Strah u meni je bio konačno pobeđen, jahao sam kroz najstrahotniju šumu
koja se može zamisliti, a bio sam mirniji nego ikad, mirniji nego kada je
trebalo doneti drva za potpalu iz šumarka udaljenog dvadeset koraka od
doma, mirniji nego što sam mislio da uopšte mogu biti...
Ceo moj život se poče preda mnom odvijati, svi događaji, ne samo međaši,
nego i oni mali, i neznačajni, i usputni... a nekakva staloženost zbog pobede
nad samim sobom poče me uljuljkivati. Ja sam najjači, ja sam najhrabriji,
gotovo da sam glasno uzvikivao, razdragan toliko da umalo ne zapevah.

Nenadno, jednoličnost sumračne staze bi narušena: ugledah pokretnu sen
ispred sebe – neko, jahač verovatno, dolazio mi je u susret. Ko li to, u ovoj
noći mladine, preuzima očajni korak u najgrđoj šumi što na svetu postoji?
Ko je ta srodna duša što prolazi kuda je malo ko išao? Šta li to u zemlji mojoj
može biti za stranca vredno ovolikog iskušenja?
Pokušao sam da usmerim hod konja uz ivicu staze ne bismo li se mimoišli,
ali nije se imalo kud. Jednostavno, morao je jedan od nas dvojice sići s konja
i dobro se utisnuti u gustiš da bi onaj drugi prošao...
Zastali smo na takvoj udaljenosti da su nam se konji mogli onjušiti. Jahač
je sedeo uspravan u sedlu, jednako krupan kao ja i miran, neobično,
neljudski miran. Uznemirenje me zapljusnu, pokušavao sam da proniknem
kroz pomrčinu do crta neznančevog lica, ali sve beše samo nejasna mrlja.
Strah, kao kap krvi kada padne u vodu, stane se kroz mene širiti. Za tren
sam pomislio da siđem s konja i pomerim se u gustiš, ali onda shvatih da
nepoznati upravo to očekuje i da mu ne smem pružiti to zadovoljstvo. Tim
pre, gotovo da sam zaboravio na to, što sam ja najjači čovek na svetu...
– Pa, izgleda da će jedan morati da se pomeri – rekoh.
– Izgleda... – stiže odgovor. Čvrst glas, odsečan, kao udar metala o kamen.
Spustih ruku na sablju.
– Dobro – rekoh ravnodušnim glasom. – Šta čekaš?
Smeh beše odgovor, ne podrugljiv, ne nadmoćan, ne podsmeh...
jednostavno, veseo smeh, kao na dobru šalu. I opasan... Preda mnom je neko
zbilja jak, neko ko zaista ima razloga da veruje u sebe... ali, počeh se
umirivati, nema načina da bude jači od mene, jer moja je snaga nadljudska,
nad svim ljudima... silnija od svega živog što svetom hodi i oružje nosi.
– Mislim – počeh oprezno, nekako uplašen da ne iskažem osionost – nije
ni tebi ni meni po volji da se ovde celu noć raspravljamo, zato mi se ukloni s
puta. II’ mi se ukloni, il’ pokloni.
 Još smeha, a onda, nenadano, sevnu oštrica sa druge strane, sevnu
čudesnim zelenim odsjajem u polumraku šume Striborove i glava mog
ždralina, bezglasno, lako kao pero, odlete ka tlu. Bezglava trupina još tren
ostade uspravna a onda se jednostavno složi poda mnom, gotovo me
priklještivši.
U jednom užasno dugom trenutku obamrlosti, kada je sve kao zastalo,
lepo sam čuo krv iz presečenog vrata kako šiklja i zaliva pokrov šume
Striborove.
Ali nije bilo vremena za nevericu, morao sam se boriti za svoj život i
neznančevog konja, jer hodajući nikako na vreme ne bih stigao izmaći iz
šume Striborove. Isukao sam sablju i jurnuo napred uz urlik kojim sam
gušio bol zbog gubitka vernog konja, očevog poklona... ali neznanac je već
bio skliznuo iz sedla i spremno me dočekao.
Odmah shvatih da mu veštinom nisam dorastao tako da nakon nekoliko
izmenjenih udaraca krenuh da koristim snagu, upravo onako kako sam na
Krivolaku učio. Zamahujući sve jače, zakačinjući okolno granje i drveće,
potiskivao sam protivnika. Ali ma koliko snage dodavao, ma koliko
ubrzavao, ma koliko pritiskao, njegova odbrana je uvek bila na mestu,
postojano dobra, uznemirujuće sigurna.
Na momente mi se činilo da moje najjače udarce odbija sa premalo napora
i da se naprosto još nije ni zagrejao, kao da se, prokletnik, samo igra sa
mnom. To saznanje me dodatno razbesni, te prihvatih sablju s dve ruke i
krenuh da navaljujem takvom žestinom da mi krvava mrena pade preko
očiju. Osećao sam da mi pena na usta izbija i da ću, ukoliko još samo koji
tren potraje njegova odbrana, pasti potpuno onemoćao.
A on, kao da je to čekao. Kada sam prvi put zastao, i pre nego što sam
uhvatio pošten dah, jurnuo je u napad, strahovito vitlajući zelenolikim
sečivom, poloveći drveće i grane oko sebe, naprosto prokrčujući šumu
Striborovu, zatim u tri munjevita poteza sveo moju sablju na nekoliko
neupotrebljivih parčića.
Postadoh svestan blizine i neminovnosti kraja... postadoh svestan da ne
mogu da se oduprem ovoj silini, da ne mogu niti da pojmim šta se krije iza
vražijeg ratnika.
Više zbunjen nego očajan, ispustivši patrljak sablje pod naletima,
jednostavno padoh na tlo iščekujući udarac koji će mi doneti zaborav... sve
se rušilo oko mene, sav moj život, celokupno nadanje, sve želje... sve se slilo
u taj iščekivani tren kada će bol najaviti večni mrak.
Ali udarac se nije spustio.
Ležao sam, ukočen, čvrsto stisnutih očiju u pokušaju da sluhom ili čak
mirisom odredim šta se iznad mene događa. Činilo mi se da ničega više
nema, ni onog potmulog brujanja šume, niti zbunjujućeg mirisa rastinja,
ležao sam tako dugo da skoro poverovah da je sve ovo samo ružan san bio i
da ću, kada otvorim oči, videti tavanicu svojih odaja. Prstima sam zagrabio
nešto što se pod njima našlo, ali uopšte nisam mogao da odredim šta je to,
zemlja ili nekakva trava, opalo lišće ili istrulela kora drveta... samo sam znao
da postelja nije.
I najzad, otvorih oči. Tamna senka neznančeva nadvijala se nada mnom, a
neobična oštrica zelenela se neposredno pored mog grla. Ogromna sablja u
tim čudnovatim rukama nije drhtala ni za dlaku... mirno, hladnokrvno,
nadmoćno...
I onda stiže glas: – Ovo ti je, mladi čoveče, onaj jedan život što ti poklonih
onomad... Ako ti Bog dâ da živ iz šume izađeš i po svetu dalje hodiš, nemoj
mi nikada više ni na senku stati, gde me vidiš ukloni se, a ako ne stigneš da
utekneš, pokloni mi se... Kada poželiš umreti, tada ponovo ruku na mene
digni.
Ležah ukočen, naplavi spoznaje udaraše u mene, nanoseći mi gotovo
opipljiv bol. Ratnik-čarobnik se povlači u stranu i uzjahuje svoju bedeviju,
zatim gazi preko mene i stapa se s pomrčinom.
Nemam snage da zatvorim oči, niti mogu da gledam, telo mi je obamrlo,
kao sraslo sa vlažnim pokrovom šume Striborove, ruke utrnule, a žmarci mi
leđa oklopljuju... opet samo jedan život imam.

 12

Jašem brzo kroz šumu Striborovu, pratim da li ću primetiti mesto na kome
sam se s ratnikom-čarobnikom sreo, ali znam da to nije moguće – šuma se
odmah obnavlja. U jednom trenutku pomišljam da se prebrzo krećem i da ću
prestići svoju sudbinu, ali znam da je moja sudbina odavno oblikovana, od
onog dana kada sam u donjim hodnicima napipao železna vrata, ona koja se
nikada ne otvaraju... zato jašem dalje, pokušavam da potisnem strepnju da
će mi vražiji ratnik ponovo put preprečiti.
I počinju nekakvi stvorovi iz tla staze da izranjaju, vranac je uznemiren,
ali ga gonim napred, sve brže i žešće, galopom kroz prolaz grabimo,
stvorenja šumska gazimo, stvorenja nepoznata, zbunjena i mnogobrojna,
razgrćemo i rasterujemo... Izdižem sablju visoko nad glavom, gde grane
zakačinje, i ratnim pokličom svog naroda bodrim sebe i konja da izdržimo
ovo iskušenje.
Samo me odlučnost može izvesti odavde i cilju primaknuti. I odlučan je
svaki deo mene, vera i snaga ujedinjuju se, glas mi potmulo tutnji šumom...
stvorenja raznovrsna, polegla po tlu i obešena na grane, pripijena uz stabla i
u bešumnom letu, sve nam se s puta uklanja...
A onda stiže glas, tanušan, piskutav, dečiji: – Pomoć... pomoć...
Osvrćem se unaokolo, pogledam i gore i dole, ali ne vidim ko bi me mogao
zvati. Usporavam vranca do laganog hoda i nastavljam da osluškujem. Glas
kao da dolazi odasvud i jedino što mogu da učinim jeste da dalje stazu
pratim, jer nemam kuda da skrenem.
A onda začujem nekakav treperavi zvuk, kao roj insekata u proleće kada
stvori jedva čujni pisak – dolazi odozgo, nada mnom se nadvija. I dok
istežem vrat u visinu ne bih li nešto ugledao, stiže glas, medni milozvuk
devojački:
– Ratniče, ne osvrći se na pozive, nastavi dalje ako želiš živ ostati...
– Gde si? – vičem u pomrčinu, a mnoge stvari lete odasvud, ništa više niti
manje nego pre. – Ko si ti?
A sablju vitlam nad glavom ne bih li se od nekog napada odbranio.
– Hej – stiže glas, gotovo ljutit ovoga puta – ratniče, skoro me poseče tom
oštricom... prestani da mašeš.
– Ko si ti?... Šta hoćeš od mene?... Prikaži mi se da te vidim.
 Ali nema odgovora, iščekujem neko vreme, a onda ponovo vranca u galop
nagonim, šuma se rastvara pred nama, sve živo i neživo s puta nam se
uklanja.
Najednom okružuje me proplanak, staza je jasna, ali ipak zastajem
zbunjen. Nikada ne čuh da išta slično postoji, komad čiste zemlje usred
šume Striborove, livada ovalnog oblika, pedesetak hvati široka i dva puta
toliko dugačka... a negde po rubovima s desne strane, gde se drveće nazire,
ugledam mnogo sitnih stvorova, predaleko da bih ih jasno razaznao, ali
glasovi njihovi dečiji behu: – Pomoć... pomoć...
I gotovo da skretoh sa staze kada me onaj ženski glas prenu:
– Ne, ratniče... ako sa staze skreneš, nikada je više nećeš naći.
– Zar na čistini imam gde da zalutam?
– Tako ti Boga, poslušaj me.
– Prikaži mi se, da odlučim...
– Ne mogu...
– Ko si ti?
– Ja sam dobra vila šume Striborove, jedina iskra u večnoj tmini koja ovde
vlada... uskoro će svanuti, ratniče, mnogo vremena gubiš u zastajkivanju.
Još jednom pogledam prema mestu odakle dolaze dečiji glasići, duša mi se
cepa od bola, ali ostavljam sve i gonim vranca u galop. Ubrzo zatim šuma se
sklapa oko mene i ponovo jezdim sumračnom stazom.
I onda se novi proplanak otvara i tu stajem nem pred onim što vidim.
Pedeset hvati u širinu i stotinu u dužinu livada zlatom prekrivena, zlatom i
safirima i dijamantima, nebrojeno blago celog sveta tu, kraj staze kojom
idem, leži.
Iskušenje je preveliko, samo da se sagnem, dragulj dohvatim, samo da za
tren siđem s konja i bisage napunim. Gledam unaokolo ne bih li opasnost
ugledao, ali ničega sem blaga nema.
– Ne – vrisnu ženski glas tik uz moje levo uvo.
Podigoh glavu, ali samo nepomičnu pomrčinu sretoh.
– Ne – nastavlja glas – takneš li jedan biser, večni ćeš rob šume biti...
Ratniče, samo što nije svanulo...
– Gde si ti?... Želim da te vidim.
– Ne... to ne može biti.
 – Ako te čujem, mora biti da mogu i da te ugledam. Oduvek sam želeo da
vidim vilu...
– Staza se sklapa, ratniče, sklapa se i za tobom i pred tobom... moraš
dalje...
Ne znam zašto, poslušah je. Sve blago sveta ostaje za mnom, ali sve to
valjda samo varka beše, tako da ne žalim mnogo. Jašem dalje, a šuma je
ponovo ona stara, strahotna, skučena, preteća...
Najednom, na stazi ispred, okružen pomrčinom i granjem, stoji neko. Ne
razmišljajući, zatežem uzde vrancu i konj se silno propinje pred pognutom
prilikom, jedva uspevši da je ne udari. A prilika pada na kolena i stiže glas: –
Gospodaru, ti me ostavi u staništu večne patnje, da me Helenina stvorenja
razdiru i razvlače a nikad ne izjedu, da mi crne ptice oči kljuju a da još uvek
vidim, da mi se u telu crvi legu a da opet uvek u meni bude više mesa nego
truleži, da mi se s dušom đavoli igraju...
– Jovančo... – A ne znam šta bih rekao. I nema nigde moje vile da mi kaže
da je i ovo samo priviđenje šume. Kako vreme curi, tako i nada kopni da ću
se odavde izvući.
Ipak, kroz naglo osušene usne nekako progovaram:
– Jovančo... ako si to zaista ti, ako si zaista nekako na moj put stao,
verujem da me nećeš zadržavati. Uvek si dobar bio, poslušan, prijatan,
veran... nije mi blisko da me ti, makar i mrtav, u putu ometaš.
Tišina se spustila na nas. Stojimo tako, nepomični, bez reči, ja na
umirenom vrancu, senka nalik Jovanči pognuta na stazi, stojimo dugo... a
onda, najpre jedva primetno, zatim sve brže, prilika preda mnom postaje
prozračna i kao da se razvejava. Tren kasnije nema više ničega, staza se
mirno u pomrčinu isteže.
Silovito krećem dalje. Ima li kraja ovim snoviđenjima?
Dosta vremena prolazi, ali ništa se više ne događa. I kao da zora sviće
negde daleko napred, kao da se nazire kraj ovog puta. Nada mi ponovo
dotiče grudi, nada malena i strahom okovana, onakva kakva jedino može
postojati u šumi Striborovoj.
I onda kada mi se učini da je svetlost postala još jača, najednom se novi
proplanak otvara, staza kraj prekrasnog jezerceta prolazi, u jezeru voda
skače i peni, a pod slapovima najdivnije nago žensko telo se kvasi. Zastanem
zadivljen prizorom i devojka okreće glavu prema meni, progovara glasom
prijatnim i poznatim.
 – Pridruži mi se, vrli ratniče... – reče vila. – Opasnost je prošla, sva tri
iskušenja su za tobom... prebrzo si jahao, imaš još sat do zore... ne oklevaj,
ratniče.
Gotovo da sjahah s konja kada me nešto blago udari po ramenu. I stiže
piskavi glas nekud odozgo: – Ne, ratniče, ako do vode dođeš, zauvek ćeš njen
rob biti. Jaši dalje, ne osvrći se ni na šta.
Nekoliko trenutaka vladala je tišina, moj pogled ponovo poče milovati
obnaženo telo u vodi, koje se uvija i mami, a onda do mene dopreše reči: –
Poslušaj me, ratniče, poslušaj me za svoje dobro. Prava vila tako izgleda, ali
to nisam ja, to je samo privid... šuma te hoće za se zauvek.
Nepomičan sam. Nit’ sjahujem, nit’ bih da krenem dalje. Postoje iskušenja
kojima je bolje ne odolevati.
– Kako to nisi, a vidim te? – govorim polako, ne bih li što duže gledao to
predivno telo.
– To je samo iskušenje... ratniče, seti se ko hara tvojom zemljom, seti se
šta u bisagama nosiš...
Nešto me steže u grudima. Moja tajna, tajna mog života, ni sa kim
podeljena...
– Sve znaš? – upitah zamišljeno, ne odvajajući oči od zanosnog lika.
– Sve! – ponovila je čvrstim glasom. – Ne jurneš li odmah najžešćim
galopom neustavljajući se više ni na tren, nema nade da ćeš se izvući.
I kao da mi nekakav unutrašnji glas reče da poslušam bez daljih pitanja i
premišljanja.
– A sad – prošaptah vernoj životinji u uvo, koja se nešto jogunila kao da je
i ona opčinjena lepotom devojke, gotovo ubeđen da me može razumeti –
kreni kao nikad u životu, grabi kao da ti život od toga zavisi, jer ako se staza
sklopi pred nama, tebi ću prvom noge polomiti.
Obliveni znojem, izbijamo na čistinu. Prostranstvo mi za tren donosi
vrtoglavicu, ali zabijam pete u slabine konju i idem dalje divljim galopom,
idem dalje od sila mraka ka najstrašnijoj kletvi sveta...
Kad najzad zastadosmo, šuma Striborova se više ne nazire, a zora još nije
označila deo neba na kome će zaruditi. I nema ničega što bih prepoznao,
ničeg u celom ovom svetu koji se zemljom mojom zove.
 5

