Miklos Vamos

Knjiga očeva

Naslov originala

Vamos Miklos Apak konyve

Copyright © Vamos Miklos, 2000

 Uz duboko poštovanje prema dr Halu Staberu, ekološkom hemičaru iz Organizacije
Džejms P. Volš iz Boldera u Koloradu, zbog razvrstavanja opasnog otpada i zbog toga što meje
zadržao u prihvatljivim granicama.
Ceo svet se budi. Zeleni mirisi lebde nad uzoranim nji-vama najavljujući proleće. Iz
dubokih brazda pomaljaju se nejaki izdanci. Na vrhovima grana kao po naređenju otvaraju se
sveži pupoljci. Beskrajne livade zaposeda sve gušći mladi zeleni tepih. Na obroncima rasuto se
žuti rascvetana zlatna kiša. Orah, koji je preživeo zimu, još uvek nema znakova novog života.
Teknapupeli izdanci čežnji-vo i nestrpljivo mešaju nebeske vode.
Godine 1705. još je trajao uskršnji post kada stigosmo u Koš. Samo godinu dana posle
toga u 5 navrata poharali su i to veliko naselje, 3 puta kuruci i 2 puta carevi plaćenici labanci. Od
74 imanja trećina je do temelja spaljena ili srušena, dokje druga trećina ispražnjena jer su ih
porodice u strahu napustile i odselile se u neke mirnije krajeve. Tako u celom naselju životje
nekako postao usporen, njive su se jedva obrađivale, a vidno se smanjio i broj grla i ostalih
domaćih životinja po gazdinstvima. Kasnije, često smo spominjali kako je još prve noćipo našem
dolasku moj mali unukpred spavanjepitao, i to na nemačkom: Zar ne bi bilo bolje da se vratimo
kući?
Tako započinju beleške mog dede Cukora u onoj knjizi u platnenom povezu što mu je
ćerka Žužana poklonila. Odlično je govorio nemački, slovački i mađarski, ali do tada je
samo nemački pisao. Ali kada se ponovo doselio u Mađarsku, želeo je da na svom maternjem
jeziku piše dnevnik. Možda je želeo da njegov unuk Kornelije pročita to kada poraste. Njih troje
su stigli širokim tarnim kolima iz Bavarske gde su deda Cukor i njegov stariji brat morali da se
sklone zbog političkih zbivanja u Mađarskoj. Obojica su poricali da su bili povezani s
Vešelenjijem i njegovim istomišljenicima koji su pripremali državni udar. Ali uzalud. A
Mađarsku su napustili onda kada su na videlo izašla i neka lažna dokumenta koja su svedočila
protivu njih. Kaznu nisu mogli izbeći: celokupna imovina im je oduzeta. Mogli su i život izgubiti
da glavom bez obzira nisu pobegli iz zemlje. U novoj državi naučili su novi zanat: tipografiju i
livenje slova i za kratko vreme u Tiningenu postali su ugledni knjigovesci tvrtke Cukor Bruder.
Deda Cukor nikada nije uspeo da zavoli te vetrovite nemačke predele i pivopije Bavarce.
Njih je krivio za to što je smrt jed-nog za drugim, lančano, otimala članove njegove porodice.
Nije ni čudo što je bez daha dojurio u tvrtku bratu čim je saznao da je Milostivi Poglavar
zvaničnim aktom i njih oslobodio svih krivica. Brata je zatekao kako marljivo radi. - Vreme je da
kupimo prnje! - viknuo je još sa vrata i široko mahao novinama i pokazivao redove ispisane na
latinskom u Mercurius Hungaricusu, koji je presavio upravo na onoj stranici gde je radosnu
vest pročitao. Nekažnjeno mogu da se vrate u bilo koje poluprazno mađarsko selo.
Nije postojao način da nateram svoga brata na povratak. On je radije odabrao da ostane u
Tiningenu, u radnji na kojuje navi-kao. Više nikada nisam dobio vest o njemu. Žužanaje
zabrinuta zbog stanja malog Kornelija. Vremena su teška i oskudevamo u svemu, a mali ima
samo 4 godine. Nemamo dovoljno hrane. Nedostaju nam meso i jaja.
Posle dugotrajnog i mukotrpnog puta najzad su stigli u Koš i smestili se u skromnoj kući
na kraju sela. Deda Cukor je novac odmah zakopao u zabačen kraj bašte ispod bokora ruža. O
tome nije obavestio ni unuka niti svoju kćer. Jedino je za to znao Vilhelm, mladi sluga koji je s
njima došao iz Tiningena i koji je pomogao dedi da iskopa rupu.
- Wilhelm, du darfst das nie erzahlen, verstehst du mich? -deda Cukor mu je zapretio i
rukom pokazao kako će mu prerezati grkljan ako ikada ikom oda tajnu.
- Jawohl! - taj prestravljeni mladić je tu reč izgovorio kao pas koji je zalajao. Svaki put
je tako izražavao svoju poslušnost i iskazivao da pristaje na sve što mu se naredi. Vilhelm je
jednu jedinu reč uspeo da nauči na mađarskom: Jonapot.
 Ostali dečaci često su zadirkivali Kornelija zbog tanke i kao slama žute kose, zbog
neobičnih kao jedra velikih ušiju, kao i zbog toga što je obilato mešao nemačke reči s mađarskim.
Mađarski jezik je brzo naučio, premda vremena nisu bila naročito mirna za učenje. Zlokobne
vesti stizale su sa svih strana.
Slabačak dečkić stalno je bio gladan, ipak, nije se pridružio ostalim, uvek grlatim i isto
tako gladnim vršnjacima, koji su u hordama obilazili okolne njive i voćnjake ne oglušujući se
o zabrane svojih roditelja, i skupljali sve što se moglo jesti. Korneli je je radijebirao društvo
svoga dede. Satimaje sedeo u predvorju gde je deda Cukor držao knjigovezački alat koji je doneo
iz Bavarske. Kornelije se trudio da bude od koristi, ali svaki pokušaj ostajao je bez uspeha jer ni
tada ni kasnije u njemu se nisu razvile sposobnosti za taj zanat. Deda Cukor je bio očajan.
Svih deset prstiju sve više su mu se kočili, a ruke nekontrolisano tresle. Na palcu desne ruke nije
sekao nokat i tako je vremenom taj prst postao važna dedina alatka kojorn je lako vadio slova
iz kutije. Međutim, u poslednje vreme, rna šta da je činio, taj nokat bi mu se rascepio po dužini.
- Idi i igraj se s drugarima!
Dečkić se nije pomerio: - Pričaj rni radije!
Deda Cukor je uzdahnuo i počeo: - Da li znaš da je moj pokojni dragi otac, Stanislo
Fenjveši Cukor, plemstvo dobio lično od Đerđa Rakocija I. posle napada na Beč, za izuzetnu
hrabrost.
- Znarn to. Pričaj rni o torne kada je moja majka bila mala! I pričaj rni o rnajci rnoje
rnajke!
Deda Cukor je odmahivao glavom. Još je sve bilo isuviše bolno. Oženio se čestitom
Nemicom iz Tiningena. Ćutljiva Gize-la rodila mu je šestoro dece koja ubrzo nakon rođenja -
osim poslednje, Žužane - svoje rnale duše vratiše Tvorcu. Tih šest porođaja toliko su iscrpli
Gizelu da se nit njenog života rano prekinula. Posle smrti svoje supruge deda Cukor je sasvim
osedeo. Žužana je tada imala samo tri godine, a on bi svako jutro čvrsto prigrlio slabašnu
devojčicu na svoje grudi i rekao: - Barem ti da mi ostaneš, zlato moje!
Dete je uplašeno treptalo: - Wds ist das, Vati? - mađarski još nije znala.
Ach, du must mir bleiben, liebechen! - deda Cukor.
Žužana je za petnaest godina izrasla u vitku udavaču i, onako kako več to biva u životu,
udala se za Petera Čilaga, sina iz porodice koja se takođe skrivala daleko od domovine. Peter
Čilag je svega šest i po meseci uživao u blagodetima braka. Jednom prilikom, za vreme lova konj
ga je bacio tako nesrećno da je udario u panj i zadobio tešku povredu glave. Od te povrede više
se nikada nije oporavio. Još dve nedelje živeo je bez svesti, a zatim izdahnuo.
- Deda, zašto mi ne pričaš?
Započeo je s jednom prastarom pričom koju je i on čuo još onda kada je on bio dete.
Kornelijev pradeda Boldižar Cukor, brzoruki piktor, pokazao se kao nedostižan u slikanju
portreta. Njegova memorija nepogrešivo je beležila do najsitnijih pojedinosti sve ono što bi
jednom video. Niko nije morao da mu sedi kao model, njemu je bilo dovoljno da samo jednom
baci pogled na neko lice. Lepota njegove supruge Katalin bila je nadaleko čuvena. Njeno lepo
lice ovekovečeno je na platnima Boldižara Cukora. Ali, po njenom liku ne bi se mogla izvajati
statua vernosti u braku. Jednom prilikom Boldižar Cukor zatekao je svoju ženu s nekim oficirom
koji je službovao u gradu. Kada je pamet to primila, Boldižar je samo tiho zatvorio vrata sobe i
uputio im svoje lepe želje: „Samo vi uživajte!““ Ono dvoje unutra, kad ih je prošao prvi strah,
učinili su onako kako im je Boldižar rekao. Kada je svanulo, Boldižar im je poslao u sobu izdašan
doručak, a zatim pozvao ohcira u kupaonicu i tu ga je zelenom bojom namazao od glave do pete.
Za slučaj su naravno saznali svi meštani pošto oficir nikako nije mogao sa sebe da oriba zelenu
farbu i zbog toga je bio prinuđen da se skriva od očiju sveta sve dok je to mogao. Na kraju je
poslao posilnog Boldižaru Cukoru da ga ponizno zamoli da mu oda tajnu kako da se oslobodi
farbe jer u suprotnom neće moći da živi od sramote pred svetom. Na to mu je ovaj poručio:
„Gospodine oficiru, vi ste mene tako osramotili da ja sa sebe to nikada neću moći sprati.
Smatram da je pravedno da istu sudbinu podelite sa mnom!“
- Prošli put je Boldižar i ženu namazao zelenom bojom! - Kornelije.
- Šta kažeš?
- Ranije mi niste tako pričali, dedice... a piktor im nije poželeo da uživaju!
- Nego šta im je poželeo?
- Poželeo im je - Kornelije je odjednom počeo da govori dubokim glasom i oponaša
dedu: - Zadovoljite jedno drugo!
Deda Cukor se počešao po glavi: - Može i tako sine... - Nije to bilo prvi put da ga unuk
iznenadi svojim oštrim umom. Nekoliko dana pre toga dečak se raspitivao za brojeve i samo
posle jednog odbrojavanja do sto bez greške je upamtio i uspeo da svaki broj upiše u vosak koji
se stvrdnuo u vedru.
- To si nasledio od tvog pradede.
- To je istina, jer i ja bez greške pamtim sve što jednom vidim.
- Zaista? - deda Cukor je levim dlanom pokrio oči svome unuku: - Onda mi navedi šta
si sve video na mom radnom stolu?
Kornelije je u mislima prizvao sliku dedinog radnog stola. Slika mu se pojavila potpuno
jasna i on je samo redom kukicom označio u mislima kada je počeo zvonkim glasom da navodi
stvari jednu po jednu: - 2 trouglasta lenjira, uglomer, 4 kalema tankog kanapa, 1 ručna presa, 1
mašina za sečenje, 1 stega za papir, 2 šila, 30 lenjira poređanih po veličini, 2 tuceta popunjivača
praznina u štampanju, mali ormarić s 3 fiokice sa umecima za razmak između reči, 7 knjiga,
nekoliko stotina odštampanih tabaka, 1 okular, 2 stakla za uvećavanje, 2 okrugle kutijice s tvojim
lekovima koje danas još nisi popio, tu je i tvoj spomenar, pored njega 1 mastionica, 4 guščija
pera... i 1 muva! - zaćutao je.
- Kako ti znaš šta je uglomer, lenjir i ručna presa?
- Čuo sam... a sve to je već i zapisao deda u spomenaru! Deda Cukoru je trebalo neko
vreme da se priseti da je zaista spisak tih stvari uneo u spomenar uoči polaska iz Tiningena pre
nego što je alat spakovan u sandulce. - Da li to znači da ti u stvari već umeš i da ćitaš?
- Naravno da umem! - Kornelije je privukao pred sebe jedan odštampan list sa stola i
onda je polako, ali odlučno, štaviše, bez greške, pročitao tekst. Deda Cukor je stavio naočare i
pažljivo pratio svaku ispisanu reč.
PROGLAS NJEGOVOG VELIČANSTVA, POGLAVARA FERENCA RAKOCIJA:
Našem Narodu i dragoj Otadžbini za vreme surove vladavine nemački narodje naneo neviđe-nu i
nedostojnu patnju i bedu.
Radi oslobađanja od nasilja Aufstrijske Kuće, Mađarje u ruke uzeo oružje. To oružjeje
nevino, što javno želimo ovim Manifestom da na mađarskom jeziku objavimo
celom hrišćanskom svetu.
Izgužvani primerak ovog proglasa deda Cukor je dobio u Tiningenu u pivnici od ljudi koji
su došli iz domovine. Razmišljao je o tome da ga i sam odštampa.
Naglo se osvestio i vratio iz prošlosti. Gospode Bože, ovaj dečkić još nema ni pet godina
a već bez greške čita! - Ko te je naučio da čitaš? Možda neki tvoj drug?
- Ne. Nije.
- Već ko?
- Niko... sam sam shvatio kako to ide.
- Nemoj da me lažeš!
 - Ne lažem, dedice,... gledao sam tekstove i odjednom sam znao da razlikujem slova.
Zašto stavljaju ponekad slovo f umesto slova s?
- Ne stavljaju... gde si to video?
- U proglasu je napisano Aufstrija.
- To je greška... neko je pogrešio. Deda Cukor nije mogao da dođe k sebi. On je bezbroj
puta pročitao taj isti tekst sa proglasom, ali nikada nije opazio pogrešku. Kornelije bi mogao
da postane izvanredan korektor, pomislio je. Pozvao je kćerku: -Žužana, dođi brzo, vidi šta zna
naš mali petlić!
Kornelije se ponovo zahuktao u čitanju proglasa. A kada je još dve gramatičke greške
uspeo da pronađe u istom tekstu, onda se već i majka približila i nagla nad papir.
Deda je objasnio da se u mađarskom jeziku na samoglasnike ne stavljaju crtice ako je taj
samoglasnik napisan u naslovu velikim slovima.
Žužanaje začuđeno slušala svog oca, jer i pored velikog napora dede Cukora, ona je ostala
nepismena. Mali Kornelije na svu sreći nije nasledio majčinu pamet.
Moj unuk Korntiije pročitaoje ono što sam napisao ovde, ali ga nisam prekorio jer za
menejepravo čudo što je naučio da čita. Inače, moram priznati i to da se veoma darovito služio
rečima. Da li će postati govornik ili profesor naučnik? Da nisu ova uskomešana vremena, poveo
bih ga u Enjed ili Nađsombat, da tamo u višim školama kažu svoje mišljenje oni koji se u to
razumeju. Ali opasnoje čak i maknuti se iz sela a kamoli putovati. Prema nekim vestima,
nedaleko od nas kuruci i careva vojska, labanci se spremaju na međusobnu borlm. Onaj ko izgubi
verovatno će kroz naše mesto projuriti, a zna se da raspuštena vojska ne zna za milost.
Usred noći je svanulo. Deda Cukor je skočio iz kreveta i potrčao prema bašti. Pogledao je
u komšijske kuće, da li su se i oni probudili. U svom strahu potpuno je zaboravio da su
njegovi susedi davno napustili svoje kuće i imanja, te da su kuće sada nenaseljene. Dole u dolini
video se požar na više mesta, crvena svetlost osvetljavala je ceo kraj.
I Žužana je istrčala iz kuće s uplakanim detetom na ramenu i s velikim zavežljajem u ruci,
koji je bio davno pripremljen. Bilo je spakovano nešto hrane, rublja, sveće i još neke sitnice. -
Dođite već jednom! - viknula je ocu. Deda Cukor je ponovo utrčao u kuću, navukao čizme,
namakao ogrtač, stavio šešir, uzeo svoj zavežljaj i spomenar, ondaje još jednom pogledom prešao
preko svojih omiljenih stvari u kući. Da li ću ih ponovo videti? Trčao je prema putu koji se
vijugao levo, gore ka planini Kopas.
I ostali meštani grabili su istim putem. Kada bi nagrnula opasnost, onda su se svi trudili
da se što pre zavuku u Staru pećinu. Ta pukotina vodila je u utrobu stenovite planine. Otvor je
mogao da se zatvori jednom trouglastom stenom tako da neupućeni nikada ne bi mogao da
primeti šta se krije ispod. Unutrašnjost pećine beše u obliku kruške i pretpostavljalo se da su u
ona davna vremena tu živeli ljudi. Majke su često plašile svoju neposlušnu decu tim mračnim
šupljinama: - Ako budeš neva-ljao, zatvorićemo te u Staru pećinu!
Dok je deda Cukor s kćerkom i unukom stigao do pećine, ostali su se već smestili i jedva
su pristali da im naprave malo mesta. Meštani su još uvek bili podozrivi prema došljacima.
O Žužani - kao o svakoj udovici - kružile su razne sablažnjive priče i pogane spletke, dok su za
dedu tvrdili da se udružio sa samim đavolom, za šta je najbolji dokaz bio njegov užasno veliki
nokat na levom palcu. Unutra su žmirkale dve uljane lampe i nekoliko sveća. Dve sluge su
prislonile trouglastu stenu na ulaz i tako se odjednom stišala buka borbe u daljini.
- Gde je Vilhelm? - Kornelije.
- Zar nije tu? Stalno se negde zagubi... neka vidi šta će. - Žužana.
Kornelija je uskoro savladao san. Obreo se u zaslepljujućoj svetlosti. Video je nekog
veoma starog muškarca s oštricom noža na vrhovima svih deset prstiju, kao kandže. Tim
kandžama izvajao je male životinjske figurice koje su nekako oživele i u veseloj igri rasule se na
proplanku usred šume. Mora da je to čika Bog! - pomislio je.
Deda Cukor se zapričao s Gašparom Dobrukom, kovačem koji je potkivao konje. Gašpar
je hramao najednu nogu, i zbog toga je bio oslobođen služenja bilo koje vojske. Bio je ubeđen da
to nisu kuruci koji pustoše u kraju, već je to Farkaš Balaši i njegova četa. Ne priznaju oni ni Boga
ni ljude, a kraj obilaze samo zbog pljačke.
- Onda je možda najbolje da im se dadne sve što traže! -deda Cukor.
Gašpar je raskolačio oči: - Jeste li vi ludi? Da se dadne dobrovoljno ono što smo teškom
mukom stvorili za života?
- Oni će to i ovako dobiti.
Kao da je nešto eksplodiralo u blizini. Žužana je počela da jeca.
- Tišina! - deda Cukor.
Tamo u Staroj pećini čučali su preostali stanovnici Koša moleći se, zagrljeni, jedva da su
disali. Neka Bog bude milostiv prema nama, pomislio je deda Cukor. Za to vreme izvidnici
Farkaša Balašija uveliko su jurili glavnom ulicom sela i proveravali svaku kuću i svaku baštu, uz
pratnju zavijanja pasa. Najpre su pokupili konje iz štala. Nisu mogli da veruju da u celom selu
neće zateći ni jednog živog stvora. Bojnim sekirama razbili su sve brave i katance. Vođa Farkaš
Balaši dao je odrešene ruke svojim ljudima. Samo što u kućama jedva da je ostalo nešto vredno.
Uz teške psovke izbacivali su bezvrednu grnčariju kroz prozor. Tu i tamo bacili bi baklju u
plamenu na trščani krov kuće. Buktala je vatra na sve strane, a po štalama i oborima oglasili su se
i bespomoćne i preplašene životinje. Vezani psi gušili su se u lancima pokušavajući da se
oslobode. U pećini, i pored tolike udaljenosti prepoznao je duboki lavež, dedinog komondora
Burkusa.
Žužanaje tiho plakaia. - Nemoj da se plašiš - šapnula mu je šmrkćući - valjda će nam
dobri Bog pomoći!
- Ne plašim se - promrmljao je Kornelije.
Zvuci sa poprišta zamrli su posle tri četvrt sata.
- Možda su otišli u nekom drugom pravcu - smatrao je Balint Daroci Borzavari,
zamenik upravnika obližnjeg gazdinstva.
- Prosto sumnjam - deda Cukor - smišljaju zasedu.
- Neko od nas morao bi izaći i osmotriti situaciju.
- Kasnije - deda Cukor.
I u tamijim uglovima pećine sve više su se palila svetla. Deda Cukor je zavukao ruku
uzavežljaj, mada je znao da uzalud pre-tražuje jer nije poneo nikakav pribor za pisanje. Zažmurio
je i u mislima sastavljao ono što bi napisao da je poneo guščije pero i mastilo.
April, godine 1706. Ratsamo što nije počeo, a mijoš neznamo da li su nam kuće pošteđene
ili nije ništa ostalo od njih. Hrane imamo dovoljno za tri dana, ako dobro raspodelimo, možda i
za četiri. Žužana plače bezprestanka, dok se Kornelije ponaša iznenađujuće mirno i na taj način
dajeponovnupotvrdu o kapacitetu njegove duhovne snage. Ako doživimo, bićemo mnogo ponosni
na njega. Svemoćni Bože, daj mu ravnu putnu stazu i dovoljno snage,
Oko ponoći Balint Daroci Borzavari i još dva kršna mladića napustiše staru pećinu da bi
ispitali situaciju u selu. Iz pećine su poneli uljane lampe, ali im nisu bile potrebne, jer je
većina kuća još uvekgorela velikim plamenom. Posvuda se širio težak miris paljevine i smrad
izgorele crkotine. Jedva da je ostala koja soba nesrušena. Srušio se i crkveni toranj. Dva leša su
pronašli na putu, bili su to Bela Vizvari stariji i njegova supruga Boriška. Mora da su se skrivali u
maloj kućići s presama za grožđe, a gde su ih banditi pronašli i izboli na smrt. Njihova tela u
krvlju natopljenoj odeći kao da su se već nadula.
 - Gospodaru dobri - jedan momak - možda bi bilo pamet-nije da se spakujemo i odemo
kuda nas put vodi!
- Umukni!
Kuda bismo to mogli poći, pomislio je, a da nas rat ne sustigne.
Ispred Cukorove kuće naišli su na još jedan leš i prepoznali pokojnog Vilhelma. Napadači
su mladiću odvojili udove od tela. U prašini oko njega bila su rasuta slova iz štamparije
dede Cukora. Mali ormarić sa radnog stola bio je razbijen u paramparčad. Izgleda da je Vilhelm
namerio da spase te stvari. Banditi su u besu razbili ormarić jer im se nisu dopala slova. Nadali su
se nečem vrednijem. Samo malo dalje ležao je dedin pas Burkus - verovatno je dotrčao da
odbrani slugu - dok su mu creva virila kroz rasparan otvor na stomaku.
Kada su u pećini sve to ispričali, dedine oči bile su pune suza. Jadan Vilhelm, devet dana
je putovao s nama kada je napustio svoje rodno mesto dabi doživeo ovako tužan lcraj. Kada se
vrate neka mirnija vremena, moraćemo da obavestimo njegovu majku udovicu. Deda Cukor je
odlučio i da mladićevoj majci pošalje pare, razmišljao je koliko to dabude.
Mislili su da Kornelije duboko spava, međutim, dečkić je noći provodio tumarajući na
samoj ivici svesnog stanja. Samo su delovi rečenica stizali do njega, a u njima se nisu
pojavljivala imena Vilhelma i Burkusa. Shvatio je tragičnu sudbinu bračnog para Vizvari, mada s
pojmom smrti još nije bio načisto. Ne jednom posmatrao je povorku u crnini kako odlazi prema
groblju, zurio u drveni kovčeg, umeo je da oseti tmurno raspoloženje, slušao je kako spominju
jadnog pokojnika, ali nikada nije do kraja shvatio da u sanduku zaista leži telo žene ili muškarca
koga povorka pominje. O očevoj smrti majka mu je više puta pričala. Kornelije je video pred
sobom očev fatalan pad sa konja, čuo je prasak glave na trupcu - i on je često udarao glavu o
tvrde predmete. Prema slici u medaljonu što je njegova majka nosila oko vrata, oca je zamišljao
sličnim dedi Cukoru.
Muškarci su se dogovarali da li da pođu u zoru kućama, ili već onome što je od toga
ostalo. Balint Daroci Borzavari je smatrao da je za to još rano, svakog trenutka mogu da se vrate
one naoružane horde, a možda je i samo ratište negde u blizini, a može tuda ponovo proći bilo
koja od onih trupa, možda i obe.
Deda Cukor je samo odmahivao rukom: - Ne možemo cvokotati u utrobi planine do
Bogojavljenja... božja milost je velika, neka bude po njegovoj volji.
Satima su trajale rasprave. Deda Cukor je odlučno izjavio da će on svakako sići u selo,
makar svi ostali gore u pećini. U zoru je probudio Žužanu i Kornelija: - Polazak!
Pokupili su svoje stvari, ali veliku stenu koja je bila na izlazu nisu mogli ni da maknu sve
dok se jedan od snažnijih mladića nije probudio i pristao da im pomogne.
Hladan vetar štipao im je lice dok su se korak po korak spuštali nizbrdo. Sve dok ne
zaobiđu prvu krivinu nisu mogli da vide selo, to vreme deda Cukor iskoristio je da pripremi
kćerku i unuka na prizor koji ih čeka. Međutim, taj prizor prevazišao je sve ono što su oni mogli
zamisliti. Žužanaje toliko plakala da joj se lice podnadulo, uzalud je otac govorio da to više ne
poma-že. Kornelije je nemo posmatrao izgorele i uništene kuće, uginule životinje i lešinare koji
su kružili u visini. Nije zaplakao ni onda kada je ugledao Bruksove zemne ostatke. Osećao je da
je to tek početak nečega što on nije mogao rečima da iskaže. Nije hteo nipošto da ispusti dedine
sigurne, tople i umirujuće ruke velike kao lopate. Sledio ga je u stopu. Deda Cukor nije se
prvo uputio u kuću, od koje je pod krovom samo kuhinja ostala, već je produžio
premazabačenom kraju bašte do bokora ruža. Njih banditi nisu dirali. Klimnuo je glavom, a onda
je popišao ruže. Kornelije je sa snebivanjem gledao u dedin - sada je video prvi put - koji je i po
dužini i po širini bio veličine manje kobasice.
Nameštaj su potpuno izlomili, odeću i sve ostalo odneli su ili izgazili da se više nije dalo
upotrebiti.
- Šta ćemo sada? - Žužana.
Deda Cukor nije odgovorio, privukao je jednu neoštećenu sto-licu do radnog stola, seo i
zašiljio nekoliko guščijih pera. Sipao je mastilo u mastionicu i počeo da piše u spomenar.
Dan žalosti. Izgubili smo Vilhelma, kao i sav imetak. Nestao je sav moj alat. Još nisam
smogao snage da vidim šta mogu izvući iz blata, gde su sveprosuli. I životi su nam ugroženi. Ne
možemo ništa učiniti, većse nadati u milost našeg Boga. Justus es Domine, et justa sunt judicia
tua.
Sagnuo se i video da njegov unuk čuči ispod stola i jednom pisaljkom od kalaja piše na
parčetu papira, dok se levom rukom grčevito držao za njegove pantalone.
- Kornelije, šta to radiš?
- Dedice, pišem nešto.
- Zaista? - deda Cukor stenjući je kleknuo dole da izbliza vidi šta to dete radi. Na
njegovo veliko iznenađenje, ta krivudava slova ipak su se nekako složila u reči koje su bila
čitljive. Dan žalosti - pisao je Kornelije - izgubili smo Burkusa i ja ćuga sahraniti u dnu bašte
ispod bokora ruža...
- Ne, samo tamo ne! - viknuo je deda Cukor.
Dete nije razumelo. - Molim?
- Tamo ne... uvek se sahranjuje u zemlju koja nije vlažna, to ćemo nas dvojica zajedno
uraditi! - izveo je Kornelija u baštu. - Kaži ti meni.... odakle ti poznaješ slova?
- Gledao sam kako vi to radite, dedice.
Pored obaljene tarabe našli su jedan truli drveni sanduk. U to su smestili Vilhelmove
zemne ostatke i sahranili ga pored šupe gde je prethodni vlasnik kuće jednom zasadio mali
borić. Burkusa su umotali u bordo čaršav, koji je Žužana vezla za trpezarijski sto, i tako ga
sahranili. Čaršav su ispred kuće našli sa sumnjivim braon flekama.
Do večeri toga dana i ostali žitelji sela su se jedan po jedan vratili. Sa različitih imanja
dopirali su jecaji ljudi koji su pristizali.
Već se potpuno smračilo kada je odjeknuo pucanj i čuo se topot konjskih kopita.
Deda ga je zgrabio zajedno sa ćebetom i potrčao putem koji vodi u planinu. Za njim su
žustro klepetale Žužanine papuče. Ovoga puta svega jedna trećina ljudi uspela je da uđe u
pećinu, uglavnom oni koji su stanovali u blizini. Nije stigao ni Balint Daroci Borzavari. Osim
dede Cukora samo su još dva muškarca uspela da uđu, jedan stariji seljak i hromi Gašpar Dobruk,
što znači da je on s njegovom bolesnom nogom brže trčao od ostalih. Zbog velike žurbe sada su
se oskudnije opskrbili hranom i svećama. Samo je jedna uljana lampa čkiljila u zabačenom
uglu pećine.
- Ako budemo prinuđeni da više danaprovedemo ovde u skrivanju, mislim da ćemo
pocrkati od gladi! - Gašpar Dobruk.
- Dok smo živi, nadaćemo se! - deda Cukor. - Delićemo ono što imamo sve dok traje
opasnost. Bratski.
Svi su izneli ono što su imali od hrane. Samo su se dve žene bunile, majka i ćerka
Mislivets, jer su njih dve donele šest okruglih hlebova, dva ćupa butera, jednu dimljenu svinjsku
plećku i nekoliko litara vina. Deda Cukor ih je prekorio:
- Nemate ni sveću ni lampu, svejedno se služite zajedničkim svetlom... ako vam je žao
onih nekoliko zalogaja, onda se vucite odavde, ali ako ostajete, onda ćete kao pravi hrišćani deliti
zajedničku sudbinu s nama. A sada, pomislimo na one koje smo izgubili!
Posle tih reči žene su zaplakale kao u horu. Supruga Balinta Darocija (po svemu sudeći
sada udovica) je tako glasno cvilela da su se svi uplašili da će je neko čuti napolju. Žena je
glavom udarala u zid pećine sve dok je deda Cukor i Gašpar Dobruk nisu umotali u ćebe i čvrsto
vezali. Kornelije je sve to posma-trao s velikim zanimanjem. Još uvek nije osećao strah, mada
je naslućivao da su ona stara vremena nepovratno prošla, kada je u mirno veče pucketalo drvo u
kaminu, a on, sit i spokojan, u toploj sobi slušao dedine životne priče. Bilo mu je žao što
sada nemaju pribor za pisanje jer bi mogao da vežba sveže stečeno znanje u pisanju.
I dedi su se slične misli vrzmale po glavi. Razmišljao je šta bi sve mogao da zapiše u
spomenar o tim rnutnim vremenima.
Ne mogu da razumem zašto nas Bog kažnjava ovim strahota-ma, šta smo to zgrešili da
smo morali da izgubimo dom i imanje. Ipak, ipak moramo verovati u Njegovu svemoć, jer smo
potonuli toliko da odavde naš put samo nagore može voditi. Nemo ante mortem beatus.
Farkaš Balaši bio je u zabludi: mislio je da je gospodar ovog sela još uvek veleposednik
Ištvan Luković Rigomezei, za koga su svi znali da je u Italiji stekao basnoslovan imetak.
Među-tim, on se još pre više meseci preselio u Beč, svoju imovinu poneo je sa sobom, a imanje
prodao. Zbog tog talijanskog blaga Farkaš Balaši je sa svojom bandom prečešljavao iznova i
iznova naselje Koš. Nisu mogli da prihvate da su za pljačku samo otpaci ostali.
Na mestu gde se put razdvajao - jedan krakvodio je u plani-nu, a drugi u kotlinu prema
Vašadu, sve do Sebeninga, - jedna zelena svilena marama ležala je u blatu. Joška Telegdi,
poručnik koji je bio zadužen za obezbeđivanje konačišta, prvi je primetio maramu. Skočio je s
konja, digao i pomirisao. Blag ženski par-fem zagolicao mu je nos. S gađenjem, ali je ipak stavio
ruku u prljavu vodu da proveri ima li tamo još nešto. Napipao je neki tvrdi predmet u obliku
jajeta. Očistio ga je. Bogato išarano metal-no jaje. Prva radost napustila ga je čim ga je zagrizao
jer je shva-tio da nije od zlata. Toliko ga je vrteo među prstima i pritiskao da se jaje na kraju
otvorilo. Ukazao se prelep umetnički rad: sat koji je pokazivao ne samo vreme već i dan, mesec i
godinu. Nije radio. Možda je ušla voda? Kada je pažljivije pogledao, video je datum: 9. oktobar
1684, nekoliko minuta iza podneva. Zbog tog datuma na satu postao je sumoran. Iznenađujuće je
što je sat stao na dan Parkanjske bitke: a na tom ratištu poginuo je njegov otac. Navio je sat i
protresao metalno jaje nekoliko puta, ali sat nije oživeo. Zar je moguće da od 1684. godine stoji
zagu-bljen na tom mestu? Ne, to nije moguće. Nigde nije zarđao. Ali onaj ko je ovo izgubio
mogao je da izgubi i nešto drugo! - ise-kao je nekoliko tankih grančica sa grma, zahvatio ih u
metli-cu i njome razmakao vodu i blato s puta. Ništa više nije našao.
Druge večeri po useljenju u pećinu na Žužani su se na koži pojavile sitne ranice. Mučile
su je gljivice. Kada su nakratko zbog provetravanja pomerili stenu sa ulaza, ona se iskrala s
peškirom i parčetom sapuna. Spustila se do reke da se okupa i opere svoje belo donje rublje.
Nadala se da će se vratiti mnogo ranije nego što vrate stenu na svoje mesto. Oblaci su potpuno
prekrili nebo. Nisu se videli ni mesec ni zvezde. Bio je potpuni mrak. U tom mraku spopade je
užasan strah. Ne mogu da je vide, ali ni ona sama ništa ne vidi. Samo što se svukla gola kao da su
je đavo-li pakla napali, jake ruke zgrabile su joj i noge i ruke i odvukle prema proplanku. Već je
tada znala da su to razjareni muškarci i mogla ja da nasluti šta su naumili. Jedna šaka začepila joj
usta, nije mogla da viče, što ionako ne bi imalo nekog misla. Neopi-siv bol naneo joj je prvi kada
je prodro u nju, sledili su ga ostali, trpelaje u polunesvesnom stanju, ruke su joj razvukli kao
Hri-stu na raspeću kada su ga klinovima zakucavali. U sebi je govo-rila molitve, sve redom kako
su joj padale na pamet, čekajući da njenoj patnji dođe kraj. Kada su se svi oni primirili i ruke
joj oslobodili, onda je kao munja nešto još bolnije zarilo u njeno telo i zaustavilo joj disanje
zauvek.
Deda Cukor je tekujutro primetio da mu nema kćerke. Nije mogao da shvati kako je
mogla da izađe iz pećine. Stenu su i dvo-jica s teškom mukom mogla da pomere.
- Noćas je izašla - Kornelije, - kada ste odgurnuli stenu u stranu!
 - Je li poludela? A ti, zašto mi to nisi kazao?
- Mislio sam da ste i vi videli kako izlazi!
Nema druge, pomislio je deda Cukor, moram da je nađem! - mahnuo je onom starijem
seljaku da dođe do stene. Ovaj se ustezao:
- Gospodine Cukor, to bi moglo biti opasno usred bela dana!
- Ne mogu sada na sebe da mislim... hajde, gurajte! - Čim se otvor pojavio, deda Cukor
je iskoračio na svetlost dana. Još jednom se okrenuo prema otvoru i rekao: - Pobrinite se za
mog unuka!
Kornelije ga je tada video poslednji put.
Joška Telegdi je postavio tuce svojih ljudi u zasede na povolj-nim položajima po čitavoj
okolini. Njih trojica su dojavili da se neko približava putem niz planinu. Gledali su starca u
skrom-noj odeći čiju je kovrdžavu kosu i bradu vetar u turban obliko-vao. Sačekali su da se
dovoljno približi, a onda su ga oštrim naređenjem zaustavili i naredili mu da preda oružje. Starac
ih nije poslušao, već je izvukao mač i jurnuo u napad. Hrabro se borio doknije zadobio nekoliko
teških rana. Premdaje krvario, svejedno je ostao na nogama i hramljući otišao do tabora Farka-ša
Balašija gde je ovaj imao da ga sasluša. Pošto Farkaš nije bio zadovoljan starčevim odgovorima
starca naredio je da ga pod-vrgnu mučenju. Ni to nije donelo rezultata. Stari je umro
pod najvećim mukama.
Jedan oprezan stražar primetio je da iz planine Kopas nepre-kidno izlazi tanak dim i
uzdiže se prema nebu. To je odmah dojavio Joški Telegdiju. Nije mu trebalo mnogo da shvati da
je u utrobi planine skrovita pećina. Poslao je svoje ljude da prona-đu otvor. Stanovnici pećine čuli
su glasove i korake spolja. Pri-tajili su se. Niko nije smeo ni da diše.
Farkaš Balaši je izgubio strpljenje i spremao se dakrene dalje, ali Joška Telegdi zatraži
dozvolu da još jednom pokuša. Naredio je da se od dva topa onaj manji dovuče do same
raskrsnice. Nilco nije razumeo zašto želi da gađa u stenu na vrhu planine.
- Kog vraga moramo da pucamo na kamenje? - tobdžija.
- Jer ja tako naređujem! - Joška Telegdi.
Učvrstili su nosače topa, očistili i napunili cev, a onda bumm!
Prvi kuršum je promašio i zario se daleko iznad vrha stene. Drugi je završio na čistini
nedaleko ispred ulaza.
- Gospode Bože - vrisnula je mlada devojka u pećini - nije valjda da nas gađaju tim
vatrenim loptama?
Treći je bio pun pogodak. Ulaz je bio pogođen. Ona ogrom-na stena napukla je na
nekoliko mesta celom dužinom i urušila se u pećinu. Ta zastrašujuća grmljavina ugušila je svaki
drugi zvuk. Kornelije se nagonski bacio na stomak. Osećao je da se cela pećina raspada u
paramparčad. Sada je svetlost oko njega bila zaslepljujuća, a u isti mah sve se i zamračilo.
Nije prošlo puno vremena a ljudi Farkaša Balašija stigoše do pećine i uvukoše se u
ogroman kotao, u šta se pećina pretvorila. Gust dim prašine komešao se svuda naokolo. Naišli su
na rnrtve ljude i na manje i veće zavežljaje s bezvrednim stvarima. Kada je sve to Farkaš Balaši
video, ljutito je doviknuo Joški Telegdiju: - Za ovo nije vredelo trošiti barut!
Kada su vojnici otišli, stišao se ceo kraj. Tog podneva poče kiša u krupnim kapima.
Komešanje prašine još se nije stišalo. Odozdo gledano izgledalo je kao da planina puši jednu
veliku lulu. Sada nije samo selo Koš izumrlo već i čitav kraj s divljim životinjama i pticama. Sve
je pobeglo. Tiho je udarala kiša po rasutom karnenu i u ružičastu tečnost osušenu krv otapala.
Posle kratkog vremena stigli su i kuruci. Kada su izdaleka videli dim, pomislili su da je tarno na
vrhu planine tabor careve vojske. Međutim, izvidnici su brzo otkrili da tarno gore nerna žive
duše. Vojska je nastavila svoj put prerna zapadu.
 Kornelije se osvestio trećeg dana ujutro. Irnao je osećaj da mu je telo teško kao olovo i da
je sigurno razderano na više rnesta. Razurn je gubio još nekoliko puta. Najzad uveče, kada je pala
rosa, postalo mu je hladno i kada je počeo da cvokoće, najzad se podigao i seo. Noge nije rnogao
da porneri jer su bile ukleštene ispod kamena. Tarno visoko ugledao je žmirkajuće zvezde. U
glavi su mu se pojavljivale nejasne slike. Sećao se da se nešto sudbonosno dogodilo, ali nije
rnogao da se priseti šta. Kuda su nestali ostali? Prvo je plašljivo i tiho pozivao u pomoć, a zatirn
sve glasnije. Na kraju se drao iz sve snage. Svaku njego-vu reč stene su vraćale nazad kao eho.
Pokušavao je da izvuče noge, ali je osetio tako oštar bol u čitavom donjern delu tela da mu se i
dah zaustavljao. Cvokotao je cele noći i plakao, nemo-ćan. Slutio je da su majka i deda u velikoj
nevolji, jer bi ga oni već spasli. Molitvom se obraćao Bogu da ga oslobodi teškog kamena, a
povrh svega da što pre donese zoru jer se veoma plašio mraka.
Kada je svanulo, čuo je kako neko korača stazom koja je vodila kroz šumu. Smatrao je da
je pametnije da se pritaji, ko zna ko bi mogao da naiđe. Svaki delić tela ga je boleo. Sklopio je
oči. Posle kratkog vremena trgao se jer ga je nešto toplo i vla-žno dodirnulo po licu. Dlakava
njuška, ogromni zubi, jezikboje rđe... Vrisnuoje.
- Male, dođi ovamo! - dubok muški glas. Životinja se poslu-šno odazvala glasu. Bio je
to kuždravi pas mađarske vrste. Korne-li je je ugledao tri muškarca. Jedan od njih je vrhom
velikog noža odizao rasutu odeću po pećini, a druga dvojica su razgovarala. Kornelije nije
razumeo reči. Posle izvesnog vremena nesvesno je jauknuo. Oni su se odmah mašili oružja. Onda
su ga primetili.
- Vidi, ovaj momčić je još živ - tako jedan.
- Da, samo što sam se zaglavio... - Kornelije je sve to kroz stenjanje izgovorio, morao je
to da ponovi da bi ga razumeli.
- Žiga, dođi da vidiš ovo! - pozvali su onog trećeg druga, zahvatili gromadu stene i
pomerili ja sa Kornelijevih udova.
- Mili Bože! - uzviknuo je Žiga kadaje video šta je preostalo od dečakovih nogu. Jadno
dete, neće dočekati veče, pomislio je. - Moramo mu dati tečnost! - čučnuo je pokraj njega,
odvrnuo poklopac čuturice koja je bila u braon platnenom smotuljku i pružio je prema
Kornelijevim usnama. Kiselkasto, vodom raz-blaženo vino curelo je dečaku niz bradu s obe
strane.
- Kako se zoveš?
- Kornelije Čilag.
- Roditelji?
Kornelije je ispričao onoliko koliko je znao. Pitao ih je da nisu slučajno videli njegovu
majku i dedu? Potanko je opisao kako majka i deda izgledaju. Tri muškarca samo su nešto
mrmljala.
- Pojaviće se već oni... - tešio ga je Žiga - nemoj da se pla-šiš, mi ćemo te čuvati dotle.
Jesi li gladan?
Kornelije je klimnuo glavom. Najkorpulentniji - zvao se Mikal - oprezno ga je digao u
naručje. Kornelije je zaurlao od bolova. Tek je tada primetio da su mu obe noge neprirodno
izvr-nute, a od širokih pantalone što mu je majka još u kući navukla sada su ostali dronjci
prilepljeni za kožu zgrušanom krvlju. Obu-zeli su ga strah i očaj i sada je počeo da plače kao
pravo dete, grčevito se boreći za vazduh. Dok ga je čovek nosio, video je raz-bacane delove tela i
trupla koja su virila ispod stene. Prepoznao je starog seljaka koji je sada ležao na mestu gde je
nekada bio ulaz. Oštra stena mu je doslovce prepolovila lobanju. Sadržina je bljuznula sa strane.
Mikal je naložio vatru na čistini, dok je onaj treći - Palko
- čerupao veliku sivu pticu, a perje bacao u vatru. Od mirisa izgorelog perja Kornelije
se zamalo nije udavio. Nije smeo da se raspituje. Prstima je plašljivo krenuo da ispipava u kom
stanju su mu butine. U levoj nozi napipao je neko oštro i tvrdo strano telo. Izvukao ge je jednim
snažnim potezom. Bol je bio toliki da mu je srce stalo za trenutak, i on se ponovo onesvestio.
Tek se predveče povratio.
Žiga ga je ponovo napojio, a onda je počeo na silu da mu gura podgrejano meso u usta. -
Golubije pečenje. Videćeš, od toga ćeš dobiti snagu! - ni sam nije verovao u ono što govori.
Kor-nelijeva dečja duša je svu nadu polagala u ono što mu je čovek obećao. Kada se do pucanja
najeo, pokušao je da ustane, ali mu Žiga nije dozvolio. - Prvo moramo rane da previjemo.
Palko ima nešto iskustva u tome, pa će to on obaviti.
- Moramo i o tome da prozborimo, šta da se radi dalje!
- Mikal.
Dva dana ranije odvojili su se od svoje trupe, kada je nepri-jatelj ubio njihove konje. Iz
okršaja su pobegli prema kotlini da bi spasli goli život. Kada je pao mrak, zavukli su se u
vinski podrum. Tu im se pridružio i samotni pas, kome nadenuše ime
Male od Palka, jer se ovaj podsetio svoga psa čuvara kod kuće. Narednog jutra Žiga je
pošao da traži hranu, umalo nije naleteo na hajduke Farkaša Balašija. Skrivao se po baštama i
nekako se domogao vinskog podruma. - Ne znam ko su oni napolju, ali budemo obazrivi,
možemo doći do konja!
Puzeći su se sasvim približili nepoznatom neprijatelju. Vide-li su koliko su oni drugi
razulareni u kretanju, što je vodu tera-lo na njihovu vodenicu. Čekali su da glavnina vojske prođe
u nadi da će biti i onih koji će pri kraju kolone zaostati dosta za svojima. Talco je i bilo, uspeli su
da zaskoče četvoricu i obore ih na zemlju. Tako su nabavili četiri konja i oružje, nešto odeće
i ono što se zateklo u kožnim torbama privezanim za sedla. Naj-vredniji plen bio je jedan mač iz
Toleda. To je pripalo Palku. Mikal je za sebe uzeo čizme koje je nosio onaj prvi na konju, odavao
mu je utisak vojnika iz plemićke porodice. Iz njegovog džepa izvukao je i sat u obliku metalnog
jajeta. Taj sat je pripao Žigi. Mislio je da je od srebra. Nije uspeo da ga navije, ali ako mu Bog
pomogne da živ stigne kući u Šomođ, njegovbrat, zna-lac svih majstorija, već će ga nekako
popraviti. Sat je pokazivao dan, mesec i godinu: 9. oktobar 1684, i vreme - nekoliko minu-ta iza
podneva.
Palko je smatrao da je najpametnije da u tom opustošenom selu sačekaju vesti o tome šta
se događa naborilištu. Bilo bi sulu-do utrčati kurucima u zagrljaj. Znali su da kuruci ništa ne
opra-štaju, već po kratkom postupku završavaju s uhvaćenima. Ne mogu računati ni na kakvu
samilost kod ovakvih slobodnjaka kakvi su Farkašovi ljudi. Mikal je predlagao da odmah krenu
i nekako sustignu svoje saborce što brže, a neka sam Bog odluči o njihovoj sudbini. Što se kasnije
pridruže ostalima, to će ih lakše optužiti za dezerterstvo. Žiga je pušio svoju praznu lulu i
dobaci-vao psu ostatke mesa. Nijedno rešenje nije mu izgledalo dovolj-no sigurno. - Sačekajmo,
videćemo, šta će doneti zora.
- Nešto moramo da uradimo i s ovim dečakom.
- Dali je još živ?
Palko je već isekao Kornelijeve pantalone, od jedne košulje napravio je zavoj i previo ono
što je od nogu ostalo. - Bilo bi pravo čudo ako ikada više potrči.
Kornelije je sanjao da ga gone neki ljudi umotani crno koji su ga na kraju strpali u vrlo
uzan i dubokbunar. Kada se trgao iza sna, osećao je kao da su mu noge u onom dubokom
bunaru. Dodirnuo ih je, a kada je napipao onaj debeli zavoj, naslutio je šta se dogodilo. Iskušavao
je svaki mišić u nogama jedan po jedan i sada je prvi put pomislio: Možda mi noge više nikada
neće biti kao nekad. Dvojica od trojice muškaraca uveliko su spavali, a treći je gladio Maleja i
obraćao mu se kao da je ljudsko biće.
 Kornelije je zatvorio oči. Dedice, vrati mi se! Draga majčice, dođi i ti! Vratite se! Tako mi
je teško bez vas! - šaputao je tiho i plakao je sve dolc ga san nije savladao. Ponovo su ga jurili,
ali su ovoga puta i pucali.
Oko svanuća na proplanak je stigla manja grupa plaćeničke vojske, zaostale iza svojih isto
kao i ova tri muškarca. Verovatno bi tu i podigli logor da Žiga nije onako nasumice uperio
pušku u njih i opalio. U onoj tmuši nijedna strana nije znala ko u koga puca. Onih tamo bilo je
više, svi su uzjahali i pojurili ovu troji-cu dole ka dolini.
Kada se Kornelije preplašeno trgao iza sna, sunce je već bilo veoma visoko. Ona tri
muškarca su nestala. Osim konja, skoro sve su ostavili, i psa. Kornelije je jedno vreme slušao
otkucaje svoga srca, a onda je iz sve snage počeo da viče. Ako ga neko ne pronađe, verovatno će
umreti od gladi. Osećao se veoma sla-bim, svetlost njegove svesti zamagljeno je žmirkala. Da li
su tako prošli dani, ili samo sati? S vremena na vreme pas bi ga olizao vlažnim jezikom i vraćao
ga svesti.
Narednog dana svog samovanja uhvatio se za dugačku Male-jevu dlaku, podigao se i
nekako potrbuške legao psu preko leđa kao da se sprema da uzjaše. Manje oštećenom nogom
oprezno je dodirivao zemlju i tako se odgurivao napred ležeći psu na leđima. Obišao je ceo
proplanak. Otvorio je svaki zavežljaj što su ona tri muškarca ostavila. Džepni sat u obliku jajeta
veoma mu se dopao, pa je to zadržao. Posle dužeg odmora pretražio je i mesto pećine. Ono što je
tamo video više nikada neće uspeti da zaboravi. Zemne ostatke poginulih u međuvremenu su
pronašli strvinari. Smrada nije mogao da se oslobodi ni kada je zapušio nos. Dugo je tražio dedin
spomenar, ali ga nije našao. Možda je negde ispod stene.
Pas ga je vratio na proplanak. Na rubu proplanka žbunje i drveće se odenulo u
najsvečaniju odeću. Kornelije beše obnevi-deo od gladi. Nekako je dohvatio jednu spuštenu
granu akaci-je. Kada je cvet stavio u usta, iznenadio se zbog slatkog ukusa. Pojeo je sve što je
uspeo da dohvati. Našao je i šumske jagode koje su još bile poluzrele, ali su mogle da se jedu.
Cvokotao je kada je pao mrak. Kidajući sa sebe, oslobodio se svoje odeće, a od onog što
su Žiga i ona dvojica ostavili navu-kao je na sebe čisto. Zavoj na nogama bio je užasan od
zgrušane krvi, ali to nije smeo ni da pipne.
Treći dan osmelio se još dalje, niz planinski put do prvogvin-skog podruma koji su takođe
zapalili. U bašti među razbacanim i razbijenim bocama pronašao je dve cele. Kornelije je uzeo
te dve boce, ali nije mogao nikako da izvuče zapušač. Našao je i nekoliko komada smežurane
krtole, koje je sirove pojeo. Boce je okretao sve dok na kraju kamenom nekako nije uspeo da
im slomi grlo. Deo vina se prosuo, a ostatak je Kornelije polako pijuckao pazeći da se ne poseče.
Uskoro se ošamutio. Više mu nije bilo hladno. Možda... možda će biti... možda će još biti dobro...
na neki način.
Kako mu je noga jačala, pravio je sve duže izlete. Obišao je okolna imanja i tamo pokupio
sve za šta je smatrao da se može jesti. U blizini proplanka bilo je nekoliko vinskih podruma
s presama za grožđe. Kornelije se navukao na vino i prepečeni-cu. U početku bi mu pripala muka,
ponekad je i povraćao, ali se vremenom navikao. Alkohol mu je pomogao da pregura duge i
hladne noći. Porasla mu je kosa i zamrsila se isto kao dlaka u psa. Kako se Kornelijevo stanje
popravljalo, tako je psu bivalo sve gore. Za njega jedva da se moglo naći hrane. I pas se navi-kao
na vino. Kornelije je uživao kada bi video pijanog psa kako potrbuške hrče reščerečenih nogu. To
hrkanje podsećalo ga je na dedu Cukora. Voleo je taj zvuk.
Dok je bio među ljudima, s lakoćom je nizao reči u iznenađu-juće lepe rečenice. Sada,
samoća ga je odvikla od govora. Kada je Maleju naređivao, to je bio više pasji nego ljudski
govor. Nau-čio je kako može golim rukama da uhvati ribu u potoku. Legao bi potrbuške na samu
ivicu obale, ruku spustio u ledenu vodu, upravo tamo gde je video da se ribe skupljaju i sunčaju.
Dlan bi zavukao ribi ispod trbuha i najlaganije što je moga počeo da zatvara dlan. Ako bi imao
dovoljno strpljenja da vremenski što više oduži ovaj postupak, onda bi u jednom trenutku
mogao da oseti kako mu je riba već u rukama. Tada bi jednim naglim pokretom izbacio ribu na
obalu. Sačekao bi da se malo telašce izubija na kamenjaru, a onda bi je polako jeo meso, a
koščice pljuckao u reku.
Tako je živeo. U suštini se jedva razlikovao od sitne divljači u šumi. Ulcrivo sraslom
nogom mogao je sve veštije da korača, a po potrebi i da potrči, mada je to više ličilo na trčanje
trono-žnog psa lutalice.
Maleju je sve češće curila krv iz nosa, zubi su mu se raskli-matali, a neki i poispadali.
Ispod dlake mu je otvrdla koža i stva-rala se otvorena rana. Jednog jutra više nije mogao da stane
na noge. Kornelije ga je umiljatim glasom dozivao: - Vau-vau! Vau-vau!
Pas ga je tužno gledao dok mu je njuška bila čvrsto pripije-na na zemlji. Želeo je da
ostane sam. Kornelije to nije shvatio. Mazio ga je, drmusao ga i lajao mu sve nežnije.
U selu, procvetao jorgovan kraj plotova. Nikada bokori nisu bila bujniji i u cvetu
izdašniji. Više nije bilo hladno noću i Kor-nelije nije cvokotao ialco nije pio alkohol. Sunce je
visoko slavilo podne, vrela kupola neba pokrila je ceo kraj. Samo je crkveno zvono nedostajalo u
podne i, naravno vreva ljudi. Malejev jezik je suvo visio iz bezubih usta. Kornelije se zagledao u
poluzatvo-rene oči svog jedinog druga i odjednom ga je obuzeo neki stra-vičan strah da će njegov
život od sada biti još nepodnošljiviji. Kornelije je isprekidano disao, tvrdoglavo lajao onim
detinjim ubeđenjem da se time može usporiti dolazak propasti.
Mada je bilo podne, ubrzano je počelo da se smrkava. Korne-li je je zaurlao kao ranjena
divlja zver. Osećao je da je došao kraj, pogodiće ih užasniji udarac od svih dosadašnjih i on će
nesta-ti isto kao majka, deda i ostala živa stvorenja. Ne postoji mesto gde bi mogao da pobegne
ovaj onemoćali pas, a ni on sam nema budućnosti. Legao je na leđa, prljave ruke sklopio je kao
da se moli, ali više se nije sećao onih molitvenih reči koje je ranije i u snu znao. Grčevito je tražio
izgubljene reči, ali sve što je uspeo da izusti kroz usta bilo je: - Vauuuuu...
Na nebu, koje se užurbano zamračivalo, sunce se pretvorilo u svetlucavu kuglu. Sunčeva
korona je postepeno tamnela kao da se jedno drugo, crno sunce guralo ispred postojećeg.
Plavolju-bičasti plamen slao je bezbroj iglica u dečakove širom otvorene oči. Iznemogao,
zažmurio je. Isto to je učinio i pas. To je kraj, pomislili su obojica. Ispod Kornelijevih kapaka
vatreni krugovi, a iza njih svitanje prastarih slika koje nikada nije video, a ipak su delovale
nekako poznato. Da mu je ostalo dovoljno vremena, odgonetnuo bi smisao tih slika, samo što se
sve više zgušnjava-lo ono pulsirajuće ništa.
Doktor šiljate brade oprao je ruke i proglasio verdikt: - Kraj je blizu!
Gospođa Šternovski je maramicom sakrila lice. Šta će biti s nama ako...? - nije izgovorila.
Mlađa sestra ju je čvrsto zagrlila kao da se plaši da će se raspasti u parčiće.
Ona joj se izmakla. - Gospodine doktore, koliko je još ostalo?
- Ne mogu da se upustim u predskazivanje, ali... malo.
- Ipak. Dani?
- Dani ili sati. Ko može to da zna? Predveče ću se vratiti -pošao je prema vratima.
Honorar u krem koverti sobarica mu je pružila u predsoblju, gde su bile poređane različite vaze s
cve-ćem što su bolesniku poslali. Težak miris cveća ispunio je celu prostoriju.
Bolesnik na samrti se gušio. Rana se nije zaceljivala ni za jotu, uzaludje doktor profesor
izdašno posipao žuti prah protivzara-ze. Znao je da ranu zavijati nema nikakvog smisla, ipak je
uči-nio to za ljubav najbližih. Bolje je ako je ne vide. Oštrica je iznad rebra, ispod ključne kosti
skliznula u telo, tako zlosrećno da je prodrla u pluća i najverovatnije okrznula i srčani omotač.
Nauka se ovde nemoćno zaustavlja, odluka je na nebeskim silama.
 Gospođa Šternovski se vratila u muževljevu sobu i nagla se prema krevetu. - Da li vas
možda muči žeđ, dragi moj dobri mužu? Možda, svež limunov sok? Da li da pripremi devojka?
On je odmahnuo glavom.
- Želite li koji zalogaj? Blagu supu možda?
Isti odgovor glavom.
- Imate li kakvu želju?
Muškarac mršav kao skelet, uz napor, blago se nasmešio: -Hvala, ali ništa - zatvorio je
oči. Samo kada bi ga ostavili samog u tom poslednjem trzaju, mislio je. Nema nade. Da nije
sopstve-nom glupošću izazvao svoju nesreću, moždabi mu bilo lakše da prihvati sudbinu. Šta će
se dogoditi sa staklarskom radionicom kada on vrati Tvorcu svoju dušu? Da li će njegova supruga
biti sposobna da postigne napredak? Čuo je da topioničarske peći ne rade, to ga je uznemirilo.
Samo zato što ćujaumreti, ne znači da vatra treba da se ugasi. Međutim, njegov topioničar, Imre
Far-kaš mlađi, koji bi trebalo da upravlja proizvodnjom, sada leži u zatvoru u okovima jer je
nasrnuo na njega. Od samog početka Imre Farkaš bio je svadljiv čovek. Imao je preku narav,
preduga-čak jezik i brze ruke.
Bolan uzdah ote mu se iz grudi. Supruga mu je ponovo nudi-la piće i hranu, pokušavajući
da mu udovolji. On ni sada nije tražio da se udalji iz sobe. Pravo supruge je da bude
prisutna kada... da. Nagađao je koji dan pokazuje kalendar, dvadeseti ili dvadeset prvi mart? -
izgubio je predstavu o vremenu. Njego-va memorija ranije je tačno beležila i kasnije navodila
godine, godišnja doba, pa i dane i sate. Često je umeo da impresionira svoju suprugu i decu time
što je znao tačno da navede da je, na primer, 19. januara 1738. godine u Felvincu pala takva
količina snega da nije bilo moguće otvarati vrata na kući sve do 28.
Događaje iz tog perioda njegovog života posebno je rado prepričavao u krugu porodice i
prijatelja. Najradije je pričao o onim najlepšim stvarima kao što su njegova ženidba, rađanje dece,
osnivanje staklarske radionice, kako se obogatio čestitim radom i kako je izabran u gradski
magistrat. Ono što se zbilo pre toga pametnije je zaboraviti. Međutim, njega oni sa nebesa
talen-tom zaborava nisu podarili. U mladosti je pročitao jednu italijan-sku hroniku. Prema toj
hronici, na ulazu u podzemni svet teče Lete, reka sa vodom zaborava, dok u drugoj reci, Eune, sa
istog izvora, teče voda sećanja. Mora da su njega iz ove druge napoji-li odmah po rođenju - mada
se on jedino toga ne seća.
Snaga ga je sasvim napustila, nije mu ostalo ni toliko da se digne u sedeći položaj. A tako
bi rado zapisao sve one misli lcoje su mu se javile ovih tužnih dana. Mogao bi to da ostavi
supruzi i svojoj deci za njihov dalji život. Od kada je stasao, retko kada je otišao na počinak a da
nije zapisao nekoliko redova u onu izu-zetno debelu svesku koju je nabavio iz Italije. Tvrdili su
da su svesku navodno napravili u onoj čuvenoj radionice gde se izra-đuju Biblije. Rekli su i to da
je ta sveska zaista povezana tako da bi se Sveto pismo ispisivalo na njenim stranicama. Zato je
Kor-nelije s posebnim poštovanjem prilazio svesci i pažljivo birao reči i misli lcoje je unosio u
dnevnik. Ako njegovi potomcibudu želeli da saznaju kako je on proveo njemu dodeljeno vreme
na ovom svetu, mogu to da pročitaju.
Nije u mogućnosti da bilo šta zapiše o poslednjim satima svog života. Na toj poslednjoj
stranici napisao bi: Poslednja kla-uzula: Moj nestanak. Na sreću, svoj testament pripremio je
još prošle godine, zaključao u sanduče od kalaja, stavio tri pečata odozgo, i to sada čeka
naslednike da otvore. Testament je prepi-sao i u dnevnik.
Premišljao se po sto puta, hiljadu puta, a opet, sada ga neka sumnja nagriza. Da li je
pravilno postupio kada je staklarsku radionicu ostavio Balintu? Možda taj momak nije dovoljno
ozbi-ljan da upravlja nad onih dvadeset ljudi, da procenjuje količinu nedeljne i mesečne
proizvodnje, da sklapa nagodbu s trgovci-ma, da se duboko klanja plemićima, od kojih se
očekuju naj-značajnije porudžbine. Vreme će učiniti svoje. Sigurno će se još uozbiljiti.
Balint nije mnogo ličio na oca. Šternovski (ranije Čilag) Kor-nelije bio je sitnog rasta,
udova mnogo tanjih od prosečnih i slabiji. Premda su mu obe noge ostale zakržljale, on se kretao
s takvom spretnošću da neupućeni nisu mogli daprimete njegovu hromost. Mogao je da jede i pije
koliko god mu se prohte a da nikada ne pusti stomak, a lice mu je do dana današnjeg
ostalo duguljasto. Fizički jebio očuvan, jedino je kosu izgubio visoko s obe strane neobično
visokog čela, ali je jedva primetno ose-deo. Bradu i brkove nikada nije mogao da pusti jer je bio
skoro ćosav. Ovaj nedostatak smetao mu je celog života.
Kako je voleo još da živi! Samo kada bi mogao da čuje još jednom, samo još jednom,
brundanje one tri topioničarske peći kada se usijaju od velikih cepanica što se mesecima suše da
bi vatra bila besprekorno čista i jaka jer tek onda počinje da radi ta sveta vrelina od koje zavise
providnost i čvrstina produkta. I na njegovoj kući ugrađeni su tanjiri od olovom optočenog
stakla koje je ponosno pokazivao posetiocima. Sada je s tugom gledao u te prozore dok odbijaju
sunčeve zrake. Rodili su se u toploti vatre i još od tada služe toploti, zimi je zadržavaju u sobi,
dok je leti puštaju unutra, a vetrove ostavljaju napolju.
Dok je tim mislima bio obuzet, nije ni primetio da je Balint ušao u sobu i kleknuo pored
kreveta. Na licu mu se ogledao neki pobožan strah. I on zna da uskoro... - čoveku na samrti
pošle su suze. Valjda će mi Gospod Bog pomoći. Setio se dede Cuko-ra. Balint je većinu spoljnih
osobina od njega nasledio. Već je primetna njegova kolosalna snaga, mada još raste i razvija
se. Jedino u čemu na njega liči sin prvenac jeste snaga memorije. Bilo koji tekst koji bi jednom
makar i nehajno čuo mogao je da ponovi bez greške i da ga nikada ne zaboravi. Mada se
ovome sin nije toliko radovao kao njegov otac u doba svog detinjstva. Balint je kod sebe neke
druge osobine voleo, iznad svega to što je izuzetno lepo pevao i igrao. U razredu mu nije bilo
premca. Čim bi čuo muziku, mišićave noge bi mu se odmah pokrenu-le. Kakva li će biti noć
Balintove svadbe. Sigurno će neumor-no igrati dok ne svane, povremeno grabeći mladu, koja će
po svemu sudeći biti krhka u poređenju s njirn - kakva šteta što tu devojku on, Kornelije, neće
imati priliku da vidi. Premda su još samo nekoliko godina u pitanju. Balint će za dva meseca
napu-niti sedamnaestu.
Moja poslednja volja
Postupio sam onako kako sam mogao. Da uradim bolje, nije mi dato.
Moja supruga, gospođa Šternovski, rođena Janka Vindiš, neka pazi da radionica stakla,
Šternovski imanje s konjima, porodična kuća u FeJvincu i u spisku navedeni delovi šuma ostanu
zajedno onako kako sam ja to u daljem tekstu napisao i da ne propada-ju, već shodno
mogućnostima povećavaju. Ona mora da vodi računa o svemu što za sobom ostavljam isto kao da
sam i dalje pored nje,
Moj prvorođeni sin, Balint Šternovski, svoje nasledstvo treba da dobije kada napuni
dvadeset i četvrtu godinu. Neka njemu pripadnu staklarska radionica i šume navedene na listi od
1 do 7. Moj dnevnik i ostale beleške pripadaju njemu od onog dana kako sam već naveo.
Moje drugorođeno dete, Zoltan Šternovski, na svoj dvadeset i četvrti rođendan neka
dobije imanje s konjima ukoliko prihva-ti da ga lično vodi.
Ukoliko je njegov odgovor negativan, u tom slučaju neka to imanje nasledi moj najmlađi
sin, Kalman Šternovski, kojipored toga nasleđuju šiune sa liste od broja 8 do 12 i sve moje
deonice u rudniku bakra u Tordi.
Ukoliko imanje s konjima pripadne njemu, tako deonice rud-nika i šume pod rednim
brojevima od 8 do 12 pripašće njegovom bratu Zoltanu.
Porodična kuća u Felvincu biće bezuslovna svojina moje supru-ge, sa svim stvarima koje
pripadaju kući, uključujući pribor za jelo od zlata i srebra, kao i sav nakit i gotovinu za koje samo
ona zna gde se nalazi.
Sve ovo napisao sampri čistoj svesti, svojom voljom, nepomu-ćenom snagom rasuđivanja.
Trebalo je ranije da se oženim, do sada bi i unuci bili oko mene.
Njegova zamršena mladost nije mu to dozvolila. Njegovo detinjstvo obeleženo je
situacijama u kojima mu je život bio u opasnosti, što se ponavljalo. Najmanje tri puta od sigurne
smrti spasao se zahvaljujući božjoj naklonosti i pomoći. Tri puta je imao napad tifusa, kada su i
lekari digli ruke od njega. Već su ga taljigama odvezli na kraj groblja da ga pokopaju u
zajednič-ku grobnicu. Bila je hladna zima, do zore se skoro smrzao, ali se život nekako vratio u
njega. Morao je da beži daleko, u kraj gde niko ne zna da je imao zaraznu bolest, jer bi ga kod
kuće pretukli na smrt.
Njegov životni put je krenuo iz ništa. Do četrnaeste godine njegov život nije vredeo ni za
koga ni pola lule duvana. Cigani su ga našli, s njimaje lutao i postao sluga siromašnih
drvoseča. Pomagao je onima koji su od drva sagorevali ugalj. Radio je za smeštaj i hranu. U dnu
duše tinjala mu je nada da je sposoban za nešto više i bolje, i da će doći vreme kada će on to i
pokazati.
Tada je bio izložen poniženju i mučenju svakojakih ljudi. A od svega toga kasnije - s
onakvom memorijom!? - ni slovo nije mogao da zaboravi kada mu je Bog pomogao da se
njegova sud-bina okrene nabolje.
Na jednom velikom imanju radio je poslove u štali, starao se o konjima. Gospodar tog
imanja bio je general Oncaj. Njegova strast bili su trkački lconji. Primetio je vrednog i uvek
poslušnog momka u štali. General se posebno obradovao kada je saznao da taj mladić govori
nemački. Stavio je mladića na probu. Prvo ga je postavio za glavnog i odgovornog za negu konja,
a kasnije je uvideo da bi taj mladić mogao da bude odličan jahač na trka-ma zbog svoje sitne i
nerazvijene telesne konstrukcije. Posebna prednost bile su Kornelijeve, u slovo O krive,
unakažene noge. Na trkama koje je general Oncaj priređivao Kornelije je jahao Arabelu. Bili su
nepobedivi. Putovali su u Englesku, gde je Kor-nelije bio drugi, a u Austriji treći na cilju. Mladi
jahač dobio je lepe ponude od raznih plemića, međutim, on je ostao veran generalu Oncaju, a
ovaj ga je, kada su stigli kući, nagradio tako što mu je poklonio jednu od svoje tri ergele na
Galockoj viso-ravni. Kasnije će to mesto dobiti ime Šternovski pusta prema vlasniku.
Kornelije je za kratko vreme višestruko povećao broj i vred-nost svojih trkačkih konja jer
od njega niko nije mogao bolje da predvidi buduće sposobnosti pojedinog ždrebeta uz struč-no
treniranje. Da bi zasejao zob i detelinu, seme je nabavljao iz Engleske, a količinu preko svoje
potrebe za velike pare prepro-davao je drugim odgajivačima konja. Vremenom je uzeo prezi-me
Šternovski.
Za generala Oncaja pričali su da je izdao velikogvođu Feren-ca Rakocija. Kornelije u to
nije verovao. Toliko dobar čovek nije kadar za tako nešto. General je preko noći osedeo i
ostario kao patrijarh, a do svoje smrti prema Korneliju se ponašao kao prema sebi ravnom. Kada
je mladić napunio dvadeset i drugu, on ga je pozvao na ozbiljan razgovor u svoj zamak. Sedeli su
na balkonu na spratu i pijuckali vino. Stari gospodin nije okolišao, već je postavio pitanje: - No,
sinko, kako stojiš sa ženidbom?
Kornelije je pocrveneo kao bulka: - Momentano... nisam razmišljao. Nisam se ni spremao
za to.
- Vreme ti je, sinko. Vreme ti je! Imaš lepo imanje, reputaci-ju, ništa ne nedostaje da
osnuješ porodicu. Život neoženjenog samo je pusto iščekivanje u poređenju sa porodičnim.
Kornelije je bio savršeno neiskusan na tom terenu. Celog života stideo se svojih nogu i
nije hteo da se skida pred drugim ljudskim bićima. Mada su ga noćna iskušenja uredno
mučila, njegovo seme, pogotovo u zoru, tako je izdašno kuljao da mu je bilo dovoljno da se
okrene potrbuške i da se ono izlije. To mu se ponekad događalo ikadaje jahao konja. Svejedno,
ženu nikada nije dodirnuo. Samo jednom - posle dugog oklevanja - platio je uličarku za vreme
trka u Engleskoj. Međutim, pre nego što se bilo šta dogodilo on se predomislio, uzeo natrag
polovinu svojih para i najurio je. Devojka je uz nečuvene psovke napu-stila sobu. Retko je izlazio
u društvo, na Galockoj visoravni i nije bilo mnogo prilika za to, a tamo dole u gradu još uvek
su ga držali za došljaka, dok su ga iza leđa i ismejavali zbog nemač-kog naglaska.
Sledećom prilikom general Oncaj je istupio sa svojim adu-tom: Korneliju je predložio
svoju sestričinu, koja je spremna za udaju sa ozbiljnim mirazom. Kornelije je osećao da ne bi
smeo reći ne, uostalom, slepo je verovao svom dobrotvoru.
-1 onda, kada mogu da te povedem i lično da upoznaš devoj-ku? - general Oncaj.
- Nema potrebe. Ona koja se gospodinu dopada i meni mora da se dopadne.
Iste godine napravili su svadbu. General Oncaj je bio kum. Janka Vindiš se zaista dopala
Korneliju, pogotovo njena bleda koža i njena kosa, debela pletenica boje lana. Vindiši -
austrijska grofovska porodica - sto godina pre toga orodili su se s Oncaji-ma, povodom jednog
braka koji je sklopljen protiv volje i jedne i druge porodice. Šternovski Kornelija kao mladoženju
njegova nova porodica samo je uz neznatno protivljenje prihvatila. Gene-ralova preporuka znatno
je uticala na to.
Na bračno putovanje išli su u grad Terđest (Trst) - na latin-skom Tergestum, kod
tamošnjih mladinih rođaka. Čitav dan lomili su kičmu u kočijama s federima dok nisu stigli na
ima-nje rođaka izvan grada Terđes. Bili su mrtvi umorni dok su se popeli na brdo do majura.
Međutim, kuća je talco bila sagrađena da se iz svih njenih uglova moglo videti more. Kornelija je
do te mere ošinula lepota tog beskrajnog plavetnila da je celu noć proveo na terasi u udobnoj
ležaljci. Novopečena supruga ga je celu noć čekala. Sledeće noći Janka Vindiš je uhvatila muža
za ruku i odvela ga u ložnicu, do kreveta ispod baldahina i četiri stuba. Kornelije se ukopao na
tepihu nasred sobe, a pogled pri-kovao u kamin gde su trupci goreli. Janka mu je okrenula
leđa, redom je sa sebe skinula gornju odeću, a zatim i beli donji veš. Njena gola stražnjica
podsećala je na slonovu kost. Zavukla se u venecijanskom čipkom ukrašenu posteljinu. - Mužu
moj, šta vi čekate?
Kornelije se nijepomerio. Obuzela ga je strastvenaželja, ipak nije sledio svoju ženu u
krevet: - Ugasite prvo lampu!
- Vi se od mene stidite?
Kornelije nije odgovorio, već je sam ugasio uljanu lampu. Najveću poteškoću stvarale su
mu njegove krive noge: iz gospod-skih pantalona samo se teškom mukom mogao izvući. Zato
je običnim danima nosio široke platnene gaće, kao momci konja-nici. Uvukao se do Janke ispod
prijatno hladne dunje. Drhtao je od uzbuđenja. Nije imao pojma koji bi sledeći koraktrebalo
da napravi. Niko živ ne bi mogao ni da pretpostavi da je on toliki žutokljunac. Na ispraćaju
general mu je jedino rekao: - Nemoj da zanemariš onu glavnu stvar!
Janku su majka i tetka donekle pripremile. Ali, prema njiho-vim savetima, muškarac treba
da bude inicijator, ona samo treba sve lepo da podnese i da se namešta u takve poze da bol
bude što manji. Čekala je strpljivo. Dosta vremena je prošlo, slušala je njegovo isprekidano
disanje. Najzad je skupila svu svoju hra-brost i dodirnula ga po ramenu. Na to je i on učinio isto.
Ruke su se polako osmelile, onda ustuknule, a potom ipak nastavile obazrivo putovanje da bi s
čuđenjem nailazile na neke delove tela: Znači takav si? Na šta je dodirnuti deo tela odgovarao:
Dabo-me! Samo napred, dođi i upoznaj me bolje!
Zapalio se unutrašnji barut, bubnjali su krvni sudovi, usko-mešali se vreli talasi, a glasovi
oduševljenja izletali su kroz otvo-re usana. Kornelije je bio van sebe. I onda - a onda!
Slike. Poznati prizori, kao da ih je već video negde, nekada. Bračna noć nekih drugih
ljudi. Na prvom prikazanju muška-rac, sama kost i koža, nešto okleva, onda pokušava da
otkopča bordo sedefom ukrašenu kopču na kaišu pantalona. Kornelije je odmah znao da to vidi
svog davno pokojnog oca, u njegovoj bračnoj noći, ona pored njega samo njegova majka može
biti. Kosa mlade žene je kovrdžava, a osmeh joj je isti kao njenog sina. Usledio je muškarac
savijenih leđa, kao noć tamne kose i očiju, to je najverovatnije njegov deda. Samo je nameštaj
dru-gačiji. Izraz lica i oklevanje potpuno su isti. Baku je samo na jednom medaljonu video kada
je bio jako mali. Gizela se zvala. Posle njene smrti dedina kosa je preko noći postala
potpuno bela. Onda su se pojavili pradeda i prababa u kući koja je na brzinu podignuta od trupaca
u šumi. Ta kuća je negde visoko u planini, gde je stalno sneg. Njihova zbunjena lica osvetljava
pla-men iz kamina. I tako redom, čukundeda i baba,... bezimeni, oko dvanaest generacija.
Kornelije je sve to s čuđenjem posma-trao. Prošlost mu se trajno urezala u mozak.
- Nešto nije u redu? - Vindiš Janka.
Da bi je umirio, Kornelije se nasmešio i rekao: - Ovo je naj-blaženstveniji trenutak moga
života.
U magnovenju mu se učinilo da je već jednom preživeo tre-nutakkada su iz daleke
prošlosti kao u slapovima navirale slike, jedino se nije mogao setiti kada. Kasnije je potanko
opisao ta prikazanja u svom dnevniku.
Kornelije je u braku veoma poštovao svoju ženu. Obilno joj je pružio radosti Venusa, ali
ono propadanje u kazamate pro-šlosti više nikada se nije ponovilo. Zašto se prošlost pokazala
u punom svetlu baš druge noći bračnog putovanja? - odgovor na to pitanje nije našao.
Kada je u stvarnom životu, kao mlad i hitar, prvi put proše-tao gustom šumom koju je
upravo lcupio, ni sam nije umeo da objasni zašto je na jednom proplanku svečano izjavio: -
Zapo-čećemo proizvodnju stakla na ovom svetom mestu. - Kod kuće je ponovio tu rečenicu istom
odlučnošću, samo je reč ,,ovom“ promenio u ,,onom“.
- Zašto? - Janka.
- Zato da bismo mogli da trgujemo svetlošću - tako on, s crkvenim uzvišenjem na licu.
Od te odluke nisu mogli da ga odvrate ni smireno izloženi argumenti njegove supruge, niti
brojne kalkulacije nadzornika njegovog imanja. Nije mario što je njegovom slabom vidu škodi-la
jarka svetlost usijane peći čak i iza tamnih naočara. Iz Sakso-nije je doveo dva majstora i već za
nepunih godinu dana počeli su da izlaze prvi pečeni stakleni tanjiri koje su ugrađivali u drve-ne
okvire prozora. Kasnije i boce za vinske podrume, bokali za vino i ostali produkti. Trgovina se
munjevito razmahala. Trgov-ci i poručioci su masovno pristizali sa svih strana. Janka ga je sto
puta pitala: - Kako ste znali?
Nije smeo da prizna da je dobio znak sa neba i da ga je to navelo. A sada, na samrti, kada
više ne može da preda supruzi i sinovima ono što vidi, iznenada nailazi poplava slika. Iz njih je
najzad mogao da razume šta ga je to nagnalo da kao uspešan odgajivač konja u svojoj tridesetoj
godini započne gradnju kotla za staklo usred šume koju je njegova supruga donela kao
nasa-ledstvo. Pred očima mu se vrte prizori iz životne povesti porodi-ce Čilag u izbledelim
slikama. Video je svog rođenog oca Petera
Čilaga, i njegovog oca Pala, koji je u Bavarskoj živeo od štavlja-nje lcože. Pre toga, u
istočnom delu Mađarske, gore u planinama imao je staklarsku radionicu koja je dobro radila sve
dok je Turci nisu uništili. Video je i pradedu svog oca, Janoša, lcoji je u ranoj mladosti pobegao
iz roditeljskog doma da bi poginuo u jednoj slavnoj borbi čuvenog Mikloša Zrinjija: tursko đule
prepolovilo mu je telo upravo onada kada je čistio blato sa svojih čizama.
Video je samog sebe, kako se kao mali dečak pridržava čvr-sto za dugačku učvorenu
dlaku psa. Da... tada davno, na onom proplanku takođe je video, sve doknije izgubio svest, samo
onda nije znao da bi morao da upamti onaj niz slika koje su ga tada tako zbunjivale. Ponovo je
video dedu Cukora kako zakopava nckakvo sanduče ispod žbuna ruža u dnu bašte.
- Blago! Dedino blago! Ruže... - hteo je da vikne. Usne ga više nisu slušale.
Ožalošćena porodica ništa nije razumela od sveg tog hrop-tanja. Bili su ubeđeni da
Kornelije Šternovski više nije pri sebi. Neko mu je stavio vlažnu oblogu na čelo, hladne kapi
sjurile su niza slepoočnicu. Iscrpljeno je zatvorio oči. Čuo je došaptavanja oko sebe. Dugačke
suknje i ogrtači dodirivali su pod, a to je sme-talo njegovim ušima. Ponovo je pomislio kako bi
mu bilo veliko olakšanje kada bi ga ostavili samog. Video je psa Maleja, njego-vog jedinog druga
tada, kako umire u njegovim rukama. Možda je i Male želeo da bude sam kada je odlazio sa ovog
sveta.
Na smrt se uplašio kada je usred bela dana počelo da se smr-kava. Crnilo je proždrlo
sunce. Kasnije su mu objasnili: to je bila eklipsa. Njegove oči nikada se nisu oporavile od pržeće
svetlosti tog prizora. Oči su mu često suzile i lako se zamarale.
Evo konačnog obračuna: tokom svog života čak tri puta sam dobio od Bogaveličanstveni
dar Proviđenja, ato nije malo. Šteta bi bilo tugovati zbog toga što je ovako kasno došlo ovo treće.
Bes-krajnaje Njegova moć i nepredvidive su njegove odluke. Mogu li se nadati da će i prema
mojoj deci biti tako velikodušan?
Osećao je umor težak kao olovo. Ruke je na grudima smestio kao ležeća statua u
sarkofazima. Moje vreme je isteklo. Predajem sebe u Njegove ruke. Fiat voluntas tua Domine.
Zašto je morao da šljusne vreli čaj u lice onom nadzorniku peći? Ali ako već jesam, zašto
je onaj morao da izvuče mač? On, Kornelije Šternovski, nikada nije bio vešt s oružjem. Dok je
grubog nadzornika pratila fama da je sila puta na dvoboj izla-zio. Prvim zamahom taj je izbio
oružje iz Kornelijevih ruku i tim istim potezom duboko je zario svoj u njegovo telo,
odozgo nadole. Jasno je osećao kako mu se krvava vatra razliva u grud-nom košu.
Imao je samo četiri godine kada su ga dobri ljudi pronašli - Cigani čergari - kada jedva da
je bilo života u njemu. Dok se oporavljao, danima je režao kao kuče. Mislili su da ne zna ni
da govori. Nedelje su protekle dok se nije ponovo navikao na ljud-ske reči. Sada, prostrt, nije u
stanju da ispusti ni jednu jedinu reč. Ponovo se nad njim nadvija ružan i vlažan mrak.
Užareni kolut sunca kao uvređeni vladar šeta svojom nebe-skom putanjom. Kao ženska
svilena marama talasaju se usevi. Stalno nešto sleće sa bledoplavog neba. Slomljene grane,
usamljeno perce, manje parčići krpe, zrna peska, latice divlje ruže. Kao da Majka Zemlja želi da
sa sebe stre-se sve ono što je suvišno. Zemlja se greje. Radosni glasovi proleća ispunjavaju
predeo. U štalama stoka muče vasce-log dana. Pevaju ptice, i sinovi i kćerke mnogih ljudi.
Te godine je nadzornik Karolj Bodo naredio da se podigne i okiti izuzetno visoko drvo za
majske praznike. Lično je obišao šume na imanju dabi odabrao najviše i najlepše drvo
javorovo: drvoseče su satima tukle sekirama dok se drvo najzad nije pre-dalo. Četiri mladića
dobro su se namučila dokga nisu izvukli do zemljanog puta gde su mogli da ga podigne na kola.
Nadzornik je odredio da se drvo postavi pored malenog veštačkog jezera u parku zamka porodice
Forgač. Ljudi su se svi do jednog žalili da je tlo na tom mestu stenovito i ako drvo ne ukopaju
dovolj-no duboko, vetar može da ga sruši na kitnjasti drveni mostić ili na drugu stranu, na
staklenikza cveće. Uzalud, gospodin Karolj Bodo nikada nije trpeo da mu se protivureči: -
Nadzornikova naređenja su zakon!
Imao je razloga što se grčevito držao tog mesta. Majsko drvo samo se tako moglo videti s
puta, iz bašte i s velike prizemne terase, gde se veselje održavalo.
Čuveni orasi, koji su doživeli više od dvesta godina, već su promenili boju lišća u
tamnozelenu. Nadzornik je plodove svake jeseni u džakovima vozio u grad i prodavao po dobroj
ceni.
Na tom drveću orasi su bili krupni kao sitnija kokošja jaja. Lju-ska im je bila toliko tanka
da ni detetu nije bilo teško da ih otvori. Nadzornikje obožavao orahe, jedvaje čekao da
sazru. Nekada bi već u mesecu Petrovdana naredio da se uzberu. Viso-ki momci danima su
udarali grane motkama i sakupljali krup-ne plodove. Bodo je svoje sledovanje trošio potpuno
sam, često umačući ih u med ili samo onako vadio iz džepa, i grickao bez prestanka. On je bio
čovek, koji je morao nešto da oseća u usti-ma, ako ništa drugo, onda semenke, bilo koje bombone
ili makar i praznu lulu.
Dugo je služio na grofovskom imanju. Njegov otac bio je gro-fičin dalji rod, i pošto je
rano umro, sina su mu uzeli donekle iz milosrđa; međutim, on je svojim radom i pameću dokazao
da mu to nije bilo potrebno. Imao je samo jednu muku i nikako dajese oslobodi: mrzeo je muziku.
Rođenjesa dva nemuzikal-na uha, dok grof Forgač i njegova porodica nisu mogli da žive bez
muzike. Krajem svake nedelje zabrojne goste priređivani su koncerti, operske predstave i solo
koncerti, pogotovo u vreme Božića i u mesecu Đurđevdana.
Nadzornik Bodo je svakog utorka primao majstora muzike, saslušao kakav to program
predlaže i trudio se da stavi što više primedbi o izvođačima programa, jer je mrzeo da se pare
baca-ju na beskorisne stvari, čak i kada su te pare bile tuđe. Porodica Forgač izdržavala je
dvanaest stalnih muzičara, među njima i dvojicu pevača, za koje je Bodo tvrdio da ne umeju da
pevaju, već da samo zavijaju. Svi umetnici imali su ugovorenu godišnju platu, zašto ne bi oni
mogli biti izvođači? Iz svih rasprava uglav-nom je majstor muzike izlazio kao pobednik jer je
grof uvekbio na njegovoj strani.
- Slušam vas - nadzornik Bodo.
- Klavir se mora popraviti i već sam poslao poruku gospodi-nu Šatelu. Osamdeset
denara i putni trošak - majstor muzike.
- Neka bude. Dalje?
- Da se obezbedi smeštaj za učenike kolegijuma koji stižu iz Rimasombata. To je hor.
- Koliko osoba?
- Za sada još nemam tačan broj.
- Ipak. Pet? Deset? Sto?
- Možda petnaest. Očekujemo ih u petak predveče.
Nadzornik Bodo neraspoloženo je klimnuo glavom. -1 šta je
to što oni znaju a da momci iz našeg orkestra ne znaju?
- Harmonično pevanje po notama. - Pošto se na nadzorniko-vom licu nije pojavio izraz
razumevanja, majstor je počeo naši-roko da objašnjava: - Hor će pevati psalam kompozitora
Đerđa Marotija, a naš orkestar će ih pratiti. Note neće ćitati jer ih znaju napamet, tenor će se
prilagoditi basisti, dok će alt... uostalom, čućete, gospodine Bodo. Biće božanstveno!
Nadzornik Bodo je bio siguran u jednu stvar, a to je da on taj koncert neće uopšte čuti.
Čim koncert počne, on će se tiho iskrasti u kuhinju, pod izgovorom da mora nadgledati pripre-me
oko večere.
Čim je majstor muzike otišao, momci su digli majsko drvo. Nadzornik Bodo je
zadovoljno posmatrao kako se uzane trake raznih boja vijore na granama na prolećnom
povetarcu. I maj-stor muzike je to posmatrao iz bašte. Previše vlage ima u vazdu-hu, to može da
naškodi instrumentima, pomislio je. A zašto se vreme ne bi promenilo? Imamo još nedelju dana.
- Maestro! - grof Forgač mu je mahao sa terase.
Majstor muzike je skinuo šešir i duboko se poklonio.
- Dođite na trenutak! Jeste li fruštukovali jutros?
Stisnuo je na grudi svoje papire i dotrčao skakutavim koraci-
ma. - Naravno, gospodine grofe - dahtao je uzbuđeno. Video je da je grof Forgač od stola
s doručkom ustao, na vrhu brkova mu se žutilo mrvica od jaja.
 - Šta će biti glavna atrakcija bala?
- Verovatno se sećate, gospodine grofe, da smo pozvali hor iz kolegijuma.
- Sećam se. Šta će nam izvesti?
- Najlepše psalme uz muzičku pratnju.
- Tako znači! Da... - grof je nestrpljivo klimnuo glavom. -Solo pevač? - odlično se
sećao kakvu divnu noć mu je priredila poljska pevačica prošli put.
- Ovom prilikom nema... gospodin Bodo iovako smatra da su troškovi veliki
- Zar je to važno? Ja plaćam račune, a ne Bodo! Preduzmi-te nešto!
- Razumeo sam, gospodine grofe.
Maestro je žurno krenuo natrag kod nadzornika da mu saop-šti radosnu vest. Uživao je da
nervira nadzornika, mada nije imao predstavu kako da nađe pogodnog solistu za tako krat-ko
vreme. Zatražio je kola od nadzornika, koji je nevoljno dao zatvorenu kočiju sa dva konja.
Maestro je kasno uveče stigao u Varad. Probudio je nastojnika muzičke škole, ovaj ga je
odmah prepoznao, te je otvorio za njega kuću za goste i pobrinuo se da maestru donesu hladnu
večeru. Maestro je osam godina sedeo u klupama ove škole. Sledećeg dana najavio se sekretaru
dekanata. Službenik nije znao ko je posetilac pa ga je pustio da čeka oko pola sata, za šta je
kasnije dobio grdnju od svog nadređenog:
- Zarvi u predsoblju držite gospodina Titusa Angelija? Naj-boljeg od najboljih muzičara
i naučnika? Potpredsednika udru-ženja starih đaka naše škole?
- Izvinjavam se, gospodine... - službenik se uplašeno klanjao.
Maestro i dekan su već jedan drugom lupkali u leđa.
- I, kako je naš dragi Titus? Kojim povodom?
- Došao sam zbog solo pevača.
Dekan ga je uveo u svoju kancelariju, gde je - kao i svakog dana već dvadeset i četiri
godine svaki dan - i sada svež bosiljak mirisao. Dekan je bio veorna osetljiv na mirise. Maestro se
spu-stio u jednu fbtelju i izložio želju gospodina grofa, što je on na ncki način pogrešno shvatio.
Naime, grof je pevačicu imao na umu. Dekan je odmahivao glavom, pravi solisti su retke biljke, a
među učenicima muzičke škole u ovom trenutku nema takvog koga bi smeo da izvede pred
odabrane grofove goste na balu.
Sinula mu je zamisao. U grad je tih dana stiglo putujuće pozorište Arpada Javorbja,
možda među njima može da se nađe pogodna osoba. Odmah je poslao svog službenika da se
raspi-ta. Pozorišna trupa je još prethodne večeri podigla svoj šator na pijačnom trgu.
Oko podne Arpad Javorh pojavio se kod dckana muzičke škole, klanjajući se do zemlje.
Međutim, nije mogao da pomog-ne jer njegova trupa samo cirkuske atrakcije nudi. Predložio
je da uzmu Lolu, umetnicu na konju koja na leđima zelenka svira mandolinu i peva pikantne
talijanske pesme, ali dekan ni samu obavest nije imao strpljenja da sasluša do kraja: - Ne dolazi
u obzir.
Čim se Arpad Javorb razočarano udaljio - maestro se nadao da će barem jedan ručak
dobiti - selcretar je predložio da bi možda trebalo potražiti gospodina Balinta Šternovskog.
- Ma dajte! - dekan.
- Ko je taj Balint Šternovski? - maestro.
- Bogataš iz kraja. Neobičan čovek. Ni kuća mu nije svaki-dašnja... najbolje da ti
pokažem, to se ne može videti svakog dana.
Seli su u dvosed, vlasništvo muzičke škole. Skoro tri četvrt sata vozili su se po pustari dok
nisu stigli do onog uskog putelj-ka na kojem je stajala drvena tabla s natpisom:
ŠTERNOVSKI ZAMAK. NE ULAZI!
- Nije baš da voli goste - dekan. Naredio je kočijašu da ih sačeka. Pošao je prvi uskim
puteljkom. Ogrtač je morao obema rukama da digne visoko jer je na pojedinim mestima trava
bila i vlažna i blatnjava. Maestro ga je u neverici pratio. Uskoro su ugledali zgradu. Maestro nije
mogao da veruje svojim očima.
Petougaona talijanska tvrđava stajala je usred guste šume, ali nije bila opasana zidinama.
Kao da su vetrovi otkinuli krilo nekog zamka iz nekog drugog kraja i doterali ga ovde. Umesto
prozora stajali su otvori za topove na sivim zidovima. Dugačke i uzane stube vodile su do prvog
sprata, tu je i bio ulaz, ali je više pod-sećao na procep koji vodi u pećinu nego na vrata. Nekako
su se popeli. Našli su bakarno zvono. Povukli su kanap nekoliko puta. Nikakav znak se nije čuo
iznutra. Dekan, čuveni basista, viknuo je dubokim glasom: - Ima li tu nekog?
- Ko je to? - čuo se odgovor.
Dekan iz sveg glasa izdeklamovao oba imena.
- Šta tražite u našem kraju?
- Došli smo kod gospodina Šternovskog u vezi s pevanjem!
Čulo se neko komešanje iza drvene skalamerije što je s unu-
trašnje strane zatvarala ulaz. Posle dužeg vremena taj poklopac od vrata se otvorio i oni su
mogli da uđu u kula-kuću. Pošto su ušli u tmušu, u početku nisu ništa videli. Dve baklje gorele
su na zidu. Čovek, pogrbljen i neumivenog lica, vodio ih je uz kri-vudave stepenice: - Ja sam
nastojnik imanja. Gospodin će vas uskoro primiti, gospodo.
Maestro je imao osećaj da prolaze kroz košnicu. Došli su do prvog nivoa, u surovu
prostoriju nalik na trpezariju. Cela pro-storija bila je istesana od drveta. Pod je bio drveni. U
jednom uglu stajale su dve dugačke klupe, a između njih veliki trpeza-rijski sto. Sto je isto bio
čudan. Beše napravljen od bukovine i umesto na nogarima ležao je na dva ogromna drvena
podmeta-ča sa širokim prečkama za noge, što se u tim krajevima zvalo: „Neka ti Bog plati!“ Na
čelu stola pozamašna stolica sa sličnim držačem za nogu. Stolica je više ličila na presto nego na
običnu stolicu. Na naslonu je bio izrezbaren porodični grb: stenu na dva dela razdvaja šiljati
kamen nalik na rog.
Nastojnik imanja ponudio ih je da sednu, a onda nestao. Nisu seli. U mračnoj prostoriji
dve uljane lampe nisu bile od velike pomoći. S druge strane te kao sala velike trpezarije bio je
ogroman kamin. Vatraje gorela. Ispred su nepomično ležala dva lovačka psa. Samo su za trenutak
digli glave i zarežali kada su gosti ušli.
Balint Šternovski je ušao. Ispod njegovih koraka škripao je patos. Bio je to krupan
muškarac, blede kože, guste kestenjaste kose duge do ramena, a nesređena brada potpuno mu je
pokri-la lice. Nosio je svečanu odeću.
- Gospod Bog!
- Gospod Bog! - odgovorili su učtivo.
Posle predstavljanja svi su seli. Balint Šternovski seo je u veli-ku stolicu sa naslonom i
mada se opušteno izvalio u njoj, ipak je bio za celu glavu viši od one dvojice za stolom. Dekan je
kit-njastim rečima i sa puno hvale predstavio prisutnog maestra. Zatim je ovaj detaljno izložio na
kakav nastup bi želeli da ga pozovu, samo ako bi pristao.
- Kako znate da bi moje pevačke sposobnosti odgovarale toj prilici?
- Pričaju o tome svuda - dekan. - Ako vas zamolimo, možda biste mogli i sami da nam
se pevački predstavite.
Balint Šternovski melodično se nasmejao. - Možda da, možda ne.
- Šta znate da pevate, gospodine? U kom fahu je vaš glas? - maestro.
Balintu Šternovskom visio je lanac za sat iz džepa od panta-lonama. Sada ga je on
izvukao i videlo se da na kraju lanca visi kožni džakčić iz kojeg će on izvući sat u obliku jajeta.
Balint je otvorio poklopac sata, a onda rekao: - Pošto je vreme odma-klo, dozvolite da vas
pozovem na kasni ručak, odnosno večeru, a posle toga ćemo se ponovo vratiti na ovu temu! -
pljesnuvši rukama dao je znak. Dve služavke su utrčale i počele da posta-vljaju sto za četiri
osobe. Dekan je spomenuo kočijaša koji ih čeka. Gospodar kuće je poslao po njega i naredio da
mu poslu-že hranu u kuhinji.
Uskoro se pojavila gazdarica kuće, Borbala, svečano odevena. Kada je videla goste, na
licu nije pokazala ni radost ni negodova-nje. Večera je izgledala veličanstveno. Dve služavke po
običajima Transilvanije (Erdelja) na sto su iznele čitavo brdo hrane. Okrugli beli hleb, kuvanu
junetinu s renom, kokošku sa graškom, gljive s buterom. Pili su tri godine staro crno vino i hvalili
sve.
- Gospodine Šternovski - dekan - zašto ste svoju kulu sazi-dali ovde bogu iza nogu, a
zašto ne u nekom gradskom okruže-nju gde biste bili sigurniji?
- Nemam poverenja u ljude. Oni su spremni na najgore stva-ri. Pametnije je kloniti ih
se. Ko se ne pokazuje, taj i ne može upasti u nevolje.
- Razumem vas - dekanov pogled pokazivao je upravo suprotno.
- Gde ste učili pevanje? - maestro.
- Deda me je učio.
Nakom ovog odgovora, gospođa Šternosvki je prevrnula očima prema tavanici. Kao da
njen muž tvrdi neku besmislicu. Služavke su pokupile tanjire od kalaja i donele kafu skuvanu
u turskim sudovima.
- Gde obično nastupate? - dekan.
- Retko... ponekad na porodičnim proslavama.
- Koji je vaš repertoar?
- Sedamsto četrnaest pesama i arija. - Balint Šternovski je izašao i vratio se s debelom
pohabanom sveskom. Pokazao je na svesku i rekao: - U ovaj spomenar upisao sam spisak
mog repertoara. Gde stoji krstić one pratim na virgini.
- Nije malo. Mora da je vaš deda bio školovan muzičar.
Balint Šternovski je ozbiljnog lica klimao glavom. Lice gospo-
đe Borbale odjednom se zgrčilo, a to je moralo da se primeti. Posetioci su se pogledali.
Balint Šternovski je nastavio: - Moj deda sa očeve strane, Peter Čilag bio je kožar, a
istovremeno bio je i klavirista u grad-skom orkestru u Tiningenu. I sam je komponovao pesme
prema stihovima nemačkog pesnika Ota fon Nibelmajera, koji je u istom orkestru bio violinista.
Gospođa Šterenovski više nije mogla da se savlada. Glasno se nasmejala. Dlanomje
pokrila usta.
Dekan se zakašljao: - Smem li da vas pitam zašto... možda mislite da naše pitanje nije na
svom mestu?
- Ona misli da moj odgovor nije na svom mestu - Balint Šternovski, - pošto je moj deda
Peter Čilag 1702. godine voljom Gospoda napustio ovaj svet. Moja supruga sumnja da sam
mogao od dede učiti muziku jer sam se rodio dvadeset i četiri godine posle njegove smrti.
Posetioci su se ponovo pogledali. Šternovski je nastavio: -Vidim da i vi gospodo sumnjate
u moje reči. Međutim, primera radi, reći ću vam i to da ja i nemački jezik govorim
perfektno mada ga nikada nisam učio, već sam i to u celosti nasledio od mog dede.
Gospođa Borbala je sredila izraz lica. - Na kraju krajeva, mogao je i od svog oca naslediti.
- Tačno. Ali moj otac je celog života držao u tajnosti da govo-ri nemački jezik. Zatim,
ni moja braća ne govore nemački, kako to da objasnim? Osim toga, ja govorim i turski jezik, koji
moj otac čak i nije razumeo, dok se moj deda u detinjstvu s dva tur-ska dečkića družio i rastao.
Per amore Dei, moj otac je i za muzi-ku bio antitalenat.
Maestro je opreznim pogledom preleteo kroz prostoriju. -Kako je bilo moguće učiti od
nekog ko je do tada već...
- Ni sam ne mogu da shvatim do kraja. Ponekad mi se javi talenat da mogu da se vratim
u prošlost, i tada jasno osećam ono što su moji preci osećali i znam ono što su oni znali.
Nikada nisam dobio nikakvo muzičko obrazovanje, ali onu muziku koju je moj deda znao u
stanju sam da izvedem bez greške. Mogao bih da vodim orkestar isto onako kako je i on to radio,
samo kadabih imao prilike za to. Zatvorenih očiju tačno osećam melo-diju... Nemojte misliti da
me je napustio zdrav razum! - ustao je i brzim koracima otišao do ugla prostorije gde su bile
kame-ne stepenice, jednim potezom strgnuo je prekrivač od brokata sa virginala, seo i počeo da
svira. Setne melodije odzvanjale su među kamenim zidovima surove prostorije, snaga tih
melodija bila je ogromna.
Dekan je zatvorio oči, a maestro je nogom počeo da udara u ritmu. Balint Šternovski je
bez greške svirao taj muzički komad.
- Šta je to što svirate? - dekan.
- To je kompozicija jednog mladog orguljaša s kojim je Petei Čilag išao zajedno u školu
u Lineburgu. Ime mu je Bah.
- Bah? Johan Sebastijan? - dekan.
- Samo njegovo prezime znam.
- Stekao je značajnu slavu. Pre nekoliko dana stigla mi je vest da je na samrti. Moj
prijatelj iz muzičke škole u Lajpcigu spome-nuo mi je to u svom poslednjem pismu.
Svi su ćutali neko vreme.
- Umete da čitate note, gospodine? - maestro.
- Koliko toliko. Mogu da pratim zabeleženu melodiju onih komada koje pevam ili na
virginalu sviram. Ali nemam iskustva u vezi toga. Retko do mene dođu ispisane note.
- Drugim rečima - maestro je prišao instrumentu, - vi, gospo-dine, ovo niste nikada
učili, već jednostavno znate iz sećanja na dedu?
- Tako nekako.
- To je potpuno neverovatno!
- Jeste. Ali ipak stvarno.
- Vi ste, gospodine, i vaše arije ovako nekako...?
Šternovski je klimnuo glavom.
- Zastrašujuće - maestro.
- Ako bi i drugi mogli da se posluže tom metodom, mislim da bi naš zanat postao
nepotreban - dekan.
Šternovski se nasmešio. Počeo je da peva jednu pesmu. Glas mu je bio snažan, ali je
pevao višim tonovima nego muškarci.
S italijanskim tekstom je bio nesiguran i ponegde je samo povr-šno preleteo preko nekih
reči, pa i nekih redova. Međutim, te gre-ške njegovi gosti nisu primetili, toliko ih je zarobila
muzika. Kako se pesma završila, obojica su oduševljeno počeli da aplaudiraju.
- Odakle vam ova arija? - maestro.
- Takođe od mog dede Petera Čilaga.
- Dobro, ali lcoju je komponovao? Monteverdi?
- Ne znam, to ni moj deda zasigurno nije znao.
- Da pogledamo u notnoj svesci.
- Već sam vam rekao da nemam note.
- Dobro, ali odakle onda učite tekst?
- Uzalud vam objašnjavam? Sećam se onoga što je moj deda znao. Kod mene je to
tako! - razdražen je zatvorio poklopac instrumenta.
 Dvojica muzičara nisu više imali hrabrosti da podozrevaju i da se raspravljaju. Maestro je
upitao da li bi gospodin Šternov-ski bio voljan da nastupi na balu grofa Forgača i šta bi, po
nje-govom mišljenju, moglo biti na njegovom repertoaru, budući da bi tamo nastupao uz pratnju
velilcog orkestra. Balint Šternov-ski je pristao da nastupi, ali nikakvo zanimanje nije pokazao
za honorar. Ipak, napomenuo je da on nikada nije imao nastup s orkestrom. Maestro je smatrao da
će dva dana vežbe svejedno biti dovoljno.
Gosti su verovali da će ih Šternovski zadržati da prenoće, međutim, on nešto tako nije ni
spomenuo i oni počeše da se spre-maju za put. Već su se opraštali kada je dekan upitao: -
Zašto se niste potrudili? Mogli ste postati slavan pevač! S ovakvim gla-som, daleko biste
dogurali.
- Vidite, ja nisam ni siguran da li mi priliči da pevam pred publikom, pogotovo
zanadoknadu... Rodbina će sve najružni-je govoriti o meni. A otac, Bog da mu dušu prosti,
verovatno bi me se i odrekao.
- Onda je prava sreća što je već... - maestro je ugušio kraj ove nespretne rečenice.
- Hvala na izvrsnoj večeri - dekan. - Bog s vama.