S mukom se uspinjem uz južni obronak Belasice. Negde pri vrhu, nalazi se
bezimeno selo od desetak kuća, i već na pola uspona shvatam da sam
precenio snage i da bez dovoljno odmora, hrane i vina, neću daleko stići.
Kako se samo ovaj put produžio. Traganje za korenima ratnika-čarobnika
otpočelo kao raspitivanje po okolini, a zatim sve dalje i dalje na istok, do
ovog strmog uspona... Lepo mi rekoše da je bolje obići je s druge strane, ali
ja uvek idem protivno savetima.
– Ništa to nije za mene – govorio sam i sada, sâm i izmrcvaren, suočen sa
svojim nije to ništa, u stupici jer bi mi povratak u Kosturovo doneo veliku
sramotu, nastavljao sam dalje, krčeći sebi put kroz šiblje, pazeći na svaki
korak, da se ne povredim na oštrom stenju... da se bar nekakva staza
nazirala, ali niko, ništa, nijedna zver ovuda nije gazila...
U nekom trenutku zapitah se ima li uopšte smisla da tražim tog Borovinu,
istina poslednjeg Dušanovog ratnika, ali verovatno izlapelog starca od preko
stotinu leta... Ipak, jedna stvar, jedna jedina stvar me je uvek odvraćala od
kolebanja i gonila na dodatni napor: priča se u kraju da Borovina već
godinama leži na samrti, da su silne sveće nad njegovom dušom dogorele, ali
ga Bog ne uzima, kao da ga je zaboravio, ili zbog nečega odbacio... Poslednji
Dušanov vitez, neko ko možda zna štogod više o ratniku-čarobniku, najvećoj
tajni mog života...
I najzad, kada izbijam na pošumljenu visoravan nabasam na nekoliko
raštrkanih kuća – dve-tri su naslonjene jedna na drugu ispred nekakve
čistine koja bi mogla trg biti i krećem ka njima. Moj ždralin je celokupni
napor uspona izdržao daleko bolje od mene. Ipak, ne opterećujem ga
dodatno, hodamo uporedo, lagano, nogu pred nogu, kao da je ceo dan pred
nama.
 Oni koji su me uputili na ovaj put rekoše mi da je Borovina u jednoj žutoj
kućici, ali sve kuće ovde su polusrušene, poluizbledele, a mnoge nikada nisu
ni videle boju. Ipak, pojavljuje se nešto što je nekad moglo žuto biti;
naslonjeno na gusto šiblje, u senci jasenova, i ja skrećem tamo. Ima nekih
ljudi okolo, videli su me, ali nema mogućnosti da me neko od njih prepozna...
Sve su to stara, izmučena lica, ostala u ovom nedohvatu, ko zna zašto i ko
zna dokle...
– Pomoz’ bog, junače – osloviše me. – O’klen?
– Bog vam pomog’o, domaćini. Kako izdržavate ovu zaparu?
– Kako moramo... Dolaziš li iz Parama ili Rebra?
– Iz Kosturova – govorim i sedam na zemlju, naslonivši se na jasen.
Opružam noge i pratim kako mi olakšanje ispunjava telo. Još kada bi bilo
kakvog vina.
– Iz Kosturova? – čude se starci, izborana, pitoma lica. – Ti si se dobro
napeo po ovoj vrućini.
– E vala jesam... Nego, kamo bokal vode, valjalo bi mi.
Prinesoše mi vodu, ustajalu, mlaku, ali se ipak okrepih.
Niko me nije pitao za ime, to je dobro bilo, jer nisam rado lagao, a ne
htedoh da ovde saznaju ko sam.
– Nego – počeh, kada sam se malo pribrao – ovde negde je stari Borovina,
je li još na životu?
Slarci zavrteše glavama u čuđenju i neverici.
– Jeste, upravo u onoj kući. Leži, ne pomiče se, jedva govori, ništa ne jede,
samo ponekad kvasi usta, ali Bog ga neće, već godinama...
– Ni đavo – dodaje drugi. – Biće da se starac nešto silno svecima zamerio
kad ga ovako na zemlji drže.
– Ja bih – rekoh – ako je mogućno, malo s njim nasamo prozborio. Ukoliko
se seti nekih dana svoje mladosti, možda će mi mnogo pomoći...
Nisu imali ništa protiv, mada niko od njih nije verovao da se Borovina
ičega može setiti. Jedna starica, koja se s Borovinom u kući nalazila, njegova
unuka, reče mi da on praktično ništa ne zna i da često u snu izgovara
nepovezane i nejasne rečenice... odavno više niko ne nastoji da ih razume.
– Ja bih ipak pokušao – rekoh mirno i ona nas ostavi.
Borovina je ležao u najmračnijem uglu sobe; ne baš prijatan miris
ustajalosti širio se od njega, a oči, otvorene i prazne, zurile su u tamnu
tavanicu.
– Čuješ li me? – progovorih nakon nekog vremena ispitivačkog
posmatranja. Za sve vreme kako sam mu prišao nijedanput nije ni trepnuo, a
tek uz mnogo pažljivog gledanja moglo se zapaziti nadimanje grudnog koša.
– Pretpostaviću da me čuješ i razumeš... Jedino to ima smisla. Dakle, ja
dolazim iz Prilepa, sa dvora... U podrumima, potpuno u donjim hodnicima,
postoji nešto što je iz tvog vremena, nešto iz vremena Dušana Silnog. Toliko
sam uspeo da saznam... ali niko ne zna ništa više no da je jednom davno, u
povratku sa jednog pohoda, Dušan dao da se zatvore i zauvek zaliju jedna
vrata... Znaš li, stari Borovina, viteže Borovina, znaš li išta o tome?
U prvi mah izgledalo je da me starac jednostavno nije čuo. Ne znajući šta
bih drugo, samo sam sedeo, zagledan u njegovo sasušeno lice. Onda mu oči
živnuše, blesnuše nekakvim mladalačkim sjajem, a odmah zatim okova ih
strah. Usne su mu drhtale dok je progovarao:
– Ko... ko si ti?
– Ja sam neko ko je naišao na čoveka koga je Dušan okovao u dnu
prilepskog dvora.
Strah je na licu starog ratnika. Pokušava da ustane.
– Reci mi sve što znaš o tome... – kažem – strahovito je važno!
– Je li... je li još tamo?
– Jeste – slagah, nemajući snage da otkrijem šta se dogodilo. – Živ je, traži
milost... traži da ga lišimo muka...
– Ne! – kriknu starac, počevši da krklja.
– Dođavola, nemoj sada umreti! Sto godina si čekao, izdrži još malo...
I tada naslutih zašto Borovina ne može da se s dušom rastavi... pomislih
da je, kao poslednji koji zna nešto o ratniku-čarobniku, naprosto nekakvim
divljim mađilukom koji prati celokupnu ovu pojavu prinuđen da živi dok
svoju tajnu drugom ne prenese...
– Ne smete ga nikako osloboditi, niti ubiti... morate ga jednostavno
ostaviti tamo gde je, ponovo železna vrata zaliti i ulaz zatrpati... sve
zaboraviti.
Pokušah da progutam pljuvačku, ali grlo mi namah suvo postade kao da
nisam upravo popio bokal vode. Nekakva strepnja me poče stezati, grudi
drobiti i vid mutiti, trnci mi ruke obaviše, a kolena najaviše da samo što me
ne ispuste... ono najstrašnije, ono najnepovoljnije, ono najočiglednije bilo je
istina.
– Uradićemo tako – gotovo promucah, sasvim sigurno ne uspevajući da
prikrijem prava osećanja. – Želim samo da saznam šta je onaj stvor. Samo to
i ništa više...
Starac pokuša da se pridigne na ležaju, ali ga snaga napusti i poče padati
nazad. Munjevito priskočih i prihvatih ga rukama, ujedno ga izdižući u
sedeći položaj...
– Šta je ona spodoba? – upitah ponovo, blagim, ravnodušnim glasom,
potiskujući uzbuđenje i nestrpljivost. – Kako je moguće da je sve ovo vreme
živ, bez hrane, bez svetla, bez ičega...
– Ne znam...
– Pa ko će znati, ako ti ne znaš? – gotovo da se izdrah na njega. Došlo mi je
da rukama celu kolibu raščupam, ne bih li bes obuzdao. – Ko?!
– Niko ne zna... niko... Jednom davno, vraćali smo se iz pohoda sa Graber-
planine i u po bela dana pred nas izađe jedan ratnik... Stajao je tačno na
našem putu i čekao. Tu se zametnu borba i jedva, nekako, savladasmo ga...
imali smo devetoricu mrtvih, više nego u celom pohodu na Graber-planinu, i
mnogo izranjavljenih... Te noći smo razgovarali o neobično snažnom ratniku
koji bezrazložno napade na nas, zaključivši da nikada nećemo otkriti ko je to
bio... A sutradan, kada nastavismo put, nemalo začuđeni spazismo ponovo
ratnika pred sobom, izgledom i likom kao onaj koga već jednom
pobedismo... Nismo imali vremena da se premišljamo, jer na nas nasrnu i još
šestoricu pogubi dok ga ne savladasmo... Posmatrali smo mrtvo telo i
pokušavali da odredimo je li zaista ista osoba u pitanju, ali nije bilo sumnje
da su slične crte lica, slična snaga, sličan nastup... mogao mu je brat bliznak
biti...
Borovina ponovo poče da krklja i ja se pobojah da će mi umreti na
rukama. Možda će me starci napolju optužiti da sam ga zadavio ili nešto
slično počinio. Ali on se namah povrati i nastavi da govori, ravnomernim
glasom, sećajući se svakog detalja:
– Dva dana kasnije... ponovo je stao pred nas, ponovo silni junaci
iskrvariše dok ga ne pogubismo. I tada već pojedini od nas počeše pričati da
smo kakvo prokletstvo pokupili i da se nikada bede nećemo osloboditi...
Ratnik se postojano vraćao, bez reči borbu započinjao i tiho umirao, nanovo
i nanovo, posipajući tako naš put do kuće krvlju i leševima... Onda Dušan
naredi da ga sledeći put spalimo, što i učinismo... nekoliko dana ga ne bi, a
kada se već ponadasmo da je zauvek nestao, sačeka nas na izlazu iz šume
Striborove i gotovo sve poseče... niko bez rane nije bio kada je najzad
iskasapljen pao pred našim nogama. Tu mi brat ostade...
Dalji deo priče bio je predvidljiv: pretpostavio sam da su se na kraju
dosetili da ga sputaju i okuju, jer dok je živ neće se vratiti... ali mene je
brinuo početak priče.
– Stari – počeh – šta se dogodilo na Graber-planini? Šta je prethodilo
pojavi vražijeg ratnika?
Borovina odmahnu glavom...
– Nećeš nikada umreti ako ne kažeš – rekoh mu čvrstim glasom. – Večno
ćeš se mučiti, jednom nogom a grobu, drugom na ovom svetu, bez izgleda da
ustaneš ili uvek počineš... Proklet si, svi ste prokleti i to prokletstvo na nas
prenosite...
– Ne – odmahivao je glavom starac. – Ne znam. Kada se ratnik pojavio
četvrti ili peti put, Dušan sakupi najmudrije i odlučiše da se nekolicina vrati
na Graber-pianinu, jer su čuli da u blizini živi najmoćnija žena-čarobnik na
svetu, Helena iz gore koja se po njoj zove... da se raspitaju šta im valja činiti...
Samo se jedan vratio, mnogo nakon toga: moj otac. Bilo je strašno pogledati
ga, osedeo... ostario, izobličen i doneo je neke stvari Dušanu izdahnuvši pre
jutra. Ja sam među najmlađima tada bio, niko mi ništa nije pričao, a kasnije
smo svi položili zavet ćutanja...
– Kasnije, kada kasnije?
– Kada smo savladali ratnika-čarobnika i sputali ga rafijom što otac moj
donese sa Graber-planine...
– Misliš da je čarobnica još živa? – upitah oprezno, ne želeći pred
Borovinom ni da nagovestim tajnu svog susreta s ratnikom-čarobnikom...
– Veštice ne umiru – reče tiho starac, a zatim mu se lice naglo ukoči.
Krkljajući, pokušavao je da govori: – Vi ste... vi ste... oslobodili... prokletstvo...
– i naglo oteža u mojim rukama. Bez oproštajnih reči duša ga napusti.
Izdahnuo je otvorenih očiju, u nespokoju.
Ostao sam neko vreme uz postelju, prebirući misli. Nema zbora, valja na
Graber-planinu ići, i to što pre, jedino ne mogoh odmah odlučiti da li do
dvora da odem ili ovde nekako da se opremim i krenem.
Ne odlučivši ništa, izađoh tiho iz kolibe i suočih se s okupljenim
stanovnicima ovog bezimenog skupa kuća u najvišem delu Belasice.
 – Umro je – rekoh – Bog da mu dušu prosti...
Prekrstih se, ostali učiniše isto.
– Imao je greh na duši – pokušah da objasnim – nije mogao umreti dok se
nekom ne ispovedi, a nije se mogao ispovediti nikome do onome ko bi ga
umeo o samom grehu pitati...

 13

Nešto me ponovo vodi ovom bezimenom seocetu, sada u povratku sa
dugog puta – nekakva strepnja, nejasni nelagod što mi dušu povija... Ima
bržeg puta da se stigne tamo kuda sam naumio, ima lakših staza od ovih
povrh Belasice, ima lepših i pitomijih krajeva kroz koje bi se moglo
projahati...
Ali ja idem tamo, bez vidljivog smisla ili razloga, samo ispunjen nekakvim
neodređenim nagonom.
Nadomak sam sela i mada ga ne vidim znam da je tu i da nešto nije kako
valja: čudesan, neprirodan mir prekrio je prostranstvo preda mnom. Ni
vazduh nije onako bistar kakav biva u ovim visinama; kao da nečega ima,
nečega teškog i otužnog. Usporavam vranca i premišljam se o odustajanju
od tih nekoliko narednih koraka.
Pokušavam da odredim kakava me je to neznana sila nagnala da
preduzmem ovaj korak i dođem ovde. Nekakav predosećaj jeste, ali često
predosećaji i na zlo navode i nije razborito uvek im se prepuštati. No, nikad
se ne može znati kuda druga staza vodi i da l’ bi na njoj kakvo veće i čak
nesavlađivo iskusenje iskrslo.
Nailazim na strašnu sliku: nijedna kuća više nije čitava, poluspaljene i
polusrušene leže raštrkane po proplanku, korov već na zgarištima izbija,
trava tavane osvaja, zidove prekriva, ćerpič se u prašinu kruni, sunce je
krvave mrlje isušilo, zveri su tela razvukle, krstovi na malenom groblju
počupani, a najsvežiji grob potpuno kopitima izgažen... miris paljevine i
smrti jedva da se još razaznaje.
Stojim tako neznano dugo, kao opčinjen, stojim prazne glave, praznih
grudi, praznog srca... i samo jedna odluka u meni... nema opravdanja i nema
oproštaja, ovde gde prvi put za Heleninu goru čuh.
I šta sada da preduzmem, pitam se u nemoći da išta izmenim i želji da
odmah nešto učinim, da odmah produžim dalje ili da pogledam malo po
ruševinama i ostacima spaljenih tavana da li postoji nekakvo znamenje koje
mi je izmaklo kada sam prošli put bio, da li postoji nešto što treba da vidim,
prepoznam ili otkrijem. Naslućujem da nečega ima, ali ni najudaljeniju
predstavu nemam šta to može biti, niti gde da ga tražim, a nisam siguran ni
da li ću, kada ga nađem, prepoznati.
 Najednom, negde sa strane pokret: nejasna sen u šipražju, povijanje lišća,
pucketanje grančice... Dohvatam jedan poveći kamen i bacam ga prema
žbunju. Odgovor je brz i jasan: nekakva mladolika prilika se pomalja i
odapinje strelu na mene. Čini to tako munjevito i vešto da jedva uspevam da
se izmaknem – imam osećaj da me je perce po licu taklo.
Dok se pridižem iz prašine, okrznem pogledom gredu u koju se strela
zabila i pogled mi ostaje neko vreme na njoj. Postoji nešto neobično u toj
titravoj streli... Ali pre nego što uspem da dokučim šta, prinuđen sam da
jurnem napred jer strelac, nekakav mladić, poseže za novom strelom.
Krećem se silovito prema njemu i on shvata da neće uspeti da ponovo
nategne luk, baca ga i naginje u beg.
Nožice ga nose kroz šumarke, preskače žbunje, provlači se kroz retko
drveće i izgleda kao da će mi izmaći. Nesporazum je, ali ipak želim da
stignem drznika i saznam kakva ga nevolja nagoni da na putnike namernike
ovako poteže.
Brz je da je to čudo jedno. Trčim kao nikad, na šiblje se ne obazirem,
manje drveće lomim, veće skokovima izbegavam, ali vižljastom telu nikako
da se primaknem. Ipak, kako šiblje postaje gušće, moja snaga lakše krči put i
najzad stižem mladića. Pod naletom ga jednostavno obaram s leđa i padam
preko njega u nekakav žbun. Kriknuo je kao nekakva preplašena devojčica,
ali već ležim na njemu, zadihan, dok mi duša polako na nos izlazi... Ne trčah
ovako još od Krivolaka, i da mi ne beše onog silnog vežbanja, naprosto bih,
čini mi se, umro sada.
Kada sam se malo primirio i povratio dah, podigoh se i okrenuh drznika k
sebi. Cvileo je kao pokisli pas i tek tada zapazih da su mu haljine s prednje
strane gotovo potpuno izderane... moj kožuh je mnogo bolje podneo
usputno trnje... I kroz te poderane haljine ponegde, a najviše na rukama i
grudima, behu krvave pruge. A onda zapazih još dve stvari, obe gotovo
istovremeno i obe me nagnaše da ustuknem za korak: poderane grudi malo
prevelike za mladića i divlji prkos u očima kakav se samo u devojaka viđa.
– Žensko! – izustih.
A ona se skupila u klupko i jeca. Mogu da zamislim kakav je to napor za
nju bio kada sam se ja jedva probio. Podigoh je onako sklupčanu i ponesoh
lagano nazad.
– Ti, ludo – govorim – šta ti bi da se na mene potežeš?
 Nije to pitanje na koje očekujem odgovor, samo istiskujem očaj iz sebe...
biram put između šiblja, a tamo gde ne mogu da ga izbegnem, telom je
zaklanjam. A ona samo plače, grca bez suza, od jecaja joj telo podrhtava. I
dok je držim tako, izmučenu, sklupčanu i krhku, sličnu poluudavljenom
mačetu, najednom osećam kako se u meni sažaljenje pretapa u zaštitništvo,
u naklonost.
Kasnije, dok krišom posmatram kako na obližnjoj bari spira prljavštinu i
krvave pruge sa sebe, dok se umotava u moj ogrtač, to slabašno telo,
preplanulo u celosti kao da je danima golo bilo izloženo suncu, s leđima
širokim i bokovima kao u dečaka, s najmanjim i najlepšim grudima na
svetu... osećam nekakvu narastajuću bliskost, srodnost, kao da sam
pronašao drugu polovinu sebe.
– Zovem se Čarna – bile su prve reči koje sam čuo s njenih usana. Sedeli
smo već neko vreme uz vatru, u sumraku ovog teškog dana, nadomak sela
koje više ne postoji. Glas joj je bio dečiji, mnogo mlađi od samog lika. Ovako
umotana u ćebe, odakle joj samo glava izviruje, s najkrupnijim i
najblistavijim očima koje ikad videh, još pomalo vlažnim na uglovima,
sasvim liči na ženu koju bih mogao voleti preostali deo života.
– U selu sam imala babu, ona mi je jedino ostala. Bližnji su mi stradali od
turskih pljačkaša pre desetak godina.
– Gde živiš? – pitam, a oči ne mogu da odvojim od usana koje oblikuju taj
tanušni glasić.
– Planina mi je dom, imam jednog konja, pase dole u uvali, imam nešto
malo oružja, luk, noževe... Oduvek sama lutam, sama se hranim, nekako
opstajem...
Ja imam zadatak, govorim sebi, predupređujući svaki nepromišljen potez,
svaku grešnu misao, imam životni cilj, imam ratnika kletnika pred sobom,
ali sve mi, najednom, postaje lelujajuće daleko. Prenuše me reči, reske i
odrasle:
– Sada ću prvi put napustiti planinu... Idem da nađem bezdušnika koji ovo
počini.
– Kako... kako znaš da je jedan?
– Vidim tragove, došao je tačno odakle si ti došao, a otišao je niz uvalu... –
govori muklo, maše rukama sve vreme, pokazuje svuda i nikud. – Čini mi se
da sam ga pre nekoliko dana i videla iz daljine. Što više razmišljam, sigurnija
sam da je to zaista bio on. Jahao je mirno i postojano, vrlo brzo i ujednačeno,
nikada tako nešto ne videh, kao da nije pripadao ovom svetu... Mora biti da
je on počinio zlo, tako hladan, tako... tako neljudski. Žao mi je što tada ne
znadoh za pokolj, odmah bih mu presudila.
Zatvorih oči da zahvalim Bogu što Čarna ne beše bliže kada je ratnik
prolazio. Ali kletnik ne sme umreti, ne ovoga puta.
– Ja tog ratnika gonim... već mnogo vremena. Smiri se i ne misli više na to.
Biće kažnjen po meri.
– Ne... moja strela će naći put do njegovog srca.
Odmahnuo sam glavom. Postalo je suviše zapetljano. Zašto ne bismo
jednostavno odjahali zajedno na jug i skrasili se negde u Grčkoj; sećam se
mnogih priča o rajskim ostrvima, večnom suncu i blagodetima... Zašto ne
bismo... Onda se ugrizoh za usnu zbog bezbožnih misli.
– Slušaj... Čarna. – Bože, kako je neobično izgovarati to ime. – Čarna,
Čarna... Taj ratnik nema srca, zaista nema srca... on nije čovek i tvoja strela
mu ne može nauditi. Ja imam... načina da ga nadvladam. Ali, shvati da ti to ne
možeš učiniti.
– Ne razumem... ako mu strela prosvira vrat, bio vrag ili veštac, izdahnuće.
– Neće, Čarna, moraš mi verovati. Ti si... tako... tako. Moraš mi verovati. On
je kletva kojom je naš narod proklet, on može umreti samo na jedan način...
ja znam koji je to način i ja ću, Bog mi je svedok, sve učiniti da to i ostvarim –
govorim, a grlo mi je stegnuto, nadam se da Bog ne vidi kolebanje koje se
taloži u meni. – Ako hoćeš, možeš poći sa mnom, možeš... Videćeš kako će
kletnik biti kažnjen. U redu?
Klimnula je glavom još više se skupivši, ostavljajući samo oči iznad
pokrivača... a te oči, osvetljene plamenom, najednom postadoše nežne i
pitome. Gledali smo se tren duže nego što bi to bilo pristojno, i mnogo taj
pogled govoraše, a onda se ona prenu, i odmah zatim lagano sklupča kraj
vatre i, činilo mi se, istog trena zaspa.
Stojim tako neko vreme nad nepomičnom majušnom prilikom, usnulim
cvetkom što ga ova sura planina iznedri, stojim i ne znam šta mi je činiti.
Slike prošle i slike sadašnje prepliću se u meni, bes i strah i nešto što se
naklonošću može zvati, rastržu me, osećanja snažna i oprečna razum mi
mute i na svakojake namere nagone; nastojim da potisnem te krajnosti, ali
nema rešenja u meni, nema nade u spasenje, nema ničega povoljnog,
nikakvog svetla u mraku što nastade oko ugasle vatre.
 A sutradan zorom, kada krenusmo zajedno u potpunu neizvesnost, u
jednom kratkom trenu, između grana i retkog šiblja, ugledah deo srušenih
greda što nekada kuću držaše na tom malom bezimenom proplanku povrh
planine Belasice. I tu u prolazu, samo za tren, moje oči spaziše strelu
zabodenu u gredu, strelu sinoć na mene izbačenu, i onaj nemir, onaj
neljudski nemir ponovo me obuze. Ali nema odgovora i nemir se pretapa u
prazninu.
Jašemo bez odmora, do iznemoglosti konja i nas na njima. Čarna sve
čudovišno izdržava, prolazimo putem kojim sam od dvora ka Borovini i
kasnije Graber-planini išao... iste staze, sada opaljene, opustošene, vidimo
kuće razrušene, srećemo ljude preplašene; bes ključa u meni, povremeno
nadjačava strah koji me ne napušta ni za tren. Sećanja naviru, bliska i ona
daleka, sećanja na prošle događaje i nadanja o onome što dolazi, sve se
prepliće i vrtloži u meni, idem dalje. Čarna me prati, pokorno, bez reči, bez
žalbi, bez uzdaha, kao planinski lahor, kao miris dolazeće jeseni, kao oblačak
na nebu... Na putu koji sam već jednom prošao, sve se preda mnom nanovo
odigrava, sve se vraća u tihom mimohodu – mesta, ljudi, slike... i sve iznova,
a krvavi trag koji sledimo sve je svežiji, vatra i patnja zamenjuju sve, samo
su sećanja ostala, samo u sećanjima ponekad bol izostaje...