Balint Šternovski je sa prozorskog otvora gledao kako dva muškarca nesigurnim koracima
odmiču mračnim i uzanim puteljkom. Plaše se, pomislio je. Ovaj kraj ni danju nije naroči-to
prijatan, kamoli noću. Vukovi zavijaju sa svih strana. Ali sve dok ima onoliko zečeva, fazana i
prepelica, oni neće ići na ljud-sko meso. Ne napadaju ni pilićarnike pokraj zgrada
posluge, smeštenih iza njegovog utvrđenja.
Kada je Balint Šternovski prvi put došao u ovaj kraj, ostatke starog sela još nisu sasvim
razneli vetrovi i lopovi. Na ruševina-ma starih kuća ponegde se crnela gruda. Mlada šuma je sve
više i više nadirala po okolini. Na mestu gde je nekada bila crkva sada je izrasla trska. Kao da
smo na obali jezera. Gore na vrhu planine samotno su štrčale nagrizene i šiljate stene. Tu je
izvirao potok čija je brza voda nosila sve pred sobom dole prema doli-ni. Tako su istrulili sitne
uspomene, predmeti bivših ljudijer se nije našao ko da uzme u ruke sve to.
Na proplanku uza stenu gde je želeo da sagradi svoj dom nalik na kulu prvo je morao da
raskrči žbunje i drveće koje je divlje raslo. Nasred proplanka našao je dopola ukopan avan. Dao
je da se očisti i čuva ga i danas.
Kula-kuća se dve godine gradila prema njegovom nacrtu.
Niko nije mogao da shvati zašto je baš taj proplanak odabrao i zašto je želeo da mu dom
bude nalik na utvrđenje. Troškovi gradnje daleko su premašili prvobitnu kalkulaciju. Balint
Šter-novski nije žalio. - Ono što mora, to će se i ugraditi!
Članovi porodice su se čupali za kosu kada su saznali da je on čak na nekoliko sati puta
od Felnvica kupio sebi imanje i dva opustošena sela zajedno sa šumom i pašnjakom koji su se
nalazili između njih. Nisu našli objašnjenja ni za to, ođakle mu novca za kupovinu i od čega je
pokrivao skupu gradnju. Prihodi iz radio-nice stakla znatno su opali od kada je Šternovski
Kornelije vratio svoju dušu Svevišnjem. Sin Balint nije se pokazao kao uspešan trgovac. U taj
posao nije uložio ni svoje vreme ni snagu. Nije nalazio nikakvo zadovoljstvo u radu. Voleo je da
spava i voleo je da sanjari onako ležeći. Proizvodnju stakla zanemario bi i da je po prirodi bio
vredniji. Mrzeo je staklo i sve što se ticalo te proizvodnje. Poslovođe u radionici često su se
menjale, jer bez stalnog nadzora jedva da su i radili u Balintovu korist. Radije u svoju ličnu.
Mama Janka uzalud je sazivala porodične skup izno-va i iznova, na Balinta nisu mogli da utiču ni
lepa reč niti pret-nja. Dvojica mlađe braće samo su slegali ramenima. Oni nisu mogli da se
mešaju u poslovanje staklarske radnje.
Kada su dugovi toliko narasli da se proizvodnja i trgovina više nikako nisu mogle
nastaviti, Balint Šternovski je potpuno hladnokrvno primio vest: radionica stakla će uskoro na
doboš. - Bog je dao, Bog će i uzeti - rekao je mirno.
Borbala je bila u blagoslovenom stanju s njihovim trećim sinom (koga će Gospod pozvati
dok je još bio dojenče) kada je držeći stomak s dve ruke stala ispred muža: - Zar ne shvatate da će
nas i iz rođene kuće izbaciti? Kud da pođem s dvoje dece koja su tekprohodala i sa ovim trećim u
stomaku? Gde ću rodi-ti ovo treće? Na to ne mislite?
- Mislim. Nemojte se uznemiravati. Učinio sam sve što sam mogao.
Više od toga nije hteo da kaže. Tekkada su natovarili na kola sve što su imali i već se svi
razmestili po kolima, on je tada izja-vio: - Pravac Koš.
- Koš? A gde je to?
- Prema zapadu. Stalno prema zapadu sve dok vam ne kažem.
Karavan je krenuo. Balint Šternovski je na nekoliko meseci sa porodicom nestao s očiju
rodbine, poznanika i zelenaša.
Kada se rodio, bio je toliko malen da jebabica mislila daneće ni doživeti zoru. Uveče oko
devet sati došao je na svet Balint Šter-novski. Nije zaplakao, tek je posle hladno-tople kupke
ispustio neki jedva čujan glas. Glava mu je pomodrela na rođenju. Rodio se s veoma mnogo crnih
kovrdžica na glavi. Za dva dana boja kože mu se normalizovala, a na licu mu se pojavio onaj
sanjar-ski izraz koji će ostati tamo za ceo život.
Svojim darom za muziku očarao je roditelje i učitelje još u ranom detinjstvu. Jednom
otpevanu pesmu bez greške je mogao da ponovi odmah, ali i posle nekoliko nedelja. Kad god bi
otac uzeo dete u krilo, uvek mu je kuruc pesme pevao. Supruga ga je uzalud opominjala: -
Na\mći ćete nam nevolje tim pesmama!
- Ostavi me na miru, Janka, pevati valjda nije zabranjeno!
Balint je obilato zloupotrebio ovu slobodu - nije zatvarao usta. Ako nije pevao, ondaje
pevušio, ako nije pevušio, onda je zviždao.
Imao je osam godina kada se jednog jutra probudio ne mogav-ši da dođe do vazduha. I to
malo što je udisao ulazilo je s glasnim šištanjem. Doktor je dijagnostikovao gušternjaču
ibeznadežno vrteo glavom gledajući u mršavog dečkića: - Moje medicinsko znanje se tu
završava.
Gospođa Šternovski je vrištala i plakala, molila Boga da bude milostiv prema njenom
sinčiću i ldetvom pretila u slučaju da njen sin... Balint danima nije davao nikakve druge znake
života osim slabog kucanja srca. Dok je bio u nesvesnom stanju otišao je na veliki put, za njega
nepoznate predele. I kada je ozdravio, mogao tačno da se seti onoga što je video i čuo, međutim,
dugo nije pridavao nikakav značaj onome što je saznao na granici između života i smrti.
Prolazile su godine. Kada je napunio šesnaestu godinu svog života, jedno popodne on i
braća hvatali su leptirove uz obalu rečice. Majka je često Balintu poveravala Zoltana i Kalmana
na čuvanje. Balint je odgovorno čuvao mlađu braću - obojica su bili dosta niži i krhkiji od njega.
Nije im dozvoljavao da se suvi-še približe reci ili da sednu na vlažnu travu.
S druge strane reke pasle su njihove ovce. Pastir bez obzira na vrele dane nije skidao sa
sebe ogrtač do zemlje od ovčijeg krzna.
Pas puli je zalajao kada je primetio dečake. Dečaci su psu ljuti-to uzvratili lajanjem. Malo
dalje, na mestu gde je reka pravila okuku, drveće je svoje grane spustilo u vodu i tako pravilo
male talase. Kada su se dečaci umorili od trčkarenja, smestili su se u hlad, pojeli užine i u tom
monotonom miru uskoro zaspali.
Kada se Balint iz polusna probudio, tamo daleko ugledao je nešto toliko lepo da je to već
zasmetalo njegovim očima. Ne dru-goj strani obale jedna devojka se prala skoro potpuno naga.
Bes-prekorna koža joj je bila bleštavo bela. U punđu skupljena kosa kao ugalj crna. Uživala je u
vodi kao što to čine kučići. Balint je u početku mislio da sve to sanja i ako samo mrdne, i ta
slika će se raspršiti.
Te večeri saznao je da je video Katu, jedinicu novog nadzor-nika u radionici, Imre
Farkaša mlađeg. Granica njegovom uzbu-đenju nije se znala. Noću nije mogao da spava.
Neprestano je video tu devojku, oživeli su i njeni najmanji pokreti. Svaka njena crta duboko mu
se urezala u mozak. Dane koji su usledili proveo je kao mesečara. Nije mogao da jede, nije želeo
da pije, sve mu je bivalo dosadno. Samo je jednu želju imao: da bude na obali reke i ponovo vidi
Katu.
Majka ga je pitala. - Šta ti bi, sine?
Balint je od uzbuđenja počeo brzo da govori: - Majko! Majko! Volim je svim žarom
svoga srca! Želim! Oženiću je!
- Koga sine?
- Kata Farkaš mi treba, majko!
- Ko je ta Kata Farkaš?
Farkaševa ćerka je nedelju dana ranije stigla u Felvinc iz Vašar-helja, gde je živela s
majkom. Planirano je da ostane mesec dana. Gospođa Šternovskijoš je nije srela. Odmah jepočela
daseraspi-tuje, najpre kod Imre Farkaša, koji o celoj stvari nije ništa znao. Odmah je pozvao
kćerku.
Kata je slegla ramenima. - Nikada nisam videla mladog gospo-dina. Ne bih znala ni da li
je smeđ, plav ili ono treće.
- Kako misliš ono treće? - gospođa Šternovski nije razumela.
- Možda je potpuno ćelav.
- Moj sin Balint ima gustu crnu kosu!
- Verujem vam, gospođo, ali vam kažem, ne poznajem ga.
Farkaš je zadovoljno klimnuo glavom - Dobro je. Možeš
izaći. - Gospođi Šternovski: - Vidite, milostiva gospođo, ne obra-ćajte pažnju. Vaš sin je
samo izmislio ljubav. Nije čudo, to su te godine. I priliči mu. Uostalom, Kata tek puni trinaestu,
bilo bi prerano za udaju.
Oboje su se umirili. Gospođa Šternovski je osetila veliko olakšanje. Mada je njen muž
poticao iz porodice nižeg ranga, ona, Janka Vindiš, pripadala je austrijskoj plemićkoj
porodici. Istina, njena porodica je prekomerno osiromašila, i umalo da nisu beskućnici postali -
ali, čemu spominjati prošlost. Zahvalju-jući konjima i staklu, sada su dovoljno imućni. Zašto bi
dozvo-lili da se njihov sin prvenac oženi siromašnom devojkom? Čim je pronašla sina, odmah
rnu je to rekla. Balint nije ništa odgo-vorio, ali je u sebi odlučio da to baš tako ne može biti.
Trudio se da ponovo vidi Katu Farkaš, ali pošto se ona trudila da bude suprotno, dva dana je nije
video. Balintu su ta dva dana bila kao dve godine. Povremeno je imao utisak kao da na njega
padaju guste, bleštave pahuljice - lutao je po šumi snova, čežnje i slika uspomena.
Pravio je avanturističke planove. Krišom je iz lovačke sobe uzeo očev dvogled koji je
Kornelije Šternovski koristio na trka-ma konja i njime je iz svih mogućih uglova osmotrio kuću
Imre Farkaša. Katu nije uspeo da vidi. Napisao joj je pismo u kome je opširno opisao njenu
neobičnu lepotu polazeći odozgo prema dole. Molio ju je da mu ukaže priliku da se pristojno
predsta-vi. Pismo je u trougao savio, a onda ga zatvorio očevim suvim pečatom. Sa spoljne strane
pisma nacrtao je srce probodeno strelom. Međutim, oblikom srca bio je toliko nezadovoljan da je
zamalo pocepao pismo u sitne parčiće. Na kraju se smirio i počeo da smišlja kako devojci da
dostavi pismo. Pretpostavio je da će Kata u nedelju doći u crkvu, pa će to tamo učiniti. Ali, Katu
nije video ni u crkvi.
Naime, Imre Farkaš mlađi - sluteći zlo - posle razgovora s milostivom gospođom, više
nije dozvoljavao kćerki da napusti kuću. Nije se ni trudio da kćerki da objašnjenje. Kata je
ravno-dušno primila očevo naređenje. Čitala je, vezla i pomagala kuva-rici u kuhinji. Nije
prestajala da pevuši.
U nedelju u zoru počela je da pada jaka kiša. Grmelo je, seva-lo, a vetar je kidao ne samo
drveće već i trščane krovove. Kata se užasno plašila. Razmišljala je da iz sobe koja je bila u
tavan-skom prostoru siđe u prizemlje do oca, ali nije želela da je on ismejava zbog toga. Drhteći,
zavukla je glavu ispod jastuka i počela glasno da se moli. Molila je Boga da joj oprosti što
nije išla u crkvu zbog očeve zabrane. Mislila je da je već i sam đavo na tavanu i sve brže i brže
govorila je molitve.
Iznenada ju je dodirnula ledena ruka. Htela je da vrisne, ali prsti su se dotle već prilepili
na njena usta. Čula je neko šapu-tanje, ali zbog grmljavine ništa nije razumela. Kada je
odmah zatim i sevnulo, mogla je davidi tog đavola. Ovaj đavo imao je ljudski lik. Gospode, ovo
je sin milostive... - sada su i reči dopr-le do nje i postale razgovetne:
- Molim vas, nemojte vrištati. Ništa vam se neće desiti, jedi-no vas molim i preklinjem da
me saslušate!
Digla se u krevetu. Oči su se polako navikle na polumrak. Prozorčić je bio širom otvoren,
a kiša je lupala po okapnici pro-zora. Ušao je preko merdevina, pomislila je. Balint je
stajao pored kreveta. Bio je potpuno mokar, i drhtao je mnogo jače od nje. Kati ga bi žao: -
Recite brzo i onda odlazite pre nego što vas primete!
Balint se spustio na kolena, ali nije mogao da progovori, samo joj je stiskao ruke i imao je
osećaj da veće sreće na ovoj zemalj-skoj kugli nema. I onda u tom izuzetnom stanju, na njega su
se sručile legije priviđenja kao stari dobriznanci jer ih je većvideo jednom davno u danima teške
bolesti, samo što se njihovo zna-čenje tada nije pokazalo.
Polugolog muškarca zelenom farbom zamazuje piktor ili sli-kar u jednoj kupaonici, a tu
boju kasnije ovaj ne može nikako da spere sa sebe. Taj piktor koji je ofarbao čoveka, mora da
je bio njegov predak o kome mu je otac već pričao.
Starac grdne brade u nepoznatim predelima, s prenatovare-nim kolima i konjima.
Dvorišna kuća u kojoj Balint nikada nije bio, ali je sada jasno mogao da vidi nameštaj, skrivene
fioke i mnogo sitnog alata u predvorju. Taj starac nalik na patrijarha sigurno je njegov pradeda
Cukor, koga su ubili kuruci ili laban-ci. Kršteno ime tog pradede njegov otac nikada nije
izgovorio, većjeuvekgovorio samo ovako: deda Cukor. Sadaje jasno videc natpis na velikom
spomenaru koji je ležao na radnom stolu uz mnoštvo sitnog alata: Svojeručne beleške Balinta
Cukora. Tako je shvatio da on nosi pradedino kršteno ime.
Znao je da se pradeda Cukor iz Bavarske preselio u Koš s kćerkom i unukom i da je ta
njihova kuća izgledala upravo tako. S velikim zadovoljstvom je razgledao i sadržinu metalne
kutije prošlosti, koja se sada otvorila samo za njega.
Zatim je video pradedu kako nešto radi u dnu bašte iza grma ruža. Pomagao mu je mladić
sličnih godina kao što je on sada, samo što je ovaj imao drečavo svetlu kosu boje svežeg
žuman-ceta. Kopaju, dugo, istrajno, a onda u rupu stavljaju jedan crni gvozdeni sanduk i pažljivo
ga zakopavaju.
- Wilhelm, du darfst das nie erzahlen, verstehst du mich? -pretio mu ašovom.
- Jawohl!
Oživele su i slike stradanja njegovog dede. O tome je više puta slušao priče od oca.
Krupan zelenko je zbacio Petera Čila-ga u lovu. U padu je deda udario glavu u panj i više nikada
se nije povratio svesti.
- Nije vam dobro? Molim vas, odgovorite mi! - Kata je klek-nula pokrivena jorganom.
Balint je uzdahnuo i počeo je da deklamuje svoju potanko osmišljenu priču o devojčinoj
neopisivoj lepoti da bi završio s predlogom da se uda za njega. Međutim, još nije uspeo ni
da otvori usta kada neko zalupa na vrata.
- Kato, otvori! Otvori, ali smesta! - Imre Farkaš mlađi.
- Spasavajte se ako vam je život drag! - devojka je skočila iz kreveta i počela da gurka
mladića prema prozoru. On se nevoljno pomerao ka prozoru, ali nije mogao da skine pogled s
devojke. Njene gole ruke i noge vukle su Balinta kao magnet. Kata sada nije imala vremena da se
stidi. - Evo me, oče! Otvaram!
Dok se Balint našao na merdevinama, vrata su se širom otvo-rila. Imre Farkaš je
ramenima provalio vrata. U jednoj ruci držao je trokratni svećnjak, a u drugoj mač. Shvatio je
sve. Jednim sko-kom stvorio se kraj otvorenog prozora i na svetlosti sveće mogao je da vidi
Balinta Šternovskog kako se izbezumljeno spušta niz merdevine. - Stani! - Kako odgovora nije
bilo, on je bez razmi-šljanja bacio svećnjak za njim. Sveće su se još u padu ugasile. Tamo dole
senka koja trči i koraci koji se udaljavaju.
Imre Farkaš je odmah saslušao svoju kćerku, što mu ništa nije pomoglo jer od cele
devojčine priče on nije poverovao ni jednu jedinu reč. Išamarao je Katu za svaki slučaj. - Sto puta
ovoliko ti sledi ako ga još jednom vidim u tvojoj blizini!
Rano tog jutra hteo je da razgovara sa svojim gospodarom, Kornelijem Šternovskim, ali
sekretar Haler ga nije pustio unu-tra: - Kasnije, gospodine Farkaš, upravo fruštukuje.
- Baš me briga! - Imre Farkaš je gurnuo slabačkog muškar-ca s puta i otvorio vrata.
Kornelije Šternovski je mešao svoj čaj u koji je sipao malo ruma. - Šta vi tražite ovde?
Haler se prikrao iza Farkašovih lađa: - Ja sam mu rekao da
još...
- Vašeg sina Balinta noćas sam zatekao u sobi svoje kćerke.
- Kako?
- Tražim objašnjenje.
- Haler, možete da izađete! - Kornelije Šternovski je obe ruke spustio na sto. Sačekao je
da sekretar zatvori vrata sa sobom. - Teško da ću poverovati da bi moj sin mogao da napusti
kuću usred noći.
- Znači, vi, gospodaru, smatrate da ja lažem?
- Nisam to tvrdio, već sam rekao da moj sin Balint nema obi-čaj dabez odobrenja
napušta kuću.
- Ipak je tako postupio. Pitajte ga sami.
- Hoću. Sada je još u krevetu, gde je i bio cele noći po mom ubeđenju.
- Kada vam kažem da nije!
- Kojim tonom mi se obraćate? Nemojte zaboraviti s kim to razgovarate!
- Bilo bi mi teško zaboraviti to.
- Šta to treba da znači?
- Shvatite kako god želite, ali to ne menja ništa. Fakat je fakat. Ja neću dozvoliti da se
uprlja čast moje ćerke!
- Šta vi zamišljate, dokle ću da trpim vašu impertinenciju?
- Ne udaljavajmo se od teme: ako samo još jednom vidim vašeg sina da se vrzma u
blizini moje kćerke, kunem vam se da će kući u rukama doneti svoju glavu!
- Pretite? Meni? Kakav skandal! - Kornelije Šternovski se digao od stola i od tog
pokreta prevrnula se šolja, a čaj se pro-lio po belom čaršavu od damasta. - Ne želim više da vas
vidim. Odlazite s milim Bogom!
Imre Farkaš mlađi počeo je da se smeje tako žestoko da je Kornelije Šternovski pomislio
da je poludeo. Ustuknuo je, pru-žio ruku ka zvoncetu, želeo je da pozove slugu ili Halera. Far-kaš
je bio brži. Počistio je zvonce sa stola i zaurlao: - Samo što mene ne možete tektako da izbacite,
gospodine. Radionicu sta-kla sam ja podigao ni iz čega i bez mene neće ići!
- Ići će ako ga nose! A niste vi jedini znalac za staklo na zemaljskoj kugli. Vi ćete se,
Farkašu, iznenaditi kako će ovde brzo zaboraviti vaše ime! A sada, čistite se odavde! -
Napravio je korak prema njemu.
Farkaš je hrknuo kao divlji vepar: - Gospodin misli da se sa mnom sve može? Mislite da
bi vaš sinčić mogao da obeščasti moju kćerku iz čiste zabave, a povrh svega toga mene možete i
da izbacite kao potrošenu krpu? Mislite da ću ja sve da istrpim?
- Što sam rekao, rekao sam! Punktum, napolje!
Šternovski Kornelije je rukom gurnuo Farkaša u grudni koš. Imre Farkaš je bio u odličnoj
fizičkoj snazi, nije se ni pomerio. Neartikulisanim glasom je urlao spominjući satisfakciju,
ugovor, tužbu, sud, sve dok Šternovski nije zgrabio čajnik i pljusnuo mu u lice vrelu tečnost.
Majstor peći za staklo ostao je zaslepljen na trenutak, potom je naglo izvukao mač, dotle je i
Kornelije Šter-novski svoj, međutim, majstor peći bio je brži i u prvom okrša-ju je onom izbio
mač iz ruku i tim istim pokretom svoj duboko zario u njega. Nelcoliko meseci kasnije za ovaj
svoj čin Imre Far-kaš platio je životom, na glavnom trgu Felvica od ruku dželata. Kornelije
Šternovski do tada je već bio na groblju, u bakarnom sanduku na metar i po ispod zemlje. Katu je
odvela majka, a Balint je više nije video niti čuo za nju.
Tri godine posle očeve smrti Balint Šternovski je od majke preuzeo radionicu stakla od.
Dobio je sanduk s dokumentaci-jom i spomenar Kornelija Šternovskog. Rođena braća su
mu zavidela na radionici, obojica su još ranije bacili oko na poslo-vanje sa staklom. Međutim,
Balint je mrzeo staklo i sve stručnja-ke koji su se ređali u radionici - svi su ga podsećali na
događaj s Katom. Na brzinu se oženio mlinarevom kćerkom sa znatno manjim mirazom no što bi
mladić njegovog statusa mogao da računa. Kada je na to njegova majka dala primedbu, Balint ju
je prekinuo: - Biće dobra supruga, a meni je to važno.
Staklarskaradionicapočelaje dapropadavećzavreme me
Do dana današnjeg ne mogu da shvatim kako sam tako
- To sam samo ja. - Dlanom je prošao kroz perje go
U to vreme glavni grad posetio je i nemački car Vi
- Da -Balaž Čilag je klimnuo glavom.
()()()()()()()()()()()()()()()()()()()()
- Ostajete još?
 Staklarskaradionicapočelaje dapropadavećzavreme mede-nog meseca mladog para jer je
jedna sušara izgorela do teme-lja. Kada je čuo vest, Balint je samo odmahnuo rukom: - Neka ga
nosi vrag, u najgorem slučaju jedno vreme nećemo sušiti staklo.
Haler, koji je mogao da zadrži svoje mesto u svojstvu sekreta-ra, uhvatio se za glavu: -
Molim vas, to ne može, popucaće!
- Smirite se, Haleru. Nećemo propasti.
Niko nije mogao da razume zašto se Balint Šternovski ne uzbuđuje zbog naglog opadanja
prometa. Dane i dane provo-dio je u nasleđenoj šumi do staklarske radionice. Ženi je govo-rio da
traži gljive.
- Kako je to moguće, suprugu moj, premda stalno tražite glji-ve, nikako i da ih nađete?
- Nađem ih ja u izobilju, samo što su otrovne! Onakve kakva ste i vi, draga moja.
U stvari, nisu njega ni gljive zanimale. Kako bi stigao do gusti-ša šume, seo bi, pojeo
užinu, a onda počeo da peva. Pevao je sati-ma na sav glas, što su ljudi iz obližnjih sela dobro
znali. Ako bi istinski pustio glas, čulo se na nekoliko milja.
Dešavalo se da se ni do noći ne bi vratio, tako bi daleko odlu-tao. Češće je spavao pod
vedrim božjim nebom, nego pod okri-ljem nečijeg gostoprimstva. Voleo je da leži u mraku na
travi ili na pesku i da posmatra zvezde dok su mlinski točkovi njegovog uma u sitno mleli
njegove uspomene. U toku tih razmišljanja odjednom je shvatio da mora otići u Koš, da nađe
kuću pradede Cukora, odnosno mesto gde je kuća nekad bila, i baštu sa grmom ruže gde će moći
da otkopa gvozdeni sanduk i prisvoji sakrive-no blago. Bog je sigurno s razlogom upravo njemu
poklonio redak dar: da gleda u daleku prošlost. To može da bude nagra-da za njegove patnje.
A kada je jednog popodneva stigao u šumu koja je pokrila ruševinu onog razorenog starog
sela, on je tačno prepoznao mesto. Koračao je po crnoj prašini, jer tamne tragove davnog požara
nisu sprale lciše ni snegovi. Prvo je potražio ostatke kuće pradede Cukora. U potpuno
raspadnutom predelu sada je teško mogao da prepozna one koje su u njegovoj uspomeni oživeli.
Put koji je vodio u planinu sada je sakrilo divlje žbunje. Jedini siguran putokaz bile su
gole stene navrhu. Balint Šternovski bio je van sebe od uzbuđenja, grabio je da prodre kroz gusto
i bodlji-kavo žbunje. Lozaste biljke uplitale su mu se oko nogu, abodlji-kave grane izgrebale su
ga do krvi. Nije obraćao pažnju, znao je da niko ne može kročiti u prošlost nekažnjeno.
Putokaz je mogao da bude i deo zida oko metar visine što je preostao od crkve. Sve beše
zaraslo u gust trščar, zdrav razum bi rekao da je iza trske reka ili jezero, ali nije bilo ni traga od
vode. Balint je sledio krivudavu liniju gde je rastinje bilo nešto ređe, moždaje tu prolazio put.
Dok je polako stigao na vrh planine, uhvatio ga je mrkli mrak. Seo je na zemlju i naslonio se na
trup isušenog drveta; iz bisage je izvukao hleb i kobasicu, pojeo neko-liko zalogaja i tako u
sedećem stavu zaspao. Sanjao je svoje pret-ke. Pradeda Cukor je kamenje bacao u reku i spremao
se da se okupa. Zvao je i Balinta, ali njemu se nije ulazilo u vodu. Mislio je da je suviše hladna.
Kada se ipak spustio u vodu, ona je bila mlaka i baršunasta. Pradeda Cukor ga je gladio po čelu,
vlažna ruka mu je bila hrapava.
Probudio ga je neki pas koji ga je lizao.
- Idi odavde! - najurio je psa. Životinja se malo udaljila, a onda stala i okrenula se. U
tamnim očima pojavio se zračak nade. Gladan je, pomislio je Balint i bacio mu parče kobasice.
Pas je pohlepno zgarbio zalogaj i progutao ga. Balint mu je dobacio još, a onda je ustao i krenuo.
Našao se na kamenjem posutom proplanku koji je bio pokriven divljim žbunjem i drvećem
do visine čoveka.
- Ovde - rekao je Balint naglas - da, upravo ovde i nigde drugde!
Pitao se da li bi bilo poželjno da potraži i ona ostala mesta koja su mu se pojavila u
Katinoj sobi. Onda je shvatio da se poi-menično samo Koš pojavljuje. A Onaj, koji njemu sve to
otkri-va, ako želi i na druga mesta da ga povede, onda će dati ključe-ve i za ta ostala mesta.
Tog popodneva pronašao je konturu pradedine bašte. Korov je davno ugušio ružin grm.
Odsekao je jednu granu, oljuštio je i zabo u zemlju gde je pretpostavio da se sanduk nalazi. Koji
bi mogao da bude onaj njegov sluga s kojim bi mogao da se ovde vrati i kopa? Kome bi on
mogao zapretiti:
- Du darfst das nie erzalen, verstehst du mich?
- Jawohl!
Takav ne postoji. Pradeda Cukor je ispao veoma lakomislen kada je tog mladića uputio u
svoju tajnu. Da su preživeli napast, mladi Nemac bi verovatno pokrao blago. Čovek ne sme da
ima poverenja ni u koga osim u sebe.
Zahvaljujući pradedinim vrednostima, drugi izvori novca nisu mu više bili potrebni. Tu
svoju tajnu nikada nije podelio ni s kim, kao ni nađeno blago. Ponekad ga je mučila
grižnja savesti. Možda je trebalo nešto od toga da dadne svojoj braći. U mislima je mnogo puta
stavljao na tri gomile ono što je našao - odnosno ono što još nije proćerdao. Podelu s braćom
jednako je odlagao. Svejedno mi ne bi verovali kada bih im rekao oda-kle i kako sam došao da
toga. Iovako me ne poštivaju dovoljno. Neka samo ostanu oni veliki mudraci.
U subotu posle podne ponovo je počeo da duva vetar, kidajući šarene trake na okićenom
majskom drvetu. Tanko i visoko drvo povijalo se čas najednu čas na drugu stranu kao slabašna
travka. nije mnogo nedostajalo da se izvali. Širokom peščanom stazom jedna za drugom ulazile
su kočije urušavjući pažljivo izravnatu stazu. Gosti su izlazili iz kočije i s divljenjem gledali
ukrašeno drvo koje se sve više povijalo na vetru. Pristigla su i četiri župa-nijska pandura zbog
održavanja reda. Dvojica su stala na velika. ulazna hrastova vrata, a druga dvojica otišla su do
širokih stepe-nica koje su vodile na sprat.
Forgačev dvorac bio je okićen za bal. Čuveni drvored starih oraha beše ukrašen
lampionima. Zbog vetra jedva su uspeli da upale sveće smeštene u lampionima i na stepeništu.
Na kitnja-sto izrezbaren most preko veštačkog jezera stavili su dugačku pletenicu od svežeg
cveća.
Nadzornik Bodo je usmeravao kočije. Unapred je isplanirao kako kočije gostiju da smesti
u bašti a da ne oštete travnjak ili cvetne aleje. U svojoj nervozi, divljački je grickao orahe.
Una-pred je napunio džepove prsluka. Šta mu je trebao ovaj bal.
Maestro je zamislio da koncert izvede na prizemnoj terasi, ali je kasnije rekao grofu
Forgaču da se po tom vetru ne bi dobro osećali ni muzičari ni gosti, i tako su se na vreme uselili u
sve-čanu salu dvorca, koju je grofgrand salom zvao. Sluge su već u predvorju nudile
osvežavajuće piće.
Balinta Šternovskog smestili su u sobu na drugom spratu. Odatle je mogao da prati kako
gosti pristižu. Poneo je i dvogled. I njega je u pradedinom gvozdenom sanduku našao, i mada
ga nikada nikome nije pokazao, verovao je da je od zlata. Mogao je da vidi kako iz crne kočije
izlaze njegova žena i sinovi. Mali Janoš se čvrsto držao za karnere na majčinoj suknji i trudio
se da brzim koracima drži korak s majkom. Prvorođeni sin Ištvan sa svoje četiri godine ponosno
je koračao vojničkim koracima u svečanom odelu od crnog pliša, ukrašenom žutim gajtanom, dok
je desnu ruku spustio na dršku svog malog mača.
Ipak su došli, pomislio je Balint. Borbala nije bila raspolože-na da prisustvuje balu na
kome njen muž treba da peva. - Opet morate od sebe da pravite klovna?
- Ti se u to ne razumeš!
Zamislio je kako će to izgledati kada ugleda svoje sinove među publikom. Nije znao da li
su barem nešto nasledili od njega od onoga što je i on na dar dobio. Ištvan nikako ne prista-je da
otpeva ni naj jednostavniju pesmicu, premda ne zatvara usta. Neprestano priča. Dok malog
Janoša mrzi i da progovori. Borbala se zbog toga neprestano savetuje sa lekarem. Ne vredi joj da
bude nestrpljiva, svemu dođe vreme.
Tamo dole bilo je sve bučnije. Gosti su već napunili prizem-nu terasu i predvorje. Grof
Forgač se još nije pojavio. Nadzor-nik Bodo je pozdravljao pristigle goste. Grofovo četvoro dece
- sve su bile kćerke - svečano obučene trčkarale su po travnjaku. Balint Šternovski je znao da će
njegova porodica dobiti zaseb-nu sobu. Bio je zahvalan na tome, sada nije raspoložen za njih. Još
jednom se u mislima preslišao u vezi s nastupom. Više puta prošli su ceo program s maestrom,
prvo je on pratio sebe na vir-ginalu, a zatim i s dvorskim orkestrom. Maestro je
zadovoljno klimao glavom. Melodijom je bio zadovoljan. Jedino je imao pri-medbu na tckst: -
Nije baš tako napisan taj tekst!
- Ja to tako znam!
- Ali, pogledajte, u notama je upisan tekst i...
Šternovslđ ga je oštro prekinuo: - Ja više nemam vremena za
učenje. Neka ostane onako kako je to ušlo u moju glavu.
Maestro jebespomoćno klimnuo. Da ga jeprisiljavao, Balint Šternovski bi mogao da kaže:
ja drugog izbora nemam. A mae-stro, teško da bi to mogao shvatiti mozgom. I meni samom
je problem, pomislio je.
Napolju je vetar duvao sve jače, pravio je ogromne vrtloge od prašine i tresao okna na
prozorima za koje je Šternovski ustanovio da nisu iz njegove radionice. Tu debljinu oni
nikada nisu izrađivali.
Kucali su, pojavio se sluga u livreji: - Gospodina čekaju za
večerom.
U tri sale bili su postavljeni okrugli i duguljasti stolovi na lcojima su stajali pozlaćeni
svećnjaci s upaljenim svećama bez obzira što je još bio dan. I unutra se čuo vetar. Balint
Šternovski je pozdravio Borbalu, a dečkići su mu poljubili ruku. Nisu pro-govorili dole je trajala
večera: hladna pašteta od golubijeg mesa, jagnjeća čorba, pržena kečiga u sivkastom sosu, teleće
pečenje sa sosom od mirođije, štrudla s orasima.
Kada su ušli u grand salu, muzičari su već sedeli na svojim mestima u dva reda, dok je
maestro, naslonjen na klavir, prelista-vao svoje note. Hor dečaka stajao je uza zid u tri reda.
Grof Pal Forgač je u prvom redu razgovarao sa svojim gostom najvišeg ranga, grofom
Limburgom. Iznenada je klimnuo gla-vom maestru a da nije ni okrenuo glavu u tom pravcu.
Maestro je dao znak orkestru. Počeli su da sviraju prvu tačku. Oba grofa su u ritmu muzike
klimala glavama, ali razgovor nisu prekida-li. Dok hor nije nadglasao njihov razgovor, jasno se
moglo razu-meti o čemu pričaju: grupa radnika koji su vršili pšenicu uputili su žalbu županiji
protiv grofa Forgača, jer je osamdeset forinti manje isplaćivao. a to je po mišljenju radnika bilo
nepravedno. Kao dokaz priložili su ugovor.
Balint Šternovski se spremao da peva u trećoj, petoj i u zavr-šnoj tački. Brižna ruka je i za
njega stavila stalak za note, no, njemu to neće biti potrebno. Kada je došlo vreme, stao je
iza stalka i čekao da posle uvodnih tonova dirigent mahne i njemu. Drugi pevači u tim trenucima
uveliko plivaju na talasima melo-dije i pripremaju se da puste glas. Balint Šternovski je znao
da kada bude ustrebalo, iz njegovog grla zaoriće se sve ono što je on u celosti nasledio. Imao je
vremena za razgledanje. Posma-trao jezajapurenalicažena, drhtanje lepeza, neprekidno
skaku-tanje nestrpljivih plamičaka sveća, prazan izraz livrejisanih sluga naslonjenih uza zid, sada
su mogli da se malo opuste.
Upravo kad su mu usne uzimale onaj ovalan oblik da ispuste početni ton - jedan es, - on je
prebledeo, zanemeo, okamenio se. Maestro je znao da odeljak ide ponovo, mahnuo mu je
opet, ali za Balinta Šternovskog više ništa nije postojalo, samo belo lice, one oči tamne kao noć i
ona kosa dignuta u punđu boje eba-novine. Nije mogao da se pomakne u svojoj oduzetosti i
zbog toga nije ni bio u stanju da potrči prema njoj i da se ispred nje-nih nogu baci na kolena. Za
to vreme maestro se i po stoti put pokajao što je za solistu pozvao ludaka iz kule. Čovek ne
sme započeti ništa sa čudacima, znao je to on, ali nužda zakon menja. Bio je ljut na dekana, koji
ga je uvukao u tu avanturu, ali kasno je bilo za kajanje. Ni pas ne bi pomislio na ovo. Sada može
da ga košta i službe. Oborene glave nastavio je da svira na klaviru.
I muzičari su dali sve od sebe i muzički komad je i bez pevanja srceparajuće talasao
prema svom završetku.
U prvom delu Balint Šternovski i nije imao više nastupa. Samo u drugom. Na početku
pauze maestro, lica bledog kao smrt, ga je napao: - Dajte mi neko objašnjenje!
Šternovski ga je bez reči ostavio i kao mesečar krenuo prema onom biću čija je sama
pojava zasenila sve ostalo. Maestro nije krenuo za njim, već je požurio prema grofu Forgaču i
duboko se poklonio pred njim: - Preklinjem vas za oproštaj, gospodine grofe, što sam se izbrukao
s gospodinom Balintom Šternovskim. Ne znam šta mu bi.
Grof je već popio dovoljnu količinu punča, pa se velikodušno nasmeši: - Dakle, na kraju
krajeva, preživeli smo, zar ne? Oni ostali su lepo odradili, zar ne?
I ostali oko grofa potvrdno su klimali glavama.
- Sledeći put pozovite pevačicu - dodao je grof.
Maestro se ponovo poklonio do poda i užurbano se vratio svom orkestru.
Odakle mi pevačica? - pušio se u sebi maestro. Retke su dobre pevačice.
Za to vreme Balint Šternovski je posvuda tražio Katu Farkaš, ali nije rnogao da je nađe.
Suprugu i decujeu velikom luku zao-bišao. Ljudi su počeli da mu šapuću iza leđa, neki su
sumnjali u naglu promuklost, drugi su smatrali da ga je neko začarao. Vec je isuviše spletki
kružilo po županiji o plemiću iz čudne kule. Balint Šternovski nije dao nikakvo objašnjenje, ali u
drugom delu se više nije pridružio muzičarima. Stao je pozadi, naslonio se na dovratak i
uznemireno posmatrao publiku. Kata Farkaš je nestala, pretvorila se u rnaglu. Balint Šternovski
je irnao ose-ćaj da će poludeti. Tresla ga je groznica i preznojavao se toliko da mu je sva odeća
bila rnokra. Od sveta oko sebe sarno je obri-se primećivao. Kolena su mu drhtala toliko da je
jedva uspevao da ostane na nogama. Na kraju se polako spustio na blistavo oriban pod.
Sluge koje su stajale u njegovoj blizini neprimetno su ga izvu-kle u hodnik, tamo su ga
osvestili čašom rakije, a onda su ga otpratile do njegove sobe. Kada je došao k sebi, pitao ih je
gde je smeštena gospođa Kata Farkaš. Dobio je odgovor da u dvoru nema gošće s tim imenom.
Nešto kasnije, supruga i sinovi traži-li su da gavide, nije ih primio, poručio je da se oseća
iscrpljeno. Istini za volju, bruka koju je doživeo barem ga je toliko iscrpla koliko i iznenadno
pojavljivanje Kate Farkaš - mada posle svega više nije bio siguran daju je zaista i video.
Supruga Emila Muranjija dobila je dve povezane sobe: za sebe, muža i tri kćerke.
Hajnalka je bila najmlađa. Devojčica je stal-no izazivala nemir i uzbuđenje. Već i na dan rođenja:
zamalo se nije ugušila od pupčane vrpce omotane oko vrata. Babica je teškom mukom uspela da
oslobodi dete. Za to vreme beba je postala plava kao nezaboravak.
- Gospode Bože - šaputala je majka, - hoće li preživeti?
Babica nije odgovorila. Pljuskala je bebu toplom vodom. Bila je zabrinuta što devojčica
neće da zaplače. Povrh toga, jedno oko bilo joj je plavo dok je drugo bilo žuto kao žito. Možda
je to znak neke bolesti. Međutim, posle nekoliko dana Hajnalka Muranji se oporavila, veselo je
sisala majčino mleko i ponašala se upravo tako kao sve novorođene bebe njenog doba. Ali
jed-nom mesečno, sasvim iznenada, devojčiea je dobijala napad: disa-nje se zaustavljalo, na
ustabi joj udarala mutna pena, koža bi joj pomodrela, kao kada se rodila, bacakala se rukicama i
nogama, gubila razum, a i otkucaj srca bi joj pauzirao na kraće vreme. U takvim prilikama uzalud
su slali služavku po lekara, dokbi sti-gao, Hajnalka je već bezbrižno sisala prstić, ne shvatajući
zašto se stvaratoliko uzbuđenje oko nje. Gospođa Muranji nigde nije putovala bez pratnje doktora
Koha - za svaki slučaj.
O grofovom pozivu i o ukazanoj časti nije htela ni da razmi-šlja. Njena deca su isuviše
mala za balove i za mirno sedenje na koncertu. Emil Muranji nije tako mislio, ne mogu stalno
sedeti kod kuće, a grof Forgač bi se naljutio ako poziv odbiju. Doktor Koh će naravno poći s
njma, znači nema razloga za brigu.
U poslednjem trenutku Emil Muranjije dobio vest kojaje na zlo slutila: Otacje dobio
moždani udar - pisalaje majka, - levu stranu tela ne može da pomeri. Dođi odmah! Tako, desilo
se da baš on nije mogao da se ukrca u kočiju. Pre nego što je odjurio na svom crnom konju,
obećao je, ako samo od njegabude zavi-silo, da će sledećeg jutra biti u zamku Forgač. Gospođa
Mura-nji je imala neko loše predosećanje u vezi s ovim putovanjem. Doktoru je naredila da
ponese čitavu svoju apoteku. Njena pred-osećanja pokazala su se kao opravdana već na prvoj
polovini koncerta. Hajnalka je iskolačila oči, a disanje joj se pretvorilo u šištanje. Pre nego što je
pena pošla na usta, majka je s doktorom Kohom odjurila u sobu na spratu, položili su dete na
krevet, na čelo joj stavili flaster i čvrsto je uhvatili za noge i ruke da se ne bi mogla povrediti.
- Na vreme smo je uhvatili, gospođo Kato - šapnuo je dok-tor Koh čim je detetovo
ujednačeno disanje dalo znakda je opa-snost prošla.
- Hvala Bogu!
Gospođa Muranji želela je da joj se muž što pre pojavi. Skoro nikog nije poznavala od
gostiju. Ništa nije više mrzela od ispi-tivačkih pogleda nepoznatih ljudi. Mislila je da su svi u nju
gle-dali kada su izjurili iz grand sale s onesvešćenim detetom. Lice joj se zajapurilo od stida i
uzbuđenja. U takvim prilikama njen muž je znao brzo da je umiri svojim pribranim argumentima
i velikim blagim dlanovima. U društvu, Emila Muranjija su s bla-gim podsmehom pominjali zbog
njegovog usporenog načina govora i zamuckivanja. Rođen je sa zečjim usnama. Taj nedosta-tak
je gustom bradom skrivao, međutim, glas ga je odavao. Kati sve to nije smetalo, nikada joj niko
nije pružio toliku sigurnost čakni njen otac. Emil Muranji je imao devedeset jutara
zemlje. Zemlju je obrađivao tako revnosno i znalački da su i iz drugih županija dolazili da mu se
dive. Nadzornika imanja doveo je iz Saksonije, pa je ovaj držeći se običaja iz svoga kraja,
plastio seno i slamu u valjkaste stogove. Po tome ste mogli znati da ste na Muranjijevom imanju.
Doktor Koh je bio smešten u sporednoj zgradi zamka Forgač, zajedno s poslugom ostalih
gostiju. Na odlasku poljubio je ruku gospođi Muranji: - Ne verujem da će biti još problema, ali
ako budem potreban, pozovite me!
Kada je Kata ostala sama, oslobodila se balske haljine. Nije povela sobaricu, uzalud joj je
to muž predlagao. Nije joj potreb-na za jednu noć, može i sama da se svuče. Steznik - za čije
obla-čenje je poželjna pomoć - nije nosila. Obukia je svilenu kućnu haljinu i obula crvene
papuče, udobno sela u fotelju i kroz otvo-ren prozor slušala muziku. Koncert se završio i već je
ciganska banda svirala čardaš na terasi u prizemlju. Kata je zatvorila oči. Ta muzika podsećala ju
je na detinjstvo, otac ju je često budio zvucima violine. Kleknuo bi pored kreveta, violinu stavio
ispod brade i dok su strune tiho brujale, otac je mrmljao reči pesme: - Ustaj, ustaj, spavalice,
lepotice, sunce je visoko... - To je bilo ono najlepše što je činio za svoju kćerku. Katin muž ne
budi ni nju ni decu muzikom, ali u svemu ostalom bolji je od oca. Pri-siljavala je sebe de ne misli
na očev tužan kraj već na dobroćud-no muževljevo lice. Pevušiću ja umesto nas dvoje. Samo da
je već Emil ovde!
Tiho kucanje.
- Da? - srećnim zaletom krenula je prema vratima.
Iz suprotnog pravca čulo se: - Molim vas, nemojte se uplaši-ti... ja... ovde... ja!
 Na prozoru jedan mračan lik. Gospođa Muranji je vrisnula.
- Nemojte... oprostite, što... ne možete da me prepoznate?
Žena je odmahivala glavom. Digla je svećnjak i napravila
jedan korak prema prozoru. Ali je do tada već i bez svetla znala. U programu je pročitala
ime Balinta Šternovskog. Iznenadila se što peva. Sa zebnjom i radoznalošću čekala je da vidi
kako će ponovno viđenje proteći, ali Hajnalkin napad joj je to izbio iz glave. - Vi ste
nepopravljivi! Još niste čuli da su otkrili vrata?
Šternovski je laganim koracima uskočio u sobu. - Molim vas oprostite... smešten sam dve
sobe dalje od vas... samo je treba-lo da preskočim balkon, i... ništa se niste promenili! - na
licu mu se pojavio blažen osmeh. Sada je izgledao isto kao kada je merdevinama upao u sobu
Kate Farkaš.
- Pustite vi to... - Kata je bila svesna štete koju su joj poro-đaji naneli, što je sada
sakriveno širokom kućnom haljinom. Za dvadeset i osam bečkih funti je sada teža nego u vreme
udaje. Emilu to nije smetalo, govorio je da je bolje ako se od dobrog ima više. Pune ruke! - Dok,
vi se zaista niste promenili - slaga-la je umiljato. Balint je onako kosmat izgledao kao
nakostrešeni jež. - Pored svega, ja vas opominjem, udaljite se! Nije pristojno nasilno ući u sobu
jedne pristojne žene usred noći.
- Još nije noć. Tek je veče - mumlao je Balint Šternovski.
- Odlazite! Ili ću vikati!
- Molim vas, nemojte... ništa vam se neće desiti, jedino vas molim da me saslušate!
Kata se nehotice nasmešila. I u njenom sećanju uklesane su one rečenice koje su
izgovorili nekada davno. I onaje sada izgo-vorila jednu od tih: - Recite brzo, i onda odlazite pre
nego što vas primete!
Balint Šternovski je s olakšanjem savio koleno i glavu. Koliko puta se svih proteklih
godina sećao one scene koju je Imre Fra-kaš mlađi naglim ulaskom prekinuo. Hiljadu puta
zamišljao šta je sve mogao da kaže Kati, od čega bi se devojačko srce smekša-lo. Smislio je i to
kojim bi mudrim rečima mogao da smiri raz-jarenog oca samo da nije izgubio glavu i pobegao.
Svaki put je ta svoja razmišljanja završavao sa: kabanica posle kiše! Nikada nije verovao da će
mu se ponovo ukazati prilika, da će ponovo biti kod Kate, opet noću, da će samo sveće dati neku
svetlost Katinim očima, koje prže isto kao onda.
Sada neću pokvariti! Čuo je odsečne korake s polja: nesvesno je počeo da lomi prste.
Počni već jednom! Počni! Hajde! - ali jednu reč nije mogao da izgovori.
Mermernim kockama hodnika odzvanjali su koraci, sve bliži i bliži, oboje su čuli kako
potkovane muške lovačke čizme uda-raju korak u jednakom ritmu. Ne može biti da... - pomislio
je Balint Šternovski. Dželat je davno svršio s Katinim ocem.
Kucanje na vratima. Kata se stresla i odlučnim pokretom počela da gura Balinta.
- Kato, draga moja! - baršunasti glas sa hodnika.
- Emil! Kakva sreća! Otvaram odmah! - međutim, nije otva-rala vrata već prozor.
Naređenje iz očiju je tako odlučno pržilo da Balint Šternovski nije imao drugog izbora no da se
popne na okapnicu prozora.
Ne sme da i sada, isto tako! Ne sme, ne, ne! - mislio je pot-puno očajan. Ako me uhvate
kao tada, Kata će me mrzeti celog života, da i ne spominjem ostale posledice, skandal, dvoboj... -
zaleteo se da skoči na ivicu balkona susedne sobe.
Od večernje rose ivicabalkona od kovanog gvožđa postala je klizava. Noga mu je sletela,
a levom rukom uhvatio se za prečku, dok je desnom nogorn ritajući se tražio dohvat u prazno, a
onda se strmoglavio dole, prvo nogama nadole, a zatim naglavačke. Užasnom silinom tresnuo je
na zemlju. Pao je na leđa i udario na kamenom obloženu stazu. Potpuni mrak.
 Polako mu se izbistrilo u glavi. Tamo gore video je nekoliko osvetljenih prozora kako se
ljuljuškaju u mraku. Tu i tamo poja-vile su se sveće i sa svih strana glave okrenute prema njemu.
Ali on je samo jedno lice tražio, Katino, s blagim smeškom izvinje-nja, međutim, nje nigde nije
bilo. Iz tog položaja nije bio sasvim siguran sa kog prozora je pao. Nije mogao da prepozna ni
Emila Muranjija među muškarcima koji su ga opkolili. Svi su ga gleda-li s nevericom. Šta taj
čovek traži tu dole u tom neobično sklup-čanom položaju?
Bol ga je tek kasnije zgrabio. Izbledeo je svet oko njega, popu-cale slilce i nestali glasovi.
Iza čela guralo se mnoštvo bivših lica; predela i prizora. Vreme se u njemu valjalo natraške, kao
da taj vrtlog nikada više neće prestati.
Prvo mu je gospodin Karolj Bodo prišao s lampom u ruci. Kada je video izvrnuto telo,
uhvatio se za glavu. Zar nikada ne može da bude mira na ovom prokletom imanju!? Šta se
ovom ovde desilo, za ime boga? Zar mu nije bilo dosta što je upropa-stio koncert? Zašto cirkuzira
i dalje?... - čučnuo je do Balinta i dodirnuo mu rame. Onda je tek primetio da je trava crvena od
izlivene krvi. - Majko božja! - ispravio se. - Zovite doktora Kalasija! Brzo!
Međutim, doktor Kalasi je toliko popio za vreme večere da su uzalud lupali na vrata
njegove sobe, osim hrkanja, iznutra se ništa nije čulo. Ali doktor Koh je međutim i bez poziva
požurio na mesto nesreće. Prelco pidžame je nosio mantil, a ispod miške široku lekarsku torbu.
Posle kratkog pregleda, došapnuo je nad-zorniku Bodou: - Pozovite sveštenika.
Dotle je stigla i Borbala. Kukajući se bacila na Balinta Šternov-slcog, koji je imao osećaj
da će se upravo od toga ugušiti. Njeno plakanje pretvorilo se u zastrašujuće vriskanje, koje se
daleko čulo: - Jaoj, mužu moj dragi, nemoj nas napustiti. Jaoj, moj naj-draži, ne čini mi to. Jaoj,
Gospode, nemoj dozvoliti!
Kada je grof Forgač stigao na mesto nesreće, nadzornik Bodo već je bio naredio da se
donese ram starog kreveta. Njegovi ljudi su premestili na krevet ogromno telo Balinta
Šternovskog. Pravi seljak, pomislio je grof Forgač, a onda naglas upitao: - Šta se to desilo?
- Ispao je - nadzornik.
- Jaoj, dragi mužu, šta će biti s nama bez tebe? - Borbala.
Doktor Koh je uzalud pokušavao da je smakne sa muža, ona
se nije dala. Uhvatili su je za ruke i tako je odvukli u stranu. Užurbano su uneli Balinta
Šternovskog. Forgač je tek tada shva-tio da je taj nesrećnik onaj solo pevač što se izbrukao.
Morao bih da pitam Bodoa da li mu je isplatio honorar, jer to nikako nije zaslužio.
Povređenog su odneli u kućicu u bašti da ga ne bi morali pre-nositi preko prizemne terase
i kroz predvorje, gde je bilo puno gostiju. Doktor Koh je i dalje Balintu opipavao puls i slušao
mu srce, ali je njegov stav ostao nepromenjen: iza Borbalinih leđa odmahivao je glavom prema
upitnom pogledu Karolja Bodoa. Međutim, Balint Šternovski nije izdahnuo. Trzaji nogu i
treptaj kapaka nagoveštavali su da je još živ. Borbala ga je istrajno sti-skala za ruku, ali on to nije
osećao. I dalje se mučio u močvari na međici smrti. Kiselkast bol mu je tutnjao u glavi, onda se
spu-stio u grudni koš, odakle se razlio po celom telu.
Video je bivše vreme kao nekada davno u Katinoj devojačkoj sobi. Prvo je video važne
stanice očevog života, zatim i svojih predaka. Naslućivao je da preživljava svoje poslednje
trenutke i da te slike sada gleda poslednji put. Više ničemu ne služe. Sada se kajao što je čitav
život proveo u lenčarenju i skoro bez cilja. Po hiljaditi put je uvideo da je on prouzrokovao očevu
preranu smrt, što sebi nikada nije mogao da oprosti. Sada je osećao oštar bol i zbog toga što je
lišio braću onog, o čemu možda oni nisu znali, ali je to i njihovo nasledstvo bilo. Svejedno je
sada.
Veći deo vremena koje mu je dato za života proveo je tako što to vreme nije ni primetio.
Leškario je i pevušio. Bio je preza-dovoljan ne radeći ništa. Uživao je što ga služe i što on nikog
ne služi. Gospode Bože! Zašto nisam bio marljiviji? Zašto nisam sinovima preneo sva ona
saznanja što sam prikupio? Mogao sam sve to stečeno znanje da pribeležim u spomenar koji sam
od oca nasledio, samo da sam mislio na svoje naslednike. Međutim, ja sam samo pravio beleške o
muzici. Koji egoistički život sam ja to živeo! Bože, oprosti mi! Sada je kasno, uzalud žalim.
Onda je u njemu sve utonulo u mrak.
Nije znao koliko je vremena prošlo pre nego što je done-kle došao k svesti u svojoj
kula-kući. Shvatio je da nije u kre-vetu već na nekom sklepanom ležaju. Neka naprava od letvica
pridržavala mu je glavu, noge i ruke. Pokušao je da podigne ruku, ali ga mišići više nisu slušali.
Eh... nije važno... Utonuo je ponovo u prošlost, tamo se osećao mnogo prijatnije i tamo ga
sudbina nije osudila na potpunu nepomičnost.
Balint Šternovski u preostalim danima života nije bio kadar da sedne, niti da se pomeri.
Više nije ni progovorio. Ali nije se mogao smiriti. Neumorno je lutao po povesti svoje
porodice. Taj neumorni putnik pitao se iznova kako bi mogao da prosle-di svoje prikaze. Samo
kada bi nekako mogao da pomeri jedan prst. Dao bi znak. Uzalud je mučio sebe, nije mogao da
nađe rešenje.
Borbala ga je verno i odano negovala, tvrdeći uporno da ona uspeva da razgovara sa
svojim mužem i da razume njegove želje iz treptaja očiju. Zapravo, Balint Šternovski možda
upravo zbog toga nije ozdravio što više ništa nije želeo.
Kao da kiše ne kane nikada da prestanu. Pašnjaci puni vode. Po zemljanim putevimablato
je do članka, ponegde i do kolena. Kada već svi izgube nadu, iznenada se sruči vrelo leto. Blato
zameni žućkasta prašina koja se uvlači svuda. Žitarice kao da se plaše da će odocniti,
užurbano krenu da žute. Krastave žabe i mali zdepasti skakavci obja-vljuju ostalima da su im
stomaci puni. Vrelina bez prela-znog doba desetkuje životinje. Širi se smrad uginulih i naduvenih
ovaca i svinja.
ozori na zgradi županije širom su otvoreni. Letnja petrovdan-a vrelina je nepomična i
napolju i unutra. Malaksala gospo-više nemaju volje ni da se kočopere ni galame, što je inače
kako odzvanjalo među zidinama. Sada se samo neka opšta ul ražcnost osećala u glasu onih koji
su tražili reč. Razmatrali predlog podžupana Šandora Vajde u vezi s ukidanjem odre-ba Njegovog
veličanstva Josifa Drugog. Podžupan je duboko ročaran treptao, jer bučno oduševljenje na koje je
računao vodom teme za raspravu, sada je izostalo. A kakva pobuna je stala kada su saopštili da te
odredbe stupaju na snagu odmah! e odredbe je sam Josif Drugi povukao na samrtničkom
odru. ogli bismo biti srećni, jer odbacivši Habzburške regulative, DŽemo da se vratimo na
tradiciju naših predaka. Podžupana svoj predlog počeo preambulom. Kitnjastim i
preopširnim :enicama ubeđivao nas je da učinimo i mi sve ono u čemu su s druge županije već
preduhitrile. Zatim je naveo sve neop-dne odluke o kojima je trebalo da se glasa.
Gazdinstvima i drugim privilegovanim mestima pro-tiv zločinaca i pustahija Zakonom
kojije pozvan da služi
život ili smrtponovo se odobravafeudalno pravo za dono-šenje i izvršenje smrtnih kazni.
Takođe se određuje pravo presude veleposednika nad svojim kmetovima s ciljem da bi staru vlast
sprovodili.
Da se izbrišu nasilno napisane numere sa zidova kuća, takode i one table koji supozvane
da obeležavaju nazive i numere svih sela, kao i da se iskopaju i tako uklone obelež-ja nastalih
sekcija prilikom premeravanja zemljišta.
Manipulantima, učesnicima upremeravanju zemljišta, koji su strane nacionalnosti, da ne
bi nanosili štetu svojim levim uveravanjima, materijalnim zaduživanjima i dru-gim podmuklim
prevarama, određuje se osam dana da se iz županije udalje, to jest isele. U slučaju da se po
isteku određenog vremena takva lica ipakpronađu, njih ćepohva-tati za potrebe vojske, dok će
nepodobni biti momentano proterani iz cenjene županije.
U vezisa svim županijskim događanjima koresponden-cija koja je do sada bila na
nemačkom jeziku uobičajena briše se i vraća se nekoliko godina ranije napušten latinski jezik u
zamenu.
U nacionalnim normalnim školama uvedeni nastavni red da se napusti, i da mladež bude
podučavana ne na pred-njački način, nemački, već na mađarskom jeziku.
Županijski zbor polako je dostigao stanje uhićenja. Protiv-predloga jedva da je bilo, a za
pro primo predloge nemo su i ravnodušno glasali. Brisanje kućnih brojeva već su
aplauzom pozdravili. Ištvan Štern se nevoljno priključio horu urlatora. Prisetio se reči svog
pokojnog tasta koji je kazao da je veoma na mestu što je najzad Josif Drugi započeo da rasčišćava
đubre iz štale zvane Mađarska. Njegova porodična kula dobila je broj 111, što je Ištvanu Šternu
posebno bilo drago. Trostruko prvi, mislio je, osim toga, taj broj je isti odnapred i otpozadi.
Odeljak o manipulantima propraćen je gromkim aplauzom i odobravanjem, koje se
pretvorilo u urlanje. Svi su iz dna duše mrzeli one arogantne službenike poslate iz stranih zemalja
što su pristigli naoružani s previše moći, mađarski jezik nisu ili jedva da su govorili. To su bili
službenici što su ukopavali stubo-ve na međama imanja, precizno obeležavajući pašnjake,
šume, oranice i majure s vrednim i pokornim radnicima lišenih svih prava. Ištvan Štern ni s njima
nije imao problema jer su krajevi njegovog imanja priori stubovima bili obeleženi, što su tri
mani-pulanta posle kratkog premeravanja smatraii zadovoljavajućim. Odbacivanje nemačkog
jezika prisutna gospoda je slavila i pro-pratila još većom ovacijom. Nekolicina starije gospoda
tražila je reč da bi se narugali što je nemački jezikušao u sve pore dru-štva. Jedan od njih, Adam
Katona Geleji, to je potkrepio time što je objasnio lcako njegov pas čuvar laje na nemačkom.
Šandor Vajda je s teškom mukom smirio bučno raspoloženje i proglasio da je ceo predlog
u potpunosti prihvaćen. Na kraju je odredio pauzu za ručak. Gospoda su glasno negodovala jer im
nije padalo na pamet da popodne provedu u zgradi župani-je. Moraju lcući, tamo ih čeka izdašan
domaći ručak i zaslužan popodnevni odmor.
- Kog posla imamo još danas? - Adam Katona Geleji.
Podžupan je pročitao dnevni red. Mihalj Baroti, nastavniku muškoj gimnaziji, moli
županiju da ga oslobodi plaćanja pore-za jer od plate nije u stanju da preživi. Zatim saslušanje
izvešta-ja sudije županijskog suda o ishodu u vezi s tužbom opatije kao zakupca protiv županije.
Saslušavanje Pavla Hamburgera, koji tvrdi da je njemu lično car u Beču dozvolio točenje (i
prodaju) vina. Ponovni pregled i regulisanje poreznih jedinica. Žalbe nekih zatvorenika u
županijskom zatvoru. I tako dalje, nikad kraja.
Gospoda su gunđajući prihvatili da će morati poslati poru-ku svojim ukućanima da ih ne
čekaju s ručkom. U grupama su prešli preko puta trga u gostionicu kod Fenješa. Ištvan Štern
se radije smestio naplavo obojenu klupu u dvorištu županije. Koja vremena! Istopiću se - belom
maramicom brisao je u vrelini crveno skuvano lice. U nekoliko poslednjih godina nekako mu je
disanje postalo otežano. Otkopčao je okovratnikkošulje.
Županijski pandur pojavio se u dvorištu s košarom za ugalj u ruci punom presavijenih
papira. Sipnuo ih na zemlju.
Šta taj radi? - Ištvan Štern je video da su to službene akte. Dok se osvestio, pandur je
doneo sledeću količinu i sipao preko. Ištvan Štern je razmišljao da li da vikne na pandura, koji se
za to vreme i treći put pojavio. Taj iznosi dokumenta iz arhive. - Hej!
- Na vašoj usluzi! - pandur.
- Šta radiš s tim spisima?
- Treba ih spaliti.
- Šta kažeš?
 - Naređenje gospodina podžupana.
- Ne može biti!
- Jeste! - Šandor Vajda se oglasio s prozora.
- Zašto mora da se spali?
- To su sprovedene mere prema ranijem nalogu Njegovog veličanstva Josifa Drugog.
- Knjige i dokumenta ne smeju se bacati u vatru... nikada se ne zna kada će zatrebati.
- Nemojte, molim vas! Samo ti nosi, Janoše! - viknuo je Šan-dor Vajda na pandura koji
se zaustavio na trenutak.
- Ne! - Ištvan Štern je dotrčao i nije dozvolio da pandur izru-či sadržinu iz košare.
- Ištvane, zašto se mešaš u to? - Šandor Vajda.
- Knjige i dokumenta ne smeju da se bacaju u vatru - pona-vljao je on tvrdoglavo. A
onda je zapovednički viknuo pandu-ru: - Pokupi sve to!
Pandur je bio mlad, već proćelav, s ogromnom jabučicom koja je sada skliznula niz vrat i
nestala pod vezom ukrašenu kragnu na košulji. Upitno je pogledao podžupana. Šandor Vajda je
izašao u dvorište, preuzeo košaru, jednim pokretom pljusnuo dokumenta preko gomile, a onda je
prosuo i sadržinu svoje upa-ljene lule. Plamen je odmah zahvatio papir. Ištvan Štern je gazio
i šutirao gomilu pokušavajući da ugasi vatru. Podžupan ga je zgra-bio za ruku i odvukao ga: -
Smiri se, budalo! Ti, Šternu!!!
On se oslobodio i ponovo se usredsredio na gašenje požara, ali akta su do tada gorela
velikim plamenom šireći opor miris po dvorištu.
- Knjige i dokumenta ne smeju da se bacaju u vatru! - zaur-lao je Ištvan Štern i treći put,
šutirajući iz žara ono što se još dalo spasti.
Porodica Šmorak iz Lemberga doselila se u Prag, zatim u Beč, sve u nadi da će se tamo
lakše snaći nego u rodnom gradu. Upravo kada su se smestili, carica Marija Terezija dala je
sledeću izjavu o njihovoj rasi; tu izjavu su kasnije vazdan ponavljali: - Jevreji su gori od kuge.
Izjavu je carica na nemačkom dala, međutim, oni su je ipak raz-umeli jer je porodica
tradicionalno govorila barem tri jezika.
Carica nije govorila u prazno. Njeni strogi ediktumi izgnali su Jevreje iz Praga i Beča.
Krenuli su velikim teretnim kolima u Požun, gde su nameravali da otvore radnju za prodaju
namešta-ja, ali od gradskog veća nisu dobili odobrenje za to. Natovarili su seponovo ipošli na jug
„putem njihovog nesređenogživota', kako je to glava porodice Aron Šmorak imao običaj da kaže
u to vreme. Njihovo lutanje po krivudavom putu, sa čestim zasto-jima, trajao je osam godina.
Otrpeli su mnoge nesreće i gubit-ke. Najbolniji je bio smrt Elize, supruge Arona Šmoraka.
Žalili su za njom muž, majka i tri kćerke, Helga, Ester, Eva i dva sina, Jakob i Josif. Za tih osam
gorkih godina Aron Šmorak je očajnič-kim naporima pokušavao da trgovinom izdržava svoju
familiju.
Kada bi ga pitali čime se bavi, tužnim osmehom je odgovarao: - Kupujem, prodajem!
U jesen osme godine stigli su u Heđhat, mesto u blizini Toka-ja. Moćan zemljoposednik u
tom mestu tražio je zakupca za svoju radnju pošto je prethodni, Armin Kertes, umro od
trovanja gljivama. Ugovor o zakupu porodica Šmorak je s velikim pošto-vanjem u pozlaćen ram
smestila, a kasnije kada su od kamena sebi kuću sazidali, taj ram je zauzeo mesto na mermernoj
ploči iznad kamina. Svaki član porodice napamet je znao taj ugovoi kao neku pesmicu.
16. dana mesecajanuara, godine 1759. Uzvišeni vlaste-lin u mestu Heđhat da je u arendu
dućan Jevrejinu Aronu Šmoraku pod uslovima kako u pisanom ugovoru stoji.
1. Sponemuti Jevrejin će biti u obavezi da u dućanu drži svakojaku robu, kao što su alat
odgvožđa i ostale potrepšti-ne, tako da što zatreba Uzvišenom vlastelinu tako tu sortu robe koja
bude potrelma njegovom gazdinstvu može da pronađe u radnji, kao i da siromašan svet neće
morati da pešači predaleko za svaku sitnicu.
2. Ovom Jevrejinu će biti dozvoljeno da prodaje i trguje solju, svećom, duvanom i
ostalom sitnom robom.
3. Ako Uzvišeni vlastelin za sebe ili za svoje oficire, to jest sluge ne nađe u dućanu
potrebnu robu, tako Jevrejin će biti dužan da poruči to isto i da po pristojnoj ceni to administrira.
4. Prema ovom ugovoru godišnje će isplatiti sto Rhenes forinti i,prema običaju, po
isteku polagodine će Uzvišenom Vlastelinu isplaćivati obvenciju.
5. Jevrejinje dužan da se sveto pridržava ovih uslova, a ukoliko to ne bili hteo,
vlastelinu će biti dozvoljeno da iz svoje moći opet raspolaže dućanom i vratiga u svoj
posed. Ukoliko sepak arendar Jevrejin pridržava ugovora u miru i s poštovanjem, tada će i sam
Vlastelin njega držati pod svojom protekcijom i neće dozvoliti da ga bilo ko uznemira-va
bespravno. Ovaj ugovor ćepočev od sada da traje nared-ne dve godine, a u poslednjoj godini ako
će Jevrejinu biti voljan za dalji ostanak, a sa time se i sam Uzvišeni Vlaste-lin složi, ugovor će
moći da seproduži ukoliko arendar pola godine ranije prijavi to.
Pečaćeno nagore navedeni dan, mesec, godinu i mesto.
Bertalan T. Vamberi
U vreme potpisivanja ovog ugovora Aron Šmorak imao je trideset i dve godine. Kosa mu
je već bila potpuno seda, a lice sasvim izborano. Smatrao je da za nagli napredak i dobrobit svoje
porodice isključivo ima da bude zahvalan dvojici svojih dobrotvora, gospodinu Bertalanu
Vamberiju i caru Josifu Dru-gom koji je 1781, posle smrti svoje nemilosrdne majke, doneo zakon
da se Jevreji mogu smatrati za „tolerantnu manjinu“ jer nataj način mogu biti „korisni za
državu11. Aron Šmorakje pri-svojio i carevu omiljenu izreku: - Ide to ako ga nosimo!
Josif Drugi, deset godina ranije, kao pomoćni poglavar Marije Terezije primorao je
Jevreje da uzmu ,,pristojna“ prezimena. Po toj odredbi Jevreji su bili dužni da se pojave u
matičnim uredima koji su bili zaduženi da vode knjige rođenih i umrlih podanika imperije. Pošto
je zvaničan jezik bio nemački, očekivalo se da Jevreji odaberu nemačka prezimena. Aron
Šmorak, onako kako je i dolikovalo pristojnom građaninu, seo je na konja i odjahao u grad Eger
da nabavi novo prezime svojoj porodici i time pokaže kako poštuje zakon. Prvo je na mastilom
isflekani pisaći sto sta-vio dve boce vina (do tada je njegova porodica dobila dozvolu za
obrađivanje više parcela vinograda u zamenu za pola priho-da), a zatim upitao službenika: - Wie
heissen Sie, Herr...?
- Vilhelm Štern - rekao je svoje ime iznenađeni muškarac. Aron Šmorak se izvukao u
stav mirno i svečano rekao: -
Dann wird Stern unserName sein.
- Sind Sie sicher?
- Ja, ja.
- Also, Stern?!
- Gut.
Aron Štern se vratio u Heđhat sa odgovarajućim zvaničnim dokumentima u torbi. Uskoro
je osvanuo i natpis nove firme: Štern i Sinovi. Prvorođeni sin je već radio kao očeva desna ruka.
Eva je već bila stasala za udaju i po ceo dan je sa još dve slu-žavke pripremala svoj miraz.
Aron Štern je za svadbu odvojio dva sanduka penušavog vina. Devojka je na tuce prosilaca
imala narednih godina, alijoj se nijedan nije dopao. Njene starije sestre u tim godinama već su
davno bile udate. Aron Štern je sve ner-voznije pitao: - Sigurna si da ti ni ovaj ne odgovara?
Eva je klimala glavom. Nadala se da će ne samo ona, već i otac imati dovoljno strpljenja
da sačeka onog pravog.
Ištvana Šternovskog je upoznala u Debrecenu, gde je sa ocem pošla u nabavku. U velikoj
sali gostionice toga dana priređen je veliki bal povodom berbe grožđa. Aron Štern, od sreće što
je potpisan jedan povoljan kontrakt, svoju ćerku iznenadio je pre-lepom večernjom haljinom.
Oko izreza na vratu haljinu je kra-sila briselska čipka. Zabavi su prisustvovali mlada gospoda
iz okoline. Osim Šternovih, jedini došljaci bili su naočiti sinovi iz familije Šternovski. U ove
mladiće su se, skrivajući se iza lepe-za, zagledale sve matere prisutnih udavača. Ištvan i Janoš su
za celu glavu bili viši i izdigli su se nad ostalim porisutnima. Obo-jica su primetili Evu s njenom
crnom kosom u bezbroj uvojaka što je letela kao crna ptica oko mermerno belog ramena. Upisa-li
su se u Evin raspored plesa. Isto vreme proveli su u njenom društvu, ipak znali su da su Ištvanove
namere sasvim ozbiljne. Braća Šternovski su već dva meseca bila u obilasku zemlje. Put je
ujakfinansirao. Posle nekoliko dana Ištvan je odustao od put-nog plana i dojahao u Heđhat da bi
ponovo video Evu. Svog mla-đeg brata ostavio je u gostionici u obližnjem mestu. S
devojkom nije mogao da se vidi, ali joj je poslao tri pisamceta. Dobio je jedan jedini odgovor. Do
meneput vodi preko mog oca - pisala je Eva. Visoku tvrđavu teško je osvojiti, pomislio je Ištvan
Šter-novski. Njegovo ushićenje samo su pojačavala slova ispisana kao biseri.
Eva ga nije obavestila da je saopštila ocu da joj se Ištvan Šternovski udvara. Aron Štern je
dobio napad besa. Seda kosa vijorila mu se oko glave dok je skakao i udarao nogama u pod: - Jesi
li sišla s uma? Da, baš će Šternovski... Da li taj čovekuop-šte zna ko smo mi?
- Zna, budite, oče, sigurni da zna.
- Da li će njegova porodica ikada pristati da se on oženi Jevrej-kom? Kako bi to bilo
moguće?
- Neka to bude njegov problem.
Ištvan Šternovski je nedelju i po dana odlagao da prijavi svoju odluku. Majka je imala
slabo srce, i Ištvan je znao ako joj sada saopšti vest, možda bi presvisla zbog toga. Borbala se
više nije ni sećala bivše devojke svoga sina. Bila je bolesna i proteklih godina toliko se ugojila da
se gušila i od nekoliko napravljenih koraka. Uzimalaje vazduh dahćući kao da je optrčala celo
ima-nje. Lekar joj je odredio strogu dijetu, ali se ona nije pridržava-la toga. Ponekad se i usred
noći iskradala do ostave da bi uzela nekoliko zalogaja.
Kada se Ištvan Šternovski najzad odlučio da razgovara s maj-kom, Borbala je ležala u
ležaljci na verandi, nogu uzdignutih na jastucima varila je svoj ne tako slabačak fruštuk koji se
sastajao od porcije kajgane sa slaninom, vrča kiselog mleka, dve crvene paprike, šolje turske kafe
i malo kompota od suvih šljiva što nije bio deo doručka već lek za regulisanje rada creva. Kada je
čula da njen sin želi da razgovaraju, zatvorila je oči, uverena da zna šta sledi, Ištvan se opet
uvalio u dugove na kartama. - Koliko duguješ, sine?
Uzalud joj je sin objašnjavao da je posredi nešto drugo, hoće da se ženi, Borbala
jednostavno nije shvatila: - Ko je ta Eva?
- To je ona kojom želim da se oženim.
- Ti?
- Bože, majko, sigurno ne rimski papa!
- Ali ti si još dete.
- Napunio sam dvadeset i dve.
- Dobro, ali ipak... tek tako? Iznebuha?
Ištvan Šternovski je strpljivo objasnio da se takve stvari uglav-nom događaju iznenada i
molio je za njen majčinski pristanak i blagoslov. Ali nije ih dobio. Borbala je prvo želela da čuje
ko je ta devojka i čija je kčerka, odakle se stvorila, šta se zna o njenoj porodici, koliki joj je
miraz. Ištvan Šternovski je sve više imao osećaj da je ovaj razgovor potpuno uzaludan. - Nadam
se da će te obradovati kada ovo čuješ, majko.
- Čemu da se radujem? Tome što te upecala jedna proraču-nata devojka?
 - Ja pokušavam da upecam nju! - objašnjavao je Ištvan Šter-novski, znajući da će mu se
crni oblak nadviti onda kada joj kaže Evino poreklo. Bezbroj puta je započinjao, ali nije imao
kuraži da prevali preko usta da je njegova buduća Jevrejka. Ta reč je za njegabilakao oštar nož
koji su mu u kičmi okretali. Mada je on lično je samo jednog Jevrejina poznavao, dedu Kohana,
vlasni-ka dućana sa sitnom robom u selu kod koga su svi mogli dobiti hranu i ostalo na veresiju.
Ali nije bilo sumnje da nad Evinim precima leži taman usud i da ista kazna čeka i potomke, a tu
sud-binu mora i on podeliti ako misli da je odvede pred oltar.
- Ali zašto baš tu Evu o kojoj ne znamo gotovo ništa?
- Samo zato što je ona za mene kao da smo blizanci, samo od različitih roditelja
stvoreni.
- Zašto bi je uopšte ženio ako ti je već ionako bliznakinja?
- Majko, molim vas!
Borbala je vrlo brzo dobilavesti o poreklu, prebivalištu i veri porodice Štern. Čupalaje
kosu kada je izjavila da ona ni po koju cenu neće ući u rodbinsku vezu s tom porodicom. Za to
vreme Ištvan Šternovski je ponovo posetio Heđhat i doneo konačnu odluku, da svoju sreću jedino
uz Evu Štern može naći. Bio je uve-ren da je i to znak sa neba što je prvi deo njegovog
prezimena isti kao Evino prezime. Kod kuće, situacija se toliko zaoštrila da Borbala više nije bila
voljna ni da razgovara sa sinom. Rasprave i dogovori nastavili su se posredovanjem drugog sina:
- Janoše, sine, reci bratu da je večera na stolu!
Ištvan Šternovski je uvideo da to tako dalje ne može. Uveče, kada su svi u kula-kući otišli
na spavanje, on je sa svojim slugom Joškom tiho skinuo s tavana dva velika sanduka i šest
narama-ka u koje je smestio svoje lične stvari. U kožnu putnu torbu sta-vio je sve ono što bi u
slučaju opasnosti spasavao; novac (koliko je mogao iz porodične kase uzeti), samo nekoliko
porodičnih uspomena, pre svega knjigu s dedinim i očevim zapisima koju je nazvao Knjigom
očeva. Smatrao je da je ta knjiga u svakom slučaju njegovo nasledstvo.
Dole su ga čekala teretna kola s dva vola i njegov zclcnko, kao što je slugi zapovedio.
Joško je seo na kola pored kočijaša i krc-nuli su po mrldom mraku. Sledećeg dana rano ujutro
stigli su u Heđhat, gde su se smestili u gostionicu. Ištvan je do podne spa-vao, a onda se lepo
obukao i prošetao do kuće porodice Štern. Poslao je poruku Aronu Šternu, a kada ga je ovaj
primio, rekao mu je: - Vi, gospodine Štern, želite da zaštitite svoju kćerku Evu, jer ste zabrinuti
da ona i vaša porodica za mene neće biti dovolj-no dobri. Da vidimo sada da li sam ja dovoljno
dobar ovako sam, bez moje porodice i samo s malo imetka.
Aron Štern je nešto promrmljao, kao, pokazaće se ko je za šta dobar. Ištvan Šternovski se
uselio u malu gostinsku kuću Arona Šterna u bašti, opervaženu bokorima maline. Njegov mogući
zet ne može da se stiska u gostionici naočigled sviju. Odlučeno je, pomislio je Ištvan Šternovski.
Pozvan je na večeru u kuću Šterno-vih. Odeću i ostale stvari povadio je iz sanduka, teretna kola
po kočijašu vratio kući, a Jošku poslao po pribor za pisanje. Čim je dobio guščije pero i mastilo,
otvorio je Knjigu očeva i upisao:
Reka mog života evo našla je novo korito za sebe. Porodič-nu kuću gde sam rođen,
čuvenu petougaonu kulu, ostavio sam za sobom, možda zauvek, da bi ovde među brdima našao
ženu i sreću. Strahove, i ako postoje, hrabro ću otkloniti jer verujem da Svemoćni bdi nad mojini
koracima. Omnis dies, omnis hora, quam nihil simus ostendit.
Aron Štern je poslao poruku gospođi Borbali da bi znala da joj je sin prav, zdrav i na
sigurnom. „Stojim Vam na raspolaga-nju!“ - pisao je u dnu pisma. Odgovor je stigao ne njemu,
već Ištvanu Šternovskom. „Vrati se kući smesta jer ću te se odreći!11 Na šta je ovaj: „Neka bude
po vašoj želji!“ - i nije se mrdnuo. Pod nadzorom Arona Šterna svake večeri mogao je
nakratko da se vidi s Evom. Njihovi razgovori bili su stidljivi i šturi. Eva je jedne večeri pričala o
majci koju je rano izgubila. Ištvan Šter-novski je klimao glavom: - Da... tuberkuloza.
Devojka je zinula od iznenađenja. - Vi ste se raspitivali o nama?
- Zadovoljite se s toliko da ja znam.
Druge večeri Aron Štern pričao je nadugačko o tegobnim godinama u Beču i Pragu i o
dugotrajnim lutanjima porodice.
- Putevi lutanja - dodao je Ištvan Šternovski.
- Od koga ste čuli za to?
- Ja samo... ionako ne biste verovali, ali ja... ponekad vidim prošlost.
Aron Štern ga je zatrpao pitanjima. Ištvanovi odgovori bili su sasvim tačni. Kao da je
mladi gospodin istraživao život nji-hove porodice. Aron Štern se češao po glavi. - Da li biste
pošli sa mnom kod našeg rabina?
- Stojim vam na raspolaganju.
Rabin Ben Lov je godinu i po dana ranije stigao iz Praga. Prema planu, trebalo je da
produži do Odese, ali nije sledio baš taj pravac. Nekolilco dana zadržao se u usputnoj gostionici
Son-tag pored potoka. Sa slabim znanjem mađarskog jezika raspiti-vao se o ljudima slične vere.
Uputili su ga u Heđhat. Tamo je prvo kod Šternovih zakucao. Ljubazno su ga primili, zadržali na
ručku. On je međutim jedino želeo da vidi kuću gde se ljudi mole. Bio je vrlo iznenađen kada mu
je Aron Štern rekao: - Tako nešto u ovom kraju ne postoji.
- Neeema? Ali, onda, gde se naši skupljaju za sabat?
- Dakle, ovde, u... u bašti - Aron Štern nije hteo da prizna kako se nigde ne sastaju.
Jevreji su sretni što imaju rupu na zad-njici i što mogu na miru i vredno da rade. Ne žele nikako
da razljute gradske velikodostojnike nekom molbom za izgradnju bogomolje.
Međutim, rabin Ben Lov je razumeo više iz tih reči nego što je izgovoreno. - Još na dan
današnji ovde će da bude molitveni hram. Biće.
- Kalco?
- Podići ćemo mi jedan, zajedničkim snagama. Samo dođite svi na obalu relce. Još
danas po podne.
Šternovi su obavestili svoje prijatelje i poznanike. Dok su sti-gli do relce, rabin Ben Lov
je već sekiricom isekao osam mladih alcacija, očistio ih i vezao pri vrliu. Tako dobivenu
osmougao-nu formu morali su samo šimširom da ograde okolo. Trebalo je samo da stave krov
iznad sanduka sinagoge koji je rabin doneo sa sobom i sada poklonio meštanima. Vremenom su
članovi zajed-nice trskom pokrili ceo hram, koji je u međuvremenu dobio i u visini.
Obred se dosta otegao te prve večeri. Ispostavilo se da ver-nici skupa nisu imali nikakvog
iskustva s hebrejskim jezikom i običajima. Rabin Ben Lov se čupao i za kosu i za bradu: - Ovo ja
u život ne video! Ne znati ništa!
- Nemojte se žestiti, naučite nas! - Aron Štern.
Tako je rabin ostao na obali reke duže od planiranog, te su mu njegovi vernici uskoro
sazidali kuću da ih ne bi nikada napustio. Priče o njegovoj mudrosti brzo su se širile. Iz
dalekih mesta dolazili su Jevreji lcod njega za savet. Tražili su njegovo mišljenje i učili od njega.
Neki su dolazili samo da mu dodirnu ivicu odore što je nosio jer je, po verovanju, to je
garantovano donosilo blagostanje. Postao je običaj da mladi parovi pre cere-monije venčanja
dođu najpre kod njega. Gospoda u županiji su u nekoliko navrata odlučili da zat\rore sinagogu i
da povuku dozvolu za sakupljanje, međutim, rabin bi svaki put to sprečio svojom mudrošću,
lepim rečima i ličnom hrabrošću. Mnogo je pomoglo i to što je najbogatiji veleposednik u kraju,
baronesa Sigraj, sinagogu i rabina uzela pod svoju zaštitu: - Kome može da smeta što se Jevreji
mole svome Bogu? Pogotovo dok nam prave tako dobra vina!
Rabin Ben Lovje i dalje neometano mogao da širi svoje znanje.
 Aron Štern je slutio da neće tako lako doći do rabina. Red kojije čekao na njega vijugao
se iz bašte sve do reke. Aron Štern je bio jedan od onih koji je učestvovao u izgradnji rabinove
kuće i odlično je poznavao put do rabina. Ištvana Šternovskog poveo je prema sporednom ulazu
koji je bio otpozadi. Pravio se kao da je pošao prema malenoj kući za poslugu, a na kraju je
ipak ušao u kuhinju velike kuće. Ištvan Šternovski ga je kolebljivo pra-tio. U kuhinji su zatekli
Igora, rabinovog poljskog slugu, kako na vatri kuva kafu. Negodujući je odmahivao glavom, a
onda je očima pokazao Aronu Šternu da uđe kod rabina. Unutra, rabin je upravo završio razgovor
s jednim posetiocem, niskim starcem koji je govorio kao da kevće.
- Ne razumem ni ja - šapnuo je Aron Štern. - Jevrejski govore.
Ištvan Šternovski je klimnuo glavom. U svojoj uzrujanosti nije ni primetio da razgovor
teče na stranom jeziku. Čim je niski starac klanjajući se otišao, rabin ih je ponudio da sednu.
Pogled je uperio u Arona Šterna: - Kojim povodom?
- Rabine, ovaj dečko ume da gleda u pećinu prošlosti. Njemu su poznate i one stvari
koje mu nikada nismo pominjali, niti pri-čali. Tražim vaš savet, šta da mislimo o tome?
Rabin Ben Lov je dobro odmerio Ištvana Šternovskog od glave do pete. Na kraju je rekao:
- Misliš da je tako kako gospo-din Štern kaže?
- Uglavnom.
- Ispričaj mi onda odakle sam ja došao?
- To ne mogu znati. Ja vidim prošlost samo onih ljudi koji su meni bliski.
Rabin Ben Lov je ponovo dobro pogledao mladića. Ištvan Šternovski je stoički izdržao taj
prodoran pogled. Rabin je klim-nuo glavom, a zatim: - Odgovor je na mestu. Da li su ti Šterno-vi
bliski?
- Takoreći najbliži.
- Da li mladi gospodin ima saznanje o nekakvom ugovoru koji je za njih izuzetno
značajan?
Ištvan Šternovski je klimnuo glavom i počeo da deklamuje:
16. dana mesecajanuara, godinel759. Uzvišeni vlastelin u mestu Heđhat da je u arendu
dućan Jevrejinu Aronu Šternu pod uslovi-ma kako upisanom ugovoru stoji.
- Štima! - Aron Štern.
- Dobro je. - Rabinu Benu Lovu je smetalo što se Štern meša. Stavio je Aronu Šternu
ruku preko ramena. - Ne smeta ako posto-je i takvi koji znaju više od tebe o onome što je bilo.
Nemaš raz-loga da se brineš. Možeš verovati ovom čestitom mladiću. Ali savetujem ti da ne
proglašavaš koju neobičnu moć viđenja ima. - Tim rečima i odlučnim pokretom ruku ih je
pozdravio. Već su zamakli na vrata kada im je još dobacio: - Međutim, ubudu-će kad misliš nešto
da me pitaš, dođi na glavni ulaz i čekaj na svoj red.
- U redu - Aron Štern se poklonio do zemlje. Uhvatio je Ištvana Šternovskog ispod ruke
i poveo ga kući. - Pravo čudo od čoveka - mrmljao je.
Znači odluka je pala, Ištvan Šternovski ženidbom može da postane član njihove porodice.
Ali usledile su dugotrajne raspra-ve oko toga u kojoj crkvi da se obavi venčanje. Aron Štern
se uporno držao sinagoge. Ištvan Šternovski kao kalvinista želeo je da se venčanje obavi prema
običajima njegove vere. I budu-ćoj deci namenio je svoju veru i u tom smislu tražio je od
svoje buduće da se potpiše dokument. Eva je pristala da potpiše taj dokument, bez obzira što je
otac pretio da će je se odreći.
- Veličanstveno - Ištvan Šternovski, - zbog ovog braka obe naše porodice će nas
odgurnuti. - Od kada se preselio u Heđ-hat, majku i brata nije video niti je čuo za njih.
Rasprave su mogle potrajati još godinama da sveštenik kal-vinista u Tokaju nije izjavio da
za sva blaga sveta neće venčati jevrejsku devojku s tako čestitim mladićem hrišćaninom kao što
je Ištvan Šternovski.
- Dobro je, poštovani gospodine, i ne treba učiniti tako ogav-nu stvar! -1 kao furija je
izleteo ostavljajući zaprepašćenogsvešte-nika. U galopu se vratio u Heđhat. Ovoga puta i on je
nepozvan na zadnji ulaz upao kod rabina, koga je zatekao za stolom uz postavljenu večeru s
belom salvetom oko vrata. - Rabine, kako mogu ja da postanem Jevrejin?
- Mora li odmah, ili možeš da pričekaš dok završim svoju skromnu večeru?
Ištvan Šternovski se postideo. Počeo je da izlazi iz kuhinje natraške, ali ga je rabin
ljubazno ponudio da sedne. Sipao mu je vino i ponudio ga punjenim guščijim vratom. Dok su
zavr-šili večeru, već su se i dogovorili kako Ištvan Šternovski može da se priključi jevrejskoj
zajednici u Heđhatu. Pola godine tri puta nedeljno dolaziće u rabinovu kuću da bi naučio sve
ono što jedan dobar Jevrejin mora da zna. Prema zakonima u svetu, on, naravno, nikada ne može
postati Jevrejin, objašnjavao je rabin Ben Lov, međutim, gde to piše da zakon mora o tome
biti obavešten.
Do dana venčanja sagrađena je i kuća na proplanku. To je bio poklon Arona Šterna
mladima. Kuća je bila opremljena svim udobnostima, a u bašti je podignut ne samo paviljon za
priređiva-nje zabava i koncerata već je sagrađena i udobna odaja za kupa-nje. Ištvanu
Šternovskom navrle su suze kada je njegov tast na dan venčanja proveo njega i sve prisutne goste
kroz novu kuću - za vreme izgradnje mladi nisu smeli ni da priđu građevini.
Nije znao kako bi mogao da mu se oduži. Pun zahvalnosti, drh-tavim glasom je izjavio: -
Na današnji dan, vama u čast, gospo-dine taste, skraćujem svoje prezime na Štern!
Prisutni rođaci (samo Šternovi, jer iz mladoženjine porodice se niko nije pojavio) na ovu
vest su veselo aplaudirali.
Ištvan Štern nikada nije propuštao da dugo ljubi svoju ženu u jutarnjim satima, posle čega
bi je ovim rečima pustio: - Sre-ćan ti dan, blago moje!
Evaje u bašti gajila mnoštvo ruža, a uz drvenu ogradu boko-re lavande. Cela kuća je na
lavandu prijatno mirisala i uvekje bilo svežih buketa po vazama. Ištvan Štern se odlučno bacio
na posao, trgovao je belim i crnim vinom svoga tasta. Uspevao je da proda robu i po tako dalekim
predelima za koje porodica Štern nikada nije ni čula. Izuzetno spretno je umeo da nagovo-ri
trgovce da sklope dugoročne kontrakte, tako da su oni posle potpisivanja i zdravice često
izjavljivali: - Samo s Jevrejinom da čovekne trguje! - Ištvan Štern se samo smešio i sve te
primedbe ostavljao bez komentara.
Kadaje jedan ozbiljan tovar vina krenuo ka Lembergu, Aron Štern je s nevericom
odmahivao glavom: - Kako je ovo moguće? Nas su najurili odande, a sada dobre pare plaćaju za
naša vina. Živimo u izluđenom svetu!
Ištvan Štern je bio veoma ponosan što je porodična trgovina vinom krenula ka vrtoglavom
usponu otkad je on počeo da bude koristan u tom poslu. Jedno jedino pismo je napisao majci, i
to uglavnom o svojim uspesima u trgovini.
Gospođo Majko, Vaša zloslutna predviđanja po kojima ću sigurno postati siromašni
bednik i da ću morati na kolenima da Vas molim da me ponovo primite u svoju zaštitu na sreću
se nisu ostvarila. Naš siguran prihod za preživljavanje u stanju sam da obezbedim svojim radom.
Nadam se da će vaša Ijutnja jednom zauvek nestati i da ćete naći za shodno da nas posetite. Ako
me dobra sreća i dalje bude pratila, dotle će nas biti troje.
Posle Lemberga, i u Tarnopolu, Odesi i Viteksu vinopije su brzo naučili prezime Štern.
Ranije je bilo dosta teško slati vino sa žigom na tolika rastojanja, pogotovo u buradima. Zato
je Ištvan Štern uskoro napravio posebne drvene sanduke s pregra-dama, gde su mogle da se
smeste dvadeset i četiri boce vina i tako sačuvaju da se ne razbiju. Ogromno slovo Š iz
prezimena Štern upekli su na poklopac tih sanduka na sličan način kao što su obeležavali stoku.
Ištvan Štern je to slovo Š doživljavao kao svetlucavu zmiju. Često je i sanjao to slovo.
Krajem prve godine njihovog braka Eva je ostala u drugom stanju. Porođaj je bio veoma
dug i težak. Babica se već zabrinu-la kako za novorođenče, tako i za život mlade majke.
Ištvan Štern je svoje pokolenje u Knjigu očeva zapisao onako kako se u drugim krajevima
u Bibliju upisuje.
Godine 1775, 7.jula rodio se Ričard, mesec dana ranije no što smoga očekivali. Na svetje
došao kao veoma sičušna beba, ali se pokazao kao dobro dete, i u povoju jeplakao samo onda
kada bi ga neki bolovi mučili. Njegovo sičušno i skladno teloje bilo bespre-korno, kao kakva
statua. Jedina njegova slabost bile su oči, i več u osnovnoj školi po nalogu doktora Rakošfalvija
nosioje okulare.
Poslednjeg dana godine 1777. rodio se naš Robert. Uprkos našim strahovima on je na svet
došao s lakoćom. Moja Eva je procvetala i sva sija.
23. dana marta 1779. godine rodio se naš Rudolf. Onje kao i Robert više povukao na
mene, barem u stasu. Moja supruga Eva baš se namučila s njim. Posle svih porođaja onaje ostala
isto onako vitka kakvu samje upoznao na balu u Debrecinu. Ko nas ne poznaje često misli da je
Eva starija sestra naše dece. Svima njima želim onu silnu količinu sreće koju sam ija sam dobio.
Zai-sta, samo mi nedostaje oproštaj moje rođene majke i da najzad mogu da vidim nju i mog
mlađeg brata Janoša. Često mislim na njih. Da li im ikada nedostajem?
Ištvan Štern je dva puta odjahao do petougaone kula-kuće gajeći nadu da će jednostavno
zakucati na vrata, ali je svaki put ustuknuo u strahu da će ga Borbala najuriti. Oko rodne
kuće upadljivo se namnožio đurđevak, omiljeno cveće Ištvana Šter-na. To ga je posebno
zabolelo.
U petak po podne velika porodica okupila se u deda-Arono-voj kući. Tu su proveli noć i
sledeći dan, da bi zajedno bili za vreme sabata i obaveznih neradnih sati. Tri kćerke - sada
sve udate žene - donele su večeru sa sobom. Kako je familija bila sve brojnija, tako je sve više
bilo šerpi i tepsija s jelom. Hranu su poređali po stolu, sveće su upalili još rano popodne tako da
sve poslove pozavršavaju pre nego što odu u sinagogu rabina Bena Lova. Posle večere unuci su
dedu Arona opkolili da im priča o davnim vremenima. Osim dece, te priče s velikom pažnjom
jedi-no je još Ištvan Štern slušao. Njegovo sećanje čuvalo je mnogo tog nanosa iz prošlosti
porodice Štern (Šmorak), a kockice koje su nedostajale u tim Aronovim pričama morao je
postepeno da dopunjava. To mu je pomoglo da shvati smisao prošlosti. Deda Aron je sa
zadovoljstvom pričao, vraćajući se uvek iznova na neke pojedinosti. U jarkim bojama ocrtavala
se kuća Šmorak u Lembergu koja je izgorela do temelja kada su na krov bacili baklju one
podivljale uštve od ljudi. Ištvan Štern je i taj prizor video više puta i sada se najzad pokazalo iz
kojih razloga.
Deca nisu mogli da shvate ko su te uštve od ljudi i zašto su podivljali.
- Bio je pogrom - Aron Štern.
- Šta je to pogrom?
- Kada napadnu Jevreje bez ikakvog racionalnog razloga. Nažalost, ljudi znaju da budu
veoma svirepi.
- Šta je to racionalno?
Na ovo pitanje već nije stigao odgovor. U sobi je nastala mučna i žalobna tišina. Samo se
čulo pucketanje vatre u kaminu.
Eva je spustila ruke na rame svojih starijih sinova (manji je zaspao u krilu): - Nemojte se
plašiti, ovde nikada neće biti pogroma.
Kasnije, kada su decu smestili u krevet, deda Aron je svojim zetovima ispričao kalco su
nitkovi spalili u Lembergu biblioteku koju je porodica sakupljala kroz četiri generacije. - Dva
nasilni-ka su kroz prozor izbacivala knjige napolje. Letele su knjige, dol< su druga dvojica
naložila vatru i drvenim lopatama u nju bacala nauku, literaturu, svete spise i sve ostalo. Listove
je vatra brzo gutala, dok su korice sporije gorele ispuštajući težak miris, koji nam se uvukao u
odeću. Danima smo osećali taj miris, mada nas je Elizina majka oterala iza kuće, a zatim preko
puta do pijač-nog trga, gde su nas čelcala kola s volovima... eto, tako je to bilo. Od tada nerado
kupujem knjige jer svaki put pomislim da će jednog dana i njih progutati vatra... gluposti.
Zaista, u kući Arona Šterna jedva da je bilo knjiga. Osim kuva-ra i putopisa, nije bilo
ničega za čitanje.
Rabin je bio redakgost u kući Šternovih, rnada su ga oni stal-no pozivali. Ali jednorn
nedeljno dolazio je kod Ištvana Šterna. Njegovu kuću nikada nisu nazivali Šternovom. Zbog
zasađenog drvoreda ispred kuće jednostavno su je zvali: Kestenjara. Rabino-va privrženost
Ištvanu Šternu bila je time čudnija što ovaj - to su reči dede Arona: - ,,U stvari, moj zet i nije
Jevrejin, rni smo ga tek tako prihvatili.“
Aron Štern se osećao skoro uvređeno što rabin, koji na kraju krajeva njemu treba da
zahvali što se upravo ovde nastanio, sada umesto njemu ukazuje poverenje osobi koja se takođe
ovde nasta-nila uz njegovu pomoć. Ištvan Štern je bio svestan te nelagodno-sti i jednom je to i
iskreno rekao rabinu, na šta je ovaj odgovorio: - Ja nisam dužan ni Aronu Šternu, niti bilo kome
drugom u ovom kraju, kao što ni oni nisu dužni meni. Svi zahvalnost dugu-jemo samo Njemu,
čije ime ne smemo izgovoriti.
Razgovori su tekli na tremu Kestenjare. Na stolu je stajalo rashlađeno vino u oznojenim
bocama i razno voće. Udobne stolice od bambusabile su prekrivene jagnjećom kožom. Rabin Ben
Lov je kazivao poučne priče iz Talmuda. Ištvan Štern se i dalje osećao nedovoljno upućen u
istoriju i tradiciju naroda koji je odabrao. Zato je predano slušao i pamtio. Postao je
izuzetno pričljiv u rabinovom društvu. Primetio je da brzo priča kao da je još uvek dete. Često je
uzbuđen upadao rabinu u reči. To mu je smetalo i stideo se.
Više puta se žalio kako je teško uklopiti se u zajednicu. Još uvek nije siguran da li u
sinagogi treba da se pokloni ili da usta-ne. Niko ga nije učio i zato tekst na hebrejskom samo
vergla bez pravog razumevanja. Sve u svemu, i dalje se oseća strancem među Jevrejima.
- Svi smo mi stranci na ovom svetu - rabin. - Ponajviše Jevre-ji. Iz pradomovine su nas
najurili faraoni. Rasuli smo se na sve četiri strane sveta. U većini mesta i dan-danas ne mogu da
dođu do ličnog poseda. Ako posle svega toga poželiš da nam se pri-družiš, zašto te ne bismo
prihvatili?
- Možda niste vi krivi. Možda ja nemam tu sposobnost s kojom mora da se rodiš
- I šta bi to trebalo da bude? Ako se osvrnemo, koji Jevre-jin živi više jevrejski od tebe?
Znam ja to. Mnogi jedu zabranje-no meso, primera radi i naš gospodin Aron Štern...
pomešaju masne šerpe i one od mleka, retko se pojavljuju u sinagogi. Nije to velika atrakcija da
se postane Jevrejin, to vam tvrdim.
Druga njihova tema razgovora koja se ponavljala bila je mira-kulozan dar Ištvana Šterna
za sećanje. Rabin je želeo tačno da razume kako počinje poplava prošlosti. Da li može da se
izazove, da li može da se pojača bilo kakvim ponašanjem? Može li da se utiče na to koji će se
period pokazati? Ištvan Štern nije raspola-gao zadovoljavajućim odgovorima, jedino što je znao
jeste da su slike dolazile češće i bogatije kada se on jače uzbudi. U mirnom
stanju, kao što su trenuci odmora posle ručka, ne može da se seti čak ni onoga što je več
ranije zapisao u Knjigu očeva.
Rabin Ben Lov je želeo da vidi Knjigu očeva. Rado bi ju je pozajmio i čitao, ali Ištvan
Štern mu je nije dao. - Nemoj-te mi zameriti, ali ne želim da se odvojim od nje ni za
jedan trenutak.
 - Opravdano. Ovde, kod vas, mogu da se udubim malo?
- Koliko god želite.
Što je više stranica rabin pročitao, to je više pitanja posta-vljao. Kao da je želeo da sastavi
porodičnu istoriju familije Šter-novski (Čilag / Zvezda). Ištvan Štern je revnosno odgovarao, a za
to vreme pade mu na um kako ni njegov brat, koga odavno nije video, niti majka, čak ni njegova
žena nisu pokazivali tolilco zanimanje za njegove pretke. Ni rođeni sinovi, mada će
možda kasnije. Stariji sin je tek napunio sedam godina.
- Gospodine Štern, da li ste pokušali da vidite u budućnost?
- U budućnost?
- U dolazeće.
Ištvan Štern je sa zaprepašćenjem gledao u rabina Bena Lova. Posle kratke pauze: - Ali,
gledanje u budućnost pripada isklju-čivo Njemu, čije ime ne smemo izgovoriti, na to samo On
ima pravo.
- Tu brigu prepustite meni i odgovorite.
- Ne, u budućnost nikada nisam gledao.
- Ne želite? Ili ne možete?
- Ne verujem da bih se usudio.
- To je velika šteta. Od koliko nedaća i muka biste mogli da spasete sebe i voljene oko
vas!
Ištvan Štern se duboko zamislio nad tim. Te večeri, kada je rabin otišao, on je ostao na
tremu, zagledan u sve tamniji drvo-red kestenja i tri malena srebrna bora koji su zasađena
prilikom rođenja sinova. Kestenovi su prerasli visinu prosečnog muškarca (ne i njegovu), dok su
borovi - kao dirke na harmonici - samo malo viši od Ričarda, Roberta i Rudolfa. Kolilco će visoki
biti kestenovi za deset godina? Možda dva puta viši no sada. A bori-ći? Videćemo. Nadam se...
Ako je sposoban i za to što je rabin pitao, onda bi mogao već sada saznati šta ga - šta ih -
čelca. Od tih misli oblio ga je hladan znoj. Setio se Ciganke koja mu je u Tokaju gatala. Tada je
cela porodica kočijom otišla na veliki vašar. Svima su kupili poklon na vašaru. Ričard je dobio
ono majmunče koje je brojna cigan-ska porodica prikazivala za novac. Majmun nije bio veći od
zeca prosečne veličine. Aron Štern je mislio da je majmun mladunče, međutim, Cigani su ih
ubeđivali da ima dvanaest godina i da se zove Aster. Sada je još samo duo nagađanje odvajalo
malog Ričarda od uplašenog majmuna, koji se već bio smestio detetu na rarne i tako se čvrsto
uhvatio za njega kao mladunče za svoju rnajku. Od rasprave oko cene Aron Štern je nekoliko
puta odusta-jao, međutim, Ištvan Štern je svaki put započinjao ponovo i na kraju je i platio. Bilo
ga je sramota da prizna kako se majmunče možda njemu više dopada nego njegovom sinu. Od
tada Ričard je sa životinjicom spavao, uprkos majčinom protivljenju. I danju ga je stalno grlio i
ljubio, i tepao mu: Asterčiću.
Najstariji ženski član ciganske porodice, ogronma debela žena od glave do pete odevena u
crveno, u polumraku šatre gatala je zainteresovanima iz dlana, gledala u karte ili čarobne kugle.
Aron Štern - na zaprepašćenje familije - uplatio je za sve muške članove porodice. Ištvan Štern je
poslednji prišao gatari-nom stoliću na kojem je i crna mačka ležala uz postolje kugle od kovanog
gvožđa.
- Od čega je! - pitao je Ištvan Štern pokazujući na šljašteću kuglu.
- Pokažite mi dlan! - Ciganka mu je zgrabila ruku i digla prerna svetlosti uljane lampe
koja joj je visila iznad glave. Dugo je proučavala brazde i razna ispupčenja pipajući i
pritiskajući ih. Ištvan Štern je imao osećaj da su joj debeli prsti lepljivi, i izgubivši strpljenje, hteo
je da povuče ruku, ali gatara nije dala. - Vidim velike vatre - izjavila je svečanim tonom.
- Kakve vatre?
 - Bukteću vatru u visini čoveka.
- Šta to gori? Oranica? Cepanice? Ili krov kuće?
- Bele, četvorougaone ptice strmoglavljuju se u vatru. Sasvim će se spržiti!
Ištvan Štern ništa više nije uspeo da izvuče iz Ciganke. Posle nekog vremena ispričao je
to svom tastu. - Šta to može da znači?