 4

Nemam sna noć uoči završnog ogledanja pred starešinama logora i starim
ratnicima. Nekakav nespokoj se u mene uvukao, samo se na ležištu
premećem, san uzalud prizivam. Nije mala stvar, trogodišnja obuka je na
probi, sve veštine treba pokazati i, najzad, uspeti ono što jedan od hiljadu
uspeva: suočiti se sa Zavetnim Iskušenjem.
I onda umreti.
Taj mrak, ta pećina koja do neznano kakvih muka i strahota vodi, taj strmi
hodnik što se spušta do bezdana iz koga se niko nikada ne povrati igra mi
pred očima već noćima, svaki put sve snažnije i strašnije, svaki put sve bliže
i bliskije, svaki put sve zloslutnije i beznadnije, potmulo damara tik tu kraj
mene, kao da mi poslednji čas odbrojava. I bar da znam kakva me muka
čeka, ma bio to boravak u Paklu samom, čini mi se lakše bi mi bilo; i bar da
mogu naslutiti kakva je nagrada koju niko nikada ne osvoji, čini mi se
potpuno bih miran bio. Lako je drugovima mojim, svi su svesni da nisu
dovoljno jaki i vešti da se bore za Zavetno Iskušenje, da nikakve šanse
nemaju da krenu putem s koga se još niko ne vrati... Lako je slabima i
kukavnima i neukima, mi koji ispred njih idemo, moramo dobro skriti našu
slabost, kukavnost i neukost.
Najzad, ne mogavši više da izdržim ležanje, a bojeći se da još koga ne
razbudim u odaji, uzimam samo jedno koplje, da mi se nađe, iskradam se
napolje, preskačem trnovitu ogradu i krećem lagano niz uvalu prema izvoru
koji sam odmah izabrao kao mesto na kome ću se najbolje smiriti: kupanje u
ledenoj vodi čini mi se dovoljno da preseče nemir u ovoj noći.
I dok hodam kroz tihu šumu, shvatam da se ničega iz šume ne plašim,
nikakvih zveri, medveda ili vukova, naučio sam da koristim svoju ogromnu
snagu... ogromnu snagu... da, to je. To je ono što me dodatno u ovoj noći, uz
svu muku koju imam i sva iskušenja koja očekujem, uznemirava: ta vražija
snaga; za sve vreme iznurujuće trogodišnje obuke nijednom mi misli ne
odlutaše na početak svega, na kraj najdonjeg hodnika, na izvor ove snage
kakvu nijedan drugi stvor nemaše... I znam sada šta mi to poseban nelagod
daruje, san u ovoj noći oduzima: ova snaga koju imam, kojom drveće iz
zemlje čupam i gromade od stena odvaljujem, koplje na dva strelometa
bacam... I kao da me nekakav strah poče obuzimati, ali strah ne od mraka, ili
zverinja, ili ljudi, već strah negde iz mene, pritajeno, potmulo podrhtavanje
vražije.
Žubor potoka me prenu, vesela voda što bezbrižno kroz kamenjar prolazi.
Zagazih bosim nogama u ledenu vodu. Kako sam nekada davno, kao dečak,
umeo ostajati u ovakvoj vodi po celo popodne, toliko da mi usta na kraju
poplave od studeni... ali nemir je i dalje u meni, kao grudva nečeg
nedokučivog, narastajućeg u grudima i postade mi jasno da me nikakva
ledena voda ne može rashladiti.
I najednom postadoh svestan da se tu, na tri koraka od mene, odmah
preko potoka šćućurila prilika nekakvog starca, samo mu seda brada viri i
koščata ruka koja drži štap. U prvom trenu delovao je kao ružna izraslina iz
tla, a onda, kako se počeo pomerati, razabrah mu obris i oblik.
Ustuknuh korak i podigoh koplje, jer ja ovu priliku znam: zli prorok, što ga
onomad u selu upoznah. Drugovi i ja smo se gostili u krčmi kada nekakav
prosjak, star i neugledan, poče tražiti milostinju od nas. Kako smo bili malo
podnapiti, stanemo ga zadirkivati i gurati, na opšti smeh prisutnih. Starac to
sve mirno otrpe, dok se najednom ne ispravi i, podigavši štap u visinu, stade
govoriti: – Milostinju tražih da vam u sudbinu ne bih gledao.
– O, pa ti si neki naročiti bajalac – reče kroz smeh moj drug Filip iz Rovina.
– Svi traže nešto da gledaju, a ti gledaš ako ništa ne dobiješ.
Glas starca beše podrugljiv: – Lepo si to zapazio, mladiću, to je zato što ja
zlo predviđam i dane smrti ljudima određujem, nikada ništa lepo ne vidim...
zato vas molim za malo hleba i vina, jer će vam žao biti kada vam o onome
što pred vama stoji ispričam.
Ali u našem telu ne struji više krv, već vino, i samo se smejemo na ove
reči. Filip ustaje, a na nogama se jedva održava, jezikom zapliće: – Hajde,
hajde, da čujemo, šta nam sve imaš loše reći. – I smeje se grleno da cela
prostorija odjekuje.
Krčmar nam prilazi i šapuće: – Nemojte, ljudi, nemojte ga ovde izazivati,
ostavite ga, on je zaista zli prorok. Ja ću mu, evo, na moj račun dati vina i
hrane, samo neka ćuti.
– Ne! – viče Filip. – Hoću da čujem. Hajde, stari, reci nam šta imaš.
Starac stoji uspravno pred njim, gleda ga svojim tamnim pogledom i mene
svog jeza podilazi. Najednom ne želim da slušam reči zloslutne što stižu: –
Umrećeš, ratniče, a nikog prethodno u boju pobediti nećeš, u prvoj bici, prvi
ćeš pasti, a da ni kap krvi neprijatelju ne pustiš...
 – Šta! – urla Filip. – Sa’ ću krv da pustim.
Skačem i hvatam ga u zagrljaj. Pokušava da se otme, ali mu ne uspeva.
Vičem prema krčmaru: – Daj ovom starcu sve što hoće i isprati ga neka iz
mesta odmah ide.
Stežem Filipa silovito i dugo, sve dok se potpuno ne umiri, a onda ga
puštam da na klupu klone. Mnogo je popio i ove reči zlog proroka mu nikako
nisu prijale, a i kome bi?
– Idi odmah, starče – vičem prema proroku koji je uzeo punu šaku hrane
od krčmara i sada stoji i gleda me. Pogled mu je neugodan, jednako taman i
preteći kao tren pre nego što će Filipu sve ono izgovoriti. Ne želim da i meni
nešto slično kaže, niti bilo šta drugo, ali nemam moć usta da mu zatvorim.
– Još ćemo se videti – govori mi u prolazu. – Ima nečega u tebi što si
napola zaboravio a napola od sebe samog sakrio, no, to ću ti reći drugom
prilikom, u samoći kada budemo.
I gegajući se, starac zamaknu u pomrčinu.
Slika ovog događaja mi se munjevito odvrte pred očima i najednom me
silan strah obuze. Gotovo da sam spreman da kopljem probodem to krhko
telo, zauvek pogana usta zatvorim.
– Neću ti pričati o smrti tvojoj – reče mi starac kao da je predosetio šta me
namah obuzelo.
– A šta onda hoćeš od mene? Zašto me pratiš i progoniš.
Starac razmahnu štapom oko sebe.
– Ja sam ovo mesto odabrao da zanoćim i nepomičan bejah satima, dok ti
nisi došao. Nisam te ja ovde zvao, već si ti sâm prišao.
– Možda... a možda i jesi. Možda si kakav bajalac koji na ljude može da
utiče. San si mi ukrao i ovamo me prizvao. Zašto bih inače ja iz čista mira iz
postelje ustajao i po noći i šumi se provlačio?
– Pa to ti sam treba da znaš, mladiću. Odgovor je u tebi, uvek... Možda ti
savest nečista nelagod daruje.
Pokušavao sam kroz pomrčinu da razaberem crte starčevog lica, da vidim
ozbiljan li je ili mi se ruga.
– Zar nije normalno da budem malo napetiji pred sutrašnji dan? Završno
ogledanje je. Ne vidim da je to nešto posebno, mislim, nervoza moja...
– A drugovi tvoji... oni nisu napeti. Mirno spavaju. Ili oni nisu kao ti? Ili ti
nisi kao oni, znaš na šta mislim, zar ne?
 Slegnuh ramenima. Nije bio čas da išta priznam. Obazro sam se oko nas,
oslušnuo šumu, noć... Bili smo sami, potpuno sami.
– Slušam – istisnuh kroz zube.
– Počeo si da živiš kao da si pred Bogom čist, kao da nikada greh nisi
učinio, kao da si svakom đavoljem iskušenju odoleo...
Prokušah da progutam pljuvačku. Ovo najednom uopšte više nije bilo
dobro. I najcrnje slutnje udariše u mene.
– Kako... kako znaš?
– Ja sam prorok – reče starac gotovo veselo – zli prorok doduše, samo
smrt i jad vidim, bedu i propast, nevolje i prokletstva... ali nikad nekog s
toliko zla u sebi ne sretoh kao tebe.
Opet se osvrnuh. Kao da sam predosećao da se neko negde sakrio i čeka
da čuje šta ću reći i kako reagovati na sve ove reči. Ali ako je ikoga i bilo, bio
je tih sasvim, ni disati ne bi mogao a da ga ne zapazim, toliko sam se bio
napregao.
– Niko nas ne čuje – potvrdi starac. – niko na zemlji, mada nebesa
oplakuju ljudsku glupost. Ceo svoj narod si u nevolju bacio, mnogi životi još
nerođeni na propast su osuđeni zahvaljujući tebi, mnogi od tvojih prijatelja
koji sada bezbrižno spavaju u logoru, umreće zbog tebe...
– Šta pričaš, stari, ništa ja nikome nisam uradio...
Mutne oči na izboranom licu gledaju nekuda kroz mene.
– Ništa... nikome. A kada si prvi put ubio, da li si znao šta činiš.
– Ja... šta hoćeš od mene? – Poče me razdirati uznemirenje, ovaj starac je
znao previše. Dlan kojim sam stezao koplje postade vlažan od znoja, a
odluka se zače u meni.
– Toliko zla ima oko tebe, dete, da ja svoj zavet zlog proroštva prekrših ne
bih li ti na to ukazao, što će me života stajati, ali kada te videh, ne mogah
oćutati.
– O čemu pričaš, stari. Šta hoćeš, pića, dukata... šta?
A on se samo setno nasmeja. Glas mu beše umoran i nekako loman: – Ja
sam svoje proživeo, ali sav ovaj narod od tebe zavisi, svi nejaki i jaki, dobri i
manje dobri, svi još nerođeni potomci... jedino ti možeš sprati sramotu koju
tvoji očevi zaradiše, a ti svojom snagom potvrdi...
Bes ključa u meni, prisećam se noći odluke, noći početka svega, noći
donjih hodnika.
 – Šta hoćeš od mene? – urlam, ali starac je miran, preda mnom bez straha
stoji, jer on sve smrti vidi, pa verovatno i svoju, zna da će odavde živ otići.
– Proklet si, moj sine, proklet. Seti se, dobio si sedam godina poštede, a
vreme teče, doći će dan da svoj dug u krvi naplatiš, svoju snagu đavolovu i
dva života pred Boga položiš.
S urlikom nabadam staro telo na koplje i ono se uz tihi uzdah slaže na
mahovinom obrasle stene.
– A jesi li i svoju smrt video, prokletniče? – govorim, dok bes ključa u
meni. – Da si tako vidovit kako pričaš, ne bi ovde nikad dolazio...
– Sve ima svoju cenu, sine – krklja starac sve nerazgovetnijim glasom. –
Šta je moj život naspram dece koja su tek u majčinim stomacima... šta je
moja kob prema tvojoj... sedam godina će brzo proći.
Lako, kao noćni lahor, starčeva duša napusti telo.
Ukočenim pokretom izvlačim koplje i ostavljam ga neko vreme u potoku
da ga voda opere od krvi. Razmišljam o izrečenim rečima, o prokletstvu, o
dva života, o đavolovoj snazi... i sve mi poznato zvuči, sve te reči su na ovaj
ili onaj način deo mene, jedino me sedam godina ni na šta ne podseća.
Nikakvu poštedu nisam dobio, nikakvih sedam godina niko nikada nije
pomenuo, a posebno ne u donjim hodnicima, odakle pamtim svaku reč.
Nemir me lomi, nemir potmuo, razdirući... Sedam godina, nikad ranije
pomenute, ni sa čim u vezu dovedene, neznane potpuno... ali ističu
postojano, tope se kao grudva snega na suncu. I nemam ni najmanji
nagoveštaj šta iza njih sledi, mogu samo jedno da učinim – u susret da im
krenem.

 14

Tri dana nas ptica zloslutnica prati, tri dana u njenoj senci odmičemo
dolinom Vardara, tri noći slušamo lepet njenih krila. Gde god pristanemo da
se odmorimo, crni gavran na najbliže drvo sleće i tek kada ga pokušam
dohvatiti nekom granom, odleti. Ali se brzo vraća. Gađam ga kamenjem, već
mi je dosta njegovog prisustva, ali ne mogu da ga se oslobodim. Nekoliko
puta sam se potezao kopljem na njega, ali uvek bih promašio.
– Tako je to – reče mi Čarna jednom prilikom – da moj luk u onoj jurnjavi
nisi polomio, ja bih ga odavno smakla.
– Ih – ote mi se – ti bi pticu u letu pogodila.
Samo je slegla ramenima i ućutala se. Nije mnogo govorila, kao da je svu
svoju snagu koristila na što lakše podnošenje puta. A naš je tempo silan bio,
sve smo podredili što bržem napredovanju... Prinudio sam sebe da o Čarni
više ni za tren ne razmišljam kao o ženi, kao o divnom, nevinom planinskom
cvetku. Jedino tako sam mogao o zadatku misliti, o strašnoj kobi koju hitam
da dosegnem. I Čarna je ostala krotka, ćutljiva, povučena, samo ponekad bi
njen pogled tren duže ostajao na meni, a onda se, kao postiđena, opet u sebe
zatvarala.
Kod Pepelišta je gaz, možda najsigurniji u celom toku Vardara. Voda se
razliva na nekoliko stotina koraka u širinu i na svakom mestu se vidi dno, ne
udaljenije od dve stope. Dok su konji žedno pili, Čarna i ja smo posedali uz
obalu. Trebalo je pregaziti reku za dana i stići na konak u Drenovu. A tako
bih se rado uvaljao u vodu i ostao u njoj dok sav ne pobelim od vlage. Tako
bih rado... ali ugrizoh se za jezik, da niti misao ne dovršim. Čarna, ako je i
imala nekih želja, dobro ih je skrivala – mirna, ćutljiva, oborene glave,
čudesno različita od prvog trena kada je ugledah.
Sedeći tako uz vodu i posmatrajući malecke ribice kako se sa brzacima
nose, setih se da smo svega na dva sata hoda od Krivolaka. Pogledah prema
istoku i, zaista, ugledah planinu Sertu na čijim obroncima se nalazi logor.
Koga sad ima tamo? Jesu li junaci otišli na megdan s ratnikom-čarobnikom i
možda ga nadvladali? Je li iko prošao Zavetno Iskušenje, je li iko dovoljno
hrabar bio da nagradu dobije? Svaki put kada bih se setio svojih završnih
ogledanja na Krivolaku i neuspeha da se za pravo na Zavetno Iskušenje
izborim, nešto bi me steglo u grudima, razdiralo i peklo iznutra, da sam
ponekad od bola urlao sam u noći. Bio sam loš s lukom i strelom, mogao sam
luk svaki saviti i strelu odapeti na tri strelometa, ali nisam mogao pogoditi
ni koliko običan ratnik. I koplje sam češće koristio kao zašiljenu motku u
borbi, nego što sam s njim birao da gađam određeni cilj.
I sad najednom, mada domu svome žurim, odlučih da se na Krivolak
skrenem, do starešine Goluba dođem i ovako prekoredno, kao već stari
ratnik, zatražim da se Zavetnom Iskušenju podvrgnem. Ne znam šta me u
pećini čeka, niti mislim na to koliko je pametno takav rizik u ovom času
odabrati, ali najednom verujem da mogu istrajati, da mi je taj završni hod
neophodan u upotpunjenju samopouzdanja. Odluka je doneta, ustajem i
hvatam konja. Čarna me prati, ništa ne pita, mada joj je jasno da smo se od
puta odvojili.
– Idemo malo okolo – kažem – do onog brda, eno tamo, vidiš? Tu mi je
logor u kome sam se obučavao. Treba nešto da proverim.
Čarna ćuti i ničim ne pokazuje da je reči čula i razumela. Samo se naša
ptica zloslutnica krikom javlja, najpre se neko vreme oko reke vrti, a onda
ipak kreće za nama.

Mada nisam ovde bio već četiri godine, nepogrešivo puteljke biram, i
tačno tamo gde sam očekivao pojavljuju se zidine logora Krivolak. Tu
usporavamo i neko vreme ga osmatramo iz daljine. Crni gavran kričeći leti
ispred nas i zidine preleće, kao da nekog unutra želi opomenuti. Ali nikoga
nema, ni stražara, ni mladih ratnika, ni starešina...
Prilazimo do polurazvaljene kapije i oprezno provirujemo unutra.
Dočekuje nas grobna tišina, nema nikakvih tragova borbe, samo kao da je
sve u žurbi napušteno. Hodamo lagano, jedino se čuje škripa kamenčića pod
našim nogama. Izvukao sam sablju i pognut koračam prema glavnoj zgradi.
Čarna me prati na dva koraka odstojanja, gipka kao mačka, tiha, samo očima
strelovito šara unaokolo.
Mnoge me stvari ovde na dane obuke podsećaju: utabana staza kojom
smo svako jutro dvadeset krugova trčali, polusasušeni orah, jedini hlad u
logoru... severni zid, kraj koga smo u redu za hranu čekali.
Nenadano, kada sam stigao na tri koraka od vrata glavne zgrade, ona se
naglo otvaraju i starešina logora, stari Golub, iskače s nožem u ruci. Mahnem
sabljom prema njemu i on zastaje. Seda brada od mesec dana i proćelava
duga kosa jedine su promene koje na njemu zapažam. Unezvereni pogled
počinje da se bistri i najzad on progovara dobro po-znatim, čvrstim glasom:
– Ti si!
Širi ruke da me u zagrljaj prihvati i ja odlažem sablju, takođe šireći ruke. A
onda, gotovo istovremeno s Čarninim krikom „Pazi!“ zapažam da mi on u
zagrljaj skače, ali nož ne ispušta, već oštricu ka mojim leđima upravlja.
Nekako se izmičem i udaram ga po ruci, on pada u prašinu, no, nož grčevito
drži, skače ponovo prema meni, snagom neverovatnom za starca tih godina,
i prinuđen sam da ga šakom po glavi udarim. To ga za malo usporava, ali
ponovo nasrće. Udaram ga ponovo, ali on ponovo juriša.
– Poseci ga, poseci ga! – viče Čarna i ja, ne mogavši da se odbranim od tih
ne tako jakih ali upornih napada, isturam sablju pred sebe. Bezglavo,
vojvoda Golub, pobednik u više megdana i junak bitke kod Živojna, na moje
zaprepašćenje u ovom času nerazuma, nabada se na sablju. Odmah je
izmaknem, ali već je okrvavljena i on pada na tlo.
Dok krklja i bljuje krv, oči mu dobijaju stari sjaj i kao da bi hteo nešto da
mi kaže ali samo sklapa oči.
Nož nije ispustio.
Klečim neko vreme nad njim, gorčina mi dušu rasparčava, i da Čarne ne bi
u blizini, zaplakao bih. Vojvodu Goluba smo voleli kao oca i brata, na strašne
muke nas je stavljao kroz obuku, ali s nama uvek bio.
Čarna je prišla i izvukla nož iz njegove ruke. Ravnodušna je prema mom
bolu i to mi smeta. Kao u igri, okrenula se krovu zgrade, gde se gavran crni
baškario i, nakon nekoliko trenutaka odmeravanja, hitnula bodež ka njemu.
Graknuo je uplašeno kad mu je nož proleteo tik kroz rep, otkidajući nekoliko
pera. Uzleteo je i, besno kružeći, odmakao se skroz do zidina, sedamdesetak
koraka od nas.
Čarna se nasmejala veselo, detinje, činilo mi se prvi put od kada smo sišli
sa Belasice. A glas joj je bio pun prkosa: – Doći ću ti ja glave, crna ptičurino.
Odmičem se od Golubovog tela potpuno zbunjen svime što je prethodilo
njegovoj pogibiji. Je li moguće da je ratnik-čarobnik dolazio ovde i na
nekakav način opčinio čoveka da na prijatelja ruku digne, je li moguće da ta
kletva ima tolike moći, da je svakim svojim povratkom sve. snažnija i
strašnija, je li moguće da nikada nećemo uspeti da je nadvladamo?
Dok se Čarna ponovo prikrada gavranu, ja na brzinu pretražujem sve
zgrade. Logor je bio potpuno napušten, nigde nijednog leša, niti tragova
borbe, tim je čudnije Golubovo prisustvo ovde bilo. Pepeo ispod kazana je
potpuno hladan bio, i nekako skoreo, kao da nedeljama tu leži. Koliko je
meni bilo znano, još od vremena Dušanove mladosti, koji je Krivolak
osnovao, logor nikada nije bio potpuno napuštan. Jesu li svi otišli na
ogledanje s ratnikom-čarobnikom, je li on postao sada jači nego što je ikad
bio, kada ga stotine drugih ratnika nije moglo savladati? Pitanja, pitanja i
samo pitanja, a nikoga da mi bilo kakav odgovor ponudi. Onda se setih
Zavetnog Iskušenja.
Gotovo s pobožnim strahom koraknuh u dno glavne zgrade, koja se u
pećinu pretvarala. Stupio sam u prostranu odaju, napola ozidanu, napola
pećinu. Potpuni je mrak bio, te izađoh da potražim baklju. Kada sam se
vratio, videh da su vrata kojima se u dvoranu iskušenja stiže otvorena, a
baklja s desne strane, baklja večnog plamena, koja svojim vađenjem izaziva
otvaranje tih vrata, nestala.
Oprezno, u strahu da ne probudim neke usnule sile, koraknuo sam kroz
vrata, a onda se brzo vratio nazad. Setih se donjeg hodnika, setih se svih
strahova mladosti i dečaštva, setih se Heleninog predvorja i odlučih da
ostanem napolju. Radoznalost me lomila, ali nisam uspevao da sakupim
dovoljno odvažnosti, da nečim zaglavim vrata i krenem u pomrčinu.
Samo sam bakljom ka unutra mahnuo i ugledah u prašini tla stope koje su
odlazile daleko u pomrčinu i stope iste koje su se vraćale. Neko je otišao
dalje od mene, nedavno – i vratio se. Onda mi pade na pamet strašna
mogućnost i odmah poverovah u nju: stope koje gledam pripadaju ratniku-
čarobniku – bio je ovde, izvukao baklju i podvrgao se Zavetnom Iskušenju,
ostao živ i zavredeo nešto, što niko ne zna šta je, ali nešto što veliku pomoć
svakom ratniku pruža...
– O, Bože – progovorih poluglasno – zar ti nije dovoljno sve naše bede i
nevolje, već si našu najveću ratničku vrednost kletniku prepustio, da je
protiv nas okreće i nad nama koristi?
Ali odgovora nije bilo, nisam ga ni očekivao, odavno sam naučio da Bog s
ljudima ne zbori, već po svom nahodu, nikome drugom razumljivom,
odlučuje šta će i kako biti.
I to mi novu odlučnost dariva, novu snagu. Dovukoh pet koraka dugu
klupu i zaglavih njome vrata da se, dok unutra budem ne zatvore i zauvek
me od sveta odvoje. Onda oprezno pogledah u visinu, ali na svodu,
udaljenom toliko da sam ga bakljom mogao dohvatiti, ničega ne beše.
 Hodao sam lagano, pogledom i pipanjem ispitujući okolinu, često
pogledajući prema izlaznim vratima. Onda prepreka, nekakav prolaz na koji
je s druge strane navaljana gromada... stope sveže i ogromne, nesumnjivo
otisci ratnika-čarobnika gube se nekud ispod golemog kamena, gube se i
odmah zatim vraćaju.
Spuštam baklju tik kraj prolaza, oprezno pogledam unazad i naginjem se
na gromadu... pokreće se lako, ali čim popustim, vraća se nazad, kao da je
poklopac, a ne pregrada. Navaljujem ponovo i, uprevši svojim telom,
dohvatam baklju. Malena prostorija se ukazuje, tavanice nema, ali jedva pet
koraka daleko, nalazi se novi prolaz i nova gromada na njega navaljena...
sveže stope onoga koji je prošao i koji se vratio u prahu se ocrtavaju... i
nekoliko, gotovo rasutih ljudskih kostura okolo.
Stojim, neodlučan, lagano razmišljam o svemu, pokušavam da nadjačam
osećanja i plahovitost, da obuzdam rešenost da idem do kraja. Nema tu više
ničega, znam, stope onog koji je prošao i koji se vratio jasno na to ukazuju; a
kosturi mi otkrivaju kakva je zamka Zavetno Iskušenje...
Skrhan saznanjem do koga sam upravo došao, očajniji nego ikad u životu,
izlazim napolje. Poražen sam i to ovako unapred, bez borbe, bez da sam
protivnika uopšte i video; osećam se zgužvano, sažvakano i ispljunuto... Ne
sumnjam više u sebe – znam da sam slab i siguran sam da neću istrajati.

Sumrak je već okovao okolna brda, Čarna preda mnom stoji i iščekuje
odluku. Pronašla je negde nekakav luk i pripasala dva duga noža. Potražim
pogledom našu pticu zloslutnicu i zapazim je kako se uza zid koprca
probodena streiom. Moram da se osmehnem u ovom času opšteg beznađa i
samo odmahujem giavom.
– Zanoćićemo ovde, da bar jednu noć od zveri ne strepimo.
Ali duša mi je očajem načeta i sna mi nema. Slušam ravnomerno Čarnino
disanje jedva korak od sebe, gotovo da toplinu tela njenog mogu osetiti, i
tihe drhtaje koji joj san remete. Ležim budan i pokušavam da razmišljam o
bilo čemu, samo ne o smrti i ne o ratniku-čarobniku i ne o prokletstvu. Ali
sem smrti, ratnika-čarobnika i prokletstva ničega drugog u mom životu
nema.

 3

U zoru trećeg dana, rano sam ustao, sâm konja osedlao i, praćen tek
pokojim slučajnim pogledom slugu, izjahao u šumu. Nisam nosio nikakvo
oružje, a i nisam nameravao daleko.
U širokom luku obišao sam Starovo smešteno uz reku i zaputio se u
klanac, motreći da nema gdekoja zaostala duša, putnik namernik ili ribar.
Privezao sam ždralina u zaklon drveća i spustio se oprezno do stenovite
obale.
Reka Zapolžica, nabujala od prolećnih kiša, duboka dva-tri aršina, kako
gde, tekla je praveći ponegde virove i deset hvati u dubinu. Upravo se jedan
takav kovitlac nalazio trideset koraka nizvodno i setih se da mi je jednom
prilikom kada smo tuda prolazili otac rekao da nikako nisu uspevali da
izmere dubinu tog vira – kakav god bi kamen s užetom u njega bacili, voda
ga je vraćala pre nego što bi potonuo do dna.
Stresoh se pri pomisli da upadnem tamo i, još jednom pogledavši
unaokolo, pognuo sam se iza retkog šiblja i prihvatio jednu stenu veliku kao
vodenični kamen. Napeo sam se svom snagom, strepeći pred onim što se
može dogoditi i nemalo ostadoh iznenađen kada kamen s lakoćom podignuh
čak povrh svoje glave. Osmeh mi prođe licem i ja ga odbacih od sebe koliko
god sam mogao... on polete desetak koraka i pljusnu u reku izazivajući stub
vode, a ledene kapljice dosegnuše čak i do mog lica.
Kriknuh od radosti i još dva slična kamena odaslah u dalj, jednim čak
uspevši da prebacim celu rečicu. Onda mi pogled pade na jednu stenu koju
teško da bih mogao obuhvatiti rukama. Prišao sam joj lagano, gotovo
pobožno, spustio ruku na nju, pogladio je. Pokušao sam najpre guranjem da
je pomerim i uspelo mi je to tek uz malo upinjanja. Upotrebivši svu svoju
snagu, uspeo sam tu gromadu da zakotrljam prema rečnom koritu... Ali
podići je, ne, odmahivao sam glavom, to je nemoguće.
Stajao sam tako neko vreme, razmišljao šta da činim. Dobio sam snagu
veliku, govorio sam sebi, ali moram znati kolika je. Ponovo sam obuhvatio
kamen, nastojeći da ga prihvatim u što povoljniji položaj. Kada mi se učinilo
da sam to postigao, udahnuo sam duboko i napeo se. S mukom, ali ipak,
odvojio sam kamen od tla i, držeći ga čvrsto, podigao u visinu grudi.
 Zadržao sam gromadu u tom položaju, doslovno pratio kako ogromna
težina crpi snagu iz mojih ruku, nadljudsku snagu ratnika-čarobnika. Da,
mučenik je održao reč, prođe mi kroz glavu, nijedan drugi živi stvor ovo ne
bi mogao učiniti.
U tom trenu začu se bat kopita po kamenoj stazi. Brže-bolje ispustih stenu
koja uz tupi udar pade pred moje noge. Okrenuh se lagano, stišavajući strah
koji me je obuzeo. Svakakve misli mi proleteše kroz glavu u tom kratkom
trenu, a kada ugledah jednog od braće Vojinović na dvadesetak koraka
udaljenosti, smrče mi se pred očima.
Jahao je konja vodeći dva tovarna i ja se dosetih da se uputio kući svojoj,
putem koji vodi upravo tesnacem reke Zapolžice. Dok sam premišljao i
procenjivao da li je video moj podvig s gromadom, Vojinović priđe na pet-
šest koraka i zastade.
– Dakle, tu smo, junačino – progovori. – Ja pomislio da si se u podrumu
prepao i od straha silnu snagu namah dobio, ali neće biti tako, zar ne?
– Ne znam o čemu govoriš – progovorih nesigurno. Nisam imao načina da
odredim šta je Vojinović mogao da vidi, a šta da nasluti, šiblje i granje su i
proređeni i nisu, kako se uzme, prekrivaju i otkrivaju, opet u zavisnosti od
ugla gledanja i nikada se ne može sa sigurnošću odrediti šta je zaista viđeno.
– Ne pravi se lud, videh kako držiš gromadu u rukama koju trojica najjačih
ne bi mogla ni pomeriti... Izgleda da je istina o prokletstvu donjeg hodnika.
To se moglo i očekivati od takve kukavice. Šta li si ponudio đavolu za to
malo snage što ti dade; ne verujem da bi ikom ta kukavna duša bila
potrebna.
Gutao sam ključali bes u sebi, grozničavo nastojeći da iznađem rešenje.
Imao sam najednom sve što mi treba u životu i nisam mogao da prihvatim
da pre nego što sam išta iskoristio sve bude upropašćeno zbog ovakve
nesmotrenosti.
– Zaboravljaš da sam ja kraljev sin i da je moja reč starija – pokušavao
sam nešto što nikako nije moglo da uspe.
Mladi Vojinović se nasmeja, grlato, podsmešljivo, a glas mu beše
podrugljivo sladunjav: – Ne zaboravljam takve stvari, gospodaru, ali vraćam
se sada na dvor da sve ispričam, od reči do reči... A svakome je jasno da bez
đavolove pomoći na takvu stenu ne bi mogao ni da se nasloniš. Bićeš spaljen
na stubu srama, što je jedina sudbina za prodane duše
 – Ne – viknuh, gubeći kontrolu nad sobom. Munjevi-to se sagnuvši,
dograbio sam kamen veličine ljudske glave i svom snagom ga hitnuo na
drznika. Kamen pogodi konja u sapi i on pokleknu zbacivši jahača sa sebe.
Vojinović se dočeka na noge izvukavši odmah sablju.
– Tako. Sad ćemo da vidimo šta tvoja snaga može protiv najveštije sablje
na dvoru.
Krenuo je prema meni, a oči mu sijaše crvenim sjajem mržnje, osvete,
besa... Uzmaknuh prema vodi. Panično sam se osvrtao tražeći nekakvo
oružje, ali osim kamenja ničega nije bilo. Podigao sam još jedan kamen i
hitnuo ga prema Vojinoviću, ali on se vešto izmakao, uzvraćajući mi
kreštavim osmehom.
Zagazio sam u vodu, osećajući kako se njena hladnoća stapa s mojim
strahom i izaziva još jaču drhtavicu. Kretao sam se lagano unazad, dok mi se
voda pela preko kolena do pojasa. Vojinović odlučno zakorači za mnom.
Obazirao sam se na drugu obalu, ali ni tamo ničega nije bilo, tek retko
šiblje i više od pedeset koraka do prvog drveća izraslog na nedostupno
visokoj litici.
Voda mi je okvasila prepone, donela novi talas drhtavice. Bila je toliko
brza da sam se jedva održavao da me ne ponese. Uopšte nisam smeo odizati
noge, već sam ih oprezno vukao po neravnom kamenom dnu. Činilo mi se da
samo malo nedostaje pa da me brzak ponese do tamnog vrtloga.
Kada je najveća dubina prošla i od obale me delilo svega nekoliko koraka,
začu se odnekud iz daljine glas:
– Mladići, šta to radite?
Okrenuh se i s radošću primetih dvojicu ljudi koji su trčali prema nama uz
obalu, očigledno meštani obližnjeg Starova.
– Prokletstvo – psovao je Vojinović – nećeš se izvući...
Zakoračio je brže napred i u tom trenu brzak ga zanese i odmah zatim
povuče kao perce prema vrtlogu. Meštani su trčali obalom vičući nešto
uglas, nepovezano i nerazumljivo, Vojinović je pokušavao da se odupre, ali
voda je bila silovita. Jedino sam ja stajao, mokar i nepomičan na mestu gde
sam izašao iz vode, shvativši najednom da me je snaga spasla... ono što je za
mene jedva bilo, za mladog Vojinovića nikako nije moglo biti.
Na suženju, neposredno ispred vrtloga, davljenik pokuša da se uhvati za
stenu, međutim, tresnu takvom silinom, da mu telo naglo omlitavi i voda ga
proguta. Dvojica meštana stajali su na samoj obali, iznad samog vrtloga i
netremice posmatrali njegove poslednje trenutke.
– Nema mu spasa – govorio je jedan – odavde se niko nikada nije izvukao.
– Hteo je da ubije onog mladića.
– Sabljom na golorukog...
– Pa to je kraljević!
– Gospodaru, šta je ovaj razbojnik hteo od vas? Bog ga kaznio, voda
progutala.
– Nije to razbojnik, već sin Stevana Vojinovića, brata sam mu pretukao pre
neki dan, pa mi nije mogao oprostiti. Pratio me dovde i nameravao u vir
baciti.
– Bog ga kaznio. Šta možemo da učinimo za vas, gospodaru?
– Samo sitnicu. Pođite sa mnom u dvor i ispričajte šta ste ovde videli.
– Idemo, gospodaru.
– Da pređemo negde gde je bezbednije – dodao je drugi – i povedemo
konje.
Pogledao je u vrtlog, snažan i taman.
– Treba pratiti kada će ga voda izbaciti – rekoh mirno. – Plemićke je krvi i
zaslužuje pogreb.
Jedan od seljaka zavrte glavom.
– Ovaj vir izbacuje sve što se u njega umoči, ali ljude nikada.
Prešli smo reku nekih dvesta koraka uzvodno, na gazu, lako pohvatali
konje i u nemoj povorci krenuli ka dvoru. Možda će nekom od ovih seljana,
kasnije, pasti na pamet kolika je snaga potrebna da se Zapolžica pregazi
tamo gde sam ja to učinio, ali će pomisliti da je takva snaga od Boga data
kraljevskoj krvi i da tako, naprosto, treba da bude.