- Ništa dobro.
- Svejedno ne razumem.
Aron Štern se namrštio: - A ja još platio velike pare za to!
Ištvan Štern je sto puta zamislio prizor. Za bele ptice mislio je da su to golubovi, njegova
kuća se to zapalila, a krilima kao da su želele da gase vatru, zato se bacaju u nju
samoubilačkom odanošću. Dim zatamnjuje presvlaku neba. A onda je pomislio: ko je još video
četvorougaone golubice?
Jedne letnje večeri kada je naglo došla oluja, i zaglušujućom grmljavinom i gustim
pljuskom tutnjala iznad njegove kuće, u Ištvanu Šternu su se ponovo uskomešale naslage
prošlosti. I kada je proživeo ono što je ranije toliko puta, palo mu je na pamet rabinovo pitanje i
Cigankino poricanje. Sada, pomislio je, sada ili nikada! - zatvorio je oči čekajući da nadljudske
snage pokre-nu u njemu viđenje, ali ovaj put po nepoznatimpredelima sutra-šnjice. Otkucaji
njegovog srca su se ubrzali i postali toliko glasni da su prigušili i samu grmljavinu. I onda, i onda,
oh da, onda se istrgao i pojavio prvi prikaz, koji je avetinjski podsećao na proročanstvo. Visoki
plamenovi izbijali su odnekud i letele su bele trake koje su možda više podsećale na parčiće
belog plat-na negoli na ptice. Ali da tačno razazna šta je sve to, nije mu bilo dato. Nije mogao biti
siguran ni u to da li je on to stvarno dobio parčence budućnosti ili je sve to samo proročanstvo
u njemu probudilo.
Rabin Ben Lov je gunđajući slušao izveštaj Ištvana Šterna kao neko ko i veruje i ne veruje
što čuje. - Nema više ništa?
- Samo sam toliko video.
- Ne gubite nadu. Od koga ste ovo dobili, daće vam ponovo, u pravo vreme.
Te godine trgovina vinom se izuzetno bogato isplatila. Dugo toplo leto učinilo je da
grožđe sazri do kraja. Vino je dobilo izuze-tan ukus. Ištvan Štern je dobijao masovne porudžbine
iz raznih krajeva za sanduke s oznakom Š. Aron Štern je srećno namigivao zetu: - Ako se ovako
nastavi, na kraju ćemo se obogatiti!
O Ištvanu Šternu nije samo porodica lepo govorila već i cela jevrejska zajednica.
Primeran muž, koji svojoj supruzi pruža dolično poštovanje i materijalnu sigurnost. Strog je otac,
ali ima toplo srce i sinovi bi život dali za njega. Velikodušno pomaže sirotinju u kraju. Revnosno
posećuje sinagogu. Primerno se pri-država zakona i običaja. Pametan je, vredan, imućan, a ipak
nije ohol čovek. Skoro se i ne da primetiti da on ipak nije... da je... pravo rečeno, da se on
svojevoljno priključio zajednici. Slično poštovanje uživao je i u krugu ljudi reformističke vere. S
pitanji-ma o vinarstvu prvo su se njemu obraćali, a cenili su i njegovo mišljenje prilikom
degustacije vina. Neke gazde prevaranti doda-vali su šećer, a po potrebi i vodu iz bunara da bi
povećali količi-nu. Zbog njih je osnovan Zbor zaštitnika vina u okrugu Tokaj. Za predsednika je
postavljen Tivadar Farkaš jer je Ištvan Štern kandidaturu kategorički odbio. Onda su jednoglasno
njega oda-brali za potpredsednika.
Eva Štern je bila ponosna na svog muža. U društvu je volela da se hvališe njime. Govorila
je kako je ona jedina žena koja je udajom ponovo dobila isto prezime. Eva je svome mužu
našla samo jednu manu: da je mnogo ređe imao želju da se uvuče u njen krevet no što je ona
želela. Ovaj nedostatak mogao se obja-sniti time što se njen muž previše zamarao porodičnim
poslom. Često je dolazio kući kasno, propuštajući čak i zajedničku veče-ru. Eva nije ni slutila da
Ištvan Štern nije uvek poslom zauzet kada ga nema kod kuće. S vremena na vreme večeri bi
provodio u kući jedne imućne udovice s kojom se upoznao i zbližio povo-dom nekog posla
vinom jer joj je pokojni muž u nasledstvo osta-vio veliki, uzorno obrađen vinograd na padinama
Tokaja. Eva ga je neumorno molila da otputuju udvoje negde na odmor da bi se on daleko od
dnevnih obaveza mogao opustiti i odmori-ti. Ištvanu Šternu se nije dopadala ideja da se trucka
kolima do nekih udaljenih mesta. Ali polako cela porodica s dedom Aro-nom na čelu pevala je
istu pesmu kao Eva: - Pođite nekud, godi-nama se nisi smirio!
Na kraju se ukazala dobra prilika. Tadeus Vajsberger trgovac iz Lemberga, ljubazno je
pozvao Ištvana Šterna s porodicom u svoj zamak. - Od grada smo na petnaest minuta, pored
jezera. Možete da plivate, vozite čamcem i sunčate se! - objašnjavao je tvrdim nemačkim
naglaskom. Taj jezik im je bio zajednički pošto Ištvan Štern nije govorio jidiš.
Posle dugih priprema petočlana porodica Štern krenula je na put u svečanim kočijama i s
jednim teretnim. Pošla su i dva koči-jaša, trojica slugu, jedna sobarica, devet putnih sanduka, tri
kuti-je sa šeširima i majmun. Evaje sedela s dva starija sina na sedištu u pravcu kretanja, a
naspram nje Ištvan, Ričard i Astika. Dvojica slugu dobila su mesto pored kočijaša, dok se treći sa
sobaricom stiskao na teretnim kočijama, celim putem nameštajući sandu-ke jer su se oni od
truckanja pomerali. Putovanje je trajalo četiri cela dana. Noćili su u traljavim usputnim
gostionicama.
Tadeus Vajsberger je u bašti svoje kuće oblika slova T doče-kao porodicu Štern. Gospođa
Eva je od domaćina primila ogro-man buket. Agniška Vajsberger, domaćica, učinila je sve da se
gosti iz Mađarske dobro osećaju. Njena pažnja je dotle išla da je Astiki poručila hranu iz carskog
zoološlcog vrta. Bračni par Vaj-sberger imao je šest kćerki - najstarija spremna za udaju.
Svih šest su s jednakim širokim osmehom skakutale oko Šternovih dečaka, koji su se svejedno
nelagodno osećali jer nisu razume-li jezik domaćina.
- Sada je prilika da se i sami uverite koliko je važno znati strane jezike! - tako otac,
madaje i on ponekad samo pretposta-vljao šta su mu to rekli. Odlučio je da po povratku kući
zajedno sa sinovima uzima časove kod rabina Bena Lova. Eva se s lako-ćom družila jer je jidiš
naučila još od obožavane majke Elize, koja je umrla na putu njihovog lutanja. Ovozemaljske
ostatke svoje supruge Aron Štern je kasnije prebacio u Heđhat na jevrej-sko groblje.
Tadeus Vajsberger je za njih svako veče priređivao zabavu. Jedne večeri je došao orkestar
da goste muzikom zabavlja, dok je druge večeri zakazano društvo za kartanje u čast Ištvana
Šter-na. On je do tada poznavao samo igre s mađarskim kartama, ali je sada naučio i neke nove, i
upoznao je i tarot karte. Sreća ga je neobično služila. Posle svakog ozbiljnog dobitka Tadeus
Vaj-sberger bi ga dignutom čašom pozdravio: - Mazele!
Dugo prigušivana strast za igrom odjednom se sručila na Ištvana Šterna kao vedro vrele
vode. Ta strast ga je sada pržila od glave do pete. Uživao je u tome što je bez ikakvog znaka
odavanja na licu mogao da nadmudri protivnike. Dok su ga novčani dobi-ci manje zanimali. Da
ga nije s toliko strasti obuzela igra, možda je mogao da obrati malo pažnje i na to o čemu šapuću
muškarci meštani između dve partije. Da je obratio pažnju, verovatno bi i razumeo. U Lembergu
su mladi pune mržnje porazbijali rad-nje i gostionice Jevreja u glavnoj ulici i sa polica sve
izbacili na ulicu, a na zidovima su ispisali uvredljive poruke. Većina njih u društvu bili su na
stanovištu da je tu reč o preterivanjima mla-dih usijanih glava i da nije potrebno svemu tome
pridavati neki značaj. Kako je mržnja naglo došla, tako će i da prođe.
Tadeus Vajsberger nije delio isto mišljenje. Njemu nije bilo jasno zašto su gospodatoliko
samouverena. Ako jednom strasti izađu napovršinu, čovekviše ne može dabude siguran.
Među-tim, na pitanje - onda šta je za učiniti? - ni on sam nije znao prihvatljiv odgovor. - Bolje je
strahovati no prestraviti se! -ponavljao je.
 - U redu, hajde da strahujemo - neko - ukoliko će od toga biti bolje?
Ištvan Štern je za to vreme promešao paklu i podelio.
- Bilo bi pametnije da se pokupimo i pođemo kući! - šapnu-la mu je Eva sledećeg jutra
za stolom uz doručak.
- Šta ti pada na pamet? Ti si želela da putuješ!
- Nisam znala da ćeš nas odvesti baš tamo gde se loše stva-ri kuju.
- Loše stvari se kuju? - Ištvan Štern kao da je upravo izronio iz nekih dubokih voda.
Eva mu je ispričala ono što je čula od Agniške. Ištvan Štern je osećao jako lupanje srca.
Jesu li potpuno poludeli? Zar tuđi imetak da se uništava samo zato što u različitoj veri žive?
Otrčao je kod Tadeusa Vajsbergera. Domaćin je upravo zali-vao biljke u malenoj
staklenoj bašti. - Gospodine Vajsbergeru, zašto mi ništa niste rekli o ovome? - pitao je na
nemačkom.
- Ali to je bila tema cele večeri!
- Zar ne bi bilo pametnije da se mi spakujemo?
- Vandali još nikada nisu došli do nas... no, ko zna šta nam donosi sutra?
Ištvan Štern se našao u klopci. Delimično je smatrao nekava-ljerskim da kukavički
pobegne, s druge strane, bio je odgovoran za svoju porodicu, prema tome... - što je duže razbijao
glavu. u vezi s tom dilemom, sve je manje znao šta da radi. Barem da su sada tu deda Aron ili
rabin Ben Love.
Po podne od pozvanih na kartanje samo se jedan gospodin pojavio, Samuel Bratkov.
Došao je u iscepanom odelu i ispričao da su žeravicu bacili na krov njegove kuće. Njegova
porodica je pobegla u Tarnopol i on se žuri za njima, ako neko želi, može da pođe s njim. Tadeus
Vajsberger je na brzinu smestio na kola svoje kćerke, ženu i taštu. Rođaci Vajsbergeri su živeli i
u Tarnopolu. A on će ih slediti čim najveće vredosti smesti na sigurno. Samo što su se opruge na
kolima opasno rasteglile, i Samuel Bratkov počeo je da se nećka. Ne može da primi toliko njih.
Agniška je prva dobrovoljno sišla s kola. Posle nagovaranja, stara majka ju je sledila. Kola su
odjurila s Vajsbergerovim uplakanim kćerka-ma. Ištvan Štern je odmah ponudio svojateretna
kola. Domaćin je odbio: - Imamo i mi dvoje kola.
Eva je htela smesta da krene, međutim, Ištvan Štern je nare-dio da se prvo spakuju stvari,
tako su pola sata kasnije zagrli-li domaćine i jedni drugima poželeli zaštitu Svevišnjeg. Za to
vreme su se i Vajsbergerovi spremili za put. Konji su nestrpljivo kopali zemlju. Pođimo dok
možemo, pomislila je Eva. Ušli su u kola. Ištvan Štern je zatvorio zakrvavljene oći.
Iz daljine se čula tutnjava.
Bio je sasvim siguran da se to Samuel Bratkov vraća zbog nečega. Međutim, oko pedeset
konjanika im se približavalo u odeći od kože i krzna. Oni su Ištvana Šterna podsećali na
dola-zakMađaraprilikomzauzimanja domovine. U zatvorenim koli-ma oštrim vriskom oglasio se
Astika. Na to su svi postali svesni da je lcatstrofa neizbežna. Dotle su oni pristigli.
Ištvan Štern je iskočio iz kola, izvukao mač, ali uzalud jer ga je jedan od
konjanikaborilačkom sekirom preko vrata presekao, i on je pao ispod kola. Kopita su se stišala, a
obrisi su postali bledi. Pre nego što je potpuno izgubio svest, video je vatru ispred glavnog ulaza
u dvorišnu kuću i one dobro poznate bele ptice. Tek mnogo kasnije, u svom bolesničkom krevetu
shvatio je da je on nakratko posmatrao kako plamen vatre uništava nadaleko čuvenu zbirku
knjiga porodice Vajsberger.
Misleći da je mrtav, napadačigaviše nisu dirali. Pao je mrak kada je malo došao k sebi.
Seljaci susedi su mu pružili pomoć i dali mu prenoćište. Pronađen je Ričard, koji se skrivao u
parku među borovinom, kao i Astika, čije je suludo vriskanje toliko nerviralo Ištvana Šterna da je
u više navrata dizao mač na malo majmunče. Ričard bi ga svaki put odbranio.
 U stranoj državi, bez poznanika, pomoći i para, Ištvan Štern nikako nije mogao da
pronađe poslednje prebivalište svoje žene i dvojice sinova - ukoliko je ono postojalo - i njemu ga
pokažu.
Deda Aron mu je poslao pismo puno mržnje u kojem ga je zauvek prokleo što nije uspeo
da zaštiti njegovu kćerku i dva unuka. Da Ričard nije bio s njim, Ištvan Štern bi sebi
bodežom probo srce.
Porodica Štern mu nikada nije oprostila. Čas me se ovde odriču, čas tamo.
Na kraju, prepuštajući imanje u Heđhat svojoj sudbini, zajed-no s Ričardom i Astikom
zatražio je utočište u petougaonoj kula-kući. U krugu porodice Šternovski su ga trpeli, ali ga
nikada nisu prihvatili. Nije bilo dana da nije razmišljao: prekinuće svoje ovo-zemaljsko mučenje.
Iskrivio se sve do zemlje pod teretom griže savesti. U preostalim godinama jedva da je pokazivao
znake da je još u životu. Vreme je uglavnom ubijao bacajući karte. Često je njegova leva ruka
igrala karte protiv desne. Nikada nje želeo ni sa kim da igra.
Kada je zahvaljujući ugledu porodice Šternovski postao član županijskog odbora, počeo
je da odlazi na zborove. Retko se javljao za reč. Sve ih je iznenadio kada nije dozvolio da se u
vatru bace odredbe Josifa Drugog. U njemu seod besa pojavila takva snaga da su ga šestorica
jedva savladala. Izbezumljeno je urlao: - Knjige i dokumenta u vatru se ne bacaju!
Zatvorili su ga u jednu kancelariju županije. Čim se ključ uz škripu okrenuo u bravi,
Ištvan Štern se odmah smirio i na njegovo lice ponovo se vratio onaj uobičajen ravnodušan
izraz. Županski panduri su to javili podžupanu, koji je naredio da ga oslobode.
Ištvana Šterna su kočije vratile kući. Te večeri je u Knjigu očeva zapisao: Audi, vide,
tace, si vis vivere in pace. Toga se pri-državao. Godinu dana kasnije tiho je umro. U kula-kući se
nisu čudili. Već su navikli da se glava njihove porodice pri kraju živo-ta povuče u svet bez reči.
I na onim severni stranama planina pomalja se život tamo gde ga nikada ranije nije bilo.
Grane u voćnjaku sagle su se do zemlje od izdašnog roda. Kokoške se retko oglašava-ju, nosilje
revnosno rade svoj posao. Na površini stajaćih voda šire se lokvanji. Na oranicama je vidljivo da
će ove godine biti bogat rod žitarica. Blagonaklonost moćnijih prema onima koji u hrani i piću
oskudevaju veća je nego obično. Ponekad i u sunčanom danu pojavi se sve veće Srebro nebesko.
Dugo će trajati dok se uveze ovaj bogat rod žita i ječma, pomi-slio je Ričard Štern. Držeći
se za metalne šipke prozora ćelije uzdigao se i tako ostao da visi sve dok je imao snage. Tako
je radio nekoliko puta dnevno, delimično zbog telesne aktivnosti, a delimično zbog pogleda u
polja. Od kada su ga ovde premesti-li iz Špilberga, jednako je molio Boga da ga smeste u
suprotno krilo odakle bi mogao da posmatra blago nagnute predele, koji bi prema njegovim
saznanjima trebalo da budu u obliku kitle. Tako se on sećao.
Neke gazde meštane i njihove sluge, uprkos razdaljini, mogao je po licu da prepozna. Ali
znao je da je bolja jedna zatvorska ćeli-ja s pogledom na uzvišicu ovde u tvrđavi Munkača od
bilo koje u Kufštajnu. Munkačje barem u Mađarskoj. Zastrašujuće priče kružile su o paklu
Kufštajna. Tamo zatvorenike u okovima muče i danju i noću. Pismo poslati ili dobiti nije
moguće, a šetnje su znali da ukinu i na pola godine. Povrh toga, na tuce zatvoreni-ka padaju u
krevet - što je samo gola daska, jer na tome spavaju - zbog tuberkuloze. Rođaci ni mrtvo telo
svojih ne mogu dobi-ti. U džakovima ih bacaju u kanal oko tvrđave, ne trudeći se ni da ih
zakopaju, samo se malo kreča baci odozgore.
Ričard Štern nije očekivao samilost. Znao je da će se njegov život - predosećao je da će se
to prilično odužiti - završiti u zatvo-ru Munkača. Znači, na raspolaganju ima samo ono što mu se
do tada dogodilo. Kada mu je vid dozvoljavao, on je pisao. Ostalo vreme provodio je viseći na
rešetkama prozora i gledao spoljni svet, da bi kada dođe vreme, mogao da ponese paradu
prirode u julskim danima, tamo odakle se ovozemaljski putnik nikada ne vraća. Imao je osećaj da
ga oni na vratima neba nikako neće primiti. U detinjstvu su ga vaspitavali prema pravilima
jevrejske vere, ali on se sada uzalud trudio, nije mogao da se seti kako se u toj veri zove pakao, a
kako spasenje. Imaju li Jevreji anđela ili đavola? Tebi je to svejedno...
Otpustio je ruke sa gvozdenih šipki i na dve noge je pao na kameni pod. Odjednom je
osetio oštar bol u kolenu. Ni topli mesec Petrovdana nije doneo olakšanje njegovim upaljenim
zglo-bovima. Više nije mogao da savije ni ruke ni noge bez bolova. Brzo sam ih istrošio. No,
svejedno, više ni to nije važno. Neće mi biti toliko potrebne. Seo je za hrapav sto koji je imao
dve svrhe za njega - da piše i da jede na njemu. Za treću stvar služi-la mu je drvena kofa s
okrnjenim poklopcem, tako je morao da se navikne da živi sa stalnim teškim mirisima.
Otvorio je Knjigu očeva, u kojoj je ostalo još samo trinaest neispisanih stranica. Ričard
Štern je revnosno zapisivao u nju. On sam ispisao je više stranica nego svi njegovi preci
zajedno. Mada, njegove zatvorske ćelije su, pogotovo ona u Špilbergu, bile prilično tamne.
Ponekad je u mraku guščijim perom ispisi-vao reči kao slep. Svakog drugog dana dobijao je
jednu sveću, brzo je naučio kako da ih rasporedi.
U svom ranijem životu nije se ni setio da bilo šta i sam zapi-še u Knjigu očeva, madaju je
u ranoj mladosti ćešće čitao nego Bibliju.
- I to je greh Šternovih što ti ne ideš u crkvu! Videćeš, Tvo-rac će te kazniti! - ponavljala
mu je baka, koja je želela mu da vrati prezime Šternovski.
Ričard Štern za to nije hteo ni da čuje. - Nemojte mi dosađi-vati time, bako Borbala.
Zadovoljite se prvom polovinom pre-zimena. To dugujem svojoj nesretnoj braći i majci, ali i
svome ocu takođe.
- Pustimo tvoga oca! - korila ga je Borbala, koja je do tada postala prava baba veštica iz
bajki. Toliko se ugojila da je kroz vrata uobičajene širine mogla proći samo kada bi se
postrance okrenula. To se retko događalo jer ona danima nije napuštala svoju udobnu fotelju sa
visokim naslonom. Tu fotelju je Andraš, majstor za sve u kula-kući, napravio specijalno za
gospođu Bor-balu. Ričard Štern je voleo svoju baku, mada je vrlo malo dobro-ga dobio od nje.
Stalno ju je molio da mu peva. Kada bi Borbala pustila glas, daleko bi se čulo: Jecaputpreda
mnom, tuguje drvo-red... Ričardu Šternu bi se odmah oči napunile suzama. Kada bi baka Borbala
pevala, to bi uvekbile neke tužne pesme i u tim trenucima on, njen unuk, jasno je mogao da se
seti crta lica svoje majke, koje su polako bledele u njemu. Robertov i Rudolfov lik još su se više
gubili u magli.
Meni lepe reči nisu potrelme. Beskrajno čeznem za suštinskom istinom!
Tim rečimaje Ričard Štern započeo svoje beleške u Knjizi očeva. Veoma mnogo je pisao
posle hapšenja, i u istražnom zatvoru dok je čekao suđenje. Na njegovu molbu poslali su mu je u
zatvor zajedno s ostalim knjigama.
Pošto ogledalo nemam, tako prstima ispitujem koju štetu je vreme napravilo na mom licu.
Od kada sam dospeo u zatvor, bradu ne brijem, tako mi sada pokriva ožiljke koje su mi u
detinj-stvu ostavile boginje. Te ožiljke sam oduvek želeo da sakrijemjer meje bilo stid zbog njih.
Zbog njih sam izbegavao poglede Ijudi i tražio samoću. Kosa mi je porasla. Proredila se, upetljala
i ulepi-la. Nagrudima su mi malje kao šuma, tu i tamo sede.
Kada su me uhapsili, još sam bio mlad ijak kao lav, ali ovde unutra čovek brže stari,jer i
nema drugaposla. Nos mi je sve veći i kukastiji, a čelo, talasasto ispupčeno, podseća na koru žute
dinje.
Mada mi je stas bio visok i skladan, ovo mršavo meso na mem ipak se opustilo, pogotovo
oko kukova, takođe i ispod brade, gde sada već koža visi kao neka velika kragna na mantilu, što
mi jt do te mere odvratno da svakoga dana po nekoliko puta zarijem nokte takvom snagom da
pođe krv. Još više mrzim ona dva žen-stvena, mekana ispupčenja što su mi se stvorila nagrudima.
Kada sedim, ona mi se kao dve vreće spuste do gornje ivice stoifiaka. U odnosu na ostale delove
moga tela, ruke su mi izuzetno sitne. Nedostaje mipalac na levoj ruci. Sedam godina sam imao
kada miga je ranarnik odsekao, posle naše lemberške tragedije. Tvrdio je da bi, ako ne
udaljipalac, ta posekotina od mača mogla da ima za posledicu da izgubim ne samo ntku već i
život.
Kad god bi pomislio na taj odsečeni palac, svaki put bi pono-vo preživeo bol. Jače
razdiruće nikada nije doživeo, mada ga ni islednici nisu štedeli dok su ga ispitivali. Svirepo su ga
mučili. Posledice batina, opekotina i bockanja i danas oseća i verovat-no se toga njegovo telo do
smrti neće osloboditi. On, sedmogo-dišnji dečkić iz sna, trgnuo se na to, da dva do zuba
naoružana muškarca silom razvaljuju vrata njihove kočije. Njegovu vrište-ću majku uhvatili su za
kosu i tako izvukli napolje. Braću su krivim mačevima iskasapili. Robertova glavica je sletela sa
tela kao bačena lopta. Rudolfovi krvavi unutrašnji organi posvuda su curili. Da je Ričard pokušao
da beži, morao bi da ugazi u to. Utom su se i druga vrata kočije otvorila i onda mu se
oštrica mača zarila u leđa, zatim, sa istom zamahom ga je mač udario preko vrata i na kraju po
levoj ruci. U poslednjem zračku sve-sti video je jedan niz slika: video je dobro poznato lice
mladog muškarca kako u okovima sedi u tamnici.
Kako je odrastao, postepeno je shvatao da ako može da pod-nese silom prilike nastale
muke koje su mu donosile uspome-ne iz davnina, onda može dobiti i male gutljaje i iz budućnosti
koja ga čeka. Pošto je pogodio da je on onaj mladi muškarac u zatvoru, nije bilo sumnje da gorak
tamničarski hleb ne može izbeći. Već je bio đak kolegijuma u Pataku kada je u
trenucima gledanja u budućnost dobio još neobičnije saznanje. Mogao je svojim očima da vidi
svoje venčanje, zatim bračnu noć, kao i rođenje svoje dece. Šestoro dece - muška deca do jednog.
Uko-liko može da veruje ovim predviđanjima, njegova nevesta biće strankinja, imaće kožu boje
meda, kosu tamnu kao noć i s trou-glastim mladežom iznad grudne kosti. On se plašio ovih
privi-đenja, ali je verovao u njih.
Kada je već izrastao u pravog muškarca, dosta energije i upor-nosti morao je uložiti da se
suprotstavi nasilnom Borbalinom nastojanju i smicalicama da ga pristojno oženi. Nije popustio
ni pred primamljivim mirazom niti velikim porodičnim ugledom udavača. Baki je jednostavno i
istrajno ponavljao: - Videćete, naći ću i lepšu i bolju i onu koja meni odgovara.
U kolegiju posebno se isticao u dve materije - geografiji i gra-matici. Profesori su ga
hvalili ne samo zbog znanja već i zbog njegove izvanredne memorije. Već na trećoj godini
govorio je osam stranih jezika. Njegov omiljeni profesor, francuskog pore-kla, De la Mote,
podsticao ga je da se oproba u inostranstvu. Napisao mu je preporuke akademiku Karmijaku,
čuvenom lin-gvisti na Pariškom univerzitetu. Za kratko vreme stigao je odgo-vor: ako je
mađarski đakupola toliko obdaren kako De la Mote tvrdi, na seminar će ga sa zadovoljstvom
primiti. Talco se Ričard Štern obreo u francuskoj prestonici uprkos Borbalinom žesto-kom
protivljenju.
- Ako odeš, na našu pomoć ne računaj!
- Ne pada mi na pamet da živim na vaš račun.
Istini za volju, nisam imao predstavu od čega ću se izdržavati u Parizu. Moj profesor De
la Moneje moj odlazak oduševljeno podržavao i ispratio mejejednomfrancuskom poslovicom:
Dieux clioisit le courageuz! Što doslovno znači: Božji izabranici su oni lirabri! Odnosno, kakoje
to na mađarskom ispravnije: Sreća pri-pada hrabrima. Međutim, moja hrabrostje brzo splasnula:
čim sam se bez prebijene pare našao ispred čuvene katedrale Lutesija. Na svu sreću ubrzo sam
uspeo da nađem đake za korepeticiju.
Trojici sam davao časove iz latinskog, a dvojici iz gramatike grč-kogjezika.
Ričard Štern - za Francuze: Rišar - i na Pariškom univerzi-tetu pokazao je zapažene
rezultate. Već u drugoj dekadi mogao je da se uključi u istraživački rad iz gramatike kod
akademika Karmijaka. Karmijak je prema rangu na akademiji imao titulu magistra, radio je jedno
istraživanje kojim je želeo da dokaže kako je razvoj francuskog jezika tesno povezan s opštim
prili-kama u pojedinim regionima. Odabrao je tri oblasti za koje je smatrao da su najrazvijenije u
zemljoradnji, zanatstvu i kulturi, zatim tri zaostale oblasti i još tri gde je razvoj postigao
srednji stepen. Smatrao je da tamo gde su najviše uznapredovali sa sre-đivanjem puteva, i gde je
broj bunara i visokih zgrada najveći, tamo se u najvećem broju kupuju novine, kalendari i bilete
za raznovrsne i atraktivne predstave: upravo u tim oblastima govori se najbogatiji blagosloveni
francuski jezik, jezik za koje je magi-star smatrao da se ubraja u osmo čudo sveta. S tim
gledištem se Ričard Štern u potpunosti složio, mada je on lično mogao da uporedi francuski samo
sa sedam drugih jezika, dok je akade-mikKarmijakznao petnaest, među kojima su bili i takvi
rariteti kao što su baskijski i bretonski jezik. Bretonski je bio maternji jezik akademikove babe.
Ričard Štern se za vreme Velikog posta našao u selu Frankarutije u podnožju Pireneja. Ovo
mesto na akademikovoj listi nalazilo se pri samom dnu.
- Rišar, vi ćete sami voditi prikupljanje. Pratite moje instrukcije.
Ričard Štern je prepisao sebi naučna saznanja akademika Karmijaka, sažeto ispisana u
sedamdeset i sedam tačaka. Ovaj spis od četiri stranice po povratku kući stavio je među
stranice Knjige očeva. Tako je za vreme teških godina u tamnici mogao često ponovo da ga čita.
To ga je u Munkaču navelo na sledeće razmišljanje.
Koje su to budalaštine da ako se iskopa više bunara, dovodi do toga da se pazljivije koristi
subjekat u rečenici. Teško mi je danas, ovom glavom, da objasnim sebi zašto nisam ukazao na
to da teorija upoređivanja mogučitelja nema čvrstu podlogu! Vero-vatno je njegov bespogovorni
ugled u meni ugušio racionalnost iprobudio strah da če sve moje argumente pobiti svojim
beskraj-nim znanjem, a ja ću pred svima ostati u najmanju ruku nepri-stojan. Mada, ako smatraš
za nešto da je ispravno, to po svaku cenu moraš naglašavati, jer ćeš izgubiti bitku ako se ne boriš
za svoju istinu, a to će te kasnije boleti.
Ričard Štern je mogao da zaposli još i dva pismena mladića u Frankarutijeru. Plaćao ih je
novcem koji je akademik Karmi-jak izdvojio veoma preciznim proračunima. Jedan je imao
zada-tak da pribeleži dijaloge meštana na pijaci, koje je slučajno čuo, dokje drugi momak
prepisivao natpise sa oglasnih tabli po selu, po kafanama, kao i na ostalim mestima gde god se
nešto ogla-šavalo ispravno ispisanim rečenicama ili pak greškom. Trebalo je da pregledaju i
lokalne novine, međutim, one nisu postojale. Ričard Štern je redom posetio gradonačelnika,
lekara, komandi-ra vatrogasne stanice i ostale službe, svima postavljajući pitanja koje je sam
akademik Karmijak pripremio.
Iz odgovora trebalo je da se zapiše samo izuzetno dobro sro-čeni odgovori ili pak oni
nesavršeni.
U Frankarutijeru nije bilo gostionice pa se Ričard Štern sme-stio kod sveštenika. A što se
večere tiče, to je morao pristojno da plaća sveštenikovoj kuvarici. Ovo ženslco stvorenje
bangavih nogu živelo je preko puta sveštenikove kuće sa svoje troje dece i mužem. Ona je
verovatno imala dosta posla i oko svoje kuće, u bašti i oko živine, međutim, ona se od jutra do
večeri nešto vrtela po sveštenikovoj kući. Ponekad i kasno uveče, kada bi umoran istraživač
otišao na počinak, još uvek je mogao da čuje kako kuvarica preglasno, oštro i prebrzo razgovara
sa svešteni-kom. U početku od svega toga nije mogao da razume ni jednu jedinu reč. Sveštenik
mu je sve razjasnio: - Smirite se, Domine, to jadno žensko čeljade je još u detinjstvu slomila
vilicu, grotesk-no govori, ali vremenom uvo se navikne.
U beskrajnim razmišljanjima na robiji shvatio je da je vero-vatno kuvarica bila
sveštenikova ljubavnica. Tada se ni najma-nja sumnja nije probudila u njemu. U to vreme bio je
potpuno neupućen u te stvari. Ako bi ga u vrelim noćima mučili vlažni snovi, danimaje
dobrovoljno postio pretpostavljajući da se tako može očistiti. Piljio je u žene, ali samo zbog nade,
nepokoleblji-vo je čekao da pronađe onu ženu strankinju - čija će koža biti boja meda, kosa crna
kao noć, a trougaoni mladež iznad grudi, - koja će mu zatim podariti šest sinova. O tome je
sanjario i na vlažnoj slamarici domaćina sveštenika i stoički trpeo buve. Ove sitne napasti noćnog
sna bile su nešto sitnije od svojih rođaka u Mađarskoj, ali ništa manje gladne.
Stanovnici Frankarutijera su svake godine s velikim uzbu-đenjem čekali prvu nedelju
posle Uskrsa. Tada su po tradiciji priređivali daleko čuvenu zabavu pod vedrim nebom na
livadi ispred Grote. Grota je ime otvora koji je vodio u dubinu stene iznad sela. Otvor je bio
toliko uzan da je odrastao čovek samo potrbuške puzeći mogao da se uvuče u njega, ako je imao
dovolj-no smelosti. U mračnoj šupljini Grote nastanili su se zli duhovi, a da bi ih držali pod
kontrolom, bile su potrebne i žrtve i zjed-ničke molitve: povorku je uveče predvodio sveštenik uz
upalje-ne baklje. Posle toga počela bi igranka do zore. Pričalo se da su u davna vremena žrtvovali
čak i živo novorođenče, međutim. toga se nisu sećali ni oni najstariji seljani. Obično su
ubacivali pečenog ovna, dva okrugla hleba, nekoliko boca vina i rakije meštana, i vence od belog
ljiljana kao pratnju.
Pošto su dva momka kategorično odbila da rade toga dana. Ričard Štern nije znao šta da
čini sa sobom za vreme opšte zaba-ve. Njega nisu ovde poslali da bi se veselio. Međutim, teško
da će naći treznog partnera za bilo kakav razgovor. S druge strane, u vašarskom komešanju
verovatno može da čuje takve fraze koje se nigde drugde neće ponoviti. U naramakje stavio
svesku, oko struka pričvrstio guščija pera i mastilo, i pridružio se koloni zaja-purenih meštana
koji su pošli prema Groti. Dok su stigli na liva-du, tamo su se već naveliko takmičili muškarci u
bacanju kugle. Muškarci i mladići sa zavrnutim rukavima na belim košuljama prilazili su beloj
liniji na travi da bi teške čelične kugle bacili što bliže crveno ofarbanom stubiću. Iz igre bi
ispadao onaj čiju bi kuglu pogodili, ili bi prešao preko cilja, isto kao i onaj ko bi kuglu bacio u
pogrešnom pravcu.
Uz ivicu šume mesari su pekii vola. Prodavalo se tu svašta: medena srca, španska
pečenica, sveži kolači s velikom rupom u sredini, kao i tamnocrni sokovi iz vinograda meštana.
Svirala je muzika, bela čeljad u drvenim cipelama vrtela se i poskakiva-la s momcima koji su
nosili crne prsluke i crne šešire s uzanim obodom. Ričarda Šterna ovaj spektaki nije zanimao.
Probio se kroz gužvu i uputio se prema otvoru Grote. I jelo je odložio za kasnije - voleo je da
odlaže užitke, i najukusnije zalogaje uvek je ostavljao sa strane i čuvao za kasnije, - kupio je
samo manji bokal vina.
Vetar, sneg i kiša grubo su oljuštili stabla drveća. Podsećala su na štavljenu životinjsku
kožu. Otvor su već okitili ljiljanom. Ričarda Šterna je dražio taj gusti miris cveća. Odjednom ga
je savladao osećaj nostalgije. Jer nije samo iz Knjige očeva, već iz sopstvenog potoka uspomena
saznao da je i njihova kula-kuća sazidana na mestu jedne pećine, delimično od raspuklih
stena prilikom eksplozije. Video je Borbalu pred sobom, kako sedi u širokoj stolici, opružena,
usamljena i dokona. U mislima mu se pojavio i čuveni avan od bakra koji je njegov deda Balint
Šter-novski pronašao kada je raskrčio na proplanku divlje žbunje. U poslednje vreme Borbala je u
taj avan sakrivala slatkiše, koje joj je doktor zabranjivao. Najviše je volela tvrdi krompir-šećer u
obliku jaja.
Ričard Štern se odjednom setio i svog džepnog sata u obli-ku jajeta. Dobio ga je na
poklon kada je napustio Mađarsku, da mu donese sreću.
Tajprelepo izrađen sat našaoje deda mogpradede kadaje kao pas lutalica živeo na livadi.
Kadaje sat došao u ruke ifioga dede, onje dao da se opravi. Od njegaje sat nastavio svoj put do
mog oca, Ištvana Šterna. Onje nanovo i nanovo svojeručno popravljac sat da bi tačno pokazivao
vreme, dan, mesec igodinu. Sadaje taj sat moj. 1 dalje ne radi tačno, kao da i nije sat več u
vremenu sme-ten lutajući putnik. Ponekad pogreši za mesec, dva, dok katkaa greši čitavu
deceniju.
U zoru su postavljene šatre, gde se sve i svašta prodavalo. Pored poslednje šatre u nizu,
seljak s licem nalik na crni luk. sa kola je nudio quiche lorraine, koje je ispod prebačenog
šator-skog platna držao. Za točak kola bila su vezana dva mala ovčar-ska psa, neprirodno kratko
ošišani. Ričard Štern je razmišljao da li da proba quiche lorraine. I prethodne noći imao je
bolove u stomaku, koji su se sve češće javljali. Možda je sinoć preterao sa sveštenikom i u hrani i
u piću. Ričard Štern je voleo plodo-ve mora. Voleo je sve što je dolazilo iz slane vode. Praznik
je za njega bio dan kada je tu na jugu poslužena crna riblja čorba u kojoj je bilo ukuvano nekoliko
vrsta rakova, školjki, štaviše i jestivih algi.
Miris sveže pečene quiche lorraine bio je jači i od mirisa ljilja-na i u ustima Ričarda
Šterna skupila se pljuvačka. Možda će mi prodati pola parčeta? Dok se tako premišljao, ljudi iza
njegovih leđa potpuno su utihnuli i razdvojili se u dva reda. Približava-la se crna kočija sa
oprugama. Nagizdane konje terao je kočijaš smrknutog lica odeven u livreju. Pored kola seljaka
sa licem kao crni luk, gde je Ričard stajao, put se spuštao nizbrdo s blagom krivinom. Zbog te
krivine crna kola su morala da uspore. Kroz prozor kočije provirila je putnica, žena plemkinja s
čipkanim velom preko lica. Kada je ugledala dva ošišana psa, vrisnula je: - Koja nepristojnost!
Vozi dalje, ali brzo!
Kočijaš je bičem ošinuo konje i oni su odskočili cimajući koči-ju. Prednji točkovi sleteli
su s puta i kočija je jurnula prema pro-valiji. Kočijaš je svom snagom urlao na konje, ali oni su se
već uzdigli na zadnje noge, i više nisu mogli da zadrže težinu kola. Kola su se iskrivila u stranu.
Ričard Štern je priskočio i počeo da gura kola natrag na put, ali mu je snage ponestajalo, dok
su se kola sve više krivila u stranu i oslanjala se sve više na njega. Iz Ričarda Šterna otegao se
užasan ropac, zauzeo je pozu kao da će ga po turskom običaju među točkove razapeti.
Gospođi-čin očajnički vrisak iz kočije propratio je lomnjavu Ričardovih kostiju.
Iz izveštaja očevidaca saznao sam da sam pao ispod točkova kola. Točkovi su me
pregazili. Moj uljubljeni grudni koš bio je ona poslednja slamčica koja nije dozvolila da kočija s
putnicom zajedno završi uprovaliji. Svi su bili ubeđeni da sam poginuo tu ispod točkova. Maloje
nedostajalo do potpune katastrofe. Biloje pravo čudo što sam posle kratkog vremena nekako
uspeo da sta-nem na noge i pored neopisivili bolova. Tako smo se nas dvoje ponovo rodili, ja i
Markiza de Ru, kojom sam se oženio krajem te iste godine.
Markiza de Ru bila je starija kćerka jednog osiromašenog barona. O njenoj pobožnosti
širom županije kružila su ružna govorkanja. Ričard Štern o tome ništa nije znao. Mlada žena
sa čipkom preko lica iskočila je iz kočija, nagla se nad njim i uzbu-đeno upitala: - Gospodine,
jeste li živi?
Ričard Štern je samo toliko rekao: - Najzad.
Markiza de Ru ništa nije razumela. - Doktora, doktora! - vika-la je i, srećom, iz gomile se
pojavio jedan hirurg. Ričard Štern je zatvorio oči, ali i tada je video njenu kožu boje meda,
kosu crnu kao noć i trouglasti mladež iznad grudi. Od sreće počeo je glasno da jeca, od čega se
hirurg prepao i odmah mu dao mu kuvanu tečnost za ublažavanje bolova.
Čim su mu se polomljena rebra zacelila, posetio je Markizu de Ru na njenom imanju i
obazrivo je počeo da se raspituje od koga bi mogao da je zaprosi.
- Od mene same, gospodine, siroče sam i potpuno sama na ovom svetu.
Na kraju se ipakpojavio jedan čikica ogromnog trbuha. Žan Batist de Ru bio je njen ujak i
staratelj sve dok Markiza de Ru nije postala punoletna i mogla da preuzme ono malo imanja
što njen otae nije uspeo da prokocka na kartama. Ujak je odmah pri-stao na njihov brak -
porodica je već bila zabrinuta da će devoj-ka ostati usedelica. I poslednja prepreka - porodica de
Ru bila je katolićlce vere - uklonjena je kada je budući supruznikbračnim ugovorom pristao da
ceremonija venčanja bude prema obredi-ma katoličke vere. Pristao je i na to da deca koju izrode
takođe budu katolici. Svejedno, pomislio je, rodio sam se kao Jevrejin. Zašto bih se grčevito
držao vere svojih predaka?
Već su bili verenici kada je Ričard Štern upitao: - MadmazeL otkrijtc mi, šta vas je toliko
uzbudilo kod prodavca quiche lorra-ine kada smo se prvi put sreli?
- Molim vas, da li je po vama umesno da se životinje šišaju do gole kože? Golotinja prlja
maštu?
Mrkiza de Ru je ostala nepopravljivaprecieuse. Zabranila je da se u njenom prisustvu
spominje muški donji veš. Nije smelo da se govori o crevima ili njihovom radu u bilo kom
kontek-stu. Nije trpela da Ričard Štern jede u njenom prisustvu, niti je ona bila voljna da sedne za
isti sto sa svojim budućim. Ričard Štern je njena pravila bez reči prihvatio. Prema njenoj želji
ven-čali su se u katedrali Nimeš. Katolički biskup ih je venčao. Pre početka obreda stigla je i
Borbala u pratnji velikog broja daljih rođaka, u nepreglednom karavanu kola. Kada je rečeno da
će madmazel uzeti ime Markiza de Štern - „Markizz do Storrn!11, Borbala se grohotom nasmejala
svojim dubokim mađarskim smehom.
Ričard Štern samo se u jednoj stvari nije pokorio željama svoje žene: nije imao nikakvu
volju za južnofrancuskim nači-nom života. On bi se najradije odselio u Mađarsku, međutim, nije
video ni najmanju mogućnost da bi ga Markiza i tamo sle-dila. E, sada, ako već mora živeti u
Frankarutijeru, on će onda i dalje obavljati svoj posao i svojim radom i znanjem izdržavati sebe i
svoje sinove koji tektreba da se rode, kao što je obećao za vreme svadbene večere pred brojnim
radosnim gostima. Želeo je da nastavi istraživanja iz gramatike bez obzira što je to dono-silo
malu zaradu. Na kraju krajeva i pravom čoveku potrebno je i nešto drugo osim hleba. Na
Markizine zamerke odgovorio je bon mot-om iz pariških salona: - Od mene očekujete da
dam Holandiju za Nemačku? - Pošto njegova žena to nije razume-la, morao je da joj objasni da u
prenosnom smislu Holandija predstavlja skupe, od čipke napravljene odevne ukrase, dok
je Nemačka ravnica - Pays Bas - predstavlja onaj donji deo tela. Lake devojke prodaju ovo drugo
za ono prvo.
Pored gramatike gajio je planove koji bi mu bili više isplativi. Ideju mu je dao upravo
njegov bivši školski drug Holanđanin. Taj mladić mu je pričao da u Holandiji ima puno
vetrenjača koje izvanredno dobro rade. Međutim, oni tamo osim što melju žito, ječam i ostalo, u
poslednje vreme prave i neku materiju koja udara i služi za osvetljenje, a njome pokreću i neke
mašine, pa su time već na više mesta zamenili ručne tkačnice. Ričard Štern nije mogao da se nada
nekoj pomoći meštana u ostvarivanju svoje zamisli. Kada im je to ispričao, ismejali su ga.
Svejedno on je rešio da na svom imanju pokraj stogodišnje stare vodeni-ce postavi jedan točak na
vetar. Poručio je iz Holandije potreb-nu stručnu literaturu. Da bi mogao da je pročita, trebalo
mu je kratkih šest nedelja da nauči flamanski jezik. Posle toga je pokupovao materijal. Pozvao je
nekoliko bistrijih slugu sa ima-nja i danima je radio na konstrukciji velikog točka koji će radi-ti
na vetar. Zamišljao je da će Novi mlin, njegov sopstveni izum - meštani u Frankarutijeru su ga
tako nazvali dok su tek temelj zgrade kopali - prema potrebi, koristiće se za mlevenje žitarica, ali
i za indukciju te materije koja udara.
 Do dana današnjeg ne mogu da shvatim kako sam tako pao. Moja naprava nije bila
sposobna da počne da se kreće pomoću snage vetra. Ne razumem zašto kada sam prethodno o
svemu dobro promislio i iz kalkulisao do, kako je meni već svojstveno, najsitnijih detalja. Postao
sam predmet ismejavanja. A to meni moja Markiza nikada nije mogla da oprosti.
Ričard Štern je vodio živu korespondenciju s akademikom Karmijakom, kao i s još nekim
naučnicima sa Pariškog univerzi-teta. Dopisivao se i sa svojim školskim drugom Mađarem iz
Pata-ka koji je pisao poeziju još za vreme srednjoškolskih dana. On, Balint Čokonja, potanko je
obrazložio Ričardu Šternu u kakvu tešku materijalnu situaciju je zapalanjihova škola. Uprava
stare i ugledne škole nikada nije bila u tako oskudnim materijalnim prilikama. Više ne samo da
nisu u mogućnosti da nabave potreb-ne knjige već je postao pregolem problem i kupovina
običnog papira za pisanje, mastila i pera. Jedva sastavljaju kraj s krajem. Mađarska kultura je
pala na niske grane. Više ona nikome nije važna. Duhovni velikani mađarske države nemačkim
se jezikom služe, kao da se stide svog maternjeg jezika. Onaj malibroj, koji bi imali dara i
mogućnosti da unapređuju našu nauku i literatu-ru, radije sede dokoni po nekim stranim
zemljama. Naglo bledi nacionalni karakter.
Prekor koji se skrivao iza redova ostavio je dubok utisak na Ričarda Šterna. Počeo je da
razmišlja o tome da bi pre ili kasni-je trebalo da se vrati u svoju državu. O svojim
razmišljanjima oprezno je izvestio akademika Karmijaka i zatražio njegov sud o tome. Ovaj ga je
podsticao da prvo obiđe Mađarsku, sve dobro proceni i tek onda donese odluku. Ujedno je
akademik zadao Ričardu Šternu zadatak da sakupi podatke o tome da li bi njego-va teorija mogla
da se održi u tako zaostaloj zemlji. Ta rečenica je duboko povredila osećanja Ričarda Šterna koja
je gajio prema domovini. Koja francuska nadmenost... uostalom, još se nije dokazalo da je
Karmijakova teorija bilo gde održiva. Rado bi svoju dilemu podelio s Markizom, ali žena
izbegava bilo kakav kontakt s njim otkada se tako sramno izbrukao s velikim točkom na vetar.
Već nekoliko nedelja ona ga ne pušta ni u svoju spava-ću sobu. Zbog toga Ričard Štern i nije bio
mnogo pogođen jei je njegova žena i do tada svaku nežnost dozvoljavala isključivo kroz brižno
opšiven prorez nasred svoje spavaćice.
Dan pre njihove godišnjice braka Žan Batista dođe u posetu Ričardu Šternu i s velikim
okolišanjem saopšti mu da njegova supruga ima teške optužbe protiv njega.
- Moja žena se žali? Mon Dieu, još uvek onaj točak?
- Oh, ne poštovani gospodine. Stvar je mnogo ozbiljnija. Ona želi kongres... da li me
razumete?
- Ne, uopšte vas ne razumem!
- Zar baš gospodin Storrn da ne zna šta to znači? Ja sam uza-lud pokušao da je
odvratim. Mene ona ne sluša. Sve će nas izlo-žiti zlim jezicima. Rekao sam joj da se strpi,
kad-tad će ostati u drugom stanju. Bog će pomoći...
- Zar joj je to problem? Što sa mnom do sada nije ostala u blagoslovenom stanju?
- Tako je. Utuvila je u glavu da će tražiti dokaz za nesposob-nost svoga supruga. Ko je
za to čuo? U našem kraju nije bilo kongresa skoro pedeset godina! Pretpostavljam šta osećate
sada, gospodine Storrm. Možda će se ipak predomisliti.
Ričard Štern je u jednom dahu izgovorio sve psovke na fran-cuskom koje je znao. Znao je
da je do guše u problemu. Marki-za se još nikada u životu nije predomislila. Pošto on nije znao ni
mađarski zakon, a kamoli francuski, tako mu je sada bio potre-ban dobar savet. Za svog
saveznika je odabrao sveštenika, koji mu je objasnio: kongres je crkveni sud, a suština je u tome
da se parenje ima obaviti u prisustvu svedoka i stručnjaka.
- Ako je to ono što njoj treba, e, od mene će i dobiti! - zakli-njao se Ričard Štern
zajapurenog lica. Već su bili pri drugoj boci vina. Međutim, on je kozi poverio kupus, pa je talco
već sledećeg dana celo selo znalo da gospodin Mađar nosi mekanu motku u pantalonama. Svi su
mu se smejali iza leđa. Pokušao je da dosto-janstveno nosi svoju nesreću.
Markiza de Štern zaista nije odustala i zatražila je posredova-nje crkvenog suda. Ona je u
toj meri bila sigurna u svoju pravdu da je umesto četiri propisana stručnjaka zatražila da tom
skupu prisustvuju još i jedna babica i doktor nauka koji su prema nje-nom saznanju u tim
stvarima veliki stručnjaci. Ričard Štern je pokušavao da se dogovore oko tih stvari, ali se njegova
supru-ga zabarikadirala u svom delu kuće. Ričard Štern joj je napisao nekoliko dugačkih pisama
u kojimaje odabranim rečima pod-setio svoju ženu da sve dok ga nije izbacila iz svoje spavaće
sobe i kreveta, dotle se koitus barem dvadeset i četiri puta sasvim u redu završio.
Njegova pisma je u sitni parčićima vratila sobarica. - Moja gospođa vas moli da joj se ne
obraćate ovakvim nepristojnim pismima.
- Nije ih ni pročitala?
- Nije.
- Otkud onda zna da su nepristojna?
Šternje ponovo seo i napisao pismo svojoj ženi. Opet se vra-tilo iscepano. Napoleđini
jednogkomadićajenapisala: „NEKA SUD ODLUČI!“
Pretpregled supruge obavljen je u jednom kupatilu u Nime-šu. Prema stručnom mišljenju
lekara, gospođi je nevinost, bez sumnje, već oduzeta. Ričard Štern je likovao. Njegova radost
nije dugo trajala. Markiza de Štern je tvrdila da ono što su lekari pro-fesori utvrdili jeste samo
rezultat „trapavog i nepristojnog, a za te stvari i neodgovarajućeg ponašanja“ njenog supruga.
Najnovi-ju vest u seoskoj kafani uz širok osmeh su ovako komentarisali: - Izgleda da naš Mađar
revnosno koristi svoj prst!
Kongres je bračni par pozvao u isto kupatilo. Ričard Štern je prema instrukcijama
akademika Karmijaka zahtevao: - Moju ženu okupajte podobro jer je ona spremna i da upotrebi
onu teč-nost za stezanje što lake žene sa ulice koriste.
Markiza se, za divno čudo, nije protivila pranju u prisustvu svedoka, naravno i tada
obučena od glave do pete. Jedino što je mužu rekla: - Nije da niste upućeni u navike lakih žena!
Ričard Štern je popio četiri sveža žumanceta pre nego što je legao u krevet pored svoje
žene. Sluge pravde pažljivo su navukle zastore oko kreveta. - Napraviću joj sina, prvog od
šesto-rice! - zaklinjao se lomeći prste. Bio je gola voda. Ali tamo dole nije bilo nikakve akcije. -
Neshvatljivo... nemoguće... meni je suđeno da imam šest sinova.! Šest sinova! Šest sinova! Šest
sino-va! - ponavljao je na maternjem jeziku padajući u jarost sve više.
- Niste ovde pozvani da se molite Bogu! - Markiza de Štern.
Vreme je prolazilo. Jedna smežurana i pogrbljena babica je
s vremena na vreme provirivala iza zavese i javljala komisiji: -Ništa, ne događa se ništa
pod milim Bogom!
- Izgubljen sam... urekli su me! - urlao je Ričard Štern doda-jući najsočnije mađarske
psovke pride, koje ionako neće razume-ti ni komisija niti njegova supruga bogomoljka.
Stanovnici grada i oni koji su se ovde skupili iz Frankarutijera kladili su se u poveće
sume. Ko na ženu, ko na muža. Kladioni-čari koji su svoj novac uložili na Ričarda Šterna izgubili
su čim je komisija javno objavila rezultat svoga rada. Brak su uskoro razvrgli, Mrkiza je ponovo
vratila prezime Ru. Njen bivši muž više nije smeo nogom da kroči na imanje. Lične stvari
odneli su mu u parohiju, gde se po drugi put uselio jer je sveštenikbio jedini koji ga je mogao
privremeno primiti.
- Pomirite se sa sudbinom. Tako je moralo biti! - sveštenik.
- Duboko sam vam zahvalan što niste umešali i samog Boga! - Ričard Štern.
Na tri dana otišao je u Pariz da bi se oprostio od svojih prija-telja i od akademika
Karmijaka. Ričardovu priču akademikje s nevericom saslušao. Tom prilikom je Ričard ispričao i
to kako je došao do zaključka da on upravo tu ženu mora oženiti.
- Možda si pogrešio - akademik, - možda ipak nije ona ta.
Ričard Štern je slegao ramenima i ponovio je kao jednu poe-
ziju: - Strani jezik, koža boje meda, kosa crna kao noć, mladež iznad grudi.
Vratio se u Frankarutijer, spakovao se i ustanovio da osim knjiga nema skoro ništa. Kupio
je teretna kola sa četiri pouzda-na konja, da prilikom menjanja usput ne mora kupovati
one islužene. Pre nego što je zauvek okrenuo leđa Francuskoj, slučaj-no je sreo Markizu de Ru na
pijaci. Jedva ju je prepoznao. Žena je ispod ruke držala visokog, mladog muškarca s cilindrom
na glavi. Njen hod je bio opušten i neusiljen, kao da to i nije bila ona. Ali ono što je još bilo
upadljivo na njoj jeste da je njena kosa sada bila mnogo svetlija, kestenjasta, za šta Francuzi
kažu brunette. Ričard Štern je zaurlao: - Markiza!
Žena ga nije ni pogledala, samo je hladno klimnula glavom i produžila. Ričard Štern je još
istogpopodneva od jednogkoči-jaša (za deset franaka) saznao da je Markiza još u detinjstvu zbog
teške bolesti potpuno izgubila kosu i od tada nosi periku. - Čudi me da je za gospodina Storrna to
novost... u selu svi pri-čaju o tome!
Svoje vreme tamnovanja Ričard Štern video je kao pomeranje nekog natrulog čamca, koji
beskrajno sporo pluta, ili bolje reći samo se otisnuo tamo negde u spoljnom svetu. Razmišljao je
o tajanstvenoj prirodi vremena dok je visio na čeličnim rešetka-maprozoralcoje subile vlažne od
njegovih oznojenih ruku. Tru-dio se da šipke zahvati što više, međutim, pre ili kasnije prsti bi mu
skliznuli dole i on bi završio naslonjen na oštru kamenu ivicu prozorskog otvora koja mu je kožu
isto tako grebala kao i okovi na nogama; oni su mu napravili tamnocrvene rane koje ne prolaze.
Ponekad nikako da istekne ni jedan jedini sat. Ogromnu duži-nu dana bilo je teže opisati
nego izdržati. Njegov život se pretvo-rio u močvaru. U močvaru u kojoj se nasukao čamac
njegovog života. Ipak, od kao puž sporih jutara, dugačkih popodneva i nepreglednog karavana
večeri nekako su se ipak sastavili dani. meseci i ona prva godina, a to je rob najmanje očekivao.
Nevero-vatno, ali istekla je prva godina. U Knjigu očeva upisivao je recke dabi imao tačan uvid u
kalendar svog robovanja. Ponekad bi se posle dugog zastoja ipakpomerio taj čamac dabi se
ondapono-vo nasukao na nekom peščanom sprudu, pa se opet ne događa ništa ko zna dokle.
Nekim čudom prošla je i druga godina.
Ričard Štern je još u špilbergskom zatvoru bio kada je ptica vremena ispustila svoj
najveći ulov, stoleće. Crkvena zvona u ponoć Ričarda su zatekla na kolenima ispred ležaja jer sto
nije imao i morao je u tom položaju da piše. U Knjigu očeva upisao je: Da li se događa nešto
izuzetno? Na kraju krajeva, kalendar ne menja stoticu tako često.
Ništa.
Znači, i ovo stoleće je prošlo, pomislio je. Ostao je da bdi. Prvo je svoj mozak uposlio
molit\rom. Zatim je počeo da broji. Stao je kod devet hiljada devetsto devedeset i devet.
Obuzeo ga je nepojmljiv strah koji mu nije dozvolio da izgovori broj sa četiri nule.
U toj novogodišnjoj noći jedan zarobljenik je počeo da peva. Glas mu je bio taman i
dubok: Jecaputpreda mnom, tuguje drvo-red... Ričard Štern je zaplakao. Došao je kraj stoleću u
kome se rodio, a ono koje tek sada počinje njemu nema šta da pruži osim vlažnih zidova tamnice.
U Špilbergu su zidine bile toliko visoke da nije mogao da vidi ni parče od spoljnog sveta.
Nešto se ipak desilo. Otkada ga je Mrkiza odgurnula od sebe, sada mu se prvi put
probudila muška žudnja. Mislio je da je s tim odavno završio. Potpuno mu se digao. Dugo nije
obraćao pažnju, pustio bi da samo prođe. Ali uzalud. Bio je prisiljen da se čvrstim stiskom šake
poigrava sve do svog olakšanja.
Borbala ga je naučila da ono što čovek čini prvog dana nove godine u znaku toga će mu
proteći cela godina. Eh, ako to važi i za prve sate nove godine, onda ću imati dosta teškoća.
Zaista, od tada retko koje jutro da je ostajao suv. Zbog toga ga je muči-la griža savesti. U
detinjstvu, u vreme kada je u kula-kući živeo, dva puta nedeljno dolazio je sveštenik da deci
poduke da je. Na postavljeno pitanje on je iskreno pričao o svojim takvim igrica-ma. Sveštenik je
zabrinuto odmahivao glavom i procedio kroz zube: - Suzdržavaj se od isušivanja kičme! To te
đavo izaziva! Mozak će ti omekšati!
U tami zatvorske ćelije dok je ležao u svojoj vlazi, tešio je samog sebe da na njegovom
mozgu nije ostalo mnogo toga za omekšavanje. U teturanju njegovih dana to je bio jedini
događaj vredan pažnje. Njegov životni prostor u Špilbergu bio je skučen. napola manji u odnosu
na onaj što mu je u Munkaču dat.
VREMENA IMAM PREVIŠE, PROSTORA PREMALO! -napisao je u Knjigu očeva
velikim slovima. Dugo je razmišljao da možda nije došao do nekog filozofskog zaključka o
uzajam-noj povezanosti. Da li bi moglo biti tačno da kome Bog odmeri ovako skučen prostor -
njegova ćelija bila je pet sa pet običnih koraka, - njemu velikodušno podari vreme. I obrnuto,
kome pri-padne široka ravnica, njemu je vreme limitirano. Odista, njegovi preci mogli su da se
kreću do mile volje po raznim zemljama i svetu, a nijedan od njih nije bio dugog veka. Važi i
obrnuto, on, Ričard Štern, dok je lutao širom Francuske, nedelje su projuri-le kao konji u galopu,
dok ovde, zatvoren u ovu tamnu kamenu kutiju, kao da su s njim i vreme zarobili, na doživotnu
robiju kao i njega osudili.
Kada se zagledao u svoju prošlost, video je da mu je lember-ška tragedija, kao najoštrije
sečivo, presekla detinjstvo tačno na dva dela. Rano detinjstvo što je proveo u toplini doma
Šter-novih teško je zaboraviti, a medni miris okolnih vinograda -nemoguće! Čuva na svojoj koži
dodir oštre ali ipak milujuće brade deda Arona i čuje jevrejske molitve na hebrejskom koje su
deca naučila a da se niko nije potrudio da im objasni njihov smisao. Neke od tih tekstova Ričard
Štern može da odmrmlja kada zatvori oči: Baruch attak adonaj... Izuzetno je to da tekst ne ide
otvorenim očima.
Svet Šternovih bio je pravo nebesko carstvo za decu, zbog čega je on bezbroj puta plakao
u hladnoj i odbojnoj kula-kući, gde je Borbala male nestašluke kažnjavala tanjim štapom,
dok one ozbiljnije prestupe pravim bičem za pse. Astika, majmunče
Ričarda Šterna, još je teže podnosilo kućna pravila. Nedugo posle lemberške katastrofe
pokazivao je potpunu poremećenost. Za noćenje je birao najneverovatnija mesta. Jednom se kroz
prozor-če uvukao u ostavu i ujutro je ceo pod plivao u medu, masti i pekmezu. Porazbijao je sve
ćupove. Borbala je energično tražila da Ištvan Štern udalji „onog monstruma!“.
Ričard Štern se grčevito uhvatio za očev rukav: - Tatice, molim te nemoj to dozvoliti!
Molim te!
Astika se tom prilikom još spasao. Ali sledeći put, kada se uvu-kao u zagrejanu furunu
gde je trebalo hleb da se peče, ispržio je obe ruke, čelo i stomak. Od bola je sumanuto vriskao i
skakao gore-dole praveći tako nove štete u staklariji i ostalim sudovima, a kada su počeli da ga
jure, majmunče se izvuklo kroz uzan pro-zor i pobeglo na spoljni zid kuće. Tu je histerično
skakao i čak je i jedno prozorsko krilo otkinuo. Od njegove očajničke vriske samo je Borbalina
vika bila glasnija.
- Sine - tako otac, - drugog izbora nemamo, Astika se mora vratiti tamo odakle je došao.
Zalud je molio, zalud je plakao, majmunče je zauvek nestalo iz njegovog života. Priča je
bila da su pronašli Cigane i vratili im životinju. Kao zreo čovek zna da su nekako završili s
Astikom, mada to sigurno nije uradio njegov otac. Ištvan Štern je imao suviše blago srce za to.
Moje vizije u vezi s budućnošću prvi put su me izneverile u vezi s mojim brakom, a
drugiput u vezi s oslobađanjem iz zatvo-ra u Munkaću. Bio sam uveren da se vrata mog zatvora
više nikada neće otvoriti i da će moje robovanje trajati do kraja živo-ta. Bio sam spreman na to, i
zato sampisao toliko opširno o sebi i o svojim iskustvima u ovoj knjizi. Više se nisam mogao
nadati da će mi se ikada ostvariti proročanstvo da dobijem šest sinova. Verovao sam da neću
imati naslednike koji će slediti moje savete i instrukcije. Bogse, međutim, na kraju ipak
predomislio i odlu-čio drugaćije u vezi sa mnom. Isto onako neoćekivano pustili su me na
slobodu kao što su me uhvatili u ono vreme.
Ričard Štern je dodao svoj potpis ispod pisma o oslobađanju koje je bilo na nemačkom a
da ga nije ni pročitao, esenciju je ionako znao: u vezi sa svojim robovanjem nikakva potraživanja
u vidu odštete nema ni sada ni kasnije. Zatim, da je dužan u buduć-nosti bezuslovno poštovati
zalcone Austrijske monarhije.
I ranijesam to radio, svejedno sam završio u zatvoru. Sav moj greh sastojao se u tome što
sam razmenjivao prepisku oproblemi-ma mađarske gramatike i jezika sa nekim uglednim
literarnim umovima a da nisam znao da su oni bili članovi slobodnih zida-ra. Do dana današnjeg
nemam pojma čemu ti tajanstveni ijudt teže, jedino znam da mene osim da uzdrmam domaću
nauku t ustajaio stanje u literaturi ništa drugo nije zanimaio. Ako je to protivzakonito, ondaje taj
zakon pogrešan.
Dok su Ričarda Šterna uhapsili, dotle je suđenje jakobinci-ma završeno. Kazincija, s
kojim je on bio u korespondenciji još u Francuskoj, osudili su na smrt. Ta presuda je Ričarda
Šterna dosta potresla i napisao je pismo Njegovom veličanstvu tražeći pomilovanje. Pismo je
potpisalo još nekoliko njegovih školskih drugova, među njima i Balint Čokonja. Optužnica je
sastavlje-na uglavnom na osnovu tog pisma, koje nikada nije ni poslato. Sud je smatrao da je
Ričard Štern kriv za uvredu veličanstva i osudio ga je.
Kada je izašao iz zatvora, nije znao kud da krene. Pri kraju tamnovanja dobio je tužnu
vest da je baka Borbala umrla. Stari-ca je tražila da je sahrane u dvorištu kula-kuće pored njenog
sina Ištvana Šterna, koga su izgubili još u vreme Ričardovog studira-nja. Odlučio je da najpre ode
da poseti ona dva groba, mada je znao da su u kući nepoznati ljudi jer je sud, kao sporednu
kaznu, odredio konfiskaciju imetka. Baka Borbala je poslednje godine života provela u
Debrecinu u veoma skromnim okolnostima. Nje-gov ujak Janoš je nestao bez traga i glasa. Prema
rečima jednog njegovog prijatelja pijanca, ujak Janoš i dan-danas živi u Beču. Službuje kao
kapetan i zove se Johan Šternov.
Ričard Štern je buketom od divljeg ljiljan ukrasio očev i bakin grob. Od podneva do
zalaska sunca ostao je tamo klečeći: prise-ćao se, molio se Bogu i tugovao. U mislima je svoj
život ponu-dio na milost samom Bogu. Odsekao je jedan deblji štap koji je našao pored groba i
uputio se ka beskonačnom prostranstvu koje je sada imao na pretek. Pitam se koliko mi je ostalo
vreme-na? - više se nije usudio da veruje u slike budućnosti, mada su mu se javljali dok se
klečeći molio. Video je ponovo ženu i svoje nerođene sinove. U priviđenju je mlada opet ličila na
Markizu, koju nijedan njegov delić nije mogao da želi i tako je s gađenjem odagnao to priviđenje.
Slobodu besciljnosti i nemaštine s uživanjem je podnosio. Penjao se samo na ona teretna
kola na koja su ga ljudi s rado-šću pozivali. Posle dugog putovanja stigao je u Patak. Nastojnik na
kapiji njegove bivše škole bez reči ga je pustio unutra kada je video njegovu odeću, neobrijanu
bradu i uputio ga u skromno prihvatilište za beskućnike. Tu je dobio činiju tople kaše i
bokal mleka. Sledećeg jutra kada je otvorio oči, ugledao je muškar-ca kako sedi do njegovog
kreveta na niskoj šamlici i posmatra ga. Učinilo mu se poznatim, pogotovo tamne oči koje su se
od suza caklile.
- Ričarde! Ričarde Štern! - muškarac.
- Gospode, Balint Čokonja!
- Ričarde... šta smo postali? Gde smo dospeli?
 Zagrlili su se. Nisu mogli da govore, samo su plakali nečuj-nim i dubokim muškim
jecajem. Tek nakon dugog vremena su se smirili, a onda obojica su ispričali o svojim preteškim
godina-ma u tamnici, šteti koju su naneli svojim porodicama i izmenili informacije o ostalim
prijateljima istomišljenicima. Balint Čoko-nja je sve vreme proveo u Kufstejn zatvoru, Špilberg i
Munkač su prave banje u odnosu na taj pakao od zatvora. Ričard Štern je tek tada saznao da je
Kazinci, kome je smrtna kazna kraljevom milošću preinačena na neodređenu kaznu zatvora, još
uvek rob
i da su ga upravo tada prebacili u njemu dobro poznat Munkači zatvor, kada su njega
otpustili. Može li Kazinci da gleda iste pre-dele sa zatvorskog prozora kao i on, ili su ga smestili
sa suprotne strane? Na ovo pitanje je Ričard Štern dobio odgovor tek mnogo godina kasnije kada
je pročitao Kazincijev zat\rorski dnevnik.
Balint Čokonja je predavao latinski i grčki jezik u kolegiju-mu. On je već bio na slobodi
skoro godinu dana. Opomenuo je Ričarda Šterna da ih špijuni prate i da se shodno tome i
ponaša. - Ponekad i zidovi imadu uši! - šapnuo mu je.
Obećao je da će razgovarati u njegovom interesu sa profeso-rom Telegdijem kojije načelu
katedre zagramatiku. Čokonjaje zaista intervenisao i on je dobio nameštenje kao korepetitor
za francuskijezik. Njegovzadatakjebio itaj da u biblioteci kolegiju-ma uredno drži kartoteku i da
redovno radi reviziju kataloga. U tom poslu je uživao. Čim je nabavio naočare za svoje
oslabljene oči, sa zadovoljstvom je klečao, čučao nad knjigama i penjao se po ceo dan po
policamabiblioteke. Retko je ispuštao uzetu knji-gu iz ruke a da nije barem deo pročitao. Potpuno
se prilagodio takvom načinu života. Nije mu bilo teško da zamisli kako će kao pravi knjiški
moljac s naočarima provesti ostatak života.
Poštovao je savet Balinta Čokonje i ni sa kim se nije upuštao u prisne razgovore. Jedino
nije mogao, ili nije hteo, da se odrek-ne svojih dopisivanja. U zatvoru možda mu je to najviše
nedo-stajalo. Pisao je na svetložutom papiru kolegijuma. Izvestio je akademika Karmijaka o
svom oslobađanju, ali je sa Pariškog uni-verziteta dobio samo jednu šturu obavest o tome da je
profesor pre dve godine penzionisan i da je malo zatim i umro. Sveštenik iz Frankarutijera pisao
mu je o tome kako je u njegovoj vodeni-ci neka islužena plesačica iz Tuluza otvorila javnu kuću.
Pričalo se da je proterana iz više gradova u Francuskoj. Markiza je živa i zdrava, dece i dalje
nema, muža joj je brzo u grob odnela neka čudna bolest koja je nekako stigla čak iz Afrike.
Ponovo je korespondirao sa nekoliko književnika, a najrev-nosniji među njima je bio
Endre Dembinski, koji se, kada se oženio mlađom sestrom Balinta Čokonje, nastanio u
Debrecinu. Predavao je na tamošnjem fakultetu. Zajedno sa još dva profeso-ra radio je na
obnavljanju i publikovanju gramatike kojaje bila objavljena još 1795.1 Ričard Štern se uključio u
to tako što je u dugačkom pismu izložio svoje gledište o tome. Naime, kritiko-vao je onu trojicu
iz Debrecena da su previše tradicionalni.
Ne samo da je preporučljivo stvaranje novih reči od starih i po analogiji uzimati reči iz
stranihjezika već moramo dati podstreka pismenim Ijudima da i sami stvaraju nove reči i u
literaturi upotre-bljene korisne tvorevine obavezno upisati u zvaničan registar.
Balint Čokonjai se podjednako protivio Šternovim idejama kao i njegov zet. - Jezik naših
očeva je sveti i nedodirljiv! Nezami-slivo je da se on krpi stranim rečima kao kakav otrcani
kaput!
U večernjim satima u odajama kolegijuma vodili su tako divlje diskusije da su ostale
kolege negodovale. U to vreme oslo-bođenje Ferenc Kazinci, za koga su obojica verovali da je
najme-rodavniji po pitanju mađarskog jezika i gramatike. Tako, čim su dobavili njegovu adresu,
u zajedničkom pismu tražili su njego-vo mišljenje. Od Ferenca Kazincija odgovor nikada nisu
dobili. Možda je koverat negde zalutao.
 Ričarda Šterna iznenada je počeo da muči nedostatak rodi-telja, mada je mislio da je taj
gubitakdavno prihvatio. Sve češće je sanjao majku. U trenucima između budnosti i sna na
osno-vu svoje zamisli očistio je njene crte lica. Polako su nestale bore ispod očiju, mladež sa čela,
a nestao je i okrugli podbradak. Njen lik postade sasvim vitak u fantaziji njenog sina. Debeli prsti
na rukama sada su se izdužili, a punački članci postali graciozni. Kroz iste promene prošao je i
njegov otac Ištvan Štern, a neke manje, braća Robert i Rudolf, lcoji nisu uspevali da porastu
čak ni u njegovoj mašti.
Ti snovi potakli su ga da se pismom javi rođacima u Heđhatu. Dugo je odmeravao svaku
reč pre nego što ju je stavio na papir. Nije znao ko je još u životu od onih kojih se sećao i šta je
ostalo od neprijateljskih osećanja i gorkih kletvi kojima je deda Aron obasuo svog zeta posle
lemberške tragedije. Za neobično kratko vreme stigao je odgovor od dede Arona lično, koji - u
uvodnim redovima je to saopštio - više ne rnože da drži pero i sada svo-joj praunuci Rebeki
diktira pismo. Rebeka je drugorođeno dete Benjamina, sina njegove kćerke Ester. On lično, Aron
Štern, sa zaprepašćenjem konstatuje da je dogurao do sedamdeset i deve-te godine života. Cela
familija sada se grozničavo sprema za pro-slavu njegovog osamdesetog rođendana. Oni rnisle da
je dnboka starost zasluga, međutim, to je pre teret, jer je sve više uspome-na koje razaraju. Na
tom mestu je praunuka u zagradi napisala i svoju primedbu: Deda Aron obožava da se žali, ali
ako ovako nastavi, doživeće on i stotn. Rebeka.
Usledilo je drugo pismo, a zatirn još jedno. Ljubaznim rečima pozvali su Ričarda Šterna
da prisustvuje rođendanskoj proslavi dede Arona, kad će svakako biti prisutni i veliki i mali
članovi brojne porodice. Sa zahvalnošću je prihvatio poziv.
Trećeg septembra pošao sam na pnt. Putovao sam zaustavljaju-ći teretna kola. Prvu
noćproveo sam na livadi, a sledeću u Toka-ju. Rano ujutro pešice sam se uputio u Heđhat, dan
ranije no što su me očekivali.
Kad sam stigao u selo, sunceje već bilo visoko na zenitu. Nebo je bilo čisto. Samo tu i
tamo poneki beli oblaci. Srce mi je u grlu kucalo dok sam prolazio pored vinograda koji su
bogato rodili te godine.
Nagli zaokret na putu, kao lakat, a onda, eno, na vidiku je gro-blje. Pognute glave ušao je
u baštu mrtvih sa šeširom na glavi, po jevrejskom običaju. U mozgu su mu iz močvare
zaborava izvirala hebrejska slova. Vrhovima prstiju napipavao je slova po sivim nadgrobnim
spomenicima. Uglavnom je tako mogao da sastavi prezimena. Drhtao je iznutra od straha da
rneđu sta-rim znacima ne naiđe na poznata imena, sa kojima je bio u rod-binskoj vezi. Ali takvo
ime nije pronašao. Kasnije je saznao da je deda Aron želeo da podigne spomenik posle lemberške
tra-gedije, ali rabin Ben Lov - tada je još bio živ - to nije dozvolio.
Na rabinov grob, prema njegovoj želji, nije smelo ništa da se napiše osim starog
jevrejskog blagoslova.
Ričard Štern je nastavio put dalje ulazeći sve dublje u svoju rođenu prošlost. Eno bivše
gostionice Sontag u oštroj krivini reke, sada proširene za jedan sprat i još jedno krilo. Cela
sveže okrečena sa tablom na zabatu kuće: Rabovic i Burke. A na manjoj tabli: Prima košer hrana
i piće -pozajmice nema. Na mađarskim slovima nedostajali akcenti. Ričard Štern je osećao
neodoljivu želju da ih dopiše. Na kraju je ugušio u sebi profesora koji ispra-vlja pismene zadatke.
Nastavio je svoj put nizbrdo. Kao da je sina-goga mnogo veća. Ozidana je od jačeg kamena.
Korito potoka iza nje su malo proširili a dozidane su i granitne stepenice. Četiri prastara
muškarca sedela su do grla u hladnoj vodi. Bele brade plutale su im na površini vode, a oči su
držali zatvorene. Kupka pročišćenja, pomislio je Ričard Štern. Pričinilo mu se kao da je i on
prisustvovao takvom kupanju sa ocem i dedom. U porama je ponovo osećao ono jedva
podnošljivo strujanje hladnoće.
 - Ričard! Ričard Štern! - jedan od mršavih patrijarha izdi-gao se iz potoka. Starčevi
prsti su kao drhteća ptica poleteli prema njemu.
- Deda Aron - mrmljao je Ričard Štern, više pretpostavljajući nego što ga je odista
prepoznao. Njegov deda je bio jak, ogroman muškarac, dok je ovaj stari gospodin više kao dete.
Smežurana koža mu je kao pergament bila prilepljena za kost. Iza mokre marame koja mu je bila
vezana ispod struka sada je virio jedan kao pepeo siv i smežuran muški organ. Rićard Štern je
prisilio sebe da odvoji pogled sa njega. Mora da mu pritrči, mora da ga zagrli i poljubi! - gurale
su ga prastare unutrašnje sile i čim je zagrlio to vremenom istrošeno staro telo, čim je dodirnuo
tu vlažnu i drhteću kožu, čim je čuo škripavi glas svoga dede koji je ponavljao njegovo ime
plačući i smejući se u isti mah, odjed-nom je znao, stigao je kući.
U kući gde se rodio sada je živela tetka Ester. Sve je bilo tako poznato, a ipak tako strano.
Svoju večeru je potrošio kod dede Arona. Na vest da je sti-gao, još istog dana su se
skupili svi rođaci koji su živeli u Heđha-tu. Svi su prilazili da ga pozdrave. Ričard Štern nije bio
u stanju da iz prve poveže lica sa imenima, kojaje bez poteškoća mogao odmah da popamti. I
pemda niko to nije pomenuo, znao je, kao i njegova ponovo pronađena porodica, da će Rićard
Štern ubudu-će živeti ovde, među njima, sa njima i za njih. Na kraju školske godine oprostio se
od kolegijuma u Pataku i preselio u Heđhat. U prvo vreme uživao je u gostoprimstvu dede Arona,
međutim. muški članovi porodice već su sledećeg proleća podigli kuću za njega na proplanku
iznad groblja.
Nastavio je da obučava. Jevrejskoj deci Heđhata predavao je strani jezik. Za to vreme
istrajno je radio i na svom obrazo-vanju. Udubio se u hebrejski jezik, u Talmud. Istovremeno
nije odustajao ni od daljeg rada na usavršavanju mađarskog jezika. Verovao je da se mađarski
jezik mora obnavljati. Šest mađarskih reči, koje je sam kreirao, vremenom su prihvaćene i
doživeo je i to da se unesu u rečnik mađarskog jezika. Sav prihod na ktiji-ge je trošio.
Kada je saznao da je Kazinci, pošto se oženio dvadeset godina mlađom groficom Sofijom
Terek, zbog materijalnih problema u koje je zapao, prodao svoje vredne knjige kolegijumu u
Pataku, to ga je veoma ražestilo. Pesniku Kazinciju poslao je jedno veo-ma grubo pismo
povodom toga. Nije pristojno biti na dobitku od cenjenog i hiljadu puta blagoslovljenog
kolegijuma. Odgovor na to njegovo pismo nikada nije stigao. Ričard Štern je tih dana napisao i
svoj testament: njegove knjige i spise posle smrti neka dobije škola na dar!
Tetka Ester je odmahivala glavom: - Bolje bi ti bilo da se i ti oženiš.
- Zakasnio sam ja s tim.
- Šta mi reče! - Ester je počela da ređa mladoženje istih godina u bliskoj i dalekoj
prošlosti Heđhata. Ovo pobedonosno nabrajanje sve dotle je trajalo dok je Ričard Štern nije
prekinuo: Prekini, tetka... uostalom, bio sam ja ženjen, ali mi nije prijalo toliko da bih repetu
tražio!
- Što se jednom loše završi, to isto drugi put može srećom da te obaspe! Privešćemo mi
tebi takvu devojku da ćeš ostati bez daha!
Ričard Štern, samo da bi zanavek prekinuo temu: - Moja buduća mora imati kožu boje
meda, kosu crnu kao noć, ali pravu, i povrh svega trouglasti mladež iznad grudi. Mađarica ne
može biti, samo strankinja. Tako sam video u snu. Dictum, factum, punctum!
Mislio je da traži nemoguće. Veoma se začudio kada su poče-li da mu predstavljaju
udavače čiji je maternji jezikbio stran (slo-vački, rusinski, jidiš), a imale su i ten boje meda, i nije
izostala ni prava crna kosa, jedino nikako da se pojavi trouglasti mladež. Žene iz porodice Štern
zaklinjale su se da one mogu nacrtati taj vražji mladež s malo mastila bilo kojoj devojci!
Međutim, pre nego što su uspele da ostvare svoj plan iz Praga stigla je u posetu kćerka
siromašnog daljeg rođaka, Jana. Čim ju je Ričard Štern ugledao, srce mu je stalo.
 U Jani sam upoznao nekog od koga bleštavije niti u spoljnom niti u unutrašnjem smislu
nisatn sreo. Onaj moj opis bio je kao stvoren za nju: koža kao ovogodišnji med, kosa kao gar,
mađar-skije samo pomalo znala, rođena kao Čehinja. Istina, kada sam uprvoj bračnoj noći iza
venčanice razotkrio njeno prelepo i bar-šunasto telo, nisam pronašao nikakav mladež, alisamjoj
odmah oko vrata okačio lančić sa crnim dragim kamenom, naravno tro-uglastog oblika, koji
samjoj kupio i ona ga sa sebe nije skidala ni danju ni noću. Tako se ipak ostvarilo ono u šta ja,
malodušan, više nisam verovao.
Uskoro je zatražio da dođe na svet naše prvo muško dete. Bio je prav i zdrav. Dobio je
ime Oto. Njega su sledili sa po dve godine razmaka, Ferenc, Ignac, Mihalj, Jožef i Janoš.
Ričard Štern je doživeo do dosade dugačku starost u krugu svojih voljenih.
Valjdaje najzad isteklo sedam gođine nesreće. Namnčio sam se kao i mojipreci. Odsada
možda uslede godine sreće. Kada bismo imali svoju zvezdu, mogla bi da traje zauvek, ilijoš
ipreko toga.
U belom usijanju ni list nije zadrhtao. Kao da je vreme stalo. Ta vrelina ispunila je dubine
podruma. Vino polako gubi svoj miris i vatru. Olco suvog grožđa zuje lenje pčele. Na njivama se
otvaraju sve šire pukotine u koje se, tako stare žene tvrde, ne sme pogledati da nam vatre
dubokog pakla oči ne bi spržile. Ptice se retko oglašavaju. Jedino je detlić neumoran na suvim
stablima.
iđfalud je imao lepu gostionicu gde se gospoda redovno sastaja-[ lumpovala do zore.
Benedek Bordaš je svoju karijeru započeo
0 običan krčmar, međutim, kako su godine prolazile, shvatio da će bolje proći ako
ugošćava dobrom hranom i pićem onu ućniju gospodu. Tako je prodao svoju čardu pored puta
i digao velilcu gostionicu u Nađfaludu, u blizini kućice čuvara sipa. Tu je sada prvoklasna banda
Cigana svirala za dobro ras-loženje, u kuhinji se vrtelo nekoliko kuvarica, a za posluživa-: su bile
zadužene lepe i spretne mlade devojke. Gospoda su .ali priliku da u prostranim gostinskim
sobama odmore svoje anom pretrpane stomake. Benedek Bordaš je vodio računa da avorima od
belog porcelana na toaletnim stočićima sa ogle-lom uvek bude sveže vode, nisu nedostajali ni čist
ubrus ni ;že voće u kotarici, a na noćnom ormariću stajalo je pecivo je se peklo iza ponoći.
Uslužne mlade devojke pristizale su u čoporima. Neke bez anja porodice, dok druge
dignute glave. Jednom je grupa onih najrazuzdanijih stalnih gostiju ukrala veliki, težak sve-nj
ključeva od Benedeka Bordaša, seli su na kola i odvezli se Tise da ga tamo bace u reku. Tim
činom stavili su na snagu luku: - Od sada, gostionica u Nađfaludu nikada više ne sme
1 zatvorena!
Tako je i bilo. Točilo se vino najbolje sorte, u zemljanim peći-ma pekla se nemerljiva
količina pečenja, pre svega pernata živi-na u čiju bi utrobu kuvarice stalno sakrivale neko
iznenađenje, čas manju već ispečenu pticu, čas izbušenu jabuku napunjenu bupcem i džigericom.
Međutim, gospoda nije samo ova rafini-rana jela poručivala iz kuhinje, sa jelovnika Benedeka
Bordaša veliki uspeh imali su ona upadljivo jednostavni domaći zaloga-ji kao što su mlako
služene lepinje sa slaninom i belim lukom ili pogačice sa čvarcima.
U predvorju gostionice na crnoj tabli stajao je oglas: „Sprem-ni smo ispuniti bilo koju
želju prema našim mogućnostima." Posetioci su ponekad stavili na pravo iskušenje gostioničara i
njegovu snalažljivost, međutim, on je opravdao očekivanja. Jedino bi mu se tada smanjio želudac
na veličinu oraha kada bi se pojavila grupa vagabunda. Čitav kraj plašio se tih žestokih momaka.
Vagabundi se nisu plašili ničega. Jedva da je mogla proći nedelja a da se u gostionici nije
zapodenuo razgovor o nji-hovim tučama, dvobojima ili drugim nestašlucima. Jednom,
u septembru mesecu, posle lumpovanja do jutra, crvenom bojom ofarbali su veliko drveno
raspeće i - Bože mi oprosti - Hristu su stavili limun u usta. Drugi put su gole Cigane iz
orkestra obesili naglavačke dole na hrast ispred gostionice i terali ih da u tom položaju sviraju
njihove omiljene pesme. Nikada nisu oti-šli iz gostione a da prethodno nisu polomili sva ogledala
i ostali nameštaj u velikoj sali. Njihova dobrostojeća porodica svaki put bi uredno isplatila
počinjenu štetu, svejedno, Benedek Bordaš ih nije podnosio. Kad god bih čuo topot kopita
njihovih konja (nepogrešivo ih je prepoznavao), izgovorio bi kletvu: - Davas vrag odnese na dno
pakla!
Međutim, vragje najverovatnije imao drugogposla jer vaga-bunde nije odneo. Dolazili su i
dalje, ako su dani bili kišoviti, onda i više puta nedeljno. U velikom luku ovu gospodu
zaobi-lazili su oni koji su već imali posla s njima. U točionici nikada niko nije seo za njihov sto.
Nosili su čizme koje su po porudžbini pravljene u dalekoj Španiji, u Kordovi. Grubo su lupali tim
čizma-ma po podu gostionice, a onaj koji je poslednji ušao obavezno je šutirajući zatvarao vrata
za sobom. Kada bi stigli do svog stola u ćošku, jahačkim bičevima bi odmah počeli da lupaju u
ritmu, a Oto Štern, onaj najstariji vagabund, koji je nosio onu crvenu dugačku grivu svu u
loknama, odmah bi se razdrao: - Vino! Belo! Suvo! - Jačina njegovog glasa izazivala je
poštovanje, svi se utišali, samo su se debele muve mogle čuti.
Eržika, žena srednjih godina, zadužena za urednost stolova, trči s krpom, ali ovim mladim
ljudima ona jadna nikako ne sme da okrene leđa. Odmah bi je lupili ili štipali po zadnjici.
Šest pehara ispraznili bi začas, Benedek Bordaš doneo bi sledeću turu. Onda i treću. Vagabundi
znaju da piju, to se mora prizna-ti. Janoš, onaj najmlađi, stalno bi da igra s nekom od
devojaka što iznose posluženje, ponekad uhvati i Eržiku za struk. Mogao je da radi što mu je
volja, ostali gosti nisu se usuđivali čak ni da se nasmeju, znaju već da nije preporučljivo kačiti se
sa ovima, odmah im provri krv. Posle skoro svake njihove posete Benedek Bordaš morao je da
sedne na kola i poseti njihovog oca sa spi-skom nenamirenog duga, koji je ponekad bio dugačak i
nekoli-lco strana i korakpo korak svedočio kako se lumpovalo protekle noći. Ričard Štern, njihov
otac, pročitao je spisak od početka do kraja. - Kada bih samo mogao da razumem koje im je to
zado-voljstvo da polome čak i letve na plotovima - gunđao je dok je vadio novac iz svog
buđelara.
- Mladost, ludost! - supruga Jana.
Benedek Bordaš je pomislio da bi im on tim istim letvama polomio kičmu da su njegovi
sinovi, ali je svoje mišljenje radije zadržao za sebe. Ričard Štern je bio ugledni naučnikkoga su
svi počitovali i zbog njega opraštali njegovim sinovima počinjene grube nestašluke. Šternovi su
bili nadaleko čuveni proizvođači i trgovci vina iz kraja, ali kao da su za to njihove žene bile
zaslu-žne jer su one radile da bi njihovi muškarci imali dovoljno novca za isplatu svojih ludorija.
U kancelariji s patosom premazanim kolmajzom samo se tetka Ester krivila za radnim stolom,
prem-da je bila blizu svoje osamdesete. Nosila je naočare s debelim staklima i nekada bi se tako
blizu nagla nad papire da bi joj se vrh nosa zamastiljavio.
Putujući trgovci vinom pričali su da ko nije pokušao da napra-vi posao sa staricom Ester,
taj i ne zna šta je trgovina i kako se pogađa. Staroj Ester iza leđa su dali nadimak Jevrejski
ultimo, jer su u to vreme kartaroši tako zvali kartu broj jedan u Tarotu. Niko živ nije se usuđivao
da licem u lice tu staricu oštrog pogle-da ili njenu porodicu nazove Jevrejima. Pogotovo što se
znalo da je stara Esterzbogtogabičem skoro izbilaočijednom rumun-skom trgovcu. Imalaje u to
vreme oko sedamdeset godina. Ništa se nije promenila od tada, i dalje je imala istu snagu.
Dugačku sedu kosu savijala je u strogu punđu. Kadabi pobesnela, poneki pramen kose bi se
izvukao i vijorio kao mala zastavica.
Jana, supruga gospodina Ričarda Šterna, približavala se pede-setim, alije sačuvala svoje
boje zbog čega je njen ponosni suprug bio voljan da pešači do Pešte i natrag. Ni njena koža ni
boja kose nisu postale bleđe. Jedino su udubljenja ispod očiju nagovešta-vala da vreme prolazi.
Jana je postala desna ruka staroj Ester. S takvom lakoćom naučila je tajne vinarstva kao da je
rođena Štern. Te dve žene su se i bez reči razumele. Ričard Štern u živo-tu nije bio ljubomoran na
nekog muškarca, ali na staru Estei jeste jer je ova Jani oduzimala veći deo vremena. Kada bi u
znak protesta podigao glas, strara Ester bi ga odmah ućutkala rečima: - Ćuti! Ćuti, Ričarde, neko
mora da sedi u radnji dok si ti tamo zaključan u oblacima nauke.
Jana je u ime Ričarda Šterna sastavljala poslovnik o vinogra-dima čitavog kraja, što su
kasnije ostali vinogradari izglasali. Ovaj dokument sa potpisima svih visio je uramljen u
kancela-riji nadzornika svih vinogradara, a tekst su jednom mesečno i dobošari oglašavali.
Vagabundi bi ponekad, na vrhuncu svojih ludovanja u gostionici, otpevali od početka do kraja
poslovnik u ritmu operete.
Pošto bi veliki broj zemljanih letnjih puteva naneo štetu našim vinogradima, naređujese
da svi koristestare puteve. Ako se strano lice pojavi u vinogradu, svako ima pravo da ga uhvati i
privede nadzorniku.
Ako bi neko ukrao grožđe i odneo ga u svoj podrum, kada se počinjeno posle i dokaže,
izgubiće svoj vinograd. Ako je za krađu dete krivo, bez znanja oca, onda se odgore navedene
kazne oslobađa.
Ako izbije tuča u samom vinogradu, neka se učesnici kazne sa 18forinti. Ako je pričinjena
šteta zbog tuče, neka seproceni i to naplati.
Ako neko preti mačem ili puškom, tog će nadzornik u kuću zaključati. Ko ima svoju
ogradu duž vinograda, a ne održava, taj će sam snositi štetu nanetu volovima.
Niko ne sme da proda svoj vinograd bez znanja nad-zornika. Niti je dozvoljeno u najam
dati ako to ostali ne znaju. Ako se neko ipak ogreši, ima da plati kaznu od 2o forinti...
Jana je bila ponosna što su njene rečenice ušle u pesmu, dok je Ričard Štern van sebe
urlao na svoje sinove: - Vucibatine! Za vas ništa na zemaljskoj kugli ne može ostati sveto!
Obično bi jednom u dva meseca izgubio strpljenje zbog svo-jih sinova. Tada bi ih
postrojio u velikoj trpezariji opremljenoj teškim i tamnim nameštajem. Pranje glava bilo je svaki
put isto. Šta to oni misle? Zašto zamišljaju da je njima sve dozvoljeno? Kolilco puta će još
porodica morati da isplaćuje njihove račune? Dokle će im leteti pamet?
Dečaci su sagnutih glava slušali očev govor. Kada bi se otac malo smirio, Oto bi
odgovorio u ime svih: - Nemojte se na nas žestiti oče, samo smo se malo zabavili!
Dotle bi Ričarda Šterna napustio bes i odmahivanjem glave otpustio bi svoje sinove: -
Uradite najzad nešto korisno! - i vratio bi se u svoju radnu sobu. Te godine preveo je molitve
sa hebrejskog na mađarski da bi i oni koji nisu razumeli jezik preda-ka znali šta to mrmljaju.
(Kasnije je napisao i hebrejsko-mađarski rečnik, koji je radionica knjiga Isidora Berga objavila u
sto pede-set primeraka. Rečnik je bio lep. Sa lepo štampanim slovima i u tvrdom povezu. Ričardu
Šternu, dok je gledao rečnik, motalo se po glavi kako bi verovatno i deda Cukor bio zadovoljan.)
Šestoricu vagabunda veče je zateklo u gostionici. Oto Štern je zahtevao netaknutu nevinu
devojku, akadaju je dobio, mačem je najurio iz svoje sobe. Urlao je da ako je to ružno žensko
čelja-de još nevino, ondaje on verovatno konj Pegaz s krilima. Braća su ga s teškom mukom
smirila. Janoš je predlagao da se kartaju. Oto Štern nije bio raspoložen za karte: - Zašto bih odrao
svoju rođenu braću? Igrajmo radije s neznancima! - samo što sa obe-snim mladićima niko nije
imao želju da sedne za zeleni sto. -Dosađujem se! - urlao je Oto Štern. - Moglibismo da
odjašemo do Tise i priredimo takmičenje u plivanju!
- Ove nedelje smo već dva puta preplivali Tisu... svakako ćeš ti pobediti! - Mihalj.
- Onda napravimo takmičenje u mačevanju!
- I u tome si ti najbolji.
- Onda mi pričajte o nečemu!
 Međutim, njegova braća nisu bila talco pričljiva kao on. Sme-jali su se bez povoda i
razuzdano, pili vino i rakiju preko svake mere da bi na kraju Oto Štern pričao ostalima o svemu
što je u trenucima svojih priviđenja saznao o prošlosti i o onome što će doći. Braća su mu i
verovala i nisu. Najpromućurniji bio je Mihalj, četvrtorođeni, koji je još u vreme kada je nosio
kratke pantalone, izjavio da će biti čuveni vojskovođa ili državnik. Za svog uzora odabrao je
Aleksandra Velikog. Nadao se da će mu kad-tad na putu iskrsnuti nekakav čvor poput Gordijevog
i da će upravo on biti pozvan da ga bez razmišljanja preseče. Začudio se kada mu je Oto Štern
saopštio: - Mada, vojskovođa nećeš biti, ali ćeš državu služiti kao senator... a u sledećem stoleću
će po tebi i ulicu nazvati u Pešt-Budi... odnosno tada već Budimpešti.
- Šta reče? Budimpešta? - Na tome su se grohotom smejali sva petorica. Na kraju se i sam
Oto Štern počeo smejati jer je ta reč i njemu bila zabavna.
Četvorica braće neumorno su zadirkivala Mihalja zbog tog predskazanja. Otove izjave
nisu uzeli za ozbiljno. Istovremeno, Oto nije razumeo kako je moguće da onaj sa neba samo
njego-ve oči otvara za događanja u davno prošlom i budućem vreme-nu. U detinjstvu je mislio da
s vremena na vreme svako može da vidi ono što je bilo i ono što će biti. Pre svega želeo je
svoju braću da ubedi kako te stvari nisu šala. Kada bi se samo jedno proročanstvo iz bliže
budućnosti ostvarilo! Međutim, za to nije bilo prilike.
Mihalj je bio najozbiljniji, najistrajniji i najpametniji od šesto-rice. Od njega stariji Ferenc
i Ignac mogli su da se takmiče u hzič-koj snazi sa Otom, međutim, kada se delila pamet, stajali su
u pogrešnom redu. Retko su progovarali, a kada su nešto hteli, to su silom uzimali. Devojke su se
plašile ove dvojice, čak i one s najlošijom reputacijom. Kao da je Mihaljev dolazak na svet
uneo novu krv u porodicu jer Jožef i Janoš, koji su se posle njega rodi-li, više su ličili na njega
nego na prvorođenog Ota. Ova trojica mlađih učestvovala su u obestima sa ostalima, ali nasilje i
lom-njava uglavnom su bila dela onih starijih.
Oto Šternje naredbama jednog vojskovođe upravljao svojom braćom. Onje planirao
izlaske šestorice vagabunda: - Prepliva-ćemo Tisu i odjahati do ešlarskog crkvenog vašara!
Svi su naslućivali da će se na vašaru dogoditi neki darmar zbog kojeg će njihov stari otac
morati ponovo da vadi novac iz novčanika i da ih prekorava s punim pravom. Prilikom tih očevih
prekora u trpezariji Oto Štern je često pomišljao da bi možda trebalo privesti kraju period
ludovanja, ili barem izostavi-ti Mihalja, Jožefa i Janoša iz tog načina života satkanog od
zalud-nog gubljenja vremena, jer bi vredelo neko glancanje njihovog mozga. - Mogli bismo da ih
pošaljemo u kolegijum!
Janazato nijehtelanidačuje. - Pametnijeje dase ovde mota-ju jer će vinarstvo pre ili kasnije
ipakbiti njihova sudbina. I to je nauka. A najbolje će je naučiti ovde kod nas.
Ričard Štern se nije slagao, ali dotle mu je tako malo snage ostalo za to da se ozbiljno
bavi ovozemaljskim stvarima. Činilo se da od šestorice nijedan neće dobiti odgovarajuću
edukaciju. Oto Štern se ponekad jedio zbog toga, ali je oterao ta razmišlja-nja pokretom kao
životinja muvu repom.
U nađfaludskoj gostionici šakom je lupio o težak hrastov sto: - Buđenje! Šta čekate?
Benedek Bordaš je dotrčao: - Želite nešto, gospodine?
Oto Štern je poručio večeru, naravno, po običaju za dvanaest osoba sa obaveznim novim
devojkama. Gostioničar se oprezno raspitivao da li je pri parama. Oto Šternje tog dana dobio
novac od majke paje bahato dobacio: - Neću vam ostati dužan! - kao neko za koga su ova vrsta
pitanje bez ikakve osnove. Nikada nije dozvolio da njegova braća plaćaju ili bilo ko drugi.
Nekada je razmišljao o tome da su svakako njegovi roditelji ti koji plaća-ju. Slegao je ramenima.
Mogu da radim što god hoću s novcem što sam unapred uzeo od svog nasledstva.
Naredio je Ciganima dapriđu. Celabanda se pokorno i dubo-ka nagla i tako pratila
primaša. Oto Štern je zapevao: - Jeca putpreda mnom, tuguje drvored... - To je bila očeva
omiljena pesma i od nje bi se stari uvek raznežio. Oto Štern je nekoliko puta video tu scenu iz
prošlosti kada Borbala (očeva baba) uči tu pesmu svog unuka. Petorica braća odmah su se
pridružili. svi su nasledili muzikalnost od pradede Balinta Šternovskog. Za to vreme stigle su i
devojke. Oto Štern ih je pogledao jednu po jednu hvatajući ih grubo za bradu. Devojke su bile
vrlo tanke, mlade i činilo se neupućene u krevetske veštine. - Ja sam tražio žene, a ne decu!
Benedek Bordaš je progutao knedlu jer je naslućivao da će odmah početi ne daj bože. -
Tražili ste nedodirnute, mladi gospodine... za čednost onih starijih ne mogu da odgovaram
-poželeo ja da đavo odnese Ota Šterna zauvek. Kada bi ovaj vo znao koliko je teško naći sveže
kurve! Žene sklone tom zanatu već su prošle kroz ruke ovih vagabunda. Porodice koje su žive-le
u nemaštini, čije se kćerke mogu otkupiti za male pare, poče-le su da dižu cene do nebesa. Kako
god okrene, na kraju jadan gostioničar izvlači deblji kraj.
Za to vreme Oto Štern je nagovarao braću da odaberu sebi neku od ponuđenih devojaka,
ali oni su ih nevoljno razgledali i nijedan od njih nije mogao da se odluči. Ni sam Oto nije
bio raspoložen za to. Nije umeo da objasni šta se s njim dešava. Jedan muškarac svoju mladost
mora da provede u ludovanju, pijanstvu, jedenju i poigravanju sa ženama i svojim
drugarima. Možda sam do zore današnje izgubio svoju mladost?
Dok je sebi postavljao takva pitanja, njegov brat Mihalj se oglasio: - Pođimo odavde na
miru. Počnimo da radimo nešto plemenitije.
Videlo se da su i ostala četvorica istog mišljenja. Digli su se od stola. Ota Šterna je
obuzeo bes nemoći. Mrzovoljno je jednim potezom počistio sve boce i čaše sa stola i pošao za
braćom.
Benedek Bordaš mu je preprečio put: - Ko će danas platiti?
Oto Štern je bacio šaku novca na pod i jednom rukom uklo-nio sa puta gostioničara koji je
smrdeo na luk. Dok je izašao ispred velike kapije s lukom, njegova braća već su u sedlu bila. -
Hej, sačekajte! Kuda sada?
- Natrag u Heđhat! - Jožef. - Sastanakje u ješivi.
- Kakav sastanak? - Oto nije dobio odgovor. Braća su već okretala konje. Oto Štern ih
je sledio. To ga je obezvoljilo. Lju-tilo ga je što je postalo vidljivo da su se braća otrgla
njegovom nadzoru. Od najranijeg detinjstva prihvatili su ga kao vođu čopo-ra, dok u poslednje
vreme primetno iščezava njihovo divljenje prema njemu. Ali odlučio je da velikodušno odobri
ovaj mali izlet. Uostalom, zašto i ne bi jednom otišli tamo gde mlađa braća žele?
Nadošla reka kao da je još više nabujala za ono vreme dok su oni sedeli u gostionici. U
dolasku, voda je bila konjima tek do stomaka, a sada su konjanici morali da podignu noge
viso-ko da bi čizme ostale suve. Konj Ota Šterna ustuknuo je kada je na površini vode primetio
uginulu mačku. On je stiskom buti-na hrabrio konja.
Kad su stigli do zgrade ješive, već je oko trideset konja bilo privezano. Ljudi su dolazili i
pešice, tako da su se dve velike pro-storije potpuno ispunile. Neki su u uzanim hodnicima stajali.
- Zakasnili smo - Mihalj.
- Za mnom! - Oto Štern je ponovo preuzeo vođstvo. Ume-sto kapiji prišao je prozoru i
uskočio kroz njega. Braća su ga sle-dila. Unutra su ih stišavali. Na podijumu je njihov dalji
rođak, Mikša Štern, nešto čitao sapapira. Svećuje tako blizu prineo da je Oto Štern imao osećaj da
će se odmah zapaliti.
Mikšin promukao glas je zapinjao, a oči su mu se od uzbuđe-nja napunile suzama. -
Gledajući kako se naš mađarski mater-nji jezikstolećima muči u svom nesavršenstvu, sastali smo
se na današnji dan udruženi u Mađarskom društvu, podstaknuti lju-bavlju prema maternjem
jeziku, pod vođstvom uglednog nauč-nika Lajoša Boloka, učitelja mađarskog jezika i doktora
prava na ješivi u Heđhatu...
Publika je gromoglasno zapljeskala. Lajoš Bolok je u prvom redu sedeo i na podstrek
ostalih na kraju je ustao. S teškom mukom se naklonio. Kada je sala utihnula, Mikša Štern je
nasta-vio. - Na oltaru Domovine mi ćemo prema mogućnostima našeg slabačkog i plitkog mozga,
pokušati da doprinesemo njegovim idejama. Mađarsko društvo će se truditi da neguje naš jezik
i da unapređuje književnost. Našim trudom neka rukovodi veliki Bog Mađara da bismo mogli da
ostvarimo naše plemenite cilje-ve i to ostavimo u nasleđe našim mladim naslednicima.
Ponovo buran aplauz. Mikša Štern se poklonio pokazujući prema Lajošu Boloku.
- Vivat! - vikali su širom sale. Glas Ota Šterna nadglasao je ostale.
Oduševljenjeje dugo trajalo, ljudi - omladina Heđhata - baca-li su uvis kape i šešire.
Rukovali su se na sve strane. Grlili se svi. Oduševljenje je obuzelo i braću Štern. Imali su osećaj
kao da prisustvuju izuzetnom istorijskom trenutku.
Na podijumu je jedan četrnaestogodišnji dečak zajapurenog lica čekao da dobije reč.