 15

Posmatram tamni vir koji je zauvek progutao mladog Vojinovića. Ništa se
ovde nije promenilo, ništa za ovih sedam godina; svo kamenje koje sam
pomerao i razbacivao leži onako kako sam ga ostavio, i gromada odvaljana
do vode stoji nepomerena bujicama. Čak i šiblje okolno nije ništa gušće nego
kada dečak bejah.
Čarna sigurno ne shvata šta ovde tražim, po čemu je ovo mesto izuzetno
za mene, ali oseća da nešto postoji, oseća nekakvim prikrivenim nagonom
neukroćene zverčice, zna divljakuša da mi sve ovo mnogo znači i ostavlja me
da se sâm s prošlošću ogledam.
Puštam vranca da se napije vode, a ja sam uzimam dva gutljaja, tek da
sperem prašinu. Čarna sjahuje takođe, njen konj prilazi vodi, ali ona ostaje
na mestu. Voda nije vino, a selo Starovo ima veliku krčmu, gde vino čuvaju
po dvadeset godina pre nego što ga pred goste iznose. No, nema radosti u
meni zbog povratka, krvavi trag ratnika-čarobnika vodi sve dovde.
Hodamo prema selu i ja se prisećam kakvih sve junaka ima u ovom kraju –
jesu li možda savladali vražijeg ratnika ili više niko od njih, kao u mnogim
prethodnim oblastima, nije živ.
Ne znam šta je bolje za mene, da je kletnik nadvladan i da se dobro
pripremim za njegov sledeći povratak, odem do šume Striborove i tamo ga
sačekam, ili da odmah pokušam, ako je živ, da se s njim ogledam. Ne smem
ni da mislim na ono što donosi borba s njim, i u porazu i u pobedi, smrt me
vabi...
Na izlazu iz tesnaca, presrećem grupu meštana Starova: uglavnom starci,
žene i nejač. Prepoznaju me i stanu padati na kolena preda mnom, kumeći
me da ih spasem bede; jer nekakav strašni ratnik dođe sinoć u selo i poče
ubijati junake, paliti imanja i udarati na muke narod – neki beže, neki se
bore i umiru, neki ostaju da mu služe i jela i pića prinose...
– Znam – rekoh umorno – već danima progonim tog ratnika i drago mi je
da sam ga konačno sustigao... Koji mogu, neka krenu do dvora i neka se
tamo sklone – koji ne mogu, neka se sklone u pećinu i čekaju. Do sutra, tog
strašnog ratnika više neće biti.
Stadoše se zahvaljivati meni i Bogu što me je poslao, a onda se
rastadosmo. Većina krenu put dvora, a nekolicina najstarijih poče se
povlačiti u tesnac. Udahnuh vazduh duboko, zadržah ga neko vreme, onda
izdahnuh.
Ovo će biti teško, znam.
– Čarna – rekoh tiho, tražeći joj oči. – Hoćeš li mi učiniti nešto?
– Ako zatražiš da te sada napustim, sada kada je onaj koga progonimo
pred nama, neću te poslušati – govori i obara oči. Ali nema drskosti u njoj –
glas, držanje i pogled su joj gotovo neprirodno krotki.
– Čarna... pogledaj me...
Nakon mnogo, mnogo vremena njene oči se podižu. Vlažne su i crvene.
– Veruj mi... neću se sada boriti... odviše sam umoran od puta i svega.
Samo želim da ga vidim i izazovem za neki drugi dan... samo toliko, veruj mi.
– Zašto... zašto onda ne mogu da krenem?
– Ne želim da ga vidiš, ne znam šta će ti pasti na pamet – govorim brzo – a
više od toga ne želim da on vidi tebe, ne znam šta će njemu pasti na pamet...
Poslušaj me. Stigni one ljude, idi s njima do dvora, smesti se tamo i čekaj
me... Neće proći ni jedan sat, a ja ću doći.
– Ne razumem – samo kaže.
– Veruj mi. Predosećaji su nešto što obitava mimo razabira za obične ljude
kakvi smo ti i ja. A nešto mi govori da treba da odeš sada na drugu stranu...
Ona samo stoji oborene glave i ne odriče više, ali i ne potvrđuje.
– Molim te... – govorim tiho i uzimam je u naručje. Ovlaš spuštam usne na
njenu kratku kosu i stežem je. Ona prihvata čvrst zagrljaj i ostajemo tako
neko vreme, nepomični, stopljeni.
Onda se ona odvoji od mene i uputivši mi kratak pogled, promrmlja:
– Čuvaj se – i još tiše: – Čekam te.
Zatim nagna konja u galop niz stazu.
Pratio sam je pogledom sve dok sam je mogao videti – pristigla je gomilu,
sjahala s konja i pomogla nekolicini najmlađih da uzjašu, a onda nastavila s
grupom dalje i dalje.
Nije se osvrnula nijednom.
A neka druga deca otrčaše prema selu da jave da stižem. Sada više nije
bilo načina da se susret i borba izbegnu.
– Učinimo to – promrmljah sebi u bradu, a onda još jednom glasnije, i
pojahah prema selu.
 Sunce je brzo padalo, prohladni vetar je najavljivao poznu jesen i oluju...
vreme kiša i vlage, vreme koje mi najviše prija. Da beše bilo koji drugi čas,
bilo kakva druga prilika, sigurno bi mi se vratilo raspoloženje... ovako, uz
svu muku koja me pritisla, imao sam još jednu, ni sa kim podeljenu: Zavetno
Iskušenje, neznana nagrada koju, najverovatnije, kletnik beše osvojio. Nisam
mogao ni da naslutim o čemu se radi – je li to nekakvo oružje ili možda čak
neprobojno odelo, kako su pojedinci pričali, ili možda samo kakva duhovna
potpora, znanje koje je jače od svakog oružja? Šta god da je, prednost donosi
onome ko ga ima, a taj nisam ja. Počeh nanovo proklinjati sebe i svoj
kukavičluk; umalo bejah spreman da ubedim sebe da sam namerno grešio
na završnom ogledanju kako ne bih stekao pravo da po rezultatima stupim u
zavetni hodnik.
Kada sam ujahao u Starovo, svi su već znali da dolazim. Jedan starac izađe
iz dvorišta na kome se nalazilo samo zgarište i priđe mi:
– Gospodaru, Bog te poslao... nevernik je u krčmi. Sve nam je sinove pobio,
sve devojke pokupio, tri dana i tri noći pije i jede, niko mu ništa ne može...
– Dobro, dobro... – pokušah da ga umirim i nastavih prema središtu sela.
Svuda pustoš, popaljene kuće, Dragutinov voćnjak isečen do poslednjeg
drvceta, najbolji voćnjak u carstvu... Leševi na sve strane, desetine
nepokrivenih, ostavljenih, posečenih trupala... Zemlja krvlju natopljena,
krvlju i suzama.
Primećujem i radost na pojedinim licima, radost što me vide, radost što će
crni ratnik biti kažnjen... Mogu li da izneverim te poglede, tu tihu,
promrmljanu nadu, te jadne ljude? Treba da uspem u svom naumu... ili da
umrem. Pokušavam da iz jednostavnosti dileme koja je preda mnom
izvučem snagu koja će me primiriti.
Ali nema dovoljno vremena ni za šta...
Na kući pored krčme leži prislonjen jedan ratnik. Creva su mu prosuta i
smrad utrobe širi se čak do mene. Nikoga nema da ratniku pomogne, a
verovatno mu se i ne može pomoći. Ali ratnik me posmatra i nečega ima u
tim očima, nečega poznatog i nedokučivog, jednovremeno.
Prilazim mu lagano. Strašna rana bi svakog običnog čoveka već usmrtila,
ali ovaj borac je previše jak da jednostavno umre. Jednom davno, u danima
početka, u najdonjim hodnicima udarih ga tako silovito da se svima činilo da
na mestu ostade mrtav... mesec dana su nad njim dogorevale sveće, a onda
je ipak otvorio oči, oporavio se i postao jedan od najboljih srpskih vitezova.
Ipak, izbegavasmo jedan drugog i nikada više reč ne prozborismo: preostali
brat Vojinović.
Ranjenik me prepoznaje, ali u toj spoznaji nema ni prekora, ni zavisti, ni
zlobe...
– Ti – progovorio je s mukom.
A ja sam krupan i golem, njemu ovako poleglom dok mu se pogled muti
verovatno delujem još upečatljivije.
– Učini mi nešto – gotovo da šapuće.
Kleknem kraj njega, nastojim da ne gledam niže od pojasa, nastojim da
mučninu zadržim u sebi i bezglasno molim Boga da me ne pita ništa o bratu
svom i ratniku-čarobniku jer ne znam kako bih samrtnika lagao, niti znam
kako bih mu, makar i tren pred smrt istinu priznao.
– Nemoj da me sahranjuju... – govori. – Uvi me u platno i u vir koji mi
brata proguta ubaci.
Pogled mu je čvrst, oči živahne, samo mu brada podrhtava.
– Da mi se kosti s bratovljevim spoje...
– Učiniću tako – kažem s olakšanjem.
Gleda me, ni prekorno, ni zavidno, ni zlobno, gleda me nekako odsutno,
možda s razumevanjem, možda s oproštajem, možda s nadom...
Bez trzaja, bez predznaka, samo sklapa oči i klone. Velik u smrti jednako
kao što je u životu uvek bio, uvek, čak i onda, sada sam to znao, kada je mene
progonio.
Vezujem konja pred krčmom i stojim neko vreme na samom ulazu,
puštam da se bes prikupi u meni. Iznutra dopiru cika devojaka i lomljava
drveta, Prokletnik, nije mu dovoljno što nam narod tamani, već se i na nejači
iživljava...
Udaram u vrata i kidam ih. Stajem tako da glavom i ramenima podupirem
dovratak. Još pre nego što su mi se oči privikle na polumrak, obuhvatio sam
pogledom celu unutrašnjost i ratnika-čarobnika na središnjem mestu. Pred
njim puna trpeza, oko njega devojke što ga služe i mnogo nereda, prosuta
jela, piće, polomljene stolice...
Tišina objavljuje moj ulazak, tišina prati moj teški hod. Zastajem na tri
koraka od ratnika-čarobnika i prihvatam njegov čvrst pogled. Ima nečega
poznatog u njima, nekakve nadljudske staloženosti kao u donjim hodnicima
i nekakve maglovite nedokučivosti kao u šumi Striborovoj.
 Mada se nema mnogo toga reći, ipak progovaram:
– Vidim da ti ovaj život prija... kakva je to kletva kad se ljudskim porocima
predaje, u vinu i ženama uživa, kao običan kesedžija ljude po drumovima
presreće?
Ratnik razgrće sve oko sebe, sto puca pod njegovim udarcem, a devojke s
vriskom uzmiču...
– Rekoh ti, nesrećniče, da mi nikada više na put ne staješ, jer za tebe više
milosti nemam. Naš je dug namiren... pokloni mi se, il’ se bori.
– Nikada se nikome poklonio nisam, neću ni tebi. Niti ću se danas boriti s
tobom – brzo dodajem. – Umoran sam od dugog puta, a ni ti mi ne izgledaš
sjajno.
Ruke su nam na sabljama, samo iskra nedostaje da plamen bukne. Gutam
pljuvačku, mislio sam da ga izazovem za prekosutra, da se dobro odmorim i
pripremim, ali čvrsti glas, kao da nije moj, istiskuje:
– Sutra, kad sunce izađe, budi na Livadama... Ima jedan prostran, ravan
proplanak... Doći ću da se ogledamo i jednom zasvagda naš dug namirimo.
Vražji ratnik vraća sablju zelenog odsjaja u korice. Njegov smeh potresa
prostoriju.
– Dobro, mladi čoveče. Umrećeš onda sutra ujutro... Ovaj dodatni dan, noć
zapravo, smatraj kao moj poklon tvojoj mladosti. Lepo je provedi. Neću ti
zameriti ni ukoliko pobegneš, to i inače svi očekuju od najveće kukavice
carstva...
Posmatram pažljivo deo po deo njegovog tela, vrat, prste, ruke, tragam za
bilo kakvim predmetom, ukrasom, oružjem... koje je mogao poneti kao
nagradu Zavetnog Iskušenja, ali ničega nema na njemu – ni prstenja, ni
ogrlica, ni narukvica, od oružja samo sablju ima.
Suzdržavam bes zbog neuspešne pretrage, čini mi se da bi mi lakše bilo da
znam šta je u pitanju. Govorim: – Nema načina da me izazoveš i da te
jednostavno posečem ovde... Drugačija je tvoja sudbina, večni odlazak tebe
čeka. Sutra ćeš umreti zauvek...
Okrećem se i odlazim. Ispraća me smeh, ali čini mi se ne više onako
siguran i grlat kao ranije. Uspeo sam da ostavim utisak na njega. O, Bože,
kada bih samo mogao da ostavim utisak i na sebe, kada bih verovao makar
jednu jedinu reč od onoga što izgovorih.

 2

Ceo dan provedoh u obližnjoj šumi, skrivajući se od svih, od sebe samog
najviše, gušeći strah i uznemirenost u sebi. Prekorevao sam se zbog
nesmotrenosti koja me je mogla stajati glave. Jak sam zaista, ponavljao sam
sebi, raspolažem nadljudskom snagom, ali to niko ne sme saznati. Moram se
prikrivati, moram se praviti i dalje slab i tek postepeno, vremenom i
godinama ispoljavati moć, zauvek čuvajući tajnu i nikada ne otkriti prave
razmere snage.
Razmišljajući o tome, sve češće sam se vraćao na donji hodnik i mučenika
i sve više bio ubeđen da je u pitanju velika tajna i velika magija i da me čak
ni očev uticaj ne bi spasao od razbesnelih ljudi ukoliko bi se otkrilo šta sam
učinio... Ljuštura straha okovala me je jače no ikad, a zavet ćutanja, dat u to
samotno popodne, nisam nameravao da kršim.
Goreo sam od želje da saznam ko je okovao ratnika-čarobnika i zbog
kakvih greha; mora biti nešto zaista strašno kada mu je takva kazna
odmerena i zaista davno kada se niko toga ne seća, već se samo pominju
neodređeni nagoveštaji o prokletstvu... Goreo sam od želje, ali znao sam da
nikoga ne smem o tome direktno pitati. Možda kada prođe dovoljno
vremena i događaji s braćom Vojinović padnu u zaborav.
Na dvoru se pripremala večera, neobično tiho i skromno. Velika je žalost
vladala, još veća sramota – brat je na brata ruku digao, krv mu prolio –
redak događaj u ovim krajevima. Pokušao sam da se provučem kroz glavni
hodnik kao duh, ali poslužitelj Arsenije, kao da me je iščekivao, preseče mi
put i povuče u stranu.
– Gospodaru, otac želi da te vidi.
– Sutra – odmahnuh glavom nervozno. Nisam želeo nikakva pitanja u
ovom danu.
Međutim, sluga mi nije puštao ruku.
– Odmah. Čeka u svojim odajama.
– Reci da me nisi našao...
– Žao mi je, gospodaru, morate poći...
Klimam glavom i obaram pogled. Nova plima straha ispunjava mi telo,
pritisak u grudima i glavi raste. Prisećam se poslednjih događaja
pokušavajući da otkrijem šta bi me moglo odati, ali sve je i protiv mene i za
mene. Moja sudbina se važe na oštrici sablje. Čini mi se da me samo jedna
pogrešna reč deli od propasti, kao i da me prava reč spasava. Jedina nevolja
je u tome što ne znam koje su to reči.
Klecavim, usporenim, oklevajućim hodom odmičem niz hodnik.
Otac beše sam. U kućnim haljinama, raspuštenog izgleda i tmurnog
raspoloženja, nekako sitan u ogromnom prostoru. Ovo mu je bila omiljena
odaja za boravak i prijem gostiju, po zidovima najveća zbirka ratničke
opreme za koju se zna; preponosan je na nju: raznovrsno oružje, štitovi i
maske dalekih i drevnih boraca... glomazni šlemovi i delovi raznih oklopa,
sve skupljano odvajkada, donošeno ko zna odakle, često neraspoznatljivih
namena. Zastao sam na pet koraka od njega i prihvatio njegov pogled:
grozničav, dug, ispitivački.
– Moram nešto da te pitam, sine – poče otac najzad, gotovo toplim glasom
– ali pravo da mi kažeš.
Samo klimnuh glavom, u strahu da me glas ne izda. Otac me posmatra ne
trepćući, govori polako, kao da s mukom prevaljuje reči preko jezika,
odmerava im težinu i prati njihov uticaj na mene.
– Šta se dogodilo s tobom?
Sležem ramenima, obaram pogled. Iznutra ključam, očajnički tražim
spasonosnu reč. Kao nehajno, krajičkom oka odmeravam najveći izloženi
predmet, nekakav dvoručni mač obešen u dnu prostorije za koji se pričalo
da niko jednom rukom ne može zamahnuti s njim. Ćutim i razmišljam da li
bih ja možda mogao, sada...
– Udariti čoveka tako da već više od dana ne može doći sebi... sveće mu
nad uzglavljem dogorevaju, strine ga oplakuju... jednim udarcem... to nije
mala stvar, posebno je neočekivana od nekoga koga su svi držali za kukavicu
i slabića.
– Bio sam... bio sam besan. – Ali nije to ta spasonosna reč, premlaka je u
ovom času odluke.
Otac ukočeno klimnu glavom.
– Da li si sasvim siguran da je samo to u pitanju?
– A... šta bi drugo moglo biti? Ja nisam slab. Kukavica možda, slabić ne,
slabić nikako... samo... samo nemam srce za tuču. Znaš dobro šta je deda
uvek govorio: za tuču treba imati srce – ali ni to nije spasonosna reč.
Zažmurio bih i zaplakao najradije; govorim dalje, a usta kao da su mi puna
razvodnjenog testa: – Ne znam. Bio sam besan, ismevali su me pred svima,
nazivali plačljivcem. Zamahnuo sam i udario ga iz sve snage. Mislim da sam
se ja najviše od svih iznenadio kada je pao. Mislim da... da je udario
nezgodno glavom u zid i da ga je to pre obesvestilo nego moj udarac –
govorio sam sve brže i sigurnije, a onda naglo: spasonosna reč, samo
proviđenje mi je otvorilo kapiju uzmaka. Osetih kako me samopouzdanje
ispunjava u potpunosti i kako uobličavam odluku u sebi: – Oče, više od svega
želim da budem ratnik, da naučim da se borim svim vrstama oružja i
izborim za viteštvo kada bude prilike.
Očev pogled sinu, a usne mu se gotovo neprimetno razvukoše u osmeh.
– Zašto to želiš? – upitao je, glasom drhtavim od nestrpljenja.
I tada postadoh svestan promene – gledao sam oca gotovo poniznog pred
sobom, pratio kako strah od njega, izdignut nemerljivo u visinu i održavan
na osećanju krivice i beskorisnosti, godinama taložen i pojačavan, naglo
pada kao gomila naslaganog kamena kome je izvučen oslonac. Razgovarao
sam s ocem prvi put na ravnoj nozi – pun poštovanja i potrebne poniznosti
ali ravnopravan.
– Želim da budem najbolji srpski vitez – izrekoh najzad spasonosne reči,
siguran u njihovu snagu kao nikada ni u šta u životu.
Otac je blistao, besciljno kružio prostorijom, popravljao okačene bodeže,
doticao nekakva starinska koplja, povremeno bezrazložno mahao rukama...
– Dovešću ti najbolje učitelje, za svako oružje po jednog. Obezbediću
majstore koji će ti približiti sve ratne veštini, starine koje će te podučiti u
mudrosti i istrajnosti... bićeš...
– Čekaj, oče. Nema potrebe da mi se posvećuje takva pažnja. Ne želim da
se pronese glas da sam dobar zato što sam kraljević i što imam silne učitelje.
Mnogo je bolje da odem u najbolji logor, u Krivolak, na obuku, da se sa sebi
ravnima u jednakim uslovima iskažem.
– Krivolak je nemilosrdan, mnogi stradaju u samom logoru.
– Tako i treba da bude; onaj ko ne može da opstane u logorskim uslovima,
ni u borbi neće mnogo pomoći.
Otac me posmatra neko vreme, onda kaže: – Ako tako želiš, neka tako i
bude. Mada, mislim da ti sve to nije neophodno. Veština se u boju iskazuje i
nije važno gde je i kako stečena.
Ove reči učiniše da se na tren zamislim. Ponovo mi pred oči izade
prostorija nalik na pećinu, bledo telo mršavog mučenika, koji mi neznano
kakvim mađilukom u potpunosti izmeni život. Ponovo sam poželeo da
saznam sve o tom ratniku-čarobniku i jedva se uzdržah da ne upitam oca o
tome.
Otac je govorio: – Bio sam, veče uoči tvog sukoba s Vojinovićima, kod
Relje starog, podno Dren-planine, i on mi je predskazao da će me kod kuće
zateći nešto dobro, toliko dobro koliko ne mogu ni sniti ni zamisliti... A ja
pitah samo za sudbinu potomstva svog... Tri sina, sva tri zdrava, krupna, na
mene umetnuta, al’ srca kukavička, nejaka, od megdana kilava... I kaže mi
Relja stari da idem kući i da će sve dobro biti, da se nešto čudesno upravo
događa... I zaustavlja me da ne jurim, jer, veli, da se u pticu lastavicu
premetnim dok stignem sve će već gotovo biti... Nisam verovao, nadao se
jesam, ali verovao nisam. Približavamo se dvoru, a pred mene sluge izjahuju,
u polju me presreću i govore da je moj sin jednim udarcem ruke obesvestio
jednog od braće Vojinović. To su božji prsti upleteni, to je zaista poslednje
što sam mogao očekivati.
– Istina je. Ni sâm nisam znao kakva se snaga krije u meni.
Otac me gleda i na njegovom licu smenjuju se radost i uznemirenost. Bore
mu rezbare čelo, a donja usna jedva primetno podrhtava. Najzad progovara:
– Ali, sine moj, jedno me brine. Ništa na ovom svetu ne biva bez razloga.
Svako zlo ima svoje dobro, svako dobro prati senka zla. Nešto se desilo, nije
važno šta, i jedan moj sin nije više kukavica. O njemu se više ne priča s
podsmehom, njemu se dive, njega se boje, ali, pitam se cele noći i dana ovog,
pitam se bez odgovora, kakva je i kolika cena toga.