Posle izvesnog vremena Mikša Štern je počeo da umiruje prisutne. Pošto u tome nije uspeo,
klimajući glavom hrabrio dečaka da započne. Međutim, ovaj se još dugo pripremao.
Mihalj se nagnuo prema Otu i šapatom upitao: - Ali ako smo mi Jevreji, zašto se
organizujemo u Mađarsko društvo? Zašto to društvo ne može da bude delimično mađarsko, a
deli-mično jevrejsko?
Oto Štern je razmišljao o odgovoru, međutim, već je usledi-lo sledeće pitanje.
- I zašto bi veliki Bog Mađara morao da rukovodi našim nastojanjima? Šta će biti s
našom verom?
- Uz mađarski jezik mađarski Bog pripada - Oto Štern.
Mršavi dečkić je najzad počeo da govori stihove pesnika
Benedeka Viraga.
Dok ti se mladost smeši, dok ti snagu pruža
Ostani na putevima slave
Muza ti neće doneti mnogo zlata i srebra, ali će zato dati
Slavu našem prahu i budućnost.
Ota Šterna je iznenada obuzelo neko uzvišeno raspoloženje. Zaista, kako je maternji jezik
plemenita stvar. I nauka, literatu-ra i mudrost... I naš otac je tome posvetio ceo život. Zašto i
mi ne bismo dali svoj doprinos tom oltaru? - jedva je čekao da se deklamacija završi. Aplauz se
nije još slegao kada se probio kroz gomilu napred do podijuma i glasom kao crkveno zvono
naja-vio: - U ime porodice Štern prilažem hiljadu forinti Mađarskom društvu za ostvarivanje
njegovih uzvišenih ciljeva!
Posle trenutnog zatišja usledio je gromoglasan aplauz. Ljudi su podigli Ota Šterna i bacali
ga u vazduh. Njegova braća pla-šila su se da ga ne ispuste. Znali su koliko je to telo teško. Reč je
zatražio Sigismud Belecnjai. Nekada je njegovoj porodici pri-padalo sve zemljište u kraju. - Ako
su Jevreji tako velikodušni. i mi ćemo dati prema našim mogućnostima! - ponudio je dve hiljade.
Njegov primer sledili su mnogi drugi. Pljuštale su ponuđene svote. Mikša Štern je jedva
uspevao da sve pribeleži. Slavodobit-no su proslavili osnivanje Mađarskog društva, svi su pili u
to ime. Oto Štern se ponosno šepurio svojim ogromnim grudnim košem, uspeo je i to veče da
pretvori u svoj uspeh. Već su pola-ko jahali prema kući, opuštenih uzda, kada je Mihalj upitao:
-Odakle nama ona hiljada?
Oto Štern je udahnuo duboko: - Videćemo odakle nam... - stislo mu se u grlu na pomisao
da će ponovo morati da traži novac. Otac će valjda dati za kulturu! Ako je već ceo život
tome posvetio. Naravno da je lakše obratiti se majci, čije je srce mekše kada su pare u pitanju. Ali
hiljadu forinti su ceo mali imetak... možda bi bilo dovoljno i petsto... ili tri stotine... svejedno
je sada. - Taj problem je sada odbacio. Razmišljaće o tome sutra.
Kada se povukao u svoju sobu i legao, dugo je razmišljao o tome kakva budućnost čeka
Mađarsko društvo. Ako bi to uspeo da dokuči, možda bi to moglo da posluži kao dobar adut kod
oca. Ali sada mu se nije dalo da vidi u budućnost. U glavi su mu se vrzmali samo događaji
proteklog dana i one slike koje je ranije već mogao davidi. Okrenuo se potrbuške. Na devojke je
mislio, kao i uvek kada nije mogao da zaspi. Na onu vrstu devojaka je mislio koje je dobijao u
gostionici Benedeka Bordaša, a ne na one kojima se udvarao. Najupornije se udvarao Klari,
srednjoj kćerki barona Hadhazija. Međutim, njena porodica nije se rado-vala približavanju jednog
nitkova kao što je bio Štern.
Oto Štern nije bio siguran da bi mogao da provede ceo život pored uvek blede i nikad
nasmejane baronese, ali značajan miraz koji je išao uz devojku podsticao je njegove ozbiljne
namere. Kako bi bilo lepo kada bi se iz njegovog kruga pojavila devojka za udaju koja bi uspela
da ga uzbudi kao one lake devojke čiji donji veš miriše na seno, ali im je lcoža besprekorno
glatka kao mermer.
Jana je priželjkivala da se Oto što pre oženi, stara tetka Ester takođe. - Hoću šestoro
unučadi, lcoliko sam i ja rodila, dotle dok me drži snaga.
Razume se da je Jana sanjala o bogatoj i zanosnoj Jevrejki za snahu. Oto Štern je znao da
će samo jedno dete imati. Znao je i to da to dete neće žena njegove vere roditi. Ali nije želeo da
raz-očara ni majku ni staru Ester.
Sledećeg jutra skupio je hrabrost da započne razgovor o hilja-du forinti, samo što Ričardu
Šternu beše toliko loše da nije ni sišao da doručkuje. Oto Štern je tri dana proveo u
susednom selu, u Klarinoj blizini, tako da kod kuće i dalje niko nije spo-minjao iznenadnu
novčanu potporu mađarskoj kulturi. Ričard Štern, Jana i Ester su iz obaveštenja Mađarskog
društva saznali kako su velikodušni dobrotvori postali. Oto Štern nije uspeo ni da se pozdravi sa
ocem jer ga je ovaj bičem čekao i napao čim se pojavio: - Ostao si i bez ono malo pameti? Kako
zamišljaš da isplatimo i ovu tvoju nepromišljenost? Sram te bilo! Nije te briga ni za to ako pred
celim svetom izgubiš čast? A ja ti kažem da ćeš je izgubiti jer mi taj novac nećemo uplatiti!
Dosta dugo si do lakta zavlačio ruku u porodičnu kasu!
Oto Štern se rukama uhvatio za glavu: - Oče, kako možeš da ostaneš hladan baš ti pred
teškim položajem mađarske kulture?
- Mađarski jezik i nauka! Prazna priča! I ti si, sine, postao glupi kupac za to? Da li si ti
uopšte pročitao na šta si pristao?
Gde si svoje ime stavio? Na šta si bacio pare? Ushićenje nekoliko usijanih mladih glava
neće doneti kultivisanje jezika, niti bolju kjniževnost! Ko zaista želi dapomogne kulturi, taj
morapomo-ći prvenstveno osiromašenim školama! Šta sam ja Bogu zgrešio da ti postaneš pravi
vo? I taj primer pokazuješ braći?! Vuci mi se s očiju, bitango jedna! - i onda ga je počeo tući
bičem.
Oto Štern ga je uhvatio za ruku: - Prekinite ovo, oče, jer neću odgovarati za svoje
postupke! - bio je zaglavu viši i zapola čove-ka širi od Ričarda Šterna. Kratko vreme su se
nepomično i zadi-hano gledali, a onda je sin bez reči okrenuo ocu leđa i napustio prostoriju.
Otišao je gore u biblioteku i tamo se bacio na leđa preko medveđe kože prostrte ispred kamina. U
glavi su mu se vrtele misli kao ringišpil. Ako otac ne isplati tu sumu, na njemu će zauvek ostati
mrlja stida. Neće moći opstati u ovom kraju. Samo što u onim slikama budućnosti lcoje je on
video ne posto-ji neko novo mesto za njega. Ovde treba da mu se rodi sin, koji - ako je istina -
treba da dobije ime Silard.
Čuo je kako se tamo dole otac svađa s njegovom majkom i starom Ester, koje su upravo
stigle. A kada se smirio, seo je na konja i odjahao. Gde li su sada moja braća?
 U celoj kući zavladao je muk. Oto Štern je i u tom ležećem položaju mogao kroz prozor
da vidi baštu. Vrbaje previše pora-sla. Čovek može da se neprimetno popne i uvuče u kuću
kroz prozor. Trebalo bi to da kaže ocu. Grane se moraju skratiti. Osetio je sladunjav misris.
Medenjaci... njegovi omiljeni kola-či. Razmišljao je. Da li da siđe niza škripave stepenice i
zatraži nekoliko komada? Ali može biti da taj miris i nije stvaran, već ga to njegova čula varaju.
Napolju je bilo sunčano i toplo. Sle-deće nedelje je Klarin imendan. Ako i do tada bude toplo i
sun-čano, onda će ovogodišnji rod jabuka biti bogat. Odneću joj cveće. I sanduk starog vina, ako
mi Ester dozvoli. Ako ne, onda ću joj ga ukrasti.
Okrenuo sa na bok. Čuo je kako jedna daska u patosu pukla. Šta je ovo? Ovaj gornji deo
su prošle godine dogradili. Onaj pijani majstor je napravio bezbroj grešaka. Zbog toga
Ričard Štern deo ugovorene sume nikada nije ni isplatio. Oto Štern je podigao medveđe krzno.
Zaista je jedna daska u patosu pukla i pomerila se. Hteo je da je vrati na svoje mesto, ali je tada
pri-metio da ta daska i nije bila prikucana. Podigao ju je. Ukazao se dugačak otvor koji je bio
obložen parčadima platna, a unutra su bili smešteni jedan poveći metalni sanduk i dve knjige
umo-tane u platno. Jedna je bila na francuskom, veoma stara Biblija. A ona druga... oh, mili
Bože... Knjiga očeva! - O postojanju te knjige znao je iz hiljadu izvora, ali mu je nikada niko nije
poka-zao. Otac je prekidao svaki razgovor o toj knjizi: - Dobićeš je kada dođe vreme!
Oto Štern se kolebao da li da je otvori. Ako ga otac zatekne ovde kako pretura po
njegovim skrivenim stvarima, ubiće ga na licu mesta. Svejedno, nije mogao da odoli iskušenju.
Drhta-vim prstima otvorio je pohabanu knjigu na poslednjoj stranici. Trista četrdeset numerisanih
strana bile su ispisane do kraja. Ričard Štern je naškrabao i unutrašnje strane korica. Rukopis mu
je bio užasan.
Počev od toga dana Oto Štern je grabio svaku priliku da len-čari u biblioteci i da u tajnosti
čita Knjigu očeva. Ričardu Šternu nije bilo jasno: - Šta ti bi, sine? Do sada nikada nisi čitao!
- Odlučio sam, oče - lagao je. - Uozbiljiću se, spremam se u kolegijum.
- Prava odluka, sine! - Ričard Štern je ispisao dugačku listu naslova koje bi njegov sin
svakako morao pročitati.
Oto Štern je poskidao te knjige sa polica, spustio ih na pod, međutim, čim bi ostao sam,
izvlačio je Knjigu očeva. Bio je ube-đen da su najvažnija saznanjabaš u toj knjizi. Sporo je
napredo-vao jer se udubljivao u čitanje samo onda kada je bio siguran da nema opasnosti da neko
otvori vrata.
Sređene redove Kornelija Čilaga je s lakoćom pročitao i razu-meo, mada je nailazio i na
takve stare latinske izraze čije značenje je samo nagađao. Mora da je Kornelije Čilag bio tačan,
temeljit čovek. Nije samo datume uredno upisao, već je svake godine pravio inventar svog
poslovanja i materijalnog stanja. Oto Štern nije u Knjizi očeva samo tekst testamenta našao već je
tu bilo ispisano sve što se važno događalo u svetu, zatim zapisi o rano izgubljenom ocu, Petru
Čilagu, kao i o dedi Cukoru, koji ga je odgajio, što je znao ili mislio da zna, uključujući i sadržinu
onih uništenih zapisa u spomenar dede Cukora. Tako je iz sećanja Kor-nelije Čilag zapisao na
preko dvadeset i pet stranica. Tako je i označio: Sledeće stranicepišem na osnovu svojih sećanja.
Balint Šternovski je mnogo manje stranica potrošio. Njegov škrabopis bio je teže čitljiv.
Izgleda da je njega samo muzika zanimala.
Ištvan Štern je suviše detaljno opisao lemberšku tragediju svoje porodice. Kao da je tako
pokušao da u Knjizi očeva ostavi svoju stravičnu uspomenu, u nadi da će ga manje mučiti
posle toga.
Dnevnik koji je Ričard Štern pisao u zatvoru naterao je Ota Šterna da plače dok čita od
početka do kraja. Izgrizao je usne jer plač nije smeo da se čuje.
Kada je Knjigu očeva pročitao do kraja, shvatio je zašto Ričard Štern nije želeo da je on
vidi pre vremena. Ne samo njegov otac već i deda zapisali su svoja viđenja budućnosti, i iz
toga je saznao da ga ne čeka dugačak život. Njegova smrt biće izne-nadna, i sve će se desiti brzo.
Istovremeno, Ištvan Štern mu je predskazao ono isto to što je i on sam za sebe video: rodiće
mu se samo jedan sin, i zvaće se Silard. Znači, rnoja propast je još daleko, pomislio je. Na kraju
krajeva, nisarn se još ni oženio, a dete može da mi se začne tek posle toga. Trudio se da se seti
da li je u svom predskazanju video svoju buduću. Da li će to biti Klara? Ili pak neće?
Vratio je Knjigu očeva na svoje rnesto i opet namestio dasku. Praznim pogledom zurio je
ispred sebe. Kao da se nešto zavr-šilo ovim do kraja ispunjenim spomenarom, koji je - kako
je Kornelije Čilag zabeležio - u svojoj radionici povezao čuveni italijanski majstor za Biblije.
Međutim, taj sveti tekst nikada nisu u njoj odštampali, ko zna zašto. A sada, to je Biblija njegove
poro-dice. Samo što je, eto, do kraja ispisana, a to na neki način ne sluti na dobro. Kao da se
porodična priča tu prekida.
Oto Štern je čvrsto odlučio da iz Italije poruči drugu svesku za dnevnik, potpuno istu kao
ova, i on će biti taj koji će u nju upi-sati prvu rečenicu. Tako može ovaj kraj da bude početak
nečeg novog. Međutim, sve je morao da radi u najvećoj tajnosti. Inače bi Ričard Štern odmah
shvatio da je jedan od sinova pročitao Knjigu očeva i, naravno, da bi sumnja bila uperena u njega.
Kada je o svemu dobro razmislio, uvideo je da mu je pametnije da iz fabrike papira u Serenču
poruči svesku velikog formata s listovi-ma u krem boji, pogodnu za pisanje. Ta nova knjiga je za
jednu petinu bila veća od prvobitne Knjige očeva. Debljina se nije raz-likovala. Korice su
presvukli jelenskom kožom, a na prednjoj strani stavili su već u vinarstvu poznato slovo Š, i to
pozlaćeno. Mada ta zlatna neće dugo trajati. Uskoro se oljuštila.
Sholem alechem. Počinjem iz početka, odnosno nastavljam Knjigu očeva na današnji dan
u svoje ime i u svoje pravo. Kao prvorođeni ove generacije porodice Štern, molim da nas On,
čije ime ne smemo izgovoriti, štiti i čuva na našem putu.
Ovim redovima opraštam se od razuzdanog života svoje mla-dosti i svečano donosim
odluku: sve svoje preostalo vreme ume-sto na neozbiljne zabave posvetiču opštem dobru. Najpre
moram stvoriti onih hiljadu forinti za Mađarsko društvo, i to svojim vred-nim radom. Zbog toga
ću svu svoju snagu usrediti na porodičnu trgovinu vinom.
Jana i Ester su pomislile da vide duha kada se rano ujutro dok su u kancelariji zaduživale
kočijaše za ture vožnje pojavio i Oto Štern. Njegov stas i visina nigde nije zaostajala za drugi-ma.
- Šta hoćeš? Ili je bolje da te pitam, koliko? - Ester umesto dobro jutro.
- Treba mi posao. Za ceo dan.
Posle izvesnog vremena iščuđavanja dale su mu posao evi-dentičara. Oto Štern je u
početku grčevito stiskao guščije pero, međutim, vremenom se pojavio sasvim pristojan rukopis
ispod debelih prstiju. Fleke od mastila imao je ne samo na prstima već i na pantalonama, pa mu je
majka Jana dala jednu dugačku kožnu kecelju. Posle ručka u kancelariju su došli Rebeka, a
kasni-je i Ričard Štern da se svojim očima uvere: to što se događa nije šarena laža, njihov
najstariji sin dobrovoljno se dao na posao.
Mlađabraća Ota Šterna nisu znala kako da objasne ovu neo-bičnu promenu. Za vreme
večere postavili su bezbroj pitanja. Oto Štern im je kratko odgovorio: - Vreme vagabunda je
prošlo.
Ferenc i Ignac su veče proveli u gostionici. Mihalj, Jožef i Janoš im se nisu pridružili: -
Ako Oto ostaje kod kuće, ni mi ne idemo. Dovoljno smo lumpovali prošle nedelje!
Oto Štern je prestao da odlazi i kod svoje devojke. Njegova upornost i vrednoća u radu,
prema mišljenju najstarijih članova porodice, podsećali su na Ištvana Šterna kada je bio u
najboljim godinama života. Oto Štern je u to vreme i po izgledu ličio na svog dedu po ocu.
Pogotovo njegov pogled, kosa i brada.
 Već je pao prvi sneg kada su Ester i Jana s glavnim beležni-kom napravile godišnji
obračun. Većina prometa do tada je bila zaključena, a znala su se i potraživanja. Vinarija Štern
nikada nije imala bolju godinu. Morali su da priznaju da je u velikoj meri tome doprineo Oto
Štern. Stara Ester prigurala je metal-nu kasu na stolu pred njega: - Uzmi iz kase onoliko koliko
sma-traš da ti pripada!
Oto Štern je prvo uzeo dvesta, zatim, posle kratkog razmišlja-nja, još sto. Tevečerije celu
sumu predao Mikši Šternu. Priznani-cu je stavio u džep. - Nastavak sledi - rekao je. Prema
njegovoj kalkulaciji za tri godine isplatiće obećanu sumu. Ako ga sreća posluži, možda i pre. S
vremena na vreme Oto Štern bi iznena-da nestajao. Niko nije znao kuda odlazi. Ester i Jana su se
nada-le da potajno posećuje devojku koja bi mogla biti bolja prilika za njega od baronese.
Posle Hanuke Mihalj se oprostio od svoje porodice, i preselio se u Debrecin, gde su ga
primili u kolegijum kao redovnog đaka. Ričard Štern je ponosno potapšao sina po leđima: -
Nemoj da me obrukaš... tamo me mnogi poznaju. - Nagnuo se prema sinu i šapnuo mu na uvo: -
Ne moraš svima da kažeš iz kakve porodi-ce dolaziš... razumeš! - Pošto ga je sin tupo gledao,
dodao je još tiše: - Mi smo Jevreji, ali to je samo naša stvar. Razumeš?!
Oto Štern je ohrabrivao Jožefa i Janoša da slede Milialjev primer, dok nije lcasno, ali
porodično veče odlučilo je da dva mlađa dečalca još ne napuštaju porodični dom. Ferenc i
Ignac su odlučili da nelcom protekcijom izdejstvuju da ih prime na vojnu školu u Beču. Ričarda
Šterna počela je da trese groznica i na samu pomisao da će mu sinovi biti vojnici i služiti onom
caru čija je tajna služba njemu oduzela tolilco godina života. Među-tim, svoje protivljenje ispoljio
je samo jednom, i tada više setno nego naređivački. Ferenc i Ignac su mu odgovorili da su
sada nastupila neka nova vremena.
Oto Štern je slegao ramenima: - Ako je grožđe sazrelo, mora se obrati. - On je svoje
mišljenje izražavao samo upoređivanjem s pojavama u vinogradarstvu. Kada ga je otac upitao šta
to treba da znači, dobio je odgovor: - Neka idu svojim putem ako već žele da se igraju vojske.
Proleće je donelo obimne kiše. Blato braon boje spuštalo se niz brda, a potoci su narasli u
reke. Gazde su s tugom gledale vodu lcoja se skupljala u vinogradima u nižim predelima. Tu
i tamo lcopali su jarke za odvod vode, dizali nasipe, a ispraznili su i komorice s alatima. Kuća
Ričarda Šterna bila je na brežuljku, na sigurnom, dolcje staru kuću Šternovih opkolila voda.
Nado-šla voda već je poplavila podrum i narasla do spoljnih zidova kuće: temelj je bio od
kamena, međutim, zadnji deo kuće bio je pravljen od valjalca, koji su se prosto istopili od vode.
Pozvali su tesare lcoji su spolja zidove poduprli gredama i pomoćnim stubo-vima. Bez obzira na
to, situacija je postala zabrinjavajuća. Ako lciše ne prestanu, moglo bi doći do ozbiljnijih
problema.
Svi žitelji Heđhata su se poplavom bavili kada je inkogni-to stigao Franc Nojsidler,
namesnik, i smestio se u gostionici. Odmah je otišao u zgradu županije. Svoju podsetnicu poslao
je podžupanu Adamu Katoni Geleju, koji ga je bez odlaganja pri-mio. Franc Nojsidler, ne
skrivajući svoj melodičan tirolski nagla-sak, izložio je: došao je po strogo poverljivom zadatku
lualjevine da ispita prijavu Lipota Vinke iz Tokaja. Prema tvrdnji Lipota Vinke, u ovorn kraju
osnovano je tajno udruženje radi buntov-ničkih aktivnosti. Javljeno je da ovi u uniformama
vežbaju pod oružjem. Vođe su: Mikša Štern, pravnikbez stalnog zaposlenja, i apotekar Nandor
Vimpasing. Zahtevao je da mu podžupan u svemu pomogne i poslušno izađe u susret.
Adam Katona Geleji je zinuo od iznenađenja. Prema njego-vim saznanjima, takva
organizacija u kraju ne postoji. Pozvani službenici raportirali su gostu da apotekar po imenu
Vimpasing ne postoji ni u Tokaju niti u njihovom Heđhatu. Za lekove svi iz sela odlaze u Serenč,
a tamošnji apotekar zove se Đeze Feren-ci, stari udovac koji živi tiho i povučeno, i ovakvim
optužbama teško da se može teretiti. Mikša Štern je zaista osnovao takozva-no Mađarsko društvo
za razvoj mađarske kulture, ali je za to tra-žio i dobio pismeno odobrenje. Taj dokument su
odmah pokazali austrijskom gostu. Franc Nojsidler se samouvereno nasmešio: - Ono o čemu vi
nemate saznanje možda ipak postoji. Hitno mi pozovite Mikšu Šterna.
Pošto do mraka nisu uspeli da pronađu uvek pokretnog Mikšu Šterna, njegovo saslušanje
odložili su za sledeći dan.
Mikša Štern je to veče u Serenču bio u „Tulipan kući“. Ta mala kurija skrivala se iza
visoldh kamenih zidina i ispod luošnji sto-letnih hrastova. Za kuću je znao samo onaj kome su u
poverenju šapnuli za nju. Ime je dobila po tulipanima od kovanog gvožđa koji su je krasili iznad
kapije. Kuća je bila prizemna, debeli zido-vi s lukovima, luov od crepa, prozori i vrata prilično
mali tako da su unutra i danju gorele sveće i lampe. Unutra je bilo četiri četvrtaste sobe, kuhinja,
prostorija za kupanje sa nužnikom.
Sobe su bile iste veličine i kada bi se sva vrata otvorila, nastala bi jedna velika sala. Ovaj
unutrašnji raspored kuće omogućio je da postane ono što je sada bila: „Tulipan kuća“ je bio salon
za kartanje. Gospoda su igrala u pozamašne sume.
Oto Štern je bio redovan posetilac salona, dok je Mikša Štern dolazio samo povremeno, i
najčešće je bio kibicer. Naravno ako bi mu dozvolili. Oto Štern je bio opak igrač. Škripao je
zubima i napuštao bi sto nezadovoljan kada ne bi utrostručio svoj ulog. Mikša Štern je samo male
svote reskirao, na kraju ih je redovno i gubio. Pozajmicu nikada nije tražio, već bi uvređeno ustao
od stola i posmatrao kako borba teče dalje, ali tada već bez njega.
Toga dana Oto Štern je bio loše sreće. Za stolom su ga uklešti-la četiri trgovca duvanom.
Uigran tim, nameru onog drugog raz-umeli su i iz treptaja očima. Pošto je cela sumakoju je za tu
noć za hazardne igre odvojio sa sredine stola prešla u ruke njegovih partnera, Oto Štern se digao
od stola i oprostio se glasnim lupa-njem svojih mamuza. Mikša Štern ga je sledio kao pas puli. -
A sada, kuda? - pitao je kada su zalupili tešku kapiju za sobom.
- Šta se to tebe tiče? Idi svojim putem.
- Nemoj sada na mene da se ljutiš. Navijao sam za tebe. Dir-ljivo mi je kako se žestoko
boriš za udruženje.
- Ne borim se za udruženje već za sebe. Za svoju datu reč.
Polako su išli prema centru grada gde su ostavili vezane konje.
Ispred „Tulipan kuće“ nikada niko nije ostavljao konje, da se po tome ne bi znalo da je
gazda unutra. Oto Štern je u besu šutnuo jedan okrugli kamenčić kojije odleteo daleko ispred.
Ponoć je davno prošla kada su dva konjanika stigla do prve okuke rečice u Heđhatu.
Livada je bila sva pod vodom, umor-ni konji gazili su do kolena i opasno se klizali. Oto Štern
je okrenuo konja u suprotnom pravcu. Mikša je mislio da traži plići prolaz, međutim, Oto Štern se
uputio prema gostionici. Kada je skočio sa konja, uhvatio je metalni zvekir na kapiji i sna-žno
počeo da lupa. Nikakav odgovor. Onda je pesnicama nasta-vio da udara takvom snagom da se
posle svakog udara moglo videti kako se daske krive. Starica sa crnom maramom na
glavi provirila je kroz prozorče. Videlo se da je iz kreveta skočila. -Ne lupajte za ime boga!
- Od kada se ova kapija zaključava? - Oto Štern.
- Sveta Marija! - starica se oraspoložila i već se čuo ključ u bravi. - Kako dugo niste
dolazili u naš kraj, mladi gospodine!
Oto Štern je bez reči produžio prema pivnici, gde su još samo dva pijanca bila naslonjana
na šank i spavala. Instrumenti cigan-ske bande stajali su u ćošku zavijeni u platno. Oto Štern je
zaur-lao: - Šta je ovo? Mrtvačnica?
Dva pijanca su se probudila i zbunjeno treptala na pridošlog. Dotle se i Benedek Bordaš
dogegao u ogrtaču koji je navukao preko dugačke spavaće košulje. - Gospodine Štern... zar
vi... otkud vi u ove sitne sate?
 - Tek tako. Pintu crnog! - Pogledao je u Mikšu Šterna. - I njemu!
- Hvala ti lepo, ali ja bih radije... - hteo je da kaže, međutim, ovaj ga je prostrelio
pogledom tako da je momentano zaćutao.
Kada je vino stiglo, on je u jednom gutljaju ispio svoje, a onda je za kožnu kecelju
uhvatio i k sebi privukao gostioničara: - Imaš li devojaka noćas?
- Imam.
- Kakve su?
- Kakvu bi želeo mladi gospodin?
Oto Štern je razmišljao o odgovoru. Ne pamti kada je posled-nji put dodirnuo žensko telo,
uzavrela je krv u njemu. - Prsatu, guzatu i koja se dovoljno često pere!
Benedek Bordaš je otrčao do dvorišna zgrade za poslugu, gde su devojke dobile smeštaj.
Još su samo dve ostale, ostale su bile rasprodate za tu noć. Borča, vatrena Ciganka, i Fatima, koja
je izdaleka došla, sa obaia mora. Benedek Bordaš je bio neodlučan koju da probudi. Odlučio se za
Fatimu, njena vrata su mu bila bliža. Fatima se još odevala prema običajima iz svoga kraja,
kao da se obavijala turskim molitvenim tepihom. Uplašeno je pitala iz sobe: - Ko je to?
- Otvaraj vrata. Imaš posla.
U tamnim Fatiminim očima još se primećivala pomućena maglovitost sna.
Benedeku Bordašu bilo je žao. - Ni za mene ovo nije radost. U ovo doba... - počeo je da
zeva.
- Idemo! - Fatima.
Oto Štern je u zadnjoj sobi čekao. Gledao je napolje kroz pro-zor. Osmatrao je da li to
sviće ili se njemu samo pričinjavalo.
Kucali su na vrata. Oto Štern je pustio devojku da uđe.
- Na vašoj usluzi.
- Kako ti je ime?
- Fatima.
- Ranije te nisam viđao ovde.
Devojka nije ništa odgovorila. Spustilaje pogled i namešta-la tkaninu oko sebe. Oto Štern
ju je uhvatio za bradu i tako je privukao k sebi. Posmatrao ju je izbliza. A onda sasvim tiho: -
Jevrejka si?
- Ma, nisam ja Jevrejka! - Fatimin glas je postao tako oštar da je to Otu Šternu zaparalo
uši.
- Onda, odakle su te poslali ovamo?
- Zar vam nije svejedno?
Oto Štern je ljutito podviknuo: - Odgovaraj kad te pitam, inače...!
Međutim, pre nego što je uspeo da je ošamari, Fatima je počela da se svlači. Kada se
njeno nežno telo obnažilo, u sobi je postalo svetlije nego doksu samo dve sveće gorele. Oto Štern
se bacio na devojku onako kako prema njegovoj zamisli muškarac treba da nađe zadovoljstvo u
ženskom telu. Fatima mu je uhvati-la ruku: - Ne tako, gospodine dragi. Pustite me da vas lepo
ski-nem. Lezite na leđa, zatvorite oči, a ostalo prepustite meni.
Oto Štern je bio besan - ako on plaća, njemu neće naređi-vati kojekakva laka žena -
iznenada se umirio, obuzela su ga detinjasta osećanja, na trenutakje postao beba koju mazi
majka Jana. Zatim je od devojke dobio nešto što do tada u životu nije doživeo. Za njega je do
tada dolazak do telesnog užitka bio borba, što je ta borba u pobeđivanju ženke bila silovitija,
on se tim više osećao kao pobednik. Zadovoljstvo je dobijao iz te borbe. Fatima ga je pripitomila,
kao da je divlju zver, koja se krila u njemu, pretvorila u domaću životinju.
Kada se ujutro probudio, devojke nije bilo. Oto Štern je još u tavanicu zurio i prisećao se
onoga što se noćas zbilo kada su u sobu naglo ušla dva pandura i naredila mu da smesta pođe u
piv-nicu. Pošto se tome usprotivio, zviždukom su pozvali još dvojicu pandura, pa su ga
zajedničkim snagama savladali. Vezali su mu ruke otpozadi i kroz hodnik sproveli do pivnice,
koja se kupala u dnevnoj svetlosti. Tamo je zatekao Mikšu Šterna, takođe vezanih ruku, kako se
trese sedeći na stolici naspram podžupana Adama Katone Gelejija i namesnika Franca Nojsidlera.
Ovaj je upravo obrisao brkove - do malopre su pili vino, - i odmah je započeo na zvaničnom
jeziku monarhije: - Govorite nemački?
- Da... koliko je neophodno - Oto Štern.
- Koji ulov! Svuda smo vas tražili dok ste se vi ovde zavukli u gostionicu, na tri koraka
od moje sobe.
- Ja sam ovde kao kod svoje kuće - rekao je, a onda se izdrao na Mikšu Šterna: -
Prestani da se treseš, neće te pojesti!
- Usta otvarajte samo onda kada vas pitamo! - Franc Nojsidler.
Oto Štern ga je prostrelio ubilačkim pogledom. Austrijanac se nije uzbuđivao, otvorio je
spise ovog slučaja i počeo sasluša-nje. S kojim ciljem je osnovano ono društvo? Zašto je
važniji taj primitivni mađarski jezik umesto da koriste nemački i latin-ski? Gde to društvo drži
uniforme i oružje? Nema potrebe da se bilo šta poriče kada će istina svakako izbiti na svetlost
dana. I tako je to išlo bez predaha, satima. Oto Štern je s vremena na vreme gubio strpljenje,
vikao je, pretio, a podžupan ga je svaki put upućivao na red i mir, a zbog vređanja visoke ličnosti
zapre-tio mu je novčanom i zatvorskom kaznom. Oto Štern se sve gore osećao. Bio je gola voda,
ali nije mogao da se obriše. Uže mu se duboko zarilo u meso na rukama. Kičma mu se ukočila od
neu-dobne stolice, međutim, najviše muke zadavala mu je zaprepa-štenost: na osnovu čega ga
ispituju kao da je zločinac? Strahovao je da će i njega snaći očeva sudbina, koga su u stvari
nevinog, u najlepšim godinama strpali u tamnicu austrijslcog cara i mađar-skog kralja. Uostalom,
s kojim pravom me ovaj ovde ispituje. Ima svoju Austriju, neka ide tamo i sprovodi svoje. Zašto
mi nemamo svog mađarskog kralja koji razume naš jezik, naše obi-čaje i koji će štititi naše
interese... - dok je dotle stigao u razmi-šljanjima, postalo mu je jasno da je upravo to trebalo da
rade zbog čaga ih nepravedno danas optužuju. Trebalo je da obuku uniformu, uhvate se za oružja
i pođu u borbu protiv samovolje koja dolazi da naređuje iz dalekog Beča i upravlja nama
grubom rukom. Osetio je da mu raste knedla u grudnom košu. Počeo je ubrzano da dahće kao
duvalica u kovača.
- Nije vam dobro? - Adam Katona Geleji je mahnuo panduru da doda vodu delinkventu.
Oto je krenuo da uzme bokal zabora-vljajući da su mu ruke vezane na leđima. Skljokao se na sto.
Bra-dom je udario u sto takvim praskom da su se svi stresli.
Mikša Štern je prosto devojačkim glasom vrisnuo: - Oto!
Franc Nojsidler se podigao od stola. - Napravićemo pauzu. Osvestite ga što pre. - Zgrabio
je svoj bokal vina i izašao u baštu gostionice. Leti, tu je jela i pila gospoda za zelenim
stolovima. Seo je za jedan sto.
Benedek Bordaš je na brzinu prebrisao sto ispred njega i doneo kockasti čaršav. - Lepo
vreme imamo danas! - rekao je na mađarskom.
Franc Nojsidler ga nije ni pogledao. Mada je zahvaljujući majci - Anamariji Lorantfi -
dobro vladao mađarskim jezikom, ali je smatrao da shodno svojoj službi kao predstavnik
austrij-skog cara mora da se drži nemačkog jezika.
U Ota Šterna nisu uspeli da vrate život, mada su i batinama pokušali da ga povrate. Na
kraju su se po nove instrukcije obra-tili Francu Nojsidleru, koji je naredio da se oba delinkventa
pre-bace u podrumski zatvor županije. Na ruke i noge su im stavili lance i talco ih vezali za zid
zatvora. Oto Štern je u sedećem stavu ostao pripijen uz hladan kameni zid i pod. Mikši Šternu su
lance samo toliko kratko pustili da je dlanovima mogao dodirnuti glavu Otu Šternu. Prste je
ponovo stavio u usta i tako vlažnim prstima pomilovao lice Ota Šterna, koji nije pokazivao
nikakve znake života. Mikša Štern je tiho plakao i samo je o tome razmi-šljao šta će na to reći
stari roditelji.
Med zlatnožute boje razlivao se po nekoj beloj površini. Iznad te bele površine
uspavljujući su zujale pčele. Još kao malo dete Oto Štern je gledao taj prizor, kako tetka Ester
finim pokretima razlivamed. Oto Štern je većvideo dajetabelapovršinarazvu-čeno testo za
savijaču koja pokriva sto kao čaršav. Posle meda posipao se mak, potom suvo grožđe i seckani
orasi, a na kraju beli prah-šećer - tako su pravili savijaču s makom u kući poro-dice Štern.
Oto Štern je bio načisto s tim da su to sada samo njegove uspomene kojih se priseća.
Vlažan i pocrneo kamen u pozadini opominjao ga je da je to možda san, a ne ono. Posle slike iz
pro-šlosti usledili su prizori iz budućnosti. Mogao je da vidi kako ih napada voda, zatim i požar,
razliva se i krv i dolaze teške godine. Mogao je da vidi rođenje sina Silarda. Video je i kako se na
sve-ćama osvetljenom podijumu ređaju govornici, ozbiljni muškarci koji izvikuju svoje govore,
dok im njegov sin, sada već odrastao muškarac, tiho došaptava po koju reč...
Bolovi su mu postali jači i on je na izvesno vreme ponovo utonuo u bunar nesvesnog
stanja.
Kada je sledeći put došao k svesti, već je pala noć i bilo mu je hladno. Neko je hrkao u
njegovoj blizini, a on je na osnovu saznanja porodične istorije, tipovao je na psa. Primetio je da
mu je iz džepa nestao sat, sat jajastog oblika. Njegov najdragoceniji predmet! - Pružio je ruku
koliko je mogao i napipao je da je i lanac nestao, neko ga je strgnuo. Ko je to učinio? Oni
nasilnici? Možda ona devojka? Kako li se zvala? Fatima...
Ovaj gubitakga je više boleo od onog fizičkog. Cvokotao je. Da nije imao priliku da
pogleda u budućnost, sada bi bio ube-đen da je za njega došao kraj. Ali on je znao da će mu se
roditi sin, a to je moguće samo onda ako preživi ovaj odvratni zatvor, prljavu aferu, epohu.
Sledećeg dana uz fruštukje Franc Nojsidler dobio vest da je jedan delinkvent preminuo u
toku noći.
- Šteta! Ovako nećemo moći da ga podvrgnemo mučenju.
Posle nekoliko sati iz zapečaćene poštanske pošiljke koju mu
je kurir konjanikdoneo, mogao je da sazna da je uzalud prevalio toliki put iz Beča. Ono
drugo selo, Fleđhat, gde su Nandor Vim-pasinger (a ne Vimpasing) i Miška Štern (a ne Mikša)
podstakli građanski otpor u stvari se nalazi na sasvim drugom kraju drža-ve. Tamo je mogao da
stigne za dan vožnje. Franc Nojsidler je odmah poslao pismo u Beč i zatražio da službenikkoji je
napra-vio one greške bez odlaganja bude otpušten iz službe.
- Šta će biti s Mikšom Štern? - Adam Katona Geleji.
- Da li je taj čovek plemić?
- Nije. Poreklom je iz jevrejske porodice koja trguje vinom.
- Kaznite ga.
- Sa koliko?
- Sa dvadeset i pet.
- U prisustvu publikuma?
- Svejedno mi je.
Franc Nojsidler je bio poslednji koji je još na četiri točka mogao da napusti taj kraj, i to
podignutom nogom na naspram-no sedište, jer je voda do kolena potopila i njegova kola.
Više stranaca nije ni bilo u selu. Trećina kuća, pogotovo one u blizi-ni potoka, počele su da se
ruše. Podrumi su se pretvorili u kupa-lišta, ziđovi su se prosto rastakali pod vodom. Sledećih
dana voda je još porasla. Uginula živina i razni predmeti plovili su po površini vode.
 Pored potoka više se nije moglo o drugom razmišljati osim o tome na koje suvo mesto da
se spase imetak. Pokazalo se da nije bilo dovoljno čamaca, niti bilo čega drugog od plovnih
napra-va. Počeli su da se pakuju i sele i oni koji su na višim predelima živeli, ko je imao stoku za
vuču - kolima, a ostali su sami upre-gli u razne taljige.
Poplavljeno je 23 kuće, od toga se 14 srušilo. Nasip su otvori-li. Vodaje tekposle dve
nedelje počela da se povlači. Među ošte-ćenima bili su i Šternovi. Kuće su im na sreću ostale, ali
su zato izgubili mnogo čega drugog. U velikoj pometnji smrt Ota Šter-na jedva da se pominjala.
Sahranu su mogli obaviti tekza mesec dana, i tada s velikom mukom. Njegovi ovozemaljski
ostaci u međuvremenu su se naduli, tako da su morali napraviti mnogo veći kovčeg od
normalnog.
Na groblju je podzemna voda toliko nadošla da se nije moglo kopati. Svaki iskopani jarak
za tren bi se napunio vodom. Ota Šterna su samo tako mogli sahraniti što su prvo kamenom
čvr-sto ozidali njemu predviđen grob. I tako su pre sahrane satima kofama vadili razvodnjeni
mulj iz groba. Dok su ga grobari zako-pavali, prisutni su strepeli da će voda izbiti i, na njihove
oči, vra-titi nabacanu zemlju iz groba.
- Učinili smo što smo mogli - mrmljala je stara Ester dok je na grob stavljala svoj
kamičak. Razmišljala je o tome koliko je ovo drago dete volelo da pliva. Oči su joj se napunile
suzama dok se prisećala kako su šestorica vagabunda preplivavali Tisu, hra-breći jedan drugog, a
na čelu kolone bio je Oto Štern od čijih se zamaha mišićavom rukom reka talasala, a njegova
kosa crvenela se na površini vode kao da je bokor crvenih ruža u plamenu.
Prirodu je zapljusnuo prvi povetarac raspadanja. Jesen je tu. Još je ostalo boja, mirisa i
ukusa u izobilju, ali je život već unet u ambare. Šira se nakupila u buradima. Grmlje i drveće
mogu da odahnu oslobođeni svog tereta. Čim pokupe njeno blago, majka zemlja može da se
opusti. Zelene boje razblažuje žuta, a zatim braonkastocrvena boja. Psi sa manje strpljenja
podnose mjaukanje mačaka i pa su one prisiljene da beže u dno dvorišta na ogradu, na tavan ili
iza furune.
čćeri, tebe gospon Bog nije za porođaj stvorio - rekla je babi-sva u znoju krhkoj mladoj
ženi kada su dugotrajni naponi jzad prestali i pojavilo se veoma naduveno i od
uobičajenog v'avijc telo novorođenčeta.
- Bez grcškc je i zdrav - babica.
Beba je zaplakala. Glasić kao u vrapca, pomislila je majka. I iscrpljenosti jedva je
uspevala da drži otvorene oči.
Dete je u hrišćanstvu dobilo ime Sulard. U onim krajevima akle mu je majka došla često
su tim imenom tepali kučićima. lard je u mnogo čemu podsećao na štene vižle: blagih očiju, ek
naboranog i ne baš visokog čela, a pogotovo zbog krhkih gu i ruku. Njegovo lice je i kasnije u
odraslim godinama pod-:alo na dobro uhranjenog psa. Zbog toga su ga retko uzimali ozbiljno. Za
vreme njegovog odrastanja retko da je postojalo slušnije i popustljivije dete od njega. Isticao se
među decom lino time što nije zatvarao usta. Uvek je imao nešto da kaže. no detinjstvo proveo je
u malom selu pored mora prepušten izi svoje bake.
To su bile najlepše godine mogživota, kadajoš nisam znao za svoj krst niti za svoju zlu
sreću. Mojepostojanje malo se razlikova-lo od onih životinjapo livadama i šumama. Mogao sam
da budem ravnopravan sa dečacima vršnjacima u nestašlucima. Moja tele-sna spretnost
omogućila mi je izvesno poštovanje. Isticao sam se u trčanju, plivanju i u pecanju, na običnu
kukicu postavljenu na kraj običnog kanapa.
Kada je dovoljno porastao da je mogao sam ići do škole, baba ga je odvela i upisala.
Tamo su u jednoj učionici sedela četiri raz-reda, a učitelj je i milom i silom gurao znanje u njih.
Iste nedelje stigla mu je majka. Došla je po njega. Dve žene su se tako grubo posvađale
oko dečakove budućnosti da su komši-je ozbiljno razmišljale da se umešaju. Baka, koju je Sulard
zvao Babka, smatrala je da je greh od Boga izvući dete iz okruženja na koje je navikao. - Kažeš
mi da si se konačno smestila, ali koliko puta ćeš se ti još konačno smestiti? Ko to da zna kada ćeš
opet dobiti pundravce u stražnjicu, kada ćeš se uputiti u svet i kada će ti mali ponovo zasmetati!
On je jedan mali čovek, a ne predmet koji ostavljaš u zalog svojoj majci kada ti padne na pamet!
- Kunem se da je tome kraj! Stvorila sam svoje gnezdo i zašto je to čudno što želim
svoje dete pored sebe! Vreme je da ga neko najzad upristoji.
- I zamišljaš da si upravo ti ona koja će to uraditi, zar ne?
- Da, upravo ja.
- Ja ti ga neću dati!
- Ti nemaš pravo na to!
- To nije pitanje prava!
- Još kako jeste!
Sulardje uplašeno slušao svađu iz kuhinje. Skupio se pored furune, držao je macu u krilu i
uživao u pucketanju i toplini cepa-nica. Babka je tog dana založila vatru prvi put te godine.
Sulard se prisetio da su se svaki put posvađale kad god bi se majka poja-vila. U svađi su
škriputale zubima jedna na drugu. Svom sna-gom svoje dečje duše uzdao se i u Babku i svoju
majku, koju je
Matuška zvao. Znao je da je ta teška rasprava zbog njegove buduć-nosti. Nijedna ne može
njemu loše da želi.
Posle sat i po Matuška je otvorila vrata sobe gde je sedeo: -Oblači se, sine, idemo kod
dede.
Dve u crno odevene žene uhvatile su ga čvrsto za ruke i sve vreme su ga stiskale dok su
ga vukle po prašnjavom putu koji je vodio prema groblju na proplanku. Sulard nije poznavao
dedu. Kad ga je majka prvi put dovela ovde, deda Pani je već neko vreme bio pod zemljom. Od
tada Babku nije ni video u dru-goj odeći osim u crnini. Dugo je bio uveren da žene uvek
nose crninu.
Pokraj groba, između majke i kćerke začas zavlada mir. Zajed-no su očistile grob od trave
i obrisale nadgrobni spomenik, na kojem je - Sulard još nije znao da čita - ćirilicom bilo
uklesano samo toliko: Pane Vikulić Boldin, umro 1825. godine. Neka mu je laka zemlja. Upalile
su dve sveće u kartonskom omotu. Prvo su se dugo molile u sebi, a zatim i naglas, a na kraju su
pevale zajedno, Babka svojim dubokim glasom, dok je kao pratnja kćer-kin glas odzvonjao kao
zvončići. Neke molitve i Sulard je znao i u te bi se i on uključio svojim visokim tonovima.
Trećeg dana sve troje sedeli su na poštanskoj kočiji. Babka je svojim očima želela da se
uveri gde to odlazi njen unuk. Sve Sular-dove ovozemaljske stvari stale su u dedin vojnički kofer
koji su izbrisale krpom natopljenom u sirće. Zaput Babka je pripremila Sulardovo omiljeno jelo;
belu pečenicu iz masti nabelom hlebu. Matuška nije htela tu hranu ni da okusi. - Nadima me!
- Nadima te al u mozgu!
I oko toga su se posvađale. Sulard nije mario, više će ostati za njega.
Matuška je iznova i iznova pričala kako će im život biti čude-san od sada. Sulard ne treba
da zamišlja da idu negde bogu iza nogu. Odlaze u pravi veliki grad gde su ulice popločane, na
glav-nom trgu nedeljom trubači sviraju, a pozorišna družina u kojoj je ona glavni stub i kasirka
dva puta nedeljno ima predstavu u velikoj sali gostionice Zlatno jagnje. - A to nije sve, s
božjom pomoći imamo i kuću u predgrađu, gde ćemo u proleće zasaditi ljubičice i nezaboravak.
Videćeš kako će nam biti lepo!
- Bašta s povrćem? - ubacila se Babka strogo. - Jer je i to potrebno.
- U pozadini bašte - Matuška. - Mada nam to više neće biti potrebno.
 - No, nemoj da si tako samouverena, pomisli i na posnije godine.
Sulard je samo za jednim žalio. Za svojom mačkom. Babka je rekla da se mačke vezuju
za kuću, ako je odnesu odatle, ugine od tuge. Sulard je gorko plakao kada se opraštao od svoje
mace.
- Dolazićemo u posetu, najkasnije do leta! - Matuška. A kada to nije pomoglo, obećala
je Sulardu drugo mače, i on se kroz suze složio sa zamenom. Maca nije ni trepnula dok se
dete opraštalo.
To je bilo majčino prvo obećanje koje nije ispunila. Usledilo je još mnogo više. Nije mu
rodilabrata ili sestru. Nisu ga upisali u skupe škole. Nije postao bogati zemljoposednik. Nije
postao omiljena ličnost u društvu svog okruženja. Nije doživeo dubo-ku starost.
Na kraju višednevnih mučenja u kolima, stigli su u onaj grad s popločanim ulicama po
užasnom nevremenu. Sulard se tada probudio iz dubokog sna. Iz poštanske kočije izašli su na
trg opkoljen visokim zgradama, no svejedno ih je jak vetar gurao tamo-amo dok je kočijaš
poskidao njihov prtljag. Matuška se nagla prema Sulardu i pokazala mu: Evo tvog novog doma!
-njena svilena marama vijorila se kao zastava.
Sulard, još uvek u polusnu, nije razumeo zašto mu majka to govori. Sanduke i kofere
ostavili su na pločniku i krenuli putem po jakom vetru u rano svitanje. Pokraj trga ukazala se
ulica u obliku ldtle, tamo su zaokrenuli. Na drvenoj kapiji treće kuće dugo su lupali dok im
služavka zabrađena maramom nije otvo-rila. Pozvala ih je unutra pod arkade glasom kao da koza
meke-će. Ušli su u dvorište, a onda na vrata pravo u sobu. Pojavio se muškarac, koji je takođe
počeo da melceće. Kod njega to - pošto je imao kozju bradu - Sulard nije smatrao neobičnim.
Nosio je slične naočare kao njegov učitelj u selu. Zgrabio je Sularda, digao ga visoko u vazduh,
do uljane lampe koja je žmirkala. Dete je zaplakalo. Majka ga je preuzela: - Sve je u redu. Kaže
da se raduje što si ovde!
- Ko to kaže? - Sulard.
- Pa, on! Moj muž. - Matuška.
- Gospode! - Babka. - Ti irnaš muža?
- Naravno da imam! Rekla sam!!!
- Koliko toga ti kažeš... i baš ovakav nikakav čovek!?
- Nije on nikakav, već je beležnik županije, Bela Berda.
Muškarac je živnuo kada je čuo svoje ime, počeo je da trese
Babkinu ruku i mleo je reči na kozjem jeziku.
- Ne razumem ga... kojim jezikom govori ovaj? - Babka.
- Kako to misliš kojim jezikom? Pa mađarski! - Matuška.
- Nisi nam ni to rekla.
- Joj, majlco. Mi smo u Mađarskoj! Šta misliš koji bi jezik tre-bali da govore?
Rumunski?
Sulard je još uvek plakao, a beležnik Bela Berda nije mogao da shvati zašto. Mislio je da
će žena srećna i zadovoljna dovesti dete, koje će on velikodušno primiti u svoju kuću. Bela Berda
je voleo da stavlja razne etikete na stvari i osobe. Svoju suprugu je ponekad zvao Kasi (skraćeno
od kasirka) ili Umetak (od umet-nica), i smatrao je to veoma duhovitim. Unapred je odlučio
da malom nadene ime Dugouško jer je i za to mislio da je vanred-no šaljivo. Jedino za svoju taštu
nije mogao da smisli nikakav nadimak, ali je verovao da će se već dosetiti nečeg kada je
bude video. Kasnije, lcada je čuo da je Dugouško Balilca zove, sinulo mu je da bi je Babočka
mogao zvati, ali nije bilo odgovarajuće za tu žensku osobu, mislio je.
Dugouško nije prirastao za Sularda, već njegovo novo ime - Silard - tako su ga drugari u
školi nazvali. Njegov prvi dan tamo prošao je u strašnom strahu. Nije mogao da razume nijed-nu
reč nastavnika koji su se posle svakog časa menjali. Imao je osećaj da će zauvek ostati izopšten iz
grupe razigrane mađarske dece. Nerado se upuštao u razgovor i onda kada su njegov
jezik govorili. Matuška ga je umirivala: - Nemoj se plašiti, brzo ćeš se uključiti. Ako sam ja
uspela s mojom teškom glavom! I ovde u kući ćeš mađarski jezik čuti.
Dečkić je noćima plakao, jastuk mu je bio šaren od suza. Pošto je Babka otputovala, on je
ostao potpuno sam. Kad god bi imao priliku, zavukao bi se u dvorište iza osušenih
jorgovana; tamo je Bela Berda smestio svoje golubarnike s nekoliko stotina crnih ptica. Silard je
njihov jezik sa više radosti učio. Satima je oponašao njihovo gukanje. Bela Berda je naravno i
svojim golu-bovima smislio nadimke, paje tako svoju omiljenu nosilju Ika-rus nazvao. Silardov
miljenikbio je mužjak Pilinga. Taj golub je imao neobično dugačak kljun, nalik na oštricu noža.
Mada su mu to zabranjivali, on je uskoro bez muke umeo da se popne na golubarnike.
Majka ga je skidala odande zbog hlad-nog vetra, dok je Belu Berdu brinulo narušavanje
primernog reda pod kojim je on držao golubove. - Ako bilo šta oštetiš, ti ćeš sve morati dovesti u
red!
Dete je i uprkos svim pretnjama rado nešto čeprkao oko golu-barnika. Nije ni čudo što mu
je Bela Berda uskoro dodelio ime Golub As, misleći na kartu u špilu, i kad god bi ga tako
dozi-vao, smejao bi se grohotom. Pošto ga niko živ nije sledio u tom smehu, nadmeno je
zaključio da, nažalost, ostali nemaju njegov istančan osećaj za humor.
Silard se plašio svog očuha, nikada nije znao na čemu je sa njim. Izbegavao ga je kad god
je to bilo moguće. Izbegavao je i Matušku, jer je ona uvek bila na strani muža. Silard se nije
zbli-žio s majkom, Babku je mnogo više voleo. Ona mu je bolno nedostajala. Ni među školskim
drugarima nije naišao na pra-vog prijatelja. Ismejavali su ga zbog nepravilnog izgovora
samo-glasnika i zaprejako slovo š. Mučile su ga maglovite uspomene.
kao da mu se sve to ne događa prvi put. Svoj mir i zadovoljstvo jedino je pronalazio u
društvu golubova. Njihova topla tela sti-snuo bi uza svoje i tako mu nije bilo hladno. Sve
uspešnije opo-našao je njihovo gukanje. Kada ga niko nije video, uspravio bi se na krovu
golubarnika i mahao raširenim rukama dok je igrao igru kako leti. Tada bi se u njegovoj dečijoj
duši razletele vrele ptičice sreće.
Mora da je bio zastrašujući prizor dok je tako svojim nerazvi-jenim rukama mešao jesenji
vazduh oko sebe, zatvorenih očiju, glave nakrivljene u stranu i zamahujući jednom nogom
kao golub. Međutim, ukućani nisu obraćali pažnju na njega, dok su ga sa ulične strane sakrivale
visoke breze. Čvrsto je verovao da će doći dan kada će njegove vežbe uroditi plodom i kada
će poleteti, da bi opisao nekoliko krugova iznad dvorišta, a onda će odleti zauvek, daleko, natrag
do dalekog sela kod njegove Babke, tamo uz more, gde je poslednji put bio srećan. Od kada živi
ovde, i broj zvezda na nebu se smanjio. Tako je on to video na nebu.
I po kiši je istrajno stajao na golubarniku dok su mu se veli-ke kapi slivale niz lice. U tim
trenucima u njemu je jače nego ikada gorela želja da odleti na jug, tragom ptice selice. Podigao se
na vrhovie prstiju.
- Siđi dole, smesta! - viknula je majka sa kuhinjskog prozo-ra kada je ugledala do kože
pokislog sina.
Silard se uplašio. Na trenutak nije pazio na svoju ravnotežu. Tabanimaje uzalud tražio
oslonac navlažnoj dasci. Kao da je na sličugama, klizao se do same ivice, i on je uzalud mahao
svojim rukama, krenuo je u dubinu, u vazduhu okrenuvši se naglavač-ke. U padu, kolena su mu
se kao kuka zakačila za nosač drugog golubarnika, zadržao se za trenutak, a onda se trula daska
prepo-lovila i pokrenuo se ceo golubarnik da bi se zaustavio tačno na detetovoj glavi na zemlji.
Golubovi su izleteli još u vazduhu.
Flečer, koji je u komšiluku stanovao i dotrčao u papuča-ma, digao je ruke od njega. -
Pogledajte, gospodine beležniče, lobanja je potpuno otvorena. Verovatno je i mozak oštećen.
Posk ovoga šta bi mogao da uradim?
Majka je dobila histerični napad. Na silu su morali da je odvu-ku od krvavog ležaja na
koji su spustili dečaka. Na Silardovom licu pojavio se blag osmeh, uza sve to, on je najzad uspeo
da uradi ono za šta se toliko jako spremao: odleteo je.
Video je Kornelija Čilaga kako mu se deca iz sela rugaju zbog njegovog nemačkog
naglaska.
Video je Balinta Šternovskog kako dva puta pada sa prozora. Jednom kao mladić i još
jednom kao zreo muškarac.
Ištvana Šterna u trenutku lemberške tragedije.
Ričarda Šterna na širokom francuskom krevetu kalco se muči sa svojom ženom pred
kongresom - od tog prizora, kao i od još nekih, malo toga je razumeo.
Ota Šterna sa venčićem od sitnog žutog cveća oko vrata. Šta je to: ljutić? mlečika?
kaljužnica? Našao je da je taj čovek krup-nih očiju i neobično tršave i crvene kose veoma
privlačan.
Matušku, raspuštene kose, oskudno odevenu, kako je lju-bazna sa nepoznatim
muškarcima. Šta je ovo? - ošinuo ga je oštar bol: zašto oni muškarci dodiruju njegovu majku? I
kako je dodiruju?
Serije slika su se ponavljale. Tu i tamo bi se i sadašnjost uplela sa svojim detaljima;
svetlost boje meda što prolazi kroz zavesu. majčino lice u suzama, jedan muškarac sa bradom i
dlakavim rukama - iz gradske bolnice stigao je profesor lekar, koji je četi-ri prsta dugačku ranu
ipak ušio, mada je tvrdio da se to ne radi. Biće šta će biti. Silard je ovu intervenciju - po lekarevoj
tvrdnji veoma bolnu - bez reči podneo jer ga je potpuno preokupira-lo posmatranje prošlosti.
Dobio je saznanje o postojanju Knji-ge očeva. Mogao je da vidi i to gde se Knjiga nalazi. Prva,
do poslednje stranice ispisana knjiga, i dalje je ležala sakrivena u podu biblioteke Ričarda Šterna,
a druga, koju je Oto Štern zapo-čeo da piše, sada je u kancelariji vinarske tvrtke Štern&Štern,
na najvišoj polici, zavučena ispod hrpe starih računa.
Meseci su prošli a dečkić se nije osvestio. Tu se u proputova-nju zadesio doktor Josif
Koh, koga je i sam car uzeo za svog leka-ra. Svi preci doktora Josifa Koha bili su čuveni lekari.
U Beču su radila i trojica njegove braće, lekara. Doktor Josif Koh odseo je u Aranjbaranj
gostionici. Matuškaje na kolenima puzala i molila da pogleda njeno ni živo ni mrtvo dete. Bela
Berda se ponizno klanjao u pozadini i ponavljao: - Novac nije važan, doktore!
- Mogao bi da bude, da sam pohlepan - doktor Josif Koh. - Međutim, čovek svakako
traži samo onoliko koliko mu sleduje.
Doktor Josif Koh uzeo je sumu jedne mesečne plate beležni-ka Bele Berde, ali uzalud, za
Silardovu boljku ni on nije imao leka. - Ako se ikada digne, što bi bilo po mom mišljenju
pravo čudo, po svemu sudeći ostaće oštećenog uma.
- To smo i sami pretpostavili - Bela Berda.
- Umukni! - oči žene ubilački su sevale.
Bela Berda je bio uveren da je njegova žena izgubila razum. Napustila je i pozorišne
nastupe samo da bi više vremena mogla da posveti sinu. Gde je nestala ona umetnica koja ni
njemu za ljubav nije htela da napusti pozorište?
- Bilo kog muškarca napustila bih zbog pozorišta, ali se nije rodio onaj muškarac zbog
koga bih napustila pozorište. Ti to nikada nećeš razumeti... ti si samo beležnik!
Zahvaljujući pozorištu su se i upoznali. Tročlana delegacija pozorišta posetila je upravu
županije jer im je bila preko potreb-na materijalna podrška. Peticiju pozorišta žena je pročitala
svo-jim zvonkim glasom. Bela Berda se dobrovoljno prihvatio da im pomogne u rešavanju
njihovog problema, mada je samo ženu želeo da prisvoji za sebe. Osnovao je komisiju koja će da
ispita i odluči kojom rezolucijom bi se moglo poboljšati interesovanje u gradu za postojanje
mađarskih pozorišnih predstava s obzirom na veliki broj gospodske publike.
Već je jorgovan procvetao kada se Silard podigao u krevetu. Počela je berba vinograda
kada je mogao i da napusti krevet.
Stara odeća mu je sada bila dva puta veća. Majka mu je kana-pom vezivala pantalone oko
struka. Mršavost i malokrvnost su mu ostali za ceo život. Mogao je da jede i najmasnija jela u
svim količinama. Nosili su ga od lekara do lekara, poručivali lekove za jačanje i riblje ulje, vodili
ga na more na letovanje i na vrho-ve Visokih Tatra. Ništa nije pomoglo.
- Detetove kosti na neki tajanstven način nisu u stanju da zadr-že meso na sebi - rekao je
doktor u sanatorijumu na planini.
Na telu je nosio malo, ali time je veći bio teret koji je vukao u duši. Kako je rastao, sve
više je želeo da nađe objašnjenje i smi-sao onih slika koje je video kada je bio u dodiru sa smrću.
Prvi znakdobio je kadajebezazleno preturao po fioci majčinog pisa-ćeg stola i tamo našao jedan
iskidani lančić sa malenom kutiji-com - još nije znao da je to medaljon koji se otvara. Silard
nije obraćao pažnju na ostali majčin nakit. Ovaj mu se izdvajao na topao i neobjašnjiv način.
Uzeo je lančić u ruke i dugo ga držao u zatvorenom dlanu. Kad god bi mu se ukazala prilika, on
je ponovo i ponovo preturao po fioci i izvlačio lančić samo da bi ga malo stiskao i grejao u dlanu.
Imao je osećaj da ta mala zlat-na kutijica nosi neku poruku iz daleke prošlosti. Dotle ju je
pri-tiskao i pritiskao dok se jednom maleni poklopac nije otvorio. Poznato lice gledalo ga je iz
kutijice.
Jedan zlatar u varoši Debrecenu uklesao je lik Ota Šterna u medaljon prema zahtevu
majke Jane. Ona je poručila šest takvih medaljona, ali je uspela da preuzme samo tri jer su
vlasnika posle toga ubili batinama, a zatim opljačkali. Njen sin Oto Štern nije se smirio dok mu
nije dala njegov. Planirao je da ga pokloni Klari, ali je kasnije drugačije odlučio.
Silard je pronašao i džepni sat u oblilcu jajeta. Ni to mu nije bilo nepoznato, u njegovim
priviđenjima dovoljno puta se poja-vilo. Žarko je želeo da sazna više, ali je majka hladno
odbijala da mu odgovori: - Ostavi me na miru sa tim prastarim stvari-ma, i ono što sam znala, i to
sam rado zaboravila.
- Dobro, ali zašto mi ne ispričaš ko mi je otac? i ko mi je bio deda?
- Sada ti je otac gospodin Bela Berda, beležnik, i punktum. Nezahvalno stvorenje, raduj
se, ne plači (zanovetaj), sreća nam se najzad smeši i nemoj da mi vrtiš nož i dalje u srcu!
Silard je uzdahnuo i ućutao. Kada majka počne da deklamu-je neku svoju ulogu, ne
postoji način da je natera na ozbiljan razgovor. Ostaje samo jedan siguran izvor: da se ponovo
nagne nad bunar prošlosti. Ali kako da ponovo pokrene paradu slika? O tome je razmišljao po
čitave noći, osećao je da bi taj gusti mrakmogao da bude najbolje doba dana da prizove toliko
želje-no čudo. Ali dugo je samo vrteo one iste slike u mozgu koje je već video onih meseci dok je
ležao u krevetu sa svojom teškom ranom na glavi. I dan-danas je mogao da napipa udubljenje
na lobanji. Na mestu gde je kost na glavi nepravilno zarasla, izra-sla je samo retka kosa. Majku je
bilo sramota zbog tog dubokog traga na sinovljevoj glavi i trudila se da ga sakrije kapom,
šeširi-ma ili jednostavno češljanjem. Silardu to ništa nije smetalo. To je samo on imao. Često je
lutao prstima preko tog udubljenja. Vremenom je stvorio mapu o svim malim ili većim ožiljcima,
o gustini kose. Oprezno češkanje tog udubljenja pričinjavalo mu je barem toliko zadovoljstva
koliko njegovim vršnjacimabavlje-nje svojim muškim organom. I to su mu isto tako
zabranjivali, kada bi majka primetila, odmah bi viknula: - Ne češkaj to!
Ali uzalud. U pećini noći bio je sam, i tada bi svih pet prsti-ju smestio u to udubljenje,
misli bi mu se izoštrile, kao da su nokti, češkajući površinu mozga, budili ono što tamo drema.
U tim trenucima bio je najbliže tome da mu se dokotrlja sve ono što je sa toliko žara želeo da
sazna.
U to vreme majka mu je posvećivala manje pažnje. Na pomo-lu su bili veliki događaji. U
gradu je sve vrilo. Mađarska gospoda su sve manje bila voljna parirati caru. Njegove odredbe
smatra-li su skandaloznim. Nadaleko čuven skandal izbio je kada su carevog ličnog izaslanika na
glavnom trgu pozdravili kraćim govorom na mađarskom jeziku, a on je uzalud čekao da mu se
govor prevede. Tom prilikom izgovorena je rečenica koja je kasnije obljavljivana u dnevnoj
štampi kao slogan: - Ko ne zna naš jezik, taj ne može ništa ovde da razume! Na trgu je rečeni-ca
propraćena žestokim aplauzom. Carev izaslanik, čovečuljak sa pivskim stomakom i kozjom
bradom, pogrešno je shvatio situaciju, ustao je i počeo da se klanja. Na to je masa počela da viče
fuj.
Te večeri u sali gostionice izvedena je predstava pod naslo-vom Unesrećeni Mađari. Bila
je to tragedija iz pera lokalnog dramskog pisca, Gašpara Serdaheljija. Radnja drame smeštena je
u vreme najezde Tatara, međutim, ovi zli Tatari nosili su uni-forme austrijske vojske i ponekad su
ubacivali i nemačke reči u tekst. Veliki uspeh predstave zadržao je publiku i posle ponoći, a
glumci su još jednom izveli peti čin. Silardova majka igrala je ženu koja prati vojsku po ratištu i
prodaje hranu, piće i cigarete. Svi u sali bili su zadovoljni njenim nastupom. Vijorila joj je kosa, a
suknjuje skratila toliko da joj se video ne samo članakveć često i cela cevanica. Silardu je Bela
Berda zabranio da gleda predsta-vu ne samo zbog kasnih sati već i zbog loših ocena u školi,
tako da je i on bio prinuđen da predstavu gleda vireći kroz prozor iz dvorišta. Tada mu je palo za
oči koliko je lepa žena njegova rnajka i koliko se sviđa muškom svetu. Obuzeo ga je
neobičan osećaj, zbog čega danima nije mogao da spava.
Sledećeg dana jednoglasno je izglasana rezolucija. Jedan pri-merak je Bela Berda doneo
kući i ponosno je pročitao uz veče-ru. Silardeva majka naučila ju je napamet. Često je izgovarala
ceo tekst bez ikakvog povoda i bez publike, dok je radila kućne poslove. Silard ju je sačuvao u
sećanju onako kako ju je majka kazivala.
Na zasedanju kojeje lično Endre Jagačić, kraljevski savet-
nik, vodio bili su još prisutni sudije županije Josif Moroca
i Ferenc Daniel, zatim zamenik županijskih sudija, Antal Vara'sdi, kao i Bela Berda,
županijskizapisničar, kao izasla-ni predstavnici Županije radi razmatranja mogućnosti da trupa
Narodno pozorište dobije trajnu zaštitu od iste radi pomaganja u vezisa izvedbama svihpredstava
na mađar-skom jeziku.
Pomoć kojaje trupi potrebna povrh svojih prihoda jesu i prikupljanje novčanepomoći, kao
i putem preplata. Među-tim, potrebnoje da se i susedne županije zaštitnički opho-deprema trupi
kada onagostuje na njihovoj teritoriji, jer mađarska trupa može da posluži kao brana u
sprečavanju naglog prodora nemačkogjezika u svepore države.
Dalje, pomoć Mađarskoj Trupi mogla bi da se sastoji i u tome da se Županije obavežu da
obezbede dovoljan broj publikeza svepredstave u narednih 5 godina. Osim toga, da se osnuje
takavfond koji će imati stalno takav kapital koji bi trajno pomagao ciljeve i napore Trupe,
Najzad, da se naredi glavešinama svih Županija dapozovu okolne vele-posednike, sveštenike, kao
i svu moćniju gospodu da u okvi-ru svojih nadležnosti i mogućnosti pruže svoj doprinos u službu
pomoći svim trupama mađarskog naroda.
Silard je jedne noći iznenada došao na onu besmislenu zami-sao da bi ako se ponovo
popne na golubarnik, mogao opet da se naguta opijuma davnih svetova. Preko spavaće košulje
obukao je ogrtač i iskrao se u dvorište. Zlokobni oblaci šarali su nebo i pun mesec. Odnekud se
čuo lavež uznemirenog psa. Silard je cvoko-tao. Gole tabane bockala mu je hladnoća vlažne
trave. Golubarni-ci su u mraku izgledali veći nego na dnevnoj svetlosti. S teškom mukom se
popeo. Porastao je i bio teži nego onda. Nosač golu-barnika se zaljuljao pod njegovom težinom.
Nekoliko golubova su se uplašeno probudili i počeli nervozno da guču.
 - To sam samo ja. - Dlanom je prošao kroz perje golubova stisnutih jedan do drugog.
Setio se svoje mace koju je ostavio za sobom. Odavno nije mislio na nju. Kao ni na Babku, čijih
crta sla-bije sećao od Šternovih, s kojima se sreo samo u svom zanosu.
Stao je na ivicu golubarnika, zatvorio oči i prste desne ruke spustio u udubljenje na glavi.
I tu, na škripućoj dasci, njišući se na vetru kao trska, samo što se nije strmoglavio na zemlju,
naj-zad je dobio ono što je želeo.
Te noći u njemu su se probudila neprijateljska osećanja prema rođenoj majci. Njegova
nemilosrdna pitanja terala su Matušku ne jednom u histeričan plač, što je samo jakim lekovima
mogla da smiri. Bela Berda je strogo naredio Silardu da prestane majku da muči, ali on više nije
odustajao. Uzalud su ga tukii, pretili mu odlaskom u dom, kažnjavali ga zatvorom u podrum,
klečanjem na kukuruzu, ništa nije pomoglo. Čim bi se našao u majčinoj blizini započeo bi kao
kakva naprava koja je navijena za večita vremena: - Je li da je ime moga oca Oto Štern, koji je
dobio srča-ni udar u tamnici? Je li da je moj deda bio pisac koji je završio Knjigu očeva? Je li da
si ti kao obična ženska služila u gostioni-ci? I dozvoljavala muškarcima da se zabavljaju tvojim
telom za novac? Je li da sam mogao da imam još dva brata da te ona baba nije oslobodila tereta?
Odgovor nije dobio. Bela Berda bi ga korbačem tukao čim bi saznao da je Silard ponovo
mučio majku, sve dok ne bi istr-čao iz kuće. Žena je naglo počela da slabi, telo joj je sve više
liči-lo na sinovljevo.
- Zar ne primećuješ da ćeš je ubiti? Stoko što lomiš majci srce! - Bela Berda.
Silard je paćeničkog izraza lica kiimao glavom: - Da, samo ja rastužujem nju, nikada ona
mene kad odbija da mi kaže podat-ke koje se odnose na mene!
- U redu, pitaj mene. Ja ću ti dati odgovor na sve!
Samo što gospodin Bela Berda o prošlosti svoje venčane žene nijeznao skoro ništa.
Silardovu užasnu optužbu da je Fatimabila neka vrsta lake žene on je bez razmišljanja odbio.
Nemoguće. Međutim, sumnja se ugnezdila. Kada se upoznao s njom, ona je već bila član trupe i
sa ostalim glumcima stanovala je u tro-šnom potkrovlju gostionice. Nije bila voljna ni njemu da
priča o svojoj prošlosti: - Što je bilo bilo je, ako ti trebam, vodi brigu o tome šta sam sada!
No, opšte je poznato kakve su žene glumice, pomislio je Bela Berda sada kada mu je
Silard uvukao sumnju u glavu. Od sada njih dvojica su patila zbog prošlosti. Dok je u Beli Berdi
pulsira-la sve veća ljubomora, u Silardu Berdi - očuh ga je i zvanično usvojio i dao mu svoje
prezime - zjapila je kao otvorena rana ono što je on prihvatio kao izvesnost.
Silard Berda je na svoj šesnaesti rođendan pobegao od kuće. Osim odeće na sebi poneo je
samo donji veš i ponešto od ličnih stvarčica u kožnom rancu što mu je Babka sašila. Za sat u
obliku jajeta znao je da je njegovo nasledstvo od oca. Isto je mislio i za medaljon sa zlatnim
lančićem. Uostalom, u medaljonu je nacrtan lik njegovog oca. Iz fioke pisaćeg stola izvukao je
platnenu vre-ćicu sa zlatnicima koje je njegova majka skrivala. Izdvojio je za sebe polovinu.
Toliko mu sleduje kada postane punoletan. Zna da je uzimanje unapred greh koji može da se
oprosti. O svemu što je prisvojio napisao je listu i strpao je u fioku.
Išao je preko šuma i livada. Nekada pešice, nekada kolima. Jeo je ako bi ga dobri ljudi
pozvali za trpezu. Kada bi ga pitali ko je, odgovarao je da je učenik i da je pošao da nađe oca.
Cilj sebi nije odredio, sledio je svoj njuh onim putem za koji je mislio da je njegova sudbina. Na
kraju se obreo u predelima koji su mu bili poznati sa slika. Vinogradi.
Oštru krivinu reke nije morao ni da traži, bila je tu ispred njegovih nogu. Zastao je da
oslušne monotonu pljuskanje vode. Malecke ribe praćakale su se iznad vode.
- Stigao sam - oteo se uzdah iz Silarda.
Nije morao da se raspituje ni za kuću Ričarda Šterna, u tom pravcu su ga nosile njegove
verne sluge, umorne noge. Stajao je neko vreme ispred kuće i čekao da neko izađe ili uđe, ali
uza-lud. Onda je prešao na drugu stranu ulice, do zgrade na kojoj je stajala tabla Štern&Štern,
ispred koje je sada bila nasuta nova kaldrma u odnosu na put koji je on na tren imao priliku da
vidi - ako se može tim glagolom reći ono na koji način je on došao do saznanja o ovom predelu.
Radnici su novu burad tovarili na teretna kola s volovima ispred. Njima je sedokosa žena
naređivala. Silard je u njoj pre-poznao Janu, svoju babu preko oca. Nije smeo dajoj se
obrati. samo ju je gledao zamagljenim očima, tužnim kao u psa, spu-štenih ramena i opuštenih
usana. Starica ga je odmah primeti-la. Naborala je čelo i pogledala u njega. Na kraju mu je prišla
i odbrusila: - Šta bi hteo, samo kad bi bilo, gospodičiću?
Silard nije mogao da odgovori. Dirnuto je posmatrao rođač-ke crte na staričinom licu.
Jana se zakašljala (u poslednje vreme tajno se navadila na lulu) i onda ni sama nije znala zašto,
prijat-nijim glasom: - Želiš li tanjir tople supe? Posle ćeš dobiti i kan-ticu vina.
Provela ga je kroz prostorije kuće u ko jima su dvadesetak ljudi pisali za pultovima
okrenutim jedan naspram drugog. Kada su prošli tri sobe i ušli u četvrtu, Silardu je zastao dah. Tu
su bili oni silni uređaji i alati za vinarstvo. U sredini je bio veliki četvr-tasti sto za sortiranje
grožđa. Sa strane veliki kamin u kojem je gorela vatra. Jana je prišla velikom loncu sa supom.
Ona je uvek davala hranu slučajnim prolaznicima, zašto ne bi i ovom mršav-ku. - - Kako ti je
cenjeno ime?
- Silard Berda, moliću lepo. Ali u stvari... ne smem.
Jana je stavila ruke na struk: - Čega se plašiš? Ja ne jedem decu! Koliko leta si doživeo?
- Sada sam u šesnaestoj.
- Skoro muškarac.
Silad se najzad nasmešio. Sevnuli su mu lepi beli zubići kao biseri.
Radnici koji su prišli za sto učinili su sve da se on neugod-no oseća za vreme ručka. Neki
su se pravili kao da je vazduh.
Jana mu je dala hranu u drvenom tanjiru koji još nisu upotre-bljavali. Kašika je bila
prevelika i Silard je i pored silnog truda prosipao supu po košulji. Jedva je čekao da završi s
jelom jer se osećao komično.
Na kraju ručka svi su se zahvalili. I Silard. Radnici su se vra-tili svojim papirima. Došla je
služavka koja je peskom počela da riba tanjire.
- Daj, sada da čujem šta te to tišti? - Jana.
- Tišti me to... znam, biće iznenađujuće, ali... ja... u stva-ri... moliću lepo, ja ovde
pripadam... jer ja sam Štern... levo-ruki Štern.
- Šta?
Silard joj je sve ispričao. Sve što je znao. Jana nije poverova-la ni jednu jedinu reč. Od
kada im je zvezda sreće zasijala na nebu, prosjaci i prevaranti pokušavali su na razne načine da
joj otvore srce i da dođu do njenog novčanika. Jana je međutim od tvrdog drveta napravljena.
Odmah je gađala u središte: - Ako je sve ovo, recimo, tačno, koja su vam potraživanja?
- Ne želim ja od vas ništa. Jedino možda da upoznam gospo-dina Ričarda, Bog da ga
čuva još dugo...
Jana ga je prekinula: - Mogao bi znati da prema našoj veri Njegovo ime ne sme niko da
izgovori!
- Molim vas, oprostite mi.
- Oproštaj je tamo gore kod Njega - Jana je palcem pokaza-la uvis.
Te večeri predstavila je porodici pridošlog. S podozrenjem su ga slušali. Da li su oni ovde
sreli potomka Ota Šterna? Svi su čekali na odluku čike Ričarda. Ričard Štern je gazio šezdeset
i šestu, ruke i glava su mu se toliko tresli da je tečnost samo preko slamlce mogao uzeti. Dugo je
posmatrao dečaka da bi sebi dao dovoljno vremena da zapazi i najsitnije pojedinosti. Setio
se dana kada je on došao ovde da ponovo vidi svoju familiju posle dugog vremena i sada je sa
zaprepašćenjem otkrio odsjaj svojih tadašnjih osećanja u dečakovim očima. Napetost je popustila
u njemu. - Imaš li neki dokaz? - pitao je kreštavim glasom.
Silard je pokazao džepni sat koji je tako brižno čuvao i meda-ljon. Jana je vrisnula kada je
ugledala sliku svog prvorođenog sina u medaljonu. Kukaste ruke Ričarda Šterna naglo su
privukle Silarda i na dečaka se sručilo pregršt poljubaca. Tako to ide kod nas, pomislio je Ričard
Štern uzbuđeno, izgubimo članove poro-dice da bismo ih posle nekog vremena opet našli. Zagrlio
je svog unuka, koji je na svojoj koži osećao kako starac drhti. Potom su se zaređali stričevi, Silard
ih je odmah po imenu nazvao na osno-vu onoga što je video u prošlosti: Ferenc, Ignac, Mihalj,
Jožef i Janoš. Zbog toga se niko nije iščuđavao.
- Od tada ste dosta ostarili... od tada, kada... znate već -mucao je Silard.
Glas mu se više nije čuo u galami onih tridesetoro. Obasipali su ga s bezbroj pitanja.
Majka? Očuh? Gde se rodio? Gde stanu-je? Zašto se do sada nije javio? Kako je dobio prezime
Berda?
Silardje opširno odgovarao na svako pitanje. Zatim je zamo-lio svog dedu da mu pokaže
Knjigu očeva koja je ispisana do poslednje stranice i još je čuva pod daskom u podu. Ričard Štern
ga je sav ushićen odveo u biblioteku, kleknuo i izvukao prašnjavu knjigu. Te večeri i te noći
Silard nije ni kročio u sobu koju su mu ponudili za spavanje. Noć je proveo ležeći potrbu-ške u
biblioteci, menjajući sagorele sveće jednu za drugom. U jednom dahu je pročitao knjigu do kraja
i doživeo u mašti sve ono o čemu je do tada znao samo iz svojih priviđenja. Mnogo sati proveo je
na izlizanom tepihu natopljenom mirisom duva-na. Najviše ga je pogodilo to što je saznao da se
nekim njegovim precima nije samo prošlost pokazivala već i budućnost. On ništa nije slutio o
onome što dolazi. Mada smisao nekih slika koje su mu se pojavljivale nije umeo da protumači, i
one bi mogle biti vesnici budućnosti. Videćemo, pomislio je.
Sledećeg dana mogao je da dobije i dnevnik Ota Šterna kada su ostali od njega saznali
gde se nalazi. Svi su ga slavili zbog toga.
Međutim, na čitanje je morao da čeka jer je prvenstvo imao Ričard Štern, zatim Jana, a
posle su i ostala petorica braće žele-la da slede karavan kosih slova starijeg brata.
- Da li ću preći liniju pristojnosti ako pokorno zamolim da ja nastavim s beleškama? -
Silard.
Ričard Štern je bio toliko dirnut da mu je teško palo da odmah odgovori. - Ono što je tvoj
otac započeo, podrazumeva se da pripada tebi! - svečanim pokretom je pružio knjigu Silardu.
-Knjiga očeva, drugi tom. Neka bude tvoja pre vremena kad su već okolnosti takve. Čuvaj to kao
oči u glavi.
Pao je mrak i Silard je mislio da će možda biti na teretu kao gost ako još ostane. Ričard
Štern je tvrdio suprotno: - Gde bi se žurio? Mnogo godina nismo znali ni da postojiš na ovom
svetu! Toliko toga imamo da kažemo jedan drugom!
Silard Berda je dve i po nedelje uživao u toplini dedine kuće. Tako nešto slično nikada
nije osetio s Babkom ili s majkom. Mada nije poznavao molitve ovdašnjih niti njihove navike.
Nije čak sve to ni razumeo. Svejedno je rado na vrh glave stavio pozajmljeni kapel kada su se oni
obraćali svom Bogu. Iako je znao da njegova odlulca nije neobična u ovoj porodici, ipak
se iznenadio kada su sa ovacijama pozdravili njegovu najavu: - Ako nemate ništa protiv, čim
uzmognem, uzeću prezime Štern.
Kada sam se vratio u svoj legalan dom, zlatnike koje sam pri-svojio sada sam neprimetno
vratio na isto mesto. Majci sam saop-štio šta sam odlučio. Izbilaje reakcija kao oluja: pretila mi je
da će me se odreći, što je Bela Berda srčano odobravao i ponavljao koliko sam nezahvalan.
Nebrojenoputa mijeprebacio koliko puta je bio velikodušan prema meni, zatim i dobronameran i
da je pri-hvatio obaveze kada mi je dao svoje prezime. Osećao sam da je donekle u pravu, ali ja
svoju odluku nisam mogao da promenim. Ko ima oči zagledanje, videće. Možda bi ovde bilo
prigodnije da napišem citat iz Tore, alija još dugo neću biti u situaciji sa sigur-nošću da se
sporazumevam na starom jevrejskom jeziku.
Uskoro se izrodio kompromis u mom životu. Smestili su me na školovanje u gimnaziju u
Egeru. Moje troškoveje deda Ričara Štern prihvatio na sebe. Tegodine u septembru mesecu
otišaoje sa ovogsveta. Mnogo samplakao za njim, moja tuga ni do danas nije minula.
Gimnazijaje nudila raznoliko obrazovanje mladim Ijudima. Na moju najveću radost, u
toku mog školovanja, osim što sam dobio priliku da naučim jevrejski jezik, bilaje uvrštena i
astro-logija, tojest nauka o zvezdama. Na vrhu gimnazije nalazila se arhitektonski lepo
uklopljena, najveća kula u zemlji za osmatra-nje zvezda. Do kuleje vodilo 32o stepenika. Odande
sam noćima i noćima mogao da posmatram nebeska čudesa kroz najmoderni-ju astrološku
opremu uvezenu iz Engleske. Profesor Varag, veli-ki znalac astronomije, dozvolio mi je da u
svoje slobodno vreme čistim uređaje.
Silard se u gimnaziji na raznim dokumentima potpisivao kao Berda Štern. Od majke i
očuha mesečno je dobijao paket s plodovima iz bašte i kuhinje, dok je iz kuće Šternovih sa
istom urednošću stizalo pismo s lepim rečima i novac. Svako pisrno započinjala je Jana, a ondabi
sledeći stavnapisao neko od rođa-ka. Ponekad su dolazili i posetioci, ali najčešće je Jana
prevaljivala taj put do Silarda u pratnji nekog od unuka. S ponosom je sluša-la dečakove izveštaje
u vezi s nastavom i o njegovim uspesima. Silard Berda Štern je jednom prilikom pukušao da se
na jevrej-skorn jeziku obrati svojoj baki, ali ispostavilo se da Janin jidiš ima rnalo zajedničkog sa
onirn tekstovima svetih svitaka koje su s Ksavijerom Fušom, proferosom antičkih jezika,
prevodili.
Osirn zvezda, Silarda je privukla i vezala školska pozorišna družina. Svečana sala pored
oratorijuma služila je mladim zalju-bljenicima za pozorišne predstave. Sala je raspolagala
velikim brojem sedišta i visoko podignutim podijumom. Silard Berda Štern nikada nije uspeo da
pobedi svoju sramežljivost, tako nikada nije prihvatio formiranje uloge u predstavi, ali je
uživao da bude momak za sve u trupi, a najvažnije mu je bilo što su mu poverili ulogu suflera.
Imao je dar da oseti kada koju ključ-nu rečenicu da došapne glumcu koji bi zapao u problem sa
tek-stom, tako da se taj odmah seti nastavka. Bela Berda se žestoko protivio što na takve gluposti
troši svoje vreme, ali se nije usu-đivao išta da mu zabrani jer je dečko imao od koga da
nasledi ljubav prema pozorištu. Bilo je čudno što je i majka nezadovolj-no odmahivala glavom
zbog sinovljeve zabave: - Nadam se da imaš od ovog i ozbiljnije planove za sebe!
- I to baš od tebe da čujem?
- Majka sam ti i volela bih da postigneš mnogo više od mene.
Ni sam Silard Berda Štern nije mislio da njegovo vrpoljenje oko školskih predstava treba
da postane njegova budućnost. Pre je mislio da bi posmatranje zvezda i rešavanje njihovih
zago-netki moglo da postane njegovživotni poziv. Tom predmetu se mnogo više posvetio no što
je bilo propisano. Vreme je provodio u kuli sa uređajima sve dok ga ne bi najurili odande.
Zatvorio bi jedno oko, skupio se i gledao kroz teleskop satima. Jednom rukom podešavao je
oštrinu, a drugom beležio zapažanja. Levo-rukost mu je u takvim prilikama bila izuzetna
prednost. Učite-lji su ga još u nižim razredima batinama terali da piše desnom. Ako je neko bio
prisutan, i nije smeo drugačije da mu se ne bi rugali i trapavim levakom ga zvali.
Preko puta gimnazije nalazila se valjda najlepša crkva na tlu mađarske zemlje. Putnici su
se tu zaustavljali stalno da bi se divi-li njenoj lepoti i spolja i iznutra. Silard Berda Štern je sve
svoje posetioce takođe vodio da vide tu prelepu crkvu. Pokazao im je i novoizgrađenu
nadbiskupovu kuću, gde je bila smeštena nepro-cenjiva vrednost nacije, kolekcija slika. Kad god
bi mu se ukaza-la prilika, i sam je provodio vreme na domusu ispred crkve ili u parku
nadbiskupove kuće. Prizore koji su vapili za slikarskim kistom jedino su kvarili prosjaci koji su
se tu okupljali danju, a uveče isto tolilco lakih žena - njih je Silard zbog strogog kućnog reda
samo preko teleskopa smeo posmatrati kako se uz osmeh nude muškarcima unoseći im se i u lice.
Dok je to gledao, ose-ćao je dvostruki bol. Delimićno zbog majke, a delimično zbog buđenja
svoje muškosti.
Jednog popodneva na trgu ispred gimnazije naišao je na pozo-rišnu trupu gospodina
Kalmana Javorfija. Ova trupa planirala je dva nastupa u gradu Egeru. Želeli su da u velikoj
dvorani gim-nazije izvedu komediju Matilda. Međutim, gospodin nadbiskup u poslednjem
trenutku odlučio je da im ne da dozvolu. Tako je trupa bila prinuđena da nađe drugi prostor, pa su
na kraju mora-li da igraju u gostionici Špic. Za vrerne predstave sala je ostala poluprazna. Silard
Berda Štern je obe večeri sedeo u prvom redu. Prihod je bio svega 51 forintu. Kalrnan Javorfi se
na to požalio prisutnim novinarima. Jedan od njih je u dnevnim novinama objavio: Teško vama,
jadni glumci! Bićete prisiljeni i ovo mesto bez pozdrava napustiti ili pak prirediti besplatnu
zabavu publici, a sebi problem kako da ne crknete od gladi.
Svoje poslednje noći u Egeru tu rečenicu prepisao je u Knjigu očeva lcao nov moto svog
života. Mariška Zalaji, večito nasme-jana subreta iz trupe, zarobila je njegovo srce. Kada je
Kalman Javorfi saznao da se odlično snalazi u ulozi suflera, ponudio mu je privremen posao.
Silard Berda Štern nije ni razmišljao, znao je da mora poći. Izbora nema! Spakovao je svoje
stvari i rano uju-tro ubacio ih je na teretna kola ostalih glumaca. Onaka sncna. Mariška Zalaji je
za Silarda bila još privlačnija nego inače. Sti-snuo joj je ruku i privukao sebi kada su se jedno do
drugog sme-stili na druga kola.
Grad ga je ispratio hladnim, neprijatnim vetrom. Kola su se uputila prema južnoj kapiji
Egera. Polalco su napredovali jer su pristizala teretna kola iz suprotnog pravca puna seljaka koji
su natovareni dolazili na nedeljni vašar. Kapija je bila širom otvore-na. Iznad njih visoko u tami
nazirale su se zidine tvrđave.
Eger se jedva nazirao u daljini kada su ugledali vešala sa sed-moricom osuđenika
obešenih po zakonu; već su bili pocrneli. Žene iz trupe počele su da vrište. Težak miris
raspadanja širio se na vetrometini čistaca. Mariška Zalaji je stavila na nos parfe-mom natopljenu
maramicu i bacila se Silardu Berda Šternu u naručje. On se trudio da se drži kao muškarac,
premda je znao da će mu se taj prizor obešenih razbojnika još često vraćati.
Sa sledeće stanice turneje uspeo je da pošalje poruku majci i Šternovima; zatražio je
njihovblagoslovza svoju odluku. Ume-sto majke Bela Berda beležnik odgovorio je oštrim,
pretećim pismom sa bezbroj ukoliko i neodložno, a reč odričemo te se ponovio je osam puta u
pismu. Jana je svega ovoliko napisala: Put tvoje sreće zavisi od tebe. Želim da uspeš doći do
prostora tvojih sposobnosti. U koverti se našla i jedna velika novčanica. Silard Berda Štern je oba
pisma lepilom od skroba zalepio u Knjigu očeva.
Njegove zadatke Kalman Javorfi ovako je opisao: - Sine, ti češ biti naš Madchenfur alles,
to jest, ako neka od gospoja pože-li vrelu vodu, onda ti skok, i zagreješ joj vodu, ako pak
hladnu vodu traži, ti ćeš morati dotle da duvaš dok se ne ohladi... raz-umeš li me!?
Klimao je glavom. Nije želeo da direktoru objašnjava kako on tačno zna kakve su
glumice, von Haus aus. Najviše je voleo suflerski zadatak. Ponekad je bio ubeđen da uspeh cele
predsta-ve počiva na njegovoj snalažljivosti. Bludni žmarci bi ga obuze-li od same pomisli da
publika o svemu tome ništa ne zna. To je tako kao rad bezimenih pisaca na kodeksima, od njih
saznajemo mnogo toga, dok o njima ništa. Bezimene sluge duha.
Kada je upitao Marišku Zalaji da li će se udati za njega kada postane punoletan, ona se
raskalašno nasmejala i začudila. -Silarde moj, otkud ja to da znam? Tek si u sedamnaestoj, je
li tako? Uostalom, nemoj zaboraviti da sam osam godina starija od tebe. Dok ti budeš mogao da
me oženiš, ja ću već izgledati kao baba pored tebe.
Silard Berda Štern je negodovao, a kada Mariška Zalaji ni posle toga nije dala potvrdan
odgovor, nadurio se i osamio se. Imao je osećaj da su ga izdali. Gimnaziju je napustio u
uverenju da je našao svoju drugu polovinu. Zar da živi u toj nesigurno-sti toliko dugih godina? Sa
sve većim bolom je mislio na svoje školske dane u gimnaziji. Od tamošnje svakodnevice najviše
su mu nedostajali oni sati provedeni sa zvezdama i teleskopom. Isplanirao je da čim bude imao
dovoljno vremena i para napra-vi sam neki teleskop da bi mogao da nastavi sa sanjarenjem
na nebeskom svodu u vedrim noćima. Kada je posmatrao sjaj zve-zda, osećao se slično kao kada
je putovao u prošlost.
U koji god gradbi stigli sa trupom, Mariška Zalaji zahtevala je da je smeste u zasebnu
sobu. Izgovarala se da ako deli sobu sa nekim, onda nije u stanju da se dovoljno dobro pripremi
za predstavu. Silard Berda Štern je svaki put delio sobu sa jednim od kočijaša, mada mu je bilo
muka od njegovog jakog znoja. Ponekad je smeo noću da se prikrade do Mariškine sobe.
Dogo-vorili su se da ukoliko uljana lampa ili sveća gori u njenom pro-zoru, tada može da dođe,
ako ne, neka se ne približava. Kako je vreme prolazilo, postepeno se smanjivao broj onih noći
kada se žuti plamen pojavljivao na prozoru. Silard Berda Štern je nemo patio. Njegove patnje
samo je Kalman Javorfi primećivao i jed-nom prilikom održao je Silardu utešno predavanje o
nepouzda-nosti žena koje grade karijeru u pozorištu. - Pre možeš imati poverenja u malu zmijicu
nego u njih!
Silard Berda Štern se trudio da ne pokaže koliko ga je pogodi-lo to što je čuo. Međutim,
što je više razmišljao o tome, sve više je uviđao da je gospodin direktor u pravu. Na kraju, znao je
i kakvaje žena bila njegova majka pre udaje. Svejedno mu je tre-balo skoro godinu dana da
dovoljno očvrsne toliko da može da se odvoji od Mariške Zalaji, i to tako što se oprostio od trupe
Kal-mana Javorfija. Priključio se mađarskoj trupi iz Požonja. Zadaci su mu bili uglavnom isti,
međutim, plata dvostruko veća.
U ovom gradu, gde postoji stalna mađarska trupa, pronašao sam svoju računicu. Pored
posla u pozorištu, zarađujem i drže-ći časove iz mađarskog jezika. Neobično poigravanje
sudbineje i to što sam imao priliku da se upoznam sa gospođicom Margit
Galantai, koja fanatično voli pizorište, a kada sam joj izložio svoje ozbiljne namere, ona
mi se predstavila: bilaje kćerka Mar-tona Galantaija, gradskog beležnika. Ova slučajna
podudarnost ohrabrila meje da od majke i očuha tražim dopuštenje za ženid-bu, što sam i dobio.
Supruga mu je poklonila jednog sinaijednu kćerku. Rodite-lji su deci dali imena po tada
aktuelnim pozorišnim junacima. Mendel i Hana. Međutim, to nikada nikome nisu priznali.
Bračni par Berda Štern bio je druželjubiv. Njihova kuća bila je uvek otvorena za goste.
Svakog četvrtka priređivali su čajanke sa čitanjem poezije. Dolazili su savremeni pesnici i sami
čitali svoje pesme. Zapažen uspeh imao je Bendeguz Tolnai, profesor gimnazije na mađarskom
jeziku. Njegova pesma Tišinapre nevre-mena objavljena je u nedeljnom časopisu. Berda Šternovi
su bili preplaćeni na više kulturnih i naučnih časopisa. Silard je smatrao da ti časopisi moraju biti
na polici za knjige svakog kulturnog čoveka. Za to nije žalio novac. Dok za mnoge druge stvari
jeste. Njihovu porodičnu sreću često su ugrožavale rasprave, uglavnom zbog materijalnih
poteškoća. Margit je svome mužu govorila da je sitničar i škrtica. Za uzvrat, Silard Berda Štern je
svoju supru-gu optuživao za rasipništvo i nerazumno troškarenje.
Uznemiravajuće vesti stizale su iz Pešta-Budima, gde su mladi pisci bili u stalnoj borbi s
cenzurom. U salonu bračnog para Berda Štern ime Petefija i Jokaija pominjali se sa ushićenjem i
pobožnim poštovnjem. Kada je stigao časopis Slike iz života s natpisom na naslovnoj strani:
Štampa je slobodna! - sledeće večeri su se sastali i održali vanredan sastanak, i to kod
Bende-guza Tolnaija. Pesnik se na tu vest toliko uzbudio da mu se ne samo ruka tresla već i
glava. Želeo je da ceo članak pročita pri-sutnima, a pošto nikako nije mogao da pronađe naočare,
to je čitanje prepustio Silardu. Udarni članakpočeo je ovako: Revo-lucijaje izbila. Mađarska
počinje da živi svoje slavne dane. Naši dopisnici iz unutrašnjosti odsada će znati o kojim
stvarima treba dapišu. Ova rečenica izazvala je jaku viku i aplauz oduševljenja.
Društvo je ostalo na okupu sve do iza ponoći. Dugo su nazdra-vljali omladini iz
martovske pobune, revoluciji i dolasku zore za Mađarsku.
Zbog čitanja tog novinskog članka, Silard Berda Štern kasni-je će snositi teške posledice.
Kada su carevi vojnici osvojili grad: gradonačelnik Geza Rat odmah je izdao zapovest da se
pobunje-nici uhapse. Na listi, pored imena Silarda Berda Šterna stajalo je: konspirant.
Nisam u stanju da shvatim da u mrtvačnici pišem svoje opro-štajno pismo. Šta sam ja to
zgrešio protiv cara? Toliko malo da sumnjam da je iprimetio. Aligradonačelnik želipo svaku cenu
da zastraši takvim primerom. Najzad, jasno se pokazalo kako sam ja ono video budućnost:
višeputa sam pred sobom video puške na nišanu, međutim, ja, budala, mislio sam da to
preživljavam poslednje trenutke dede Cukora.
Sinu, kćerki, supruzi, majci i Šternovima napisao je zaseb-no pismo, ali je sadržina
pisama bila skoro od reči do reči istovetna.
Pred zoru ga je posetio jedan oficir. Salutirao je. - Neka želja?
- Prosledite ova moja pisma na adrese - Silard Berda Štern.
- Talco će biti.
- Moja poslednja želja je da na mom grobu bude napisano samo: ,,Čilag“.
- Čilag? Kojim razlogom?
- Moja porodična loza počinje tim lepim mađarskim prezimenom.
Oficir je klimnuo glavom. Nesrećnik, pomislio je oficir, on zamišlja da streljanima i neki
grob sledi. I ne sluti da će završiti u jarku pored groblja. - Imate još jedan sat! - opet je salutirao i
ostavio ga samog.
Život Silarda Berda Šterna 18. januara 1849. ugasio je odred od četiri vojnika koji su
pucali u njega u šest sati ujutro. Dvojica su mu gađali u srce, a druga dvojica u glavu. Jedan
metak pogodio ga je pravo u oko i u crveno mu obojio maramu preko očiju što su mu dželati
vezali. Njegovo beživotno telo zavili su u platno, bacili ga u jarakpored groblja i nabacili
nekoliko lopa-ta zemlje i kreča.
Sto godina kasnije na neki neobičan način, u vlažnom udu-bljenju jarka, izniklo je tuce
bokora krompira. Južni vetrovi nji-hali su mu stabljike. Silard Berda Štern nekako je i to naslutio.
Često se u njegovim snovima pojavljivao cvet krompira.
Hladno strujanje vazduha rashlađuje horizont. Miris nago-relog suvog lišća meša se s
teškim mirisom sumpora koji izlazi u vidu dima iz velikih buradi. Šira se pije na sve strane dok
ljudi posmatraju da li se dovoljno peni. Voda u loncima koji su smešteni povrh bureta u
podrumima ispušta mehuriće jer u njima kroz tanke cevčice kolaju gasovi od kojih zri plemenito
piće. Ko je ranije obavio berbu vinograda, taj već burad s novim vinom može da zapuši drvenim
čepom obmotanim kukuruznom šašom. Predeli naprasno postaju goli i prazni. Jesen slika
svoje izbledele boje, staništa ptica ostaju pusta.
Od ranog detinjstva, iz dubokog opuštajućeg sna budio se sa ukusom sveže obrane maline
u ustima, i taj ukus zadržao bi se sve do prve jutarnje kafe. Od kada je svoj gospodar, kafu
je poručivao u krevetu. Drugo i nije želeo sem jake turske kafe s mnogo šećera i s blagom
pavlakom sa svežeg mleka. Njegove sluge i sobarice - nijedan od njih nije uspeo da se navikne
na njegajer ih je mesečno menjao - trčeći su nosili kafu u spavaću sobu jer je njihov gazda voleo
da je pije dok je vrela. Međutim, i od rashlađene kafe više je mrzeo kad se ona prospe po
srebr-noj tacni, što se vrlo često događalo u velikoj žurbi. Tada je on žustrim negodovanjem
vraćao kafu.
I to bi odmah primetio ako nije ukuvana od dovoljne količi-ne kafe, zahtevao je da na
maloj mesinganoj vagi tačno izmere porciju. Znao je da je za jednu kafu potrebna desetina
austrijske funte. Nekadabi tek iz trećeg pokušaja uspeli da mu dostave kafu po njegovoj želji. Od
njegovih pitanja, koja su se sastojala samo
od jedne jedine reči, sve uslužitelje podilazila je jeza. - Salveta? Čista? Veo? Jako? - nije
mogao da izgovori slovo r.
Mendel Berda Štern je samo od jedne osobe primao kafu ma kakva da je bila, i to od svoje
rođene sestre Hane, koju je on još od ranog detinjstva zvao Hami. Kada im je majka umrla,
Hami je postala najvažnija osoba u njegovom životu. Moj As adut, kako je on sam rekao.
Njegova nezajažljiva žeđ za kartanjem ispoljila se još u ranom detinjstvu. I njegovi
roditelji često su se kartali u ono vreme s pri-jateljima, ali nikada za novac. Još nije napunio ni
četvrtu godinu - malo pre nego što su mu oca uhapsili - a on je sebi napravio paklu karata. Karte
je od jedne lcartonske lcutije isekao. Od dva-deset i četiri karte polovina je bila sa slikom.
Nacrtao je prozore iza kojih su bili likovi njegove porodice.
- Šta ti je ovo, sine? - otac je kleknuo pored njega na patos.
- Kaate! Vidi, pokazaću ti lcako ja igram.
Mali Mendel Berda Štern je mešao karte lcao lcakav odrasli profesionalac. Podelio je,
objasnio, a otac ga je razrogačenih očiju slušao. Dete je smislilo novu igru u kojoj je čistom
logikom krei-ralo i pravila. Najjača karta bila je mamica karta, nešto kao džo-ker. Mendel Berda
Štern je svoju majku nacrtao sa šeširom na glavi, ali je taj šešir u stvari bila jedna korpa za voće,
dok su joj oko vrata visili ključevi njihove kuće i ostave. U duhovito nacr-tanom nizu nalazili su
se i njegova sestra i pas Morža. Iz porodi-ce Štern nacrtao je stričeve Jožefa i Janoša sabradom do
zemlje. Karta sa očevim likom nešto je više vredela od psa Morže. Lik i nije baš uspeo, jedino se
mogao prepoznati po iks nogama, koje su bile izražajnije nego u životu. U svakom slučaju,
Silard Berda Štern se zbog likova na kartama svoga sina duboko zami-slio. Da li je pravilno
postupio kada je supruzi dao toliku moć u kući. Nije mu ostalo baš mnogo vremena da to
promeni jer su ga nekoliko nedelja kasnije uhapsili.
Majkaje u početku govorila da je otputovao. Kasnije kada je Mendel Berda Štern saznao
istinu i kada je pročitao pismo što
mu je otac napisao, setio se da je otprilike u času kada su puške bile uperene u Silarda
Berda Šterna, on sanjao neki čudan san. Krupan muškarac kome u polumraku šatre jedna
tamnoputa žena šapuće na uvo. Na stolu su karte i bleštava kugla. Mendel Berda Štern jasno je
čuo ženine reči: - Bele, četvorougaone ptice strmoglavljuju se u vatru. Sasvim će se spržiti!
Isti taj muškarac u društvu, u ruci šarene karte, a ispred njega velika gomila para.
Još krupniji muškarac ispod slobodnog božjeg neba izležava se na travi i peva na sav glas.
Njegov oštar glas daleko se čuje.
Muškarac sa telesnom građom jednog deteta. Na konju, u crno-beloj uniformi, galopira s
drugom gospodom konjanicima. Cilj je linija povučena belim prahom, preko te linije on
prolazi prvi. Gromoglasno radovanje publike zamenjuje topot kopita.
Mendel Berda Štern se budi tako zategnutih mišića kao da je on jahao tog konja.
Godinama su mu se vraćali ti snovi bez smisla.
One jeseni kada mu je glas počeo mutirati, odselili su se u Homonu, jer je majka preuzela
vođenje manufakture čipke od svoje dosta starije i bolesne sestre. Veštinu u heklanju pokazala je
još u vreme dok je spremala svoj miraz. Zahvate je naučila od svoje rano umrle babe. U
manufakturi su izrađivali lagane čipke za kragne, za ivicu suknje i teže čipke za stolnjake, sve
prema uzorcima iz inostranstva. Mendel Berda Štern je obožavao miris vlažnog vazduha u
radionici i promenljive oblike paučine od belog konca zategnutog na drvenim ramovima. Dugo i
rado se igrao na ogromnoj vagi na kojoj se merio konac.
U školi su postojali posebni kružoci kartaša za učenike, a drugi za nastavnike. Mendel
Berda Štern je svoje vršnjake i žmu-reći pobeđivao. Na dan Svetog Antona, sveca zaštitnika
škole, đaci i nastavnici su u mešovitim timovima odmeavali snage. Mendel Berda Štern bilo koga
da je imao za protivnika, na kraju partije klimnuo bi glavom kao pobednik. Uspeh je crpeo iz
tri izvora. Jedan je bila njegova memorija, kojom je nepogrešivo pamtio koje karte su već došle
na sto i tako je tačno znao šta je još ostalo u rukama. Drugi je poznavanje ljudi. Njegovoj
pažnji ne bi promakli ni pokret obrvama, niti jedva primetan pokret prstima. Treći je istančano
čulo mirisa. Njegov nos uvežbano je javljao jedinstven miris uzbuđenja, straha i hazarderstva.
Raz-likovao je ova osećanja i prema boji: tamnozelena je bio strah, crvena je bilo hazarderstvo,
dok je uzbuđenje bilo zlatnožute boje. U tim bojama je on to osećao. Imajući te sposobnosti i
u odraslom dobu života, odmah je znao ako je neko slagao ili je hteo da ga prevari.
Majka se nadala da će Mendel pomoći u čipkarnici, među-tim, on za to u sebi nije osećao
ni sposobnost ni volju. Jedno vreme činilo se da će poći očevim stopama jer je osposobio
dvo-gled i ostale sprave Silarda Berda Šterna kojima se posmatraju tajne neba. Kada zvezdano
nebo nisu pokrivali oblaci, popeo bi se na tavan kuće, podigao dva crepa i kroz otvor izbacio
dvo-gled. Satima nije radio ništa, samo je posmatrao nebo i slušao tišinu i ponekog miša kako juri
po tavanu. U tim satima, sa bes-krajnom tamom ispred sebe, u mozgu su mu se otvarala
vrata prošlosti. Međutim, što je dalje išao u tome, sve je više želeo da ugleda i događaje iz
budućnosti, kao što su za to imali priliku neki od njegovih predaka.
U sedamnaestoj godini sebe je smatrao profesionalnim hazar-derom, mada je na pravu
borbu za hazardersku sreću morao da čeka do punoletstva. Onda se uputio u svet. Putovao je
svuda gde god je mogao da bije bitku za pare, za okruglim ili četvrtastim stolovima. Kartao se
noćima zaredom. Obišao je obalu Južnog mora kao i francuska letovališta, gde su engleske
aristokrate i ruski magnati gubili sav svoj imetak podignute glave. Obilazio je švajcarske
kockarnice, gde su krupijei stroži od svojih kolega u drugim zemaljama. Najviše vremena proveo
je u kockarnica-ma po gradovima na Rajni. Tu su svraćali svi Evropljani gladni para. Susretao se
sa bednim kockarima koji su oprezno davali novac da bi zaradili za prenoćište i tanjir tople hrane.
Ali na ovaj način se upoznao i sa odabranima koji su raspolagali nemerlji-vim imetkom. Postao je
blizak prijatelj s princom Rošemujeom, neobuzdanim plemićem koji ako je bio posebno
raspoložen, umeo je i zlatnike da baca kroz prozor sirotinji na ulici. Prijate-ljem je mogao nazvati
i Ibrahim-pašu, prebogatog naslednika prestola sa istoka.
Sada, kadajeza moj najvažniji rođendan Knjiga očeva koju je Oto Štern započeo dosla u
moje ruke, smatram da je celishod-no da svoje životno iskustvo i ja stavim na papir i tako
nastavim tradiciju svojih predaka. Verujem da će poučno poslužiti i mojim naslednicima.
Sadržajje zastrašujući, reklaje majka kada mijuje dala. Ne znam na štaje mislila, ali samja
dobio ono što sam i očekivao. Moj deda i otac su prilično malo zapisali u ovu knjigu.
Jedina novost biloje zalepljeno pismo kojeje otac napisao majci, naime, do poslednje reči biloje
istovetno onom što samja dobio. Intere-santnoje da je svima nama želeojedno te isto da saopšti.
Da nas voli, da je ponosan na nas, da budemo pametni i oprezni, da se čuvamo.
Ceo svoj život posvetio sam služeći gospođu Fortunu. Nije me stid da to priznam. U bolje
dane računam one kada ne služimja Nju, već Ona služi mene. Ali to i nije dovoljno često.
Imajošdosta toga i da naučim i da iskusim.
Za mene otkrivanje budućnosti nije samo puka radoznalost, već u korist mom zanatu.
Želim da ona bude pouzdana. Za stolo-vima za rulet i kartanje može da segubi samo onda ako
nemamo nikakvu informaciju o tome šta će se desiti u narednim minuti-ma. Zato se ja tako
temeljno i ozbiljno bavim svim granama proricanja.
U Knjzi očeva vodio je evidenciju o svom dobitku i gubitku. Iz ovih iskaza najveću korist
će mnogo kasnije imati njegova supruga. Ozbiljne surne mogla je ubirati preko svojih zastupni-ka
od zelenaša iz različitih gradova, kod kojih je Mendel Berda Štern ostavljao manje ili veće sume,
kako to po običaju hazarderi rade, u slučaju da se nađu u škripcu. Ova nalazišta pričinila su ženi
prijatna iznenađenja zbog izdašnih suma na lcoje je nailazi-la i zbog toga što se Mendel prema
njoj ponašao više nego škrto. Ali dotle će još mnogo vode proteći Dunavom, Sajnom, Rajnom i
ostalim velikim rekama na koje su gledali prozori soba u koji-ma je voleo da se budi Mendel
Berda Štern, oko podne, sa uku-som maline u ustima. Zvonio bi svom slugi i tražio tursku kafu s
pavlakom sa svežeg mleka. U bilo kom skupom hotelu da je odseo, vodio je svoje sluge sa
sobom.
Posole kafe bi ustao, okupao se u toploj, zatim u hladnoj vodi, a onda bi preko donjeg
veša obukao seljačku košulju i vrlo udo-ban kućni mantil čiji je donji deo bio širok kao neka
suknja. Slič-ne mantile nosili su trgovci na pijacama. Nekoliko sati Mendel je provodio u
meditaciji, pisanju i čitanju. Posle toga bi pozvao berberina da ga obrije i sredi mu kosu. Najbolje
ideje dobijao je kada bi se udobno u poluležećem stavu, zatvorenih očiju, sme-stio u stolici sa
naslonom ispod velikog belog ogrtača, a berbe-rin tamo-amo klizao britvom po njegovom licu.
Rano se oženio Homijinom prijateljicom. Eleonoru Pof je odabrao. S vitkom i visokom
devojkom odmah je uspostavio neku bliskost jer je i ona volela da čuva tišinu kao i on, i što su i
njenog oca Leopolda Pofa uhapsili 1849. kao organizatora revolucije. Leopold Pof je verovao da
je vojni sud u njegovom slučaju mnogo jače pritisnuo olovku zbog njegovog jevrejskog porekla:
dobio je osam godina robije, a od toga je šest odslužio u zatvoru u tvrđavi. Sav imetak su mu
oduzeli. Povukao se na imanje svoje žene i osim što je upravljao tim imanjem, više ništa korisno
nije radio. Posle dugih godina zet je bio prvi čovek s kojim je vodio duže razgovore. Njih dvojica
su pronašli večito zanimljivu temu: i Leopold Pof se bavio budućnošću, činio je to u svom
letnjikovcu, u bašti u kućici za igru koju je podigao za svoju kćerku Eleonoru.
Leopold Pof je u beskrajnoj dokolici svog robovanja na ima-nju postao svestan da je neke
preokrete u svom životu mogao da predvidi samo da je dovoljno pažljivo proučavao malene
znake koje mu je sama sudbina slala.
Užasan strah koje je voda u njemu pobuđivala pokazao mu je da je morao da spreči svoje
roditelje da krenu na tu plovidbu jer onda ne bi doživeli tu tragikomičnu nesreću i okončali
pre-rano život u nabujaloj reci Bodrog. Kožu bi mu preplavile gro-zne rane kad god bi dodirnuo
neki metalni predmet - pogotovo olovo i gvožđe - mogao je da pretpostavi da će velikom
cenom platiti poziv gradske omladine na oružje.
- Tajna budućnosti - objašnjavao je zetu - skriva se u razli-čitosti znanja ljudi i Boga.
To je bilo poznato i u antičko doba. Da li si čuo za proročište u Delfhna?
- Da - Mendel Berda Štern - smešteno je u Apolonovom hramu gde je Zevs ubio aždaju.
Da. Zabluda je u tome što je proročanstvo beskorisno jer suštinu tekkasnije shvatimo.
Pitija, delfska proročica, relcla je Filipu Drugom, makedonskom kralju, ocu Aleksandra Velikog:
„Budi oprezan s borbenom kočijom!11 Kada su ga ubili, na balčaku mača njegovog ubice
Pauzanija bila je izrezbarena kočija.
- Vidim, vi ste vrlo sofisticiran čovek, gospodine Berda.
- Mendel. Ili Berda Štern. Ali nimalo nisam sofisticiran. To što znam, moji očevi su mi
dali.
Ovo objašnjenje je Leopold Pofprihvatio kao znak skromno-sti. Popio je pertu sa zetom.
- Pitanje je da li čovek sme da teži ka božjem znanju - Men-del Berda Štern.
 - Kada On to ne bi hteo, ne bi to ni dozvolio.
Mendel Berda Štern je priznao svom tastu da on posećuje sve poroke za koje sazna. Čitali
su mu do sada sudbinu iz kara-ta, iz olova, iz kristalne kugle, a naravno, najčešće iz dlana.
Pri-znao mu je i to da on na tim svojim iznenadnim putovanjima ne trguje preprodajom velikih
imanja - kako to za sebe priča, - već obilazi tajanstvene citadele igara na sreću i tako sebi
obez-beđuje redovan prihod. Osim dugova, otac mu ništa nije ostavio, a godišnja primanja od
porodice Štern mogla bi da mu priušte samo jedan sasvim skroman život.
- Svako na svoj način i prema svojim mogućnostima - Leo-pold Pof. Posle nekoliko
čaša dobrog vina svečano je pokazao svoje najveće blago; Les Vrayes Centuries et Propheties,
Nostra-damusova proročanstva.
- Kralj svih proroka - šapnuo je Mendel Berda Štern.
Knjiga je u Lionu štampana, a Leopold Pof dao je da se uko-
riči u tamnoljubičasti kožni povez.
- Razumeš francuski jezik? - Leopold Pof.
- Da, moj pradeda Ričard Štern bio je profesor francuskog jezika. Od njega sam to
nasledio. - Tom prilikom bojažljivo je objasnio da se znanje tek tako probudilo u njemu, na
osnovu sećanja, bez ikakvog učenja.
Leopold Pof mu je i verovao i nije. - Da razjasnimo smisao onih quatrain-es i presage.
Viribus unitis.
Bezbroj tihih popodneva provodili su tumačeći Nostradamu-sa i njegove stihove u četiri
reda. Većinu je Mendel Berda Štern sebi i prepisao. Iz tih redova rnoglo se naslutiti da je i veliki
pro-rok smatrao da većinu svoga znanja nasleđujemo od svojih pre-daka. Decu i prvu suprugu
izgubio je u epidemiji kuge, i pored toga što je lekar bio... užasna sudbina.
Izmešani jezik ovog slavnog lekara, Jevrejina, zadao rnu je dosta glavobolje. Koristio je
italijanski, grčki, čak i neke provan-salske izraze, tako što ih je iskrivio. S provansalskim se još
neka-ko i snašao Mendel Berda Štern (njegov deda je proučavao taj dijalekat), međutim, u
grčkom se više oslanjao na Leopolda Pofa. Njegovu maštu su dosta zaokupila ona proročanstva
kralja poro-ka koja su se već obistinila, recirno, kako je prorekao srnrt fran-cuskog kralja Anrija
Drugog. To je Mendel Berda Štern ovako preveo na mađarski:
Mladi lav ubioje starog,
Ovaj par sudario se na borilištu,
U zlatnom kavezu probada mu oči,
Dve rane su kojedna i nemilosrdna smrtstiže.
Upravo se tako i desilo: kralj je na svadbenoj svetkovini uče-stvovao u borbi na konjima.
Na glavi je nosio zlatni šlem. Dva suparnika je već pobedio kada se posle trećeg sudara na
konji-ma grofu Montgomeriju slomilo koplje i ta krhotina od oružja probila je rešetku i zabola se
kralju u oko. Prvu ranu dobio je na oku, a drugu na mozgu.
Među 1.200 katrena našao je jedan koji se upravo na Mađar-sku odnosio. Posle dugih i
žestokih rasprava zajedničkim snaga-ma preveli su i tu strofu. Smatrali su da se proročanstvo
odnosilo na 1848 -49. godinu.
Život i smrt u Mađarskoj menjaju gospodara U ropstvuje redgorči,
Njihov veliki grad jauče, do neba viče,
Poluks i Kastorl, divlja borba nastade.
Pitali su se da li je to Pešta-Budim viknuo do neba, ili neki u borbi izgubljen veliki grad u
Erdelju. Možda Arad, gde su tri-naestoricu Mađara ubili?
Poručili su nove knjige koje su se bavile tumačenjem Nostra-damusovih proročanstva i
astrologijom. Mendel Berda Štern je ponešto za čitanje u vezi sa astrologijom pronašao i u
očevim beleškama. Silard Berda Štern je u gimnaziji pročitao znamenito Keplerovo delo,
Harmonices Mundi, napisano u tri toma prete-škim latinskim jezikom; knjigu je u tamošnjoj
zbirci gimnazije pronašao. U svoju beležnicu zapisao je kako se lični horoskop može napraviti
ako se znaju vreme i tačan datum rođenja.
Dokjeboravio u Nici, Mendel Berda Štern nije žalio nivreme ni novac da sazna kako može
da nabavi najznačajnije delo Žan Batiste Morin de Vilfranša: Astrologia Gallica, u dvadeset
šest tomova. Četiri dana i četiri noći nije napuštao sobu. Shvatio je da značaj planete u horoskopu
zavisi od toga u kojoj se kući nala-zi. Njegova predviđanja o sopstvenom životu umnogome su
se promenila pošto je pročitao te knjige. Novim saznanjima dopu-nio je onu građu koju je
sakupio iz Keplerovih učenja. Eksperi-mentisao je s veoma komplikovanim postupkom računanja
da bi stekao uvid u sledeću godinu, u sledeći mesec. Mora da sklo-ni zavesu koja skriva
budućnost. U Nicu je došao da se kocka, međutim, nije ni kročio u kockarnicu.
Petog dana pre podne u velikoj žurbi otišao je u ulicu juvelir-nica i u jednoj radnji kupio
jedan skupocen prsten sa safirom. Platio je račun u hotelu i najkraćim mogućim putem
otputovao kući. Imao je težak put, januar se opraštao sa snežnim olujama i velikim mrazevima.
Oko podne stigao je u Homonu. Trčao je kroz drvored jabuka prema omanjoj kućici gde su se
uselili odmah posle venčanja. Izuo je čizme, skinuo krznenu kapu i bundu, tri puta poljubio
Eleonoru, a onda joj je rekao: - Draga, toliko sam srećan! Krajem ove godine, jedanaestog dana
novem-bra rodiće nam se muško dete, daćemo mu ime Sigmund, mada će on više voleti da ga
zovu Šandor.
- Mendele, šta vam je? - Eleonorino lice se zajapurilo.
- Izračunao sam. Samo što će nekako naš sin u transilvanij-skom Nađvaradu doći na
svet.
- U Nađvaradu? U životu nisam bila u Nađvaradu.
- Ni ja ne poznajem taj kraj.
Prilikom sledećeg putovanja dobio je na kocki devedeset hilja-da franaka. Cele večeri
tvrdoglavo je stavljao ulog ne sedmicu. Neprestano je gubio manje svote, međutim, on je strpljivo
sače-kao svoj red; kod sedamdeset i sedmog zavrtanja ruleta sav svoj novac stavio je na sedmicu.
Dok je kuglica usporeno poskakivala, činilo se da će se na sledećem broju zaustaviti, na kraju se
ipak vratila na sedmicu. Mendel Berda Štern ošamućeno je primao čestitke. Njegov dobitak
slugaje u jednom koferu nosio za njim. Narednog dana je otputovao jer, prema njegovim
proračunima, počinje jedan nesiguran period kada se ne isplati reskirati.
Za vreme ovog putovanja put ga je doveo u Marselj. Na pijaci u staroj luci posetio je tri
gatare. Od poslednje, koja mu je iz tarot karata gledala i proricala sudbinu, mogao je da čuje: -
Konačno ste kročili na put uspeha. Očekuju vas povoljna putovanja. Pla-novi o kojima
razmišljate dobri su.
Mendel Berda Štern je klimnuo glavom. Kada je platio, još je upitao: - Koliko cenite vaše
karte?
- Molim?
- Kupio bih ih. Celu paklu.
- Odakle vam ideja?
- Za sto?
- Monseigneur, kod vas nikada ne bi radile.
- Sto pedeset.
- Rekla sam vam, ne...
- Dvesta.
- Ali, molim vas!
 Trista je dao za ofucanu paklu. Odavno je dokučio kako treba da se ređaju karte za keltski
krst, ali u mračnim šatrama nije mu se ukazalaprilika da bolje pogleda sve te šarene karte. Svratio
je u prvu kafanu, poručio sebi penušavo vino i zagledao se u šare-ne slike na tarot kartama. Pakla
je imala dvadeset i dve karte od kojih je jedna bila bez broja: LE MAT - Luda. Dok XIII čak ni
ime nema, na toj karti skelet kosi glave, ruke i noge na livadi punoj plavog cveća.
Ponovo i ponovo je pregledao karte celoga pakla. Zadržao se kod VII. LE CHARIOT -
kola trijumfa. Muškarac okruglog lica, zlatne kose, s krunom na glavi stajao je na kolima nalik
na propovedaonicu. Kola su dva konja vukla, jedan crveni i jedan plavi. Na kolima trijumfa bio je
grb, a u njemu dva slova: M. S. Mendel Štern? Berda je nedostajalo.
Leopold Pof mu je kasnije razjasnio da je S znak za sulfate, to jest za sumpor, dok je M
znak za Merkur, to jest za živu. Ta dva elementa imala su glavnu ulogu u alhemiji. - Ako
jednom pokušamo da napravimo zlato, trebaće nam.
Mendel Berda Štern je nešto gunđao, već je smislio kako da napravi zlato. Nije izgovorio
glasno, ali na karti broj VII u liku kralja, vozača kočije prepoznao je sebe, naročito zbog
širokih bademastih očiju i malih ali kosih usana. Nije ni čudo što sa sed-micom dobijam,
pomislio je. Kalkulacije iz astrologije i iz taro-ta su se poklapali. Jedino ga je zbunjivalo to što su
gatare broj 7 uglavnom smatrale znakom starog Kosača. Naravno, ne i u Tarotu i ne rimska
numera.
Eleonora je stvarno ostala u blagoslovenom stanju, stomak joj se lepo zaokruglio, što je i
njen muž, između dva putovanja, smatrao primetnim. Iznad glave im je lebdelo neizgovoreno
pita-nje: kako će oni dospeti do Nađvarada? Osim sa svojom ženom, Mendel Berda Štern se još
sa dve osobe posavetovao po tom pita-nju. Leopold Pof je smatrao da se rešenje tog problema
mora prepustiti sudbini, jer ako je zaista odlučila da dete mora doći na svet u Nađvaradu, onda će
se pobrinuti i za to da roditelji na vreme stignu tamo. Hami, njegova sestra, baš ga je na
suprotno nagovarala: - Šta vas košta da otputujete u Nađvarad? Od toga ne može da bude ništa
loše. Međutim, ako ostanete kod kuće i stvori se neki problem... nikada sebi ne biste mogli
oprostiti.
Dobili su pismo od Šternovih. Od kada im nije bila potrebna njihova pomoć, Mendel
Berda Štern je teško prihvatao njihov novčani i materijalni prilog. Ali znao je da će se uvrediti
ako odbije, a to neće valjati. Mnogobrojnu porodicu Štern skoro da i nije poznavao; osim
nekoliko poseta, drugu vezu s njima jedva da je imao. Poslednji put video ih je kada je otišao da
im pred-stavi svoju suprugu Eleonoru.
Bila je to 1866. godina. Više nisu živeli u Heđhatu, već su se svi preselili u Tokaj.
Preselila se i vinarija Štern&Štern zbog stravičnog požara koji je te godine uveliko oštetio
njihove kuće i ostalu nekretninu. Kada je Mendel Berda Štern za to saznao, poslao je pismo i
izrazio svoju zabrinutost.
Kada je dobio odgovor uz pismo, kočijaš Šternovih doneo je i jednu platnenu vreću, koja
je bila zapečaćena. Opširno pismo je
Moric Štern napisao. Iz svojih lutanja u prošlost Mendel Berda Štern je znao da je Moric
prvorođeni Rebekin sin. Rebekin otac bio je Benjamin, koji je rano umro od zapaljenja pluća.
Njego-va majka Ester bila je starija sestra Eve Štern, supruge Ištvana Šterna. Mendel Berda Štern
je dovoljno puta iz davne prošlosti video lemberšku tragediju. Tamo su iskasapili Evu s
petogodi-šnjim sinom Robertom i trogodišnjim Rudolfom. Dobrovoljno ne bi tražio da mu se ta
slika prikaže ponovo. Međutim, kome je dato da razgleda prošlost, taj nije u prilici da bira.
Dragi naš Mendele,
Ne bi ni verovao koliko te često spominjemo od kada smo se preselili u Tokaj. Mnoge za
nas vredne predmete izgubili smo u požaru. Pre svega avan od bakra koji sepretvorio u knedlu.
Žao nam je jer je to bila uspomena na našegpretka Balinta Šternov-skog, koji je taj avan našao na
onom proplanku gde je sazidao svoju kula-kuću - to ti sve znašjer si iz naše porodice,
prvorođe-no muško dete svoga poštovanog oca. Onaj komeje On podario moćgledanja, taj oseća
kada sepribližava kraj. A sada očekujemo tužna zbivanja. Toje sasvim sigurno. Iz tili razloga
molim te da preuzmeš nekoliko porodičnih relikvija na čuvanje, prevenstveno prvi tom Knjige
očeva. Nastavakje ionako već kod tebe. Moguće je da ću morati u bliskoj budućnosti da ti se
obratim s nekoliko molbi u nadi da tvojim osećanjima prema nama više upravlja snaga krvi nego
ublažavajuća snaga velikog rastojanja.
I sam pogled na isflekanu koricu prve Knjige očeva toliko je uzbudio Mendela Berda
Šterna da je odlučio da se tek sutradan zadubi u nju. Madabi rado otrčao s njom kod Leoplda
Pofa, da zajedno počnu čitati porodičnu istoriju Šternovih, Šternovskih i Čilaga. Ali sve ovo
odnosi se samo na njega. Samotne noći pro-veo je okrećući stranice od pergamenta. Stavljao je
beleške na margini knjige. Teško je mogao da zamisli da bi ilcada morao da vratio to blago koje
je dobio na čuvanje. Kada bi pred zoru pre-kinuo čitanje i sanjarenje, ugasio bi sveću i u
bleštavom mraku čvrsto zagrlio debelu knjigu kao majka svoje novorođenče.
Leto je prošlo, jabuke su već bile obrane kada je jedan žuto-kljunac doneo poruku od
Morica Šterna. - Gospodin Štern vas moli da ga posetite u Tokaju bez odlaganja. Čeka vaš
odgovor.
- Sutra pre mraka biću tamo.
Mendel Berda Štern se spakovao. Eleonorino lice je postalo zabrinuto kada je primetila da
joj se muž sprema za put. - Mendi, gde ste se opet uputili?
- Pozvali su me hitno u Tokaj.
- Da li bih mogla i ja da pođem s vama?
- Ako vaše stanje to dozvoljava, zašto da ne?
Do porođaja je ostalo još mesec i po dana. Mendel je nago-vorio Hami da im se i ona
pridruži. Osim kočijaša, pošli su još i sobarica i sluga. Upregli su veću i udobniju kočiju. Nisu
imali mnogo prtljaga. Najveći i najteži bio je onaj sanduk koji je Men-del napunio poklonima da
se ne bi išlo praznih ruku. Bile se u tom sanduku dve dimljene šunke, tri kotura najboljeg
kačkavalja, veličine manjeg kamena za mlevenje žita, više boca jabukovog vina pravljenog
prema lokalnom receptu i četiri vunena tepiha iz Požonja, koji se mogu koristiti na podu ili
okačiti na zid.
Porodica Štern je u Tokaju zauzelajednu čitavu ulicu. Njihova kuća za trgovinu zjapila je
nedovršena. Italijanski neimar zami-slio je da podigne manju kupolu na vrhu korintskih stubova
koji su se nazirali u drvenom omotu. Neobičan nered vladao je na gradilištu. Više je podsećao na
prekinute nego na nedovršene radove. Daske su se izvrnule iz dubokog korita za gašenje
kreča, tako da se bela masa razlila sve do nove kuće. Drvene skele oko kuće visile su kao da ih je
oluja razdrmala. Drveni rogovi crnili su se kao da je krov izgoreo. Šta se ovde desilo?
Moric Štern je na spratu u salonu primio svoje goste i poslu-žio ih čajem i košer rakijom
od šljive. - Hvala vam što ste došli, krv moja - ponavljao je kao blesavo dete, barem se tako
činilo Mendelu Berda Šternu. Moric Štern je samo devet godina bio stariji od njega, ipakje
izgledao kao starac zbog krhke konstruk-cije i potpuno bele i neuredne brade.
Čajanka nikako nije htela da se završi, neprimetno se otegla do večere, na koju su rođaci
počeli da pristižu oko šest sati. Svi su im prilazili sa osmehom predstavljanja. Mendel Berda
Štern je ponovo primetio onaj blesast izraz. Čekao je da mu najzad kažu zašto su ga pozvali. Dva
toma Knjige očeva poneo je sa sobom, ali je odlučio da ako zatraže prvi tom od njega, reći će da
je nije poneo.
Šternovi su se ponašali kao da su se sastali radi prijatne poro-dične večere, čule su se
uobičajene šale, zdravice i lepe želje. Na sto su stavljena najbolja vina Šternovih. Uskoro su se
otkopčale bele kragne, a lica muškaraca su se zacrvenela. Vatra u kaminu još više ih je podsticala
na znojenje, tako da ni hrana nije mogla da priguši prodoran miris. Kada su i kafu popili,
muškarci su se povukli u biblioteku da zapale tompus. U prostoriji nije bilo ni traga od knjiganiti
polica. Bilo je još puno posla za stolare. Tom-pusi i fidibusi bili su pripremljeni na okruglom
kartaškom stolu prekrivenom zelenom čojom. Nasred stola stajao je sedmokraki svećnjak. Jedno
vreme svi su ćutali i zadovoljno uzdisali.
Onda se Moric Štern oglasio. - Sada kada smo se okupili svi muškarci iz porodice Štern
koji su kadri da se nose sa odgovor-nošću, ispitajmo kako bi bilo moguće da sačuvamo sebe i
svoju porodicu od nailazeće opasnosti.
- Od kakve opasnosti? - Mendel Berda Štern.
Blagonaklono i s razumevanjem su se svi nasmešili.
Moric Štern je spustio ruku na vrat Mendelu i on je osetio
da mu se ruka jako trese. - Ti i ne možeš znati, kod vas na seve-ru još vlada mir. Ali ovde
su primitivni nagoni izmakli kontroli od kada smo dobili pravo na ravnopravnost.
- Ko je to izglasao?
- Parlament! Gde ti živiš, brate? Prošle godine, 17. decembra. Od tada mi Jevreji imamo
ista građanska i politička prava kao hrišćani. Međutim, to se izvesnima ne sviđa.
Mendelu Berdi Šternu se pričinjavalo kao da je nešto čuo za to, međutim on je odmah i
zaboravio. Njegov život prolazio je u kartaškim salonima, a ostali dani bili su mu kao noć za
odmor običnim ljudima. Iznenada su uzbuđenje i nervoza ostalih prešli i na njega. I do tada su ga
mučila neka ružna predosećanja, ali pošto nije znao da im pronikne u smisao, sada je mislio da
mu se pokazuje objašnjenje. Slušao je kako je rulja napala neke čla-nove porodice Štern. Iznova i
iznova se iz prošlosti pojavljivala zastrašujuća reč: pogrom. Živopisno su mu dočarali
razaranje jevrejskih radnji. Zgradu njihove fime zadesila je slična sudbi-na prošle nedelje. Na svu
sreću, ni tu ni na drugom mestu niko od članova porodice nije ozleđen. - Za sada! - rekao je
Moric Štern značajno naglašeno.
Glave porodica došle su do zaključka da se nešto mora učini-ti u interesu njihove
bezbednosti. O tome žele da razmisle ovih dana, zato su i njega pozvali. - Ti, sine, bez sumnje
pripadaš našoj porodici! - Moric Štern.
Mendel Berda Štern se jako znojio. Nije imao smelosti da im u lice kaže: ja sam kockar, a
ne Jevrejin. Jevrejsku tradiciju u poro-dici Pof nisu održavali, pa tako ni Eleonora ni Mendel nisu
živeli na jevrejski način. Ipak se osećao kao kod kuće u ovoj nedovrše-noj i nenameštenoj
prostoriji. Sve je bilo tako blisko i poznato. Od mirisa dima tompusa do promuklih glasova.
- Privilegija naših prvorođenih jeste da znaju našu povest, gledajući unazad u prošlost, a
ponekad i u peršpektivu - Moric Štern. - Mi smo članovi jedne porodice. Sastavimo one
snage kojima ponaosob raspolažemo! - pogledao je u Mendela Berda Šterna.
Nastao je tajac. Samo se pucketanje vatre čulo iz kamina, poneki uzdisaj i cmoktanje
usana na tompusima. Minuti su pro-šli dok Mendel Berda Štern nije shvatio da su svi pogledi
upere-ni u njega. Znači zbog toga su ga pozvali, da bi izneo na videlo ono što on zna. Zakašljao
se: - Molim vas lepo, ovako je prilično teško... - ućutao je. Morao bi u mislima da prođe kroz ono
što jevideo, ili mu se činilo da je video i da razmisli štabi sve moglo da sledi iz prikaza tih raznih
slika. Setio se svojih kalkulacija koje su se zasnivale na poziciji zvezda i setio se znakova koje je
proči-tao iz tarot karata, zatim predskazanja kralja proroka.
- Govori, čak i ako su po nas strašne one stvari što treba da nam kažeš - Moric Štern.
Mendel Berda Štern je izduvao nos. - Za mene je ovo pre-velik teret. Ali, recimo znam da
će nam se jedanaestog dana u novembru roditi muško dete. Daćemo mu ime Sigmund, ali će on
više voleti da ga Šandor zovu. A povrh svega, dete će u Nađ-varadu doći na svet, u Transilvaniji,
gde mi nikada nismo bili, niti imamo bilo kakva posla u tom kraju...
Moric Štern se primetno uzbudio na te reči. - Nađvarad? - ponavljao je značajno.
Ispostavilo se: Moric Štern je razmišljao o tome ne bi li bilo pametno da se familija
spakuje i odseli negde daleko gde ne uznemiravaju Jevreje. Pitanje je samo gde je to mesto.
Nasuprot njegovoj ideji bio je stav uglednog Lipota Šterna. Lipot Štern je bio sin Mihalja Šterna i
postao je čuveni rabin. Na drugom kraju države, u Beremendenu, postao je rabinovzameniki
pro-povednik, što je velika čast s obzirom na njegove mlade godine i slabo iskustvo. Prvi
zadatakbio mu je da se založi za izgradnju nove škole. Nastavni plan je sam izradio, a kasnije su
ga i okol-na mesta prihvatila za svoje šlcole.
Lipot Štern je smatrao da bežanje od problema ne pomaže. Najveća greška je ta što se
Jevreji u Mađarskoj ograđuju od svoje tradicije, dok se oni drugi pak strogo zatvaraju u nju.
Takva eks-tremna ponašanja s pravom izazivaju otpor i pogrešna oseća-nja. - Radije se čistim
srcima približimo domaćoj duhovnosti, prihvatimo trojnu tendenciju: svi zajedno smo ljudi,
Mađari i Jevreji. Navešću vam reči rabina Lova: „Reforma i emancipaci-ja su tesno upletene
jedna s drugom, ko to odabere, ne može se usprotiviti ovome.“ Moramo svojim smatrati najviše
nacional-ne ciljeve. Počnimo u sinagogama da govorimo mađarski da bi svako mogao da razume
naše reči. Kada dozvolimo da vide naše namere, strasti će se stišati.
- Samo što će nam dotle razrušiti naše kuće i radnje, a nije sigurno ni da ćemo izvući
žive glave pred napadom ulične rulje! - Moric Štern.
- Svoju sudbinu svakako nećemo moći izbeći.
- Ako nam se nešto loše desi, ko će odgajati našu decu?
- Ko odgaja divlji ljiljan na livadi ili drveće po šumi?
Rasprava je postajala sve žustrija. Dok je Lipot Štern svoje
adute potkrepljivao navodima iz Talmuda, Moric Štern je davao praktične odgovore, koji
su rabina sve više izvodili iz takta. Glas mu je postao kreštav, duguljasta glava mu je preteći
podrhtavala. Na usnama mu se iznenada pojavila pena, odjednom je ućutao, sručio se na patos i
počeo da se batrga. Doktor Marton Štern, hirurg, bacio se na njega, oštricom noža razjapio mu je
usta, izvukao jezik i među zube ukapao neki medikament iz pljosnate flašice. Taj prizor je samo
za Mendela Berda Šterna bio zastrašu-jući, porodica je mnogo puta videla to. Nekoliko minuta
kasnije rabin je potpuno došao k sebi, oči su mu se izbistrile, crte lica opustile i nikakve posledice
napada više se nisu videle. - Gde sam ono stao? - pitao je mirno.
- Kod primera meda i vina - dr Marton Štern.
- Tako je. Znači, moj stav vam je poznat. Jevreji ove zemlje moraju se organizovati i
biti jedinstveni. I ortodoksni i ncološke vere. Moramo otići na konferenciju u Nađvaradu, gde će
glav-na tema biti upravo kako stvoriti zajedničku organizaciju svih Jevreja ove države.
Ponovo je nastao tajac. Mendel Berda Štern je bio ponovo u centru unalcrsnih pogleda
sviju. On je ponovo izduvao nos, prehladio se na putu za Tokaj, a zatim, tek onako ispod brko-va:
- Reći ću vam nešto što me muči već duže vreme. Možda će dotaći onaj deo vašeg razuma koji je
za mene tajna. Veliki Nostradamus, kralj proroka, prorekao je nešto što mi ne da mira. Ovako
glasi:
Odakle bi čovek očekivao glad,
Sitost če nas pozdraviti:
A more škrtim pasjim očima Daće nam ulje i žito.
- Možeš li još jednom? - Lipot Štern.
On je ponovio.
Nastao je duži zastoj u razgovoru. Moric Štern je skinuo cvi-kere sa štipaljkom i počeo da
ih briše postavom mantila. - Za mene je ovo previsoko - brundao je.
I za mene, pomislio je Mendel Berda Štern. Ne živimo u vreme varvara kada su se
bezrazložno mačevima klali i vatrom uništavali tuđa imanja. Danas zakonski red vlada u društvu,
ako se pak pojavi kakav banditi da naruši taj red, tu su vlasti koji će se pobrinuti za njega i
preuzeti potrebne korake.
Rabin je prišao prozoru, sastavio je ruke na leđa i gledao napo-lje neko vreme, a onda je
svečano izjavio: - Za koji minut poči-nje sabat. Naše savetovanje mora da se odloži za 24 sata.
Sveće su ostale da gore i u ostalim kućama, njihovo gašenje bilo bi popriličan posao,
takođe i ponovno paljenje. Hranu su Slovakinje služavke raznosile po sobama. Moric Štern za
vreme sabata nije ni izlazio iz svoje spavaće sobe. Smatrao je da je dan koji je On odredio za
odmor najbolje da čovek provede ležeći. Nije ni čudo što mu je trbuh kao lubenica narastao i
visio iznad kaiša na pantalonama.
Mendel Berda Štern, Eleonora i Hami dobili su dve sobe u prizemlju kuće Morica Šterna.
Njihove sluge smestile su se u spo-rednim zgradama sa ostalima. Mendel Berda Štern je samo
sa Harni pričao o onome što su razgovarali na sastanku. Svoju trud-nu suprugu želeo je da poštedi
suvišnog uzbuđenja. Harni nije razumela: - Mendice, sada bi trebalo da se plašimo, ili šta?
- Ma, u svakoj županiji nađe se nekoliko rnladih nasilnika, popiju malo više i počnu da
lorne naokolo. Ne vredi se uzbuđi-vati zbog toga. Sestrice, budi spokojna.
Međutim, on sam ni najmanje nije bio siguran da je zabri-nutost porodice Štern
bezrazložna. Iste noći dao se na posao, uradio je svoju kalkulaciju na osnovu Vilfranšove metode,
za datu geografsku tačku u određenom vremenskom periodu, na osnovu tabele efemerida. Ta
metoda, dopunjena njegovim lič-nim horoskopom, često mu je pomagala da dođe do
značajne dobiti u kockarnicama. Znao je da na taj način može dobiti smernice o budućim
događajima, jedino što nikada nije pou-zdano mogao da sazna da li će se desiti za nedelju dana,
nared-nog meseca ili tek nakon godinu dana. Bilo kako bilo, položaji zvezda nisu ništa dobro
obećavali, u dvanaestoj kući prilično nesrećno smestilo se osam astroloških tela: Mesec, Sunce,
Mer-kur, Venera, Jupiter, Saturn i Uran. Pogotovo Saturn, koji je u zastrašujućem quincunx-u bio
sa Marsom, i to još povrh svega u 12. kući... Oh, jaoj. Ako bi sada bio na putu po Evropi,
zaobi-šao bi sve kockarnice.
Sveće su tanke brazde crnog dima upućivale prema tavanici. Počelo je da sviće. Menedel
Berda Štern je osećao strašan umor, međutim, naslućivao je da sada ne bi mogao da zaspi. Uzeo
je deblji tom Knjige očeva. Tu i tamo je pročitao u njoj nekoliko redaka, mada je ceo tekst davno
znao napamet.
Odjednom je dobio nekijakpredosećaj, što su kasnija sabira-nja i množenja jasno
potvrdila. Iznenadaje shvatio da nije slu-čajno što je upravo on obdaren umećem rešavanja
astroloških poruka. Znao je da je njegov astrološki znak Vaga, dok je očev, Silarda Berda Šterna,
Devica. Takođe je bio vešt u crtanju hori-zonta što se proteže kraj vrha prve kuće, to jest u
ascendentu rođenja. Njegovje Škorpija, a očevVaga.
U glavi mu se izbistrilo da su zodijački znaci njegovih pre-daka nastali prema
ptolomejskom dvanaestobrojnom redosle-du. Oto Štern je rođen u znaku Lava, Ričard Štern
Raka, i tako dalje. Kada je izračunao ascendente, pokazalo se da i oni slede prastari astrološki
redosled jer se uvekpomeraju samo za jedan u odnosu na osnovni znak. Tako je njemu kao
ascendent pripa-la Škorpija, a njegovom ocu Vaga. Ako sledi taj poredak, vero-vatno je njegov
deda bio Devica. Ako je to ispravno, onda se sa sigurnošću može utvrditi znak bilo kog njegovog
pretka, samo treba mehanički slediti sistem simbola. Primera radi, Kornelije Čilag mogao bi biti
samo u znaku Ovna, a njegov ascendent bio je Bik. Horoskopskim izračunavanjima nije mogao
dokazatijer je znao samo očev i dedin sat i minut dolaska na svet.
 Pada u oči da su njegove predstave o budućem vremenu veo-ma pouzdane: njegovo dete,
Sigmund Berda Štern, ne stiže slu-čajno 11. novembra, već da bi se ravnao po ovoj tajanstvenoj
regulativi, jer sledi znak Škorpije, koji su astrolozi u drevnih vremena zvali Orao. Čovek Škorpija
je biće krajnosti, ili je jako dobar ili je nepodnošljivo loš, ali u svakom slučaju je
strastven, nepromišljen, u stalnoj borbi sa svojim nagonima - puno briga ćemo imati s njim. U
isto vreme, prihvatajuće gore navedeno, sigurno je i to da će detetov ascendent biti Strelac, što
umnogo-me može smirivati osobine Škorpije.
Jedva je čekao da o svemu tome priča na sastanku muškaraca. Njegovo vijugavo
objašnjenje o nepovoljnom rasporedu planeta nije ispalo tako uspešno kako je zamislio. O
horoskopu predaka nije uspeo ni da prozbori. Gledali su ga zapanjena, skoro nepri-jateljska lica.
Lipot Štern se pokazao kao najmudriji: - Ti zaista želiš da nasuprot verovanju naših predaka sada
poverujemo u to da su zvezde na nebu raspoređene prema nekim šemama?
- Nije to moja želja, već činjenica da astrologija već hiljada-ma godina na taj način
posmatra peršpektivu.
- Zar ne misliš da nebeske stvari On pokreće i da Njegovu volju jedva da je moguće
ovako lako objasniti?
Mendel Berda Štern za ovo već nije imao objašnjenje.
- Pređimo mi na našu stvar - rekao je Moric Štern pomirlji-vo. - Pričajmo o tome šta
nam je za činiti!
Mendel Berda Štern se toliko uvredio da više nijednu reč nisu mogli da izvuku iz njega. Ja
im govorim golu istinu, a oni meni zapušavaju usta blatom, pomislio je. Kada je rabin
ponovio potrebu da porodica prisustvuje na ofarenciji, on se dobrovoljno prijavio da pođe s njim.
Čvrsto je odlučio da se - nezavisno od sastanka Jevreja iz Mađarske - on svakako spakuje i
zajedno sa svojom ženom odveze u Nađvarad. Od toga ništa loše ne može biti. Smatrao je
prirodnim da i Hami pođe s njima. Krajem okto-bra krenuli su na put.
U Nađvarad su stigli po kijametu. Provejavalaje i susnežica, a sunce je bolešljivo sijalo.
Uz sav napor Lipota Šterna, konferencija nije donela neki zna-čajniji rezultat. Većina
predstavnika jevrejskih udruženja sma-trala je da bi osnivanje bilo kakve jevrejske organizacije
samo izazvalo bes vlasti. Bolje je pritajiti se tiho.
- Da se pomirimo s tim - Lipot Štern, - da nas s vremena na vreme poraze oni koji nas
mrze? Da se i pored jasnog zakona mi nikada ne možemo osećati ravnopravnima u svojoj državi?
Da zbog našeg porekla uvek moramo da strahujemo?
- Bolje je strahovati no prestraviti se! - viknuo je Šimon Švab, rabin iz Pečuja, koji je
odavno imao pik na Lipota Šterna. Imao je osećaj da je za Šterna nameštenje u Bremendu samo
odskoč-na daska za njegovu masniju poziciju.
Mendel Berda Štern je strpljivo odslušao konferenciju. Imao je vremena, još četiri dana su
nedostajali do jedanaestog. Za taj dan on nije samo pozvao najbolju babicu u gradu za koju je čuo
već se dogovorio i sa jednim profesorom da bude prisu-tan. Iznajmio je najveći apartman u hotelu
Tri ruže. I Hami je prisustvovala porođaju. Onaje uzdignutu bebu pokazala majci u goloj vodi.
Moj sin, Sigmtmd Berda Šternjeposle dva sata majčinih poro-đajnih grčeva napustio
matericu. Rodio se s posteljicom, što sma-tram povoljnijim znakom od bilo koje astrološke
prognoze, mada su se babica i doktor, verovatno smetajući jedno drugom, jedva mogli udaljiti.
Molim sve, u bilo kojoj veri poštovane više sile, koje vladaju svemirom, koje su stvorile nebo i
zemlju, da blagoslove i štite mog sina, da mu podare zdravlje, blagostanje i mir.
Nađvarad se pokazao dostojnim svoga imena. U poređenju s njim Homona je bila mala
prašnjava selendra. Mendel Berda
Štern je sa velikim zdovoljstvom paradirao po dugačkom central-nom trgu. Svraćao je na
pivo i kafu u lepe gostionice i zamišljao lcako su to verovatno prijatni proleće i leto, kada okrugli
stolovi izađu na ulice i kada se zbog vrelog sunca gostima iznad glava spuste štraftasta platna.
Nije mu bilo potrebno previše napora da pronađe skrivene kartaške odaje, gde je odmah postao
sta-lan gost. Zahvaljujući zvezdama i svojoj veštini, sa značajnim sumama olakšao je lovce na
sreću koji bi seli s njim za isti zele-ni sto.
Nije bio raspoložen za povratak kući. Na pisma Leopolda Pofa slao je neodređene
odgovore. Njegovom tastu dosadilo je dopisivanje, pojavio se lično. Prvo ga je obasuo raznim
zamerka-ma i tek onda se pozdravio: - Zašto ovde rasipate vreme i novac umesto da se najzad
spakujete? Šta čekate?
- Smiri se. Verovatno si se isušio usput! - Mendel Berda Štern je tasta ponudio
šljivovicom.
Leopold Pof je ispio piće. - Nešto se desilo?
- Sve je u najboljem redu. Mali Sigmund je prav i zdrav, baš kao i njegova majka.
Jednostavno, mi se predivno osećamo u ovom gradu.
Te reči nisu rasterale sumnje Leopolda Pofa. Dao se u istragu kao pas tragač. Detaljno je
ispitao svoju kćerku, poslugu i zavi-rio u svaki ugao trosobnog apartmana. - Kažite mi dokle
misli-te da ostanete ovde?
- Dok nam mali Sigmundić ne ojača! - Eleonora.
Tog popodneva Mendel Berda Štern otkrio je svom tastu sve ono što je otkrio u vezi s
horoskopom svojih predaka. Leopold Pof se silno uzbudio: - Možda to tako ide u svakoj porodici,
to jest ako sam ja Vodolija, ondaje moja kćerka... ne, nije tako. Eleonora je Blizanac... niti se
slaže ascendent moje ćerke... ovo samo kod vas ide po ovom dvostrukom pravilu.
A to zašto nas je Sudbina odvela u Nađvarad, ni do dana današnjeg nisam saznao. U tom
gradu bio sam srećne ruke i zaradio sam mnogopara. Ne znam kako bih ih odavde odneo
sa sigurnošću. Šumesupunepljačkaša koji napadaju kočije i karava-ne kola. Zarekao sam se da ću
se ukoliko nas napadnu, boriti do poslednjeg daha. Za to potrebne pištolje i veliki broj metaka
sam brižljivo nabavio. Dve sluge sam za borbu pripremio na čistacu jedne stare šume. Mada
zvezde ne predviđaju opasnost, u dana-šnje vreme oprez nije na odmet.
Leopold Pof i Hami su uskoro otputovali za Homonu. Men-del Berda Štern i njegova
supruga ostali su u Nađvaradu. Eleo-nora je ponovo bila bremenita.
Uskoro su dobili vest iz Tokaja da je nekretninu porodice Štern razularena rulja
opustošila. Zapalili su i deo njihovih vino-grada. Srce Morica Šterna teško je podnelo uzbuđenje i
iznena-da je stalo.
Mendel Berda Štern je u pratnji svoga sluge pošao na sahra-nu lakom kočijom na federe.
Prva navala hladne zime valjala je sante leda niz Tisu i skelari nisu hteli toga dana da
prevoze preko uzburkane reke. Kočiju je i protiv svoje volje Mendel Berda Štern morao da vrati u
Nađvarad. U društvu nekih trgo-vaca zamotanih u jagnjeće kožuhe pokušali su da potplate
pripi-te skelare da ih na drugu stranu reke prebace velikim čamcem, koji je po lepom vremenu
takođe plovio tamo-amo kao pomoć-ni prevoz. Ne zna se koje su narodnosti bili momci, ali su
jedva govorili mađarski.
- Nemoguće je, pogledajte kakve su to sante leda! - jedan čamdžija.
- Možemo da sačekamo da se smiri, a onda brzo! - Men-del Berda Štern. Zatim je
nastavio na nemačkom: - Ja svakako moram preći!
- Šta ste rekli? Šta ste rekli? - trgovac.
- Da se nagodimo! - obratio se Mendel Berda Štern onom čamdžiji za kojeg je procenio
da najviše grize na pare. Sumu je povećavao onako kako je irnao običaj to da radi za zelenim
sto-lom. Cenkao se i u ime trgovaca. Najzad je suma toliko porasla da su od petorice čamdžija
njih trojica pristali da ih prevezu.
Putnici su s teškom mukom mogli sa daskama prekrivene obale ući u čamac koji se ljuljao
od talasa. Dva momka su kako-tako smirivala ljuljanje, dok ih je treći prosto ugurao u čamac. -
Lezi-te svi na leđa ako vam je život mio!
Stisnuti u dnu čamca, glavama su udarali u vlažne letve poda. Čim su momci odvezli uže
od stubića sa obale, čamac je ostao sam u talasima i prosto se uspravio. Svi putnici su se
otkotrljali u jednu stranu čamca. Mendel Berda Štern se sa svojim slugom našao u tako tesnoj
blizini koju je jedino svojoj ženi dozvolja-vao. Već se pokajao što je pristao na prelazak, mada je
on bio jedini koji je znao da moraju uspeti. Još dosta vremena mu je ostalo od života, barem su to
pokazivale njegove računice za budućnost. Ali tada je nešto slabo uspevao da skupi
dovoljno nade, pokvašen do gole kože u hladnoj vodi, a hladan vetar ga je prosto sasekao u
očima.
Čamdžije su se svom snagom rvale sa olujom na reci i sa san-tama leda koje su
nepredvidivo pristizale. U ovom delu Tisa je pravila veliki zavoj i meštani su znali da su
najpodmukliji viro-vi sa ove strane reke. Znali su i to da ako ploveća naprava dođe do sredine,
onda se sa sigurnošću može smatrati da će bezbed-no stići na drugu obalu. I sad, kao prema
komandi, smirilo se bacakanje, čim su prošli zamišljenu sredinu. Istovremeno se koli-čina
plovećih ledeni santi povećavala. Jedan od momaka više i nije veslao, samo je o tome vodio
računa kako da odgurne lede-ne sante. Huk reke postao je nesnosan i za slušati. Poneka santa leda
bi se i pored napora ljudi ipak snažno sudarila sa čamcem. Momci su urlali jedan na drugog i
pokušavali da izbegnu opa-snost, ali pored mnoštva ledenih santi na talasima reke čamac je jedva
uspevao da prođe neozleđen. Dva trgovca počela su naglas da se mole na svom maternjem jeziku.
Mendel Berda Štern je tek tada shvatio da oni i nisu Mađari već Rusi.
Sante ledapotpuno su opkolile čamac. Momci su uzalud poku-šavali da ih odgurnu
veslima i čakljama, više ni makac se nisu pomerali. Čamac je sve jače škripao sa svih strane.
Pojačao se i uzvik momaka i očekivalo se da će se za nekoliko minuta ova drvena konstrukcija
pod snagom leda raspasti na dva dela.
- Lul-lei! Lul-lei! Nochamol! Lul-lei! - čamdžije.
Mendel Berda Štern nije razumeo šta oni to hoće, trgovci jesu, seli su, prekrstili ruke na
grudima i u ritmu kako su čuli nare-đenja Lul-lei! tako su počeli da zanose tela čas levo, čas
desno, tako ljuljajući čamac, koji se zatim - na veliko iznenađenje svih - iskliznuo iz ubitačnog
zagrljaja santi.
Dok su dotle došli da su ih čamdžije, pridržavajući ih, izgura-li na obalu, uprkos hladnom
vetru, svi su se preznojili. Mendel Berda Štern je odmah odjurio do poštanske stanice,
međutim, zbog kasnih sati nije mogao da nabavi niti konja niti kočiju.
Noć je proveo u gostionici preko puta stanice. Sledećeg jutra je do lcolena dubok sneg
pokrio ceo kraj. Nije bilo preporučljivo niti moguće putovati. Znao je tačno da na tu sahranu ni u
kom slučaju neće moći stići. Sa neudobne slamarice dizao se samo onda kada je morao da obavi
fiziološke potrebe, a sve ostalo vreme ostao je da leži i gleda u tavanicu. U krevetu je poruči-vao
vrele kafe s pavlakom. I hranu je u krevetu jeo. Prozor mu je gledao u nabujalu Tisu. Karavani
santi leda neprekidno su grabili prema jugu.
- Gospodaru, zar ne bi trebalo da se vratimo? - sluga.
Mendel Berda Štern se ni pomerio nije. Njegov ubilački
pogled ugušio je slugi svaku reč. Trećeg dana slugu je poslao po mastilo, pero i papir.
Crtao je i izvodio neka računanja uzdi-šući sve više. Kasnije se ovako sećao tih dana u Knjizi
očeva.
Šet dana sam kunjao u onoj oronuloj gostionici, gde se nisu libili da zbog lošeg vremena u
istu solm smeste gospodu koja se ni poznavali nije. Pozamašnu sumu morao sam da platim da
bih mogao ostati bez sustanara. U tim časovima beskrajne dokolice imao sam priliku da o svemu
dobro razmislim. U dosadašnjem toku mogživota greškit jedva da mogu pronaći, moja srećna
zve-zda verno meje štitila, nikada me nije izneverila. Dovela meje do dovoljne količine para za
kartaškim stolovima i na ruletu, i tako moji najbliži ne oskudevaju ni u čemu. Samo što se
pravo bogatstvo ne ogleda u novcu.
Teško meni! Moje astrološke kalkulacije, ajoš više tarotpred-viđaju da će se moje vedro
nebo uskoro naoblačiti. Proročanstvo zvezda sa zebnjom primam: rodiće mi sejoš dva sina,
Bendeguz i Jožef, međutim, oboje će mrtvi doći na svet. Štojejoš užasnije: Jožefće u smrtpovući i
majku. Sve ovo desiće se u sledeće dvegodi-ne. Mada sumnjam! Samo kada bih mogao drugačije
da im ure-dim sudbinu! Samo kada bi nebeska telajednom pogrešila!
Kada se najzad oslobodio zarobljeništva lošeg vremena, naj-brže što je mogao vratio se u
Nađvarad. Tamo je s puno pažnje i preciznosti pregledao svoje crteže i brojeve. Rezultat je
ipak ostao isti. Razmišljao je kako da nosi težinu svoje užasne tajne i muke. - Draga, putujemo! -
rekao je supruzi.
- Kada? Kuda?
- Sada, odmah. Idemo kući u Homonu.
- Nešto nije u redu?
Otvorio je usta, međutim, za teške reči nije imao dovoljno snage. Nešto je promrmljao o
poslovnim stvarima.
Kod kuće će im ipak biti lakše da preduzmu odgovarajuće mere zaštite, pomislio je.
Možda ćemo moći da se nekako istrg-nemo iz kandži sudbine. Ali kako? Teško je dobiti bitku
protiv nebeskih naredbi.
Leopold Pof i Hami su ih dočekali suzama radosnicama. Mendel Berda Šternje slutio dabi
možda trebalo otvoriti vidike budućnosti pred njima, možda bi više njih mogli biti pametni-ji. Sto
puta je rešavao da krene, ali, jednostavno bio je nemoćan da započne.
- Koja briga muči moga muža? - Eleonora.
- Sarno tako, nešto razmišljam - Mendel Berda Štern sa usi-ljenim osmehom na licu.
- Koji je razlog što ste u poslednje vreme uz moju suknju? Možda ste odustali od
gonjenja sreće?
- Ne, nisam odustao, samo pravim malu pauzu... da bih mogao malo više vremena
provesti u porodičnom krugu.
Njegova supruga je znala da ne govori istinu, ali je znala i to da ni kleštima to ne bi mogla
da izvuče reč iz njega. Prolazili su dani, nedelje i meseci, a Mendel Berda Štern je sve
nervoznije posmatrao Eleonorin sve veći stomak. I pored njenog negodo-vanja, on je doveo
doktore iz Pečuja i Karlsbada da pregledaju trudnicu. Dijetu koju su lekari prepisali on je lično
nadgledao, lekovite čajeve on je sam dozirao na za tu priliku kupljenoj apo-tekarskoj vagi. A na
mešavinu raznih trava posle je lično sipao vrelu vodu. Eleonora je teško podnosila ovu preteranu
brižnost, ali se pokazalo da je njen muž uporniji.
Uprkos svim merama predostrožnosti, mali Bendeguz rodio se modar u licu i sa
pupčanom vrpcom omotanom oko malenog vrata. Eleonora se hrabro drži, dok mi je tast
neutešan. Desetgodi-naje ostario. Sve bi učinio samo da se izbegne druga tragedija.
Čim se supruga malo oporavila, Mendel Berda Štern izne-nada je otputovao za
Pešt-Budim. Odseo je u hotelu Engleska kraljica. Uveče, na osnovu litografija viđenih u
novinama, pre-poznao je za susednim stolom Ferenca Deaka, koji je kao i obič-no pušio
kabanosu. Kratko su i razgovarali.
- U Pešti je mart najopasniji mesec, a novembar najtužniji - rekao je mudrac države.
Bio je prvi deo aprila.
Na njegov predlog Mendel Berda Štern je poručio pečenu jagnjetinu i nije se razočarao.
Zamislio je da izađe u gradsku noć, potraži skrivene kartaške sale i usredsredi se na sedmicu. Ali
sada odjednom nije bio raspoložen za to. Imao je dovoljno novca, a onda, zašto bi rasipao svoj
život na neku borbu oko zele-nih stolova, gde se ne dobija uvek.
Dobijao je pozive da poseti salone daljih rođaka. Vizitkarte s njegovim imenom otvarale
su redom izrezbarene drvene kapije. Na jednom prijemu sreo se s Morom Varmanom, daljim
rođa-kom familije Štern. Mor Varman ga je s radošću primio i odmah mu održao detaljno
predavanje o tome kako je spajanje Pešte i
Budima neizbežno. Mendel Berda Štern se u potpunosti složio s rođakom po tom pitanju.
Pričljivi rođak je toliko pričao da je na kraju ovaj poklonio petsto kruna gradskoj sirotinji.
- Sirotinji kog grada si to poklonio? - Mor Varman.
Mendel Berda Štern se odlučio za Peštu.
Eleonora je sve češće slala poruke i molila ga da se najzad vrati kući jer ga željno čekaju.
Pisma je i Hami potpisala. Zatim je stiglo pismo sa crvenim pečatom od Leopolda Pofa.
Ljubazno ga je molio da se vrati u Homonu.
Nedostaju mi oni ozbiljni razgovori pred večeru o budućnosti, o sudbini sveta, o
Nostradamusu i ostalo. Zašto si se toliko dugo zadržao uz Dunav?
Mendel Berda Štern je vrlo šturo odgovorio: ozbiljan razlog drži ga u Pešt-Budimu.
Međutim, Leopold Pof nije bio čovek koji se lako predaje. Njemu taj odgovor nije bio dovoljan.
Tri dana kasnije poslao je svoje sledeće pismo. Zatim još jedno. U sve strožem tonu.
Gospodine zete,
Tvoja kapriciozna promena mesta stanovanja svima nama nanosi bol i nesigurnost. Vreme
je da ispunišsvoje obaveze venča-nog muža - dok nije kasno.
Pretnju je s apatijom primio. I kralj proroka je tome učio vla-dara - da bira put sa manje
opasnosti.
Leto je u Pešti bio vrelije nego u Homonu ili Beču, to su novine više puta objavile.
Mendel je upravo najurio slugu jer taj nije bio u stanju da servira kafu kako je on to propisao.
Mendel Berda Štern je više patio zbog dosade nego zbog toplote. Nika-da nije ni pretpostavio da
čovek može toliko mnogo da izgubi volju za živim bićima. Možda mu je jedino Hami
nedostajala dok je sam večeravao.
Veći deo vremena provodio je u čitanju. Udubio se u ispitiva-nje zvezda. Konstruisao je
jedan običan dvogled, koji je stalno usavršavao. Pročitao je svaku lcnjigu do koje je mogao doći,
a koja je bila bliska predmetu njegovog zanimanja.
Često je išao do vrha planine Tromeđe iznad Budima u plane-tarijum. U početku je
navraćao samo radi razgovora, ali uskoro je počeo i naukom da se bavi.
Jedne večeri u predvorju hotela čekala ga je Hami. Odmah mu je skočila oko vrata.
Mendel Berda Štern je živnuo. Svima ju je predstavio. Napravio je hiljadu planova kuda sve da
vodi svoju sestru. Želeo je da joj pokaže sve značajne znamenitosti u gradu, i po poznatim
salonima provede. U hotelu se proneo glas da mu ona nije mlađa sestra, već ljubavnica - često su
ih viđali kako se drže za ruke.
Već prve noći priznao je Hami šta ga drži daleko od kuće. Devojka ga je s nevericom
gledala. - Kako možeš u to da veruješ.
Mendel Berda Štern je redom ispripovedao najteže dokaze, od Sigmundovog rođenja u
Nađvaradu do smrti malog Bende-guza. Pričao je zatim o raznim bajkovitim dobitima na
ruletu, koje je on s manje ili više tačnosti unapred predvideo. Neka mu Bog ne zameri, ali je
ubeđen da ni sada ne greši.
 Hami je počela da jeca. - To znači da te više nikada nećemo videti kod kuće?
- Naravno da hoćete. Samo ovu opasnu godinu moram da provedem daleko od
Eleonore, jer... jasno ti je, zar ne?
- Onda, zašto joj ne objasniš?
- Misliš da bi mi poverovala? Ni ti mi ne veruješ.
Sestra mu je otputovala nezavršenog posla.
Pisma iz Homone polako su prestala da stižu. Mendel Berda Štern nije bio tužan zbog
toga, madabi rado pročitao koji redak o fizičkom i duhovnom napretku svog sina Sigmunda.
Nastavio je da provodi svoje monotone dane u glavnom gradu. Peragit tranquilla potestas, quae
violentia nequit. Mirnom snagom može se postići ono što silom nikada.
Već mu je ostalo manje od onog što je ostavio iza sebe kada mu je stiglo pismo od tasta.
Leopold Pof mu je na najobazriviji mogući način poručio da je Eleonora ponovo bremenita.
Nemoj me pitati od kogajer neće ni meni da oda. Sam si kriv!
Mendel Berda Štern mu je dao za pravo. Nekoliko dana posve-tio je sređivanju svojih
računa, zatim je otputovao bogu iza leđa u jedno malo selo i tamo zatražio da ga prime pijariški
monasi. Za njihovu dobronamernost novčanim prilogom im se odužio. O tome gde se nalazi
samo je Hami znala, uz molbu da to za sve ostane tajna. Hami je ispoštovala njegovu želju. Retko
ga je posećivala. Od nje je dobio vest: Eleonora je donela na svet svoje drugo mrtvo dete, Jožefa,
na porođaju je i sama umrla.
- Hami, nemoj više dolaziti ovamo. Ja sam završio sa spolj-nim svetom!
Kada je sestra plačući otišla, ona osoba koga su jednom Men-del Berda Štern zvali,
obesila se na kvaku prozora. Obesio se pojasom za mantiju. Tekpri drugom pokušaju uspeo je da
spro-vede svoj čin, jer je kvaka bila previše nisko. Dok je umirao, zve-zde je proklinjao.
U zoru sve drveće osvane prekriveno injem. Blato postaje gušće od prizemnog mraza. Psi,
ćuvari kuća, rado bi se pri-bližili konjima i volovima, da osete toplinu od isparenja zamašnih tela.
Dah kao dim iz lule kulja iz usta. Drhti od hladnoće perad po dvorištima. Po manjim mestima
život se prosto zaustavi. I po gradovima su kretanja manja, zatvo-re se. Noću brzim koracima po
viđenijim ulicama prođe bakter. Lampu mu jak vetar gasi na svakom koraku.
Šandor Čilag je napuštanje godine s brojem osamsto i ulazaku novo stoleće čekao sa
toliko uzbuđenja da je njegovo raspolože-nje polako pretvorilo u histerično. Imao je tačno
onoliko godina koliko belih i sve do jednog zdravih zuba. Samo od majke mogao je da nasledi
ove i po obliku i po upotrebljivosti izvanredne alate za griženje. Njegov otac se mnogo namučio
sa svojima, pogotovo poslednjih godina života. O svemu tome lično saznanje Šandor Čilag nema,
jedino mu je Hami pričala o rano izgubljenim rodi-teljima. Njihova lica i stas u polusnu je mogao
da vidi s takvom jasnoćom kao da gleda uspele uljane portrete. Zašto njegov otac nije poručio
nikakav portret sebe i svoje porodice?
Hami je smatrala da su za odgajanje muškog deteta koje joj je ostalo potrebni najstrože
obrazovanje i vaspitanje, pogotovo što se još od malih nogu pokazao kao veoma neukrotivo
dete. Jedva da je prohodao a već je zapalio kućicu psa Berta uljanom lampom, lcoju je jedva
uspeo da iznese. Zapalili su se i nastrešni-ca i drva pripremljena za grejanje. Lancima vezanog
psa komšije su spasle sigurne smrti u vatri. Hami nikada nije mogla da obja-sni kako je mali
Sigmund uspeo da se popne sa stolice na sto i da otkači lampu sa kuke. U šestoj godini bilo je
teško ostaviti ga
nasamo s njemu sličnim devojčicamajer se kako kod kuće, tako i u posetama previše
zanimao za njihove gaćice.
Niže razrede je u tri različite škole završio, samo u tri zato što više tih škola nije ni bilo u
Homoni, niti u okolini. Hami nije imala srca da tako malo dete upiše u zatvorenu instituciju.
Tako je planirala da će na to u njegovim kasnijim godinama doći red. Međutim, Sigmund je
Hami i ovaj plan razvrgao. Pre nego što je primio sramotne ocene na kraju školske godine - u više
škole nije mogao da se upiše - u svojoj školskoj uniformi otišao je u svet. Pomajka dve nedelje
nije dobila nikakvu vest o njemu, tih dana kosa joj je u pramenovima opadala.
Onda je iz grada Miškolca stigla karta jedva čitljivim slovima napisana. Krčmar Tihamer
Vaštag ju je poslao. On, uz dužno poštovanje, obaveštava gospođu Hanu Berda Štern da je
mladi gospodin Šandor Čilag kod njega tražio i dobio nameštenje kao potrčko u kafani. Prema
detetovoj tvrdnji, on je siroče bez oca i majke, a da ga je gore navedena gajila do sada.
- Ko je taj Šandor Čilag? - pitala se Hami naglas, mada je pretpostavila odgovor.
Odmah se odvezla za Miškolc.
Krčma Tihamera Vaštaga bila je na kraju grada u ulici na lošem glasu. U krug gostiju
ulazili su od lakih devojaka do nabu-sitih zanatlija s tankim novčanikom. Nisu izostali ni oni
koji večito mole za piće na veresiju. Hami u takvo mesto nikada do tada nije kročila. Sada je
stegla srce, digla malo crnu čipkanu suknju da ni rubom ne dodirne uljem premazan pod. Prišla
je muškarcu iza šanka. - Dobar dan. Tražim gospodina Tihame-ra Vaštaga.
- Ja bih bio taj - rekao je oniži, zdepasti čovek čija je jabuči-cabila veličine poveće
kajsije.
- Zbog deteta sam došla.
- Šanjikajoš spava, noćas je imao posla.
- Šanjika? Hm! Pozovite ga smesta!
- Kažem vam da spava!
- A ja vam kažem da je to nevažno! - i svojim čizmicama s metalnim pendžetom talco
je jako lupila o pod da je ostao trag u drvetu. Kada se neispavani mladić doteturao, Hami ga je sa
dva šamara razbudila. On joj je uzvratio udarac. Hami je zanemela od zaprepašćenja. Iz tamnih
očiju Sigmunda/Šandora zračila je sirova mržnja prema njoj. Kao neka divlja životinja,
pomislila je Hami. Strah je prostrujao kroz nju.
Razgovor među njima bio je štur i objelctivan. Mladić je izja-vio da se nikako neće vratiti
kući. Hami njega nikada nije volela, a kada je već tako, onda je pametnije da se njihovi putevi
razi-đu. Ako pomajka ne blagoslovi njegov ostanak tu gde je, on će se udaviti u Bodva potoku. -
Nemojte misliti da u meni nema tolike odlučnosti kao u mom ocu!
Hami je sa izgubljenom nadom uzdisala. Nije ispričala detetu kako je život dokrajčio
Mendela Berda Šterna, međutim, u ovoj porodici prvorođenim sinovima i nema potrebe da se
podnose izveštaji. - Jedino što ti ne moraš da živiš od milostinje!
- Nije ovo milostinja, ja pošteno radim za svoje parče hleba!
- Ali tebe, kada dođeš u godine punoletstva, čeka blagosta-nje, budalo jedna! Sve je
tvoje što je tvoj nesrećni otac sklonio za tebe, a ja u celini sačuvala!
Mladić je slegao ramenima. - Znam. Pošaljite mi kada dođe vreme.
Hami je spustila glavu u dlanove i tako jecala. Plašila se da možda poslednji put vidi dete
svoga obožavanog brata. Znači, stare dane dočekaće sama. Ovo dete bilo joj je jedina
rodbina. Posle dugog plakanja izvukla je maramicu, izduvala nos, a zatim upitala: - I kako si to
od Sigmunda Berda Šterna postao Šandor Čilag? Zašto odbacuješ svoje čestito ime?
- Zašto su moji preci odbacili staro prezime?
Hami nije znala odgovor na to pitanje. Njegov pogled pun žara napravio je Hami
nezalečivu ranu na srcu. Osećala je da je
sela za sto Sigmunda Berda Šterna, a da ustaje od Šandora Čilaga s kojim ona više ne
može da izađe na kraj. Neobavljenog posla - radije se predala - vratila u Homonu.
Šandor Čilag se putanjom polumeseca spuštao nadole po zemlji. Iz Miškolca je otišao u
Budsentmihalj, odande u Njiređ-haz, zatim je dospeo u Debrecen. Za život je zarađivao po
raznim gostionicama. Svi su poštivali njegov rad jer je s brojevima bio bolji od drugih, bio je i
vredan i pametan. Zatim je dospeo u Nađvarad, svoj rodni grad. Tu je radio lcao pomoćnik u
prodav-nici muških odela. Bio je uveren da će u tom za njega dragom mestu provesti ostatak
života, ali vlasnik radnje nije gledao bla-gonaklono na njegove simpatije prema njegovoj kćerki,
pogoto-vo što se ćinilo da ni gospođica nije ravnodušna. Šandor Čilag je mogao da se ponovo
pakuje. Preko Đule stigao je u Arad, a odatle u Mako. Tu je već žensku odeću prodavao. Usledili
su Segedin, Baja i Pečuj. U svim tim gradovima rado su zapošljava-li mladog gospodina, koji se
hvalisao da se od njega niko bolje ne poznaje peštansku modu. Nikome nije priznao da u
životu nije bio u Pešt-Budimu, to jest u Budimpešti, kako su u posled-nje vreme zvali taj grad.
U Pečuju se zaposlio u radnji sa cipelama u Kiralj ulici. U istoj radnji prodavali su i kožu
na veliko, kao i sav potreban alat za obućare. Sobu je s mesečnom kirijom iznajmio kod
jednog starijeg bračnog para, u Apaca ulici, gde ga je njegovo šesto čulo odvelo. Ispred prozora
te kuće cvetao je visok jorgovan. Šandora Čilaga je spopala želja da se ujutro budi u sobi kroz čiji
prozor može da vidi jorgovan. A kada ujutro otvori prozor, da može da udahne taj dubok miris.
Već se nagodio sa starima kada se setio da jorgovan godišnje svega jednom ima one predivne
cvetove. Inače, jorgovan preko cele godine deluje kao neugledno žbunje. Za tu svoju odluku
svejedno se nije kajao. Rado je pešačio Apaca ulicom, gde je vetar stalno donosio miris sveže
mlevene kafe iz okolne radnje. Sunce je uvek kosim zracima obasjavalo ovu ulicu dajući čaroban
sjaj zidovima poput žutih margareta.
Obućarska radnja Štraub u kojoj se zaposlio bila je od novi-jih u gradu, a već je svoju
konkurenciju dovela u težak položaj. Čika-Mikši Štraubu davali su prednost ne samo kupci već
i zanatlije, jer je zaslužnima jednako delio savete kao što je davao robu na veresiju. Roditeljima
koji su želeli da kupe deci cipele on bi iskreno rekao koje su izdržljivije, a koje to nisu, mada
su one prve možda manje udobne. Starijim ženama nepogrešivo bi predvideo koja će im cipela
st\roriti žulj na prstima, a koja neće. Cipelu koju kupac ne bi uspeo da zavoli, on bi uslužno
i ljubazno zamenio i posle nekoliko meseci, govoreći: - Kod nas je, molim vas, kupacbog i
batina! - ondabi se udario po ustima i molećiv pogled podigao gore. Mada se u jevrejskoj veri
rodio, posle venčanja sa svojom ženom Rahelom Elzom Romvalter, odrekao se svoje vere.
Razlog je ovako sročio: - Ako si u Rimu, govori talijanski!
Čika Mikšu Štrauba svi su voleli. Njegovo okruglo i visoko čelo, ćelavu glavu, prosede
brkove kao u soma ljudi bi prepoznali i pozdravili i u gustoj magli. Kada je Šandor Čilag prvi put
otvo-rio ulazna vrata obućarske radnje, zatresli su se zvončići iznad vrata. Čika Mikša Štraub je
dnevnu štampu prelistavao. Čim je čuo zvono, odmah je spustio novine. Uspravio se iblago
udario petama jednu u drugu: - Dobro jutro, mladi gospodine. Kako mogu da vas uslužim?
- Želeo bih zaposlenje za sebe.
- Vidi, vidi. A odakle su te poslali?
- Dolazim iz Baje, gde sam radio u salonu ženskih haljina Špolarič i Lindner. I pre toga
sam bio u štofarama i radnjama ženske garderobe, ali sam se zasitio krpa i sada bih rado
proda-vao cipele.
- Vi ste zaista u pravu! Može čovek da nosi stari odrpani mantil, ali ako na nogama ima
nove i lepe cipele, odmah je elegantan.
- Volim i njihov miris - Šandor Čilag.
- Ako je tako, hajdemo u magacin, tamo možete da njušite koliko vam duša želi. Moja
Elza će vam reći odakle dokle.
Šandor Čilag je neumorno ređao sive kutije dućana Štraub sa robom po policama, sve
prema naređenju gospođe Elze. Gospo-đa Elza je nekada bila obična mršava i izrađena pralja,
međutim. od lcada je trgovina s cipelama dobro krenula, ona se nagojila i sada je izgledala kao
mali kuhinjski kredenac. Na šlafrolcu što joj je bio i radni mantil nosila je dugmeta nalik na
porculan-ske drške fioka na kredencu. Šandor Čilag ju je zavoleo na prvi pogled. - Momčić je
vredan! - referisala je mužu uveće u brač-nom krevetu.
Čika Mikša Štraub je samo nešto nerazumno promrmljao. A onda: - Meni je rekao da će s
vremenom otkupiti našu radnju.
- Ima ambicije, to je sigurno.
- Smejali su se.
Šandor Čilag je ozbiljno mislio. Kada je postao punoletan, dobio je na raspolaganje sve
ono što mu je Hami sačuvala. Otpu-tovao je za Homonu da se dogovori s ovlašćenim
advokatom. Kada je sabrao nasledstvo, mogao je da zaključi da ima toliko imetka da više ne
mora raditi. Naredio je da se kuća proda, name-štaj je poklonio Hami. Knjigu očeva, obe,
spakovao je u ručni prtljag i još usput ih pročitao. Praznih stranica više nije bilo ni u drugoj
knjizi, astrološki crteži, računanja i razmišljanja Men-dela Berda Šterna ispunili su sve stranice
tako da su i margine bile ispisane.
Kada mu se ukazalaprilika, veoma ozbiljno se raspitivao kod gazde koji ga je hranio: -
Čika-Mikša, za koju cenu biste mi pro-dali trgovinu cipelama, đuture?
- Za gotovinu?
- Sigurno vam ne mislim platiti pasuljem!
Mikša Štraub je popušio pola lule i tek je onda odgovorio. Izgovorio je takvu sumu za
koju je mislio da je ni u snu ne može dobiti.
- Evo ruka!
- Nemoj da se šališ! Jesi li lud? Odakle loi ti skupio toliko novca?
- To je moja stvar! Prodajete ili ne? - pošto je stari blentavo gledao u njega, on je još
dodao: - Požurite se s odgovorom jer ću se predomisliti i otvoriću jednu konkurentsku radnju
preko puta vaše!
- Čuješ ti ovo, Elza moja? Učenik se nadmudruje s učiteljem!
Pogodba je načinjena još istog leta. Šandor Čilag je preuredio
prostoriju. Na ulazu je postavio dve vclikc gasne lampe od kova-nog gvožđa. Lampe su
bile dignute na postolje i bile su prelepe. Šetači koji su tuda prolazili u večernjim satima bili su
očarani.
- Nije to ništa naročito - Šandor Čilag - u Budimpešti su u većim ulicama postavili
električne lampe još 1873. Mora se ići ukorak s vremenom.
Na novoj tabli firme stajalo je: Štraub&Čilag. Smatrao je da bi brisanje starog imena
škodilo reputaciji. Bračnom paru Štraub predložio je da i dalje vode poslove za tako veliku
nadoknadu da to nisu mogli odbiti. I pažnja majki udavača okrenula se prema njemu. Mladić koji
obećava važio je za dobru partiju. Međutim, on je malo vremena provodio u Pečuju, bez obzira
što je i kuću lcupio u Apaca ulici. Govorilo se da je u svom rodnom gradu - smatrali su da je to
Homona - žestoko udvara nekoj plemić-koj devojci. Neki su tvrdili da je ona baronica, dok su
drugi bili sigurni da je grofica.
Šandor Čilag je koristio svaku priliku da ode u prestonicu. Plaćao je stalni apartman u
hotelu kod Engleske kraljice. Veče bi ga uglavnom zateklo po kućama s crvenim fenjerima.
Žena-ma u javnim kućama plaćao je samo onoliko koliko je morao. Bio je veoma grub s njima.
- Ovaj skot me grebe... i štipa, kao da je škorpija! - žalila se jedna Madam.
- Od toga bi umrla - odgovorila je ona.
Šandor Čilag je pre podne često sedeo u Bristolu. Posmatrao je Dunav i most preko velike
sive reke. Padao je sitan sneg. Tražio je još jednu bečku kafu. Odmahivao je glavom kada je
video kako mladi kelner u uniformi levom rukom nosi tacnu, a desnom pri-država šolju. - Jednom
rukom - podviknuo je strogo.
Već je više puta pročitao obe Knjige očeva. Vreme je započeti svoj deo. Kod Grov&Tša
papirnice poručio je svesku za pisanje velikog formata na koji su stavili i manji lokot. Kada je
dobio svesku, svuda ju je nosio sa sobom. Ključ je držao u džepčiću prsluka pored džepnog sata.
Danima je sa zadovoljstvom gla-dio snežnobele stranice. Ima u tome nešto uzvišeno kada su
još sve stranice prazne, pomislio je. Odlagao je da perom povuče prvu liniju. I sam se iznenadio
kada je u Bristolu zatražio pero i mastilo.
Neka počne treća. Želim Šandoru Čilagu i njegovom porodu da samo radosne događaje
upisuju na ove stranice.
MOLITVA
Samo kada bih imao dovoljno snage da svoje sposobnosti ne trošim na podmukla
uživanja. Ona mi potresaju celo moje biće, ipak, što je više uiitaka, ja sve prazniji postajem. Nad
mojim stra-stima, prema krajnostima, moram gospodariti, inače će one posta-tigospodari nada
mnom. Moj zadatakje: uništiti onu osobu nižeg ranga koja se u meni skriva, da bi tako očišćenog
moj duh mogao da me odvede u svesniji svet.
Moje pleme raspolaže izuzetnim darom sećanja. Ta privilegija pripada prvorođenom.
Ponekad nam se čak i kapija budućnostt otvara. Ali šta smo timepostigli? Sudbina nam
nijepostala naklo-njenija, život nam se nije poboljšao i nismo mogli ni sebe ni naše najbliže da
zaštitimo od zlog usuda. Pametnije je ako svu svoju snagu uložimo u današnjicu, jer se juče
svakako već završilo, a možda namje i sutrašnjica određena. Kako nas to Horacije uči: Carpe
diem.
Dok je bračni par Štraub uspevao da se izbori sa poslovima i sa svojim reumama, dotle
putovanjima Šandora Čilaga nije sme-tala obućarska radnja. Međutim, vremenom stari par više
nije imao dovoljno snage da kontroliše novozaposlene, a ovi nisu bili tako verni prema gazdi i
lepljivim rukama su sve veću štetu pra-vili. Šandor Čilag je to nepogrešivo osećao kad god bi
otvorio knjige poslovanja, svejedno se nije uzrujavao. Radnja izdašno pokriva moj način života,
zašto ne bi i neko drugi imao neke koristi od te dobrobiti, pomislio je.
Kada je Šandor Vekerle zamenio Đulu Sapari u ministarskoj stolici, cela zemlja se
spremala za doček Nove godine. Budimpšta se kitila kao devojka kada polazi na prvi bal. Na
stranicama dnev-ne štampe rasplamsala se žestoka polemika olco izgradnje tram-vajslce pruge
pored Dunava. Većina je smatrala da će tramvajska pruga naružiti korzo. U tom slučaju pruga bi
se morala smestiti neposredno uz obalu, što bi značilo da bi svake godine bila popla-vljena.
Šandor Čilag je smatrao da se mora izgraditi vijadukt za prugu bez obzira na korzo. - Mora se ići
ukorak s vremenom! - Obožavao je svaki oblik prevoznih sredstava.
Novu 1896. godinu dočekao je u Budimpešti. Posle nekoliko dana otputovao je u
Veneciju. Tramvajem je stigao do polazne stanice. Ukrcao se na brzi voz za Trst, koji je uveče u
osam pola-zio i u pola tri popodne sledećeg dana stizao u Veneciju. Te noći, kada su mu već
namestili krevet u kabini, on je još dugo stajao na hodniku, pušio svoju cigaru i gledao u mračne
predele. Zra-čakbudućnosti mu se pojavio: i za sto godina će se ovako puto-vati vozom za
Veneciju, ali na čudan način i tada će put trajati manje sati jer tada će juriti električni vozovi.
Znači, neće biti ni dima ni gara. Da li je to moguće? Snaga struje u lokomotivi? Odakle? Kako?
Ma... Gluposti.
Uzalud se zakleo, njegova uzavrela krv i u Veneciji ga je odve-la kod lakih žena. Nije
samo išao kod onih koje su oko mosta Rijalto kružile, već i kod onih najozloglašenijih, koje sn na
poseb-nom ostrvu čekale svoje klijente. Papreno je platio gondolu koja ga je prevezla. Šandor
Čilag je sve češće u Knjigu očeva upisivao svoje zakletve o samouzdržavanju, o čistom
duhovnom životu i marljivosti. Kako sva ta obećanja nije bio u stanju da održi, onda su na papiru
sledili ispisani redovi kajanja.
Iznenada ga je obuzela želja da se potpuno povuče i osami. tako se iz centra Venecije
preselio na ostrvo Lido. Ovo letovali-šte je u januaru bilo potpuno napušteno. Samo je jedan hotel
bio otvoren, i tu je svega nekoliko soba bilo zauzeto. Kako je u trpe-zariji kasnije saznao, tu su
dolazili samo oni ljudi koji su imali problema s plućima, jer su u tom hotelu uzimali kuru solju.
Čimje čuo mađarske reči, Šandor Čilagje istogtrenutkazabo-ravio na to da je tu došao da
bude sam. Prišao je stolu svojih Mađara, lupio petama jednu o drugu u znak pozdrava - kako
je od čika-Mikše Štrauba naučio - pognuo glavu i učtivo se pred-stavio. Članovi porodice
Goldbaum - otac, majka i dve udavače - u veseo smeh su prasnuli kada su čuli da se to vlasnik
firme Štraub&Čilag klanja pred njima.
- Kod vas kupujemo obuću godinama - Helena Goldbaum, mama.
- Sedite ovde kod nas! - Manfred Goldbaum, glava porodi-ce. - Od kada ste ovde?
Dok su uz razgovor ispijali kafu spremljenu na talijanski način, saznao je da je porodica
Goldbaum došla iz Beremenda, što je na svegapola satavožnje kočijom od Pečuja. Manfred
Gold-baum je od krojača muških pantalona postao vlasnik krojačni-ce. Sada zapošljava četrnaest
krojačica. Iz Nemačke je uvezao šivaće mašine koje se nožnom pedalom pokreću. Kćerke Ilona i
Antonija su stasale za udaju. Lep miraz će ih pratiti - rekao je Manfred Goldbaum namigujući.
Šandor Čilag je u širok osmeh razvukao usta.
Možda je to nebesko nadahnuće što su se ove dve lepotice našle na mom putu. Često
utroje provodimo vreme. Rado bih oženio bilo koju - najradije obe... koja nemoguća ideja! Naš
trio iz dana u dana ponaša se sve razuzdanije i prisnije. Samo što i napetost raste li raste. Kako da
budem iskren sa njima? Plašim se da bi moje iskreno otkrivanje osećanja svepokvarilo. Izgleda
da ću Gor-dijev čvor sam morati da presećem. Za tu tešku odluku ostala su mi samo tri dana, jer
tada svi napuštamo Veneciju.
Antonija ima dvadeset i jednu godinu, mišićava je kao mladi pas, kosa kao gar, zatvorena
i tvrdoglava. Iloni je dvadeset, pito-ma je kao kestenje, smeđa kosa, plašljiva. Ne verujem da bi
sestre mogle biti toliko različite. Ilona liči na svoju majku. I samo malo na oca. Antonija me
najviše podseća na Hamija. To je podjedna-ko olakšavalo i otežavalo moju odluku.
Popodne poslednjeg dana Šandor Čilag je zaprosio Ilonu Goldbaum. Bračni par nije
pokazivao nikakve emocije dok je on govorio. A onda Manfred Goldbaum: - Možete je dobiti,
dragi moj mladi prijatelju, samo što prvo Antoniju moramo udati. Čim je udamo, možete da
nosite našu Ilonku!
Šandor Čilag je s tugom morao da prihvati neodređenu vre-mensku dužinu njegove
zaruke. Nije računao na to da će Anto-nija još tog meseca predstaviti roditeljima svog prosioca u
liku Imre Holačeka, sina jedinca apotekara u Beremendu.
Uspeo sam. Mutna vremena moje mladosti zauvek ću izbri-sati ovim čestitim brakom.
Moja mlada verenica je prva ženska osoba čije društvo može da me razveseli. U liku njenih
roditelja pronašao sam iskrenog oca i majku. Svoj džepni sat u oblikujaje-ta, jedinu stvar što mi
je ostalo od oca, u ludoj momačkoj noći, u naglom uzbuđenju poklonio sam svom budućem tastu.
Mada sam to uradio u pripitom stanju, ipak mi nije žao. Znam da taj satpotićeod mog čukundede
Kornelija Čilaga, koji je kasnije svo-jevoljno uzeo prezime Šternovski. Kako sam uspeo da
vidim, sat je u blatu pronašao jedan bandit, Joška Telegdi. Tada sat nije radio. Pokazivao je 9.
oktobar 1684. godine. To znači da je sat stao na dan Parkanjske bitke. Koja slučajnost: na istom
ratnom polju umroje otac tog bandita! Telegdi, bežeći odande, za sobom je ostavio sve štoje
imao, tako je sat u oblikujajeta došao u posed mog čukundede, Od tada su višeputa opravljali sat i
prosleđivali ga prvorođenom krozgeneracije. Ovaj redosled ni Fatimina krađa nije mogla da
zaustavi, naprotiv, nasilnom smrću isčašenu sudbi-nu onaje vratila uporedak. Nije važno što ova
vredna uspomena odlazi od mene, nikada ga nisam nosio. Višepristaje džepuprslu-ku Manfreda
Goldbauma. Neka mu se posreći!
Porodica Goldbaum nije se držala jevrejske vere, niti se hra-nila po toj tradiciji. Nisu išli u
sinagogu. Za sebe su smatrali da su Mađari i verovali da je od porekla važnija njihova
privrže-nost domovini. Manfred Goldbaum je otišao toliko daleko da je planirao da promeni
prezimena. Samo da je uspeo da se nago-di sa Helenom, već bi oni davno nosili ime Garai,
Gardonji ili Garaš. Dvostruko venčanje ipakje održano u pečujskoj sinago-gi. Dva para venčao je
rabin Lipot Štern, za koga se ispostavilo da je rođak Šandora Čilaga. Rabin ga je pozvao da ga
poseti da popričaju. Šandor Čilag je obećao da će ga posetiti, ali na kraju to obećanje nikada nije
ispunio.
Posle venčanja oba para uselila su se u kuću Šandora Čilaga u Apaca ulici. Antonija i njen
muž samo privremeno. Imre Holaček je želeo da u Harkanju otpočne samostalno poslovanje.
Mislio je da će mu tople lekovite vode doneti siguran prihod i uspešno poslovanje. Od ženinog
miraza je dao ponudu za tamošnju apo-teku, a kada su ga odbili, onda je kupio jednu staru kafanu
i tu otvorio apoteku. Istovremeno je počeo da zida kuću.
Ilona je žalila što četvorka neće ostati zajedno na duže vreme. Bilo joj je zabavno da uz
stariju sestru otkriva sve tajne braka jedne udate žene, držanje posluge i vođenje kuhinje. Dve
Gold-baumove ponašale su se kao da su i dalje samo mlade devojke. Njihov neobuzdan smeh
izbijao je čas iz neke sobe kroz otvo-rene prozore, čas iz dna bašte i leteo širom Apaca ulice sve
do suseda. „Dve mlade gospođe koje se uvek smeju“ govorili su u kraju. Za Šandora Čilaga smeh
njegove žene bila je muzika. Njen smeh je za ton bio viši od Antonijinog. Ni on nije imao
ništa protiv da svastika i zet zauvek ostanu kod njih. Možda bi se na taj način zaista ostvarila ona
idealna situacija da on istovreme-no živi sa obe sestre.
Antonija nikada nije pokazivala ni najmanji znak ljutnje što je Šandor Čilag njenu sestru
odabrao. - Volim vas oboje! - pona-vljalaje zanosno se smeškajući.
Nedugo posle venčanja Šandor Čilag osetio je goruću želju da ponovo vidi Budimpeštu.
Znao je, bilo bi nepristojno da putu-je sam, mada bi to najviše voleo. Svoju želju za
Budimpeštom sakrio je u rođendanski poklon Iloni. Ilona je skakutala od odu-ševljenja: - Jaoj što
je divno! Ići ćemo i u Operu? Putovaćemo tramvajem i podzemnom železnicom?
Šandor Čilag joj je puno pričao o čudima glavnog grada. O podzemnoj železnici
završenoj prethodne godine, kao i o nedav-no završenom Vigsinhazu. Ali postojale su stvari o
kojima nije pričao. Ilona je skočila i zagrlila muža oko vrata, ljubila ga gde je stigla. Onda se
uozbiljila: - I...
Šandor Čilag je tačno znao na šta misli. Pogladio ju je po kosi. - Vodimo i njih. Zašto da
ne?
Dva mlada bračna para su u hotelu Engleska kraljica uzeli apartman sa zajedničkom
dnevnom sobom. Već prve večeri žestoko su aplaudirali u Operi. Ne programu je bila
Verdijeva opera Aida. Talentovani savremenik Talijana je oduševio sve. U glavnim ulogama
nastupali su Đerđ Atheš, Gizela Flat, Italija Vaskez i Rikard Erdeš, koga je publika sa posebnim
oduševlje-njem slavila. Publika koja je sa strane stajala lupanjem nogama pozdravljala je
veličanstvenu predstavu. Taj topot je Antoniju i Ilonu uplašio. Orkestromjedirigovao
HenrikBenko. Štampana programska sveščica i ulaznice su za trajno ušle u ručne tašnice dama.
Cena karata u ložama bila je deset kruna. U pauzama su pili šampanjac i jeli kavijar, koje im je
osoblje poslužio u loži. Imre Holaček je više puta predložio da i sam učestvuje u troško-vima,
Šandor Čilag nije hteo ni da čuje. - Na ovom putovanju ja sam mama pratilja sa novčanikom!
 U to vreme glavni grad posetio je i nemački car Vilhelm Drugi u pratnji apostolskog
kralja Franca Jozefa. Sva štampa se ovom posetom bavila. Nemačkom caru veoma se dopao
grad pored Dunava, ali je upitao zašto je toliko malo Denkmala u Budimpešti, to jest malo je
spomenika i spomen-ploča. Šandor Čilag mu je dao za pravo. Sinula mu je ideja da bi mogao
da pokrene prikupljanje zarad ukrašavanja glavnog grada. Mada bi možda trebalo da se zalaže za
ulepšavanje pečujskih trgova i ulica jer ih češće viđa, i ni tamo nema mnogo Denkmala. Već su
ponovo kod kuće bili kada je pročitao da je apostolski kralj Franc Jozef od svoje lične imovine
Budimpešti poklonio četiri stoine hiljada kruna, radi podizanja deset znamenitih
istorijskih spomenika. Za svaku pohvalu, pomislio je Šandor Čilag.
Što je on manje interesovanja pokazivao za trgovinu cipla Štraub&Čilag, time se njome
više bavila Ilona. U početku je samo navraćala na prijateljsko druženje sa Štraubovima,
među-tim- posao je kasnije sve više privukao njeno interesovanje, tako da je preuzela uzde.
Karakter čika-Mikše Štarub bio je izložen svejačoj probi. Bio je naviknut da mu je sopstvena
glava jedini gospodar. Sada se ispostavilo da je Ilona, na njen kao srnablag način, barem toliko
t\rrdoglava kao i on. Kad se stari par pobu-nio i zapretio napuštanjem posla, ona ih je otpustila i
sama sela u kancelariju. Najpre je promenila oporan nameštaj. - Kako ti se sviđa? - pitala je muža
kada mu ga je pokazala.
- Hm - Šandor Čilag je bio zatečen.
- Samo hrabro, mužu!
- Liči mi na... budoar.
- To je dobro! - Ilona je vodom razblaženu kolonjsku vodu špricala okolo. - Barem će
se opušteno osećati gospoda sa kojom treba da se nagađam.
Šandor Čilag nije mario. Neka se zabavlja u radnji. Prome-nili su uloge a da to nisu ni
primetili. Posle doručka nije čovek, već je žena išla na posao. Šandor Čilag ju je svalco jutro
ispraćao poljupcem i rečima: - Navratiću kasnije! - međutim, obećanjebi retko održao. Radije se
bavio domaćinstvom. Više zadovoljstva nalazio je u sastavljanju menija za ručkove i večere nego
u iščita-vanju poslovnih spisa. Tu njegovu sposobnost vrlo često su hvali-le dve žene i Imre
Holaček. Zamerke je dobijao samo u jednom aspektu: od kuvarice je tražio da koristi previše
crnog luka.
Sa izvanrednim ukusom je dekorisao sobe u kući. Nije žalio novac na skupe japanske
vaze, čipke iz Belgije, skupocene časov-nike i staro oružje. Veliku pažnju posvetio je bašti.
Svojeručno je određivao mesta za cvetne aleje. Zasadio je mnoštvo crvenih muškatli, a uz
kamenu ogradu četiri tuje.
Znači iz kuće u Apaca ulici svakog radnog dana u jutarnjim satima izlazili su njih dvoje:
gospođa Čilag i Imre Holaček, koga su čekala kola dvosed da bi ga odvezla u Harkanj ili
Beremend. Ilona bi mu mahala, a zatim laganim koracima pošla niz Apaca ulicu; prešla bi veliki
trg i već bi se čule njene štikle po kaldrmi Kiralj ulice. Skoro iz svih radnji istrčavali su muškarci
da bi je dubokim poštovanjem pozdravili. Samo njoj iza leđa izgovara-li bi podrugljiv komentar:
- Kod bračnog para Čilag žena je ta koja nosi pantalone!
Moja Ilonajejošprve bračne noći ostala u drugom stanju. 7. decembra 1898. rodio mi se
sin Nandor. Mesec ipo danaje rani-je došao na svet. Koža muje dugo bila slična žumencetu
pačijeg jajeta, što se nije moglo oprati. Kada su ga okupali, stavili u povoj i dali miga u ruke,
osetio sam onu grozničavu radost koja se ne može uporediti ni sa čim, štoje suština očinstva.
Kroz telo i dušu prošao mi je neki drhtaj. Pomislio sam da je isto drhtanje proži-veo svaki moj
predak dokjegrlio svoje tek rođeno dete. Mora da je to taj osećaj od kojeg nam malo poraste
grudni koš, ona pokret-na snaga koja sve nas, ovozemaljske Ijude, prisiljava u okove poro-dičnog
života. Za to se vredi boriti i živeti.
 U središte svakodnevnih aktivnosti Šandora Čilaga došlo je vaspitavanje deteta. Nije da
mu se iko meša u to. Čak ni Ilon-ku (tako ju je oslovljavao od kada je rodila). Imre Holaček je
za vreme večere sve češće upućivao na to da je krajnje vreme da i njegova Antonija ostane u
blagoslovenom stanju. Antonija bi pocrvenela čim se spomenula ta tema.
Sve četvoro znali su da je mladom apotekaru to neuralgič-na tačka. Situaciju je još više
zaoštravala činjenica da su poslo-vi Imre Holačeku u Harkanju bili neuspešni. Njegova apoteka
nikako nije mogla da izađe na dobar glas. Ljudi su ostali verni proverenoj apoteci porodice
Pahman. Još su se živo sećali krčme lošeg glasa na čijem mestu ih je sada čekala Holačekova
apoteka. Ni izgradnja kuće nije napredovala. Holaček se neprestano sva-đao s graditeljima, a i
novac je presušio pre vremena. Pozajmicu Šandora Čilaga je tvrdoglavo odbijao. Antonija i
Šandor Čilag često su razgovarali o tome kako bi mogli na noge postaviti sve nervoznijeg
muškarca, međutim, rešenje nisu našli.
- Morala bi da rodiš! - Šandor Čilag.
- Ne zavisi od mene... - Antonija je istrčala iz salona.
Šandor Čilag ju je u bašti pronašao. Zagrlio ju je preko rame-
na. - Preda mnom se ne moraš stideti, rođako. Kaži mi slobod-no, u čemu je problem.
Iz njenog mucajućeg izveštaja ispostavilo se da odgovaraju-ći organ Imre Holačeka na
funkcioniše onako kako bi trebalo. Kako bi krenuo u potrebnom pravcu, smesta bi se desilo
ono što bi moralo još malčice da se odloži.
Antonijino lice je već bilo u vatri. Šandor Čilag je uzdahnuo. - Nije to tako redak slučaj.
Ejaculatiopraecox. - Detaljno je obja-snio smisao tog lekarskog izraza.
- Otkud ti to znaš?
Šndor Čilag je samo slegao ramenima. Nije želeo da svojoj svastici prizna kako je svoje
znanje kod bludnica stekao. U tesnoj blislcosti su se naslanjali na ogradu. Ramena su im se
dodirivala. Antonija je bila vrela. Dahtala je. Sad je muškarac pocrveneo. To ni u lcorn slučaju ne
dolazi u obzir, pomislio je. U Knjigu očeva tih meseci po čitavim stranicama šifrovano je
upisivao svoja zaklinjanja. Iznova i iznova je zapisivao da se moraju odupreti iskušenju, jer se
čovek po tome razlikuje od životinje što racio-nalno vlada svojim podmuklim osećanjima kojima
u mladim godinama kao rob poslušno popušta.
Samo je ulje bilo na vatru što se Ilona za kratko vreme pono-vo zaokruglila. Godinu dana
posle rođenja Nandora rodio se i Karolj. Do tada je bračni par Holaček bio u stalnom ratu.
Od njihovih svađa orila se cela kuća. Šandor Čilag i njegova žena došli su u situaciju da
su počeli da čekaju dan kada će se ono dvoje odseliti u Harkanj. Privremeni period previše se
odužio. Ali to nisu imali srca i da iskreno kažu dotičnima.
Na Antonijinom licu neizbrisivo se pojavio trag kiselog srama što smeta porodičnom
životu svoje mlađe sestre. Ilona je bila ponovo trudna. Blaženim osmehom primala je čestitanja.
Za vreme trudnoće, osim poslednjih dana, nastavila je da isto tako radi u cipelarskoj radnji. Svoje
ručkove poručivala je iz Elefant gostionice, aužine iz Nadorove poslastičarnice. Gospodin
Laki, glavni konobar kod Nadora, kad god je mogao, lično je servirao Ilonkinu užinu na srebrnoj
tacni. Uvekisto: rovito jaje, dvopek i kapućino. U sredini druge trudnoće usudio se da pita: -
Gospo-đo, kako ste u stanju neumorno raditi u takvom stanju?
- Tako što malo izmaknem stolicu od pisaćeg stola.
Ovaj njen odgovor su gospodski krugovi širom grada ponavljali.
Jednog jesenjeg dana kada su već vetrovi naveliko vitlali pra-šinu po ulicama, Imre
Holaček se nije vratio kući. Umesto njega, kočijaš je doneo pismo. Kada je pročitala pismo,
Antonija ga je iscepala u sitne parčiće i do crvenila isplakala svoje lepe oči. Ni kleštima nisu
mogli da izvuku šta joj je to muž napisao, ali su naslućivali. Nekoliko dana kasnije Antonija se
ipak poverila Šandoru Čilagu. - Umorio se od svakodnevne borbe. Odlučio je da ode na duži put.
Molio me je da ga ne tražim, ne čekam, javiće se jednom.
Šandor Čilag se udubio u svoje misli. Osećao je blag pritisak u grudnom košu. Zamršena
osećanja nije umeo da u reči pre-toči. Nije želeo da poveruje kako sada zavidi svom
pašenogu. Godinama nije bio sam. Sve češće su mu padali na pamet njego-vi izleti u prošlosti,
pogotovo oni u Budimpešti. Trebalo bi vide-ti da li su podignuti spomenici od istorijskog značaja
od novca apostolskog kralja.
- Da li se sećaš one večeri u Operi? - upitao je Antoniju.
- Kako da ne. To su bili najsrećniji dani mog života.
- Zaista? Ali zašto?
- Bili smo zajedno i dan i noć... - spustila je pogled.
Pogledi su im se sreli. U salonu su pričali nakanabetu sa cvet-
nim dezenom. Šandora Čilaga je Antonija privlačila jače nego struja. Više se nije moglo
stati.
Kada su se osvestili, Antonija je plakala kao kiša. Curile su suze preko lica, ramena i
skupljale se u veliku tleku na presvlaci kanabeta. Šandor Čilag je ubrzano i nervozno skupljao
okolo razbacanu odeću i žurno se oblačio, na to je nagovarao i Anto-niju - neko od osoblja može
da uđe u bilo kom trenutku. Bili su obučeni da kucaju pre ulaska, ali se dešavalo da to
propuste. Posle kratkog vremena opet su sedeli na kanabetu podalje jedno od drugog.
- Gospode Bože, u šta smo se pretvorili? Gospode Bože, šta će biti s nama? - šaptala je
Antonija.
Šandor Čilag nije bio u stanju da je teši ili umiri, njegov očaj bio je dublji od ženinog. -
Šta će biti ako moja Ilonka sazna?
- Nikada ne sme saznati za ovo. Moramo se zakleti!
Teže je bilo održati obećanje no što su mislili. Nisu predvide-li da će Antonija često
crveneti, što je teško mogla objasniti svo-joj sestri. Nisu mogli da se pripreme ni za to kako da
kontrolišu svoje poglede i pokrete. Kako bi u kući ostali i na trenutak sami, oni bi odmah želeli
biti jedno drugom u zagrljaju. Da bi se spa-sla, Antonija je odlazila na duge ture kočijom. On ju
je sledio.
Pošli su prema gustini šume ruka u ruci. Čim bi se uverili da ih niko ne može videti,
odmah su kidajući odeću svlačili jedno drugo. Za pola sata su nekoliko puta odveli jedno drugo
do vrha. Šandor Čilag je nesvesno davio ženu, za šta ona nije marila, samo je tiho cvilela, a on,
čuvši to, osećao se na sedmom nebu.
Znali su, vatrom se igraju. Šandor Čilag je stegao srce, trudio se da ne bude u blizini svoje
svastike. Počeo je sve češće da pro-vodivremeu cipelarskoj radnji, naveliku Iloninu radost.
Hvali-la se okolo: - Izgleda da je najzad Šandoru zarasla glava.
Antonija ga je razumela i pomirila se sa sudbinom. Nije gaji-la nadu da će njihova veza
ponovo oživeti, retke trenutke je uvek primala sa iznenađenjem. Davno se pomirila s tim da
se Imre Holaček njoj više nikada neće vratiti. Polako je priprema-la svoju dušu na samoću do
kraja života, što je samo na trenut-ke mogao da ublaži njen zet. Trudila se da bude što korisnija u
vođenju domaćinstva, pogotovo oko dece, tako da su uskoro negovateljici dali otkaz, jer je
Antonija ovaj posao obavljala s radošću i s puno ljubavi. Mali Nandor i Karolj su u njoj
voleli svoju drugu majku. Deca sujoj dala ime Tonči. To je postala reč koju su deca najčešće
izgovarala. Ilona i njen muž takođe su pri-hvatili nadimak Tonči.
Brzim koracima približavalo se novo stoleće. Šandor Čilag je s nesvakidašnjim
uzbuđenjem čekao taj dan, kao da se nadao nekom preporodu počev od tog značajnog datuma.
Odlučio je da Novu godinu dočeka u Budimpešti u hotelu Engleska kralji-ca. Plan nije oduševio
njegovu suprugu. - Dotle ću već u šestom mesecu biti.
- Ne brini Ilonka moja, povešćemo i profesora Husarika.
- A Tonči?
- I ona dolazi, kao i tvoji roditelji. Jedan ceo sprat stoji nam na raspolaganju.
Trgovina cipelama tako je dobro išla da novac nije bio važan. U međuvremenu su otvorili
još dve radnje. Jednu u Jokai, a drugu u Nepomok ulici. Šandor Čilag je koristio svaku priliku da
svoju Ilonku obasipa skupim poklonima. U centru grada kod juvelira Jermenina otvorio je račun
jer je želeo da svaki novi komad nakita prvo njemu pokaže. Večernje haljine i razne kom-plete za
svoju ženu poručivao je iz Pariza od čuvenog kreatora Vorta. Stizao je Karon parfem, takođe iz
Pariza, kao i crveni kavijar iz Rusije, što je njegova Ilonka mnogo volela. Nisu falili ni francuski
šapanjac moet i šandon.