 16

Ove reči, od kojih me deli tačno sedam godina, sada su mi bliže nego ikad.
Cena je možda i mogla da bude veća, ali čini mi se da je i ovoliko sasvim
dovoljno.
Nema nikoga da me dočeka u dvoru, Čarna se negde izgubila, verovatno s
gomilom seljana u pomoćnim prostorijama... Od roda nikog ovde nemam;
otac je negde daleko na severu, jedan brat u Primorju, drugi ko zna kuda po
svetu luta... samo sluge i nadzornici i starci-savetnici. Hodam trošnim
hodnicima, neodržavanim, opustelim... hoće li sve ovo jednog dana pasti,
zarasti u korov... nekakva seta me hvata.
Ostajem dugo u očevoj prijemnoj prostoriji, koračam od jednog do drugog
predmeta, zagledam svaki... nešto tražim a ni sam ne znam šta. Otkad sam u
Heleninim dverima bio, sve posmatram mnogo pažljivije, odmerenije, u
svemu nastojim da iznađem drugu stranu... otkačinjem dvoručni mač, malo
se s njim poigravam, ništa on prema Mehmedovoj sablji nije... Najednom,
ugledam jedno prazno mesto, nešto je sa zida strgnuto i odneto. Stojim
dugo, zagledam taj zid sa svih strana ne bih li se setio šta se tu nalazilo, ali
previše vremena je prošlo i premalo pažnje sam ranije posvećivao ovom
mestu da bih se sada mogao prisetiti. Jedino što sam siguran jeste da nije u
pitanju ništa veliko, s leve i desne strane, dosta blizu vise jedan polomljeni
mač i nekakav drveni štit... možda nekakav šlem ili kakav bodež ili vrh
koplja... bilo šta bilo, čudno mi je što nešto nedostaje jer retko ko sme ovde
zalaziti, posebno mi nije bliska pomisao da je iko išta odneo...
Napuštam prostoriju i hodam dalje hodnicima. Vlaga i studen prisutni su
svuda, čini mi se da mi to sada prvi put smeta – čoveku je prijatnije da živi u
drvenoj kolibi, nego u kamenom dvoru.
Onda se sećam starog Relje – da li je još živ? Otac ga je posle onih
predviđanja doveo na dvor i tu mu ceo tavan prepustio. Penjem se drvenim,
škripavim stepenicama i tiho kucam na njegova vrata. Niko mi ne odgovara i
nema nikakvog zvuka, samo se nakon nekog vremena vrata otvaraju i starac
me propušta unutra. Prepoznaje me i obradovan je, ali ruke mu drhte i hoda
povijeno, ophrven godinama i radom...
Zadivljen sam prizorom koji vidim, sadržaj prostorije za tren me podseća
na Helenine odaje, mnoštvo raznoraznih predmeta i stvari naizgled
nasumično razbacanih ispunjavaju svaki kutak. Jedino što ovde nema one
senke smrti koja daje osnovni ton Heleninim dvorima.
– Da – govorim. – Ima ‘iljade stvari ovde, izgleda baš onako kako bi
stanište jednog čarobnika moglo izgledati.
– Ja sam počastvovan vašom posetom, gospodaru, a još više time što me
čarobnikom nazivate... Imam ovde sve do čega sam mogao doći za
osamdeset leta, a moje znanje i moć jednaki su tome... za sebe uvek kažem
da sam običan bajalac.
– A ne, ja sam o Relji-čarobniku mnoge stvari čuo, i čudesne i neverovatne
i verovatno neke izmišljene, ali sve ukazuje na to da je u pitanju vrstan
poznavalac mađiluka.
– Ako vi tako kažete, gospodaru, onda mora tako biti.
Starac se još jednom pokloni i povuče u stranu, do pletene stolice.
– Oprostićete mi – govorio je – što više nisam mlad i ne mogu dugo da
stojim. Noge me ne drže...
– U redu je – govorio sam, nehajno razgledajući nekakav rezbaraj
prekriven prašinom, možda starijom od mene. Želeo sam da započnem
razgovor o ratniku-čarobniku i kletvi, ali naprosto nisam znao na koji način
da to učinim, koliko mogu da se otkrijem pred Reljom. Sve mogućnosti su
bile otvorene a nijedna prijatna... Ako stradam u boju, moj narod nikada
neće saznati istinu o prokletstvu, ako kojim slučajem nadvladam ratnika, ne
znam da li ću uspeti da izvršim opoziv kletve...
– Šta želiš, sine? – prenuše me Reljine reči.
– Zavetno Iskušenje – izrekoh brzo, najednom preplašen mogućnošću da s
nekim vrlo bliskim o ratniku-čarobniku razgovaram. – Šta znate o njemu?
Reljin pogled postade prekoran.
– Zar nije to tajna, sine, tajna koju znaju samo svršeni ratnici Krivolaka?
Nešto suvo i krupno mi zastade u grlu i samo otvorih usta, ne ispuštajući
glasa.
– Zar ne položiste – nastavljao je Relja, razmahujući svojim koščatim
rukama – svi vi zavet ćutanja, što se pred oltarom krvlju pečati?
Najednom me nervoza rastrže i gotovo da se izdrah na starca:
– Dosta mi je tih zabrana: ne sme se ono, ne može ovo, tamo se ne ide, ta
vrata ne otvaraj, o tome ćuti, ovo kao da nikada nisi video... ne mogu više
tako da živim. Celog života nekakve zabrane i zaveti se pred mene stavljaju.
Ne mogu više da izdržim, nisam od železa, već od krvi i mesa kao svi drugi...
Niko ne zna da kaže šta donosi Zavetno Iskušenje, niko ne zna kako je
moguće da tek svaki hiljaditi ili još ređe neko stekne pravo da se za nagradu
bori i da niko dosad od svih desetina najjačih, najboljih i najveštijih ratnika
ne uspe da se živ iz Pećine Iskušenja povrati... Kako je moguće da dođe
stranac, ratnik-prolaznik, ratnik-kletnih što nam zemlju pohara, da dođe i
prođe Zavetno lskušenje?
– Ko? – skoči Relja, iskolačivši oči. – Ko je prošao Zavetno Iskušenje?
– O tome pričam sve vreme. Znate da se sutra zorom sa strašnim ratnikom
ogledam. Pa, taj ratnik što nam zemlju zavi u crno bio je u Krivolaku, sada
pustom kao što su groblja u napuštenim selima pusta, bio je tamo i u Pećinu
Iskušenja ušao. Videh mu stope kako se u pomrčini gube i stope preko njih,
kako se iz pomrčine vraćaju.
– Nemoguće – ponavljao je Relja, ne prestajući da se krsti. – To ne može
biti.
– Video sam – umalo počeh vikati. – Video sam svojim očima i hoću da
znam šta je nagrada Zavetnog Iskušenja. Ja se sutra borim s njim na mnogo
više od života i smrti i moram da znam šta je on iz Pećine Iskušenja izneo. Je
li to neko oružje, ili kakva amajlija, ili možda magijska moć...
Relja je samo vrteo glavom.
– Sinko, niko ne zna šta donosi Zavetno Iskušenje, ali ja pouzdano znam
da ne postoji način da se preživi boravak u Pećini Iskušenja. Tako mi reče
moj učitelj pre šezdeset leta i ja prihvatih da tako jeste. Pitaš se, verovatno,
kao što sam se i ja pitao, kakva je svrha iskušenja koje se ne može nadjačati,
ali to mi niko nije umeo reći, tada kada je još bilo ljudi koji su gradili
Krivolak. Sada, ako to znanje i postoji, teško da se do njega može doći.
– To nema svrhe – samo sam rekao.
– Ono što se nama čini da nema smisla, nekome je možda valjano bilo.
Ništa mi tu više ne možemo, sinko. Ako je nepoznati ratnik nekako i uspeo
da iskušenje nadvlada i osvoji nagradu koja ga učini nepobedivim ili
neranjivim, mi tu ništa ne možemo. Ne treba ići protiv Božije volje.
– Ne! – odmahnuh glavom. – Ne pristajem da kao ovca idem na klanje zato
što je to bilo čija pa i Božija volja. Ti si, stari Relja, nekad vidovit bio... možeš
li mi reći kakvi su mi izgledi sutra, šta me na Livadama čeka, ima li nade da
se strašni ratnik nekako nadvlada?
 – Zašto si tako nesiguran, gospodaru? Kakva je najednom to sumnja u
snagu, u toliku snagu? Pa, samo je jedan čovek s druge strane, ma kako jak
bio, može mu se doskočiti.
– Imam zlo predosećanje... Ratnik što nam pohara sela nije običan borac,
on je nešto više od toga, on nam narod zatire...
Relja me gleda svojim staračkim, ispitivačkim pogledom. Uvalio se u
naslon i posmatra me dugo. A kada progovara, glas mu je pun opreznosti: –
Cenim da ti ponešto o tome znaš, gospodaru... nešto više od... nas ostalih.
Nisam imao kud, zavet koji sebi dadoh nije se više mogao održati, te
lagano, reč po reč, ispričah Relji sve, od prvog svog silaska u donji hodnik,
susreta s kletvom, preko posete Borovini do Heleninog objašnjenja i
postavljenih uslova za opoziv kletve.
Sve vreme priče izbegavao sam da ga pogledam u oči, a kada sam završio,
on je sklonio pogled nekud u stranu i dugo razmišljao.
Prazne duše, iščekivao sam njegov odgovor.
– Znaš, sinko – progovorio je najzad blagim glasom – nekol’ko stvari bih ti
rekao. Kletva je strašna i tu se nema mnogo zboriti, ali nije jedina koja na
nama leži. Mlad si da bi pamtio sušne godine, snegove i mraz usred leta,
plavljenja po sedam godina uzastopno... sve su te nedaće cena našeg
postojanja. Ako sazdaš veliku državu, onda te mali proklinju, ako se
zadovoljiš malim okrugom, onda te veliki pohode... uvek je tako bilo i dok je
sveta i veka ništa se izmeniti neće... Hoću da kažem, suviše si vredan da bi
život svoj dao za jednu kletvu, ma kako ona jaka bila. Suviše si potreban
narodu, zemlji... velike nas muke iščekuju... što je sunce jače pre podne, oluja
će žešća uveče biti... a mi smo veliki bili, i još uvek smo jaki, ali moramo znati
da naše muke tek dolaze... Slutim strašne stvari... Vidim požar koji će
plamteti sedam dugih godina i leti i zimi, koji će učiniti da kiša i sneg vazdan
crni od pepela budu, vidim zgarište toliko veliko da se dobrim konjem ne
može ni za mesec dana obići... i vidim sve ono što će nakon toga doći, sve
horde što će pohrliti kada velike šume više ne bude... taj ratnik-čarobnik o
kome pričaš presitan je u odnosu na sve ono što se nad nama nadvija,
premali da bi takav junak život dao u najboljim godinama...
– Šta da radim onda?
Relja odmahnu rukom.
– Viteštvo je dobro, ali, možda je Bogohulno reći, nije uvek korisno...
Najbolje bi bilo uhvatiti ga na prevaru i sputati ga nazad u donji hodnik.
Pretpostavljam da na Livadama neće biti dovoljno oprezan, očekivaće
pošten megdan.
Videvši neslaganje kod mene, brzo je nastavio: – Naravno, odluka je na
tebi. Zapravo, najbolja mogućnost jeste da ga u poštenom dvoboju nadjačaš,
zatim sputaš i okuješ u donji hodnik. Koliko sam shvatio opoziv kletve i
koliko se razumem u te stvari, nije neophodno da obred izvedeš odmah
nakon borbe... Možeš se vratiti nakon dvadeset ili više godina, kada ostariš i
onemoćaš i više snagom ne budeš od pomoći svom narodu.
Da, obasjaše me ove reči, to je najbolji izbor, to je mogućnost u kojoj
izvesnost smrti biva potisnuta za kasnije... Ipak, odmah dođe i neverica.
– A može li to biti? Mislim, koliko je verovatno da ja mogu da se vratim i
posao završim jednog dalekog dana? Šta ako ga železni kolac za dvadeset
godina samo ubije i tako mu omogući da se ponovo vrati? Šta ako...
– Ne znam. Isto tako moguće je da ti negde u kakvoj borbi stradaš. Tada će
ostati sputan zauvek i možda je to najbolje rešenje... Razmisli samo da li
zaista želiš pošteno ogledanje s njim ili da pripremimo zamku.
– Pošten megdan – rekoh. Ne znam kako, ne znam zašto, naprosto sam
verovao da tako mora biti. – To je jače od mene, više od borbe, više od
svega... ništa lično između nas dvojice, više kao borba sa samim sobom,
traganje za potvrdom, za samopouzdanjem. Snagom mogu mnogo... zanima
me ima li još nečeg valjanog u meni. Celog života živim u jednoj laži i
nastojim da održim viziju sebe kao dobrog čoveka, nesvestan zapravo šta
krasi dobrog čoveka... Ako sutra padnem, biće to samo zato što ničega osim
te đavolove snage u meni nema i onda... onda to i neće biti nikakva šteta.
Relja je ćutao, ne odobravajući, ne poričući...
Odmahnuo sam glavom, spremajući se da odem... Relja mi je pomogao
najviše što je mogao: otkrio mi je, na kraju krajeva, da je sve ipak u mojim
rukama...
– Sinko – progovorio je tiho – ne razmišljaj više o Zavetnom Iskušenju.
Možda to nije iskušenje za telo, možda je to mesto na kome Đavo uzima
dušu čoveku, a ratnik koji će pred tebe sutra stati nema duše i zbog toga nije
imao šta izgubiti. Ne znam sigurno, ali verujem da on u Pećini Iskušenja nije
ni imao šta dobiti, ničega tamo za kletvu nije bilo, možda se čak i slabiji
vratio.
Razmišljah tren o ovim rečima, nosile su neki zdrav razabir u sebi, ali sem
sumnji i nejasnih nagoveštaja ničeg opipljivog ne beše. A sutra će pred mene
stati sirova snaga kakva na svetu ne postojaše i nikakvi nagoveštaji ili
neodređenosti neće mi pomoći... ako mi uopšte išta uzmogne pomoći.
I dok iskoračujem u hodnik, čujem slabašan Reljin glas:
– Gospodaru, ja ću učiniti da se vrata na dnu donjeg hodnika nekako
otvore... magijom ili silom, smatraj da će već sutra od podneva sve biti
pripremljeno.
A ja hodam, praznog srca, prazne duše. Ne znam uopšte je li ovo što Relja
nudi izlaz ili propast. Korak napred ili skok u ambis. Uopšte više ne znam,
sve te izbore što sam u životu činio, i retko o njima razmišljao, sada baš
nikako ne mogu da dokučim šta bi se kuda odvijalo da sam kojekada
postupio drugačije. Kako znati, kako iznova nešto proživeti?

Kao duh, bešumno, na prstima prilazi mi Čarna. Obukla je čistu haljinu i
osmeh zadovoljstva krasi joj lice. Samo me takne u prolazu i odleprša dalje.
Kako sam ikada i u jednom trenu mogao pomisliti da je ona muško?
– Gospodaru – govori ona blago se naklanjajući – vama na usluzi.
– Ne benavi se, dete – prekidoh je, možda čak iskreno ljutit.
Ali ona mi izmiče, kao leptirić obleće oko mene, bosa na kamenom podu.
– Što mi ne reče ko si – nastavljala je – ja bih se drugačije ponela.
– Kako to? – govorim i posežem za njom, ali ona odmiče hodnikom,
razdragana i živahna – planinski cvet, neubran.
– To će ostati tajna, večna tajna u meni skrivena... Ali sad – i ona trči dalje
niz hodnik, izaziva me da za njom pojurim – sad sam ti nešto pripremila,
nešto... nešto... neću ti reći šta.
Otežalih nogu pokušavam da je pratim, ali ona je ispunjena mladalačkom
ushićenošću, sumnjam da bih je sad u trku dosegao.
– Rekoh tvojim slugama da sam došla s tobom i da si mnogo umoran, te ti
nešto pripremismo... idi u svoje odaje, a ja ću začas doći. – I otrča nekud,
sigurna u put kao da je oduvek na ovom dvoru živela.
Toliko čežnje, toliko razdraganosti, toliko želje nikada u životu ne videh.
Sve muke što me pritišću postadoše lake na tren, sve brige potonuše u
ništavnost, ratnik-kletnik predaleka budućnost. Nekakva pritajena žudnja
poče mi grejati telo, nekakav slatki strah, prijatna drhtavica me obuze.
Nisam mogao verovati da će to krhko, nežno telo biti moje... poželeo sam da
je dugo, dugo držim u naručju, polagano milujem i tako dočekamo zoru.
Poželeo sam da vrhunac blaženstva nikada ne dođe, da zauvek budem
ispunjen narastajućim zadovoljstvom.
Nasred odaje bila je postavljena najveća kaca koju ikad videh, nisam ni
znao da takvo nešto uopšte postoji – četvoro ljudi je moglo stati u nju, a da
se ne dodirnu. Već s pet koraka osetio sam jaru koja je iz nje izbijala, mora
biti da su silni kazani vrele vode u nju usuti. Da, upravo je to ono što mi je
bilo neophodno – opuštanje u vreloj vodi, kako je to moglo dobro biti. Setih
se turskog amama i svih onih devojaka... Bože, ovo će lepše biti, znao sam.
Neko tiho pljuskanje iz kace nagna me da za tren prekinem skidanje.
Promoliše se vesela glavica i obnažena ramena. Uspravila se taman toliko da
joj malene grudi izrone iz vode i ostave me bez daha: kapljice vrele vode što
se slivaju niz lice i grudi za tren zastaju na uzdignutim bradavicama.
Zažmurih da prikrijem naplav uzbuđenja, onda gotovo strgnuh ostatke
odeće sa sebe i, dopustivši da mi uzdah zadovoljstva izbije iz grudi, krenuh
da uskočim u kacu. Čarna je, tobož uplašeno, kriknula... nežno, devojački,
zavodljivo, kao onda u žbunju kada sam je prvi put oborio, kao onda u
šumarku povrh planine Belasice. I dok se hvatam rukama za obod kace i
uskačem, dok razdraganost preti da me rastrgne, a želja gotovo da me – bez
dodira, bez nadražaja – dovede do vrhunca, ugledam potpornu gredu u dnu
prostorije... stara i tamnu, izbrazdanu jednako kao ona greda od kuće
srušene, na proplanku sada već zaraslom, slomljena greda u koju se strela
zabila... I kao da vidim tu strelu ponovo, vidim je i znam šta je na njoj
neobično bilo, znam šta mi je tada nemir darivalo: zverski zabodena, do
polovine prodrla u čvrsto drvo, izbačena snagom koju niko sem mene nema,
sem mene i ratnika-čarobnika, niko sem đavola i sluge njegovog. I oči koje
srećem, oči sada vražije na licu dečijem, oči spoznaje plamte smrću... s
neljudskim krikom Čarna se poteže dugim bodežom na mene, bodežom
svrdlu nalik sa očevog zida strgnutog, nepoznatog porekla i namene... i u
magnovenju grabim je za ruku i sklanjam, ali udara me zverski, kolenom
među noge, snagom ratnika-čarobnika, dušom prokletom... grabim je u
snažan zagrljaj, jedva dovoljan da je obuzda, i tonemo na dno kace, gde je
stežem sve više ne bi li prestala da se otima i nož ispustila, ali čudovišna
snaga iz tog krhkog tela izvire, za tren se čini da će mi se u vrelini oteti, i
držim je tako, dok mi dah ponestaje, a oprljene oči počinju nesnosno da
peku, držim je dok se namah potpuno ne umiri, dok se ne uverim da nije
kakav podao vražiji trik... a kada je potpuno pustim, njeno beživotno telo
izroni prema gore i ja u divljem očaju shvatam da sam je u vodi udavio. Bes
me seče nadvoje i snagom đavolovom udaram iznutra kacu, lomim je na
parčiće, kidam metalne obruče i dok voda potapa prostoriju, padam na
kolena pred nagim, gotovo bezdlakim telom, padam i urlam tako da kameni
zidovi podrhtavaju.

 1

Avet je stupala kroz hodnik, korak po korak, u sporom, neumoljivom
ritmu. Svaki pokret bio je propraćen šumnim neljudskim izdisajima i
prigušen zveketom metala. Svaki pokret se jedva mogao razabrati u gotovo
potpunom mraku, gde je samo tamna masa lagano klizila napred.
Izmicao sam kroz hodnik, tek nešto brži od aveti, boreći se svim silama
protiv panike koja mi je cepala grudi i glavu. Bio sam siguran da se pod
strašnom maskom krije jedan od braće Vojinović, ali nisam uspevao da
prikupim dovoljno hrabrosti i uverim se u to. Sem toga, braće Vojinović sam
se plašio više od bilo čega na svetu – za mene su oni sami bili dovoljna avet.
Nije mi bilo jasno zašto me već jednom ne ostave na miru; poslednjih
nekoliko meseci, otkad su u poseti dvorima mog oca, maltretiraju me
bezobzirno, tuku, muče, plaše, guraju u baru, vezanog ostavljaju u šumi.
Nisam shvatao kakvo zadovoljstvo nalaze u svemu tome – tim mučenjima,
besmislenim igrama; zar je toliko slatko i privlačno iživljavati se na nekom
nemoćnom, nekom ko uopšte ne pokušava da se brani.
Proklinjao sam sebe što nemam dovoljno snage da im stanem na put, da
dohvatim ovu priliku koja se vuče za mnom i rasturim je. Ali što je želja za
obračunom u meni bila jača, to me je sve više obuzimao strah, a pri pomisli
da udarim nekog ruke su počele da mi trnu i otkazuju poslušnost. Borio sam
se da nadvladam to stanje, kad avet, kao da predoseća moje ustezanje,
kriknu silovito i razmahnu rukama.
Dadoh se u bezglavi beg, a celokupno moje nastojanje se rasprši u tami
hodnika, niz koji sam se lomatao kao sumanut. Samo malo kasnije, kada je
strah pao ispod granice izdržljivosti, razabrah gde sam dospeo... Hodnik
kojim sam se kretao najdonji je u dvorcu i upravo se pretapao u katakombe
sa slepim krajem.
Gotovo da ništa više nisam video oko sebe i mada nikada ranije nisam ni
prišao ovom mestu, tačno sam znao šta se nalazi preda mnom. Sećao sam se
priča iz svojih dečačkih dana, pa i kasnije, kada sam se već bio zamomčio,
sećao sam se svega, i to me je zaustavljalo u napredovanju, ali dah
približavajuće aveti terao me je dalje. Stešnjen između te dve krajnosti
posrtao sam, svestan jedino narastajućeg pritiska oko sebe.

 Možeš ići svuda i videti sve, kao da sam čuo dedine reči tik uz svoje
uvo, i sećao se dedinog lika, hladnog i dalekog samo dok govori o tome, ali
donjim hodnikom nikada ne idi do kraja, nipošto ne stupaj u odaju
poslednju, zaključanu uvek...
Kako ću proći vrata, uvek zaključana? pitao sam tada. Vrata s tri
katanca osigurana i sva tri ključa istopljena, u svetoj vodi ugašena, u daleku
zemlju odneta, na pučinu gde se nigde kopno ne vidi izneta i u duboku vodu
bačena, ali, sine moj, i sad se stresem, kao da živi glas čujem, ali, sine, ta se
vrata, neznano kako, ponekad sama otvaraju i unutra mame... te im nikada
prići nemoj, jer će svak ko uđe, veliko zlo dočekati.

Dok sam se ovog razgovora prisećao, stao sam i na zid se naslonio,
potpuno se isključio iz stvarnosti. Ali kada osetih avet tik uz sebe, trgoh se,
ne toliko od straha koliko iz samog saznanja, poskočih i niz hodnik se dalje
stumbah, u potpuni mrak porinuh. Tu počeh pipati oko sebe i najviše pred
sebe, plašeći se da se u nekakvu rupu ne strmeknem ili da se na neku
izbočinu ne povredim.
Tako pipajući, dođoh do kraja hodnika i pod drhtavim dlanovima osetih
hladan, hrapavi metal... vrata bez alki i ručki, vrata uvek zaključana. Tu
stadoh, a srce mi poče ludački tući, kao da će mi iz grudi iskočiti.
U tom trenu avet progovori izobličenim glasom jednog od blizanaca.
– A šta ćemo sad, junačino?
– Ostavite me na miru, prokleti bili! – vikao sam koliko me grlo nosi,
nastojeći da silinom glasa prikrijem njegovu drhtavost.
Odgovoriše mi smeh i glas drugog blizanca koji je baklju nosio daleko niz
hodnik. Svetlost se iz daljine belasala po zidovima još više ističući obrise
aveti.
– Mi ti dobro činimo, ali ti nikako da shvatiš i pridružiš nam se. U šumi te
tri dana vezivali i jedva od vukova spasli, a ti još kukavniji ispao, tukli te do
krvi ne bi li ti junaštvo probudili, a ti samo cmizdriš i za milost moliš...
Sramotno je to, gospodaru, jednog dana ćeš ovim dvorima gazdovati, a
toliko kukavan biti da toga nema u tri carstva.
Brat blizanac koji je ovo govorio i baklju nosio već je prišao na petnaest
koraka i svetlost je sasvim jasno ispunjavala prostor. Obazreh se oko sebe,
tražeći procep u koji bih mogao šmugnuti, ali ničeg ne beše, samo vrata
železna, bez alki i kvake, u zidu isklesana i u zid zalivena.
 – Ako ovo što smo smislili ne učini promenu u tebi, ništa neće i onda ti
blagonaklonimo da skineš tu gospodsku odeću, zaboraviš da znaš čitati i
pisati, i odeš daleko u bosanski kraj i zakulučiš kao prost seljak, ovce da
čuvaš i seno da sakupljaš... da te niko nikada ne prepozna na sramotu i jad
srpskog naroda.
Braća sada stajaše jedan uz drugog, izbegavao sam da ih pogledam, oba mi
strašna behu, i onaj s maskom i onaj drugi, lica zverskog, nosa povijenog,
obeležja porodice Vojinović. A kada se smejao, sve je niz hodnik odjekivalo,
dok su mu se iskrivljeni zubi presijavali na uzdrhtalom plamenu.
– Za ova vrata ćemo te vezati i dan i noć ostaviti. Ako ne lipšeš od straha,
bićeš plemić po meri, kako i dolikuje jednom Srbinu krvi kraljevske.
– Ne! – vrisnuh, rukama razmahnuvši ispred sebe kao da želim odagnati
ono što me je okruživalo. – Nemojte, molim vas.
– Nemoj na kolena pasti, jer ću te kamom ovom preklati k’o kokošku –
reče brat sa bakljom i otpljunu u stranu. – Kukavica kao što si ti ne zaslužuje
da zemljom hodi, niti u zemlji da počiva, već plamen sveti da ga sagori i
vetar u ništavilo razveje.
Leđima oslonjen na železna vrata, pokušavao sam da se povučem unazad,
uprevši svom snagom, osećajući kako mi se metalne izbočine i neravnine
zarivaju u meso i žuljaju kosti. Tada se desi nešto što svu trojicu obeznani do
izbezumljenosti... Uz zvuk, koji ne beše ni škripa, ni struganje, ni cepanje, ali
zvuk jeziv i stran po mnogo čemu, vrata se pomeriše, ja izgubih ravnotežu i
padoh, ostajući tako napola unutra, napola napolju.
Braća kriknuše, onaj s bakljom odskoči unazad, baklja ispade iz klonule
šake i ostade na prašnjavom tlu da tinja i baca izobličene seni po zidovima.
Drugi brat, još zaodenut u haljine aveti, samo se naslonio na zid, krsteći
vazduh.
Brat koji je već izmicao hodnikom poče vikati: – Bežimo, bežimo! To je
znamenje prokletstva!
Brat-avet se takođe poče povlačiti unazad nesigurnim hodom po neravnoj
površini. Jedino ja ostadoh u sedećem položaju, ni tamo ni ovamo, mene je
strah već ranije toliko bio salomio da sve ovo nije mnogo pogoršalo moje
stanje. Međutim, strah na licima braće Vojinović beše mi po volji i prijatan
za gledanje, te se u trenu osetih nadmoćnim u odnosu na njih. Ispružih se,
dograbih baklju i stadoh na vrata dopola zakoračivši u unutrašnjost.
Hladnoća mi je upirala u leđa, strah me je napuštao, a nekakav nagoveštaj
oblikovao je reči u meni, reči strane i meni samom i mojoj volji.
– Šta je sad, braćo Vojinović? Jedna vrata su se otvorila i vi popadaste. Gde
je ta vaša hrabrost?
Braća su uzmicala korak po korak, avet je zveckala, ali sada neujednačeno
i drhtavo.
– Bežimo odavde, prokletstvo će pasti na tebe.
No, ja se samo nasmejah, smehom izveštačenim ali nadmoćnim...
– Vi ste kukavni, Vojinovići... A ja ću, evo, ući unutra da vidim šta se ovde
krije.
– Ne!
Okrenuh se ka unutrašnjosti i razmahnuh bakljom. Ničeg ne beše.
Prostorija široka tri-četiri koraka, duboka dvadesetak, nije sadržala ništa...
osim memle i hladnoće.
Zakoračih unutra, a kada sam dva koraka odmakao, vrata se s treskom
zatvoriše. Vrisnuh i skoro ispustih baklju, pritrčah vratima i pokušah ih
otvoriti, ali nije bilo ničega za šta bih se mogao prihvatiti. Stadoh lupati i
dozivati...
– Ne boj se – dopirao je prigušeni glas spolja – idemo po pomoć.
Dovešćemo kovače da razvale vrata.
Ostadoh neko vreme naslonjen licem na hrapavo železo, proklinjući sebe i
jedini trenutak hrabrosti u životu. Šta sam pokušavao da postignem, pitao
sam se. Da zasenim braću Vojinović koji su me danima nemilice kinjili, da im
pokažem zube...
Smiri se, smiri, govorio sam sebi, izbaviće te uskoro. Ponovo sam se setio
priče svog dede, reči i prokletstva, velike nevolje u koju sam upao. Oprezno
sam pogledao unaokolo – ničega nije bilo... kameni nedorađen pod, napola
sklesani zidovi, prostorija delom dvorana, delom pećina... i tada, u samom
dnu, igrom senki dosad prikriven, opazio sam otvor u steni. Mahnuo sam
bakljom ne bih li ga osvetlio, ali jedino sam uspeo da se uverim da je zaista u
pitanju prolaz... uzan, jedva da se čovek provuče.
I kao da nekakva sila izvlači strah iz mene i privlači me dnu hodnika.
Potpuno skrhan položajem u kome se nalazim, izmučen svime što je
prethodilo i zaplašen pričama, jednostavno se prepustih koračanju. Prišao
sam, provukao se kroz usek i pre nego što sam igde dospeo, raspoznao sam
zvuk vode... kapanje na stene.
 Prostorija u koju sam stupio bila je nešto veća, ali sam je jednim jedinim
pogledom obuhvatio i nemušti krik mi se ote...
Voda je u tankom mlazu padala odnekud sa svoda, padala preko glave i
tela nagog čoveka, koji je ležao na podu, okovan i nepomičan. Koža bela kao
u ostrigane ovce razvlačila se preko isturenih kostiju... kao mrtvac kome je
meso istrulilo, a koža ostala netaknuta.
– Ne boj se, mladiću – nenadano progovori prilika na podu, glasom
romornim i teško razumljivim – samo malo priđi. Godinama nisam video
svetlost.
Stajao sam, nesposoban da se pokrenem, nemoćan da reč izustim, misao
uobličim... koža čoveka bila je nestvarno bela, ruke i noge neprirodno
iskrivljene.
– Da, mladiću – romorilo je s jedva mičućih usana, bledih i beskrvnih –
noge i ruke su mi polomljene, davno smrvljene i rane srasle tako da nikada
više neću moći hodati, niti oružje u rukama nositi.
Kosa mu je izrastala nekud u daljinu, seda i ponegde slepljena, nokti na
rukama i nogama duži od pedlja.
– Ruke i noge mi polomiše, u lance baciše, u tamnicu zakovaše, da trunem
doveka i okajavam grehe...
Bilo je tako, zaista.
– Mladiću neznani, ovde ležim mnogo vremena i nikakvu nadu nemam,
jedina sreća koju mogu dočekati jeste smrtni čas moj... mučio sam se godine
mnoge i grehe sam okajao i ispaštao i samo jedno želim: da umrem što pre.
Učini mi to, mladiću, Bog te blagoslovio i ceo ti život srećan bio... Ja jesam
tvoj narod morio i razne zulume činio, ali mi dovoljno uzvratiste i zaslužio
sam da i ja jednom počinem.
Malo opušten i ohrabren, napravih nekoliko koraka po prostoriji, priđoh...
– Jesi kažnjen zverski, ne može se sporiti. Nikada tako nešto nisam video,
niti o ičem sličnom čuo... Ali kako si tako dugo u životu ostao?
– Proklet sam da mogu umreti samo nasilnom smrću... Ja te molim,
mladiću, učini sevap, muke mi prekrati.
– Neki mađiluk je u pitanju, kako bi se drugačije ona vrata otvorila.
– Ne premišljaj mnogo, mladiću, već dohvati kakav kamen poveći i udari
me u čelo, glavu da mi razbiješ i mir doneseš. Jeste mađiluk u pitanju i ja
jesam čarobnik-ratnik, jedan od najvećih što zemljom ikad hodiše, ali sada
sam samo večni mučenik.
Odmahivao sam glavom. Nešto mi se nije uklapalo u svemu ovome. Sem
toga, pri pomisli na ubistvo nemoćnog čoveka, utroba mi se stegla.
– To je sevap, mladiću... Evo, za nagradu što ćeš me muka razrešiti, ja ću ti
jednu želju ispuniti. Reci šta ti je na srcu, šta najviše želiš i ja ću ti to
omogućiti.
Na te reči, ja se zamislih i jedna stvar mi odmah iskoči pred oči: koliko
puta sam samo poželeo da budem hrabar kao moj otac, ili stričevi, ili bar kao
braća Vojinović... ali sumnja me nagriza, može li to uopšte biti... to mislim, to
i pitam.
– Može biti – romori glas, sada već sasvim sličan ljudskom, jasan i
razumljiv. – Samo reci šta želiš i dokazaću ti. Hoćeš sedam tovara blaga da te
čeka u odajama ili najlepšu ženu sveta da te dvori doveka...
– Ja bih – započeh, pa stadoh. O čemu ja to hoću da pričam, zapitao sam se,
i s kim? Ali nada tinjaše, titrava, lelujava, jedva primetna, postojana... – Želeo
bih da budem hrabar – istisnuh najzad kroz zube. – Najhrabriji od svijuh
Srba, da se ničeg živog, mrtvog, stvarnog ili nestvarnog ne plašim. Možeš li
mi to učiniti?
– Mogu, mladiću, mogu sve, ali da li si siguran da je baš hrabrost ono što ti
je potrebno.
– Jeste. Kada pojure, da ne bežim.
– Nije to hrabrost, mladiću moj, nego snaga. Šta će ti prazna hrabrost bez
snage. Jurne sila na tebe, a ti hrabro sačekaš i glavu izgubiš. Snaga je ono što
tebi treba, da možeš medveda golim rukama zadaviti, vuka u snegu zubima
preklati, svakog ratnika s tla odići i kosti mu polomiti. Lako ćeš hrabrost
steći kada budeš jači od svega živog što zemljom hodi.
Ćutim i premišljam. Reči su lepe, ali sladunjave. Pola verujem, pola se
nadam, pola strahujem. Ako neznanac istinu govori, snaga je to što mi treba.
– Možeš li me učiniti jačim od svih Srba?
– I Srba, i Turaka i Arapa i svih ljudi što na svetu postoje. Evo ti kletve,
mladiću: muke mi okončaj i bićeš najjači čovek na svetu, rukom ćeš koplja
lomiti, topuzinu tvoju dvojica neće moći podići, iz suve ćeš drenovine vodu
cediti...
Stojim neodlučan, ne da mi se išta činiti, ali nije mi jednostavno ni
okrenuti se. I tada, sasvim slučajno, zapažam da je ratnik, pored lanaca,
sputan i nekakvim užetom, ponajviše nalik na rafiju, I dok su lanci labavo
raspoređeni, užad su zategnuta, tako da ispada da neznanca, u stvari, drži
uže, a ne lanci. To mi je jako čudno beše, ali nisam se usuđivao prići i opipati
rukom.
– Ne premišljaj se previše, mladiću. Osećam ljude što se iznad prikupljaju,
neće biti dobro ako te ovde zateknu.
– Ne smem učiniti ništa protiv volje svog naroda, ako su te osudili na
ovakvu kaznu, red je da je izdržiš.
– Nisu očekivali da ću živeti ovako dugo, sve sam grehe okajao, svako
dalje mučenje protiv je božjih zakona i nema više nikakvu svrhu... uzmi
kamen i svom snagom udri.
Lutam pogledom unaokolo, premeravam poveće kamenje, delove
napuklog stenja, ali ne mičem se.
– Pored snage, daću ti još nešto, jednako vredno, samo se ne dvoumi
toliko, nego čini šta činiti moraš – podariću ti još jedan život pored tog koji
imaš.
– Još jedan život?
– Da, za život koji meni uzmeš, dobićeš sebi dodatni, bićeš jedini smrtan
čovek sa dva života i snagom jednak dvojici najjačih ljudi na svetu... Tvoji
sunarodnici su već u hodniku iznad, osećam mnogo glasova, mnogo nogu što
tapkaju... imaš još samo malo vremena. Ne iščekuj više, ovakva prilika ti se
nikada neće ponovo ukazati... Pomisli samo, najjači čovek na svetu...
Odlažem baklju u jedan suvi kutak, a onda prihvatam nepravilan kamen
veličine ljudske glave.
– Hajde, brže – reče neznanac, za stene zakovan, ruku i nogu polomljenih,
gledajući me pravo u oči, u otvorenom iščekivanju.
Drhtah i spolja i iznutra. Kao da je predosetio da me njegov pogled ometa,
zatvorio je oči i ostao tako, nudeći se nepomičan. Podigoh kamen i spustih
ga brzo na neznančevu glavu. Začu se tup udarac, čovek otvori oči i upilji se
u mene.
– Mladiću, moraš udarati jače, iz sve snage... tek kada ja izdahnem, dobićeš
nadljudsku snagu i život drugi.
Kao u transu, ponovo prihvatih kamen, odigoh ga koliko sam mogao,
zatvorih oči, otvorih, nekoliko puta, udahnuh šumno i uz tihi krik sjurih
stenu na slepoočnicu čoveka. Jasno videh kako bledim telom prođe trzaj, a
na mestu udara pojavi se razderotina i poteče malo krvi.
 Usta mu se otvoriše kao da je još nešto hteo reći, ali nikakvog zvuka ne
beše.
Odmakoh se prema zidu i dograbih baklju drhtavim rukama, onda se
stadoh povlačiti prema izlazu, jedva uspevši da odvojim pogled od okovanog
tela.
Još pod utiskom doživljenog i učinjenog, uopšte nisam obratio pažnju na
to da su železna vrata otvorena – promakao sam kroz njih i uputio se
hodnikom ka nadolazećim glasovima i svetlosti.
Desetak ljudi se tiskalo niz hodnik, predvodio ih je kovač Radan, a svi su u
rukama imali ponešto – metalne šipke, razne alatke, svetiljke... Kada me
ugledaše, počeše vikati uglas takvom silinom da se sve treslo u hodniku.
Ja, drhtav od straha, naslonjen na zid, oprezno pogledujući prema dnu
hodnika. U titravom polumraku zapazih da su železna vrata zatvorena.
Magija, zaista, pomislih i rekoh glasno:
– Šta vam je, ljudi, kuda ste navrli?
– Vrata su se otvorila i on je ušao unutra – vikao je jedan od braće
Vojinović, odnekud otpozadi.
– Kako si izašao? – pitao je Radan. Još nekoliko ljudi je vikalo uglas, a ja
sam ostajao priljubljen uza zid, dok su me talasi straha tresli.
– Odakle izašao? – uspeo sam da prozborim.
– Mali nam reče da su se vrata otvorila, i da si ušao unutra.
– Gde ušao? O čemu vi pričate?
Radan baci svoju baklju u dno hodnika, ona pogodi železna vrata i pade
kraj njih. Bila su zatvorena, bez alki i ručki, kao srasla u zid.
– Klinci – opsova – šta se ovde događa, majku vam vašu?
– Ne znam – slegnuh ramenima, izbegavajući poglede.
– Šta se praviš lud – progovori jedan od braće Vojinović, probijajući se u
prve redove. – Vrata su se rastvorila i ti si ušao unutra, onda su se zatvorila i
ti si cvileo da dovedemo pomoć.
Odmahnuh glavom. Brzo, više puta.
– Šta ste uopšte tražili ovde? – reče Radan, zadržavajući Vojinovića na
odstojanju.
– Ova kukavica je bežala od nas, a sada nas još pravi budalama.
U meni se javio bes, najpre kao nagoveštaj, a onda je proključao svom
silinom. Ismevali su me pred svima. Nadvlađujući strah u sebi, viknuh:
 – Ne znam ko je cvileo u hodniku kada mu je ispala baklja; pobegli ste od
mraka i uzbunili ceo dvor da vam strah razgoni.
– Šta? – vrisnu Vojinović, otimajući se Radanu i zamahnuo prema meni. –
Kome ti to, kukavno pseto?
Šamar puče preko mog lica, a ja nehotično, bez razmišljanja i svesne
namere, uzvratih. Vojinović doslovno odlete na suprotan zid i pade na tlo.
Muk zavlada u hodniku. Vojinović se podizao lagano, opipavajući usta iz
kojih je tekla krv. Pretrnuh pred pomišlju na ono što sledi. Međutim, kada se
potpuno uspravio, zaljuljao se, naslonio na zid i ponovo srozao na pod.
Zakoračih prema njemu, ali Radan stavi svoju ogromnu šaku na moje
grudi. S neobičnom lakoćom uklonih ruku sa sebe, izazivajući uzdah
zaprepašćenja i neverice kod svih prisutnih. Suzbijajući zbunjenost,
otpljunuh prema Vojinoviću i rekoh:
– Idemo odavde, ljudi. Ponesite i ovog puzavca. Niko više neće nekažnjeno
kraljevića nazivati kukavnim psetom...
Posle trena pauze, dok sam pritajeno pratio kako okupljeni reaguju na
moje reči, dodadoh: – Oduvek sam mislio da se ne moram sa svojim
rođacima tući, ali pojedini razabiraju samo grubost.
Krenuo sam napred, kroz okupljenu masu, a svi su se, koliko je to uski
hodnik dopuštao, uklonili, omogućavajući mi prolaz. Odmakao sam čitavih
desetak koraka dok ne postadoh svestan da se gomila pokrenula za mnom.
Zbunjenost, pritajeni strah i vatra u obrazima bili su sve što sam osećao u
tim trenucima.

 17

Usnio sam strašan san.
Vezan sam u šumi, sâm usred noći, klečim koliko mi uže dopušta, slušam
potmuli odjek zavijanja vukova i mrmljam tihe molitve. Glasa nemam, a oči,
širom otvorene, ispunjene su samo nepomičnom tminom. Ne pokušavam da
se oslobodim niti da shvatim. Jedino što želim jeste da zora dođe i raspline
košmar.
Korak po korak, nešto dolazi po mene, približava se ne prikrivajući se, ne
dvoumeći se, nepojmljiva zver nadolazi mi s leđa i kako god da se pored
drveta okrećem, uvek mi je izvan vidokruga.
I san se ponavlja, iznova i iznova, neprestano mi se nešto primiče, nešto
užasno i zlo, nešto što sagledati ne mogu, uvek mi je vrisak na usnama u
trenu kada predosetim dodir, ali dodir izostaje i ostajem nem.
Samo mi je ujutro celo ležište rastureno, a ruke oguljene od užadi.