Poslednje putovanje pred novom stoleće planirao je za 28. decembar. Međutim, dan pre
toga Iloni je pozlilo. Dobila je nesnosne grčeve i, bleda kao kreč, rekla je mužu da i
pomalo kvari. Doktor Husarik, koji je odmah dotrčao, odredio je strogo mirovanje. -
Podrazumeva se da od putovanja nema ništa!
- Otkazaćemo - Šandor Čilag.
- Ne... - Ilona. - Vi samo idite slobodno.
- Šta ti pada na pamet.
- To je moja izričita molba. Nepotrebno je da se toliko ljudi pati zbog mene. Neće biti
nikakvih problema, gospodin profe-sor će se brinuti za mene.
- Stojim vam na raspolaganju, gospođo - dr. Husarik.
Šandor Čilag se do samog polaska protivio tome, ali njego-
va žena nije popustila. Pravi mali karavan je krenuo na put. U prvim kolima sedeli su
Manfred Goldbaum i Helena, u drugim Šandor Čilag i Tonči, a u trećim osoblje. Mali Nandor i
Karolj ostali su kod kuće sa časnom sestrom, Švester, koju su na brzi-nu zaposlili. Pre nego što je
Šandor Čilag ušao u kočiju još jed-nom se okrenuo i video Ilonu preko prozora. Žena je sedela
u krevetu i mahala im osmehnuvši se umorno.
Budimpešta je tiha i oblačna dočekala svoje posetioce. Hotel Engleska kraljica bio je
okićen mnoštvom zastava i grančicama jelke. Šandor Čilag je zauzeo apartman koji je sadabio
prevelik za njega. Dva dečija ležaja s baldahinom i ogroman francuski kre-vet tužno su ga sa
podsećali na najmilije koje je ostavio za sobom u Pečuju. Stalno mu je bilo hladno, uzalud je
njegov sluga toli-ko naložio da se peć u crveno usijala. Kad god je mogao, sedeo je uz Antoniju,
zapravo na pristojnom rastojanju od nje, jer su tu još manje bili sigurni od očiju i ušiju posluge.
Ali noću, žena se iskradala iz svoje sobe i dolazila k njemu. Jedino su o tome morali voditi
računa da glasove uguše u jastuku.
Godina 1900 i beskrajna zvonjava crkvenih zvona zatekli su ih u krevetu. Nisu žudeli ni
za svečanom večerom koja je za tu priliku pripremljena. Zasitili su jedno drugo onim što je za
njih bilo zabranjeno voće. Šandor Čilag se ispružio na krevetu i zadr-žao za sebe svoje misli.
Zašto da rastužuje Antoniju? Štetne su rečenice lcoje počinju s „barem da“. Samo se jedna slična
rečeni-ca čula, i to ju je žena izrekla. U zoru pre, nego što se iskrala iz njegove, sobe šapnula mu
je: - Ova noć bila je najlepša u mom životu. Tako će biti na kraju svakog stoleća?
Dvadeseti veku, šta to čuvaš za mene? Ima li još nešto što ne znam, a ipak me čeka? Moj
život, evo, stišao se u onom rečnom koritugde če sigurno ipolako teči u okean koji vodi u tamne
obla-ke. Taj okeanje smrt. Jaga ne prizivam! - doći će i bez toga.
Godina 1900 - kako mi teško pada da napišem - 2. januara iznenada mi se rodio treći sin.
Dobio je imeAndor. Nisam mogao da budem tamo,još sam bio na putuprema kući iz
Budimpešte. I ovaj nuili, kao i ona dvojica, mnogo ranije od očekivanog tražio je dolazak na ovaj
svet, tako se Činilo da je vrlo slabačak i možda neće moći da ostane s nama. Ali mali Andor je za
nekoliko nede-Ija nadoknadio svoj zaostatak.
Samo da mi nebo da dovoljno duševnog mira, da sepomirim s onim što se ne može
promeniti, i da mi da snage i za ono što moram uraditi.
Svoju novu odluku uspeo je tri četvrtine godine da održi. Žudnju prema Antoniji nikada
toliko dugo nije uspeo da uguši. Svastika ga je s nepromenljivom radošću primala. Nikada
mu nije prebacivala dugačke pauze, razumela je. I sama se molila da već jednom izbledi ta mučna
privlačnost.
Šandor Čilag je još više vremena posvećivao trgovini cipela i isto toliko vremena
odgajanju sinova. Već ih je video kao odrasle, Andora je zamislio kao sudiju, Karolja kao lekara,
dok će prvo-rođeni Nandor nastaviti dalje porodičnu trgovinu. Biće dobra braća, pomagaće jedan
drugog, kada se ožene, biće to čvrsta šestorka, a njega će obradovati sa devetoro zdravih unučadi.
Ovi lepi planovi pokazali su se jalovim već onda kada su deca krenula u osnovnu školu.
Sva trojica su se pokazala kao nesavladi-vi nevaljalci. Bili su prvaci u nestašlucima, a ne i u
učenju. Učitelji su ih zaključavali po kazni i njihove neuredne sveske pokaziva-li su kao najgrđi
primeri. Opominjali su ih neumorno i pretili im isključivanjem iz škole. Nije pomogla ni kazna
prutom, niti klečanje na kukuruzu, mada su se time često služili i otac i uči-telj. Ponavljanje
razreda mogli su da izbegnu samo tako što se u školu slao pozamašan paket iz cipelarske radnje.
- Svi pedagozi gaze na našim đonovima! - ova tužna izjava Šandora Čilaga ponavljana
je širom grada, a pogotovo u gostio-nici Divlji čovek. Zbog dobrog vina i hrane i Šandor Čilag je
tu bio često gost, ponekad se tu sastajao i sa Antonijom, i mada su se pristojno ponašali, ipak te
sastanke nisu prijavljivali Iloni. Pro-zori Divljeg čovekabili su toliko nisko ugrađeni da se kroz
njih moglo ulaziti i izlaziti iz gostionice. Jednom prilikom iznenada su se pojavili Ilonini roditelji.
Čim je ugledao Manfreda Gold-bauma i Helenu, Šandor Čilag, ne hajeći za Antoniju, pobegao je
kroz otvoren prozor. Antonija je sva crvena u licu pozdravila roditelje, koji nisu ni shvatili šta
njihova ćerka radi bez pratnje na javnom mestu. Antonija je počela da muca o nekom nastav-niku
klavira s kojim bi trebalo da se dogovori oko časova.
- Gde ti je taj nastavnik? - obrve Manfreda Goldbauma viso-ko su se podigle.
Pa... izgleda da kasni.
U jesen 1908. godine Antonija i Šandor Čilag bili su pri kraju jednog dužeg perioda
suzdržavanja. Više nedelja jedva da su i govorili. Porodica se pripremala za proslavu četrdesetog
rođen-dana glave porodice. Pre podne deca su bila u školi, a sluškinje su završavale veliko
spremanje u kući. Šandor Čilag i Antonija su zalivali i sređivali sobno cveće. Uživali su u svojim
harmonič-nim pokretimau poslu. Po kući se rasulo čisto zimsko sunce, u spokojnom miru samo
su se čuli nokti mađarskih vižli. Greba-li su na vrata verande, želeći da uđu, što je Ilona
zabranjivala, međutim, u njenom odsustvu njih dvoje su im ipak dozvolili ulazak.
Već su duže vreme stajali sa suprotne strane palme u krčagu koji je Šandor Čilag
svojeručno ofarbao u tamnobraon. Listove su mekanom krpom brisali i vodom špricali, a dodali
su i svež kompost oko biljke. Više posla nije bilo. Vreme je prolazilo. Anto-nijini uzdasi
raspamećivali su Šandora Čilaga. U isto vreme pogle-dali su u ogledalo na zidu, doneto iz
Venecije. Vreme je povuklo sede pruge u kosi muškarca, a lice se malo opustilo kao da sve teže
može da zadrži meso na mestu. Osam godine razlike dosa-da nije, ali sada se jasno pokazalo, to
su pomislili oboje. Istim pokretom su klimnuli na to, potvrdno.
Tada su primetili da ih Ilona posmatra sa trema dok gladi pse. Mislili su da je ona odavno
u radnji. Zbunjeno su posma-trali i sebe i jedno drugo. Ali mi smo samo stajali ovde, nije mogla
ništa da vidi, pomislili su. Antonija je pocrvenela, Šan-dor Čilag takođe.
Ilona je već nestala. Nisu bili ni sigurni da li su je zaista videli ili se to njihova loša savest
poigrava s njima. Antonija je užurba-no otišla u kuhinju. Šandor Čilag je pošao u radnju cipela.
Ilonu je zatekao nagnutu nad gomilom računa. Žena ga je pitala isto kao i inače: - Spremni za
posao?
Na šta je muž stao u položaj mirno: - Na vašoj usluzi!
Ovu malu komediju izvodili su skoro svakog dana.
Zarođendan, između ostalog, dobio je i jedno zatvoreno rniri-šljavo pisamce. Na rokoko
stočiću našao je pismo u sobi koju su zvali muzička sala jer je tu bio jedan veliki beli klavir.
Dragi Šandore,
Prilikom vašeg četrdesetog rođendana želim vam da hrabro izbacite sve laži i pretvaranja
iz vašeg čamca života. Verujte mi da je šteta na to trošiti snagu. Idite slobodno tamo kud vas
vaš nagon vodi. Životje kratak. Na mene uvek možete računati, sve dok vam budem potrebna.
Grehe vam opraštam i opraštam vam sve ono što ste učinili, što činite i što ćete činiti. Primite ovo
kao rođendanski poklon.
Grli vas vaš drug, saputnik, saradnik ortak u rađanju dece.
Ilona
Nije verovao svojim očima. Ovo znači da je... ? Ovo je nemo-guće... Čitao je iznova i
iznova. Tupa težina smestila mu se na grudni koš. Od kakvog šljunka sam ja stvoren... i od
kakvog plemenitog materijala su napravili moju ženu!
U letargičnoj oduzetosti teško mu je palo da se podigne i pođe u salon, gde su za njegov
rođendan postavili sto za dvana-est osoba.
- Šandore! - Ilona je progurala glavu kroz dovratak. - Vreme je da obučete večernje
odelo.
- Ilona...
- Kasnije - i već je nestala.
O mučnoj temi nikada nisu razgovarali. Šandor Čilag je to odlagao dugo, a Ilona se
ponašala kao neko ko nema nikakvih briga.
Šandor je pokazao pismo Antoniji. I na njenu savest spusti-la se ogromna težina griže
savesti. U istom trenu želela je da se spakuje da ni na trenutak više ne ostane u kući svoje
sestre. Međutim, pre nego što je uspela da zatvori prvi kofer, Ilona joj je naložila da ode ispred
škole i sačeka Nandora. Ni njoj se nije ukazala prilika da sa sestrom raščisti celu stvar. Kad god
bi sku-pila dovoljno snage i započela, Ilona bi je odlučno prekidala: - Ne treba.
Tako je Antonija ostala s njima. U kući je prosto bežala od Šandora Čilaga. Izbegavali su
i da se pogledaju. Šandor Čilag se trudio da što manje vremena provodi u kući. Upisao se na
kugla-nje, a zatim i na horsko pevanje. Imao je lep glas i ponekad je pevao i solo deonice.
Posle mnogo godina sazaprepašćenjemje došao do saznanja (video je u vremenu
prošlom), da je Ilona jedne noći iz džepa njegovog prsluka ukrala ključić za treći tom Knjige
očeva i pažlji-vo pročitala sve što je on napisao. Tako je saznala. To saznanje nanelo mu je veliki
bol, ali se ni posle toga nije mogao naljutiti na svoju ženu. Smatrao je da je njegov greh mnogo
veći od nje-nog. Umesto toga, na Knjigu očeva se ljutio. Na prokleta sećanja svih koji nose
prezime Čilag. Srećni su oni koji ne znaju ono što nije neophodno da znaju.
Bračni par je duge večeri provodio zajedno, ali skoro bez reči. Oboje se imali o čemu da
razmišljaju. Ilonu je i dalje grizla lju-bomora, ali je znala da o tome ne sme da govori. Tešila je
sebe da nema dobrog braka, samo lošeg i još lošijeg - a prema tom merilu, ona se dosta dobro
udala. Bilo je šta je bilo, barem je sra-mota u krugu porodice. Ne budi sitničava, ponavljala je
nemo hiljadu i sto hiljada puta, nemoj zavideti na to malo sreće, jedan ti je muž, a ona druga tvoja
rođena sestra.
Šandor Čilag je još svega dva puta zapisao ponešto u Knji-gu očeva.
 Zahvaljujem se nebesima na tome što:
l.Ilona me razume.
2. Deca nam se lepo razvijaju.
J. Zdravi su svi članovi porodice.
4. Materijalni napredakje zadovoljavajući.
5. Nebo me nije kaznilo zbog mojih grešaka.
Može li čovek više od ovoga očekivati?
Još iste nedelje mogao je da pročita vest da je izbio rat. U Pečuju gotovo da ga nisu ni
osetili. Regrutovane su muzičari-vatrogasci ispraćali i mlade žene s buketima. Šandor Čilag
je znao da je on prestar, a njegovi sinovi premladi da bi vojska računala na njih.
- Videćete, ovaj rat će se otegnuti na više godina! - Rekao je u gostionici. Nešto tiše je još
dodao: - Imam osećaj da ćemo i izgubiti.
Ove njegove reči podrugljivo su ismejali. U to vrerne počeli su da šire glasine o njemu da
mu mozak ne radi uvek baš kako treba.
Noćne more me muče. Imam osećaj da klupče mog života se predugo odmotava. Mislitn
da će se svet još jednom zapaliti posle ovoga. A što mi je najstrašnije: prema mojim
predosećanjima, moj kraj biće smrt od gladi. Kako to može biti moguće? Izbegavam svaki
hazarderski potez. Moj oprez - ili kukavičluk? - sa zecevi-ma se takmiči uposlednje vreme.
To su bile poslednje rečenice koje je Šandor Čilag u Knjigu očeva zapisao. Jer sledeći
porodičnu tradiciju, sve tri knjige pro-sledio je svom prvorođenom sinu. Teško mu je palo da
preda knji-ge, pogotovo onu treću, koju je sam pisao. Zabrinuo se. Možda ova porodična relikvija
ne donosi sreću.
Godine su prolazile. U Pečuju se rodio sedamdesetohiljaditi stanovnik. Gradonačelnik je
roditeljima dao plaketu i novčanu nagradu. I bračni par Čilag bio je pozvan na tu svečanost.
Nažalost, Šandor Čilag nije video na vreme odredbe i zako-ne koji se odnose na Jevreje.
Kada su ga silom dopratili na žele-zničku stanicu sa sinovima, Ilonom i Antonijom, on je bio već
oronuli starac od sedamdeset i pet godina. Patio je od šećerne bolesti. Potpuno se zatvorio u sebe.
Putovanje u vagonu za pre-voz stoke samo je jedan dan izdržao. Drugog dana u podne izba-cili su
ga mrtvog iz vagona. Ostao je da leži u nekom žbunju. Psi lutalice i lisice su ga rastrgli. Što je od
njega ostalo, tek su posle rata našli i sahranili sa ostalim meštanima, žrtvama nemačkog i ruskog
okršaja.
Onaj ko ne mora, taj ne izlazi po ovakvom vremenu. Oni manje srećni nemaju izbora,
zirna divlja i ulazna vrata zakrčena su snegom. Sarno retko sunčevi zraci pronalaze put rneđu
oblacima. Gde se led stegao, tu još dugo lopata neće moći da zagrabi. Nebo nedužno trepće, ni
samo ne može da shvati kako je rnoglo da sruči na svet tu količinu beline. Posle kratkog vremena
ponovo se zamrači i otvore se nemerljive vreće svežeg snega.
e stupanja na scenu trebalo mu je barem tri sata da sebe dove-u odgovarajuću formu.
Uvekje počinjao sa vežbom dijafrag-;. Dlanove držeći na leđima šetao se gore dole udišući
element ji život znači. U tim trenucima osećao je pritisak u prstima, i mu je i bilo potrebno pri
stvaranju tona. Zatim, ujednačeno, teći kao zrnija, ispuštao je vazduh kao nevidljivi gajtan. Onda
je usledila meditacija. Za to vreme trudio se da razmi-o vremenu od poslednjeg nastupa do
današnjeg dana. Bilo jom snagorn da je disciplinovao rad svog rnozga, kraj je bio ek isti, da je
odlutao u daleku prošlost. Često se sećao one delje koju je u Budimpešti proveo sa ocem, braćom
i tetkorn nči. Verovatno su to bili najlepši dani njegovog detinjstva, a DŽda i njegove rane
mladosti. Bila je to 1913. godina. Irnao petnaest godina tada. U nosu su mu začinjeni mirisi
velikog rda, u uširna užurbano tandrkanje kočija i škripanje točkova mvaja na šinarna čiji zvuk se
ne da uporediti ni sa čim. To pre-zno sredstvo i veliki sneg samo je na izvesno vreme rnogao
da rstavi, za razliku od konjske zaprege preduzeća Omnibus koja na njegovu veliku žalost,
pauzirala na svojirn linijama. Čak su ;iri puta koristili tramvaj, čas u pravcu ulice Lajoš Košut,
čas
prema mostu Eržebet. Isprobali su i salonski kupe podzemne železnice, njegovbrat
Nandor je na svakoj stanici izlazio i ula-zio, dokga je kondukter ohrabrivao: - Isto vas košta!
- Ti si već pravi muškarac! - govorila mu je tetka Tonči. Mislio je da se ona samo ruga, jer
na kraju krajeva u školi kada bi stali u vrstu na času fiskulture, on bi uvekbio pretposlednji. Znao
je, njegova fizička konstrukcija je slika i prilika praoca Kor-nelija Cukora. Školski drugari su mu
dali nadimak Semenka, zbog čega se stideo i protivio se tome i nogama i rukama.
Oca nikada nije video u tako dobrom raspoloženju kao za vreme tog izleta u Budimpeštu.
Majku su poslovi porodične trgovine zadržali u Pečuju, i kao da je odsustvo te žene, stalno
u crnom šireći neku žalost oko sebe, uticalo osvežavajuće na oca. Kao neko dete, želeo je sve da
vidi. Tetka Tonči ga je sa osme-hom sledila ne ispuštajući ruke dečaka ni za trenutak: -
Slušajte me, Karolj i Andore. Vi ste sada prepušteni na odgovornost tetki Tonči i bez mene ne
možete napraviti nijedan korak. Jesam li jasna? - ali su joj se oči tako smejale da je niko nije
shvatao ozbilj-no. On, Nandor Čilag, sebe je doživljavao kao odraslu osobu, ali je ipak tamo
skakutao sa svojom mlađom braćom.
Tetka Tonči i tata su ipak napravili i koji koraka bez njih. Nandor Čilag tada to nije
primećivao, ali danas, kao naslednik porodične vidovitosti, to zna.
Poseta glavnom gradu 1913. godine počelaje loše. Nasuprot planovima, nisu odseli u
hotelu Engleska kraljica - njegov otac se uvredio što nije uspeo da iskamči one apartmane za koje
je smatrao da su njegovi, - već u hotelu Hungarija na obali Duna-va. Nandor Čilag je satima
gledao panoramu sa prozora, zamak u Budimu, snegom prekrivene planine, sante leda koje su
se valjale po površini sive reke. Pogotovo je noću voleo da se pri-krada prozoru i prilepi lice na
hladno okno. Od njegovog daha stvarali su se krugovi pare na staklu. Više puta je
prebrojavao upaljena svetla sa druge strane obale Dunava, međutim, dokbi stigao do kraja, nekabi
se ugasila, a druga upalila. Obično bi se zbunio između broja šezdeset i osamdeset.
Posetili su zoološki vrt i botaničku baštu, čemu su se dečaci radovali u većoj meri no što
se moglo očekivati. Iz očevog izla-ganja mogli su saznati, da je obnova završena prethodne
godine. Tada je glavni grad izdigao zoološki vrt iz dotadašnjih tužno siro-mašnih prilika. Blizu
pet miliona kruna žrtvovano je za obnovu i tako spasen od urušavanja. Otac ga je jedva
prepoznao, a hvalio se kao da je zasluga njegova: - Koje bogato brojno stanje životi-nja! Kojim
pažljivim umetničkim radom su dignute zgrade! za stenovite planine čovekbi pomislio da su
stvarne! i, onda, one udobne klupe po šetalištu! Letnja i zimska sportska igrališta! dečija igrališta
i besplatna pokretna biblioteka!
Otac nije znao da izgovori sva slova i zbog toga su njegove reči beskrajno zabavljale
dečake. Šandor Čilag je tada imao četrdeset i pet godina, međutim, njegovo mladalačko
zanimanje za napre-dak ni trunke se nije smanjilo. Planirao je da kod kuće u Pečuju predloži
osnivanje sličnog zoološkog vrta i botaničke bašte (što se nikada nije ostvarilo). Smatrao je
poželjnim i to da se u Peču-ju sledi primer Budimpešte i da se izgrade javni nužnici. Otac ih je i
onda pogledao iako nije imao potrebe da ulazi.
Nezaboravno prepodne proveli su u čuvenoj budimpeštan-skoj Rudaš-banji. Otac im je
objasnio da je ustanova dobila ime po tome što je na Dunavu bila skela, čija je ogromna
ruda odborovine tačno kodbanje-kupatila izlazila na obalu. Godine 1883. gradska uprava
prezidala je staro tursko kupatilo u vrelo banjsko kupatilo sa ogromnom kupolom nad glavnim
bazenom i četiri sporedna hladna bazena. Osim toga, tu su izgrađena još dva bazena za narod.
Jedan za muškarce i zasebno za žene. Otac im je pokazao kade sa ugljen-dioksidom, zatim kade
od porce-lana, mermera i kamena. Dečaci su morali u svaku da se malo umoče. Potom su posetili
novootvorenu salu za mršavljenje zno-jenjem na suvom i vrelom vazduhu.
Nandor Čilag nije voleo ni životinje ni javna kupatila koliko njegova braća i otac.
Međutim, za pozorište sa pokretnim sli-kama ludeo je više od svih. Dva puta je išao u „Pokretne
slike Glavnog grada“, u Rakocijevoj ulici 70, gde (prema reklami) stalno dobri filmovi -
prvorazredni filmovi čekaju poštovanu publiku. Kartu su mu telefonom poručivali sa recepcije
hote-la. Za njega su već i ti pozivi bili jako uzbudljivi. Nandor Čilag će se do smrti sećati tog
telefonskog broja: 53-27. Projekciju je bravuroznim sviranjem na klaviru pratio zdepasti
muškarac sa Košut-bradom, koji bi svoj tvrdi šešir svaki put odigao prema aplaudirajućoj publici.
Svaki put prikazivali su po pet-šest kratkih filmova. U jed-nom takvom je Nandor Čilag
prvi put video operskog pevača. Arije je pevao muškarac zastrašujućih očiju u tamnom
prsluku. Desnu ruku pevač je gurnuo prema nebu, a ponekad i levu. Sve to vreme očima je
kolutao kao da je na samrti. Nandor Čilag je u to vreme već uzimao časove klavira i violine od
gospodina uči-telja Ibranjija, koji je dolazio kući u Apaca ulici. Otac je časove muzike platio
svim sinovima, međutim, Karolj i Andor su bili pravi antisluhisti. Ni Nandor Čilag nije
pokazivao posebno inte-resovanje za lupkanje po klaviru, ali ako bijednom čuo melodi-ju, mogao
je bilo kada da je ponovi pevušeći je ili zviždeći.
- Isti si na pokojnog Balinta Šternovskog! - tako otac.
Na porodičnim i prijateljskim skupovima, na molbu roditclja mada sa ustezanjem, ali sve
više i više zabavljao je goste svojim umećem. Uglavnom su narodne i gradske pesme poručivali
od njega, a za nagradu su mu dame novac gurale u džepove, dok su mu razuzdaniji muškarci na
čelo lepili novčanice, kalco je običaj kod primaša ciganske bande.
Od svoje dvanaeste godine pevao je i u horu katoličke crkve, na šta nisu svi blagonaklono
gledali, budući da bez obzira koli-ko je Šandor Čilag sebe Mađarem smatrao, on je ipak
Izrailjac bio, isto kao i porodica njegove supruge, Goldbaum. Na kraju.
obe Goldbaumove kćerke venčale su se u sinagogi, a ne u kato-ličkoj crkvi. Šandor Čilag
se ni najmanje nije uzbuđivao zbog onih što su ga iza leđa ogovarali, već se slavodobitno
kočoperio tamo dole u crkvi, dok je mali Nandor solo pevao na galeriji stojeći podno orgulja. -
Moj mali Nandi! - davao je k znanju onima koji su sedeli pored njega u klupi, iza ili ispred.
Uzalud su ga ućutkivali sa svih strana. Nandor Čilag se stideo zbog oče-vog hvalisanja. Hiljadu
puta ga je molio da ostane miran. Šandor Čilag je više puta to svečano obećao, ali nijednom nije
mogao da održi datu reč. Čim bi čuo blag, kao somot glas svoga sina, njega bi obuzela vatra
ponosa. - Ako ovo dete ovako nastavi, može postati drugi Karuzo!
Nije propustio da kaže da je on lično sa suprugom i svasti-kom video, štaviše i svojim
ušima slušao božanstvenog Karuza u Budimpešti, gde je inače njegov nastup bio katastrofalan.
Imao je samo jedan jedini nastup u Kraljevskoj operi. - On je za nas pevao Radamsta, a ja po
pedeset kruna za kartu, iovako sam ih jedva dobio. Navala je bila neopisiva, ljudi su poludeli,
mnogi su učetvoro kupili jednu kartu i menjali se po činovima. Božan-stveni Karuzo bio je
veoma indisponiran, tek je posle scene na obali Nila uspeo koliko-toliko da se sredi. Krupan
muškarac, oko četrdeset... bio je tada. Za svoj nastup primio je dvanaest hiljada kruna, dvanaest
hiljada!
Nandor Čilag je već u ranom detinjstvu otvorenih usta slušao očeve Viktor ploče, koje na
gramofon nikada nije smeo sam da stavi. Na kartonskom omotu ploča mogao je slovo po slovo
da pročita da „Enriko Karuzo, najveći tenor svih vremena, samo sa kompanijom Viktor snima
ploče.“ La donna e mobile! - pevao je Karuzo uz pratnju klavira, a s njim mali Nandor Čilag
kao konac tankim glasićem, na najveću radost svoga ponosnog oca. Uskoro ju je napamet znao,
kao i romansu Nemorina, a ponaj-više ariju s plakanjem. Smej se, Pajaco! - od italijanskog
teksta nijednu reč nije razumeo, svejedno je iz muzike zaključio o čemu se govori.
Crkveni orguljar italijanskog porekla postao mu je prvi nastav-nik pevanja, koji je svoju
karijeru operskog pevača na usponu ostavio zbog zavodljive žene. Sa devojkom je pobegao do
Trsta. odakle je sasvim slučajno stigao do Pečuja. Italijana sa mlada-lačkim brkovima i jarećom
bradom širom grada zvali su Sinjor Oholi, jer je retko progovarao, mnogo pušio, hodao
uštogljeno kao da je motku progutao i skoro ni sa kim se nije družio. Nisu znali koliko je
prozaičan razlog njegove zatvorenosti: ni za deset godina nije bio u stanju da nauči mađarski, a
zbog toga se stideo i trudio se da to prikrije. Nandora Čilaga je ledenom strogošću obučavao,
međutim, na kraju časova čokoladom je nagrađivao prilježan trud. Jednom prilikom priznao je da
je svojevremeno bio đak Guljelma Vergine, a taj napuljski majstor je između osta-log podučavao
Misijama, čuvenog baritona, i samog Karuza, slav-nog tenora. Čimje Nandor Čilag to ispričao
svojim roditeljima, ugled nastavnika pevanja znatno je porastao.
Sinjor Oholi ubrzo je predložio da povede Nandora Čilaga na audiciju na budimpeštansku
Muzičku akademiju. Tamo je izazvao ogromnu pažnju. Nazvali su ga čudom od deteta. Od tada
su mesečno putovali u glavni grad kod korepetitora. Pono-sni otac udvostručio je predviđenu
sumu za muzičko obrazova-nje svoga sina.
Nandor Čilag je i onog dana imao časove pevanja kada je u Sarajevu ubijen
prestolonaslednik. Danima su svi o Šilerovoj bakalnici govorili o tome gde je fatalni pucanj
usledio. A tabakal-nica bila je na raskršću priobalja i ulice Franca Jožefa. Šandoi Čilag se
pogotovo oko tog poslednjeg detalja zgražavao. - Kakav je to udarac za Kajzera kada su
naslednika njegovog trona ubili upravo na uglu ulice koja je nosila njegovo ime!
Posle mesec dana nebo se skoro sasvim zamračilo, talcva oluja se digla da se slične ni
najstariji ljudi nisu sećali. Kiša nije pada-la, ali su munje sevale neprestano. Debela stabla su se
izvrnula iz zemlje i veoma čvrsti krovovi padali su na ulicu. U Pečuju se pronela vest da su
sedmoro ljudi teško povređeni. U Budimpe-šti, vetar nalik na američki tornado uzrokovao je smrt
nekoli-ko ljudih. Porušio je kupole triju crkava i oštetio konstrukciju Lančanog mosta.
- Nešto sprema mlogo! - gunđao je Sinjor Oholi.
Monarhija je prekinula diplomatske odnose sa Srbijom. U
Pečuju se nije moglo više živeti od silnih defilea. Vojni orke-star je svirao Rakocijev marš
i ostale poznate vojničke pesme za regrute. Ushičena gospoda su svoje štapove stavljali
preko ramena kao da su puške i tako su šetali gore-dole, dok su žene i deca nosili lampione.
- Šta će se iz ovoga izroditi? - Ilona je ovo pitanje više puta dnevno upućivala svome
mužu.
- Manji okršaj sa Srbijom - Šandor Čilag.
Nandor Čilag je u početku pevao po svadbama i svečanosti-ma. Pročuo se. Uskoro je
počeo da dobija pozive i na programske večeri, gde je nastupao sa poznatim pevačima. Na
plakatama su ga najavljivali kao: Nandor Čilag, dečak sa zlatnimgrlom iz Peču-ja. Na te njegove
nastupe Tonči ili otac su ga pratili.
Već su stranice novina preplavili izveštaji sa ratnih polja kada je poštom stigao jedan
tamnosmeđi koverat, poslat iz Milana. Pismo je Sinjor Oholi preveo. - Dobije ti molitvu za
dobrotvor-ni koncerton, za grad Milano.
Iz nastavka pisma ispostavilo se da su organizatori celoku-pan prihod namenili
italijanskim radnicima koji su silom prili-ka ostali u Nemačkoj, da bi ti nesrećnici koji su izgubili
posao ipak mogli da se vrate u svoju državu. Majka Nandora Čilaga bila je protiv tog puta. -
Opametite se! Rat je!
Međutim, Šandor Čilag je bio ubeđen da će Italija ostati neu-tralna, i odveo je sina u
Milano. Iz večernjih italijanskih novina s teškom mukom skontali su da će sledećeg dana Karuzo
tako-đe na dobrotvornom koncertu pevati u Rimu. Seli su na voz za Rim da bi ga videli. O toj
večeri Nandor Čilag je na sledeći način pisao u Knjizi očeva.
19. oktobra 1914. godine bio sam među onim srećnicima koji su mogli da čuju Karuzovo
pevanje na daskama u Teatru Kon-stanci. Prisutna publika je toplo slavila svakog
umetnika-učesnika uprogramu. Ali sve to ne može se uporediti sa onim srećnim zvi-ždanjem i
orkanom aplauza kojimjepozdravljena izvedba Enri-ka Karuza. Kada je veliki Karuzo otpevao
čuvenu ariju „Smej se, Pajaco!“, Talijani su na nogama vikali bravo, a oduševljenu nikako da
dođekraj. Dirigent orkestra, maestro Toskanini, barem je četvrt sata mahao palicom da bi mogao
da nastavi sa progra-mom. Nije imao volje za ponavljanje. Upravnik pozorišta je pritr-čao i
lomećiprste na jedvite jade ubedio ga da napravi izuzetak. Karuzo - na našu opštu radost -
ponovio je svoju tačku. Toje bio najznačajniji doživljaj u mom životu. Od tada imam pravu
pred-stavu o tome kako bih morao da pevam pred Ijudima.
Tokom njegove karijere nije se našla takva uloga koju nije zase-nila težina prisustva
velikog Karuza. Sav svoj trud uložio je na to da strese sa sebe mučnu težinu italijanskog tenora.
U početku čak ni njegova konkretna rešenja nije mogao da izbegne - morao je da ga oponaša. Ede
Karšai, maestro iz Budimpešte, opominjao ga je: - Molim vas da sa time odmah prekinite!
Genijalca niko ne može da oponaša, time postajete smešni. Radije budite jedan osrednji Čilag,
nego prvorazredni Karuzo imitator.
Bilo je to rnnogo lakše predložiti nego sprovesti. Toliko pri-mljiv mozak kao njegov, koji
je toliko puta mogao da sluša bolno jecanje Karuza, samo je tako mogao da se oslobodi njega
kao ujeda zmije, oštrim nožem pravo u meso. Nandor Čilag je bio prinuđen da svaki put pred
nastup na sebe digne neki zamišljeni oštar nož. Na njegovu nesreću, najčešće su od njega tražili
da peva upravo one arije u kojima je veliki tenor bio nenadmašan.
Nandor Čilag kao pevač početnik još je oholo tvrdio da će postati veća zvezda od Karuza.
Smejali su mu se. Međutim, on je to ozbiljno mislio. Voleo je da postigne da ga barem pomi-nju
kao „mađarskog Karuza". Ekstravagantnim oblačenjem i frizurom takođe se trudio da probudi
sličnost sa svojim idolom. Vremenom je prestao da nosi sakoe i ogrtače slične onima na sceni, ali
je njegovo oblačenje i dalje ostalo boemsko i nikada nije bilo građansko.
Obožavao je pariske parfeme i sve što je bilo novo i moder-no, pogotovo tehničke stvari.
Preslcupe novotarije delimično je kupovao zbog svog zdravlja (u manjim i većim talasima
imao je napad hipohondrije), a delom zbog stvaranja dobrog raspolo-ženja (umirivalo ga je ako je
radio rukama).
Kod Đule Lasla, uvoznika, pre bilo kog zanatlije u Pečuju, poručio je američku bušilicu sa
kugličnim ležajem, koja je bila pogodna za bušenje mermera, kamena, zida i gvožđa do pet
mili-metara. Nabavio je za sebe i čudesan čekić, koji je zamenjivao osamnaest različitih alata, od
ključa za zavrtnje do testere, od alata za rezanje metala do metalnog lenjira, i sve to niklovano. U
paketu su naravno stigli i manji nakovanj i mengele.
U Pečuju je verovatno on bio jedini koji je iz Beča poručio kadu sa grejačima. Ta naprava
za negu zdravlja tela i duha ličila je na polumesec ako se gledalo sa strane, dok sa lica na
ogrom-nu kolevku. Četrdeset litara vode je moglo da stane u kadu, i ako bi osoba svojom
telesnom težinom uspevala da zaljulja kadu, mogla je da uživa i u talasima. Nandor Čilag je
toliko često -svaki drugi dan - poručivao sebi kupku da ga je njegov sluga iza leđa počeo
Vodenim Paukom zvati. Ovaj proizvod nije ga razo-čarao kao steznik protiv ravnih tabana. Taj
steznik su u Budim-pešti u ortopedskom šusteraju izrađivali po porudžbini. Voćni sok Zagorija,
kao pravi lek, štitio ga je od svih vrsta kašlja. Svako jutro ispijao je punu čašu.
Naravno, kupio je više gramofona. Držao se dve marke: Švarc i Manoton. Prema reklami
firme: Naši gramofonipričaju, pevaju i smeju se na svim jezicima! U njihovim katalozima ploča
samo su prvaci bili na listi, koje je Nandor Čilag skoro bez izuzetka poručio. Sanjao je da jednog
dana i njegov glas bude snimljen kao Karuzov, međutim, to se nikada nije desilo.
Nisu mu se ostvarile ni mnoge druge tvrdokorne nade. I pored ogromnog truda, nije uspeo
da dobije ugovor ni sa lon-donskim Kovent Gardenom, niti sa milanskom Skalom. U te dve
čuvene operske kuće njegov nepobediv idol je nspeh za uspe-hom nizao. Kadabi to Nandoru
Čilagu moglo dabude aktuelno dotle je Enriko Karuzo već preko okeana uzbuđivao
ljubitelje muzike, pre svega u Metropolitenu, pred čuvenim ložama koje su dijamantskim
potkovicama zvali. Nandor Čilag mu je od srca zavideo, i to ne samo zbog stotine hiljada dolara
već zbog aplau-za koji su trajali po četvrt sata i zbog više od deset pojavljivanja nabis. Na tim
svečanostima u njujorškoj operi glavnu reč vodi-li su Talijani koji su živeli u tom gradu. Oni su
najduže lupali nogama na galeriji i do promuklosti urlali bravo. Nandor Čilag je svoj najveći
uspeh u karijeri doživeo u Bečkoj operi, kada su tražili da ponovi jednu ariju. Ali publika njemu
za ljubav nika-da nije ustala. To nije mogao da irn oprosti i ponekad ih je nazi-vao bandom
platišom.
Njegova potajna nada da će jednorn zapevati sa maestrom na istoj bini izgledala je
neostvariva. Nandor Čilag je nastupao širom Evrope u pozorištima iz druge linije, što mu je
donelo dobru zaradu i čestit ugled, međutim, ne i sreću i duševni mir. Jedino je u maloj radionici
pored radnog stola, gde je često pro-vodio slobodno vrerne, rnogao ponekad da napravi
nekakvu vrstu primirja sa samim sobom.
U retkim trenucima prosvetljenja nagrizala ga je sumnja da svojim talentom i nasleđenim
znanjem ipak neće rnoći da posta-ne umetnik onog formata kao što je veliki Karuzo. Ali tim
tre-nucima prethodile su duge godine u kojima je on zlonamerne impresarije, publiku lošeg ukusa
sa galerije, glupe kritičare i zlobne konkurente luivio za neodgovarajući uspeh. Iz bledog lica
sevale su mu kao vatra neobično svetlosmeđe oči, a nezado-voljstvo mu je ucrtalo doboke
tragove oko usana.
U nekoliko navrata poigravao se mislima da napusti zemlju i nastani se negde u
inostranstvu. Najviše su ga privlačili Amster-dam i Brendštad. Za vreme jedne duže sezone u
Brendštadu upoznao se sa svojom budućom. Ilze je bila popova kćerka koji je do ludila volela
operu. Preko rećice koja je presecala grad, južno od dva kamena mosta, postojao je i privremeni
most koji su držali brodovi. Nandor Čilag je taj most prelazio noću, posle predstave na putu do
svog stana, pri svetlosti mesečine, u društvu nekolilco pevača i muzičara. Često bi im se
pridružili i zajapure-ni gledaoci. Najčešće je cela kompanija svraćala na hladno pivo u Brasiro,
koji je do ponoći bio otvoren. Nandor Čilag nije pio, ali je duhovitim zdravicama privlačio
pažnju. A tanka i mršava Ilze time što je kriglu piva mogla da sruči u sebe u jednom cugu. Kada
je primetila da je Nandor Čilag zapanjeno gleda, rekla je: - Mi, Nemci, volimo dobro pivo.
Probajte!
- Hvala lepo, ali radije ne. Šteti glasnim žicama.
- Ovo vam je lek, gospodine! Pre je štetan onaj razblaženi Brause što pijuckate.
Ilze mu je još iste večeri ispričala ceo svoj život. Majku je pre-rano pozvao Tvorac k sebi,
otac se ponovo oženio, s maćehom se nikako ne podnosi, i oboje se nadaju da će se devojka
najzad udati. Ilze je uperila svoje svetloplave oči u Nandora Čilaga kao
da čeka odgovor.
Taj odgovor je za tri nedelje i dobila: mađarski pevač naja-vio se i došao kod njenih da
zaprosi devojku s tolikim buketom crvenih ruža kao mlinski točak. Ilzin otac se trudio da
sakrije svoje zadovoljstvo, jer nije želeo da pretera sa mirazom. Mada se već potajno plašio da će
mu ćerka ostati na vratu. Najveću svadbu koja se u Ilzinom rodnorn rnestu ikada priredila
rnešta-ni su još dugo spominjali. I psi su dobili od srnećeg pčenja sa borovnicom.
 Rodbini Čilag Ilze se ni najmanje nije svidela. Njenu otvo-renost tumačili su kao
primitivnu, a prečest i glasan srneh pro-glasili nevaspitanim vriskanjem. Bili su sigurni da će se
on na nemačkom tlu skućiti, međutim, po isteku njegovih ugovora, on se zajedno sa ženom
pojavio u Pečuju. Dali su im smeštaj u pri-zemlju porodične kuće, ali su se oni odatle brzo
odselili u svoju kuću. Nandor Čilag je u Nepomuk ulici kupio jedan napušten magacin za
pšenicu. Ilze - na zaprepašćenje svih - posle dve nedelje počela je da koristi mađarske reči, a u
drugom mesecu već i rečenice. Posle pola godine samo je njeno karakteristično slovo r odavalo
njeno poreklo. Veliku veštinu pokazivala je i u priređivanju večera i prijema. Njihov salon od
trešnjevog drve-ta postao je stecište gradskih intelektualaca.
Nandor Čilag u svoje aktivno vreme slabo je imao prilike da uživa u svojoj kući. On je
živeo život lutajućeg umetnika. Voleo je da Ilze bude njegov stalni pratilac u svojstvu „devojke
za sve“. Međutim, Ilze je mrzela putovanja. To je postao stalni predmet njihove rasprave.
Ženagaje optuživalada je onvuklja sa sobom iz čiste ljubomore. Ali ona se neće dosađivati po
raznim hoteli-ma širom Evrope. Na to, Nandor Čilag je potpisao ugovor na tri meseca u jednoj
međunarodnoj trupi koja će gostovati po Južnoj Americi sa dve Pučinijeve opere. - Nećete poći
sa mnom ni za Argentinu? - pitao je ljutito.
- Ne mogu - smešila se Ilze tajanstveno.
- Zašto ne biste mogli?
- Zbog mog stanja.
Tako je Nandor Čilag saznao da će dobiti dete. Malo vreme-na mu je ostalo da se raduje,
dve cele uloge morao je da nauči na italijanskom.
Balaž Čilagje došao na svetposle predugogporađanja, oprav-davajući izreku: svaki
početak je težak. Nije mi bilo prvi put da sam se osvestio daja imam ozbiljne obavezeprema
svojojporodi-ci. Od sada ne mogu sebi dozvoliti da život položim na oltar svete umetnosti. I moje
odluke oko novca moraju bitipromišljene. Sledi-ću savet svog oca i svoju zaradu podeliću na tri
dela. Trećinu ću staviti u Poštansku štedionicu, za naš svakodnevni život. Trećinu ću
stavljatiprema njegovoj preporuci u švajcarsku banku. Ajednu trećinu ću prema mogućnostima
ulagati u nekretnine.
Čvrsto ću se odupreti kapacitiranju svog kolege, muzičara, koji smatra dapomoću
njegovog ujaka možemo kupiti deonice u mli-narstvu koje će doneti triputa deblje dobiti. Debele
možda, to se slažem, ali ujedno se upuštam u veći rizik. Ipak, zajednu odgovor-nu glavu porodice
najvažnija taćka gledišta jeste sigurnost. Kada Ijudi to ne bi zaboravljali, mogla bi se rešiti većina
problema na zemaljskoj kugli, a umesto zategnutosti koje vode do eksplozije, do izražaja bi
došao umirujući red stvari.
Jednog popodneva posetio ih je otac. Pitao je sina piše li često u Knjigu očeva.
- Dovoljno - Nandor Čilag.
- Postao sam radoznao. Mogu li da bacim pogled?
- Izvoli.
Međutim, čim je otac pročitao gore navedene redove, odmah je hteo da zna kako može da
dođe u vezu s Bertalanom Salmom.
- Čujem da je potpisao ugovor sa operom u Monte Karlu - Nandor Čilag.
- A njegov ujak?
- Njega ne poznajem. Šta biste želeli od njega, oče?
- Kupio bih deonice mlina.
Nandor Čilag se duboko zamislio. Posavetovao se oko tog pita-nja i sa Ilze, međutim,
žena nije htela da zauzme nikakav stav po tom pitanju. - Učinite onako kako smatrate, Nandore
moj.
 Dok se posle dugog premišljanja odlučio, one mlinarske deo-nice već su davno bile
prodate. Nije morao dugo da tuguje jer je niz prevara odveo mlinarsku firmu u stečaj i odjednom
deo-nice nisu vredele ni toliko koliko papir na kojem su štampane. Nandor Čilag je blagoslovio
svoju pamet, i ponovo se zakleo da ni ubuduće neće preduzimati ništa dok temeljno i dobro
ne razmisli.
Otac nije mogao da prekine sa kukanjem: - Ja, nesrećnik, gde mi je bila pamet? Zašto mi
nisi vezao ruke? Zašto me nisi zaključao u kuću? Koji sam ja to glupan? Jaoj! Jaoj!
Nandoru Čilagu je odjednom palo na pamet: - Oče, kako niste pokušali da prozrete
budućnost? Navodno, nama to može i da uspe! Zar ne?
Šandor Čilag je brisao znoj sa ćelave glave. - Ispao sam iz prakse... držiš da ne
pokušavam iznova i iznova na igri na sreću? Ma... starimo, propadamo.
Nandor Čilag je klimao glavom. Njemu su konačno samo delići pripali od veštine
predaka. Nije ni vežbao to, malo je obra-ćao pažnju na prošlost, a još manje na ono što se može
očekiva-ti. Možda bih morao više da obratim pažnju, pomislio je, i to u oba pravca.
Vreme popodnevnog odmora posvetio je tome da poglavlja u Knjizi oČeva čita polako
red po red, tražeći smisao svih mogu-ćih uzajamnih povezanosti. Možda je to pogodan metod da
poja-ča svoju sposobnost viđenja.
Prvi put u svom životu osetio je da mu blede ambicije za peva-njem. Nije ga brinulo kada
bi se neki kontrakt izjalovio. Slobod-ne večeri provodio je u radionici. Pored obrade drveta
njegovu pažnju sve više su privlačili stari satovi. Nije odustao dok ih ne bi popravio. Na polici su
stajala dva gramofona, tako je naizme-nično slušao ploče na njima da bi skratio nastalu tišinu dok
bi ih menjao. Melbini, Karuzovi, Gali-Kurcijevi glasovi plivali su pod osvetljenjem stonih lampi,
prigušujući rad satova.
Kao da je u društvu ovih sprava koje mere vreme dobio pod-strekza to da više utone u
Vreme. U jednoj od tih mirnih večeri najzad je video kakav je to kraj koji ga čeka. Guši se u
polumrač-nom zatvorenom prostoru sa puno ljudi. Nije razumeo. Razmi-šljao je da li to da podeli
sa ocem? Međutim, Šandor Čilag je u to vreme zbog slabog srca otputovao u Balatonfired.
Godine 1926-27, mada sam pronašao svoj duševni mir, ipak su me snašle neke
uznemiravajuće nevolje. Počeloje bolešću mog oca, onda se nastavilo sa brigom oko moga grla.
Bio sam prinu-đen da otkažem višepredstava nego za vreme čitave karijere. Naše materijalne
prilike - zahvaljujući mom oprezu i štednji -ipak nisupostale kritične. Mada sam mnogo izgubio
kada su sepoja-vile penge, jer smo svi menjali novac, ipak mi je uspelo da kupim letnjikovac na
Balatonu u županiji Semeš. Planirao sam da svoje stare dane provedem tamo. Odmah sampočeo
da pravim radio-nicu u sporednoj zgradi letnjikovca.
Moj drugi sin dobio je ime Endre. Upoređenju s prvim, ovaj se sa zadivljujućom lakoćom
rodio. Prav i zdrav. Izgleda da se moja Ilze uvežbala. Možda se nećerno zaustaviti do šestog,
štoje i poro-dični rekord, i Ričard Štern, moj pradeda, ga drži. Rođenje dece verovatno je najveća
sreća koja može zadesiti jednog muškarca. Ne žalim se. Možda me uznemiravaju moji preteći
snovi, ali sam odlučio da negrizem sebe zbog njih.
Mislim se da li će ikada ove redovepročitati i neko drugi osim mojih potomaka. Ako
lioće, da li će moći prokljuviti kako su nam prolazili dani na ovoj zemlji.
Bio je na vrhuncu karijere. Kao iznenadni poklon od svoje trupe mogao je da bira koje
opersko delo će biti na programu. On se odlučio za Boeme i Kavaleriju Rustikanu. Kada su te
dve opere postavili na scenu, onda je usledilo gostovanje od dva mese-ca širom zemlje -
međutim, na veliku žalost Nandora Čilaga, to gostovanje zaobišlo je Pečuj. Uspeh je bio osrednji,
nikada se nije obrukao, ali je slavlje, koje je vredno tolike požrtvovanosti, i tom prilikom izostalo.
Na kraju serije gostovanja Nandor Čilag je, uz nekoliko presedanja vozom, požurio kući, i
još na tom putu počeo je da razmišlja kako da provede jesen svog života kada presta-ne s
pevanjem. Izračunao je da bi svoje rezerve, računajući i letnjikovac u Semešu, iscrpeo za deset
godina ukoliko ne bi imao nikakav prihod. Teško da bi se mogao baviti opravkom satova. Onda,
šta da radi?
Mesecima je lupao glavu oko toga. Prihvatio je minimalan broj nastupa, opere ne, radije
je nastupao na koncertima i u programima za prikladne prilike, sa dopadljivim
italijanskim pesmama.
Ilze je i treći put ostala u drugom stanju, ili, kako se ona izra-zila: - Evo dolcaza da ste u
poslednje vreme kod kuće!
Nandor Čilag je jednog jutra - na veliko iznenađenje svih - bez najave ušao u kuhinju.
Kuvarica je zamalo ispustilabakar-ni tiganj. - Želite nešto, gospodine? - pitala je nervozno,
misle-ći da nešto nije u redu, jer je Nandor Čilag u to vreme obično još spavao.
- Šta se sprema za fruštuk?
- Ovo je bilo još veće iznenađenje. Pevač od pamtiveka nije doručkovao. Kuvarica je
nemo pokazala kajganu i tanko isečen dvopek, što je pripremila za gospođu.
- Moja Ilze je ovo poručila?
- Nije.
- Onda, odakle vam ideje da je ona za ovo raspoložena danas?
- Oprostite, gospodine, ali... moja gospođa svako jutro ovo isto doručkuje.
- To je velika greška - odjurio je u trpezariju, gde je Ilze već s vidljivim stomačićem
nameštala zavese i gledala kroz prozor. Nandor Čilag je stavio ruku na njeno rame i umesto
pozdrava rekao: - Ono što je ljubav za srce, to je za želudac apetit.
Ilza je ustuknula: - Pardon?
- Naš želudacje dirigent koji upravlja orkestrom naših stra-sti. - Posle manje pauze
dodao je: - Ovo su reči majstora Rosi-nija. Znate, Seviljski berberin, Vilijam Tel i ostali.
- Poznate su mi Rosinijeve opere. Ali otkud sve to sada
ovde?
- Od danas ja sastavljam dnevni meni.
Jelovnik u kući Čilag prilično se promenio. Na stolu su se našle takve izuzetnosti kao što
su jaja prepelice, gomoljika i puže-vi. Nandor Čilag je nabavio sve moguće kuvare na
mađarskom, kao i one iz inostranstva, jer je naumio da se ubuduće prema tim receptima kuva.
Kuvaricu su najurili, a i njene naslednice često su se menjale. Nandora Čilaga nije mrzelo da
lično nad-gleda nabavku na pijaci, porudžbine iz mesare, a ponekada je i sam upravljao
poslovima u kuhinji. - Ako je to mogao da učini labud iz Pezara, onda je i meni dozvoljeno!
I tako su svi morali saznati da je Đoakino Antonio Rosini bio labud iz Pezara.
- Nandore, Rosini nikada nije bio vaš fah. Šta sad hoćete od njega? - Ilze.
- To što ga nikada nisam pevao, ne znači da ne mogu slediti njegovu filozohju, zar ne?
Na zenitu svogživota sreću tražim u epikurejskim uživanjima, što osobito iznenađuje
mene samog. U piću, hrani, čitanju, pra-vljenju skica za akvarel, u meditaciji provedenih mirnih
sati. U posmatranjui zalaska sunca na Teću, u loženju vatre na padini, upečenju mesa na
otvorenoj vatri u prirodi, ugustiranju dobrih crnih vina, najzadsam pronašao svoj duševni mir.
Postalo mi je jasno: nepostoji savršenija sreća od one kada se nahranjeni duša i telo mogu na miru
odmarati.
Poigravam se mišlju da ugostim gradskegurmane igurmanke jelima spremljenim po
mojim ličnim receptima u delikates restora-nu koji bih otvorio. Bila bi to velika sreća uživati u
njihovoj rado-sti. Mom planu se protivi moj otac, kao i Ilze, možda i više. Na kraju, kome bi
smetalo da svoje slobodno vremeposvetim posluži-vanju gostiju na visokom nivou? Zašto bi to
bilo manje respekta-bilno zanimanje od prodaje cipelapo radnjama Čilagovih? Moj otacje
ovegodine izbrisao ime čike Štrauba sa table trgovinepod izgovorom da je suviše jevrejsko. Koja
hipokritska ideja! Ako se moj otac pogleda u ogledalo, ono što vidi, ubedljivije obeležava naše
poreklo od prezimena Štraub.
Međutim, sada moram da se suočim i da se borim sa nečim što je veća nesreća. Ne
usuđujem se ni da zapišem išta o tome. Sujeve-ran sam. Samo da mi nebesa daju dovoljno snage i
strpljenja.
Nandor Čilag je tvrdoglavo istrajavao u svojoj nameri. U to vreme stajala je napuštena
kuća ćilibara, koja je sagrađena pre sto godina. Zgrada je bila u vlasništvu udruženja
vatrogasaca, ali od 191o. godine nije upotrebljavana. Nju je iznajmio Nan-dor Čilag. Svojoj
gostionici dao je zvučno ime „Gostionica a la Rosini“, međutim, javnost to nikada nije prihvatila.
- Idemo kod Nandija Čilaga! - govorili su stalni gosti. Jer kod Nandija je bogata klijentela rnogla
dobiti takve francuske supe, italijanska pečenja i španske slatkiše kao nigde drugde. Svegaje
sedam sto-lova bilo, i stanovnici Pečuja rnorali su da se pornire sa činjeni-com da je neizbežna
rezervacija u restoranu, što se rnoglo učinti lično, telefonski ili preko kurira. Kod Nandija su
odabrana jela ukrašavana rnalim plamenom, pa su ih onda devojke Slovakinje posluživale. U
večernjim satima sa gramofona su se čule arije Verdija, Rosinija ili Pučinija.
Nandor Čilag je naložio da se otvori prozorčić na tesnoj pro-storiji, koju je on koristio kao
kancelariju, da bi rnogao da nadgle-da goste i osoblje. Kad bi poznanici došli na večeru, a takvih
je bilo sve više u gradu, nije propuštao da ih lično pozdravi. Postao je smešan od kada je pustio
stomak, jer je to bilo nespojivo s njegovom krhkorn građom. Ilze je primetila kako će sada
ljudi početi da misle kako su oboje u drugorn stanju - ona je bila u osmom mesecu. Nandor Čilag
nije brinuo zbog stomaka, uz to je pustio i okruglu bradu iz prošlog veka. Ta brada je za
samo nedelju dana pobelela kada se obistinila ona preteća opasnost o lcojoj nije smeo da upiše ni
reč u Knjigu očeva.
Ilze je počela sve čudnije da se ponaša. Rodila je sina Tamaša međutim, ni jednom nije
pristala da podoji bebu. U krugu gospo-đa bilo je uobičajeno da taj zadatakpreuzme dojkinja,
samo što je Ilze dojila prva dva sina jer je to bila njena izričita želja. Više puta izjavila je kako
majčino mleko obezbeđuje zdravlje detetu i nagovarala je svoje drugarice da se ugledaju na njen
primer.
Njeno znanje mađarskog kao da je naglo bledelo, sve češće je grešila i tražila pogodan
izraz. - Starim, ili šta? - pitala je uplašeno. Muževljevo protivljenje nije je umirilo. Sobarica ju je
često zaticala zaključanu, kada ni na kucanje nije bila sprem-na da otvori ni odgovori. Jednom
prilikom je dan i po čučala u svojoj sobi bez hrane i vode, ne obazirući se na molbe muža, svekra
i svekrve. Nandor Čilag nije mogao da shvati šta se to dogodilo sa njegovom ženom. Međutim,
Ilze nije davala nika-kvo objašnjenje.
Kada je jednog popodneva zapalila brokatne zavese u salonu, kuća je skoro izgorela do
temelja. Prestravljena posluga pozva-la je vatrogasce. Komandir, kada su ugušili vatru, u zapisnik
je uneo ono što se desilo, tako se po gradu pronela vest o Ilzinom stanju. Porodični lekar je
umirivao Nandora Čilaga, takve stva-ri se događaju, od naporna porođaju dođe do zbrke u
nervnom sistemu mladih žena. - Prost narod kaže: ode mleko gore na mozak. Možda bi bilo
pametnije kada bi gospoja ipak dojila ono malo!
Ilze je bezizraznim licem slušala doktora. Uzalud ju je muž ubeđivao, prvo nežno zatim
sve strože, ona nije imala šta da kaže. Ali, samo što je doktor napustio kuću, ona se bacila
na patos, glavom počela da udara tako jako kao da joj je bio cilj da razbije lobanju. Nandor Čilag
nije uspeo da je savlada ni uz pomoć sobarice.
Ovi napadi opasni po njen život postali su stalni. Tetka Tonči bila je jedinakojaje
koliko-toliko uspevala da smiri Ilzino ludi-lo, tako što bi nežnom snagom privukla nesrećnu ženu
na svoje velike grudi. Nandoru Čuilagu su prvo doktor, a zatim i svi osta-li odrasli u porodici,
savetovali da odvede ženu pre nego što sebi ne nanese neku kobnu povredu. On je u takvim
prilikama lupao o pod nogom, a pesnicom o sto: - Nema govora! Moja Ilza neće završiti u žutoj
kući!
Međutim, situacija se dalje pogoršavala. Više ni deca nisu bila na sigurnom. Nandor Čilag
je pozvao dve časne sestre - koje su imale neko iskustvo sa takvim bolesnicima - i one su
čuvale Ilzu dan i noć.
Ne mogu mozgom da shvatim zbog kog greha nas Sudbina kažnjava ovom kaznom.
Nadao sam se da ću na zalasku života moći mirno i povućeno da živim, međutim, u moju
svakodnevicu uselio se stalan strah: kojije sledeći užasan ćin na koji će strasna bolest navesti
moju llzu. Širom grada prstima pokazuju u mene. Moja nesrećaje postala omiljena žalopojka ne
samo među žena-ma već i u društvu gospode ugostionici. Naša sudbina postalaje pogodna i za
pero operskih kompozitora. Veći užasjedva da mogu zamisliti za sebe i svoju porodicu.
Svoje ubeđenje nije promenio ni onda kada su uveli u zakon pasus XV 1938. godine.
Štampani primerak kružio je od ruku do ruku i u njegovoj gostionici.
l.Paragraf: Mađarsko kraljevsko ministarstvo dobija ovlašćenje da u interesu obezbeđenja
efikasne ravnoteže društvenog života potrelme i neodložno važne mere - tu se podrazumevaju i
mere u borbiprotiv nezaposlenosti intelek-tualaca - od objavljivanja sadašnjegzakona najdaljeza
tri meseca, stavi u punosnažnost navedeni zakon i u zakonu navedeni predmet i onda ako
izvršenje spada u nadležnost donosioca zakona.
Prokleti pravozastupnički jezik!
Suštinu odredaba objasnili su mi pravnici iz mog društva. Pravnici će osnovati komore,
takođe i novinari, inženjeri, leka-ri, umetnici i svi koji se bave intelektualnim radom, međutim. u
tim komorama broj Jevreja nikako ne sme da pređe dvadeset posto.
Uskoro se ispostavilo da on, Nandor Čilag, koji je u bliskoj prošlosti pevao u najboljim
operskim kućama širom Evrope, ne bi mogao sada da bude član komore, jer je neko odlučio da
se on računa kao Jevrejin, jer se nije potrudio da i službeno pređe u „prihvatljivu veroispovest".
To ga je zabolelo, ali praktični zna-čaj ta odluka nije imala jer je za svoju karijeru ionako
smatrao da je završena.
Svoje ubeđenje da od Ilzine bolesti veći udarac ne može pri-miti nije promenio ni onda
kada je na snagu stupio IV zakon, čiji je zadatak bio da ograniči prisustvo Jevreja u javnom
životu i u privredi zemlje uopšte. Obrazloženje, tom prilikom s razu-mljivim tekstom, objavljeno
je u štampi.
Dokjepre donošenja ovog zakona jedino naš zapadni sused, Nemačka, učinila oštar korak
u udaljavanju Jevre-ja, od tada su istim putem krenule i neke druge države širom Evrope.
Sveta Marija, pomislio je, bićerno udaljeni? Nije mogao ni da zamisli kako bi se to moglo
učiniti.
U sve širim krugovima postalo je prepoznatljivo da su Jevreji osobeni, od svih naroda
strogo odvojena grupa naroda.
Nandor Čilag je dobio napad besa. Toliko je urlao da su njih petorica morala da ga
savladaju. Po gradu je počela da kruži vest: dobio je poremećaj mozga od svoje žene. Zaustavljao
je prolazni-ke na ulici, mahao je vazduhom izgužvanim primerkom novina u kojima je objavljeno
obrazloženje zakona i pri tome kao lud objašnjavao. - Zar da ja nisam Mađar, koji sam svojim
mađar-skim imenom stekao slavu svojoj domovini u najvažnijim oper-skim kućama Evrope? Ja,
koji savršeno govorim mađarski, dok hebrejski ne znam ni jednu jedinu reč? Ja, koji među
svojim precima imam i takvog koga su ubili 1849. samo zato što se borio za mađarsku slobodu?
Zar su ovde svi sišli s uma???
Čitao je dugačke delove iz sramnog teksta, uzalud su ljudi pokušavali da pobegnu, morali
su da ga slušaju do kraja jer ih je cimao za rukavi pratio u stopu. Kada bi izgovarao najstrašni-je
rečenice, jedva je dolazio do vazduha od uzbuđenja.
Listjejedno vreme čuvao među porodičnom dokumentaci-jom. Kasnije ga je sakrio u
rascepan omot Knjige očeva. Njegov sin Balaž izbacio ga je odande kada su tomovi došli u
njegov posed.
Brojčani odnos i daljeje daleko premašivao ipremašu-je učešće Jevreja u sebičnim
materijalnim i koristoljubivim aktivnostima štoje krivično delo, a pogotovo u onima koji su
pogodni za podrivanje privredne sigurnosti države. Zlo-upotrebom u naplaćivanju stranim
naplatnim sredstvima isključivo se Jevreji bave, dok državna vlast mora pokreta-ti veliki aparat i
biti u pripravnosti da njihova zloupotreba na bi ugrozila privredno stanje države.
Zakon
Reč ,,Jevrejin“ koristi se za određivanje onog kruga na koji se odnosi doneta posebna
pravna odredba. Nasuprot tome reč, ,,Izraelit“ odnosi se samo na naznaku veroispo-vesti. Oni
koje zakon obuhvata pod imenom ,,Jevrejin“ ne moraju pripadati izraelitskoj veroispovesti; krug
Jevreja mnogoje širi.
Zakon
Ograničava učešće Jevreja u donošenju zakona, u zako-nodavnim i upravnim telinui, kao i
u biračkim telima koja se odnose na isto;
uopšteno se oduzima i učešće Jevreja u javnim službama;
članstvo Jevreja u komorama lekara, pravnika, inženje-ra, novinara, pozorišne ifilmske
umetnosti ograničava se na šestposto;
isključuju se iz duhovnog i umetnićkog upravljanja u pozorištima ifilmskoj umetnosti;
isključuju se iz svih tela gde je potrebna dozvola javne administracije;
izjavnog transporta će jevrejskipreduzetnici biti poste-peno potisnuti na šestposto;
izdavanje dozvole zanatlijama Jevrejima uopšteno se zabranjuje i ukida i biće ukinuto sve
dok se broj njima već izdatih dozvola ne smanji na šestposto u svim mestima;
u industrijskimpreduzećima i u drugim oblastimagde se zapošljava intelektualna radna
snaga broj zaposlenih Jevre-ja mora se smanjiti ispod dvadeset posto uproseku;
ministarstvu za sprovođenjepreduzetih mera da je ovla-šćenje za iseljavanje Jevreja; na
kraju
punosnažnim odredbama pobrinuće se za kažnjavanje onili koji pokušaju da izigraju
zakon.
- Možda bi bilo pametno da se sada odmah iselimo - pred-ložila je Ilona naporodičnom
sastanku. - Ako će zaista sprovo-diti mere.
- Ali ovo je naša država! - Nandor Čilag. - Mi smo ovde kod kuće! Neka odu oni!
- Ne urlaj, sine, zabole me glava od tebe. Nisi više na oper-skoj sceni. Čujemo te i kada
normalno govoriš.
Nandor Čilag je otputovao za Budimpeštu da pribavi važna i potrebna dokumenta.
Međutim, njegove stare veze su prekinute i sva vrata redom bila su mu odjednom zatvorena.
Novine Mađari u svojim člancima svakodnevno su napadale i režale na mesnu vlast zbog
toga što se s toliko obzira ophodi prema Jevrejima grada Pečuja. Među navedenima, za
primer, bili su i Šandor Čilag, „koji za bezobrazno visoke cene prodaje obuću, i tako na
podmukao način čerupa sirotinju“, kao i nje-gov sin, vlasnik Nandija, koji obezbeđuje kako
mesto za stolom, tako i klopu svojim istovernicima i krvopijama svojih građana' Uz oba imena u
zagradi su naveli i prezime Štern.
 Nandor Čilag se kezio i škripao zubima kao konj kada se pot-kiva. - Kakva
impertinencija! Silnim dokumentima može se dokazati da smo mi Čilag! Uopšte, odakle su
iskopali?
Porodica ga je samo teškom mukom mogla odvratiti od name-re da ne tuži redakciju. Bilo
je to ulje na vatru. Pretilo im je da u određenom vremenskom periodu povuku dozvolu za
trgovi-nu cipelama, kao i dozvolu za gostionicu.
- Šta može još da nas snađe? - pitao je otac sina i sin oca. Logična i spasonosna ideja
mogla je biti da se pravo vlasništva prenese na ime Ilze, koja je nemačkog porekla, ali su nju do
tada; upravo na molbu njenog muža, proglasili nesposobnom za odlu-čivanje i neuračunljivom.
- Moramo da nabavimo jednog Aladara! - Šandor Čilag (Štern).
- Aladara? - Nandor Čilag (Štern) nije razumeo.
- Jesi li gluv? Aladara! Štrohmana, jasno?
Anti Koložvari je postao porodični Aladar. Anti Koložvari je bio poznati badavadžija i
kafanski inventar u Pečuju. Nandor Čilag mu je redovno davao manje sume, koje je u svom
notesu zapisivao kao „Antislučaj porez“. Anti Koložvari je iz novinar-stva alkoholom isprao
samog sebe. Nije bio trezan ni kada je -uz povećanu apanažu - i pravno dao svoje ime trgovini
cipela i gostionici. Na prenosnom dokumentu u svom potpisu uspeo je da napravi dve greške, ali
to nikome nije zasmetalo i tako je na ugovoru ostao paraf Antal Kološvari.
Nemci su već napali Poljsku kada je Nandor Čilag počeo da vaga kako je ono što ih čeka
možda toliki udar kao što je Ilzin komplikovan mozak. Postavilo se pitanje napuštanja države,
ali porodica nikako nije mogla da se složi oko ciljnog mesta. Nan-dor Čilag je predlagao
Švajcarsku. Tonči Ameriku. Šandor Čilag Australiju, zbog kengura. Ilona i njeni roditelji dali su
prednost Kanadi jer su dva brata Manfreda Goldbauma već tamo živela.
Ova je bila jedina tema u koju se i Ilze umešala: - Nemačka! Dojčland! - ponavljala je u
beskraj.
- Pustite to, molim vas... upravo zbog Hitlera moramo pobe-ći odavde!
- Ne Hitler! Nemačka! - rekla je na to Ilze nestrpljivo. Ona je spadala u onaj mali broj
ljudi u Evropi koji još nisu shvatili ko je Firer.
Dok su se oni raspravljali, skoro sve članove porodice su odve-li, uglavnom teretnim
vozom. Ilze, kako je prošla kroz dvostruku metalnu kapiju nad kojom je u luku pisalo RAD
OSLOBAĐA, dobila je najveći i najstrašniji napad do tada. Za to vreme njena dva sina u
pubertetu vojnici su šutirali sve dok nisu othpustili majčine ruke. Ilze se kao lavica bacila za
njima. Kada su je obo-rili u blato, ona je napadala iznova i iznova psujući na nemač-kom. Dva
čuvara su je kundakom pretukli do smrti, ne mareći što je Ilze govorila Hajneove stihove iz
čitanke za četvrti razred nemačke škole, pesmu koja opisuje jesenje predele u prirodi. Taj
udžbenik je zabranjen 1936. zajedno sa Hajneom i ostalim pesnicima, ali ta dva vojnika išla su u
školu pre toga.
Nandor Čilag sve to nije mogao da vidi, do tada su ga već odvojili od ostalih. Imao je
sreće, on je stigao do Kanade. U logoru su brigadu za sortiranje zvali Kanada, jer su na
tom odeljenju postojale ozbiljnije šanse za preživljavanje. Radnici u Kanadi sortirali su odeću i
predmete preostale iza onih koji su gasom pomoreni. Bilo je tu i zlatnih zuba, prstenja, naoča-ra i
ostalog. Odvajali su stvari korisne za Treći rajh od smeća koje će kasnije uništiti. Glavno oružje
njihove tihe sabotaže bilo je to što bi po koji skupoceni predmet krišom izneli i baci-li u poljski
klozet.
Kanađani su svakog jutra sa dubokim saučešćem posmatrali radne brigade kako ulaze i
izlaze. Kao aveti su se teturali i jedan drugog pridržavali na tom glavnom putu. Posudica za hranu
bila im je privezana kanapom oko struka. Svakodnevno je pravlje-na stroga selekcija i odabir u
radnim brigadama. Nepodobne su odstranili. Njihove lične stvari su prelco ruku Kanađana
odla-zile u depo ili na smetlište.
Nešto posle Nandora Čilaga došao je u Kanadu jedan tihi čovek s ogromnom jagodicom.
Od kada su ga stavili pored Nan-doraČilaga, samojejedna rečenicanapustilanjegovausta: -
Tiva-dar Fleš, trgovac na malo, iz Kiškunhalaša, moliću lepo.
Nekoliko nedelja morali su čekati da se ponovo oglasi. Tada je relcao: - Pogledajte!
U jednom od prljavštine uštogljenom odelu našao je sat u obliku jajeta. Sat je pokazivao
dan, mesec i godinu. Radio je tačno.
- Je li od zlata? - neko.
Nandor Čilag je bez reči uzeo sat iz ruke Tivadara Fleša. Zagle-dao ga je dugo, približio
ga je očima, vid mu se naglo pogoršao u poslednje vreme.
- Poznato? - Tivadar Fleš.
Nandor Čilag je nemo klimnuo glavom. Videvši njegove suze, više pitanja nisu
postavljali. Kanađani su sve razumeli. Nandor Čilag je čvrsto stiskao sat, dodir rezbarije muje
dočarao prošlost. Mora da su tako dodirivali te recke i njegov otac, deda, prade-da, čukundeda i
tako dalje, sve do Kornelija Šternovskog/Čila-ga. Znao je da je taj džepni sat na svoje momačko
veče poklonio svom budućem tastu. Jadan čika Manfred, znači da je...
Neka muje pokoj duše. Njegaje rad zaistaučinio slobodnim.
Nandor Čilag je samo nekoliko minuta oklevao, onda je sat spustio u džep i pokorno
zatražio da izađe. Promrmljao je nekoli-ko molitvi na mađarskom, zatim i onu j ednu što j e znao
na hebrej -skom dok je sat dao poljskom klozetu. Barukh attak adonaj.
Pozorište robova je za Božić priredilo zabavno veče. Zamo-lili su Nandora Čilaga da im
otpeva nešto lepo. Ustezao se, ne ume on više da peva.
- Svejedno je da li znaš? - organizator. - Ja ću, recimo, da igram, mada... - odmahnuo je
rukom. To je bio Bela Lajtaji, pre rata učitelj baleta u praškoj operi. A sada je najmršaviji u
celoj baraci. Nandor Čilag je u poređenju sa njim bio buca, mada je od svoje telesne težine skoro
polovinu izgubio.
- Hajde da počnemo pripreme!
U večernjim satima je savijajući se i naslonjen na zid barake pokušavao da probudi svoje
davno neupotrebljene mišiće. Vežbe za dijafragmu nisu pravile buku, ali skale je jedino u
dvorištu vežbao, mislio je da bi smetao ostalima. Međutim, čim bi zapo-čeo, njegovi drugari
zarobljenici skupili bi se oko njega željni melodija. Nikada nije mogao da odoli publici, nisu
morali da ga nagovaraju, pevao im je iz svog nekadašnjeg repertoara. Njegov jecajući tenor
podigao se visoko prema dubokom mraku iznad logora, tamo iznad baraka dugo je vibrirao,
nekoliko hiljada ljudi ga je slušalo. I tu i tamo počeli su da aplaudiraju.
Imam uspeha, pomislio je. Kadabi me samo čuo veliki Karu-zo, možda bi me pohvalio.
Za zabavno veče sklepao je sebi i kostim klovna od iscepa-nog čaršava na kojem je
nagorelim štapom nacrtao veliku dug-mad. - Smej se, Pajaco! - pevao je na mađarskom u logoru,
gde se govorilo dvanaest jezika. Na kraju arije plačući se skljokao na kolena. Vrtoglavi aplauz
nije bio u stanju da izdrži, niti da se zahvali. Dobio je napad groznice, svest ga je izneverila.
Slede-ćeg jutra nije mogao da ustane sa drvenog kreveta, uzalud ga je nemački stariji vodnik
šutirao. Tresla ga je groznica, oči su mu se izvrnule, crvene i ispucale nalik na krljušti ribe.
Tivadar Fleš ga je pridržavao do Apdplaca. Obojici su naredi-li da stanu u red koji je uz
ogradu odmicao prema zgradi sa stra-ne. Stigli su u prostoriju ispred tuševa. Tivadar Fleš je
pomogao Nandoru Čilagu da skine odeću. Njegove otrcane cipele pažlji-vo je stavio pored zida.
Kada su pod tuševima vodili borbu sa smrću u gomili sa osta-lima, Tivadar Fleš je
progovorio: - Majko, majko moja draga!
 On zna da govori, ako hoće, pomislio je Nandor Čilag. Setio se svoje majke, zatim i dece.
O Balažu je znao da je negde u Rusi-ji na prinudnom radu. Endrus i Tamaš... ne znam...
Osećao je ukus kupine i borovnice u grlu koje se sve više ste-zalo. Na poslednjoj slici
koja je još dospela na projekciono plat-no njegovog mozga bilo je stado jelena koje juri niz
brežuljak. Ispod kopita dizala se prašina crvene boje, a rogovi su im pište-ći grebali nebo nagnuto
do zemlje.
Oko Nove godine malo češće ume da bude vedro. U oštroj hladnoći naziru se beskrajnost,
čežnja da se godina okon-ča, zakletve, nade lete visoko prema nebu. Izbledela ivica punog
meseca obećava prijatnije vreme. U ritmu se savi-jaju mladi borovi dok se u šišarkama budućeg
drveća spremaju na put. Mnogi ispitivački motre nebo iz svojih domova, ili otrgnuti negde
daleko. Oni što se bude još u zoru mogu videti kako sivi oblaci božićnog meseca gutaju Srebro
Nebesko, a potom i zvezde. Često se ovakve noći završavaju tako što se raspara debeli nebeski
jastuk, a sadržinapadadole; nije to sneg, nije nikiša, više je izdro-bljen led koji preteći lupa po
olucima, krovovima i ivica-ma prozora.
kancelariji nije gorela sijalica, već su petrolejske lampe osve-ivale prostor. Tri babetine
prelistavale su knjigu evidencije ;vrtastog oblika. Bledoplave uniforme žena mirisale su
na mijsko sredstvo. Senke smrti lebdele su u polumraku prasta-y mirisa, jer je svaka stranka koja
je tu došla tražila ili davala datke o smrti. Tri starice su drhtavim prstima klizile gore-le preko
širokih stranica matične knjige u crnom povezu. da bi najzad pronašle traženo ime, istim
pokretom kucnule na to noktima.
Balaž Čilag je stao na kraj reda, procenio je da će za tri četvr-.e sata moći da priđe jednom
od pohabanih pisaćih stolova. krčala su mu creva. Stalno ga je mučila glad. Iz pekare u Jokai ci
vetar je doneo prijatan miris sveže ispečenog hleba, koji se ukao preko prozora sa lošom
izolacijom, ali težak miris u sali mah ga je zagušio. Balaž Čilag se setio Brotzetteh. Dokje još
porodica bila na okupu, on i njegova dva brata bi se za vreme večere prosto potukli oko
toga kome će pripasti ono parče hleba na čijoj korici je bio maleni papirić sa imenom pekare,
mestom i datumom proizvodnje. Majka je zabranjivala da pojedu Brot-zettel, boja za štampu je
otrovna! - međutim, oni bi ga svejed-no progutali svaki put. Utuvili su u glavu da je najukusniji
deo malog crnog hleba upravo taj zalogaj gde se papir upekao sa koricom i tako se stvrdnuo u
izuzetnu poslasticu. Voleli su ga više od kuvaričinih kolačića, koje su gosti porodice Čilag
neiz-ostavno pohvaljivali.
Teško je reći šta su toliko voleli na tom brašnjavom i nika-kvom papiriću. Balaž Čilag se
grčevito držao ove uspomene, i kada se vratio u Pečuj, najpre je svratio u Časarovu
pekaru. Gospođica, sa kojom se od detinjstva poznavao, počela je da plače kada ga je ugledala i
nije primila novac za hleb od jednog kilograma. Balaž Čilag je seo na ivicu trotoara na Sečenji
trgu i odjednom pojeo ceo hleb. Prvo je pojeo mekani unutrašnji deo, a zatim i koricu, koju je
iskidao u kriške. Brotzettel je ostavio za kraj. Ali više mu nije bilo tako slatko kao kada se rvao
za nju sa Endrusom i Tomikom. Više nikada Brotzettel neće biti onakav kao nekada, pomislio je.
Svi ostali koji su tu čekali bile su žene. Izračunavao je kod koje starice će on doći. Ispred
sva tri stola sedela je po jedna stranka, i u tom trenutku sve su plakale. Balaž Čilag je slušao te
glasove i pomislio je kako bilo šta da se desi u ovom svetu, na kraju žene uvek plaču. Ali ako je
čovek opkoljen uplakanim ženama, to već ne može biti toliko strašno kao kada... One su barem
žive.
Na osnovu onoga što je do sada tu čuo, od onih stvari koji se tu rešavaju najduže traje
proglašavanje nestalim, nadao se da su ostali došli iz drugih razloga. Kada su dve starice
gunđajući otišle u podrum da potraže još neka stara dokumenta, njega je obuzeo očaj. A u stvari
gde bi to žurio? Nemaš nikakva posla.
 Do pre dva meseca još je bio u logoru broj 7149/2 sa još petnaest hiljada ljudi. Uglavnom
Nemaca, Italijana i Rumuna.
Mađara oko hiljadu i po. Skoro bez prestanka su stizale vesti o oslobođenju.
- Zameniće nas! - ponavljao je od jutra do sutra jedan vla-snik ergele iz Silvašvarada,
kome su u logorskoj bolnici odsekli nogu, pošto je dobio gangrenu. Od svoje tvrdoglave nade
nije odustao ni za trenutak. Čuli su ga kako i u snu tu istu priču priča. Većina u logoru verovalaje
da se rat završio i da će svako na miru moći otići svojoj kući.
Među nestrpljivima uvekbi se našao neko ko je razmišljao o bežanju, oni hrabriji su i
pokušali. Robovi sa najdužim stažom tvrdili su da je manjoj grupi Rumuna to i uspelo. Ali su
svake nedelje mogli da vide kako se nekolicina sapetih odbeglih ljudi vraća, koje su čuvari
odvodili u suteren glavnog štaba, gde je većina njih izdahnula od teških batina. Balaž Čilag je
nekoliko puta hteo da se priključi grupi koja je planirala da beži, ali nijed-nom se to nije
ostvarilo.
Balaža Čilaga zarobili su sa dva druga iz grupe na prisilnom radu. To su bili dr Pišta
Kadaš i Zoli Nađ, koje je on još iz Peču-ja poznavao. U belom skijaškom odelu na skijama
opkolila ih je jedinica kod mosta Vereće. Do tada se nisu samo radnici sa prisilnog rada razilazili,
već se raspala i Druga divizija mađar-ske vojske, a u tom metežu svi su bežali glavom bez obzira.
Njih trojica hteli su da piju vodu iz zamrznute reke, i taman kada su počeli letvama da lome led,
začuo se melodičan naređivački glas ruskog vojnika iza njihovih leđa. Oko sto pedeset vojnika
staja-lo je na mostu, sto pedeset belih aveti.
Balaž Čilag je počeo da trči prema njima, u srcu mu se kome-šala vrela radost olakšanja. -
Dobri đen! Nje streljaješ! Mi Ven-gerski! - viknuo je. Toliko su svi znali jer su među onima na
prisilnom radu morali da nauče. Ali, umesto zagrljaja, kundak su pružili prema njemu gurnuvši
ga tako snažno da se okli-znuo i pao pod most. Doktor Pišta Kadaš je govorio nešto fran-cuski, pa
je počeo jezikom Rusoa da objašnjava kako su oni mađarski Jevreji, koje su zbog porekla poslali
na minska polja.
Ruski oficir mora da je nešto pogrešno razumeo, jer je na reč minska polja zaurlao. - Sam
de minj? - ponavljao je pretećim glasom, a zatim ga je udarcem oborio. Balaž Čilag i Zoli Nađ
su hteli da priđu nepomičnom telu dr Pište Kadaša, ali su ih odve-li gurajući ih puščanim cevima.
U logoru su se sreli ponovo. Nisu znali zašto su tamo dospe-li, zajedno sa članovima
Vermahta i ostalih regularnih borbe-nih jedinica, ali nisu imali kod koga da se raspitaju. Zoli Nađ
se u Beremendu rodio i dobro je poznavao porodicu Goldbaum i Holačeke. Tada još nisu znali da
su obe porodice na silu odveli i da od njih niko nije ostao živ. Zoli Nađ je studirao pravo na
fakul-tetu Eržebet dokga nisu udaljili zbog drugog paragrafa zakona o Jevrejima. Balaž Čilag se
iz istog razloga uzalud prijavljivao. i njega su odbili. Doktor Pišta Kadaš je bio advokat, i njega
su na osnovu zakona iz 1939. isključili iz komore. Posle toga pokuša-vao je da preživi tako što se
prihvatio prepisivanja dokumenata drugim advokatima.
Njih trojica su istog dana bili pozvani na prisilni rad. Balaž Čilag se nije mnogo
uzbuđivao. To je bila njegova četvrtapoziv-nica, do tada je njegov otac uspevao preko svojih
veza da ga oslo-bodi. Mislio je da će otac i sada završiti da ga izuzmu.
Prema toj ŽOH - Žuri, Odmah, Hitno - pozivnici trebalo je da se jave u Nađkat. Sa voza
su njih trojica sišli kao tri raspoja-sana mladića koja su pošla na naučnu ekskurziju. Međutim,
u bašti zgrade komesarijata za tili čas postali su obično topovsko đule. Oficir je zaurlao
neartikulisanim tonom i obavestio ih: ako su do sada mislili da su ljudi, tu zabludu neka izbiju iz
glave što pre, jer su vašljivi Jevreji, i ništa više. Čuvarima se ne mogu obratiti, smeju samo da
odgovaraju, ako ih uopšte neko nešto pita, i to sa tri koraka rastojanja. Svoje stvari iz civilnog
života lepo neka stave na sto i dirljivo mogu da se oproste zauvek od njih. Iz svojih novčanika
mogu zadržati pedeset penga, a osta-lo na sto. Paket od kuće ne mogu primati. Sva pisma
podležu cenzuri. Posetu mesečno jednom mogu primiti, i to isključivo one iz najbliže porodice.
Ne mogu pušiti, jer prema postojećim odredbama oni i nemaju sledovanje duvana. Dan i noć
moraju nositi žutu traku oko ruku. Hriščani jevrejskog porekla dobiće bele trake, dok komunisti i
ostali kriminalci žutu traku s crnom flekom. Uniformu kuju nose moraju čuvati, svako oštećenje
na njoj povlači materijalnu odgovornost. Na kapu koju će ubudu-će nositi u logoru ne smeju
prikačiti rozetu.
Balaž Čilag nije mogao da izdrži da se ne nasmeje. Smatrao je zabavnim i da zamisli kako
bi bilo koji vašljivi Jevrejin mogao da nabavi sebi rozetu za kapu. Njegov osećaj za humor je
urlaju-ći oficir nagradio tako što je naredio da ga za stub vežu na jedan sat. Vrlo brzo će saznati
da se taj oficir zove Lipot Murai. Taj Murai ima i nadimak: dželat iz Nađkatanja. Ruke su mu bile
do te mere zavrnute na leđima da je mislio da mu je rame iskočilo. U trećem minutu počelo je da
peče od bola, u petom minutu taj bol se razlio po celom telu, a u osmom minutu se
onesvetio. Međutim, po Muraijevom naređanju, sa nekoliko kofa hladne vode vratili su ga svesti.
Dželat iz Nađkatanja nije voleo da mu žrtve pobegnu u nesvesno stanje, ti vašljivi Jevreji mogu
slobod-no da prežive svaki trenutak njegove torture.
Morao je da shvati da više nema protekcije koja bi mogla da mu pomogne. Usledila je
,,obuka“ od nekoliko nedelja. Svako-dnevno, vrhunac te obuke bio je čaj u pet, kako je oficir
Murai nazvao svoj izum: tačno u pet sati po podne - u sedanmaest nula nula, tako su izgovarali -
zatu svrhu odabrane Jevreje uterali bi u podrum glavne zgrade logora, a tamo su ih momci
zaduženi za red i disciplinu u logoru doslovce tukli sve dok su se micali. Vrisak od kojeg se ledi
krv u venama verovatno su čuli i oni iz okolnih sela. Balaža Čilaga nijednom nisu upecali, dok su
Zolija Nađa čak dva puta. Prvom prilikom su mu slomili ruku, a drugi put kuk. Čopao je i onda
kada su ih uterali u vagone i krenuli sa njima na front kao deo 14. lake pešadije. Put do Rečice
trajao je više dana, odatle su pešice nastavili put ka istoku.
Dok su stigli do Dona broj ljudi u četi se prepolovio. Fizičko kažnjavanje bilo je sve
divljije, međutim, najviše žrtava uzimao je mraz. Mnogi su ostali uz ivicu puta, srušili se praznog
izraza u sneg sa ubeđenjem da će posle kratkog predaha moći da se dignu. Vojnici su znali da je
šteta trošiti metak na njih.
Logoraši su pravili prepreke od bodljikave žice i popravljali pruge koje su ruski partizani
iznova i iznova dizali u vazduh. Ovaj mukotrpan posao bio je sve beznadežniji, ponekad su
vozo-vi mogli da saobraćaju svega pola dana. Bilo je i takvih deoni-ca pruge - Balaž Čilag je
izbrojao - gde su za dve nedelje devet puta menjali od detonacije iskrivljene šine i od požara
nagorek drvene pragove.
U strahovito hladnom januaru dobili su naređenje da očiste teren ispred regularne vojske,
to jest da pokupe mine na jednom proplanku na čijoj suprotnoj strani je vetar nežno ljuljao
visoke borove. Među logorašima se proneo glas da su se u šumi već ulo-gorili ruski izvidnici.
Balaž Čilag nije verovao. Njega su ti mirni borovi na Balatonsemeš podsećali, i na letnjikovac
njegovog oca. Nije važno. Ako čovekpuzeći potrbuške ašovom pešadije mora iz smrznute zemlje
da iskopa tempirane mine, od kojih svaka može da eksplodira, svejedno je da li tamo u šumi ima
ruskih vojnika ili nema.
U polutami drveća nastalo je neko komešanje. Pojavila se jedna koza sitnog rasta. Sitnim
koracima izašla je na minsko polje i počelazadovoljno da pase. Svi su bez daha čekali kada
će odletiti u vazduh, ali izgleda da je koza bila isuviše laka za mine podešene za težinu ljudi.
Balaž Čilag je sa zadovoljstvom posma-trao gracioznu životinju. Ruska koza izgleda veoma
slična mađar-skoj, pomislio je. Samo što je mršava. Veoma mršava.
Otprilike u tom trenutku, nedaleko od njih krenuli su Rusi u ofanzivu. U klinastom obliku
probili su front, rasipajući nemač-ke, italijanske i mađarske snage. I četa logoraša Balinta
Čilaga izginula je do jednog. Nekim čudom njih trojica su preživeli.
Zoli Nađ, dr Pišta Kadaš i Balaž Čilag su se držali zajedno od početka. Vezivali su ih
simpatija i zajedničko interesovanje. - Pravni odsek! - govorili su za njih ostali. Zakleli su se da
če biti saveznici u svemu da bi udruženim snagama preživeli rat. Ovu zakletvu Zoli Nađ nije
održao. Prilikom utovara drva uhva-tila ga je vrtoglavica i pragovi za pruge potpuno su ga
smrskali. Njegove preostale lične stvari bratski su podelili. Balaž Čilag je dobio jednu knjigu i
jednu fotografiju. Sa slike se smešila jedna smeđa devojka kovrdžave kose. Njen osmeh je bio
pun vere kako je stajala naslonjena na beli zid u kupaćem kostimu od laganog materijala, negde
na plaži. Na poleđini slike je Zolijevim pedant-nim rukopisom pisalo: „Joli, kada smo prvi put,
21. avgust 1943.“ Balaž Čilag je milion puta maštao o tome šta je to i kako je to Joli prvi put, 21.
avgusta 1943.
Knjiga je izdata početkom stoleća, a naslov joj je bio Saveti za domaćinstvo. Balaž Čilag
je nagađao zašto je Zoli Nađ baš sa tom knjigom krenuo u rat, međutim, pošto je na potkorici
knji-ge pisalo „Vlasništvo Helge Kordaček- i čak ni tebi neću pozaj-miti“ - mogao je da nasluti, i
Zoli je ili našao ili na sličan način kao on nasledio knjigu.
U svojim najtežim trenucima u toj knjizi tražio je utočište. Ako je bio mnogo gladan, čitao
bi trikove u kuvanju vredne domaćice i čitav jelovnik od četiri ili pet jela kojima se
umorni muževi sa posla mogu očarati za stolom. Ako je drhtao od hlad-noće, onda je prelistavao
stranice sa štrikanjem i heklanjem od vune. Ako su ga buve mučile, proučavao je majstorske
zahvate pranja i peglanja. U mozak mu se urezao svaki uvod onih trista sedamdeset stranica iz
knjige. Nije moglo da mu dosadi.
Ozbiljan gospodin čovek neće se oženiti dok ne obezbedi najmanje 3.ooo kruna
godišnjegprihoda. Od l.ooo kruna samac samo veoma skromno može da živi. Bračnom
paru potrebnoje ne dvaputa, ali pre tri puta toliko.
Mladi bračni par iz srednje klase jako lepo može da se stnesti u trosobnom statiu. Stan sa
jednoni spavaćom, dnevnom sobom i trpezarijom može odgovarati službeni-ku sa prosečnim
primanjem, kao i mladom trgovcu. Iznaj-miti stan bez kupatila u današnje vreme nije
celishodno, a dograđivati ga nije isplativo. Sobni umivaonici ili lavori nisu dovoljni za
održavanje Čistoće modernog čoveka dana-šnjeg vremena.
Gostinska soba, ili kako je šik i na mađarskom zvati, salon, večjepravi luksuz, jer svako
možesvoju dnevnu sobu da uredi tako da bude pogodiui iza primanje gostiju.
Za srednju klasu gostinska soba ima izrazitu ulogu. To je svetla tačka porodičnog donui,
ponos domaćice, tu je naredan najskuplji nameštaj, najsjajniji ukrasni predme-ti. Sofa sa
svilenom ili rustičnom somotskom presvlakom nasred zida, sa dve strane stolice sa naslonom,
polukružno fotelje. Na stolu vizitkarte upogodnoj kutiji i knjige upom-peznom omotu. Na
prozorima bogato nabrane teške zave-se, na zidovima i nameštaju manje ili veće slike i
ukrasni tanjiri. Bidermajer buketi i heklani podmetači. Tu možemo primiti dalje rođake koji
dolaze da nas posete, prijatelje, poznanike, poslovne Ijude, i tu se takođe mogu
održavati porodična slavlja.
Balaž Čilag kada bi dotle stigao, oči bi mu se napunile suza-ma. Prisetio bi se dedine kuće
u Apaca ulici, zatim i kuće u Nepomuk ulici za vreme nedeljnog ručka. Kada bi veliki zidni sat
otkucao dvanaest, otac bi sebi sipao čašicu gorke rakije, i to odjednom ispio. Sobarica bi
postavila veliki sto. Pola sata kasni-je kuvarica bi po njoj poručila da porodica može da sedne
za sto. Otac se držao običaja da se za tu priliku svi obuku svečano. Tri dečaka morala su prići
mehanički nasmešenoj i lekovima predoziranoj majci Ilzi, i ceremonijalno je poljubiti u ruku.
Na kraju bi i otac učinio isto.
 - Dankešen! - rekla je Ilze četiri puta potpuno istim tonom kao gramofon.
U logoru broj 7149/2 protok vremena je usporen, ponekad kao da je potpuno prestalo.
Odavde je već mogao da se javi pismom kući na dopisnici Crvenog krsta na mađarskom i ruskom
jeziku. Na mestu pošiljaoca morao je da napiše POŠILJALAC: RATNI ZAROBLJENIK. Na
dopisnoj karti bilo je mesta samo za neko-liko redaka. Balažu Čilagu ni toliko nije bilo potrebno.
Ja sam dobro! Kako ste vi?Pišite mi štopre! Odgovor nije nikada primio. Često je pokušavao da
zamisli kako će to izgledati kada ponovo vidi svoje najbliže i rodni grad. Ponekadje i sanjao o
tome. Kao dete redovno bi prošao kroz kapiju ispod luka u kući u Nepo-mok ulici, u kasno veče,
otac i majka sedeli su u salonu ispred kamina (dok su takav kamin imali samo u kući u Apaca
ulici) u svetlosti sveća; na njegov dolazakklimnuli bi glavom, a zatim bi majka nemačkim
naglaskom rekla: - Idi brzo na spavanje! - i on je poslušao.
Čvrsto je ulivao samopouzdanje dr Pišti Kadašu, koji je bio sklon depresiji. - Videćeš,
otići ćemo mi kući, pre no što misliš!
U večernjim satima terao ga je da priča. Sećanja iz života dr Pište Kadaša uvek su se
vraćala na godine kada je bio advokat. I način njegovog govora podsećao je na onaj prilikom
vođenja pregovora. Ton u glasu postajao mu je sve dublji, i učestalo je izgovarao fraze kao što su
,,što bi se reklo“ i „mora se istaći“. Pred Balintom Čilagom otvorio se takav svet gde je uzalud
molio za ulazak. Mada su u porodici su svi bili sigurni da će postati advo-lcat. Još kada je
osnovnu školu pohađao, držao je govore odbra-ne uz trpezarijski sto.
- Bravo, bravisimo, mladi gospodine pravniče! - otac.
Balaž Čilag se u školi isticao grčkim i latinskim jezikom.
Pesme Homera, Vergilija i Ovidija je s lakoćom naučio napamet samo posle nekoliko
čitanja. I latinski se smatrao jednim od zna-čajnih stubova na putu prema pravnim naukama.
- Znam da ću postati pravnik u svojim zrelim godinama!
- Otkud znaš? - dr Pišta Kadaš.
- U mojoj porodici provorođeni znaju mnogo toga. Ne raz-umem to ni sam.
Doktor Pišta Kadaš ga je toliko moljakao da mu je na kraju, ustežući se, ipak ispričao
kako je to lcod Čilagovih. Dolctor Pišta Kadaš je uznemireno slušao. Nije bilo prvi put u logoru
da pot-puno normalan čovek bez ikakvih znakova skrene s uma. Nije smeo da se upusti u
raspravu, radije je pokušao s pitanjima, u nadi da će njegov drug iznenada početi da se smeje, kao
što je to i uobičajeno sa šaljivdžijama. Međutim, Balaž Čilag se držao one svoje besmislice da on
iz nekog tajanstvenog razloga vidi prošlost i budućnost.
- Onda si i naslutio da ćeš dospeti ovde?
- Ne, samo toliko da će biti nesreće, velike nesreće. To je tako da samo slike dolaze,
ponekad sasvim blede.
- Ali ako i tvom ocu... ako je znao šta će se dogoditi, zašto se niste iselili dok se još
moglo?
- I ja se to pitam često. Možda zato što je jedna stvar videti, a opet druga verovati u to.
- Pa dobro... zar ne bi mogao da vidiš da li ćemo se izvući odavde?
- Već sam ti rekao, idemo kući, pre no što misliš! I... naše oslobađanje je nekako
povezano s mlekom... nemoj tako da me gledaš, nisam lud!
- Mleko... - dr Pišta Kadaš je uzdahnuo. Teško da je Balaž Čilag mogao da mu kaže
nešto više iznenađujuće nego što je reč mleko. Zarobljenici u logoru broj 7149/2 nisu nikada
videli mleko, osim nečeg belog kondenzovanog što je bilo umešano u kafu jezivog ukusa. Ta bela
gusta tečnost bila je u onakvim metalnim kutijama u kakvim su Čilagovi prodavali imalin
u cipelarskoj radnji.
Balaž Čilag se pokazao kao vrlo nespretan drvoseča. Imam dve leve ruke, govorio je.
Međutim, niko tačnije nije umeo da proceni količinu isečenog drveta kada su to upisivali u
liste. Balaž Čilag je brzo naučio ruski, tako su ruski stražari mogli da ga koriste i kao prevodioca
kada je bilo potrebno. On je sve učinio da u svojoj blizini uposli i dr Pištu Kadaša, međutim,
to mu nije išlo za rukom. Tog muškarca sa ogromnim kukastim nosom nekako su ruski vojnici
smatrali odbojnim. Balaž Čilag je lako mogao da bude jedan od njih, sa svojim krupnim,
malo kosim sivim očima, dugačkim krivim nogama, svetložutim brko-vima, koje je u logoru
pustio. Taj utisak znao je da pojača kada je ponovo stigla zima; obukao je odbačenu odeću ruskih
straža-ra; pufajku i usanku.
Bila je to posebna milost kada bi nekog odredili da prati robu u grad. Dva kamiona sa
dvostrukim točkovima izašla bi kroz metalnu kapiju logora. To je bio onaj najuzbudljiviji
trenutak, za sobom ostaviti bodljikavu žicu. Pored vozača kamiona sedeo je po jedan ruski
vojnik, dok su se robovi kačili po ivicama, sto-jeći. U povratku su ležali preko robe, pridržavajući
se i nogama i rukama. Dogodilo se da je jedan od njih pao dole sa kamiona, onda je teretni
kamion kočio, vratio se unazad, dva čoveka su po naređenju stražara bacila na kamion beživotno
telo i do kraja su ga čvrsto držali da ne bi ponovo pao dole. Nije bilo važno da li je umro, Rusi su
ljude smatrali inventarskim primerkom.
Balaž Čilag je često, dr Pišta Kadaš retlco, dospevao na te robne kamione. Jednom
prilikom su se kamioni uputili prema drugom kraju grada. Uglavnom im nisu saopštavali kuda
idu, zarobljenik ima vremena da sazna šta mu je posao kada se već nađe na licu mesta. Ovom
prilikom ušli su u dvorište jednog drvenog ambara koji jc bio ograđen uljem namazanim
drvenim plotom. Zarobljenici su odmah poskakali na zemlju i zapalili, što stražari nisu
zabranjivali u takvim prilikama. Jedan od stražara ušao je u kancelariju, dok je drugi počeo da se
šali sa ženom koja je verovatno bilaportir. I ona je pušila, isto onakavkrataktompus kao i ruski
vojnik. Njegov drug se uskoro vratio i pozvao Balaža
Čilaga: - Uđite svi unutra, iznećete kante, poređajte ih gore na plato, jedan red da stoji,
drugi da leži preko njih, jasno?
U zgradi je bila stanica kolhoza za prikupljanje mleka. Dobro uhranjene žene rukovale su
slavinama za mleko koje su visile sa stropa. Žene su podvukle velike kante koje su zaglušujuće
zve-ketale po podu od drvenih kocaka. Zarobljenici su čežnjivo gle-dali mlazeve mleka. Žene su
ih ponudile. Skoro svi su se naduli od mleka koje su pili iz drvenih posudica. To preterivanje
mno-gima će se osvetiti kao mučan proliv.
Kada su logoraši počeli da iznose kante, Balaž Čilag se izma-kao do zida da sebi olakša.
Doktor Pišta Kadaš ga je sledio u tome.
- Pozadi nemaograde - Balaž Čilag. - Brojimo do deset i...!
Doktor Pišta Kadaš je sa zaprepašćenjem gledao u svog druga.
Međutim, kada je Balaž Čilag odlučnim koracima krenuo iza drvene zgrade, pratio ga je
kao senka. Svakog trenutka očekiva-li su odjek ruskog naređenja, zveckanje oružja - ali ništa se
nije desilo. Kada su prošli mesto gde je nedostajala ograda, počeli su da trče, preskačući potok
koji je tu vijugao (Balažu Čilagu je taj potokbio poznat), dabi što pre stigli u gusti čestar gde su
im izgledi veći nasuprot s ispaljenim mecima. Ali, meci nisu dola-zili. Trčali su koliko god su
brzo mogli, do kolena u mulju, s raznim biljkama obmotanim oko nogu. Tri četvrt sata su
bežali tako kroz trsku, gazeći pete jedan drugom. Doktor Pišta Kadaš se prvi skljokao u blato.
Balaž Čilag se zaustavio iznad njega dah-ćući i sve vreme obazirući se iza leđa. Ako se izuzme
njihovo dahtanje, sve je bilo tiho i mirno. Mleko se obistinilo, pomislio je Balaž Čilag, a šta sad?
Dve žalosne breze stajale su pokraj potoka. Na veću su se popeli da se osuše. Kada su se
svukli, cvokotali su od hladnoće. Dlanovima su tapšali sebe i jedan drugog.
- Produžimo pre nego što nas sustignu! - dr Pišta Kadaš.
 - Samo se smiri. U vlažnoj odeći ćemo se sigurno razboleti, a put pred nama je
predugačak... ako imamo sreće.
- Da, ako...
Čim su im se dronjci osušili, nastavili su put. Balaž Čilag se tvrdoglavo držao puta uz
liniju reke, misleći da će psi tako izgu-biti njihov trag. O tako nečemu je čitao u detinjstvu u
romani-ma o Indijancima što je Karl Maj pisao. Svom snagom je grabio putem, bakandže su mu
šljiskale vodnjikavo blato na sve stra-ne. Doktor Pišta Kadaš ga je sledio sve nemoćnije. Nije
mogao ni da zamisli kako bi pešice mogli stići bilo kuda, a da to ima nekog smisla. Sve više mu
je bilo hladno, u želucu mu se u lede-nu grudvu glad pretvorila. Molio je Balaža Čilaga da sednu
za trenutak i odmore se.
- Ne može. Ako izvučemo prvi dan, imamo šanse. Dođi! -Uhvatio ga je ispod miške i
vukao ga za sobom.
Ovaj usiljeni marš trajao je sve dok nije pala noć. Onda je Balaž Čilag ponovo potražio
jednu visoku brezu, čije se stablo račvalo u četiri debele grane. Popeli su se, seli su na
najdeblju, naslanjajući leđa jedan na drugog.
- Do sada smo dobro - Balaž Čilag.
- Do ujutro ćemo umreti od gladi.
- Otkud! Nećemo umreti.
- Ili ćemo se smrznuti.
- Otkud! Nećemo se ni smrznuti.
- I dalje nikakvih briga nemamo.
- Koliko puta da ti kažem da ćemo stići kući?
Doktor Pišta Kadaš na ovo već nije imao šta da prigovori, samo se čulo kako mu zubi
cvokoću. Balaža Čilaga je to nervi-ralo, zagrlio je dr Pištu Kadaša i ljuljao ga kako se deca
ljuljaju. Razmišljao je kako da nabave hranu. Njegov predak Kornelije Šternovski/Čilag dugo je
živeo na napuštenoj livadi kao sitna šumska životinja, mada je tada bio samo dete, a ni
povređene noge nije mogao da koristi. Ipak je naučio kako može da ulovi ribe u potoku.
Čimje počelo da sviće, Balaž Čilag je pažljivo oslobodio ruke od svog saputnika, koji je
još dremao, i spustio se na zemlju. I mi
imamo potok, još je i širi od onog, valjda će nas održati. Može da proba da li onaj
postupak vredi i sada kao pre dvesta pedeset godina. Da li čovek može na isti način da dela
sredinom dvade-setog veka, da li ribe isto rade, ruske ribe, ovde usred nedođi-je. Legao je na
stomak uz obalu i spustio ruku u ledenu vodu. Čekao je da se pojavi jedan plivajući doručak.
Malo je zadremao. Probudilo ga je šum vode. Na dohvatu do bez osećaja smrznutih ruku
lebdela je jedna bucmasta riba boje opala. Balaž Čilag je imao osećaj da vidi njen začuđen izraz u
očima: Šta su ovih pet crvenih štapića? Ovako nešto nikada nisam videla! - oprezno mu se
približavala. Balaž Čilag je pri-menio metod svog pra pradede, čekao je sve dok riba nije
skoro dodirnula njegovu kožu; tada je krenuo da zatvori prste, tako polako, kao da ih i ne pomera.