Budim se natopljen znojem. Još nije zora, ali sna mi više nema. Ne znam
kako sam uopšte i zaspao sa onoliko očaja u sebi, ali sada sam ponovo
budan, miran i odlučan. Ničega u meni nema sem rešenosti da stvar
dovedem do kraja. Vreme provedeno s Čarnom čini mi se stotinama godina
daleko, jedino je bol stvaran i sveprisutan. Ma šta radio, ma šta pokušavao,
ma kuda išao... nešto razdiruće u grudima, nekakva narastajuća grudva
praznine preti da me nadvlada. I ne mogu ništa drugo da činim do da se za
borbu pripremim.
Sve najbolje na sebe navlačim, haljine što sam za velike svečanosti čuvao,
široku odoru da me u borbi ne sputava, zubun protkan suvim zlatom, široki
remin stežem preko stomaka da mi od napora creva ne propanu... onda
gladim sablju, dugo, pažljivo; opremam vranca kao da će svadbenu povorku
predvoditi i najzad, gotovo se iskradajući, izjahujem u sveže jutro. Da mi
studen ne bi obamrla telo, umotavam se u kožuh od medveda i na glavu
nabijam kapu od vučetine.
Lagano, odmerenim korakom, kao da zna put do Livada i kao da zna da još
ima dovoljno vremena, vranac odmiče stazom. Nikoga nigde ne srećem. Ako
me je neko i video, prikrio se i propustio da prođem bez pozdrava. Svi znaju
da ne valja megdandžiji poželeti sreću pred boj.
 A kada stupim na mesto gde će megdan biti i mada se sunce tek najavilo
na istoku, vidim da je kletnik već na polju, kao da je tu svu noć proveo;
sedeo je nasred ogromne livade, pred sebe je isukanu sablju postavio, zeleni
odsjaj prelivao se kroz rosu; nedaleko od sebe ogromno koplje u zemlju
zabio, za koplje bedeviju privezao. I kao da spava tako, nogu prekrštenih
ispod sebe. Kakav dobar strelac mogao bi ga s ivice šume strelom pogoditi...
ali to nije način da se kletva nadvlada.
Za tren razmišljam o svom izboru: da li sam ovde da bih se uopšte s
kletvom nagonio ili me možda kakvi drugi razlozi drže. Želim li osvetu?
Želim li dokazati nešto sam sebi? Želim li zaista pobedu ili me otupljenost
priprema za večni mrak? Ali vremena za premišljanje nema; šta sam imao
da mislim, mislio sam; šta sam ostvario, ostvario sam; koliko sam govorio;
govorio sam...
Isukao sam sablju i prihvatio štit. Konopac što bejah od veštice dobio
smotao sam oko zgloba ruke, da mi bude nadohvat. Kožuh sam skinuo,
pustivši ga da jednostavno padne u travu – ako mi ikada ponovo bude
zatrebao, rado ću otrpeti to što se navlažio. Proverio sam pritegnutost
remina i blago pljesnuo vranca po sapima. Pametna životinja se pomerila u
stranu, posežući za vlatima orošene trave.
Prilazio sam lagano, čekajući da se ratnik-čarobnik pokrene, da nam se oči
sretnu. Nije bilo nikakve sumnje – znao je da sam tu. Možda hoće da me
navede na nečastan pokušaj, možda na taj način hoće da brzo i lako reši
borbu, možda on, onako u potaji, duboko u sebi, ipak oseća nelagodu od
ovog ogledanja. Niko, čak ni kletva što do Boga dospeva i samo pred Bogom
odgovara ne može hladnokrvno čekati ratnika kao što sam ja. Da je bio
sasvim, ali baš sasvim ubeđen u svoju nadmoćnost ne bi mi Čarnu
podmetao, ne bi planinski cvet neubran na mene nahuškao... Pri pomisli na
devojku osetih negde duboko u sebi plamičak besa, ali odmah ga utrnuh.
Ništa, ništa, govorio sam tiho sebi, ništa me ne sme poremetiti.
Ostali smo tako neko vreme; on nepomičan i staložen, zadubljen u svoje
misli, ja uspravan, pripravan, takođe nepomičan. Duša mi je prazna, sve
želje potisnute, sve usredsređeno na ono što sledi, ne na ono nakon borbe,
samo na borbu, sve sliveno u jedan jedini naum: pobeda.
Najednom, kletnik pomeri glavu i otvori oči, upiljivši ih u mene. I kao da je
iznenađen što me vidi.
 – Gle, gle – progovara čvrstim glasom – Mladi kraljević nam je to u pohode
došao... Nije ti ono u šumi dosta bilo, već hoćeš još. Hajde, hajde, poslušaj
me, prihvati se konja i beži dok sam dobre volje. Drag si mi i ne bih voleo da
te povredim, a Bog mi je svedok da ću to morati da učinim.
– Ne prizivaj Boga, neverniče... kletvo prokleta, od Boga odbačena, od ljudi
prezrena, celom svetu ogađena... ne prizivaj Boga i ne hrabri se, jer ti je
zadnji čas kucnuo, nego udari, da udarim...
Mahnuo je sabljom prema meni, naoko lagano, ali u stvari silovito, iz
trzaja. Odskočih unazad. Napao je ponovo, povlačio sam se dalje, još ne
odlučujući da pod njegove udarce podmetnem bilo štit, bilo sablju. I mada je
pokazivao žestinu jednaku onoj u šumi Striborovoj, nisam brinuo. Imao sam
sablju koja neće pući od prvog udarca, imao sam veru u sebe, imao sam
snagu najveću od svih ljudi... Uzvratih.
Razmenjivali smo udarce, izmicali i uzmicali naizmenično. Nekoliko puta
se desilo da on ili ja padnemo okliznuvši se na rosom ovlaženu travu, ali
onda je dan odmakao i trava postade suva, sunce je upeklo čineći da krv
uzavre u nama, udarci postadoše odlučniji, napadi silovitiji, tren odluke se
bližio.
Primetih prve okrnjotine na sablji, ali umiri me to što iste takve zapazih i
na njegovoj, jednako zelenoj kao pre. Štit mi već beše sav izlupan, a on štita
nije ni imao. U jednom trenu odbacih štit udarivši ga njime u grudi, a onda
odlučno jurnuh napred, rešen da sve okončam. Podne je odmicalo, i osećao
sam već kako mi snaga hlapi. Nisam smeo da dopustim da se potpuno
izmorim, a on ostane jednako odmoran i jak kao sada.
Rezao sam sabljom kroz vazduh i on je gotovo panično uzmicao. Počeše
prštati komadići oštrice i uskoro obe sablje postadoše krzave kao testere.
Udarao sam svom snagom, sad ovako sad onako, sad odovud sad odonud, ali
uvek je uspevao da mi izmakne ili odbije udarac, tako da sam ga tek
neznatno zasekao po nozi i ruci.
Onda on pređe u napad. Ništa nisam mogao da učinim sem da se
postojano povlačim. Njegova snaga je bila neiscrpna, njegova volja
neljudska, njegov juriš kao na početku, dok sam ja osećao da mi telo trepti
od napora. Rane, natopljene znojem, pekle su me, a crvena izmaglica lelujala
mi je pred očima... ali moram izdržati, govorio sam sebi, mogu, moram... i
nanovo sam prelazio u napad.
 Sunce je već dobro porinulo ka zapadu i nekakav blagi vetrić poče
donositi svežinu kada nam sablje pukoše nadvoje. Još neko vreme
nastavismo da se proganjamo s patrljcima, ali kako smo morali prići bliže
jedan drugome, najzad se dohvatismo rukama i stadosmo se rvati.
Niti sam ja mogao njega prevaliti, niti on mene. Da je ova borba
neodlučena mogla biti, to bi bilo najpravednije, ali jedan je morao
prevagnuti. U nekom trenutku, padosmo u travu i stadosmo se kotrljati,
naizmence za malo nadjačavajući jedan drugog. Bela nam je pena na usta
udarila, njemu bela, meni i krvava...
I trajaše to tako sve dok sunca s neba ne nestade, a onda me snaga poče
izdavati i kletnik me prevali na leđa, sede na moje grudi i poče da me davi.
Koprcao sam se, udarajući ga nogama otpozadi, ali on na to nije obraćao
pažnju. U rukama naprosto nisam imao snage niti da ih podignem. Svest mi
se poče mutiti i život mi stade izmicati.
I zatitra mi tada pred očima pećina istegnuta u pomrčinu, jasna kao da
kroz nju upravo hodam. Gazim vekovnu prašinu u kojoj mnoga stopala
počivaju i sva okrenuta na istu stranu. I onda je prolaz poprečen ogromnim
kamenom. Naslanjam se na njega i s lakoćom ga pokrećem... idem dalje, a
uskoro novu zapreku vidim. I nju savlađujem, gazim preko osušenih kostiju
prethodnika, novu gromadu pomeram, nove kosti nalazim, novu prepreku
savlađujem... i uskoro nema više kostiju, nema tragova u prašini, nema
ničega, samo uski prolaz i gromada koju nikako ne mogu pomeriti. Od
postojanog napora mrena mi na oči pade. I zamislih onda da sam na livadi,
da sam se ceo dan s nepobedivim ratnikom nagonio, da me je na kraju
oborio i da me na smrt davi. Pomislih na taj život što me napušta i napeh se
ne bih li dodatnu snagu stekao, ali ništa ne učinih... Život mi je mučenje bio,
ništa me za njega vezivalo nije... a ždralin, u šumi Striborovoj posečen – kako
sam samo voleo tog konja, kako sam patio što kletnik na njega ruku podiže,
ovaj prokletnik, nekrst, đavo sam... Jovančo, i mrtav odan više no što mi iko
živ bi, ostavljen u staništu večne patnje, da ga stvorenja nezasita razdiru, da
mu crne ptice oči kljuju, da mu se u telu crvi legu, da mu se s dušom đavoli
igraju... i prizvah sile mrtvih da mi pomognu u ovom času, da se udruže sa
mnom u nadjačavanju kletnika, ali ako mi se i odazvaše, ne primetih to... I
selo povrh Belasice, selo dobroćudnih staraca koji nikome ništa nažao nisu
učinili, sklonjeni tu da u miru prožive poslednje dane... Zatim mi pred oči
izađe slika napaćenog naroda, svih poklanih i pobijenih, kuća srušenih i
napuštenih, svega što je bilo i što će biti u vremenima što dolaze – i zapeh da
se otrgnem, ali moj narod pati oduvek i to nam je večna kob... Kroz
zamagljeni pogled uprt u sve tamnije nebo, poče promicati nekakva svetlost.
Je li to kraj, je li to svetli tunel što u pakao vodi...
– Bože, imaj milosti...
Ali nema ničega, nikakvog odgovora, nikakvog znaka, samo svetlost sve
jača postajaše... Gromada se pokrenu i upadoh u odaju poslednju, iz koje
izlaza nemaše – zid kojim se pećina završavala bio je deo planine... I videh
onda neubrani cvetak sa gore Belasice, divne oči, najkrupnije i najlepše i
najcrnje na svetu, male usne, malene dojke nikad dodirnute, nikad
poljubljene, videh plahovitu mladost što pod mojim rukama usahnu i krik se
prolomi iz grudiju mojih: – Čarnaaaaa! – urliknuh, otimajući se iz stega
kletnika, udarajući ga kolenom otpozadi i prevaljujući ga preko glave. Skočih
za njim i pritisnuh ga grudima uz tlo, osećajući kako se odnos snaga menja...
ili je on slabio ili sam ja jačao, ali najednom sam ga mogao držati kao dete
priklješteno uz tlo. Dohvatih zubima kraj veštičine rafije i razmotah je,
koristeći priliku i obmotavši mu je oko ruku, a zatim sputavši mu i noge.
Kada sam proverio da je sve čvrsto vezano, samo se strovalih na stranu,
ostavši dosta vremena izvaljen na leđa, dišući teško, boreći se da ne počnem
da povraćam od naprezanja i iscrpljenosti.
Gotovo da nisam mogao da verujem da je uspelo, ratnik-čarobnik beše
nadvladan, sputan, pobeđen, leži vezan kao goveče, nemoćan da spreči sled
događaja... Odbauljah nekako do vranca i skidoh mali meh s vinom, najpre
isprah glavu i vrat, a onda nategnuh nekoliko dobrih gutljaja.
Noge mi klecaju od preživljenog napora, rane počinju da bole i shvatam da
ih moram uskoro oprati ako ne želim da se zatruju. Za sada, samo sedam na
travu, opružam se koliko sam dug, prepuštam se talasima olakšanja što me
počeše naplavljivati.
Nešto se dešava sa mnom, nekav mir obuzima me u potpunosti. Pobedio
sam sebe, pobedio sam strah, pobedio sam slabost... Gledam strašnog
ratnika sapetog i nemoćnog i ne osećam ništa prema njemu. On ne zaslužuje
ništa od mene, ni mržnju ni gnušanje, niti jednu jedinu reč.
Mislim da sam ležao čitavih pola sata pre nego što se prenuh i uspravih
nekako na noge. Bio je to sladak umor, sladak bol tela, slatke rane... I onda
upotrebih svu snagu koju sam imao da prikrijem to zadovoljstvo i sva druga
osećanja okovavši lice svoje zavetom ćutanja. Krenuo sam ka kletniku. On se
bio prevalio na leđa i poluuspravio, dočekujući me podsmešljivim izrazom
lica i podrugljivim rečima:
– Šta je, junačino, znoj te obliva, nisi rad život dati.
Smeh sputanog čarobnika odjekuje Livadama. Slušam njegove reči, a ne
čujem ih – kad ih čujem, ne znače mi ništa – kad mi nešto i znače, zaboravim
ih odmah. Najvažnije je da sam ga nadvladao u poštenoj borbi, da sam
pokazao da sam najjači na svetu, jači od svega ljudskog i neljudskog, jači od
kletve...
– Jeste – govorio je – podarih ti snagu najveću, zaista najveću i tu zamalo
pogreših, ali ne pogreših u nečem drugom... ne darivah ti ono što si najpre
tražio, jer bi to kobno bilo. Vidiš, junačino, hrabrost je ono što je neophodno
za bilo šta, hrabrost.... snaga se stiče, veština uči, a hrabrost ili imaš ili
nemaš...
Da sam ove reči slušao pre samo pola godine, pre Helenine planine, šume
Striborove, crnog jezera... bile bi so na žive rane. Sada samo ćutim, mirnog
lica, mirnih pokreta, dostojanstven u svojoj nadmoći. Glas kletnika je samo
daleki romor, kao potok, kao vetar, kao huk sove u noći.
– Hajde, junačino. Uradi posao do kraja, prepusti me ništavilu, mene što
nikad rođen nisam bio, ali umreh mnogo puta... Nešto ti nije po volji? Ha, ha,
ha... Hoćeš sve malo da odložiš, za neki dalek dan, za godinu neku, a?... Nikad
nećeš sakupiti dovoljno hrabrosti... nikada! Samo lažeš sebe da ćeš uraditi
tako, samo lažeš... kukavica si – ni kada budeš imao sto godina, kada ti zubi
poispadaju od starosti, a slepilo i gluvoća te odvoje od sveta... ni tada nećeš
moći... nikada.
Za trenutak zastajem, razmišljam o njegovim rečima, koliko ima istine u
njima, koliko pokušava da me izazove da brzo svršim s njim. Ali siguran sam
da se na meni ništa ne vidi. Staložen sam i to ga ljuti. Da, shvatam to,
shvatam da ga moja mirnoća razdražuje. Ali sam si kriv zbog toga, kletniče,
govorim sebi, bezglasno, mada sumnjam da moje oči išta kriju, sve te ljude
što si unesrećio, sve domove što si opustošio, sve to ti nije bilo dovoljno već
si u netaknutu čednost dirnuo, od deteta-ratnika ženu prokaženu napravio,
od devojčice oruđe smrti oblikovao, od voljene žene hladan leš načinio...
Ustajem i odlazim ponovo do svog vranca. Ispijam ostatak vina i
odbacujem prazan meh. Već se osećam bolje. Osvrćem se unaokolo, zatim
hvatam kletnikovu bedeviju i vezujem je za vranca. Snaga mi se vraća. S
lakoćom podižem omlitavelo telo ratnika-čarobnika i prebacujem ga preko
leđa njegove neosedlane kobile. Vezujem ga ispod njenog stomaka da ne
spadne.
Onda pokupim komadiće sablji i povežem ih u svežanj... mada iskidane,
lepo će na zidu stajati, uz spiralni nož i železni kolac...
Njegove reči odzvanjaju mi glavom, mešaju se s mojim mislima, ali ih ne
narušavaju, ne remete, ne utiču na njih... nema meni ljubavi najveće na
svetu, nema meni devojčurka, nema jutarnjeg leptirića...
– Kukavica si, kukavica... – krešti kletnik glave nabijene u kobilin trbuh –
kukavica si i to ćeš uvek biti. Godine snage nisu te promenile, ništa ti nisu
dale...
A ja samo ćutim dok se približavamo dvoru. Na putu sam nastojao da
zaobiđem naseobine i ljude, ali ipak u nekim mestima su me ugledali, i kada
su videli da sam sputao ratnika-čarobnika, otrčaše dalje da pronesu vest. U
nekom trenutku sinu mi misao da će kletnik možda reći suviše pred drugim
ljudima, otkriti ponešto od naše ranije pogodbe, ukazati na prave razmere i
poreklo moje snage... i mada sve to više nije imalo nikakve važnosti,
zaustavih se i povezah mu usta nekakvom krpom, tako da je mogao samo
krkljati.
U dvoru me sačeka čitava svita, veselje se ogledalo na svim licima, pobeda
se proslavljala kao najveći praznik. Bilo je i onih koji su se okupili očekujući
javno smaknuće zulumćara, te imadoh silne muke da mnoštvo razgrnem i
objasnim im da ću morati najpre da ga okujem i da se jedno vreme njim
bavim ne bi li mi odao odakle dolazi i s kojim ciljem. Narod je to nekako
prihvatio tek kada se pojavio Relja i ukazao na božje znake koji opravdavaju
moje postupke.
Po svojoj izričitoj želji, ne dopuštajući čak ni Relji da me prati, spustio sam
kletnika u najdonje hodnike i jednostavno ga ubacio u već pripremljene
okove. Za sve vreme dok je okupljeni narod urlao zahtevajući trenutnu smrt
ili bar spaljivanje, kletnik je bio miran. Tek sada, kada sam ga ostavljao
okovanog, promeškoljio se i počeo krkljati. Nisam mu hteo usta osloboditi,
ali on je, u naletu divljeg besa, jednostavno pregrizao krpu i ispljunuo je:
– Da se nagodimo – ponudio je gotovo režećim glasom.
Ali ja ne pričam s njim, proveravam veze na rukama i dodatno ih
ojačavam. Nemam o čemu da se pogađam. Jednom sam to učinio i, sve u
svemu, nije loše ispalo po mene... ne vidim šta bi mi još mogao ponuditi.
 – Slušaj, snagu sam ti darivao što si me odavde izbavio... ostaviš li me
ovde, snagu ću ti oduzeti... ti znaš šta to znači za tvoju kukavnu dušu,
ponovo ćeš se po rupama skrivati i od žena bežati, ponovo u šumu nećeš
smeti da kročiš ni danju, a kamoli u sumrak... svi će ti se smejati, na
megdane će te deca i starci izazivati, s tobom se ko s budalom sprdati.
Zastadoh. Nešto me steže u grlu, nešto golemo, neprijatno, bolno.
Zažmurih, zatim otvorih oči, nekoliko puta. Potisnuh sve iz sebe, svaku
misao, svaki delić neprijatnih sećanja, sve... Nije sve u snazi, znao sam sada,
niti u hrabrosti, svet je mnogo složeniji nego što mi je to nekada izgledalo,
sve jeste i nije, sve je onako kako se stvari postave.
Kletnik, romornim, samouverenim, nadmoćnim glasom reče:
– Nudim ti sledeću nagodbu: oduzmi mi život sada, odmah, i ostaviću ti
svu snagu... a ja ću se vratiti nazad tek sedam godina nakon tvoje smrti.
Ne odgovaram, samo možda malo usporavam pritezanje veza i proveru
okova. To mu nadu daje, govori sve brže: – Pomisli na godine kukavnog
života, na gomile megdandžija koji će doći da se ogledaju s tobom i od kojih
ćeš bežati preodenut u ženske haljine, pomisli na sve one kojima nećeš moći
da pomogneš jer nećeš imati snage ni koliko petogodišnje dete...
Da li bi mi mogao vratiti Čarnu... možda. Ne, divlje odmahujem glavom, to
ne može biti. Pomišljam na to da se negde u kakvom uglu ove prostorije
šćućurila moja dobra vila i prati šta ću odabrati. Pomišljam na to da ništa na
ovom svetu ne može prikriveno ostati. Jednom sam prodao svoj narod zarad
svog dobra. Bog mi to verovatno neće oprostiti, ali ako to učinim ponovo,
niko mi neće oprostiti.
– Ne ostavljaj me – vikao je za mnom. – Ukoliko budem još živ kad sunce
izađe, nećeš imati snage ni koliko je potrebno da skloniš pokrivač sa sebe...
Kukavice, ne zavaravaj se, nikada se nećeš vratiti! Nikada...
Već sam kod železnih vrata dok njegov besni glas odjekuje prostorijom:
– Čekam te... bilo kada, kada ti dosadi kukavni život, kada ti dosade
slabićki dani... bilo kada, vrati se i obnovićemo nagodbu...
Znam da će čekati, mene ili nekog drugog, slabog, onemoćalog, zavisnog,
unesrećenog...
Uspinjem se lagano uz hodnik. Baklja razgoni mrak svega nekoliko koraka
unaokolo. Imam utisak da nekakva zver hoda za mnom, tik iza mojih leđa,
gotovo da osećam njen dah na svom vratu, gotovo da čujem otkucaje njenog
neljudskog srca... Ali samo hodam, prazne glave, prazne duše, nogu pred
nogu, korak za korakom, pazeći da se ne spotaknem, sprečavajući se da ne
potrčim, lagano nagore, postepeno ka svetlu, ka ljudima... već čujem njihove
glasove iznad, već nazirem svetlost gornjih odaja. Korak po korak, otežalih
nogu, obamrlog tela, dok nekakva nepojmljiva sila siše snagu iz mene,
potpuno malaksao izlazim među ljude i gotovo padam od slabosti. Biće mi
dobro, ponavljam u sebi, to su samo umor, olakšanje, opuštanje... A reči koje
glasno izgovaram, čvrste su i sigurne:
– Zatrpajte ovaj hodnik.

 Beleška o piscu
Boban Knežević je rođen 1959. u Beogradu. U srpskoj fantastici javlja se
1978. godine fantastičkim pričama, kasnije novelama i romanima. Objavio je
pedesetak priča u periodici kao i tri romana: Smrt na Neptunu (1986), Čovek
koji je ubio leptira (1996) i Crni cvet, svakako najuspeliji, koji se sada
pojavljuje u „Narodnoj knjizi“.
Može se reći da je Boban Knežević najagilniji i najznačajniji pisac i
promoter fantastičke književnosti kod nas u poslednje dve decenije XX i na
početku XXI veka. Autor je devet opsežnih izbora svetske i domaće
fantastike objavljenih u ediciji Monolit, četiri izbora domaće fantastike u
ediciji Tamni vilajet kao i antologije Nova srpska fantastika. Pokretač je i
urednik važnih periodičkih izdanja iz fantastičkog domena: Alef, Perpetuum
mobile i Znak sagite.
Fantastični roman Crni cvet je najuspelija transpozicija srpske narodne
književnosti u žanr fantastike. Složene i sasvim atipične kompozicije, Crni
cvet obuzima savremenog čitaoca snagom piščeve mašte i epske vizije.
O tome svedoči činjenica da se ove godine Kneževićev roman, u isto
vreme kada i u „Narodnoj knjizi“ pojavljuje u Sjedinjenim Američkim
Državama, centru moderne fantastičke književnosti. Verujemo da će
internacionalni uspeh Crnog cveta ponoviti uspeh kod domaćih čitalaca i
kritičara.
 Boban Knežević
CRNI CVET
2003.

Izdaje
NARODNA KNJIGA
ALFA
Beograd, Šafarikova 11

Za izdavača
Snežana Mijović

Ilustracija na koricama
Bob Živković

Virmanska prodaja
011/848-70-31, 848-70-34, 848-70-35
Velimir Milićević

Klub čitalaca
011/3229-158
Ruža Vasiljević

Marketing
011/322(3-910
Jelena Mojović

Tiraž
500 primeraka

Štampa
ALFA – Beograd
Obrada - kravinoff