Ako dovoljno pažljivo razvlači vreme manipulacije, u nekom trenutku će ribu držati na dlanu. a
onda više nikakva posla neće imati već da je naglo izbaci na obalu.
Odbrojao je u sebi do tri, i onda tras! - međutim, riba mu se zalepila za ruku,
pričinjavajući mu oštar bol. Teško meni, ujela me je! - iz sve snage je tresao ruku, svejedno nije
mogao da se oslobodi ujeda. Batrgajuće malo stvorenje - jedva je bila šest prstiju dugačka, u vodi
se učinila većom - nije ga pustilo sve dok nije zgrabio kamen u levu ruku i bukvalno je nije
smrskao. Kažiprst mu je krvario, jer je i njega smrskao. Obmotao je prst nekom krpom i
zapanjeno je čekao da vidi dokle može bol da raste. Već su i ribe krvoločne, pomislio je.
Posle te povrede njegov kažiprst je zauvek ostao kriv i deli-mično ukočen. Ali to ga tada
nije uzbuđivalo. Nastavio je da eksperimentiše, loveći druge vrste riba. Na tuce ih je
nahvatao. Doktor Pišta Kadaš je zinuo kada se ovaj vratio. Rovite su ih pojeli, pljuckajući kosti
uokolo.
Dva dana su se skrivali u močvari uz reku. Mislili su da napre-duju prema zapadu.
Međutim, dr Pišta Kadaš više puta je sa sigur-nošću osećao da se vrte ukrug. - Ovde smo već
jednom bili!
- Nemoguće!
- Ali sećam se ovog trulog drveta!
Balaž Čilag se zabrinuto zamislio. Pokušao je da se orijenti-še prema izlaslcu i zalasku
sunca, ali i prema mahovini na sta-blu drveća. Tako je učio u gimnaziji, tamo je sever. Ali sada...
morao bi da ima mapu. Pre ili kasnije moraju izaći iz močvare. Ako ne dobiju pomoć od meštana,
nemaju izgleda da prežive. Računao je lcoliko mogu biti udaljeni od Pečuja. Ruski deo znao je u
vrstama, ali je na ovakvom rastojanju višak od 66 metara zanemarujući. I izgovoriti je strašno:
1.4oo, to jest HILJADU ČETIRISTO kilometara ih je delilo od rodnog grada. Pre nego što su ga
pozvali u vojslcu on je iz opklade sa dva druga pošao pešice za Budimpeštu. Šest dana je trajalo.
Noćivali su po seljač-kim kućama, obično su im u štalama davali mesta. Na osnovu tog iskustva,
otprilike mesec i po dana bi im trebalo da stignu kući, ukoliko im je put bez prekida. I ukoliko ih
Rusi ne uhvate. Ili Nemci. Ili mađarska policija. Pre ili kasnije moraće da prođu linijom fronta.
Kroz divlje rastinje su se probijali. Koža im je posvuda bila izgrebana. Izgubili su i reku
bez traga. Saviše otvorenih rana sti-gli su na uzan zemljani put koji je presecao gusto rastinje.
Sveži tragovi zaprežnih kola u blatu bili su znak da se tuda prolazi, znači da levo ili desno od
puta mora biti naselje iza proplanka. Doktor Pišta Kadaš je imao jedan novčić za sreću, njime su
odre-dili u kom pravcu da pođu. Nosio ih je zemljani put sa mnogo zavijutaka. Uskoro su stigli
do jedne kuće sagrađene od trupa-ca. Iz odžaka je vijugao gusti crni dim prema sivom nebu.
Lanci-ma vezan vučjak ih je primetio i počeo da laje dubokim glasom. Bacili su se potrbuške i
dugo su samo osmatrali.
Iza kuće se pojavio jedan zdepasti lik, prvo su mislili da je muškarac, međutim, to je bila
starica sa šubarom. Viknula je na psa, verovatno da ne laje dalje. Pas je međutim i dalje
signa-lizirao. Starica mu je nešto dobacila, pas je skočio i bacio se na hranu. Režući je žvakao i
gutao. Balažu Čilagu i dr Pišti Kadašu krenula je pljuvačka. Oprezno su počeli da puze prema
kući. Pas je i dalje lajao na njih, mada ih još nije video. Starica je ponovo viknula na njega,
ponovo mu je bacila hranu, a kada je dr Pišta Kadaš čuo psa kako škrguće zubima, zgrčio se.
- Samo mirno - šapnuo je Balaž Čilag.
Tada ih je starica opazila. Jedno vrerne ih je gledala, a zatim je ušla u kuću.
- Bežimo odavde! - Balaž Čilag.
Doktor Pišta Kadaš bespomoćno je odmahivao glavom, imao je osećaj da nije u stanju da
stane na noge.
Dotle se starica ponovo pojavila. U drvenoj činiji nosila je jelo koje se još pušilo i stavila
na travu gde nije bilo snega. Pas je osetio miris, međutim, lanac ga nije pustio bliže. Bacao se
i cvileo zakrvavljenih očiju. Balaž Čilag se ispravio i otrčao po jelo. Hteo je da se zahvali, ali se
starica do tada vratila u kuću. U sudu je bila krompir čorba, na ivici dve ruske zemičke
tamne boje. Kašiku nisu imali, pa su koricom zemičke zahvatali i jeli čorbu. Smatrali su da je
hrana carska. Posle toliko dugog glado-vanja, i pozlilo im je od nje.
U toku njihovog beskonačnog lutanja često su dobijali jelo na taj način. Kao da su se
ruske starice nadale da njihove sinove i unuke na sličan način hrani neko tamo negde daleko.
Balaž Čilag je i sebe i svog druga hiljadu puta opominjao: njihov oprez ne sme da opadne ni
prilikom takvih doživljaja. I dalje su u zemlji neprijatelja, gde su ih lovili članovi najmanje četiri
nacije obučeni u uniforme. I dalje su smatrali da je mrkla noć najpogodnija za napredovanje.
Pošto mapu nisu imali, tako su veoma dugo peša-čili prema severu umesto na zapad. Zamalo nisu
stigli do Kur-ska. Samo uz teške muke uspeli su da pređu preko reka Sosna i Tuskar. Prvu reku
savladali su na nekom sklepanom splavu, dol< su drugu preplivali jer ih je neko omeo dok su
krali čamac.
Iz torbe ubijenog nemačkog vojnika zaplenili su mapu, kom-pas, dvogled i nešto maraka i
rubalja, tako su mogli sebi kupi-ti hleba i usoljenu ribu na salašima. Pomoću mape tačnije su
mogli označiti svoj pravac kretanja: Glučov, Konotop, Nježin. Prolazili su kroz predele Ukrajine.
Još dve velike reke morali su da pređu da bi stigli pod Kijev. Tu su se odmarali dva dana u
jed-nom magacinu za pšenicu. Nekadašnji gazda je zaboravio dva psa na lancu koji su sada već
uginuli od gladi.
Pošli su na jugozapad. Danima ih je pratila ledena i snežna kiša. Doktoru Pišti Kadašu je
uveče pozlilo. Hranu je izbacivao kroz sve otvore na telu. Balaž Čilag je slutio da njegovom
drugu nema pomoći. Tifus sa osipom na koži ovde je neizlečiv.
Zaustavili su zaprežna kola. Balaž Čilag se plašio da će seljak s rošavim licem kada shvati
u kakvom je stanju njegov drug, u strahu s konjem u galopu pobeći, a njega ostaviti. Matori
Ukraji-nac, međutim, nije bio plašljiv čovek. Pomogao mu je da podignu u kola dr Pištu Kadaša,
koji je bez prestanka nesuvislo govorio. Molio je majku da ga ne bije zbog kineske vaze.
Balaž Čilag je seo do seljaka na kola. Seljak Ukrajinac je slabo govorio ruski, tešlca su
vremena, žalio se, sve će uništiti Njemeč-ka. Balaž Čilag je verovao da tako zovu Nemce u ovim
krajevi-ma, međutim, ispostavilo se da ju to ime reke. - Sva tri sela su do struka u vodi -
objašnjavao je Ukrajinac, - istopiće se temelji kuća, neke se kližu niz proplanak, svi ćemo postati
beskućnici. - Onda se raspitivao odakle su njih dvojica. Balaž Čilag je ispri-čao, lcoliko je umeo
svojim znanjem ruskog. Kad godbi izgovo-rio reč ,,Jevrejin“, u očima seljaka pojavilo se
iznenađenje. Balaž Čilag se nije obazirao na to, reći će mi kada mu bude zasmeta-lo naše društvo,
pomislio je. Posle njegove priče ćutali su neko vreme, a zatim: - Njet harašo - promrmljao je
Ukrajinac.
 - Da -Balaž Čilag je klimnuo glavom.
Seljalcga je ponudio mahorkom. Obojica su zapalili. Ima pet sinova, pričao je, trojica su
na frontu, jedan pod zemljom - kod Volokalamske je poginuo, - a jedan je kod kuće uz furunu
jer se sakat rodio.
- Na sreću - Balaž Čilag.
- Da - Ulcrajinac.
On ga je posavetovao da što pre odnese svoga prijatelja u Dorosič, možda bi... zapadno od
Kijeva, do Žitomiraje kolho-sko naselje Dorosič, gde su vlasti namestile jednu bolnicu za
obo-lele od tifusa. Sa svih strana tamo šalju unesrećene, epidemija je. Pričaju da ne traže nikakva
dokumenta.
- Zar se ne plašite da će vas zaraziti? - Balaž Čilag.
- Odluku Boga Svevišnjeg ko može znati osim njega? - na slavski način se prekrstio.
Morao je da moli da ih prime na još dve zaprege i da svog druga pridržava, a zatim na
leđima vuče sve dok nisu stigli do kolhoza u Dorosiću. Na jednoj ogromnoj poluurušenoj
zgradi visila je tabla i na ruskom oglašavala: KARANTIN. Prizor ga je porazio. Nije to bila
bolnica, već neki sabirni centar koji nije postojao zbog bolesnih, već u interesu zdravih. U raznim
manjim gazdinskim zgradama, kao i ispod otvorene nastrešnice, ležali su polumrtvi ljudi. Vićina
njih nije imala ni krevet ni slamaricu. već su ležali nemoćno u blatu ukočenog pogleda prema
nebu.
Balaž Čilag je tražio prijemnu kancelariju. Toga tamo nije bilo. Jedan debeli muškarac sa
kožnom keceljom sedeo je pored vclikog bakrača na otvorenoj vatri i iskuvavao igle za
injekcije. Balaž se trudio da mu objasni kojim povodom, debeljko ga nije ni saslušao, već je
palcem pokazao iza sebe: - Trojka.
Štagalji su bili numerisani. Balaž Čilag je na leđima uneo dr Pištu Kadaša u trojku. Prošao
je i pored ogromne štale. Do dva metra u visinu bila je ispunjena mrtvima. Morao je da se
zausta-vi dabi povratio. U trojci nije pronašao ni stopu mesta. Zgusnut ljudski smrad najzad je
ugušio mrtvački miris. Kada je uspeo nekako da stisne dr Pištu Kadaša između druge dvojice,
skupio se pokraj nogu svoga druga, mada je znao da bi mu bilo najpa-metnije da pobegne odatle,
pre nego što se i sam razboli. Više nije imao snage da se podigne. Toliko nam vredi život,
pomislio je. Kroz pukotine daščanog krova ledena kiša mu je curela niz obraze spirajući kapljice
znoja od naprezanja dok je povraćao.
Mnogo kilometara je nosio dr Pištu Kadaša da bi jadničak dospeo na ovo užasno mesto...
šteta je bilo mučiti se toliko.
Sada se prvi put pokolebao u svojoj veri čvrstoj kao stena da će stići kući, da će imati
budućnost, u kojoj će u Nepomokulici ponovo postaviti sto za ručak na čaršavu od damasta,
pušiće se žuta supa sa šafranom u porcelanskoj činiji, a četiri muška člana porodice redom će
poljubiti majku u ruku (u ovoj zamišljenoj slici majka je još bila zdrava), zatim se dugo samo
muzika pribo-ra za jelo čuje u tanjirima i zidni sat koji ne prestaje da kuca.
Izračunavao je dokle je vreme moglo stići u svojoj beskonač-nosti, dane svojih lutanja
iznova je u mislima počeo da prebro-java, zaključio je dabi mogao biti 29. april. Prekosutra je
majčin rođendan, pomislio je. Zamalo nije zaplakao. Jedan ćelavi muška-rac rošavog lica pružio
mu je parče krpe: - Evo ti!
Prošlo je neko vreme dok Balaž Čilag nije shvatio da su mu se na mađarskom obratili.
Najradije bi zagrlio čoveka, ali se onda osvestio, nije uzeo krpu, ovo je bolnica za obolele od
tifu-sa. Pitao ga je ima li još Mađara.
- Bilo ih je. Sada smo samo nas četvorica.
Na isti način su i oni dospeli ovde kao i njih dvojica. Čovek rošavog lica je detaljno
ispričao kalvariju koja ih je dovela dovde, i čekao je da za uzvrat čuje priču Balaža Čilaga,
međutim, nje-gov umor pokazao se jači i od gladi, usred rečenice utonuo je u san.
Probudila ga je zaglušujuća vika. Zaslepljujućabela svetlost, crveno komešanje, grub
miris benzina. Očajnički glasovi, barem na pet jezika: iz tog komešanja Balaž Čilag je jasno
razaznao mađarske reči: - Požar! Neko je zapalio senik!
Oni koji su mogli da stanu na noge, kao divlje zveri navalili su na pregradni zid sa strane,
mada su i te daske već bile u plame-nu. U jednom uglu neko je uspeo da polomi nekoliko
komada, kroz taj otvor ljudi su gurali jedan drugog napolje i Balaž Čilag se tu gurao,
zubima-noktima se borio, ali kada je za sobom osta-vio građevinu u plamenu, sa iznenađenjem je
primetio da svi oni ispred njega padaju kao pokošeni. Zar je trava tako kliska? - pre no što je
mogao dobiti odgovor na svoje pitanje, video je svetlost metaka ispaljenih iz vatrenih oružja i
osetio metke koji su ga pogodili: dva puškomitraljeza klepetala su u dvorištu i kosila ljude koji su
kao upaljene baklje pokušavali da se spasu. Pre nego što je izgubio svest, shvatio je: ova đubrad
se na ovaj način oslobađaju zarazne bolesti.
Tri dana je ležao tamo, sa teškim opekotinama, zaleđen u sop-stvenoj krvi. Dva metka su
ga pogodila, jedan u rame, drugi u stomak, ovaj drugi mu je na leđa izašao. Kada se osvestio,
bila je rana zora. Imao je vremena da razmisli šta da radi. Znao je, ako gapronađu, svršiće s njim.
Nije im preko potreban svedok. Puzeći potrbuške, morao bi stići do šume, do one iste odakle je sa
jadnim dr Pištom Kadašom stigao. Međutim, nije mu ostalo ni toliko snage da sedne. Odlučio je
da će se praviti mrtav dok ponovo ne padne noć. To mu se pokazalo kao najbolje rešenje jer je
ubrzo ponovo pao u bunar nesvesnog stanja. U početku je dolazio k svesti na koji minut, kasnije
na sate. Video je da su zapalili i senik broj dva i četiri. Znači, vlasti su smatrale da je došlo vreme
za ukidanje privremene bolnice. Ovo nikada niko neće poverovati.
Ceo teren je izgledao pust. Možda osim njega i nema pre-živelih. Ali šta je u prvom i
petom seniku? Ah... tako je to nevažno.
Sledeće noći odvukao se do šume. Ni jedno jedino živo biće nije sreo, jedino je jednog
psa lutalice morao da se otarasi. Šest dana se skrivao u tom borovnjaku, ponovo preživljavajući
dane na sitnim ribama iz potoka i lišajevima. Kada je oljuštio odeću sa sebe, sa užasom je
zaključio da mu se koža na više mesta sasvim zapekla sa dronjcima. Na licu, bile su mu spržene
trepavice i obrve, deo kose, malje na rukama i grudima. Celo telo bilo mu je u ranama, gnoju i
bolu. Na pojedinim mestima započela je gangrena. Toliko od mene, pomislio je. Ovo ne može da
se pre-živi. Snaga ga je ubrzano napuštala i ponovo je zapao u stanje da nije mogao ni da mrdne.
Prepustio se, neka ga prekrije sivi prekrivač nemoći.
Došao je k sebi na drvenom krevetu, pod prekrivačem od ovčijeg krzna. - Gde sam?
- U Ćeperovu. Samo vi spavajte! - bodrio ga je melodičan ženski glas na ruskom.
Poslušao ju je. U svom deliričnom snu video je svog oca kako peva u kostimu pajaca,
pred sličnom publikom kakvi su bili zaro-bljenici u logoru broj 7149/2.
Kad se ponovo osvestio, kosooka medicinska sestra jermen-skog porekla rekla mu je da je
on sada u vojnoj bolnici.
- Kako sam dospeo ovde?
- Nemam pojma.
Nikada nije saznao ko su bile dobre duše lcoji su mu spasle život, jedino je otkrio da su ga
sa platoa kamiona skinuli i stavi-li na praznu nosiljku ispred bolnice. Po mišljenju lekara
njegov oporavak se može smatrati pravim čudom, jer su mu telo pre-krivale opekotine drugog
stepena. Koža na leđima, grudnom košu i desnoj butini tako je ružno hrapavo srasla da u
preosta-lom delu života nije imao želju da se svuče u prisustvu drugih. Na licu mu je ostao taman
ožiljalc, na sreću, samo veličine kuti-je šibice, sa leve strane usana. Ova povreda godinama je
čuva-la bol opekotine, na svaki pokret usana. Već ni zbog toga nije imao volje da se smeši.
Iz bolnice je ponovo dospeo u logor, ovom prilikom u broj 189/13. Odatle je u proleće
1945. mogao kući. Najmučnija su bila poslednja tri dana jer je teretni voz beskrajne sate stajao
u Beregovu, Munkaču, zatim i na granici. Tu su ih i skinuli sa voza. Balaž Čilag nije mogao više
da čeka, pešice se uputio prema Nji-ređhazu. To bi mogla biti laka šetnja u poređenju sa
rastojanji-ma koja je prevaljivao u Rusiji i Ukrajini, međutim, zbog trajnih oštećenja mišića, hod
mu je sada bio težak i krut.
U Njiređhazu se ponovo ukrcao na voz, čitav dan je bio potre-ban da se voz nekako
dovuče do železničke stanice Keleti u
Budimpešti. Vozovi za Pečuj polazili su sa Njugati stanice, ako su uopšte. Šta se desilo sa
ostalima? Imao je mučna predoseća-nja. Nije smogao snage da odmah nastavi put.
Porušena Budimpešta ga je odvratno primila, oštrim vetro-vima i neprijateljskim
pogledima prolaznika, koji su ga u veli-kom luku zaobilazili, kao da je leprozan. Balaž Čilag je
mislio da se ljudi gade njegovih ožiljaka na licu i vratu, nije se setio kakavvonj širi - poslednji put
umio se u Beregovu kraj bunara na železničkoj stanici.
Tražio je čiku Rolanda, prijatelja svoga oca koji ih je često posećivao u Pečuju.
Klavirštimer je bio, između ostalog, i u Operi. Rado se hvalisao koji su svetski čuveni pevači bili
oduše-vljeni njegovim radom. Čika Roland je u Hajoš ulici stanovao, međutim, kada je Balaž
Čilag zazvonio u hodniku, samo je jedna žena ledenog pogleda provirila kroz žutu čipkanu
zavesu i pište-ći ponavljala: - Nije kod kuće!
Balaž Čilag je seo u hodnik da ga sačeka. Ko je čiki Rolandu ova matora zmija? Stanari
zgrade su dolazili i odlazili prekora-čujući preko njega. Zadremao je. Ujutro se probudio na to
da mu lice liže jedan pas. S kraja hodnika vlasnik je dozivao psa: - Bundi, ne smeš, fuj Bundi, fuj,
dolazi ovamo smesta! Bundi!
Pas je bio mešanac neodređenih rasa. Zarežao je i ostavio ga. Balaž Čilag se podigao,
rukom isprašio odeću, odustao od čika Rolanda. Pešice se uputio prema železničkoj stanici
Deli. Sačekao je dok nije krenuo jedan teretni voz za Pečuj i skočio u poslednji vagon krcat
drvenom građom.
U njihovoj kući u Nepomok ulici stanovala je nepoznata porodica, nisu ga ni pustili
unutra. Njima su tu kuću dodelili. Oni ne znaju ni za kakvu porodicu Čilag. U Apaca ulici
odigra-la se slična scena. Balaž Čilag nije bio raspoložen da se raspra-vlja. Otišao je i seo na
Sečenji trg. Tamo ga je slučajno pronašao jedan školski drug i ponudio mu prenoćošte na
nekoliko dana. Taj kratak period zadao mu je više bola od onog na prinudnom radu, logoru i u
bolnici sa tifusom zajedno. Dobio je tražene vesti. Saznao je: iz njegove porodice jedino se on
vratio. Nema više roditelje, nema braću, nemabaku i dedu, ni tetlcu, ni ujaka, niti setričinu. Nema
više ni drugove iz mladosti. Nestala je čak i Babuška iz komšiluka sa kojom se stalno mame i tate
igrao u bašti. Balaž Čilag joj se zarekao da će je oženiti. Izgleda da ću ostati neženja, pomislio je.
Teškom mukom je našao razloga i da održi sopstveni goli život, kamoli za brak. Uselio se
u zgradu gimnazije kalvinističke vere, gde su jedno krilo pretvorili u prinudni smeštaj. Ležao je
na krevetu na sprat i gledao u svod. Od njegove težine pre rata sada mu je samo dve trećine
ostalo, i nije mogao da se ugoji. Narav-no, morao bi bolje i više da jede. U kuhunji su jednom
dnevno delili kuvano jelo, on nije ni silazio da uzme, ljudi dobre volje donosili su mu gore.
Onda se jednog dana spremio da ponovo poseti porodičnu kuću u Nepomokulici. Na zidu
susedne zgrade video je ostatke plakata mađarskih fašista, njilaša, sa pobedonosnim
mađarskim tenkom, iznad i ispod s parolama i godinom. Jedno srce -jedna volja! Napred u
pobedu! Balaž Čilag je zapanjeno gledao. Pri kraju 1944. ova stoka još o pobedi sanjari i popuje?
Tom prilikom vrata je otvorila je jedna uplašena devojka kovrdžave kose. Bila je u vrlo
pričljivom raspoloženju. Zvala se Marija Porubski, rođalca iz Beremenda, čuva malu decu, a
brač-ni par Varga otišao je do Šikonde po namirnice.
Balaž Čilag nije znao kako da započne ono što je imao da kaže. - Mogu li da zapalim? -
pitao je kolebljivo.
- Ne, smetalo bi dečici! - devojka je pokazala dvoje dece brač-nog para Varga, jedno,
staro oko dve godine, spavalo je u kreve-cu s ogradom, drugo, od samo nekoliko meseci, u
kolevci. - Je li kako slatko spavaju?
Balaž Čilag je samo stajao tamo nemo i trudio se da pod košuljom sakrije ožiljke na vratu
i ruci. Već je zaboravio kako se to priča s mladim ženama - ako je on to uopšte i znao. Kao roda
je menjao svoje bolne noge. - Ova kuća je naša bila. I ima tu nešto, ako još uopšte postoji... nije
nikakva vrednost, samo meni... neki porodični dnevnik... - pošao je prema podnožju stepenica
koje su vodile gore, ispod kojih je njegov otac ugradio metalni ormarić. Ranije je tu držao svoje
notne sveske. Kasnije su Balažu Čilagu dali na korišćenje taj mali ormarić na zaklju-čavanje.
Novi vlasnici razvalili su vrata i tu su držali cepanice. Na dno ormara nagurali su novine,
verovatno za potpalu. Među tim papirima pronašao je tomove Knjige očeva, uglavnom
neo-štećene. Poslednju je on započeo u debeloj svesci na kocke sa tvr-dim koricama, međutim, za
sada je samo jedna jedina rečenica bila upisana na prvoj stranici: Najnoviji tom Knjige očeva
ovom prilikom započinjem. I ništa više. Posle nekoliko dana dobio je svoju ŽOH pozivnicu.
Prošlost svoje porodice čvrsto je pritisnuo na grudi i zaplakao, mada mlada devojka od
toga ništa nije primetila. I suzne žile su mu bile oštećene, često je morao da stavlja kapi u oči.
Marija Porubski mu je kažiprstom dodirnula rame. - Hoće-te li mi reći kako vam je ime?
Hteo je da kaže: zar nije svejedno? Međutim, predomislio se: - Balaž Čilag. A vaše?
- Uh, koliko ste nepažljivi! Ja sam vam se predstavila, Mari-ja Porubski. Ali ne zadugo.
- Zašto?
- Jer ću uskoro biti gospođa Čilag.
- Šta?!
- Dobro ste čuli.
- Moja gospođa Čilag?
- Da, vaša.
- Jeste li poludeli?
- Ne, luda sam se rodila! - smejala se zvonkim glasom.
Njeno proročanstvo, za koje je priznala da je samo bezazle-
na šala, ispunilo se godinu dana kasnije. Svadba je održana u kući njenih roditelja u
Beremendu. Čika Porubski je bio stolai kao i svi njegovi preci.
Balaž Čilag je otišao u katedralu. Dobro je poznavao biskupa, u ono vreme bio je stalni
gost u gostionici njegovog oca. - Želim da se upišem kao katolik - rekao mu je.
- Zašto?
- Zato što je vas najviše... zar nije tako?
Sveti otac je znao šta se dogodilo sa porodicom Čilag. Nije se dalje raspitivao, već ga je
poslao na veronauku. Sa desetogo-disnjacima je slušao predavanja o zapovestima, mučenicima
i biblijskim scenama.
Uskoro je mogao da poseti kancelariju jevrejske verske zajed-nice. Na samom ulazu
poluzarđala metalna tabla: Levo verski obred - Desno Hevra. Skrenuo je desno. Sačekao je svoj
red i starici iza stola pružio potvrdu koju je u katedrali dobio. Ona ju je pročitala. Na licu joj se
rasulo crvenilo i zaprepašćenje: -Šta vam je ovo?
- Ne želim da budem Jevrejin.
- Razumem... i šta sada je tu treba da uradim?
 - Zapišite to u matičnu knjigu.
Ljuta starica slegla je ramenima, otvorila odgovarajuću knji-gu i zapisala nekoliko
redovapod rubrikom NAKNADNE BELE-ŠKE. - Želite li potvrdu?
- Dajte.
Dobio je jedanpapir sapečatom koji je svedočio da je u matič-noj knjizi jevrejskih vernika
na taj dan učinjena sledeća izmena: UB 238/1945. Na osnovu l.pečujske Svešteničke službe
uverenje izdato pod rednim brojem 67/1945, gdeje svaka sumnja isključe-na, da isti25. avgusta
1945. iz izraelitske vereprelazi u rimokato-ličku veru. Ovo uverenje izdaje Roži Vajnštajn
Balaž Čilag je papirić stavio u džep košulje i izašao na ulicu sa osećanjem kao da je deo
sebe ostavio za sobom. Od kada je saznao šta se dogodilo s njegovim najbližima, ništa drugo
nije radio, već je sebe razdirao jer nije želeo da razmišlja o tome kako su se njihovi životi
završili. Međutim, te slike iznova su se dogu-rale u njegov horizont, u pratnji poznatih glasova i
mirisa, a to se nije moglo izdržati zdravog uma, moralo se bežati od njih. po svaku cenu - ako je
bio pod otvorenim nebom, počeo bi da juri, ganjao samog sebe, dok ne bi ostao bez daha, ako je
bio u zatvorenom, onda se šetao ukrug, kao psi koji jure svoj rep. Pla-šio se da će poludeti ako se
to tako dalje nastavi.
Neka stara poznanstva su se obnovila, pozivali su ga u dru-štvo, međutim i tamo bi se
često poveo razgovor o izgubljenima, a tada bi on bezglavo bežao. Jedino je u blizini Marije
Porubski našao spokoj; mlada devojka nije silila razgovor, čavrljala je i umesto njega; postojali
su jedno pored drugog kao dve susedne biljčice na livadi. I samu pomisao na brak teško je
prihvatao, pro-tivrazloga je imao na pretek: - Marija, ako se ikada usudim da se svučem, vi ćete
se zaprepastiti i smučiću vam se za ceo život.
- Ali, Balaže dragi, zar da baš vi ne znate da postoje i važni-je stvari nego što je telo?
I posle venčanja ostali su na vi. Balaž Čilag je prve bračne noći bio isto tako zbunjen kao i
više njegovih predaka, prisetio ih se u onim trenucima kada ga je Marija Porubski zgrabila
za ruku: - Obratite pažnju sada na mene, pustite prošlost!
Ispostavilo se da je ta rečenica bila spasonosna. - Ostavljam prošlost - ponavljao je tonom
malog đaka. Žmureći i dubokim uzdasima podnosio je da mu njegova novopečena supruga
pažlji-vo prođe prstima kroz nakazne ožiljke. Raskravio se u slepoj ljubavi koju je Marija
Porubski zračila prema njemu, za Balaža Čilaga iz nerazumljivih razloga.
Sledećeg dana u zoru u bašti u Beremendu iskidao je buđa-ve stranice iz svih Knjiga
očeva, čak i one prazne što je on sam započeo. Tu gomilu papira je zapalio. Zatim i korice.
Najteže se predavala korica prve, mada se već raspadala, ali on nije odusta-jao. - Ostavljam
prošlost - mumlao je. - Ostavljam prošlost, do đavola. Ostavljam prošlost. Ne treba se prisećati...
- Ne treba! NE TREBA! - već je urlao.
Kuća Porubskih stajala je u blizini jevrejskog groblja. Njegov pazitelj je tog jutra morao
dva nova groba da iskopa, jer se šegrt danima nije pojavljivao. Bilo mu je dosta svega. - Ne mora
da se urla! - zaurlao je.
Da Nobis Domine Pacem.
Crtež grafitnom olovkom pokazivao je sobni klozet, na kojem su bolesnici mogli da
obave nuždu, barem oni koji su bili u stanju da se dignu. U pozadini se video jedan dvokrilni
orman, krevet u uglu sa bolesničkim listom i gole noge bolesnika lcoji je tamo ležao. Sa sobnog
klozeta je baš malopre nelco ustao - lik na crte-žu nije ličio ni na jednog sobnog druga, - i on je
sav zadovoljan pokazivao svoj produkt koji se još pušio.
Taj klozet je još tridesetih godina napravio bolnički stolar, mada je taj izraz prejak,
jednostavno je istesterisao jedan okru-gli otvor na površini hoklice i u to su smestili porcelansku
nošu, koju su početkom šezdesetih godina zamenili sudom od sta-kla. Ovaj se malo klimatao u
otvoru, što je dovodilo do sitnih nezgoda.
U vreme kada je ovaj crtež naškrabao na poleđini izveštaja udruženja pravnika, dr Balaž
Čilag više nije bio sposoban da upotrebljava sobni klozet, sa svojih jastuka nije mogao da
se podigne ni pomoću hvataljke na krevetu. Ispod svog dela napi-sao je molitvu na latinskom, ali
sa određenim lošim osećanjima da je možda u rečenici napravio jezičku grešku, mada je
celog života bio ponosan što se jasno sećao svega što je u gimnaziji naučio na časovima grčkog i
latinskog jezika jer su mu ti izrazi jasno odzvanjali u glavi od duvana promuklim glasom
profeso-ra Barlajija. To znanje je u stalnoj pripravnosti čekalo u njego-vom mozgu, mogao je bilo
kada da ih zviždukom dozove kako poslušnog psa čuvara. Bezbroj večeri proveo je šetajući svog
psa i čitajući Antologija grčkih i latinskih pesnika u izdanju Atenuma. Marči, njegova supruga to
nije mogla da razume: - Kako vam ne dosadi tajedna te ista knjiga?
- Ako čovek treba da bira da jednu knjigu pročita sto puta, ili sto knjiga po jednom, bolje
će proći sa prvim - pozivao se na profesora Barlajija. Za Marči je takvo razmišljanje bilo
strano, ona je želela sve, i to odmah, ako ne odmah, sad.
Da Nobis Domine Pacem. Je li dobro ovako? Čudno zvuči.
Mozak mu je ponekad otkazivao službu. Zbog toga je više patio nego od fizičkih bolova.
U početku je čežnjivo čekao da mu sin i Marči dođu u posetu, sada više nije mario i ako su ređe
dola-zili, loš je bio osećaj što ga vide u tako oronulom stanju. Danima je ležao skoro nepomično
na krevetu zatvorenih očiju.
Pre dvadeset godina zakleo se da će zauvek preseći konce uspomena, i tako se oslobodi
svega što je za mozak neobradi-vo. Sada su u mozgu ipak dospeli pod retlektor sokačići i
glavni putevi prošlosti, odnosno njegovživot.
Često je video beremendsko groblje, osećao je jak pritisak griže savesti. Njegovo prvo
radno mesto posle rata postalo je u preorganizovanoj upravi za saobraćaj grada Pečuj, gde ga
je preporučio Imre Šomođi, inženjer železničkog udruženja. I nje-gov otac je na tom radnom
mestu bio, Imre Šomođi stariji, sve dokse nije penzionisao. Osim toga, bio je i blizakprijatelj
Bala-ževog oca, Nandora Čilaga. I njega su odveli. Sve su ih odveli. Imre Šomođi mlađi se u
planini Meček skrivao za vreme njila-ša, izviđačko umeće mu je pomoglo da preživi. Pečuj se
prilič-no brzo oslobodio, u Pešti su još trajali ulični okršaji kada su se ovde već otvorile
gostionice. U Nandoru se oglasio ženski orke-star, doduše u smanjenom sastavu i u kostimima sa
zakrpama, ali sa ogromnim entuzijazmom. Balaž Čilag je tu slučajno sreo Imre Šomođija. U to
vreme je razmišljao da li da se preseli u Beremend, da bi bio što dalje od Apaca i Nepomuk ulice,
i od svega ostalog što ga je podsećalo na vreme pre rata.
Njegovi nadležni na radnom mestu su mu omogućili, štavi-še i hrabrili ga, da se upiše na
Eržebet univerzitet. - Biće nam potrebni kulturni i učeni ljudi!
To je bio značajan razlog za ostanak u Pečuju. Svako jutro sa sendvičem u džepu što mu
je supruga Marči spremila on je išao na posao da zaradi platu. Marči je heklanjem čipkanih
čar-šava zarađivala neku siću. Balaž Čilag ju je u to vreme Marčila zvao.
Balaž Čilag je preko službe došao u vezu sa glavnom policij-skom upravom za saobraćaj.
Policijska uprava upravo se tada uselila u staru zgradu žandarmerije u koju su čuvari reda
konjem mogli ući na zadnji ulaz. Načelnik odeljenja - i njegov otac često je bio gost u gostionici
Nandora Čilaga - kao blizakprijatelj pre-govarao je sa njim i uskoro mu je ponudio i posao. -
Nemam dovoljno pouzdanih ljudi, a još manje je onih čija glava nije kupus. Oni stariji beže iz
službe jedan po jedan, plaše se poziva-nja na odgovornost.
- Nemoj se ljutiti, ali kako bih ja izgledao u uniformi? Pogle-daj me!
- Niko se nije tako rodio. Navići ćeš se.
Marči se uhvatila za jedinstvenu priliku, pokrenula je sve svoje nagovaračke sposobnosti
da omekša svoga muža. Kao odlučujući adut navela je jedan i po puta veću platu (umesto penge
sada novoodštampane forinte) i pravo na službeni stan. Kako je to veličanstven osećaj kada čovek
može za sobom da zaključa vrata i ne mora da sluša tuđe svađe. Ako ima svoju kuhi-nju, može da
kuva u bilo koje doba dana i niko ne može da mu pokrade zalihe. Niko ne može da mu lupa
vratima kupatila baš kada se zamoči u kadu. To je i Balaža Čilaga privlačilo. Čim su se uselili,
navikao se da u vreloj vodi Antologiju grčkih i latinskih pesnika, opušten, čita.
Dobio je čin potporučnika, a kada su ga posle manje od godi-nu dana premestili u upravu,
za pomoćnika načelnika, dali su mu čin natporučnika. Taj dvostruki skokbila je prava retkost u to
vreme. U početku je radio na izradi opšte koncepcije za pro-menu ličnih dokumenata. U to vreme
nagovorili su ga da traži članstvo u partiji. Posle pola godine kandidature dobio je crve-nu
knjižicu.
Poverili su mu zadatak koji je zahtevao veliku opreznost: naci-onalizaciju crkvenih škola i
njihove imovine i javnih kuća. Naj-veću glavobolju zadavale su mu ove poslednje, kurve su samo
silom mogli udaljiti iz četiri gradske umetničke kuće sa crvenim fenjerima; kod dve kuće su ih
gađali, a kodjedne i fizički napali službenike reda u akciji.
Kad god je mogao, u velikom luku zaobilazio je lice mesta svog detinjstva i mladosti.
Nije mu nimalo bilo krivo kada je od Apace ulice postala Eta Gejšler ulica. Kuća u Nepomok
ulici bila je predviđena za rušenje, za celu čet\rrt urađen je urbanistički plan, sa proširenjem ulice.
Pečujsku kapetaniju iznenadaje posetio ministar unutrašnjih poslova. Balaža Čilaga su
predstavili kao: - Uskoro će biti dok-tor nauka!
Ministar je postavio nekoliko pitanja, raspitivao se o njego-vom bračnom stanju. Balaž
Čilag (prema mišljenju njegovih pretpostavljenih) u ležernom stavu mirno je odgovarao: -
Ože-njen sam, dece još nemam.
- A vaši roditelji?
- Nemam ih.
- Hm?
- Ne želim da pričam o tome. Mogu da odstupim? - i nije ni sačekao odgovor.
Kasnije je saznao da se ministar i dalje raspitivao o njemu, misleći da prećutkuje oca
njilaša ili hortijevca. Posle nekoliko nedelja dobio je premeštaj u Budimpeštu u okviru
ministarstva. - Šta ako ne prihvatam? - pitao je svog šefa.
- To ne može biti.
Mislio je da će Marčila biti očajna, međutim, pogrešio je. Žena je skakala i tapšala od
sreće: - To je božanstveno, Balaška moj, i onda ćete me voditi u pozorište? u bioskop? i u Operu?
Poslednje što mu je u Pečuju bilo naloženo jeste da preme-sti malo groblje u Bremendiju.
Kada je dobio naređenje, mislio je da ne čuje dobro. - Premestiti? Jedno groblje? Za ime
boga, čemu?
- Jer će se graditi toplana na tom rnestu. Industrijalizacija je važnija od mrtvih, to mora
svako da uvidi.
- A šta će za to policijske snage?
- Jer je to malo groblje jevrejsko, druže Čilag. Shvatate me? - kapetan je žmirkao.
Zato šalje mene jer sam se... odrekao jevrejstva, pomislio je Balaž Čilag. Pročitao je
beleške u vezi s tim slučajem. Povuci-potegni trajalo je već neko vreme. Beremendska verska
opština i glavni rabin pokrenuli su rat, u njihovim podnescima najbla-ža reč bila je
„obeščašćivanje mrtvih“. Sve što je rabin uspeo da postigne, jeste da od nadležnih dobije dozvolu
da se neošteće-ni nadgrobni spomenici prevezu na Pečujsko jevrejsko groblje. Samo što, čim su
se pojavili radnici kubikaši na lice mesta, grupa beremendskih Jevreja ih je najurila. Policijska
ispostava imala je svega četvoricu zaposlenih, od toga su samo dvojica izlazila na teren. Tražili
su pojačanje.
Balaž Čilag je uputio konjičko odeljenje za Beremend, a tom prilikom je i on uzjahao.
Dok su stigli do sela, kožu i pantalone na stražnjici sedlo mu je istrljalo na rezance. Na kapiji
malog groblja i sada je stražarilo nekoliko razjarenih rođaka onih lcoji su unutra upokojeni ležali.
Jedna starica u crnoj marami pesni-com je mahala i pretila Balažu Čilagu, dok se najzad nije
spu-stio sa konja. - Šta vi to zamišljate, hej! Niste nas već dovoljno izmaltretirali? Ne cenite ni
mrtve? Hej!
Situaciju je još zamršenijom činilo to što su tu plakali i besne-li Marčini roditelji
spominjući sve mrtve članove porodice koji su tu sahranjeni. - Kakav je to večni mir? - odjednom
su prime-tili svoga zeta. Na tren ih je obuzela nelagoda, ali su onda odlu-čili da ga i ne pozdrave.
Tako znači, i oni... - pomislio je Balaž Čilag. Mogao sam da pretpostavim. Podignutom
rukom pokušavao je da dobije reč, ali je potrajalo dok mu to nije uspelo. Onda je rekao: -
Ljudi, saslušajte me. Naređenje je naređenje. Ako pomognete, sve nad-grobne spomenike moći
ćemo da spasemo. Ako nećete, onda samo onoliko sa koliko do uveče možemo izaći na kraj.
Trakto-ri dolaze sutra.
- Kako da ne - siktala je starica u crnom, - nadgrobne da, a mrtve ne?
- Bakice, šta da radimo sa posmrtnim ostacima? Njima je mnogo bolje tamo dole -
Balaž Čilag je tiho govorio, ali veoma odlučno. Bio je on dovoljno puta u sličnoj situaciji na
frontu, ovi ljudi će se lepo složiti na kraju.
- Vi niste Jevrejin, je li tako? Nemate pojma o njima, je li tako? - siktala je starica
neobuzdano mašući u vazduhu starim skvrčenim prstima.
Kada su kamene spomenike redom izvrnuli iz zemlje, on je u srcu dobio bezbroj tupih
udaraca. Opomenuo je sebe: Zar nije svejedno? Tvoji ni grob nemaju! - polako je izašao iz
groblja, imao je osećaj da bi jedan štaub mogao da mu ublaži napetost.
Ipak nisam smeo onoliko da pušim, pomislio je na bolesnič-kom krevetu. Koliko njih su
ga opominjali, koliko puta! Među-tim, on je samo odmahivao rukom. - Od nečeg jednom ionako
mora da se umre.
- Jeste, srce - Marči - samo što nije svejedno kada.
Veliki su izgledi da će se to uskoro i dogodi. Mada je doktoi
Šalgo veoma optimističan: - Sada kada smo savladali emboliju, ima nade za pozitivan
ishod.
Već bi i to bio pozitivan ishod kad bih mogao da se pridig-nem. Teško mu je padalo da
nuždu obavlja u nokširu, ženiralo ga je što su tu bile žene i devojke koje su mu sud stavljale
ispod stražnjice, jer su mogle da mu vide smežurano golo telo ispod podignutog prekrivača, i
polni organ koji bi mu se uvek malo pridigao ispod pižame i bez njegove volje. Celog života
stideo se svog tela, ne samo zbog ožiljaka od opekotina, u mlađim danima zato što je bio toliko
bolešljivo nerazvijen, posle rata zato što je pustio stomak i što je eelavio na ružan naein, a
poslednjih godina zato što je zakržljao. Jedino je u vreme gimnazijskih dana imao nekog uspeha
u krugu devojaka: od tada se jedino usuđivao da ih posmatra sa rastojanja, ako bi neka ipak
uzvratila pogled, on bi zbunjeno okrenuo glavu.
Sada, u svom nemoćnom stanju nabolničkom krevetu, ose-ćao je sažaljenje prema sebi:
dobio je premalo ženskog ushićenja u životu. Samo je sa tri žene imao posla, ne računajući
gimna-zijska ljubakanja. Ženu broj dva je oženio. Treća - nezgrapna ljubav na radnom mestu -
začela se na izletu preduzeća i ostva-rila se na Silvašvaradskoj livadi. Sa Idom, koja je u
obračun-skom odseku radila, valjda je zato toliko uživao, jer nije morao da skida odeću, i na taj
način je mogao donekle da se oslobodi svojih kočnica.
Tamo u travi je shvatio da je bio u debeloj zabludi u vezi s tim stvarima: šta sve mogu
žena i muškarac da rade na uzajam-no zadovoljstvo. Pomislio je čak na razvod, međutim, čim
je to spomenuo, Ida ga je odmah ohladila: - Ne ludujte, Balaška, oboje smo u braku, sa tovarom
dece!
- Ja imam samo jedno.
- A ja četvoro.
Nanovo i nanovo mu se vrzmala po mozgu uspomena iz Sil-vašvarada, kao neka
razglednica na kojoj pejzaž nikada ne gubi od sjaja. Od kada se svetom zakletvom zarekao da će
sebe istrg-nuti iz porodične tradicije zagledanja u prošlost, možda je sada prvi put dozvolio da mu
misli poput mladog i hirovitog jarca skakuću po visovima vremenskih planina. U početku samo
do perioda pred kraj rata.
Kada su se doselili u glavni grad, nisu prihvatili novosagra-đen, mali, jednoiposoban stan
koji im je dodeljen, jer su mogli da su usele u porodičnu kuću u delu grada koji se zvao
Terezvaroš. U prizemlju te kuće stanovala je Marčina osamdesetdvogodišnja tetka, dok je gornji
sprat bio prazan jer se uz posebne dozvole iselio tetkin brat, lekar u penziji, i otišao u Kanadu,
kod drugog brata. Porodica Porubski se potajno nadala da će vlasti nekretni-nu ostaviti na miru
ako se u nju useli kapetan Balaž Čilag. Marči-na tetka, doktor Lujza Harmat, kuću je „viloiri1
zvala, a Mađar-sku ovako: - Ovo je, deco moja Balkan, najmračniji Balkan!
Balaža Čilaga nervirala je prepotentna baba i nije ni malim prstom mrdnuo u interesu vile
- u stvari skromnu građevinu, a posle bombe koja ju je 1944. pogodila loše renoviranu - da bi je
spasao, i tako su je nacionalizovali kao i sve ostale, i udo-vica doktor Lujza Harmat, kao i
njegova porodica, postali su podstanari.
- Treba da smo srećni što nekoliko naših soba neće dati nekim stranim ljudima! -
smatrao je Balaž Čilag. Porubski se tome nisu radovali i njihova veza s mladim parom praktično
je prekinuta.
Trećeg dana na poslu pozvao ga je ministar. - Pozdravljam vas, druže Čilag. Nadam se da
ste se snašli. Želim da vas obave-stim da ćete isključivo za neme raditi. Za mene ćete priprema-ti
spise.
- Razumem.
Ubrzo se ispostavilo da je ministar, Laslo Rajk, smatrao Bala-ža Čilaga svojim ličnim
sekretarom. Njegov zadatak bio je i pisanje govora za ministra. Često ga je pozivao u kabinet na
neo-bavezne razgovore. U privatnim susretima - to jest iza zaključa-nih vrata - ubrzo je predložio
da popiju pertu sa konjakom za reprezentaciju. Ministar je uvekbio iskreno zainteresovan i
tole-rantan. Dozvolio je da Balaž Čilag nastavi studije na Pravnom fakultetu u Budimpešti.
Ponekad se raspitivao i za pojedine pred-mete i ispite. - Zavidim ti. I ja bih radije bio đak u nekoj
školi.
Balaž Čilag je osećao bezuslovno poštovanje prema Laslu Rajku, štaviše, možda je to bila
i vrsta divljenja. O svojim poslo-vima nije smeo da priča (čim su ga zaposlili morao je da
potpi-še obavezujući dokument o čuvanju tajni, koji se produžava još deset godina po prestanku
radnog odnosa iz bilo kog razloga). Svojoj ženi nikada nije pričao o svom poslu u ministarstvu.
Drug Rajk bila je živa legenda, heroj Španskog građanskog rata, najmla-đi momak iz priče koji je
sopstvenom snagom uspeo da se popne na vrh državne mašinerije. Njegov primer lebdeo je pred
Bala-žom Čilagom, zato se trudio, zato je bdio pored lampe iz noći u noć, tvrdoglavo gruvajući
tekstove iz sudskih paragrafa. Često je učio sedeći na ivici kreveta. Jednom mu je pogled zalutao
na ogledalo trokrilnog ormana, video je sebe kako se u sedećem stavu savija unapred, a potpuno
isto kao što se bradati Jevreji mole. Pustimo prošlost! - zabranio je te pokrete svom gornjem delu
tela. Od tada je uspravno sedeći mrmljao lekcije.
Marči se u snu vrtela na drugoj strani kreveta praveći uobiča-jenu buku. Čvrsto, zvonko je
hrkala, kao muškarci. Balaž Čilag dugo nije smeo to da kaže. Jednog jutra ipak joj je
spomenuo. Marči je ustuknula: - Šta vi to pričate, Balaž, zar ja, kako bih ja mogla da hrčem,
pogledajte me!
- U krajnjem slučaju... što se toga tiče... - zaista mi izgle-da neverovatno da jedna tako
suptilna ženica hrče. Više nikada nije spomenuo hrkanje.
Na dan dodele diploma Marči je produhovljenog lica posma-trala kako mnogo mlađi
aplaudiraju dok dr Balaž Čilag major prima svoju bordo mapu. On sam je razmišljao o tome šta
će reći drug Rajk kada mu se predstavi kao doktor i saopšti mu: dobio je crvenu diplomu. Marči
mu je skupocen sat kupila za tu priliku i bila je veoma iznenađena što se njen suprug nije
dovolj-no obradovao.
Dolctor Balaž Čilag se žurno vratio u ministarstvo. Na pisa-ćem stolu čekao ga je koverat.
U njemu je bila zlatna šišarka veli-čine palca i kartončić: Čestitam! R. Kraci slova su se u
zamahu produžili sa papira i dr Balaž Čilag je bio siguran da mu je pro-dužetak na ministrovom
pisaćem stolu.
Jedva je čekao da se i lično zahvali. Međutim R. nije bio u svom kabinetu, i te nedelje
više se nije pojavljivao. Oni su onda otišli na letovanje u letovalište ministarstva u Šiofoku. Šef
leto-vališta, jedan odvratno nagojen potpukovnik, već sledećeg jutra održao je sastanak sa onima
koji su došli sa uputima. Goste je obavestio o lošem stanju poljoprivrede jer su nepovoljne
vre-menske prilike dovele do izvesnih kašnjenja, što može izazvati teške posledice. Ove
poteškoće ovde prisutni drugovi ne mogu skrštenih ruku da posmatraju. - Dobrovoljno ćemo
svako pre-podneva odlaziti na društveni rad u zadrugu. Polazak je svakog jutra u osam sa
glavnog ulaza.
Ovo obaveštenje su svi snuždeno primili. Doktor Balaž Čilag se javio za reč: - Druže
potpukovniče, svi mi koji smo ovde pede-set nedelja u godini gradimo socijalizam, zar ne biste
mogli bez nas ove dve nedelje kad smo dobili besplatne upute da se odmorimo?
- Kako vam je ime? - potpukovnikje isprsio grudni koš.
- Doktor Balaž Čilag, major.
Stanite mirno kada mi se obraćate!
- U trenerci? Namojte se glupirati.
Preko lica prostrujao je strah. Usrali su se, pomislio je dr Balaž Čilag. Potpukovnik se
naduvao kao ćuran: - Ovo se neće na ovome završiti.
- I ja se tome nadam.
Niko si nije nasmejao. Doktor Balaž Čilag je ponovo mogao da konstatuje kako malo ko
razume njegov humor. Potpukov-nikje naredio da se svi odrasli sa uputima skupe na
određenom mestu i u određeno vreme, u lakim radnim odelima.
- I supruge? - dr Balaž Čilag.
Potpukovnika je očito nervirao taj pametnjaković. - Rekao sam: svi odrasli!
- Žao mi je, ali moja supruga nije zaposlena u Ministar-stvu unutrašnjih poslova, tako
da se na nju ne odnosi vaše naređenje.
Marči je uzalud molila, dr Balaž Čilag je ostao dosledan, ona ostaje u letovalištu, a žena je
znala da prigovora nema. Tako se ona svakog prepodneva sama sunčala na pristaništu u
svom limun-žutom kupaćem kostimu, koji je kao magnet privlačio pogled mužjaka. Ostale
supruge su čitavog prepodneva okopa-vale njive sa svojim muževima, plevile ili brale voće.
Neverovat-no, ali su mnogo više pocrnele od Marči.
Šef letovališta napisao je pismenu prijavu o nepokoravaju-ćem ponašanju majora Čilaga i
pismo poslao kadrovskoj službi ministarstva. Tamo se time nisu bavili, vladao je opšti haos. R. se
već nedeljama nije pojavljivao. Govorkalo se da ga je AVH (Služba državne bezbednosti)
uhapsila. Takvu vrstu nagađanja dr Balaž Čilag smatrao je za besmislicu. Bio je uveren da je
R. dobio neko tajno zaduženje. Svoje mišljenje iznosio je otvoreno sve dokzaposlene u
ministarstvu javnim pismom nisu obavesti-li o krivičnoj istrazi protiv R. i njegovih kompanjona.
Dokror Balaž Čilag je nabavio propusnicu za sudski pretres u sedištu Sindikata radnika
metalne industrije. Bio je mesec septembar, toplo i sparno. Zgradu u ulici Magdolna ljudi
unu-trašnjih poslova potpuno su opkolili, to je bilo prvi put da je uzalud pokazivao svoju
propusnicu i ličnu kartu, nije mogao da prodre napred u prve redove. I svi ostali irnali su sličnu.
Ročište je bilo zakazano u devet sati, ali su sva rnesta bila popunjena već u pola devet. Vladala je
rnukla tišina. Pomoćno osoblje koje je nameštalo mikrofone pravilo je veću buku od stvarne, a
pogo-tovo njegove cipele sa gumenim đonorn dok je vukao nogu po izglancanom parketu.
Kada su uveli optužene, dr Balaž Čilag je jedva prepoznao R. Ministru je koža sasvirn
požutela, kosu su rnu skratili. Dok-tor Balaž Čilag je sedeo na početku petog reda, na
zgodnom mestu da privuče pažnju R. Međutim, uzalud se trudio, u tome nije uspeo. Nije mogao
ni pogled da mu ulovi, mada su se više puta na tren pogledali. On rne ne prepoznaje? - pomislio
je zaprepašćen.
Među optuženima je sa iznenađenjem primetio Andraša Salaja, koga je još iz Pečuja
poznavao. Za njega je isto toliko teško mogao da zamisli da je špijunirao za „psa na lancu“ (*
J. Broz Tito, prim. prev.), kao i za Lasla Rajka. Bile su tu navede-ne razne neverovatne optužbe,
na primer, da je R. još u svojim studentskim danimabio policijski doušniki da je svojim
provo-kacijama poslao u zatvor više građevinskih radnika. I za vreme Španskog građanskog rata
bavio se špijunažom. Zatim se ugradio u redove Gestapoa. Po završetku rata pristupio je
jugoslovenskoj obaveštajnoj službi, a za Amerikance takođe radi kao špijun. U poslednje vreme
svesredno se zalagao da sprovede Titov plan: ubiti drugove Rakošija, Gereja i Farkaša.
R. je sasvim tiho govorio, predsednik Narodnog suda, dr Peter Janko, u više navrata ga je
opomenuo da najzad otvori usta.
- Da li ste razumeli optužbu?
- Jesam - R.
- Priznajete li svoju krivicu?
- Da.
- Uzduž cele linije?
- Uzduž cele linije.
Ponovo je govorio, više za sebe. Njegov glas je dr Balaža Čila-ga podsećao na ono kada
je on sam spremao ispite i gruvao para-grafe ispisane nemogućim jezikom. R. je bio čuven po
tome što je uvek govorio veoma jezgrovito, tako je trebalo napisati svaki njegov govor.
- Ono što je u sudu rekao to je bio tekst koji je nabubao napa-met - rekao je dr Balaž
Čilag te večeri u kuhinji.
- Šta ste rekli?! - Marči nije imala pojma gde joj je bio muž toga dana.
- Ništa...
- Ima jednu veliku i lepu vest za vas! - na Marčinom licu zablistao je tajanstven osmeh.
Kad mu je otkrila svoju tajnu, osećala je isto onakvo razočaranje kao kada mu je predala sat. -
Zar se ne radujete?
- Radujem se - rekao je dr Balaž Čilag mehanički. Po glavi mu se vrzmalo da su R.
verovatno dali neke lekove. On nikada nije video kod njega takav mrtav pogled.
Sada, na odeljenju intenzivne nege, na licima bolesnika koji su u poslednjem stadijumu
ponovo vidi onaj staklasti izraz lica koji je R. imao na saslušanju. Bilo je užasno slušati šta je
imao reći kao svoje poslednje.
Unapred izjavljujem da ću sve što se mene tiče, ma kakva
 da budepresuda Narodnog suda, presudu smatrati praved-
nom, jer će presuda biti pravedna.
Takva opširnost i zbrlcanost izlazile su na usta ćutljivog i raz-boritog R.
Poseban savet Narodnog suda krajem septembra doneo je presudu. Rajlca, Sonjija i
Salajija osudili su na smrt, dok su Bran-kov i Justuš dobili doživotnu robiju. Ognjenovića su
osudili na devet godina.
Vest o pogubljenju R. objavio je Slobodan narod sredinom oktobra. Doktor Balaž Čilag
dugo nije rnogao noću da spava, ako bi ipak zaspao, video je sebe na vešalima i budio se
urličući. Zajebali su me, pomislio je, kao što su zajebali i jedan drugog... i svakog drugog. Sve je
ovo prevara, laž onaj silan bla bla o fron-tu mira, o pravednoj borbi, o bratstvu. Kolju se oko
vlasti, onaj jači gazi slabijeg. Ništa novo pod suncem.
Imao je osećaj kao da je sa R. i on umro, sada već treći put. Drugi put kada je saznao kako
su završili njegov otac, majka, dva brata, baka, deda i svi ostali rođaci. A prvi put u
kolhozu Dorosič, u bolnici za tifusare.
Njegovo urlanje i pridike više nikome nisu smetali, već su ga izbacili iz ministarstva i
radio je kao fizički radnik u nekom pred-uzeću van grada, naravno, u noćnoj smeni. Za tu vrstu
posla nisu tražili biografiju. Kada bi stigao kući, Marči bi već ustala, mada je teško nosila
trudnoću, lekar joj je savetovao stalno ležanje. Doktor Balaž Čilag nije ni pokušao da nađe bolji
posao, znao je da će se raspitivati pre nego što ga uposle. Još je i srećan ako se na tome završi.
Čim je stigao, upisao se na kurs za prekvalifika-ciju. Izučio je za frezera. On i njegovabrigada
dobili su i pohval-nicu kao vrsni radnici.
Kasnije, kada je već u naizmeničnim smenama radio, jedne noći njihov sin je plačući ušao
u spavaću sobu. Doktor Balaž Čilag se probudio pre supruge: - Šta ti tražiš ovde, sine? Šta nije u
redu?
- Mami mnodo hrte! - žalilo se dete.
Već je i Marči bila budna: - Šta ja to radim?
- Hrteš!
- Daj, sine, kako ti to misliš da bi ona mogla da hrče, pogle-daj je! - reče dr Balaž Čilag.
Ta rečenica dobila je poseban značaj ovde u bolničkoj sobi gde su svi hrkali osim dr
Balaža Čilaga. On nije mogao da spava. Ako je lampa bila upaljena, on je i đalje čitao Antologiju
grčkih i latinskih pesnika. Ako je bilo mračno, gledao je film svog živo-ta. Rolne su se pomešale.
Lasla Rajka i njegove drugare rehabilitovali 1956. i prve subote u oktobru svečano su ih
ponovo sahranili na groblju Kerepeši.
Doktor Balaž Čilag posle dugog vremena ponovo je sreo suprugu R.-a i svoje stare
saradnike, više nijedan nije bio u mini-starstvu. Kada su R.-ov kovčeg pustili u zemlju uz pratnju
lagane i svečane muzike, dr Balaž Čilag je umro i četvrti put. Zauvek se povukao u sebe. Više ni
Marči ni sin nisu mogli da ga natera-ju da progovori.
Nešto kasnije, 4. novembra umro je peti put. Stajao je u redu za hleb sa svojim
šestogodišnjem sinom. Kasnije nije mogao da shvati zašto je poveo sina na ulicu. Ruskaborbena
kola u pokre-tu otvorila su vatru na masu. Svi su počeli da beže, a on je za trenutak izgubio sina. I
mališa je poplavio od straha, od tada je jedno vreme mucao.
Šesti put umro je jednog jesenjeg popodneva, kao invalid u penziji, dok je rešavao
ukrštene reči. U poslednje vrerne prosto se navukao na ovu zabavu. Munjevitom brzinom
ispisivao je reči vodoravno i uspravno, sa takvom koncentracijom kao da se sprema na neko
svetslco prvenstvo. Odjednom je imao osećaj kao da mu se srce naduvava kao balon, gnječeći sve
oko sebe: svest mu se odmah ugasila, čelom je udario u sto, šare heklanog čaršava utisnule su mu
se u čelo. Lekar hitne pomoći uspeo je da mu minut pre moždane smrti ponovo pokrene srce
jednim od užasno jakih udaraca pesnicom u grudni koš. Tri rebra su mu pukla.
Šest smrti su više nego previše za jednog čoveka. Osećao je još veću potrebu da se
grčevito drži svog gesla što mu spasava život: Pustimo prošlost! Nije imao snage da ponovo
preživi trenutke smrti u plamenu, suđenje R.-u, njegovo pogubljenje, ili one bes-krajne trenutke
kada je drhtao za život svoga sina. Još manje je imao snage za strahote koje su snašle njegove
najbliže.
Međutim, sada, sluteći približavanje sedrne smrti, osećao je potrebu da prizove sve one
uspomene za čije viđenje je nasledio sposobnost. Zažmurio je i izrazom lica prvorođenih u devet
gene-racija čekao je da krene poplava slika, lična istorija Čilagovih, Šternovih, Berdovih i
Šternovskih.
Ispod kapaka mu se sarno rnrak pojavio i pucketanje svetlu-cavih kružića.
Ne ide. Više ne ide. Zarđao sam.
- Pusa, dragi Balaška, kako ste? - Marči, glumeći veselost. Donela sam vam limuna,
sveže pecivo, limunadu i ukrštene reči!
- Hvala vam - dr Balaž Čilag nije otvorio oči. Od kada je ponovo dospeo u bolnicu,
prisustvo njegove supruge bilo rnu je još nesnosnije nego ranije. Baš je čovek talična životinja,
od njega se očekuje da voli i onda kada više za to nerna ni trunke volje. Marči se borbenim
zahvatom bacila na negu rnuža. Njene napade brižnosti dr Balaž Čilag je smatrao za prebučne i
nasilne.
Uzalud je govorio da su dve pomorandže dovoljne, onaje ostavlja-la šest na noćnom
ormariću. Ostalo je peciva od prošlog puta L evo, pristiže nova isporuka, stavljajući tako bolnu
činjenicu pod svetlost reflektora: da u stvari on više ne može da jede. Bio bih joj zahvalan kada bi
me ostavila na miru, pomislio je.
Malo kasnije utrčao mu je i sin, bio je u goloj vodi. Znojio se stalno, kao njegov otac. -
Kako si tata?
- Odsrednje - nije želeo da ga uplaši.
- Šta ti kaže doktor Šalgo?
- Malo poboljšanje.
Ovaj dijalog među oca i sina svaki put bio je potpuno istove-tan. Zatim je usledio muk.
Doktor Balaž Čilag je znao dabi nje-gov sin najradije pobegao odavde, boli ga što mora da ga
gleda u takvom stanju. Morao bi da ga udalji. Ali nije imao snage ni za to. Nije važno. Neka
čovek izdrži kada mu otac...
Život mu nije bio dug, sa malo radosti i sa još manje smisla. Ali jednom bi morao da se
potrudiš i sve to ispričaš sinu. Vidi li on bilo šta od onoga što je bilo? Nisi ga nikada pitao.
Možda je bila greška ne govoriti o roditeljima i o ostalima. Ako ti bude bolje, svakako
ćete morati da popričate. Odgurnuo si od sebe prošlost, ali je nekako i sadašnjost pošla za
njom... nisi ni primetio kako su ti uzaludno proticali dani i godine. Možda će tvom sinu sudbina
dati više sreće, ili nebo, Bog, ili ko bi znao šta.
Kada sledećeg puta dođe, započeću. Nije važno dokle ću stići, i to će biti čist ćar.
Te noći je nastupila smrt. Već dva i po sata bio je drugi januar. Marči se tome radovala,
njen muž nije napustio svet prvog, kada su mu slavili rođendan u bolnici. Mogao je da dobije
tortu, da dune u svećice, mogao je da popije gutljaj šampanjca, i mogao je da primi poklone,
između ostalih i almanah. U njemu je počeo da rešava ukrštene reči. MOCART. JARAC.
RATIMIR. VOLGA. ŽIVOT JE SAN. AMETIST. ERVIN BAKTAJI. POPARA. INDI-JA.
DANINOĆ - dotle je stigao.
U poslednjem trenutku obreo se ispred trga Tadž Mahala, prema crno-beloj fotografiji
koju je u detinjstvu dobio. Celog života čeznuo je da ode tamo, mada, znao je, beznadežno.
Prema zapisniku o obdukciji, njegovo srce je zbog nedaća u životu pora-slo u dvostruku veličinu,
i već je zauzimalo izvesno mesto i sa desne strane grudnog koša, pritiskajući ostale organe okolo,
pre svega pluća. Kad je njegov drug na pogrebnom govoru bezazle-no rekao „Imao je veliko
srce!“, Marči je glasno zaplakala.
Jutarnje sunce sliva se na izmožden svet kao što se život izliva u prašinu iz rasparanog
džaka. Neprimetan dašak zime na izmaku miluju istrošena i ohlađena stabla bagre-ma kraj puta.
Prozorska okna mesecima prepuštena sama sebi pokazuju da bi im dobro došlo temeljno ribanje.
Prlja-ve mrlje snega tvrdokorno se zadržavaju na trotoarima. Led u vedrima za vodu li je suze.
Međutim, večernji mraz će zamrznuti nestrpljive bebe biljaka. Vazdušni virovi veli-kog posta
oduvaće i uspomenu mlakog prepodneva.
Kada je imao šest godina, izvadili su mu krajnike. Do tada je Vil-moš Čilag bio toliko
mršav da mu je negovateljica u zabavištu tepala Suvonjavko. Kasnije se malo ugojio pa su ga u
osnovnoj školi nazvali Bucko. Tek se u gimnazijskim godinama izvukao. U svoj bolji spoljni
izgled dugo nije verovao.
Išao je u prvi razred gimnazije kada je prisluškivao dve svoje školske drugarice - ženski i
muški klozeti imali su zajednički ot\ror za provetravanje. Provukao se dim, Agi i Marti su
pušile, uprkos strogoj zabrani. Vagale su kakvi su dečaci u razredu, u kome je broj devojaka
značajno prevladavao, dvadeset i osam prema trinaest. Samo zajednog dečaka smatrale su da je
dobar lik, on je bio francuskog porekla, krakati Belmondo (pravo ime mu je bilo Klod Prefo), koji
se sa zakašnjenjem priključio raz-redu, zamršenu priču o nacionalnosti svoje porodice nerado
je spominjao.
- A Vili Čilag? - Marti.
- On ti je... - Agin glas je postao nesiguran. - Zgodan mali.
Kikotale su se.
- Zgodan mali, zaista. Zgodan mali! - Marti je tako ponavlja-la kao najnoviju lozinku.
- Najbolje su mu oči.
- Aha. Jesi li opazila da menjaju boju.
- Da. Ponekad su sive, a ponekad zelene.
- Znaju i svetlosmeđe biti.
Zvonilo je za početak časa. Vilmoš Čilag se nije pomerio. Ni u snu ne bi pomislio da je on
dečko sa srebrnom medaljom u razredu. Pogledao je sebe dobro u ogledalu. Oči su mu tom
pri-likom bile zelene poput bistre reke.
Godinu dana kasnije prilikom učenja lekcije iz francuskog, stidljivo se poljubio sa Agi u
stanu njenih roditelja, pored kuhinj-skog stola.
- Ne radiš to dobro! - Agi.
- Oo... ovako sam navikao - slagao je Vilmoš Čilag kao iz topa. Njemu je to bilo prvi
put. Devojka mu je pokazala šta bi on to trebalo da radi. Vilmoš Čilag se pokazao kao nadaren
učenik. Na skali privlačnosti stavio je Agi pri kraju, međutim, devojka je sada napredovala, jer se
on njoj dopadao. Nije on želeo devoj-ku, već samu ljubav.
Jednom prilikom je samo devojčina starija sestra bila kod kuće. Ličila je na svoju sestru,
ali je ona već bila prava žena, sa velikim grudima, a Vilmoš Čilag je i od samog pogleda na
njih počeo da se znoji.
- Tražiš Agi?
- Zar nije kod kuće?
- Možeš da je sačekaš.
Vera je pohađala istu gimnaziju i bila je pred maturom. Poža-lila mu se, osećala se
beznadežnom da bi mogla nekako da se provuče iz matematike. - Nisam sposobna da naučim sva
ta silna glupa svođenja.
- Pripremi dobre puškice. I sakrij ih u... - nije se usudio da nastavi. Uplašeno je treptao
prema devojčinoj uzanoj i kratkoj suknjici ispod koje je mogao da vidi i gornji, tamniji šav
crnih čarapa.
- Dobro je Vili, poslušaću te - pomilovala ga je preko lica, a njeni crveni nokti prošli su
dečaku ispred očiju kao mlaznjaci u plamenu. - Slušaj... jesi li imao moju sestru?
- Misliš da li...
- Da. I?
Pocrveneo je i napravio nesiguran pokret. - O tome ja ovako ne bih mogao... ne bih želeo.
- Znači još ne. I mislila sam da se ona samo pravi važna.
- Zar ona... to kaže?
- Da.
Vilmoš Čilag nije imao predstavu kako da se ponaša u tako osetljivoj situaciji a da sačuva
mušku sujetu. Nesvesno je počeo da grize usne. Verini brzi prsti su pritrčali i razdvojili mu zube i
usne. - Ne radi to. Gospode,... tebi su oči postale zelene.
Drugom prilikom ponovo je umesto Agi zatekao Veru kod kuće. Razgovarali su dugo, o
šlcoli, letnjem raspustu, o nastav-nicima. Vera je iznenada promenila temu: - Pusti kosu,
Vili. Bolje bi izgledao. - Donela je jednu četku i začas je Viliju napra-vila bitls-frizuru. Zajedno
su pogledali novog Vilija u ogledalu u predsoblju. Vilmoš Čilag je znao da sledećeg meseca neće
ići kod berberina i ako dobije ukor Nastavničkog veća.
Agi je postajala sve nepouzdaniji, a Vera sve ljubazniji sagovor-nik. Vilmoš Čilag se nije
usudio da tu mladu ženu u uskoj suknji i sa debelo nacrtanim očima smatra devojkom ravnoj sebi.
- Šta si to uradio sa kosom, Vili?
- Očešljao sam. I... malo pokvasio!
- Tako si sladak kao šećer! - Vera mu je razbarušila kosu. - U meni budiš divlju
životinju, Vili!
- Kakvu divlju životinju.
- Ajkulu! - tako je škljocala zubima kao da će ga progutati.
Sledeći put dočekala ga je rečenicom: - Nažalost, Agi nije
kod kuće.
- Gde je?
- Nemam pojma. U amaterskom pozorištu.
- Aha.
- U redu. Reći ću ti istinu. Sa Mišijem se muva. Razumeš?
- Kako to muva?
- Sa njim fura.
- Sa njim?
- Da.
- Ali... ja sam mislio, sa mnom!
- Tipično. Još nije našla vremena da ti kaže da je među vama kraj.
- Razumem. - Morao je da sedne na klupu u predsoblju. Sku-pio je svu snagu da se ne
bi rasplakao, ipak je skliznula jedna suza.
- No... Vili moj mali... - Vera ga je prigrlila, palcem mu je obrisala suzu. - Dođi! -
uhvatila ga je za ruku i povela ga u svoju sobu. Tamo mu je šapnula: - Imamo gajbu.
- Imamo, šta? - taj izraz još nije poznavao.
- Moji matorci su u Paradšašvaradu. Kapiraš?
A onda je počela da se svlači. Vilmoš Čilag se zbunio i jedno vreme se pravio kao da ništa
ne vidi.
- I ti! - Veraje pomogla. Ne samo u svlačenju.
Ovo je Vilmoš Čilag zamišljao hiljadu puta, ali je zamišljao da je mnogo duže.
Devojka se s kiselim osmehom skotrljala sa njega na krevet. - Još treba dasevežba. -
Sadaje posmatrala maleni deo telakoji je utonuo u dubok san, sklupčan. - Šta? Ti nisi...?
Vilmoš Čilag posle duge pauze: - Šta nisam?
- Obrezan.
- Zašto bih bio?
- Jer je kod vas to običaj.
- Kako to misliš kod nas?
- Pa kod Jevreja.
- Niiiisam ja Jevrejin!
- Mislila sam da jesi.
- Odakle ti to?
- Agi mi je rekla. A i tvoj izgled je takav.
- Pusti, molim te... - zagrizao je usne kada mu se ta, za oca, uobičajena rečenica
izvrnula iz usta.
Vera mu je objasnila da prema njegovom izgledu samo onaj ko još nije video Jevrejina ne
bi pomislio da je Jevrejin. Malo nežne crte, tamna, kovrdžava lcosa...
- Moje nežne crte?
- Da.
- Šteta.
- Pomiri se s tim, i mismo Jevreji, nije to toliko strašno! - vra-golastim osmehom čekala
je da se mladić nasmeje, ali uzalud.
- Na osnovu čega Agi misli da sam ja Jevrejin?
- Ma daj, pusti to, nije važno. Možda ipak nisi... sumnjive su mi tvoje kao more zelene
oči.
- Sumnjive da jesam, ili sumnjive da nisam?
- Oh, pa da nisi.
Vilmoš Čilag je jedva čekao da mu se otac te večeri vrati. Otac je u to vreme više
vremena provodio u bolnici nego kod kuće. Tegobe sa srcem koje je još u ratu zadobio bile su sve
teže. Sa članovima porodice jedvaje razgovarao, tako se i Vilmoš Čilag odvikao od toga da svoje
probleme deli sa njim.
Čim je otac stigao, stenjući se bacio na kanabe. Vilmoš Čilag je uzdahnuo. - Možemo li
da popričamo?
Otac se jako znojio, brisao je čelo. - Sedi. Šta je problem?
- U četiri oka.
- Mi smo, sine, u četiri oka. Majka ti je u kuhinji.
- Ali može da uđe bilo kada.
- Pusti, molim te - na očevom licu rasuo se onaj delimično rasejan, delimično prazan
izraz kojim je on isključivao ceo svet iz sebe.
Vilmoš Čilag je osećao da su mu mali izgledi, ipak se odlučio da započne: - Kako to da ja
ništa ne znam o tvojoj prošlosti? Ili o tome šta se to desilo sa tvojim roditeljima?
- Nemoj o tome.
- Ali zašto?
- To je bilo davno. Nije važno.
- Važno je.
 - Skini mi se s vrata.
Vilmoš Čilag je pobesneo: - A onda, i to... reci mi samo jesi li ti Jevrejin?
Otac je skočio i svom snagom ošamario ga. Vilmoš Čilag se zateturao sve do police za
knjige, za trenutak nije znao gde se nalazi. Usna mu je pukla, krv je curila u okovratnik košulje.
Čuo je škripu vrata i majčin vrisak: - Bože!
- Ostavimo Boga - otac je pružio maramicu.
Na Vilmoša Čilaga otac nikada nije digao ruku, on je retko davao povoda za to. U šlcoli je
uvek uspevao da dođe do proseč-nih i zadovoljavajućih ocena. Da mu memorija nije bila
toliko slaba, mogao je da bude odličan đak. Međutim, posle dva-tri dana nije mogao da se seti ni
onoga što je naučio napamet. Kada bi ga majka s vremena na vreme zaposlila oko kuhinje, on je
rev-nosno prao sudove, išao do prodavnice. Jedino sejednog šama-ra sećao, ali otac ni to nije
dopuštao. U šestoj godini utuvio je u glavu dabi svakako želeo da mu se rodi brat, uporno je
dosađi-vao roditeljima. Majka ga je skinula s vrata po kratkom postup-ku: - Obrati se ocu.
Dok je otac: - Ne zabadaj nos u stvar odraslih.
Međutim, njega nije mogao tako lako da umiri, na roditelje je sručio bujicu pitanja. Zašto,
kada, i zašto ne? U jednom od tih beskrajnih rasprava on se toliko iznervirao da mu se glas
pretvo-rio u zavijanje psa, kada je nakraju dobacio: - Ako mi ne napra-vite malog brata, onda
crknite!
- U redu - otac.
- Vilika moj mali, sada si već preterao! - majka ga je dobro išamarala.
Međutim, tada nije curela krv, a sada nikako da je zaustavi. Majkajc šmrčući donela
lcutiju zaprvu pomoć, jastuče od gaze pri-tisla je na raspuklu usnu. Htela je da zna šta se to
dogodilo izme-đu dva muškarca, međutim, nijedan nije bio voljan da je uputi.
Posle nekoliko sati otac ga je pozvao u stranu: - Izađi na balkon!
Tamo napolju zapalio je i ponudio sinu kutiju ,,matre“: - Hoćeš?
- Ali, oče, ja ne pušim... i zabranio si mi!
- Pusti, molim te... zaista ne pušiš?
-Ne.
- Pametno. - Neko vreme je ćutke pušio. - Sine, upamti dobro ono što ćuti reći.
Ovatemaje tabu. Znaš štajetabu? Odlič-no. Stopostotni tabu. Hiljadupostotni. Tako nešto kao
Jevrejin ne postoji. Postoji samo čovek. Jasno? Postoji govno od čoveka, i dobar čovek, i osrednji
čovek. Ne postoje ni Jevreji, ni Cigani, ni ništa. Razumeš li me, sine? - zgrabio je sinovljevu
košulju, tako grubo da je gornje dugme izletelo iz rupice.
- Da, oče - plašio se.
- Onda smo sa ovim raščistili.
- Ne, još nismo... još nismo ni za...
Otac ga je prekinuo: - Možeš da odstupiš.
Vilmoš Čilag je godinama razmišljao o tome zašto je njegov otac upotrebio vojnički izraz.
Neprekidno se spremao da pono-vo započne temu. Čekao je pogodan trenutak. Međutim, otac je
sve ređe stupao u vezu s njim i sa svima ostalima.
Jednog dana došao je na pomisao da mu napiše pismo. Nede-ljama je sastavljao pismo u
svesci sa spiralom velikog formata. Tu i tamo je ispravljao ono što je već napisao. Kada pismo
bude spremno, planirao je da ga prepiše na papir za pisma krem-boje, koja je dobio od majke za
rođendan, sto komada u paketu, ali još nijedan nije upotrebio.
 ()()()()()()()()()()()()()()()()()()()()

Dragi oče
Oče
Oče moj najdraži
Tata
Dragi Tata
Oče,
Ja ti pišem, Vama, mom ocu, pišem vam, jer imam osećaj, u razgovoru razgovarati ne
umem nećeš ne znaš ne umemo.
Tako bi dobro bilo Toliko bih voleo, kad bi me saslušao kada ne bismo tako živeli, kao,
kao totalni stranci dva hladna engle-ska džentlmena, koji malo nimalo veze nemaju jedan sa
drugim. Zašto ne želiš sa mnomjednu normalnu, urednu Ijudsku, u vezi biti, vezu? Kad sam bio
mali, ja sam sasvim ozbiljno bio uveren, da je u svim porodicama tako, kao što je u našoj, da
svako juri za svojim poslom i ne bavi se sa ostalima. Mislio sam da je svuda tako, tako ide. Zinuo
sam kad sam video da je kod Giduške, to jest, kod Janoša Budaija stalno porodica na okupu kada
se veče-rava, i da svi uredno pričaju jedan drugom, da kako im je prote-kao dan, šta im se desilo
toga dana, znači oni dele i dobro i zlo, to jest zajedno u dobrom i zlu, kao u bajci, razumeš?
XYXYXYXYXYXYXYXYXYXYXYXYXY
Sve dok
Od kada
Od kada znam za sebe, ti si uvek malo manje ili više bolestan, i nema ništa drugo osim da
te ostavimo na miru,jer ti smeta uzbu-đenje. Ali zašto zaštoje to uzbuđenje, ako neko govori,
otvori se želi da razgovara? Alco otac i njegov sin Ako, otac svog sina sma-tra Ako između oca i
sina se rodi poverenje? Ako osećaju izraze pokažu uzajamnu Ijubav?
Gde smo mi to pokvarili, oče?
Kad se pokvarilo
Zbog čega
Zašto
?!?!?!?!?!?!?!?!?!?!?!?!?!?!?!?!?!?!?!?!?
Ne razumem zašto je to mora ovo da bude tako? Pitao bih te nešto Reci, zar tebe uopšte
nimalo te ne zanima, šta se događa sa mnom? Nikada Ne znaš ništa o meni, nitija znam bilo šta
o tebi. Možda ni to te ne bi uzbudilo ne bi ni primetio kada bih izostao iz gimnazije. Po tvom
mišljenju kakavsamja đak? Koji je moj omiljen predmet? (istorija, mađarska književnost)
Uopšte koji razredpohađam? (2.)
1 zašto nećeš da mi predaš sve ono što ti znaš? Zašto me ne pitaš kako stojim sa
devojčicama? Smejurija, ali od kada posto-jim, svega ukupno jedan važan ozbiljan razgovor smo
imali, i tada samo zato što sam vas obrukao pred prijateljima, pretpo-stavljam da se sećaš. Još
nisam imao ni šest godina kada sam u obdaništu čuo od druge dece neke ružne reči, pred vašim
gostima sam upitao: tata, štaje tojebati? Ti si se i tada smejao, kao i svi ostali, samo si me
opomenuo, da me sram bude i isterao me iz sobe, nisam imao pojma, štaje tu bilo loše? Sledećeg
dana si me uzeo pod svoje sa tvojim naučnim teorijama, kako kod biljaka imamo prašnik i tučak,
a kod Ijudi uzajamnu Ijubav i poštova-nje, ja jednu prokletu reč nisam razumeo od svega toga, ali
sam seplašio, daponovo nesručim na sebe tvoj ljutnju bes, i kada su primeri iz životinjskog i
biljnog sveta ponestali, počeo sam potvrd-no da klimam glavom. Kasnijeje Piću Farkašpodigao
zavesu sa velike tajne, u početku nisam mogao da verujem, to je zvučalo tako odvratno, trabunjao
sam mu ono što sam od tebe čuo, da su tu tučak i prašnik, a kod Ijudi uzajamna Ijubav i
poštovanje, on je tako ružno počeo da mi se smeje da je tojoš odvratnije bilo, pa samga šutnuo u
stomak, dobro me je izbobetao, ti me nisi naučio ni da se pristojno potučem, od tebe sam samo
toliko dobio, da se ne smem dati, lakoje to reći oče.
Što više
Što ti višepišem, timeje manje u mom pismu ono što želim suština.
Međutim, dok je ovo pismo do kraja napisao, dr Balaž Čilag više nije bio među živima.
Vilmoš Čilag nije prekinuo sa pisanjem. Trajalo je mesecima dokbi dopisao rečenicu, dve ili ih
izbrisao. Suština nije bila u tekstu, već u dubokom razmišlja-nju nad njim. Godinama se
sastavljalo ovo priznanje koje je izgubilo svog adresata.
Ti već nisi imao prilike da upoznaš Gabija Kulina. Išli smo u treći razred kadaje došao
kod nas iz gimnazije Apacai. Jednom, na času razrednog starešine, poveo se razgovor o starim
porodica-ma, koje se mogu odvesti sve do sedamnaestogveka, a onaj buda-lasti Čonti okomio se
na Gabija Kulina. Bioje to visok dečko sa širokim ramenima i devojačkim uvojcima.
Pitam sešta bi ti rekao da sejaponašam onako kao on: uzalud ga je zavitlavao Čonti, a
zatim i direktor, da se šiša, nije ih zarezi-vao, dok direktor nije poludeo. Ušaoje u naš razred sa
mašinom nularicom isa trifrajera iz četvrtog razreda, njimaje naredio da pridrže Gabija Kulina, za
to su zaista bila potrebna trojica, i ise-kaojednu ošišanu štraftu uzduž po kosi i rekao, no, sada
ćešotići da se šišaš! Gabor Kulinje zaista otišao kod berberina, i zatražio jošjednu štraftu,
popreko! Zamalo ga nisu izbacili iz gimnazije.
Ali sada ne želim o tome da pričam, već da je na kraju ustao i izjavio da akoje već
gospodin profesor toliko zainteresovan, evo, da vam kažem, da se moji preci mogu vratiti u
dvanaesti vekjer smo mipotomciKulina-bana, zato su moje roditelje najurili u Nađ-katanj. Čonti
je počeo da muca, i rekao je da je verovatno bilo i drugog razloga. Gabi Kulin se iznervirao, ja ne
lažem, nisu imali nikakav drugigreh, samo pseću kožu na kojojje bilo ispisano nji-hovo
plemićkoporeklo, jer su imetak do tada prokartali. Rasprava se završila tako što, sedi sine, nemoj
mi se suprotstavljati.
Sa Gabijem Kulinom sam sa sprijateljio, vangrada su stanova-li u Hidegkutu, odatleje
dolazio u školu sa četiripresedanja. Više puta sam odlazio kod njili, njegova majka nam je pekla
štrudlu.
Ja sam ga pitao, a on mi je mnogo pričao o svojoj porodici, ali kada se on raspitivao za
mojn, bilo meje stid,jerja nisam imao pojma ni o čemu.
Majka nevezano priča, kada se raspitujem o njenim precima. Pobrka i imena i brojeve. Ne
želi da mi ispriča ni to kako ste se vas dvoje upoznali. Od čika Marcija sam saznao da si ti bio
Raj-kov sekretar, ali kako si dospeo tamo? Napomenuo mi je da si sa prisilnog rada pesice došao
kuči, da su sve tvoje ubili nacisti. To je sve. Toliko samja saznao o legendama svoje porodice.
Osečam se kao da sam iz ništa došao, a ko iz ništa dolazi, o toj osobi se pretpostavlja da i
ide prema ništa - zaista si to želeo?
Zaista si tako hteo?
Oče?!?
Mnogo toga nikada nije napisao. Pogotovo to da mu osećanje nedostatka oca nije
popuštalo, naprotiv. Rana je možda zaceli-la, međutim, ispod ožiljka je trajno ostao čir.
Preostalih godina u srednjoj školi stekao je veliku popularnost recitujući poeziju. Učestvovao je i
na takmičenjima sa pesmom Čistog srca. Bilo je dovoljno da izgovori: Nemam majku, nemam
oca - i već bi mu pošle prave suze, koje su učenici i ceo nastavnički kolektiv doži-vljavali kao
vrhunac umetničkog doživljaja.
Kako su godine prolazile, njegova majka postajala je sve prič-ljivija, može se reći, nije
zatvarala usta. Sve češće je pričala o svom pokojnom mužu, međutim, ona slika koju je stvarala
o njemu ni u najmanjoj meri nije odgovarala stvarnosti. Doktor Balaž Čilag je postao uzoran
suprug kojije nedostižan u poslo-vima domaćinstva, koji je za vreme rata bio istaknuta
ličnost antifašističkog pokreta, i koji samo zato nije dobio zasluženo priznanje jer njegov karakter
nije mogao da podnese kompro-mise koji idu ruku pod ruku sa visokim položajem.
Skromno suprotstavljanje (nije to baš tako bilo) Vilmoša Čilaga majka je povišenim tonom
odbijala: - Pusti, molim te, Vilika moj dragi, šta ti znaš? Ne znaš ništa!
Možda je majka u tome i bila u pravu. Mada... bilo je tu i takvih stvari o kojima ona ništa
nije znala. Vilmoš Čilag se do detalja sećao onog poslednjeg meseca koji je otac proveo
kod kuće, u prilično dobrom zdravstvenom stanju, pre nego što će ga trajno usisati džinovski
pogon bolnice. Ponašao se kao pravi invalidski penzioner, ustajao je kasno, legao rano, po čitav
dan sedeo je nabalkonu, umotan u ćebe u svojoj fotelji, u krilu ukr-štene reči, dopisujući po koju
reč, skoro naslepo. Vilmoš Čilag je često išao kod njega, i samo ga je gledao, na očevoj glavi
podi-gla se retlca kosa, štrčeći nad jastukom smeštenim ispod njego-vog vrata.
Jednom takvom prilikom otac je progovorio. - Sine.
Toliko se iznenadio da je sa zakašnjenjem progovorio: - Da?
- Reci. Šta bi rekao kada bih se ja odselio?
- Molim???
- Tvoja majkaija se više ne razumemo. Supružničke odnose već dugo nemamo. Ja sam
joj na teretu. Mogu da se odselim kod jednog kolege. Mogu da počnem novi život. Šta rnisliš o
tome?
Vilmoša Čilaga su iznenadile tih šest sočnih rečenica. On je davno zaboravio da je njegov
otac muškarac, a majka žena, ako ga je to ikada zanimalo. Još više ga je iznenadilo to što bi
njegov otac počeo nov život kada je toliko blizu onog što su svi predviđa-li. Potpuno je apsurdna
ideja, sada... za to kratko vreme. Među-tim, možda onaj komeje ostalo samo nekoliko godina
(meseci? nedelja? ili ko zna) donosi smelije odluke od ostalih smrtnika.
Njegov otac je čekao odgovor, u polulučnim naborima na čelu sa nekoliko kapi znoja boje
ametista.
- Ali... zašto? - Vilrnoš Čilag.
- Priča je dugačka - dr Balaž Čilag.
Vilmoša Čilaga je obuzeo hladan, grozničav osećaj, na pomi-sao da njegov otac više ne
bude tu na dohvatu ruke. - Majci si već rekao?
- Spomenuo sam.
-I?
- Ismejala me je.
- ???
- Ne veruje da bih se usudio.
- Aha.
- Ati?
- Po mom mišljenju... smeo bi.
- Pitam te za mišljenje.
- Za to mi je potrebno da znam razlog...
Otac ga je prekinuo: - Rekao sam ti da se ne slažemo. Šta bi to još trebalo da znaš?
- Pa onda... mislim, moje mišljenje je... po meni, nema svrhe dok si bolestan. Bolje ti je
ovde kod kuće, gde te majka prvora-zredno služi, a i ja sam ovde u slučaju potrebe. A kasnije,
kada ozdraviš, imaćeš vremena da razmisliš.
- Da, lcada ozdravim - ponavljao je otac nepristrasno.
U tom trenutku obojica su znali da dr Balaž Čilag neće više ozdraviti.
 Otac je ubrzano disao kao psi kada nešto nanjuše, a zatim se udubio u ukrštene reči koje
su mu stajale u krilu, prekidaju-ći svaki dalji razgovor. Vilmoš Čilag ga je još dugo
posmatrao. Otacbi se zahuktao, ubrzano je upisivao slova u kvadrate i čim bi se smisao jednog
stuba pojasnio, oko usanabi rnu se pojavio prolazan osmeh.
Ta slika najduže se zadržala. Pet godina posle očeve smrti Vilmoš Čilag je samo sa
izvesnim naporom mogao da prizove očevo lice, posle deset godina i na crno-belim fotografijama
koje su čuvale lik muškarca teško je mogao da pronađe svog oca. Ako ga je sanjao, često ga je
video na terasi onako uvijenog u ćebe, zbog jastuka dignute retke kose koja je drhtala na vetru
i sa onim skoro-osmehom oko usana.
Otac mu je urnro pre nego što je završio gimnaziju, pre nego što je maturirao - petica,
petica, petica, četvorka (francuski), četvorka (matematika), - pre nego što je bezuspešno
polagao ispit na Pravnom fakultetu, na glumi i na nastavničkoj akademi-ji, u trajanju od tri
godine - do tada je shvatio da nikada neće moći da su upiše na studije, mora bez toga da se snađe.
O tome
O tim stvarima
O svemu tome ti već nisi mogao da nikada saznao. Niti o mojim manjim i većim uspesima
do kojih sam došao boreći se žestoko na raznim poprištima života, ubeđen sam da bi biopono-san
na mene. Možda. Kod tebeje to teško predvideti. Kad sam kao gimnazijalac pobedio na
takmićenju u recitovanju sa Još nije dosta, rekao si da se više stidiš, jergovorim takojeftine
lažno-patri-otske stihove. Zar je to bila moja krivica? U zbircije objavljena! Zašto se nisi potrudio
nikada potrudio, da mi skrenešpažnju da nije baš sve sjajno i ispravno što se nalazi u
udžbenicima.
Nisam dobio od tebe nikakav putokaz, savet da me prati, pogled ili teško je to
nisi mi predao ni ono što si ti nisi me pripremio ni za život, ni za nisi se bavio mnome nisi
brinuo o meni nisam ti bio važan
Ne prebacujem ti ništa, ali ono što čovek ne dobije u detinj-stvu, to će mu nedostajati
celog života, a ovo ne kažem ja, već Jung. Verovatno nisi nipretpostavio da ćuja tako nešto
čitati,jer u vreme kada si me znao, ja sam bio osrednji u svim oblastima. Šta si mogao da misliš,
šta će od mene biti? Da li si se toga uop-šte setio?
Postao sam profesionalni rok muzičar, to bi te verovatno izne-nadilo, jer u ono vreme tako
nešto nije ni postojalo, postojali su samo Studio 11, Marija Toldi i Kati Šaroši i, naravno,
Marika Nemet, pevačice zabavne muzike i operete, koje ste, prema maj-činom kazivanju tako
voleli, ali tako, onako kako več samo ona može da preteruje. Možeš li da zamisliš kako se četiri
mladića popnu na binu sa tri gitare, plus bubanj, možda još i električne orgulje, i ova banda
napravi deset - sto puta - veću buku od celog simfo 11 ijskog orkes tra.
Šteta, da ti to ne već dotle više kada
BiJo bi dobro popričati sa tobom, oče
TATICE
DRAGI OČE
TATA
Trebalo je da razgovaramo.
Bilo bi dobro da smo više razgovarali.
Ili barem jednom.
Samo jednom Nijednom
Vilmoš Čilag je retko odlazio na groblje, smatrao je da nje-gov otac nije tamo, ako ga ima
bilo gde, onda je to pre svega u njegovom sećanju i prema tome, potpuno je svejedno da li
pose-ćuje parčence zemlje koje su drugi zvanično odredili za žalost. Svoju teoriju tvrdoglavo je
širio među prijateljima, i uglavnom je nailazio na odobravanje.
- Dragi moj mali Vili, na groblje će ipak izaći svaki prostak da poseti svog voljenog
umrlog, samo si ti taj koji umesto toga gura ovo prepotentno blebetanje!
- Ostavi me na miru, majko.
- U redu, onda me barem odvezi kolima, ne moraš ući, možeš da se šetaš ispred, treba
mi samo deset minuta, čak ni toliko, pet!
To je bila zamka. Čovek ne može da odbije molbu rođene majke, a to bi već bilo apsurdno
kada bi se šetkao ispred kapije od kovanog gvožđa, iz pustog inata držeći se svoje ideologije, dok
majka stavlja svoj buketić sećanja na očevu mermernu ploču. Ako sam... onda ću je pratiti i
uraditi kako spada, pomislio je.
Nije mogao da izbegne posete groblju, zato ih je odlagao, prefriganim izmišljotinama.
Kad bi najzad našao vremena za to, ponovo je bio vetrovit i hladan februar. Vilmoš Čilag je
gun-đao: - Mogli bismo da sačekamo proleče!
Majka je besnela: - Imaš li ti predstavu od lcada te molim da me odvezeš do groblja? Alco
je za tebe ovo tolilco veliki posao, onda ostani tamo gde si, idem lepo tramvajem kao i svi
ostali seljaci!
To je bio majčin adut, ostali seljaci, na čiji nivo je žalosno pasti, ali je nekada sila. Vilmoš
Čilag nikada nije mogao da shvati odakle potiče ta majčina oholost, prema kojoj postojimo mi,
kul-turni, moralni, koji smo doktorirali stil i manire, u svim aspekti-ma podobni, a naspram nas
stoje ostali seljaci, koji su od svega toga dobili ništa ili nešto sasvim malo. Mada su majčin otac -
i deda - po svemu sudeći bili obični stolari u malom selu Bere-mend, uz to su i unajmljivali
zemlju za obradu - u tom svetlu ono „ostali seljacf zvuči još smešnije. Nigde na vidiku
jednog aristokrate, ili barem intelektualca, koji bi možda irnao nekakvo pravo da sebe proglasi
drugačijim od neotesanog plebsa.
Vilmoš Čilag se dede uopšte nije sećao, bake samo u magno-venju, lcao da ju je video na
izbledelom negativu neke fotografi-je. Oboje su umrli kada je on imao pet godina. Majka je
želela da obiđe i njihov grob. O počivalištu ostalih predaka majka je sinu ispričala neku
neverovatnu, stravičnu priču: seljačko gro-blje gde su se članovi njene porodice od pamtivelca
sahranjivali, tek onako je socijalizam - „socijjalizanf, kako je majka izgova-rala, - rasturio, a
nadgrobne spomenike koje su mogli da pome-re praselili su u Pečuj, kosti su ostale u zemlji, neka
fabrika ili toplanaje sazidana tamo. Budalaština. Zašto bi nelco hteo upra-vo na mestu groblja da
podigne fabriku? Vilmoš Čilag je i ovu majčinu priču uvrstio u njene fantazmagorije. Bilo je toga
na pretek, jedno više (ili manje) ne menja stvar.
Njegova majka ponekad je nastupala s neverovatnim priča-ma, i ne samo u vezi s njenim
pokojnim mužem. Beremendski stolar polako je postao vlasnik manufakture koja je u
početku zapošljava pedeset, a na kraju već sto radnika. Dok je Vilmoš Čilag porastao, od tri sobe
beremendskog porodičnog gnezda ispalo je dvadeset i pet. Ni od čega se stvorila i prava
aristokrat-ska kočija sa šest konja. Početna dva hektara nagojila su se na dvadeset. Sve što je
mogao da kaže Vilmoš Čilag bilo je: - Majko, ranije mi nisi tako rekla!
- Daj, molim te, šta ti znaš, Vilika moj mali? ne znaš ništa! bolje ti je da ćutiš, kao...
... govno u travi! - i to je bila majčina uzrečica.
Tačno tako.
Slične promene desile su se i u životnom putešestviju dr Bala-ža Čilaga, u blagostanju
njegovih rođaka iz Pečuja, i u svemu ostalom, o čemu je majka držala malapredavanja. Njeni
rodite-lji su 1953. napustili Beremend i odselili se u Budimpeštu, tada već neizlečivo bolesni. Tu
su tako brzo umrli, kao da ih je gre-šni grad uništio. U Vilmošu Čilagu ponekad se javljala želja
da sazna ponešto o prošlosti, međutim, kada bi pitao majku, tada bi ona započela da mesi davne
stvari, uveličava davne ljude, i on je imao osećaj da manje zna nego pre toga. Nije mogao
da razume kakvu to radost i sreću nalazi u notornim lažima - ovo je najpristojnija primedba koja
se može izreći.
Ispred cvećare zaustavio je svoju ,,dačiju“ boje senfa, i odmah je preuzeo stvar u svoje
ruke; on je odabrao cveće i platio. Majku je uhvatio ispod ruku tako kao da je ona
težakbolesnikkoji nije u stanju sam da hoda.
Grob dede i bake pokrivao je jedan skroman sivi kamen u koji je majstor uklesao jednog
anđela tužnog lika. Ispod natpis: DEUS MUNDUM GUVERNAT.
Vilmoš Čilag je jednom upitao: - Ali vi ste bili Jevreji?
- Ne sasvim - majka.
- Kako može neko da bude ne sasvim Jevrejin?
- Tako što neće. Postali su pravi katolici posle rata, uredno su išli u baziliku, a ja i
dan-danas plaćam crkvcni porez.
- Crkveni porez? Zar i to postoji?
- Ima mnogo toga, o čemu ti ne znaš, dragi moj mali Vilika.
Vilmoš Čilag je imao neki osećaj dabi u GUVERNAT trebalo
dabude slovo B umesto V. Nije siguran. Nikada nije učio latinski. Ruski je učio punih
sedam godina, međutim, nije bio siguran ni da bi mogao da ispravi natpise ćiriličnim slovima.
Nemam dara za jezilce, pomislio je. A za šta imam? Pitanje je.
Prema sopstvenoj proceni nije postigao mnogo, majka je smatrala da nije postigao ništa.
Muzički sastav Sputnjik, koji je preko leta po letovalištima svirao duž Balatona, a zimi na
kon-certima, tešlco da se mogao ozbiljno shvatiti, bez obzira što su izdali malu ploču (Qualiton);
i radio je snimio četiri njihove kom-pozicije, za tri su smatrali da su pogodne za emitovanje.
Jedna od tih numera 1972. ušla je u polufinale na Muzičkom festiva-lu, to jest gledaoci su dva
puta mogli da vide sastav Sputnjik na televiziji. Tih dana majka je bila ponosna na svog Viliku,
osme-hujući se primala je čestitanja svojih drugarica. Ali je sinu nasa-mo i dalje savetovala: - Na
vrhu treba da se prekine... sada bi te sigurno primili na fakultet, prijavi se!
- Na lcoji?
- Pravni, ekonomski, zar nije svejedno? Važno je da imaš diplomu!
- Zašto, zar je ti imaš?
- Jaoj, slatkišu moj... prvo, ja sam žena, uostalom, uveliko je besneo rat lcad je trebalo
da se upišem na fakultet, plus restrik-cije, jel.
- Misliš na Zakon o Jevrejima?
- Pusti, molim te, zašto moraš stalno sve da izoštriš?
- Ne treba da se izoštrava, oštro je to i samo od sebe. Bili ste Jevreji, je li tako?
- To se tako ne može reći.
- Da ili ne? - Vilmoš Čilag je izgubio strpljenje.
- Zašto vičeš ti na mene? Zar sam ja to zaslužila? - i već je plakala. Otvaranje te teme i
ovom prilikom je izostalo. Vilmoš Čilag nije je prisiljavao. Nije mogao da dođe bliže istini ni
kada bi majka dobila napad opširnih razgovora. Kada se poveo raz-govor o njenoj porodici u
Beremendu, saznao je da je majčina sestra od tetke bila izuzetan pevački talenat. Međutim, kada
je Vilmoš Čilag upitao da li je pevala i u sinagogi, majka mu je dala neodređen odgovor: - Pevala
je ta posvuda, gde god je nisu opo-minjali da ućuti.
Ispostavilo se da je majka jednom prilikom morala da se skri-va kod svoje prijateljice
Viki.
- Ti si se skrivala?
- Jaoj, Vilika moj, tada su se svi slcrivali! Već su krenuli vazdu-šni napadi! - i onda je
majka počela nadugačko da citira spikera sa radija koji je najavljivao te napade.
Iz bezbroj mrvica Vilmoš Čilag je velikom mukom spojio da je dedaPorubskiprebio
slovenskog porekla (Srbin?), dokje nje-gova žena verovatno bila Jevrejka; njeno devojačko ime
bilo je Helen Gancer. To imeje nepouzdano, ali ne upućuje stopostotno. Odakle da znamo da nije
možda Švabica? Bilo kako bilo, može da se pretpostavi da bi na osnovu nirnberškog zakona i
mamu isto tako odvukli kao i očevu celokupnu porodicu. I mene, da smo... Naravno, u stvarnom
životu nema onog da smo.
Majkaje sve brže hodala kako je ugledala sive kolumbarijum blokove. Sa korice svog
ishabanog telefonskog imenika pročitala je broj, očevu numeričku adresu gde je smešten. Vilmoš
Čilag se samo toga sećao da oca treba tražiti među potpuno istim mer-mernim pločama negde u
gornjem redu velikog četvrtastog zida koji je nosio čitavu mrežu isklesanih imena.
I zaista.
Dr Balaž Čilag (1921-1966)
Večna mu slava!
Dva broja, godinu rođenja i smrti, pokrila je vaza za cveće veličine muške pesnice; majka
ju je isplatila godinu dana posle sahrane, ali je trebalo tri meseca da je nepouzdani
kamenorezac pričvrsti. Majkaje neprestano gunđala: - Sveta Marija mi je sve-dok da je obećao. A
zašto obećava ako ne uradi? Sveta Marija zna da mi je uzeo novac. A zašto mi uzima novac kada
nije u stanju da mi kaže kada će biti gotovo? Zar ne? Šta on zamišlja, da ću ga finansirati u
beskraj? Šta taj zamišlja, ko sam ja, Narod-na banka? Šta me zafrkava?
- Majko, pusti svetu Mariju!
- Tebe ništa nisam pitala! - majka je bila u svojoj agresiv-noj fazi.
Vilmoš Čilag ju je u velikom luku zaobilazio, kao plašljivi pas onog napasnog. Moja
majka je takav pas koji ne samo ujeda već i laje. I to koliko! Ako je bila u napadačkom
raspoloženju, majka nije zatvarala usta. Najčešće je razgovarala sa samom sobom, veo-ma
glasno, polužmureći, divlje gestikulirajući. - Ako zamišlja da će mene zafrkavati, grdno se vara!
Mene ne može da zafrkava, to znaju svi. Svi koji me poznaju, zar ne? nije važno od kada je
on poslovođa u samoposluzi u Benzur ulici, jer sam ja barem toliko dugo kupac u toj istoj
samoposluzi, a to je važnije! zar ne?
Na ta „zar ne?“ pitanja samo neupućeni u majčino ponašanje pokušavali su da udenu po
koji odgovor. Pauze da bi došla do daha bile su prekratke, neumorno su tekle reke reči,
ponekad, promene radi, od nje se čulo i „možda da?“ Vilmoša Čilaga su u pubertetu nervirali
takvi majčini monolozi. Jednom ju je upitao: - Da li mi to sada razgovaramo ili ti imaš solo
nastup?
- Odmah ću ti dati jednu ćušku! Imam ja dovoljno briga, samo mi još to nedostaje da se
i moje dete na meni iživljava! Šta to znači da je mleko nestalo? Neka taj poruči dovoljno! mleko
i hleb su osnovne namirnice, što morabiti obezbeđeno za svakog građanina! zar ne? i onda ako
mu višak ostane na vratu! Nego šta, da sam to upisala u knjigu utisaka, to ne bi stavio u
izlog! nije ni stalo sve na jednu stranicu! koji bezobrazluk, kupcu su zagarantovana njegova
prava! zar ne?
Majka je čak i kod očevog groba počela da jadikuje kada je pri-metila da je neko -
verovatno rođaci stanovnika ispod mog oca
- na našu vazu žicom privezao svoje tri ruže. Latice su bile okre-nute prema Gezi
Banjavariju, koji je 1917. rođen, umro 1966, ožalošćena supruga, sin, kćerka i ostali. To je bilo
ulje na vatru. Majkaje kolutala očima, raširenim prstima grabuljalaje vazduh: -1 ostali!! Ma,
božanstveno! Sreća da nisu ispisaii: Mićko iz auto-busa sa ostalima! Ali zašto ne kupe jednu vazu
Mićko i ostali, ili kćerka, ili sin, ili supruga? zašto se nakačinju na naše? zar ne? kojim pravom?
na osnovu čega? - i već su letele uvele ruže Geze Banjavarija sve zajedno s komadom žice.
Stideo se Vilmoš Čilag što je s toliko malo strpljenja podno-sio majku, odlučio je hiljadu
puta da će je sledeći put smireno, štaviše, s ljubavlju odslušati do kraja, jer čovek ionako ne
može da prevaspita rođenu majku. Međutim, kadaje došao taj sledeći put, ipak nije mogao da
proguta knedlu razdraženosti, koja mu se podigla u grlu već u drugom minutu majčine tirade.
Strašno su se posvađali, majka je zalupila vrata i odjurila, mada su u nje-nom stanu bili. Da li da
pođem za njom? ili da čekam dok se ne vrati? ionako će se vratiti! ili neće? - zagrizao je usnu,
molim te, nemoj i ti da počneš.
Sa dvadeset i dve godine odselio se od kuće, u podstanarsku sobu u Zuglou, odakle se
iselio njegov drug iz benda. Gazdari-ca je bila gluva kao top, tako njene zabrane - nema valjanja
sa ženama, nema dolazaka kasno u noć, niti glasnog muziciranja
- nisu morale da se uzmu za ozbiljno.
Majka mu se jako uvredila kada joj je saopštio, ali se trudi-la da to ne pokazuje. - Zašto
bih imala bilo šta protiv? Takav je redosled života, deca odrastu, izlete, naprave svoje gnezdo.
Vilmoš Čilag je rado sanjario o uređenju svogbudućeg stana. Sobu sa zasebnim ulazom,
gde je bilo i zasebnog klozeta, unaj-mio je nenameštenu. Iznajmio je na duže vreme, nije video
nika-kvog izgleda da bi mogao doći do svog stana. Jedino ukoliko majka... ne... Neka je Bog
čuva dugo! - u tim trenucima bio je religiozan, inače ne. Nije mogao da zamisli da neko
upravlja njegovim životom ili ga čak nadgleda. Da on ima anđela čuva-ra, taj bi sigurno nešto
preduzeo, da on ne bude ovakav nikakav muzičar sa nesigurnom egzistencijom.
Dugo ga nije ništa tako naelektrisalo kao selidba. Majka je u početku usrdno pomagala.
Međutim, istina je brzo izašla na videlo: ni na trenutak nije mislila ozbiljno da će se njen sin
zai-sta pokupiti, odseliti i nju ostaviti samu u sedamdeset i sedam kvadrata, lcoje slobodno može
smatrati svojim. - U stvari... bilo bi celishodnije kada bih se ja povukla u taj podstanarski
stan, meni je već dovoljno i toliko prostora, a ti bi mogao da ostaneš ovde... ponekad ćeš mi
dozvoliti da budem u devojačkoj sobi-ci... zar ne?
- Aha, znači da se raselimo tako da ipak ostanemo zajedno?!
- Ne lupaj, slatki moj Vili, zaboravi šta sam rekla. Nekabude po tvom.
Vilmoš Čilag je zaurlao: - Kako na nebesima, tako i na zemlji ovde, zar ne???
Majčine oči postale su kao stakleni klikeri: - Odakle ti to znaš, dragi Vilika?
- Ma daj, molim te... pedeset i šeste si me slala na veronau-ku... zar si zaboravila?
- Jaoj, to je bilo toliko davno, mislila sam da se više i ne sećaš toga. Želela sam da
ispunim želju tvoje drage babe, neka joj je laka zemlja!
Iznova i iznova se vraćala na temu, kako je sasvim nepotreb-no što se njen sin seli. Tu je
ovaj veliki stan, ona će mu rado ustu-piti dve velike sobe, njoj su dosta kuhinja i devojačka soba,
ako treba, neće ni kupatilo koristiti, u klozetu ima umivaonik. Vil-moš Čilag ju je upitao zašto je
onda rekla da nema ništa protiv. Majka se odmah povukla: - Dobro, dobro, dobro, neka bude
sve tako kako ti želiš, ja se neću mešati.
- Zar ne? - dodao je Vilmoš Čilag nemo. Dok mu je drugar pomogao da krevet, pisaći
sto i policu za knjige utovare u kombi orkestra, majka je sve vreme tu skakutala oko njih,
pridržava-la vrata, predlagala u kom pravcu da stave nameštaj, uopšte se ponašala kao da se ona
seli. Međutim, kada je Vilmoš Čilag seo pored vozača, majka je počela da jeca, i tako je mahala
kao da joj je sin pošao na front. Vilmoš Čilag se stideo zbog prolazni-ka. I to je bilo nepotrebno,
jer je svejedno šta misle nepoznati prolaznici.
Posle kratkog vremena, jedan tročlani bend pozvao je Vilmo-ša Čilaga da im se pridruži
kao četvrti jer im je predstojala šesto-mesečna turneja po Skandinaviji. Sviraće u Stokholmu,
Oslu i Bergenu, na izletničkim brodovima. Nećkao se neko vreme. -Ne mogu ja to, patim od
morske bolesti.
- Ne patiš ti od morske bolesti već od bolesti uma, ako odbi-jaš ovakvu žurku! -
vođabenda je izračunao dabi po glavi mogli zaraditi cenu polovnog automobila. - Dvogodišnji
,,foklsvagen“, minimum.
Oće,
Ja ću sada da odem i ne znam da li ću se vratiti.
Ove redove sam tebi pisao prošlih proteklih godina.
Ako dobiješ, možda ćeš razumeti
Iz ovih redova vidi se
Mislim na tebe. Više nego što misliš.
Čaos.
Grli te Sin
Vili
Vilmoš
Ispisane stranice stavio je u koverat i zalepio ga. Dan pre pola-ska odneo je na groblje.
Morao je dugo da čeka dok pored kolum-barijuma niko ne prolazi. Koverat je stavio odozgore.
Majci je preko telefona priznao da se više neće vratiti kući. Majka je jedva uspela da
shvati. - Kako to misliš da ćeš ostati napolju, dragi moj Vilika?
- Jaoj, majko... mislim da si ti jedina osoba na zemaljskoj lcugli kojoj se to mora
objašnjavati!
- Dobro de, ne viči, ali ako ti istekne viza?!
- Serem se na vizu, zatražiću izbeglički status. Imaću nan-sen pasoš.
- Nan-sen? - majka je to tako izgovorila kao da je psovka.
- Tako mu je ime, zar ne?
- Dobro, ali... zašto lepo ne dođeš kući?
- Zato što će mi ovde biti bolje. Zarađujem odlično, posla-ću ti pare, samo još ne znam
kako se to radi... ne brini, sve je u redu... više-manje sam se prilagodio, uskoro ću imati svoj
stan... polovina orkestra ostaje, to jest još jedan muzičar.
- Bože, bože! Šta ćete raditi tamo?
- Što i do sada, sviraćemo pijanim norvežanima.
- Ali onda... onda te ja više neću ni videti? prema ovome?
- Pusti to, molim te, doćićeš prvom pogodnom prilikom, ja ću ti sve organizovati.
- Jaoj, dragi moj Vilika... kakva sreća da tvoj dragi otac više nije živ, jer bi umro od
muke da ovo doživi!
- Ne bi umro, radovao bi se zbog sreće svog sina, da može n slobodi da živi, da mu
dobro ide... veruj mi, majko, da će sve biti veoma lepo!
- Znači... ovo znači, da... zaista se nećeš vratiti kući?
Dugo su ćutali oboje. Na kraju je majka izgovorila onu sumor-nu rečenicu: - Onda je više
neću imati ni sina... niti unuka...
- Zašto ne bi imala?
Međutim, ovu ubačenu mlaku primedbu njegova majka nije ni čula: - Da li si ti svestan da
si ti poslednji Čilag?
- U redu, majko. Nemoj plakati. Pričaćemo još. Čuvaj se. Kada je spustio slušalicu,
Vilmoš Čilag je osećao da mu je
svaki delić tela u goloj vodi. Ja sam disident... nema više Čilaga u Mađarskoj - sa ovim
pogrešnim nastavkom reči počelo je da se kvari njegovo znanje maternjeg jezika.
Osam godina kasnije dobio je prvu vizu za Mađarsku. Dok jc još u Evropi bio, nije mu ni
palo napamet da bi mogao da pokuša. Ko je napustio Republiku Mađarsku, taj je automatski
postajao podla izdajica. Vilmoša Čilaga to nije tištalo, dugo nije želeo ni da čuje za Mađarsku,
kamoli da se vrati tamo.
Iz Skandinavije je dospeo u Pariz, zatim preko okeana. U Ame-rici nikako nije mogao da
se zaposli kao muzičar, njegov reper-toar sastojao se od anglosaksonske klasične rok muzike, a
za to tamo, pogotovo s njegovim naglaskom, niko nijebio zaintereso-van. Radio je kao konobar.
Zatim se zaposlio u Junajted Parsel servisu, raznosio je pakete po kućama velikim tamnobraon
kom-bijem, od enciklopidije do „Mejflauer11 mašine za pranje veša.
Svoju suprugu upoznao je na letu za Novi svet. Šeja je bila poluamerička Mađarica i
poluamerička Indijka, koja se u Delhiju rodila, gde je njen otac upravo osnovao taksi preduzeće.
Firma je isto tako brzo propala kao i brak, Šeju (izgovarali su Še) je majka vratila u Sjedinjene
Američke Države, u siromašni deo Bruklina kod babe i dede, koji su se 1934. doselili. Šeja jebila
sitna, krhka, alapača, i Vilmošu Čilagu najviše se dopalo to kada je počela da pričajer je s
lakoćom menjala pet jezika kojima se služila. Pone-kad je pričala i sedmi i osmi jezik, na kojem
je svega nekoliko reči znala. Ako su bili u italijanskom restoranu na večeri, ona bi bez
ustručavanja povela razgovor o Verdijevim operama, i to na besprekornom italijanskom s
napuljskim naglaskom. Čak je i u kineskim restoranima mogla da kaže po koji pogodan
izraz, izazivajući presrećan kez na licima konobara.
Vilmoš Čilag se osećao intelektualnim patuljkom pored Šeje: na kraju on ni engleski nije
uspeo da nauči tako da se posle prve rečenice koju bi izgovorio na usnama Amerikanaca ne
pojavi onaj neutralan osmeh koji bi usledio svakom strancu. Život sa Šejom bio je neobavezan,
kao neki dobar izlet, nije bilo važno šta će biti sutra. Ako bi došli do nešto para, Šeja bi za tren
pro-našla načina kako da se on odmah potroši. Nije obraćala pažnju na strepnje Vilmoša Čilaga: -
Jednom se živi, zar ne?
Njeno melodično naglašavanje Vilmoša Šterna je erotski uzbuđivalo, i dugo nije primetio
da se ona ruga njegovom naglasku.
Njihov sin se toliko brzo rodio kao de je Šeja još u toku zajed-ničkog leta ostala u drugom
stanju, mada su tamo samo vrho-vi prstiju krenuli u akciju ispod tankog vunenog prekrivača
avio-kompanije Pan Am. Vilmoš Čilag je bio očajan kada mu je Šeja saopštila: - Imam vest za
tebe. Možeš dodati još jednu generaciju.
Tek kasnije se opasuljio. - To znači, da... u stvari...
- Oh, yeah! Ne raduješ se?
- Jaoj... još nemam ni dozvolu za rad.
- Dont you worry, ja ću to rešiti. Sve ću rešiti. Ako rešim, hoćeš se onda radovati?
Šeja je zaista mogla da reši sve, jedino nije uspela da reši Vilmoša Čilaga, za njega su
SAD ostale neprijateljsko područ-je, gde je samo oprezno smeo da se kreće da ne bi naleteo
na male mine svakodnevnog života. Za njega su to bili svi službe-ni papiri, kao i telefonski
razgovori koje je vodio sa strancima. Nikada nije mogao da se opusti i bez straha i zabrinutosti
saslu-ša kada bi mu se iznenada neko obratio na ulici ili na drugom javnom mestu.
Ono što je za Šeju bilo normalno, njemu je do kraja ostalo kao zadatak. Uzalud ga je Šeja
hrabrila da plaća kreditnom kar-ticom, on je više voleo gotov novac, jer kada bi dao svoju
kredit-nu karticu prodavcu, lconobaru ili kasiru, njemu bi se po pravilu zgrčio želudac: šta ako je
odnesu i više mu je ne vrate?
Vodili su beskrajne razgovore o tome koje ime da daju dete-tu. Rezultat ultrazvuka
pokazao je da će biti muško dete, proseč-ne težine. Šeja je želela neko egzotično ime u čast svog
indijskog porekla, međutim, Vilmoš Čilag je teško mogao da zamisli da mu sin dobije ime Radža,
po popularnom glumcu, ili Rabindra-nat, prema čuvenom pesniku, ili Ravi, po čuvenom
umetniku na sitaru.
- Kod vas svako muško ime počinje sa Ra? - Vilmoš Čilag.
- Nemoj da se rugaš! U mađarskom ima previše e, pa šta?
- Dobro, ali je i tvoje ime američko.
- To je velika greška. Svako treba da je ponosan na svoje poreklo.
- Misliš da ne bi budalasto zvučalo Rabindranat Čilag?
- Bi. Zbog prezimena Čilag. Mogao bi i ti da odabereš neko normalnije porodično ime...
- videvši trzaj na licu Vilmoša Čila-ga, ispravila se: - Mislila sam na nešto što ovde ima
prođu... dobro ide... na Čilag im se polome jezici, izgovaraju ga Tšileg, ili Ksileg, šta ti to treba?
Možeš na primer da se zoveš Vilmoš Štar! Vilijam Štar! To je bogovski, zar ne?
„Zar ne“ ga je još uvek na majku podsećalo, koja tiho plače za njim u ulici Marvanj broj
5. Na komodi izložba fotografija. Snimci sa venčanja. Otac u uniformi. Vilmoš Čilag na
uobičaje-nim snimcima, go potrbuške na stolu, dok mu nogice lebde u vazduhu. Zatim slika sa
mature. I malena slika sastava Sputnjik, koju je ona iz novina isekla, s potpisom ispod: „Mladi
talenti naše muzičke scene!“
Ako postoje mladi talenti, onda postoje i ustajali i propali, a to sam ja, pomislio je.
Što se imena njegovog sina tiee, „Štar“ je odmah odbacio, kao i indijska imena, mašući
argumentom: - Svaki čovek treba da bude ponosan na svoje poreklo! - Uostalom, tri četvrtine
dete-ta su mađarske, a samo jedna je indijska.
Šeja je to uvidela. Složili su se da iz praktičnih razloga odabe-ru takvo ime koje postoji
kako u engleskom tako i u mađarskom, a da ni Indijcima ne bude previše teško za izgovor.
- Kako ti se zvao otac? - Šeja.
- Balaž Čilag.
- Slovo ž nije OK. Onda deda?
- Pa... za jednog ni sam ne znam, dokje drugi, mislim... Miška. Ili Mikša!
- Ti si budala! Ne znaš ime svoga dede?
- To je i najmanje što ne znam. Ne znam ništa o svom plemenu.
Šeja se nasmejala. - O svom plemenu? Valjda o svojim precima!
- Ni o njima.
- Ti si budala! Zar te to ne zanima?
- Nisam buđala. Ali nemam koga da pitam.
Počeo je da objašnjava kako mu je još samo majka živa, a da je s njom teško o tome
pričati, obično izbegava odgovore na pita-nja: „Pusti, dragi moj Vilika, zašto prevrtati te antičke
stvari!11
- Možda je to zato tako što se neka teška tajna krije u pozadini!
- Previše krimića si videla na televiziji.
- Otkud znaš da nije? Možda ste vi ratni optuženici!
- Ti si zaista budala! - Stresao se kada je to izgovorio: - Zar mi, Jevreji?
- To ne mora da bude razlog! - Šeja je malo znala o skorijoj istoriji Evrope.
Istu temu Šejaje više puta spomenula. Jednostavno nije mogla da poveruje da je Vilmoš
Čilag do te mere bez prošlosti.
- Da si poznavala mog oca, razumela bi.
Mada, sada kada je odrastao, nije ni on sam razumeo. Kako su mogli da odgaje jedno dete
u omotu potpune tišine?
- Ne znam ništa. Od nekih nehotice izgovorenih reči poku-šao sam da izvedem
zaključak, rezultat je maglovit, nepotpun i zamršen. Ne znam ni imena očevih roditelja. Nikada
mi nije govorio o njima, niti o bilo čemu drugom. Nije prihvatljiv raz-log da ga je uništio
prinudni rad, suđenje Rajku i sve teže srčane tegobe. Nije morao toliko da me ignoriše. Možda,
da nije umro tako rano... ni ja nisam bio dovoljno zreo tada, nisam ga dovolj-no ispitivao, nisam
bio dovoljno uporan, nisam ni naslućivao da nam je toliko malo vremena ostalo. U stvari,
naslućivao sam, ali tada za mene to nije bilo najvažnije. A majka... eh, pa ona je previše luckasta
za to da bih joj verovao.
Što je više pričao o tome, time je to bilo neverovatnije i za njega samog.
Henri Čilag je u bruklinskom Fletbuš medicinskom centru došao na svet. Život mu je
visio o koncu, pupčana vrpca obmo-tana oko vrata zamalo ga nije udavila, koža mu je
promenila boju u modru, lekarski tim bio je prestravljen.
Šeja posle porođaja dugo nije dozvolila da joj se muž pribli-ži, pozivajući se na to da
ginekolog smatra da još nije vreme. Na kraju je priznala da više u njoj nema želje za muškarcem.
Vil-moš Čilag nije razumeo: - Kako to misliš da u tebi nema želje? Gde je nestala?
- Volela bih da znam! Veruj mi, ne razumem ni ja sama.
Ali... šta će onda biti s nama?
Šeja nije odgovorila. Vilmoš Čilag se setio oglasa za stanove u Budimpešti: - Svako
rešenje me zanima!
Međutim, njegova supruga nikada nije čitala peštanske novi-ne. - Koje rešenje želiš? Ja da
se selim? Ti da se seliš?
Vilmoš Čilag je shvatio koliko je nevolja velika. Do tada, Šeja se više ni o detetu nije
brinula. Često je izazivala klasične simptome srčanog udara, hladan znoj, trnula joj je leva
ruka, na nekoliko trenutaka gubilaje svest. Počeli su da obilaze razne u belim mantilima, od
ginekologa do psihijatra, čulo se mnogo stručnih izraza: vegetativna neuroza, bolest od panike,
postpo-rođajna depresija; dobila je lelcove, duševnu pomoć, poslali su je na kuru spavanja, na
grupnu analizu, kao i na tečaj joge. Ništa nije pomoglo. Henrija - Vilmoš Čilag ga je uporno
Henrikzvao, štaviše Henrik Osmi - otac je preuzeo.
Sa posla su ga izbacili zbog stalnog kašnjenja. Šeja je u to vreme dospela u sanatorijum u
Nju Hempširu, čije troškove je Socijalno osiguranje samo delimično pokrivalo. Šejina majka
je ponudila da zet i dete stanuju kod nje, mada je i ona od welfa-re-a živela, od državne pomoći.
Njen maleni dom nalazio se u blizini aerodroma Lagvardija pored Bruklin-Kvins ekspres
auto-puta. Zbog saobraćaja na aerodromu i na osam traka autoputa prozorska stakla na njenoj
kući tresla su se dan i noć.
Vilmoš Čilag je uzalud tražio posao. Uspeo je da se zaposli jedino na aerodromu, ali ne na
Lagvardiji nego na Njuarku, koji je bio na dva sata vožnje. Zadatak mu je bio da u trbuh
aviona utovari kofere, a iz drugih istovari. Za taj posao bili su primlje-ni radnici iz skoro svih
istočnoevropskih zemalja. Bila su tu dva Poljaka, jedan Bugarin, tri Rumuna, pet Rusa, jedan
Istoč-ni Nemac i jedan Albanac. Nije ni čudo što nikada neću naučiti engleski, pomislio je
Vilmoš Čilag.
Mađarska! - pomislio je posle jedne izuzetno teške smene. Od ovoga je i ona bolja.
Nazvao je ambasadu i saznao da samo lično rnože dobiti informacije. Glavni grad SAD
udaljen je na pola dana vožnje od Bruklina, ali ne njegovom ,,Impalom“, koja je posle tri
četvr-tine puta davala takve zvuke kao da iz hladnjaka palestinski teroristi pucaju, da bi zatim u
pravom smislu te reči izdahnuo. Žuti autić AAA (American Automobile Association,
Američko automobilsko udruženje) uskoro je zakočio iza njega, međutim, čim je pogledao motor
ispod podignute habue, mehaničar ju je odmah i zalupio: - Oprostite se od ovog.
Posle višečasovnog stajanja najzad ga je primio jedan kamion-džija koji je prevozio
konje, međutim, taj ga je samo do granice Delavera odvezao, a tamo je uzalud mahao; uhvatila ga
je noć. Otpešačio je do sledećeg parkinga i tamo na jednoj klupi pro-veo noć. Sledećeg dana, uz
više presedanja, stigao je do mađar-ske ambasade sa veoma problematičnim spoljnim izgledom.
Ali nisu se samo zbog toga prema njemu ponašali kao da je lepro-zan. Lice službenice podsećalo
ga je na dvopek.
Ispostavilo se da situacija nije tako beznadežna pošto u Repu-blici Mađarskoj posle
njegovog ilegalnog odlaska protiv njega nisu pokrenuli sudski postupak, inače uobičajen u
takvim sluča-jevima, tako - kako je to žena u plavom kostimu rekla - protiv njega „nema
presude“. I da je ima, ne bi presuda njegova bila, već njihova, pomislio je.
- Samo nemojte da mislite, druž... gospodine Čilag, da će vas tamo nevine mlade
devojke čekati sa buketima! - službeni-ca. - I nemojte zaboraviti da kod nadležnih američkih
organa izvadite američki pasoš za Henrija Čilaga, jer je on državljanin SAD, zar ne?
Rekli su mu da pošto je dete maloletno, za izdavanje pasoša potrebna mu je majčina
saglasnost. Vilmoš Čilag je rnislio da to neće biti problem, međutim, Šeja se uzjogunila: - Ne
možeš nigde davodiš moje dete, jesi li razumeo? Ne pada mi na pamet da ga prepustim takvom
faličnom kao što si ti!
- Ko mi kaže? - odmah je shvatio da to nije trebalo da kaže. Šeja je počela da ludi, kao
pravi ludak, na usnama joj se pojavi-la žuta pena, dotrčale su dve medicinske sestre i lekar u
belom mantilu, savladali su je, dali joj injekciju u ruku. Za to vreme Šeja je počela da priča
engleski takvom brzinom da Vilmoš Čilag nije uspeo da razume ni jednu jedinu reč. Uvek to
radi kada želi da mi naudi.
Kad god bi supruzi spomenuo ovu temu, ponovio bi se napad besa. Mora da se pomiri s
tim da je Henri Čilag američki drža-vljanin - koji je do tada već poznavao ne samo engleska
slova već i mađarska - i da ga ne može povesti sa sobom u praotadž-binu. To ga je činilo
nesigurnim. Ko zna da li će rne pustiti da se vratim? Ako ne, da li ću ilcada videti svog sina?
Na ova pitanja službenica s licem poput dvopeka imala je ohrabrujuće odgovore: - Zašto
vas ne bi pustili da se vratite? Niste vi neki glavni zgoditak.
Vilmoš Čilag se složio.
- Uostalom, ta vremena su prošla - tako žena. Republika Mađarska nije zatvor, već je
jedna veoma decentna, mala socija-listička država, sa ljudskim pravima i sve ostalo!
Šta može biti ono sve ostalo? - pitao se Vilrnoš Čilag kada je posle ciriškog presedanja
Sviserom sleteo na beton aerodroma Feriheđ. Kapetan se na francuskom i mađarskom zahvalio
put-nicima što su odabrali švajcarsku avio-kompaniju i izrazio nadu da će ih uskoro videti na
letovima njegove avio-kompanije. Iz tvojih usta u božje uši, pomislio je Vilrnoš Čilag.
Posle toga još tri četvrt sata nisu mogli da napuste avion. Napolju je bio vreo dan, u
avionu je naglo rasla temperatura, počeo je da se znoji. Bio je maj 1982, svejedno ga je skoro
letnja žega dočekala u Budimpešti. Njegov pasoš je graničar u kaki uni-forrni posle podrobnog
pregleda stavio u džep na košulji, zakop-čao i dugrne na džepu preko pasoša, ustao i rekao: -
Molirn vas, pođite zamnorn!
Otpratio ga je u uzanu prostoriju za razgovore, gde ga je ispitivao do najmanje
pojedinosti, pod kakvim okolnostima je napustio državu; njegove odgovore diktirao je u zapisnik
ženi za pisaćom mašinom, koja se zbog toplote borila sa zevanjem. Sve to trajalo je satirna.
Vilrnoš Čilag je rnolio da mu dozvole da obavesti majku, koja verovatno čeka na njega napolju,
ali za to nije dobio dozvolu. Pasoš mu nisu vratili, graničar je rekao da je to verovatno sarno
privremeno, sarno dok se njegov slučaj ne razjasni, a dotle će irnati zvaničnu potvrdu.
Mogao je da ide sada. Izašao je iz zgrade, koja je bila veličine jedne lutkarske kućice u
poređenju sa američkim aerodromskim zgradama, sadaje izgledala napuštena. Dolazak sledećeg
aviona mehanička tabla još nije pokazivala. Majka nije bila tamo. Nigde nijednog taksija. Seo je
na svoj kofer. Pretpostavio je da postoji autobuska linija do kancelarije Maleva na Verešmarti
trgu, ali nije znao gde bi trebao da traži. Na kraju rnu je prišao jedan vozač ,,škode“ i ponudio mu
da ga poveze za hiljadu forinti.
Čim je izašao iz auta i video je jednu staricu koja je trčala u pravcu škode - Vilmoš Čilag
je jedva shvatio da je to njegova majka koja trči prema njemu. Zagrlili su se, rnajka ga je
izbala-vila svojim poljupcima i već je ubrzano pričala kako je srećna, i kako je nešto jako fino
skuvala svom slatkom Viliju. Slova š, s i č su neobično škripala. Gospode bože... majka je u
međuvre-menu dobila protezu.
Uveče, za trpezarijskim stolorn, kada je na njegov tanjir stiglo majčino suvo voće, na koje
je celog života bila ponosna, imao je osećaj da je stigao kući. Majka je smatrala da ispravno
suše-ne kruške ili šljive nikada ne rnogu da istrunu i da bi zapravo sa sobom trebalo da ga ponesu
alpinisti, naučnici na Severnom polu i astronauti. - To što tu i tamo malo pobeli, ne znači
ništa. To nije buđ, to je samo onako, nešto malo... so.
So života, pomislio je Vilmoš Čilag i ubacio jednu u usta. Ali nije imao ukus soli, već
sladak, mekan i malo oštar. Uporno treba da se guta i guta da bi je čovek poslao dole.
Sledećeg dana pre podne su tramvajem otišli na groblje. Ovom prilikom na njegovu
rnolbu. Hteo je da pozove taksi, ali majka nije dozvolila: - Zaboga, dragi moj Vili, nećeš valjda
svoje parice da trošiš na ove lopove, nisu pri sebi, mnogo traže zajednu vožnju, dok je gradski
prevoz savršen, znarn gde se preseda, i kupila sam ti karte! - i majčina želja bila je ispunjena.
Tramvaj je tandrkao sa njima dok im je u lice duvala topla promaja.
Kada su sišli i sa poslednjeg, sunce je uplovilo iza sivih obla-ka. Oštro su zujale pčele oko
stalaka sa cvećem. Vilmoš Čilag se odjednom osećao kao kod kuće, počeo je da preduzima
mere, kao u stara dobra vremena, odabrao je mini venac za majčine roditelje i ruže sa kratkim
strukom, da bi mogle stati u očevu vazu.
Jedva su pronašli grob Porubskih, toliko je zarastao u korov. Nadgrobni spomenik je
pocrneo, natpis DEUS MUNDUM GUVERNANT samo je mogao da pročita onaj ko je znao
gde da traži. Majka je zadihana kidala podivljalo rastinje, vajkala se zašto nije ponela motikicu ili
makaze za lozu.
- Imaš ti to?
- Nemam, ali mogu da pozajmim.
- Od koga?
Majka je uperila širok pogled u njega, oči su joj se ovlažile.
- Radije mi pomozi!
Dugo su se mučili tamo sa malo uspeha. Na kraju je majka odustala, mora se izaći
ponovo, naoružano. Smestila je mini venac na sredinu, upalila dve sveće i počela da se moli.
Vilmoš Čilag je mogao da čita sa njenih usana. Oče naš. Spasenje. Možda bih i ja trebao,
pomislio je, ali se nekako osećao budalasto da oponaša majku.
Očev grob nisu mogli da pronađu. Majka je bespomoćno vrtela glavom: - Ne razumem,
mora da je ovde negde, kunem ti se!
Želudac Vilmoša Čilaga pretvorio se u vulkan koji je spre-man da izbije, kada je primetio
natpis Geza Banjavari, rođen 1917, umro 1966; ožalošćeni: supruga, ćerka, sin i ostali. Iznad
- gde je po njegovom sećanju bio njegov otac - sada počiva dr Šombor Mava,
1955-1980. Samo je dvadeset ipet godinadobio, zaključio je Vilmoš Čilag, ali samo zato da bi ga
što kasnije poko-sila ona druga, ledena misao. I majka je otkrila Gezu Banjava-rija, i počela je da
se guši: - Šta je ovo? šta se događa? kako to? šta se ovde događa??? - dobila je pravi napad
gušenja, čučnula je ispred kolumbarijuma, stenjući grabila je vazduh, potpuno crvena u licu.
Grobljanski baštovan ih je svojim teretnim kolicima vra-tio do glavnog ulaza, i ponudio
se da pozove hitnu pomoć iz
 kancelarije, međutim, majka je imala sasvim druge namere u kancelariji. Vilmoš Čilag je
teškom mukom uspeo da je spreči da ne razbije staklo koje je odvajalo pisaće stolove od
prostorije za stranke. Izgovarala je neartikulisane rečenice, devojka u mor-narskoj majici, koja je
zastupala pogrebno preduzeće, sa velikom pažnjom pokušavalaje iz nekih rečenica dashvati u
čemuje maj-čin problem. Onda je dugo prelistavala debele crne knjige dabi ustanovila pravo
stanje stvari. - Ugovor o mestu čuvanja urne dr Balaža Čilaga isteklo je u januaru 1976. godine,
draga gospo-đo, jer je tada prošlo deset godina.
- Ali, zašto me niste obavestili?
- Imate vi pojma o tome koliko takvih slučajeva imamo? Nemoguće je svakog poštom
obavestiti, ali mi uvek istaknemo plakate sa imenima onih čiji termin pojedinačnog mesta ili
pro-stor za urnu ističe. Međutim, i u tim prilikama dajemo produ-ženi rok koji traje od dvanaest
do osamnaest meseci. Ako se u tom intervalu ne oglasi rodbina pokojnog da produži
zakup, preduzeću ne preostaje ništa drugo već da isprazni bespravno zauzeta mesta.
- Besprizorno! - majka je sa sebe stresla umirujuću ruku sina kao pas vodu. - Više ni
mrtve ne ostavljate na miru? Kakav je to večni mir?
- Žao mi je, poštovana gospođo, ne mogu ništa drugo da vam kažem. Mislim da ko
toliko dugo ne posećuje svoje mrtve, njemu to nije ni važno.
- Zašto ne bi bilo važno? Samo zato što sam u poslednje vreme bila malo više zauzeta i
ređe dolazila, to još ne znači...
Devojka u mornarskoj majci izgubila je strpljenje: - Poštova-na gospođo, vaš pokojni je
pomeren sa svog mesta posle isteka odloženog vremena, tek nakon pet godina! Od tada nije
vam palo u oči?
- Pet i po godina? To je isključeno.
Devojka je osećala da je u prednosti i slegala je ramenima: - Najmanje.
- U redu, neka ste vi u pravu. Koliko bi koštalo da se vrati tamo? - majka je izvukla svoj
pozamašni novčanik koji joj je slu-žio i za novac i za dokumenta.
- Nažalost, nismo u mogućnosti. - Devojčine usne su se stvrd-nule u dve paralelne
štrafte.
- Ako smem da pitam, zašto niste u mogućnosti? - majku bi smirenost uvek razbesnela.
- Zato što urne kojima je istekao rok odlaze u zajednički grob, koji zatvaramo posle
temeljne dezinfekcije.
Majka je tražila da joj se tri puta ponovi dok nije shvatila. Nije mogla da se pomiri sa tim,
urlajući je zahtevala da razgo-vara sa šefom mlade gospođice, a zatim - ni sa tim
zdepastim muškarcem nije uspela da se sporazume - i sa direktorom gro-blja. Njenoj volji ne bi
mogli da udovolje ni da su prekršili pra-vila, naime, više stotina povađenih limenih kutija bez
oznaka bacaju u zajednički grob, i tako niko živviše ne bi mogao da pro-nađe dr Balaža Čilaga.
Majkaje uzalud jecala, zalud joj je pozlilo od srca, uzaludje zadržavala celokupno osoblje groblja,
morala je daprihvati činjenicu da je pepeo njenog pokojnog muža sada ispod travnjaka sa
peščanim flekama, tu i tamo, i samo otprilike se može znati na kom mestu. Sve do zatvaranja
majka je sedela na jednoj klupi bez naslona uz taj travnjak i neutešno plakala.
Vilmoš Čilag je znao da nema reči kojim bi je utešio. Nemo je stajao iza nje držeći ruku
na njenom ramenu.
Već su se u tramvaju za šipku pridržavali kada je skupio dovolj-no snage i upitao: -
Majko, kako je moglo da se desi da ovoliko godina ne posetiš oca?
Majčine oči su prekrile suze. - Stalno mi je bilo na pameti, ali se uvek nešto događalo. -
Ponovo je počela da plače. - Koja sam ja neodgovorna mrcina... nije u redu da je uzalud
preživeo rat, zarobljeništvo i suđenje Rajku, na kraju je ipak završio u neo-beleženom grobu kao
kriminalac. Više je zaslužio od mene taj dragi čovek, posle tolikih srećnih, presrećnih godina...
naš brak je bio za primer, veruj mi, ljudi su se iščuđavali.
Ovo bi već bilo teško ostaviti bez prigovora. - Zaboga, majko, ovo čak ni ti ne misliš
ozbiljno!
- Zašto ne bih, dragi moj Vilika? Za tvog jadnog oca može mnogo toga da se kaže, ali je
celog života bio primeran muž i dobar otac.
- Zaista? Po tebi je dobar otac onaj ko praktično i ne razgo-vara sa svojim sinom?
- Dobro, možda je malo bio ćutljiv, to je činjenica.
Međutim, Vilmoša Čilaga je sada već ponela uzrujanost. -
Primeran muž, zar ne? koji je teško bolestan ozbiljno razmišljao da se odseli od kuće!?
Majkaje izbezumljena treptala. - Odakle ti sad to?
- Od njega samog! Rekao mi je.
- To izmišljaš samo da bi me naljutio.
Znao je da će se kajati do kraja života, svejedno nije mogao da bude milostiv prema
majci. Ispričao joj je sve u detalje.
Majka je samo slušala i sve češće trubila u maramicu. Iz Vil-moša Čilaga isparilo je
napadačko raspoloženje. I sada, čemu je ovo poslužilo? - upitao je samog sebe.
Majka mu se tek sledeće večeri obratila: - Ljutiš se na mene što smo tako izgubili...
izgubila oca?
Odmahivao je glavom. Izgubili smo mi već i sve ostalo, pomi-slio je.
Osećao je da ne može stalno da sedi kod kuće, počeo je da traži privremeni posao. Našao
ga je u pijačnoj hali, u radnji svog druga iz gimnazije, koji se bavio prodajom sveže ribe.
Vilmoš Čilag je mrežom vadio šarane, somove, zubatac i za sitnu napoj-nicu čistio i tranžirao ih.
Stalno je planirao da se vrati kući u Ameriku. Dan polaska svaki put je odlagao. U početku je
svake nedelje pisao i dobijao pismo od Šeje i od tašte iz Bruklina, da bi se vremenom pisma
proredila. Njegov sin je na fotografijama neprestano rastao. Nakraju je i on napisao nekoliko
detinjih redo-va, oslovljavanje i završetak nespretnim mađarskim jezikom, a ostalo engleskim.
Ovako se potpisivao: HENRYK.
Mešanac, pomislio je Vilmoš Čilag.
Prolazili su meseci. Čeznuo je da vidi sina ponovo, međutim, verovatno ne dovoljno
snažno i da bi nešto preduzeo. Majčina bolest je kao munja iz vedra neba na neko vreme opet
izbrisala mogućnost putovanja.
Za godinu dana, od kada je njegova majka sa klinike iz Kekgo-ljo ulice dospela na
groblje, Vilmoš Čilag je poprilično osedeo. Nadao se da će Henrik doći na sahranu, ali je samo
telegram sau-češća poslao, u kome je samo njegovo ime bilo ispisano na mađar-skom. Šeja i
njena majka verovatno okreću dete protiv mene.
Sada je postalo teško naći razloga šta to on u stvari traži u Mađarskoj. Prodao je stan u
Marvanj ulici, novac stavio u banku, odakle je prema unapred propisanim pravilima samo
određene manje svote mogao podizati prilikom turističkih putovanja. Nije važno, dolazićemo na
Balaton na letovanje Henrik i ja.
Njegov avion sleteo je na aerodrom Kenedi. Niko ga nije čekao, što ga nije iznenadilo.
Bilo mu je žao da plati taksi, pa je seo na autobus koji voze između raznih aerodroma. Dok je
i sam radio na aerodromu, vozači bi stali na uglu Nortern buleva-ra, odakle je na svega četvrt sata
hoda stanovala Šejina majka. Sada je međutim uzalud molio, vozač autobusa sa turbanom
na glavi nije želeo da se nepropisno zaustavlja izvan stanice. Čeka-lo ga je pola sata pešačenja
kada je najzad izašao iz autobusa sa svoja dva kofera.
Sećao se kraja, znao je da oko nekako uspe da pređe autoput Grand central park, ondabi
znatno skratio pešačenje. Samo što su na bezbrojnim šavovima autoputa bez i trenutka pauze
jurila vozila, a njihovo fijukanje urezivalo mu se u nervni sistem kao urlik divljih životinja. Bez
prtljaga možda bi i mogao da pretr-či nekako, ali sa dva teška kofera, beznadežno. Preostao mu
je duži put.
Koračao je po rampi koja je vodila uz auto-otpad prema mostu za pešake. Ulična svetla
već su bila upaljena, ali samo teoretski jer je u tom kraju ostala samo po koja sijalica jer su
ih deca sa ulice praćkom davno porazbijala.
Put od oštećenih betonskih ploča vodio je do prednje strane auto-otpada i bio je klizav od
ulja. Na upola ukopanoj zgradi pro-zori su bili slični onima na radionici gimnazije Vilmoša
Čilaga. Polomljena prozorska stakla bila su zamenjena onima neodgo-varajuće veličine. Ova
deponija mora da je davno propalajer su sva vrata bila širom otvorena. I tabla firme - KLINE
END FOX - sa jedne strane otkačila se sa zida.
KLINE end FOX.
Klajn end Foks, mrmljao je Vilmoš Čilag. Ovi ovde ovako nekako to izgovaraju. Klajn je
u originalu bio Klein, a Foks vero-vatno Fochs, i onda... Some more Jews... ohyeah. Zamislio
ih je. Bela Klajn, ne Albert Klajn, ne, već Mikloš Klajn, majstor za izradu klavira. Pre rata je
stigao ovde iz Pešte. Mikloš Klajn je prvo bio čistač ulica, zatim trgovački putnik sa
usisivačima, onda službenikkod Forda, i na kraju se upoznaje sa Odonelom Fuksom... Jene
Fuksom... Ričardom Fuksom... eto, to su Bara-dlaji. Onda radije neka se upozna Mikloš Klajn sa
Režeom Fuk-som, do tada su oni već Rej Foks i Majkl Klajn. Oni su ti koji odlučuju da otvore
salon automobila tamo gde ima i servisa, nabave dozvolu od Forda i posao cveta, širi se sve dok
ne dođe neka velika svetska ekonomska kriza, i...
Ne, ovi mora da su još i protekle godine cvetali, rasuto ulje je još sveže. Već je ostavio za
sobom skladište, zadihao se od napre-zanja, morao je da spusti kofere, seo je na njih. Kada je
nastavio put, osećao se veoma slabo.
Možda se neki od mojih dedova ili pradeda doteturao do Amerike?
Sve češće je morao da se odmara, a pantalone i sako na njemu bili su promočeni znojem.
Kapi znoja zadržale su se i u korenu kose, štipale su ga po koži glave.
Već je bio blizu Projekta, tako su tepali pustom naselju, gde je Šejina majka živela.
Sazidano je krajem pedesetih u cilju da se pomogne Njujorčanima u nevolji. Svaku betonsku
površinu šarenim crtežima prekrili su hipici? beskućnici? narkomani? Đavo bi znao ko.
Još je čuo jake zvuke sa autoputa Grand centrala, kao i nesno-snu buku sa drugog, ništa
manjeg, puta (Bruklin-Kvins) koji je zagorčavao život Šejinoj majci. Ta dva sjedinjena zvuka su
Vil-moša Čilaga sada podsećala na Nijagarine vodopade. Tamo su išli nabračno putovanje sledeći
tradiciju mnogih Amerikanaca. Nikada neće zaboraviti onaj izuzetan trenutak kada ih je motor-ni
brodić iz stenovite uvale provezao ispod penušavih slapova. Nije se znalo šta je jače, da li sam
prizor ili doživljaj tog jedin-stvenog z\uika hiljadu milijardi kapljica koje neprestano romi-njaju
kao pljusak po nervoznoj površini.
Niagara Falls, mumlao je Vilmoš Čilag, imitirajući izgovor svoje žene, sa sedamdeset
odsto uspeha.
- Šta je bilo?
Dva crnca su kiečala na betonu pored vatre od otpadaka, čiji je jak i neprijatan miris tek
sada stigao do Vilmoša Čilaga. Nije bio u stanju da odgovori, prvo je morao da se zakašlje. -
Samo trenutak - šaputao je.
- To se nešto nama obraća ovaj pederčić? - jedan muškarac bio je u crnom kožnom
sakou u raspadanju i u istim takvim pan-talonama iz kojih su mu virila kolena.
Vilmoš Čilag nije razumeo reč ,,pederčić“. - Šta je bilo? -pitao je sada on.
 - Ti me to imitiraš, kuronja? - drugi muškarac je bio nešto mlađi, oko dvadeset i dve,
dole džins, gore ništa. Grudni koš, rame, gornji deo ruke prekrile su tetovaže.
Vilmoš Čilag ni to nije razumeo. Sa čuđenjemje gledao crte-že koji su se uplitali jedan u
drugi po koži muškarca. Još uvek je kašljao.
- Vuci se odavde, do đavola, ali kao brzi voz! - muškarac u kožnom odelu.
- Ali roba može da ostane! - mlađi.
Vilmoš Čilag nije bio upućen u sleng Bronksa, neodlučno je i dalje držao svoje kofere. Iz
intonacije je osećao oštricu, ali nije mogao da pomisli kako bi bilo koga mogla da pokrene
nje-gova beznačajnost ili njegove bezvredne stvari. Čim je došao do vazduha, blago je klimnuo
glavom: - Nice to meet you. - I pošao dalje.
Drago mi je što sam vas upoznao. Tako je naučio, to je pozdrav. Ni zračak sumnje u
njemu se nije pojavio da bi pravo značenje tih reči u jednoj takvoj situaciji moglo da bude
uvredljivo. Dok se opametio, ona dvojica su ga već oborila na zemlju, šutirali su ga, onaj sa
golišavim gornjim delom tela nosio je cokule sa ekse-rima, dok je drugi bio u košarkaškim
patikama. Vilmoš Čilag se trudio da se dokotrlja prema njemu. Čekao je da prekinu, jer kog
smisla ima sve ovo? Jedna mađarska rečenica mu je izletela: - Dosta više... ja nemam nikakav
problem sa nigrosima!
- Štaa? Nigro? Ovaj nama, nigro!!!
Petama i vrhovima cipela gazili su ga i šutirali u trbuh, nos, oči, a kada su ga cokule sa
ekserima šutnule u muda, izgubio je svest. Ponovo je pred sobom video Nijagarine vodopade
u boji, na preeskponiranom snimku što je Šeja pravila i na crno-belom koje je on.
Onoj dvojici je na kraju dosadilo da povređuju nepomično telo.
- Je li još živ?
- Vidiš da se još mrda.
- Hajde da mu pregledamo prnje.
Pretresli su mu džepove. Podelili su novac, novčanik i doku-menta su bacili u vatru. Onaj
u kožnom odelu hteo je da zadr-ži kreditnu karticu, ali mu je goli oteo i bacio je u vatru. Može da
bude opasno. Isekli su kofere, međutim, samo su par cipela i jedan džemper uzeli. Pokloni
kupljeni u Budimpešti leteli su u vatru, najbolje su gorele lutke u nošnji koje je kupio na
stanici podzemne železnice kod Astorije. Dve boce tokajca su otvorili, ali im je bilo preslatko.
Vilmoš Čilag je oko zore došao k sebi. Imao je osećaj da mu je telo teško više tona i da će
se raspasti na delove. Nešto strašno mu se desilo, ali u prvi mah nije bio u stanju da shvati šta.
Još nekoliko puta je gubio svest. Video je ostatlce svojih stvari, nje-gov omiljeni somotski sako
sada je ugažen ležao u prašinu.
Pred mrak je najzad uspeo da sedne. Naježio se kada je pip-nuo svoje lice. Na mestu nosa
dodirnuo je neku bolnu otekli-nu. U svojoj nemoći zajecao je tankim glasom. Potrebni su mu
hrana, voda i lekar, inače... Svoju prošlost je izgubio i sada je bio na domaku da uzgubi i svoju
budućnost. Moram biti pri sebi, pomislio je. Iz usta je izopačeno izlazila reč, nedostajalo mu je
četiri-pet zuba.
Slutio je da bi uzalud dozivao pomoć, jer bi i u najboljem slu-čaju mogao da privuče
pažnju isto onakvih tipova kakvi su ga sredili, ako uopšte. Četvoronoške se vukao napred tamo
gde je bilo svetla. Od bolova video je milion zvezdica.
Ona svetla su mu se jako jako sporo približavala.
Nije ni primetio da je stigao najedan od velikih praznih pla-ceva u blizini aerodroma
Lagvardi, jer se kretao u suprotnom pravcu. NO TRESPASSING! - table su opominjale da je
nepo-znatima pristup zabranjen. Bez obzira na to, mangupi iz okoli-ne nedeljom pre podne ovde
su igrali fudbal i bejzbol, sve dok ih čuvari nisu najurili. Jednom je i Vilmoš Čilag izgao
softbol sa svojim drugarima radnicima sa posla.
Stigao je do nekog žbunjapa je samo u cikcak mogao da napre-duje. Tresla ga je groznica,
mada su se prvi zraci jutarnjeg sunca već pojavili. Odmoriću se malo. Seo je na zemlju. Okrenuo
se u stranu i skupio noge kao embrion u majčinoj utrobi. Pršljenovi su ga tako manje boleli.
Kako će moj sin reagovati kada mu se pojavim u ovakvom stanju?
To je bila njegova poslednja misao. Utonuo je u san, iz kojeg se više nije probudio. Iznad
glave mu je bilo procvetalo žbunje žute zlatne kiše. Nekoliko latica palo je i na njega.
Posle dve nedelje pronašli su ga decaci, frizbi su bacali jedan drugom, po njega su utrčali
u žbun. Šerif iz Grejt Neka je došao na uviđaj. Dosije istrage su krajem godine stavili u fioku
nere-šenih slučajeva.
Za otkrivanje daljih podataka nema nade.
Počinitelj je nepoznat, žrtva nepoznata.
Akta okončana.
Što se više odužuje umiranje zime, time će proleće biti zase-njujuće. Priroda sebudi onih
poslednjih surovih zimskih dana, u srcu sa željom za novim preporodom. Oseća se da neće morati
dugo da čeka, uskoro će pristići one najjasnije boje, mirisi, ukusi, oblici, sadržine, koji rnožda još
i uprkos svemu mogu promeniti svet nabolje. U takvim vremenima ima se utisak: priroda se meša
u domen umetnosti.
0 Henriku u Budimpešti su svi imali bolje mišljenje od njega samog. Njegov vitak stas
mogao se smatrati vrlo muževnim da mu držanje nije bilo toliko nesigurno. Kada bi progovorio,
sarno nekoliko aaa ili hhh uspevalo je da mu se provuče kroz usta, kao vesnik nekih razumnih
reči. Ako je bio uzbuđen, tada bi se bez prestanka grizao za usnu i grickao nokte sve do krvi,
neka-da i dalje. Mada se trudio da besprekorno govori očinski jezik, ponekad bi i nesvesno
ubacio po koju englesku reč u mađarske rečenice. Njegove rečenice uglavnom su se pretvarale u
upitne
1 onda kada bi sto posto bio siguran u ono što kaže, što je kod njega ipakbila prava
retkost.
U društvu se povlačio u ugao i uvređenog izraza lica posrna-trao one koji su uspevali da
se opuste. Prostačko ponašanje, rekao bi, ili radije rnislio o njima. Mada im je zavideo.
U svorn Mekintoš računaru otvorio je jedan fajl u koji je upi-sivao po nekoliko rečenica
kao dnevnik, ali potpuno neredovno, sarno kada bi se setio. Te beleške koje je vodio u Mađarskoj
bile su napisane na mađarskom sa rnnogo grešaka u početku. Bio je privržen svorn prastarom
rečunaru: kada bi mu neko predložio da ga zarneni, uvređeno bi rekao: - Ali molim vas, ovo je
indu-strijski spomenik! - a pri torne je rnislio kako je svojirn očirna
video da su prototip njegovog računara već smestili u Muzej teh-nike u Vašingtonu. Čak
je tri knjige pročitao o nastanku imperi-je Mekintoš, zamislio je dva tinejdžera kako su u garaži
svojih roditelja sklepali userfriendly računar, na čijem uspehu će kasni-je izrasti svetsko
preduzeće.
Ova čudesna priča više ga je podsećala na one iz detinjstva. Otac je u večernjim satima
imao običaj da sedne na ivicu njego-vog kreveta i polužmureći bi započeo: bio jednom, ko zna
gde. najmlađi sin koji je pošao u svet da oproba sreću, s velikim šta-pom u ruci, sa torbom na
ramenu iz koje nikada nije nedostajala pogačapečena u crepulji. Posle uzbudljivih i raznovrsnih
pustolo-vina isto tako za nagradu dobio je polovinu carstva, ruku prince-ze kao što su Mekintoš
dečaci dobili slavu i milijarde i milijarde dolara. Prema tome, čuda postoje, čuda su moguća.
Henrik je pohađao samopublic school na lošem glasu u Flet-bušu i u Lee Higli gimnaziju,
gde je jedva bilo belih učenika. U nižim razredima crnci su mu bili školski drugari, dok u
gimna-ziji uglavnom deca žute rase. Odlično je razumeo njihov govor. Njije imao teškoća sa
slengom koji su crnci koristili, kao ni sa prebrzim i nazalnim načinom govora žutih. Nastavnici
uglav-nom nisu tražili više no da se časovi završe bez opšte tuče među đacima. Nastavnici su
listom u tašni nosili pištolj ili sprej za samoodbranu.
Smatrali su da je Henrik dete sa slabijem pamćenjem. Pred belom tablom, gde su
nastavnici uzalud vezivali flomaster, neko bi ga uvek ukrao, prilikom rešavanja zadataka
uglavnom se zaka-šljavao. Oni brižniji prosvetni radnici donosili su svoje flomaste-re, dok su se
oni drugi potpuno odrekli upotrebe table. Međutim. malo je brižnih nastavnika radilo u tim
školama. Henrik je čak u tri navrata bio ozbiljan kandidat za ponavljanje razreda, na kraju je ipak
uspeo da za dvanaest godina ipak okonča mukotrp-ne školske obaveze. Nijedan nastavnik nije
primetio da je Hen-rikbistar dečko, a da je samo njegova memorija problematična. I najtemeljitije
nabiflana lekcija ispala bi mu iz glave dok bi ga prozvali. Imena i brojevi bi mu se pomešali u
glavi, međutim, jasno je mogao da se seti na kojoj stranici je ispisan određen tekst, kojim tipom i
bojom slova je štampan. Video je, ali nije mogao da ga pročita. U desetoj godini dobio je
naočare, nadao se, to će pomoći, međutim, samo se utoliko promenilo što je od sada video
uveličano one linijice koje su označavale slova i bro-jeve. I dalje nije uspevao da ih pročita.
Njegova rasejanost već je i u ranom detinjstvu bila predmet ogovaranja. Kada ga baka -
koju je on zvao Gremi, prema nagra-di u svetu muzičara - poslala kod bakalina Kineza, gde su
na veresiju kupovali, Henrik je skoro svaki put zaboravljao šta treba da kupi. Odoka je tražio
ovo-ono od čike Šin Čunga, čiji unuci su išli u isti razred s njim. Ukoliko bi mu Gremi i napisala
listu, on bi papirić zaboravio u stanu ili bi ga zagubio usput. Jednom prilikom u školi je trebalo da
ispuni karton sa svojim osnovnim podacima; rubrike oba roditelja ostavio je prazne jer nije bio
u stanju da se seti njihovih imena. Njegovo pravdanje da su davno umrli mis Marber nije
prihvatila: - Jedan dečak belac, Anglosak-sonac, protestantske vere, mora da zna čiji je izdanak!
Henrik bi bio prezadovoljan samo kada bi znao šta znači ono ,,izdanak“, što je nastavnica
iz srednjoengleskog od Šekspi-ra uzela. Uplašeno je treptao iza naočara, kao i uvek kada se
od njega očekivalo da odgovori. Nepouzdanost njegove memorije vremenom se nije smanjivala,
štaviše, pojačavala se. Ime svojih bližnjih sa strahom je izgovarao, možda se ne seća dobro. S
raz-logom. Još veću prepreku pričinjavali su mu brojevi. Ako je bio pozvan u Harvej aveniju broj
82, on bi se sigurno raspitivao u kući broj 28. Uzalud je želeo sve da zapiše, već kada je
izgovo-ren broj 82, u njegovom mozgu pojavljivao se 28 (ili 39, ili 173) i njegovo pero bi te
brojke zapisivalo na papiru. Mrzeo je da tele-fonira, jer bi dokbi digao slušalicu, za desetinu
sekundi iz njego-ve memorije ispario broj koji je bio zapisan u njegovom notesu. Ponovo bi
pogledao u notes, ali njegova memorija, kao magnet koji je izgubio svoju snagu, i tada bi pre
nego što je potrebno ispustila potreban broj. Štipaljkom za veš držao bi otvoren notes na
potrebnoj strani, naslonio ga na telefon, da bi pogled mogao da drži na odgovarajućem redu
brojeva.
Slike i melodije nepogrešivo je memorisao; tako je postao glavni solo pevač u školskom
horu. Njegov mecosopran bio je prelep. Gremi je želela da njen unuk dobije muzičko
obrazo-vanje, međutim, novca za privatne časove nije bilo. Nastavnik muzike, gospodin Mustin,
ponekad ga je podučavao, ali Henrik nije imao dovoljno strpljenja za čitanje nota. Već u
pubertetu postigao je zapažen uspeh svojim crtežima slobodnom rukom i grnčarijom koju je na
kružocima izrađivao u gimnaziji, ali je to ubrzo napustio jer ga je nastavnica, mis Lobelo,
uvredila pri-medbom debljini njegove dioptrije. Činjenica je da mu je do završetka nižih razreda
dostigao do četvrte dioptrije, a pod uve-ćanjem okruglog sočiva njegove oči izgledale su kao kod
uzne-mirene ribe.
Gremi ga je uzalud nagovarala; posle mature Henrik nije slao nigde svoje prijave, jer je
bio posve siguran da sa svojim rezul-tatima može biti primljen samo na najslabije državne
fakultete, sa čijim diplomama će moći samo da izbriše zadnjicu na kraju. O dva plana se
premišljao. 1. Javiće se u vojnu mornaricu, tamo primaju svakog ko može da izdrži obuku i ostalo
- profesionalna vojna služba i nije tako loša u mirnodopskim vremenima. 2. Pri-hvatiće posao u
maloj advokatskoj firmi, u Ruzveltovoj aveniji brojh 47 (ili 74?), gde mu se neobično dopala
sekretarica rasko-šnih grudi. Preko leta je radio kao raznosač firme Domino pica, gde je osnovno
pravilo bilo da ukoliko od poziva porudžbina za trideset minuta ne stigne na adresu, onda stranka
ne mora da plati. U onoj advokatskoj kancelariji sekretarica ga je prima-la uglavnom sa istom
primedbom: - Trideset minuta davno su prošli! - najčešće se samo šalila s njim.
Henrik je međutim odgovarao uvek ovako: - Onda je pica besplatna... nazdravlje,
gospođice! - i već je izlazio natraške iz kancelarije ne skidajući pogled sa tapeciranog dekoltea
lepe sekretarice. U vlažnim snovima, tamo je mogao da nasloni glavu, među vrela brdašca.
Njegov prvi plan začas se izjalovio: odbili su ga zbog nezgod-ne dioptrije. Izgledalo je da
će plan broj dva uspešno proraditi. Njegovu prijavu lepa sekretarica prosledila je nadležnima i
vla-snik firme pozvao je Henrika na job interview. - Zašto baš kod nas tražite posao?
- Privlači me pravda.
Korpulentni advokat je slegao ramenima, ponudio mu je posao kurira na biciklu od 15.
septembra na dva meseca prob-nog rada, sa sramno malom nedeljnom platom i
bezvrednim obećanjem: - A kasnije ćemo videti!
Međutim, Henrik je klimnuo glavom. Gremi će biti srećna što sam našao zaposlenje,
pomislio je. Uostalom, preda mnom je dugo i uzbudljivo leto.
U gimnaziji se družio sa dva dečaka. Oni mu nisu ni do brade bili. Korejci niskog rasta.
Ovi su se spremali na put po Evropi s naprtnjačom na leđima. Henrik je dotle bario Gremi dok
nije dobio dozvolu da izvadi svoju ušteđevinu sa saving acca-unt koju je godinama skupljao, da
bi mogao da se priključi svo-jim drugarima. Čarter letom avio-kompanije u povoju preleteli su
okean, i na tom putu nikakvo piće ni hranu nisu služili. Dva Korejca su ponela silnu količinu
hrane sa sobom. Ponudili su i njega. Henri je odprezačinjenih knedli dobio strahovite grčeve u
stomaku. Svako pola sata morao je da stane u red ispred toa-leta u repu aviona.
Njihovo krstarenje odvijalo se prema katalogu Youth Hoste-la. Trudili su se da posećuju
one gradove za koje su urednici kataloga tvrdili da su cene prenoćišta u omladinskim
hotelima, lcao i njihov položaj i čistoća - zadovoljavajući. Navedeni hote-li poenima su
ocenjivani. Nijedan omladinski hotel iz istočne Evrope nije dobio maksimalnih deset poena.
Osam poena dobio je Youth Hostel u Pragu, sedam budimpeštanski, koji radi samo leti, dok je
ostalim meseci kolegijum. Dva korejca nisu bila zain-teresovana za istočnu Evropu. - Više nema
gvozdene zavese: mora da je ista kao i zapadna Evropa, samo mnogo siromašnija - tako jedan od
njih.
Elenrik je rekao da je on mađarskog porekla i da bi voleo da vidi praotadžbinu. Na to se
jedan od korejca zamislio, na kraju, i on je smatrao da su mnogo privlačniji Italija i južni Tirol.
Tada su još u Beču bili, pa su se dogovorili da se za deset dana nađu u Veneciji, gde su uslovi za
smeštaj užasni, međutim, Venecija je Venecija.
Austrijsko-mađarsku granicu Henrik je prešao u šoferskoj kabini jednog nemačkog
kamiona. Računao je na to da če ga obuzeti neko ushićenje, međutim, nije se dogodilo ništa.
Neu-gledne zgrade carine, bezobrazni uniformisani, slično kao i u ostalim evropskim državama,
samo se duže čeka u red.
Sa promenljivom srećom stopirao je sve do Budimpešte. Ovaj način putovanja za njega je
bio potpuno nepoznat, ali je još rani-je čitao o tome u bruklinskoj biblioteci, u publikaciji Za 25
dola-ra dnevno kroz Evropu. U Holandiji je mogao da se uveri kako nepoznati vozači zaista
primaju one koji mašu pokraj autoputa. Obožavao je da stopira. Nije razumeo zašto se oni ostareli
hipi-ci, koji na istom mestu mašu, žale kako je smrklo stoperima i da su dobra zlatna vremena
sedamdesetih prošla!
Poslednju deonicu prešao je u automobilu oblika cigle, koja je ispuštala užasan miris
benzina. Vozač ovog automobila, u trikou bez rukava, koji je bio jedva stariji od Henrika, malo
je govorio engleski i na pitanje počeo je da objašnjava kako je to „varburg11. - Proizveden u
istočnoj Nemačkoj.
- Ali više nema istočne Nemačke. Ili ipak ima?
- Nema. Međutim, kada je ovo bilo pravilo, onda je još bilo. Sa dva, kako se kaže... sa
dva takta.
- Sa dva takta?
- U jedan uđe benzin i ulje.
Henrik se blagonaklono smešio i klimao glavom kao da razume.
Kada se na auotoputu prvi put pokazao znak glavnog grada, mladi vozač je upitao kuda se
uputio. Henrik je pokazao adresu Youth Hostela iz kataloga.
- Imaš sreće. Prolazimo tu kod nje... ispred.
Velika zgrada u Budaeršu Henrika je podsećala na bolnicu u Kvinsu. U prizemlju u bifeu
još istog dana sreo je nekoliko Ame-rikanaca. Oni su ga poveli u pabove širom grada koji su
delovali potpuno novi, gde su gosti isključivo engleski govorili. - Ovo ti je sada vreme zlatne
groznice - objašnjavao je Džef Makferson jakim irskim akcentom. - Ako pažljivo pratiš događaje,
može da ti se posreći!
Henrik je odlučio da bude pažljiv. Posle nedelju dana napi-sao je pismo Gremi i saopštio
joj da će do kraja leta ostati u Mađarskoj. Zamolio ju je da mu pošalje mali Mekintoš
preko Junajted Parsel servisa, koji su već otvorili svoje predstavništvo u Budimpešti.
Za meneje beskrajno zanimljivo što hodam zemljom mojih predaka. Šteta što nisi ovdesa
mnom. Da li bi bila raspoložena da dodeš ovarno? Mogao bi da tipošaljem avionsku kartu.
Ispostavilo se da razumem mnogo više mađarski nego što sam mislio. Gremi, reci, zašto
mi nismo nikada govorili mađarski? Pa i ti si Mađarica, zar ne?
Majka i otac bi zinuli: sada se ovde može dobiti skoro sve. Tu i tamo prihvataju i moju
kreditnu karticu. Šteta što oni ovo nisu mogli da dožive.
Često bi se setio ona dva mala korejca, koliko li su ga samo dugo čekali ispod arkada na
Trgu svetog Marka? Nadam se ne previše dugo.
Gremino neobično dugačko pismo brzo je stiglo.
Dragi moj Henrik,
Drago mi je što se dobro osećaš u Budimpešti. Menije taj grad skoro stran, jer, kao što
znaš, moja porodicaje iz Seksarda. Pri-čala sam ti to.
Iz Seksarda? - mogao je da se zakune da to nikada nije čuo. I taj grad je u Mađarskoj? -
pogledao je u kartu.
Seksard...
Tiho se oglasila pesmica iz detinjstva: - U Seksardu sam rođen, zaljubio se u lepu
glumicu!- otac je to ponavljao majci, dok je još sve bilo kako treba. U duetu su se smejali. A on,
mali Henrik, kojije tekprohodao, ponavljao je za roditeljuma: - Sik-sard! Siksard! - što se ocu
toliko dopalo da ga je zgrabio, digao i bacao u vazduh Henrik je vriskao, i majka je vriskala, i
baka je vriskala, a otac ga je iznova i iznova bacao u vazduh, sve više i samo je skandirao: - U
Sek-sar-du sam ro-đen, za-lju-bio se u le-pu glu-mi-cu!
Roditelji su me samo jednom poveli u Budimpeštu kada sam imala deset godina, kada su
sređivali papire za iseljenje. Odseli smo u hotelu Hungarija na obali Dunava. Otidi tamo,
pogledaj i pomisli na mene.
 Henrik nije mogao da ispuni bakinu želju. Na obali Duna-va nije našao hotel Hungarija,
tu su sada bili samo Forum i Interkontinental.
Moj brzopleti muž dugojeplanirao dajednom odemo naputo-vanjepo Evropi i da tada
kruna togputovanja budeposeta Mađar-skoj. Trebaloje da posetimo Seksard, tojest Siksard,
kakoje i on izgovarao isto kao ti kada si bio mali. Međutim, on nikada nije bio u stanju da ostvari
svoje planove. Kao i većina Indijaca, više je živeo u svojim snovima, a ne na zemlji. Mislim da ti
čak i ne znaš kako se on zvao. Mada sam ti rekla više puta, ali ti nikaa ništa ne slušaš. Jesam li u
pravu? Je li da ne znaš? Kupar Gamaš. Tako se zvao - neka muje laka zemlja, - upoznala samga
ujed-nom restoranu u Bruklinu. Ja sam tamo prala sudove, a onje bio konobar. Tako je počeo naš
život, dragi moj mali Henrik. Bio je to nemiran čovek, nemirna krvgaje terala ija ga nisam
mogla obuzdati. Dok sam se osvetila, već snio čučali u Delhiju, potpu-no upropašćeni, ujednoj
ulicipunoj prljavštine, gde se sedamde-set posto stanara praznilo nasred ulice, i tu, pored svog
izmeta, spavalo. Morala sam da pobegnem od te napasti, štoje on zna-čio. Vratila sam se u
Ameriku svojim roditeljima. Nikada više se nisam udavala.
Henrik se prisećao da je ranije čuo da je njegov deda bio Indi-jac, ali ranije nilcada nije
dublje razmišljao o torne. Prema tome, u njegovim venama ima i indijske krvi, zato mu je koža
tako tamna. Veliki broj taksista u Njujorku su indijskog porekla, tač-nije siki, znači iz vojničke
kaste. Neki od njih i doktaksiraju nose turban. Isti su kao... - na kraju ovih razmišljanja najzad mu
se razbistrilo: znači, zato...! Nedavno, u jednom restoranu u Budi-mu, Ciganin iz orkestra ga je
pitao: - Ti si romskog porekla?
- Molirn?
Krupan muškarac je odmahnuo glavorn i vratio se svojoj bandi. - Tip poriče.
Henrik ni taj izraz nije razumeo.
Lepo je od tebe što me pozivaš, ali ja više nemam nikakvu želju da oživim u duši sve ono
što sam davno okončala. Prosto sumnjam dajoš znam mađarski. Kada se setim nekih
mađarskih reči, uza svaku mi se prilepi neki bol, tako radije neču da silim. Ne verujem da ti ovo
razumeš. Provedi se lepo tamopreko, uživaj u životu, zatim se vrati kuči!
Do tada, Henrik je već postao prodavac u novootvorenoj rad-nji Mekintoša u Budimu. Do
avgusta je uznapredovao u novi-nara. Pisao je izveštaje za prvi nedeljni časopis na engleskom
jeziku. Od sedmoro zaposlenih u redakciji, njih četvoro bili su Amerikanci, među njima on je
najbolje govorio mađarski. Kul-turnu rubriku je En sastavljala (ona je pisala skoro sve
članke), jedna plava žena sa nogama do pazuha. Bolesno je zahtevala dve stvari. Nije
dozvoljavala da joj se preinači kršteno ime, to jest da se Enn doda slovo e. Isto tako opsednuto se
borila za to da se njegovi američki zemljaci ne ponašaju bahato u Mađarskoj, da nauče umetnost
ovog malog naroda, kao i navike i književ-nost. Čim se ispostavilo da je Henrik u stvari Mađar,
ona ga je odrnah uzela pod svoju zaštitu.
Od kada živim u Budimpešti, imam puno razloga da budem zadovoljan. Ono na kom
planu kod kuće ništa nije upevalo, ovde stim više. Prihvataju moju nesigurnu prirodu, i
neobičnoponaša-nje, uza šta se dodaje i moje nesavršeno znanje jezika. Nenuim ni novčanih
poteškoća. Uprkos tome što se ne trudim, stvari se odvijaju same od sebe.
En je sastavila molbu za dozvolu za rad i priložila pisme-nu preporuku glavnog urednika.
Našla mu je stan za iznajm-ljivanje, međutim, ispostavilo se da je to bilo suvišno jer se on uskoro
uselio kod nje. En je živela okrugu Čilagheđ, u potkro-vlju jedne porodične kuće. Čitav prostor
tog potkrovlja činila je jedna jedina prostorija, osim rnalog kupatila u jednom uglu. Ni kuhinja
nije bila ograđena. Kada se Elenrik prvi put popeo uzanim stepenicama, nije mogao da veruje
svojim očima. Dok su prizemlje i sprat kuće bili sagrađeni kao bilo koja porodična kuća u gradu,
u potkrovlju ga je sačekao lovački zamak u škot-skom stilu. U ogromnom kaminu cepanice su
bile poređane u nosač od kovanog gvožđa u obliku slova U, dok je ostali pribor. kao što su žarač i
hvataljka za ogrev, takođe podsećao na Šekspi-rovo doba. Na hrastom obloženom lcosom zidu
bilo je okačeno bezbroj antičkog oružja i slika sa prizorima iz lova. Nameštaj je bio prilagođen
tom ambijentu, pogotovo sto za ručavanje za dva-naest osoba sa stolicama strogo uspravnih
naslona.
Porodica čije je gostoprimstvo En uživala, sopstvenim sna-gama sazidala je svoj dom,
može se reći golim rukama i kada je on iznajmila letnju kuhinju, na kući još nije bio postavljen
krov. Glava porodice fizički je potpuno propao dok je završio kuću. Morao je u invalidsku
penziju. - Zapravo, pre vremena su ga penzionisali, zbog narušenog zdravlja. - kada je videla
tešku situ-aciju porodice, kod En se probudila neka borilačka snaga. Pred-ložila je da ona dovrši
kuću, da izgradi potkrovlje, i ako može, da bude podstanar za uloženu svotu novca.
- I koliko dugo možeš ovde da stanuješ za to? - Henrik.
- Sedamdeset ili čak osamdeset godina sigurno.
Enin cimer je neprijateljski primio Henrika. Mešanac, po imenu Bond (Džejms Bond), bio
je crn kao ugalj, a visok koli-ko i prosečno tele.
- Nemoj se plašiti, neće ti ništa! - umirivala ga je En, kada je psina spustio teške šape na
njegova ramena, dahćući mu nepo-sredno u lice. Bila je u pravu, pas je samo bio željan ljubavi i
pažnje, ogroman rep mu je kao mehanička lepeza radio na podu.
Henrik se i u psa zaljubio, mada nije bio preterano srećan kada se Bond (Džejms Bond)
usred vođenja ljubavi ubacivao među njih u krevetu. En to nije smetalo. - Nemam srca da
ga najurim. Znaš, on je pas koga sam našla, a takvi se na sve vređa-ju. Osim mene, on nema
nikoga.
Ove rečenice su kao oštra strela pogodile Henrika. I ja sam nađeni pas, pomislio je.
U Eninom društvu pošao je da nađe hotel Hungariju. Isposta-vilo se da je En mislila na
veliku poslastičarnicu-kafe Hungarija koja je do tada promenila ime i postala Njujork kafe.
Henrik se pomirio sa tim da ga nema, međutim, visoka plava žena nikada se nije predavala.
Pronašla je jedan članak u knjizi o Budimpešti na engleskom jeziku. I pročitala ga je Henriku. -
Hotel Hunga-rija bilo je pravi biljur Dunavskog šetališta, gde je omladina tog vremena zakazivala
rendez-vous. Nakraju rata, savezničke trupe su ga bombardovale. Ruševine su kasnije počistili.
Henrik o tome nije želeo da piše svojoj baki. Nedeljno su pisali jedno drugom. Gremi se
raspitivala kada će se njen mali unukvratiti kući, na šta je on odgovorio da još ostaje i da bi
bilo pametnije da i Gremi dođe ovamo.
Bonda (Džejms Bonda) su vodili pored Dunava u šetnju. Ogroman pas postao je poznat u
kraju. Bez obzira na njegov zastrašujući izgled, ljude, pse ili druge životinje nije dirao,
isklju-čivo bi se onda razjario kada bi En bila u opasnosti. U tim prili-kama odmah bi napao.
Za vreme jedne tri četvrt sata duge večernje šetnje En je ispri-čala da su joj se roditelji
davno rastali i da od tada oca viđa dva puta godišnje, za Dan zahvalnosti i za Božić. Majka joj
živi u Filadelfiji, radi kao ilustrator knjiga za decu, dok otac piše priče za decu na Floridi; njih
dvoje nekada su bili čuveni tandem. U njegovim pričama En je često glavna ličnost, što je od srca
vole-la dok je bila mala, ali joj je kasnije to išlo na živce. Čak ju je to vređalo. Kada je počela da
studira, potpuno se odvojila od roditelja. Sitničavost majke ju je barem toliko nervirala koliko i
očeva nerazumna tvrdoglavost. Majčini preci bili su škotskog, dok očevi holandskog porekla. Od
onih prvih nasledila je pega-vu kožu i kosu boje kukuruza, dok od drugih ni na jednom jezi-ku
izgovorljivo prezime: Šhutlake.
- Znači, ti nisi En Džeger?
- Jesam, jer sam promenila prezime.
- Zbog Mika Džegera?
 - Naravno.
- Ja bih radije bio Lenon. Elenrik Lenon.
- Pa, budi!
Kada ga je En pitala za njegovu porodičnu prošlost, Henrik joj je ispričao ono malo što je
znao.
- Da li bi voleo da tragaš za svojim precima? - En.
En je objasnila da se u Mađarskoj u matičnim knjigama mogu naći podaci o precima
barem do sredine proteklog stoleća. Ako čovekznagde mu je rođen otac, može dapronađe izvod iz
matič-ne knjige rođenih. U njemu će naći podatke, kao što su mesto rođenja, vreme, možda i
zanimanje roditelja. Ko je dovoljno uporan može da pronađe venčani list svoga dede i bake
(može se pretpostaviti koje godine je moglo da bude njihovo venčanje, znači te godine treba
strpljivo proći). U tom dokumentu će pak naći podatke o roditeljima novovenčanih. I tako redom.
- Samo se onda možeš nasukati ako nešto zapne oko mesta, jer moraš tražiti u onom okrugu gde
su se zaista rodili ili venčali.
- Odakle ti sve to znaš? - Henrik.
- Napisala sam članak o tome. Mađari su potpuno poludeli za svojom prošlošću,
masovno sastavljaju svoje porodično sta-blo, traže plemićka obeležja i vlasnički list starih
imanja.
Henrik je najpre vozom otputovao u Seksard. Mislio je da je njegov slučaj jednostavan jer
je imao Gremine podatke. Već je uspeo da se sporazume sa službenicom kada se ispostavilo da
on ne zna Gremino devojačko prezime. Pozvao ju je telefo-nom. Baka je vrisnula kada mu je čula
glas. - Henrik! Zar si ti sa ove strane?
- Ne, još sam preko. Gremi, kako je tvoje devojačko prezime?
- Molim?
- Devojačko prezime! Da li me čuješ?
- Čujem te! Nemoj da vičeš.
- Uredu, ali mi reci brzo jer će mi se odmah isprazniti tele-fonska kar... - linija se
prekinula. Kupio je novu karticu u tra-fici. - Gremi, molim te, reci mi tvoje devojačko prezime,
pre
nego što se ponovo...
- Šta će ti to?
- Dugačka priča. Objasniću ti u pismu, samo mi kaži već jednom!
- Ne... radije ne.
- Šta ti je? Stidiš se?
- Ne... ali... - veza se ponovo prekinula.
Izaziva zaprepašćenje u meni da se ti raspituješ za moje devojač-koprezime. Nisam
zločinac da bi trelmlo tragati za mnom, pisala je Gremi u sledećem pismu. Povrh svega, i ovo
sam ti rekla bez-brojputa. Ja sam kao Rahela Štojer ugledala ovaj svet.
- Tvojabakaje ili Nemica ili Jevrejka - smatrala je En. - Pret-postavljala sam ja to.
- Šta?
- Da je Jevrejka.
- Po čemu?
- One su takve.
- Kakve?
Devojka nije odgovorila.
Henrik se razbesneo. - Ovakve stvari ne mogu se reći. Tu počinje fašizam!
- Ne, tu počinje tvoja nepodnošljiva uvređenost!
 - Za ovo bi se i jedan slon uvredio!
- Kurac bi se uvredio!
Toliko su se posvađali da se Henrikumaio nije iselio.
Prilikom njegove sledeće posete Seksardu uspeo je da sazna: tog istog dana kada se
Gremi rodila, u gradu Seksardu rodile su se još tri Rahele Štojer. Službenica se iščuđavala: - Tri
Rahele Štojer, u istom danu u jednom malom gradu! - dobila je napad govorljivosti, ispričalaje da
se ona u Pakšu rodila, ali kuću koja je pripadala njenim roditeljimaprvo su nacionalizovali, a
zatim i srušili. - Bilo im je potrebno to mesto, znate kada su toplanu gradili.
Henrik taj podatak nije znao. Žurio je da u Brukiin faksom što pre pošalje kopiju izvoda iz
matične knjige svojoj baki posred-stvom pošte u Ruzveltovoj aveniji. Gremi je brzo odgovorila.
Kao što sam ti već rekla, mene mojaprošlost ne zanima. Među-tim, i ovoga puta si mi
prepoznatljiv: uvek si bio površan. Pogle-daj ponovo moje pismo, ja sam ti napisala: Štajner
-ŠTAJNER, - a ne Štojer!
Henrik se postideo. U svom računaru je sto puta ispisao ovo predivno, zvonko prezime.
Bez obzira na to, nije bio u stanju da ga zapamti. - Nije Štojer već Štouer! - rekao je, kada se En
ras-pitivala šta mu je baka odgovorila.
TriputBog pomaže. To kaže i mađarska narodna uzrečica, što sam od vratara naučio u
Americi. Moje treće putovanje za Sek-sard urodiloje plodom. Znači:
Rahela Štajnerse rodila 3.jula 1927. godine u Seksardu, ujutrc u pola 7. Njen otac, Valter
Štajner, bio je potkivač konja. Majka Gabrijela Duba. Oboje na adresi u ulici Retek pod brojem
18. Otac rimokatolik, dok majčina vera nije navedena.
Eto, dotle sam mogao stići majčinom lozom.
En je aplaudirala: - Kovač za potkivanje! Čestitam! Upiši to u svoju biografiju.
- U stvari, šta je potkivač konja? - Henrik.
Čim je saznao, u mislima mu se stvorio prizor: Valter Štaj-ner, visok, mršav, do bola
izrađen, od struka polunag muškarac - lica Marlona Branda, stasom možda Arnold Švarceneger -
sa ogromnim čekićem kuje usijano gvožđe na nakovnju, zatim na tren napravi predah, obriše
znoj, alat spusti do nogu, isto kao na jednoj statui koji je Henrik video u Budimpešti u ulici
Doža Đerđ.
Svoju biografiju (potkivača konja ipak nije upisao) bez pre-stanka je slao u ispostave
američkih multinacionalnih preduzeća u Budimpešti, jer mu je novinarstvo brzo dosadilo. Ali nije
bio samo taj razlog. U početku ni sebi nije želeo da prizna da mu se osećanja prema En hlade,
jedino je Bonda (Džejmsa Bonda) obožavao nepromenjeno.
Kada je počelo lišće da opada, Gremi je uvidela da svog unuka neće videti u skorije
vreme u Bruklinu. - Sutra stižem - rekla mu je preko telefona.
Henrikovo srce se do vrha napunilo ljubavlju prema baki. Kao da je tu ljubavmalo i
zaboravio u poslednje vreme. - Koli-ko je to lepo, lepo, dolazi bakuta! - dok je melodično
izgovarao te reči u ritmu tanga obišao je ceo tavanski prostor.
En je shvatila. - Dolazi? Kažeš, dolazi, ovde?
- Well... - Henrikse snuždio. - A, gde bi išla?
- Ali ovo je moj dom, ovde je samo ja mogu pozvati.
- Zaista? Pozovi je!
- Kako mogu da pozovem nekoga koga i ne poznajem?
Henrik je raskolačio oči, dugo su se gledali kao neprijatelji.
Ondaje Henrikpočeo da sepakuje. Nazvao je Džefa Makferso-na. Mladić je odmah znao
sa kim razgovara. Od karakteristič-nog irskog naglaska treperila je membrana u slušalici. -
Zdravo Henrik, čitavog velca te nisam video! Šta se piše?
 - Ima svega i svačega. Džef, možeš li da me primiš na neko-liko noći?
- Piši adresu.
Džef je stanovao uza serpentine koje su vodile prema kraljev-skom dvorcu, na krovu
jedne četvorospratnice, takođe u tavan-skom prostoru. Penthouse. Izgleda da to privlači
Amerikancc. pomislio je Henrik dok je pravio treći krug sa Džefom i svojim stvarima do četvrtog
sprata, a onda još preko uzanih, vijugavih stepenica do potkrovlja. Lifta nije bilo.
Pijuckao je piće dobrodošlice pored kuhinjskog pulta kada je mucajući priznao da će
sutradan stići i njegovabaka. - Opro-sti mi.
- Zar je to važno? Kuvaće nam pileći paprikaš.
- Ako uopšte može da se popne ovde.
- Daj, opusti se, stari, ponećemo je dovde! - Džefovo raspo-loženje je kao sunce u rano
jutro osvetljavalo njegove tamne uglove života. Do ponoći je Henrik saznao da je stan u
Džefo-voj svojini, postoji mogućnost da stranci kupe nekretnine u Mađarskoj. Do dvapo ponoći
da njegovdrug Džefživi od trgo-vine nekretninama. Kupuje oronule kuće, obnovi ih, i prodaje uz
veliku zaradu. Do četiri sata znao je da Džef voli muškarce, međutim, nema nikakvih problema,
Henrik nije njegov tip, već je zaljubljen u Daga, koji je i njegov poslovni partner, a sada je na
službenom putu u Rumuniji. - On voli da putuje. Ja ne. Tu se odlično dopunjujemo.
Dagove crno-bele fotografije i u boji uramljene su visile svuda po stanu. Dag na bazenu u
hotelu Gelert. Dag u Veneciji. Dag na Balatonu. Dag u Ibici. Na svim tim fotkama Dag je u
kupa-ćim gaćicama, ili napola go. Henrika je Dag podsećao na onog čoveka koga je zamislio za
svog pradedu kovača.
Džefovim jarkozelenim sportskim autom pošli su na aero-drom da sačekaju Gremi. Džef
je u poslednjem minutu odne-kud doneo buket u izgužvanom celofanu. - Nema mi pomoći, cveće
su moja slaba tačka.
Odmah je oduševio Gremi. - Na mestu mladić je tvoj prija-telj! - šapnula je Henriku (na
lošem mađarskom, da bi samo on razumeo) okrećući se prema Henriku na zadnjem
sedištu. Njena proređena kosa, upletena u rep, vijorila se sa pomoćnog sedišta.
Džef je pripremio večeru za troje, kinesku. - Canard. lague! - prijavio je svečano kad je
brzim pokretom skinuo veliki poklo-pac sa srebrnaste činije.
Gremi je bila omađijana. - I onda, čime se baviš? - pitala je Henrika. Razgovorali su na
engleskom.
- Upravo sada menjam posao.
- Udružiće se s nama - Džef, ohrabrujućim osmehom. - U nekretninama plovimo, ovde
u današnje vreme samo to pali.
Henrikova baka otišla je posle tri nedelje s dubokim uvere-njem da će njen unuk uspešno
uplivati u luku sreće. Džef joj je pokazao dvorišnu kuću čije će preziđivanje biti sledeći
zadatak. Starica se rasplakala. Građevina ju je podsetila na detinjstvo u Seksardu. Džef joj je
predložio da se zajedno odvezu do Seksarda, ionako nijebio u tom kraju, međutim, Gremi je
odbila. - Nema tamo više ništa od onog što je ovde unutra - i pokazala na čelo.
Džef je uporno tvrdio da je Henrik njihov poslovni partner. Kad se Gremin avion vinuo u
vazduh, Henrik se zahvalio na spasonosnoj laži. Džef je odmahivao glavom. - Nije to laž,
stari moj, potrebna nam je nova snaga... ako se snađeš, možeš dobi-ti i deo vlasništva preduzeća...
Dag će ti biti šef.
Henrik je uskoro dobio pravo glasa u malom preduzeću: pret-hodno ime firme JED (Džefi
Dag) njemu zaljubavpromenili su na HEJED. Njih trojica su ne samo u Mađarskoj već i u
Transil-vaniji i Slovačkoj uspešno poslovali nekretninama. Uglavnom su obnavljali manje i veće
kurije, kao i neke manje zamkove. Dag, kanadski gorostas, bio je nezamenljiv u nagađanju sa
zidarima i ostalim zanatlijama. Svi su ga se plašili. Koracima jedne gaze-le kretao se po skelama
građevine s bleštavobelom kacigom na glavi na kojoj je pisalo: EASY.
Džef se s poručiocima posla bavio i papirologijom, dok jc Henrik bio zadužen za
unutrašnju dekoraciju. Henrik je obilazio sela i gradove i kupovao polovan nameštaj, pa ga je sa
stručnim stolarima uređivao. Poneki komad bi i svojeručno preuredio. Nikadau životu nijedan
posao nije mu pričinjavao toliko zado-voljstva kao ovaj. Pogotovo su mu mirisi sveže strugotine i
tutka-la podizali radni elan. Večeri su uglavnom provodili u Džefovom potkrovlju (Henrik se već
odselio u svoj stan, dva ugla dalje), listajući knjige iz istorije umetnosti dok su pili arhivska
mađar-ska vina. Henrik je stekao ozbiljno stručno znanje o nameštaju, tepisima, a pogotovo o
lampama. On je bio jedini koji se nepre-stano vraćao u muzej lampi u Žambeku. Novopečeni
bogataši tako su prosleđivali broj telefona HEJED co. kao da je to bila lozinka za ulazak u svet
visokog društva.
Henrilcovprvi auto bio je deset godina star ,,čiroki“ džip koji je kupio od Džefovog
drugara dok su ispijali ko zna koju po redu čašu piva. Njegov prvi put odveo ga je u Pečuj. U
gradskoj arhi-vi primili su ga neočekivano ljubazno. Na datu reč poverovali su mu da će se
naučnim ispitivanjem baviti i dobio je privreme-nu člansku kartu za ulaske. U velikoj sali, nalik
na školsku učio-nicu, stariji gospodin pomagao je istraživačima, Henrik mu je priznao da
pokušava da uđe u trag svojim precima.
- Kako se preziva porodica?
- Čilag.
- I baš su bili iz Pečuja?
Henrik je nesigurno klimnuo glavom.
- Čime su se bavili?
- Nažalost ne znam.
Već je nekoliko nedelja proveo i u državnoj matičnoj upravi u Budimpešti gde su mu
sastavili jedan dokument na osnovu očevog datuma rođenja. Vilmoš Čilag se rodio 5.februara
1950. godine. Njegov otac: dr Balaž Čilag (1921). Majka: gospođa Bala-ža Čilaga, rođ. Marija
Porubski (1929), oboje rođeni u Pečuju.
Ovaj trag doveo ga je u Pečuj. Pokazao je dokument starom službeniku. Ovaj ga je
pažljivo pročitao, a zatim rekao: - Oda-berite jednu osobu i na osnovu datuma rođenja počnite da
tra-žite kroz celu tu godinu.
- Koju da odaberem?
- Možda da pokušate s dr Balažom Čilagom.
Nisu ga našli. Henrik je proverio i godinu 1920. i 1922, možda... ruke su mu bile crne kao
gar, ali uzalud. Od dede ni traga ni glasa. Niti je pronašao baku.
- Jesi li siguran da su se oni u Pečuju rodili? - službenik.
- Nisam.
- Da jesu, onda ih moramo pronači. Stanite, da nisu... - nag-
nuo se bliže prema njemu i šapćući: ... Da nisu bili Jevreji?
- Jesu. Možda.
- Ne znate - to je bila više izjava nego pitanje.
- Svi su davno umrli.
- Sreća je što overen prepis jcvrcjskc matične knjige mi ovde čuvamo, od 1949. godine.
U jevrejskoj matičnoj knjizi Henrik je za tren oka pronašao dr Balaža Čilaga - rodio se 1.
januara. Beš lepo, pomislio je. Sa svakom novom godinom mogli su i dedin rođendan
proslaviti. U rubrici OSTALO pronašao je sledeću belešku: UB 238/1945. Na osnovu 1. pečujske
svešteničke službe izdato uverenje pod red-nim brojem 67/1945, gdeje svaka sumnja isključena,
da isti, 25. avgusta 1945, iz izraelitske vereprelazi u rimokatoličku veru. Ovo uverenje izdaje
Roži Vajnštajn
Četiri puta je pročitao reč po reč, dok nije uspeo da shvati. Stari službenik arhive sa
drugog kraja uzanog stola nagnuo se nad knjigom oblika cigle, glave su im se skoro dodirivale.
Nje-govi skvrčeni prsti spustili su se nad rubriku. - Iskreno da vam kažem, ja nikada nisam video
sličnu belešku u matičnoj knjizi kao što je ova.
- To znači da je moj deda prvobitno bio Jevrejin, a zatim... - nije završio rečenicu.
- Porodica se mnogo namučila u onim teškim vremenima, zar ne?
- U tome je cela stvar što ja to ne znam... ni ovo ne znam! Dozvolite mi da pokušam sa
Marijom Porubskom.
- Pokušajte.
Marije Porubske nigde nije bilo.
- Možda se negde drugde rodila - službenik.
- Onda nema rešenja?
Službenikse nasmejao Henrikovom američkom akcentu, na šta se on uvredio i više nije
postavljao pitanja. Mada je na neka mogao da dobije odgovor. Službenik je smatrao da bi
mladić morao na jevrejskom groblju da oproba sreću, jer ako je porodi-ca iz Pečuja, onda postoji
mogućnost da na osnovu prezimena pronađe nelcog strica ili pradedu, i ako bi se ovde vratio sa
datu-mom sa nadgrobnog spomenika, mogao bi uspešnije da istra-žuje. Međutim, Amerika je
Henrika naučila da svoje probleme sam rešava, tako da nije tražio savet. I tako je dospeo na
Jevrej-sko groblje, mada je na ono drugo pošao, gde su mu službenici rekli da bi oni samo tako
mogli proveriti u starim spisima kada bi znao tačan datum smrti.
- Pogledajte na Jevrejskom groblju - predlagao je jedan službenik.
Teško ga je našao, čak je dva puta prošao ,,čirokijem“ pored njega. Ulaz se nalazio u
maloj i uzanoj uličici. Ograda je bila od žutog kamena, dokje kapijabila od crnog kovanog
gvožđa. Na kapiji je stajala oglasna tabla i grafitnom olovkom ispisano: ZVONITI DUGO! To je
i učinio, međutim, niko mu nije otvo-rio kapiju. Vratio se posle nekoliko sati, kapiju je zatekao
širom otvorenu.
Doktor Balaž Čilag, Marija Porubski, ponavljao je kao neku molitvu. Možda ću ih ovde
naći.
Moj dedaje Jevrejin bio, ali niježeleo da to i ostane,jersu Jevre-je ovde proganjali za
vreme rata. Međutim, ratse završio do 25. avgusta 1945. Kakvogsmisla inui da neko tadapređe u
katoličku veru kadaje u opasnim vremenima sve do kraja bio Jevrejin? Ja to ne razumem.
Pojavljuje se i sledeće pitanje: Znači li to da je i moj otac bio Jevrejin? I ja sam Jevrjin? U
verskoj zajednici dobio je odgovor da se majčina vera računa. Moja majkaje upola bila Indijka,
a upola Mađarica. Prema Džefovom mišljenju Gremijejako sum-njiva,jedna Štajner, pogotovo
Rahela, sigurnoje Jevrejka. Gremi poriče, kaže da jedan potkivač konja ne može biti Jevrejin,
većpre Švaba, to jest Nemac. S druge strane, zašto bi nemačka porodica morala da se iseljava
odavde? Ja ni ovo ne razumem.
Prema mišljenju starog arhivara, to što nekopripada katoličkoj veri, ne znači ništajer i
dalje može da bude Jevrejin. Zbunjujuće. Rekaoje da su njilaši (nacisti) i dalje proganjali te Ijude,
uzalud su promenili veru. Naposletku, šta sam ja sa ovakvim precima? Indijac, Švaba, sigurno
Jevrejin, možda Jevrejin, Jevrejin koji je promenio veru, već se naravno i Amerika umešala... Ja
samjedan svojski smućkan koktel.
Bilo bi dobro znati kako su se stvari događale dok seja nisam rodio. Što bi bilo dobro
dajednom, samo jednom, mogu zaviriti uprošlost. Bilo bi dobro kada bi na mašini „Back to the
Future“ mogao da se vratim u prošlo vreme! Ali to se ne može, jer naš stvarni život nije Holivud.
 Madaje ono zaista kao avanturistički film, kakoje moj otac nestao bez traga. Jedinoje
sigurno da se on vratio u Ameriku, pro-našli su njegovo ime na listi putnika Švajcarske
avio-kompanije. I toje sve. FBIje rekao da je verovatno započeo nov život u drugoj državi,pod
drugim imenom, možda u Meksiku, ili u JužnojAme-rici, i dajepod tim uslovima nemoguće
pronaći čoveka.
Teška je sramota to što je otac na ovaj način poneo sa sobom tamo u ništa celokupnu
istoriju naše porodice. Izgubio ju je. Želeo bih da je nađem. Otvorio sam jedan fajl pod imenom
„otac et cetera', tamo upisujem sve, sve što otkrijem o svojoj porodi-ci. Na kraju ću to odštampati
u nekoliko primeraka. Nek ostane barem ovo malo. Ako mi se jednom rodi dete, da mogu da
mu predam. Da ono ne mora od nule da pođe.
Jevrejsko groblje u Pečuju delovalo je zapušteno. Većina nad-grobnih spomenika bili su
nakrivljeni. Henrik nije bio siguran da li je pristojno ući tamo u farmerkama, u Teva sandalama i
sa Rej Ban naočarima za sunce. Obeshrabreno je koračao napred. Pokušavao je da pročita imena
napisana na nemačkom (jidišu) i na mađarskom. Hebrejske znake samo je pomilovao
dlanom. Zar ne postoji ovde neka kancelarija i u njoj evidencija? Sva vrata zgrade do glavnog
ulaza bila su zaključana. Ispred uzlaza u zadnjem delu zgrade ugledao je dečija kolica i igračke.
Poro-dica živi ovde sa detetom, zaključio je. Kako je to odrastati na groblju - na Jevrejskom
groblju? - pitao se.
Nasumice je pošao jednom dužom alejom. Znao je da je dr Balaž Čilag rođen 1921, a
njegova supruga 1929. godine. Pita-nje je sada, kada su umrli?
Duže se zadržao ispred onih spomenika na kojima je uspeo da pročita imena.
Ignac Keler i supruga, Hedi.
Bela Vajs. Robert Vajs. Aleksander Vajs. Izabela Vajs. Vilma Vajs.
Lipot Štern.
Mihalj Štern.
Jožef Štern.
Dr Jene Švajcer i Judit Vajser.
Imre Valser.
Mate Rot.
Mozeš Rot i Ester Holaček.
Erne Mur.
Mikša Štraub.
Oto Rusička.
I... obuzelagajeblaga vrtoglavica. Grobnicaporodice Čilag!
Dve, kao telefonske govornice visoke građevine, štrčale su u odnosu na druge. Kupola
grobnice podsećala ga je na neku tursku građevinu na trgu Sečenji u Budimpešti.
Neverovatno... ovde su moji preci! - pomislio je. Oblio ga je znoj.
Tu je počivao dr Antal Čilag, koji je 1933. umro, dr Bence Čilag, 1904. i dr Ervin Čilag,
umro 1877.
Gospode, to su verovatno oni! - drhtala su mu kolena. Vero-vatno je otac moga dede, dr
Balaža Čilaga, bio dr Antal Čilag, dok je njegov otac, - dr Bence Čilag, a njegov - dr Ervin
Čilag. Veličanstveno. Pribeležio je sva imena. Svi su bili lekari? Ili prav-nici, kao deda? A zašto
nisu tu supruge? Možda če mi razjasni-ti u arhivi.
Na izlazu je primetio travnjak nalik na manju bašticu, u uglu pokraj izlaza iz groblja, gde
je bezbroj sličnih sivih spomenika bilo samo naslonjeno u podnožju ograde. Izgledali su staro,
slova su skoro potpuno nestala pod zubom vremena. Sa strane je sta-jala tabla sa natpisom:
BEREMEND. Nije znao šta to može da bude. Pitaću nekoga, pomislio je. Zapisao je i to, inače bi
zabora-vio. Miris popodneva postao je sladunjav. Zujanje divljih pčela zadirkivalo mu je bubne
opne.
 - Ostajete još?
Starica u šarenoj haljini stajala je iza njegovih leđa na glavi sa izbledelom maramom od
muslina, a na nogama s iznošenim papučama. Henrik je nije razumeo: - Izvinite?!
- Samo vas pitam, pošto bih da zaključam.
- A, to... dobro - i pošao je prema izlazu.
- Nepožurujem vas! - staraženaje stalaispred njega. - Osta-nite, koliko god želite.
- Molim vas, recite mi, šta je to Beremend?
- Beremend? - starica je treptala kao kada je dete uhvaćeno u nekom nestašluku.
Henrikjoj je pokazao na metalnu tablu.
- A, to! Beremend! To je jedno selo ovde. Nedaleko od Peču-ja, samo malo niže.
- Zašto su to ovde napisali?
- Ja to ne znam, ja samo činim uslugu... poverili su mi klju-čeve, dok su na putu u Baji.
Znate, na svadbi su.
- Hvala vam - izašao je na ulicu.
Starica je pošla za njim i odmah zaključala kapiju sa spolja-šnje strane. - Bog s vama!
Žurno se vratio u arhivu, međutim, dr Antalu Čilagu, dr Benci Čilagu i dr Ervinu Čilagu u
matičnim knjigama nije bilo traga.
- To ne znači ništa - službenik arhive, - dokumenta su uglav-nom nepotpuna. Da sam na
vašem mestu, uzdao bih se u nad-grobne spomenike.
Henrik se iz Pečuja odvezao u jedno seoce pored Šomođa, tamo su ga čekali Džef i Dag u
jednoj prikolici za stanovanje, sa svečanom večerom. Pod vedrim nebom su večerali. Henrik
im je detaljno ispričao štaje otkrio i dokle je stigao.
HEJED co. je u Šomođu kupila dve oronule nekretnine. Džei je za obe već našao sigurne
kupce. Posle ukidanja zemljoradnič-ke zadruge, koja je u velikoj meri upropastila zgrade,
izgledalo je potpuno neverovatno u gradu Šomođu vratiti zgrade u prvo-bitno stanje kao što ih je
izvesna porodica Vindiš sagradila u sedamnaestom veku. Ova austrijska plemićka porodicaje na
više mesta po Mađarskoj pustila korene. U Šomođu je živela jedna osiromašenaloza.
Ostataknjihovogimanja 195o. godinepostao je glavno sedište Zemljoradničke zadruge Crvena
zvezda. One najlepše odaje pretvorili su u kancelarije, dok su sporedna krila u magacine. Od kada
je zadruga ukinuta, zgrade su zapušteno stajale. Skoro u svim sobama izrastao je korov do
kolena.
Polet iz Pečuja Henrikajoš nije napustio. U predvečernjim satima se prošetao do groblja.
Prošao je ispod velikog kamenog luka s natpisom: VASKRSNUĆEMO!, - počeo je da zagleda
nad-grobne spomenike i krstove. Bogatije porodice sebi su podigli takve grobnice u kojima se
možda moglo i stanovati, pomislio je Henrik. Odsutno je čitao imena. Najmonumentalnije
spome-nike imale su porodica grofa Vindiša i izvesna porodica Ileš.
Kako je sunce zašlo zabrežuljak, vazduh je postepeno postao svežiji. Henrik je došao na
tu neobičnu ideju da legne najednu grobnicu koja je imala oblik kreveta. Zanimalo ga je može
li osetiti prisutnost smrti ili mrtvaca ispod. Okolo je raslo mlado drveće, čije su se grane spustile
na Henrika. Čulo se šuštanje lišća koje je dodirivalo jedno drugo na mlakom večernjem vetru. Na
nebu su plovili beli oblačići. Henrik je zatvorio oči, nije mu bilo prvi put da je osetio kako lepota
prirode može i da pobudi bol. Zamišljao je kako je onda kada već ni to ne možeš da osetiš. Kada
prestaneš da postojiš na ovom svetu. U šta se pretvaraš? Gde dospevaš? Ako uopšte...
- Biro? - pitao je jedan veseli ženski glas.
Henrik je otvorio oči. Gledala ga je žena širokog lica, plava, malo već proseda s
metalnom kanticom za vodu u ruci. Ona mu se smešila kao da su stari znanci.
- Izvinite, ali... - Henrik se podigao u sedeći položaj.
 - Biro? - ponavljala je žena, blaženim osmehom. - Joška Biro?
Henrik se zbunjeno zakašljao. Tek sada je primetio da tu gde je ležao počivaju Mihalj
Biro i gospođa Mihalja Biroa, a da ih žale kćerka i sin. Ustao je i posramljeno počeo da čisti
odeću na sebi.
- Kako vas dugo nije bilo u našem kraju! - rekla je žena i zatresla mu ruku.
- Pa, što se toga tiče...
- Znam, ima mnogo posla i u Pecelu.
- U Pecelu?
- Ili ste se odselili i odatle?!
Henrik je imao utisak da mu zadatak da prizna istinu posta-je sve teži i teži. Međutim,
toga se spasao jer je žena iznenada vrisnula:
- Gospode, šta to pričam, vi niste Joška Biro, već onaj drugi, njegov drug, koga su za
ovo leto poslali ovde, mali Vilmoš... Vil-moš Čilag! Kojim dobrom u našem kraju?
- Poznavali ste mog oca? Moj otac Vilmoš Čilag... on je bio.
- Gospode... - žena je stavila ruku na usta. Ruku smežuranu od teških poljskih poslova.
- Naravno... kako sam i mogla da pomislim. Prošlo je toliko vremena! Ali kao da je juče bilo.
Teško je izmisliti nešto i makar slično onome što život nme da smisli. Potpuno slučajno
sam prilegao na jedan grob nagroblju u Šomođvaru, i ispostavilo se da je toposlednje prebivalište
Miha-Ija Biroa. 1 šta to Bog uredi?Da upravo tada tamo dođe udovica Ervina Palocija, devojačko
imeAgi Mandel, kojajepak odrasla sa sinom Mihalja Biroa. Kodporodice Biroje dolazio moj
otacprekc leta pedesetih godina, jerjeporodica Biro za novacprimala mušku decu iz glavnoggrada,
ponekad trojicu i četvoricu. Prema tvrdnji Agi Mandel, moj otac biojejedino dete koje se
svakegodine vračalo.
Neverovatno!!!
Molio samje da mi opiše kakvo deteje bio moj otac. Odgovo-rila mi je: krhko. Povučen,
nije bio galamdžija kao što su deca sa sela. Još se sećala i toga da mu se boja očiju stalno
menjala, zavi-sno od raspoloženja, ponekad siva, drugi put zelena ili svetlosme-đa. Mogao sam
da zaključim da se moj otac dopadaoAgi Mandel, ali je ona toporekla. Onaje otkinula za Joškom
Biro, („otkinula“, baš tako mi je rekla).
Saznao sam da su njilaši odveJi Mihalja Biro zato što je bio Jevrejin. Kada se vratio iz
nemačkog koncentracionog logora, počeo je da se bavi preprodajom žitarica. U selu nije
postojao mlin, pa su seljaci kod Mihalja Biroa menjali žito za brašno, a on bi žito odvozio u
obližnji mlin. Od togaje živeo. Dok ga teška bolest (rak) nije oborila s nogu. Posle njegove smrti
deca su pro-dala kuću, zabavište zemljoradničke zadruge se uselilo, a sada stoji prazna. Joška
Biro je postao zidar i Agneš Mandel misli da se u PeceJu nastanio.
Moj deda je u ministarstvu imutrašnjih poslova bio neki manji ,,faktor“, i to su reči Agi
Mandel. Laslo Rajkje bio ministar, obesili suga. Šta se desilo sa mojim dedom o tome ona ništa
nije znala. Pribeležio sam njenu adresu, telefon pekaregdeje zaposlena kac službenik, i sam
samjoj dao svoje podatke.
Henrik je ostao više nedeljau selu, žena ga je više puta pozva-la na večeru. Henriku se
jelo zvano „svinjska dača“ toliko dopalo da je sipao i kada su ga treći put ponudili. Posle toga
danima mu je bilo zlo, ali je ostao pri svom da u životu ništa ukusnije nije jeo.
Veliko gazdinstvo u Šomođu kupila je poslovna žena iz Beča, dalji potomak porodice
Vindiš, frau Roza Vindiš. Imala je oko četrdeset godina, ali zbog ružnog podvaljka kao u ćurke,
izgle-dala je mnogo starija. Ovaj neprivlačan deo svoga tela uvekje ukrašavala rafiniranim
ogrlicama i biserima u nekoliko redova, tako je pogled morao tamo da se zaustavi. Frau Roza
Vindiš je nekim užasnim naglaskom govorila engleski i brzo je postala čuvena po tome da joj
ništa nije po volji. Šećkala se po polugo-tovim prostorijama, visoko je digla obrve i odmahivala
glavom: - I can not belive this! - dok je izgovarala engleske reči, mogla se primetiti pedanterija
jezičke škole Berlic.
- Šta ne može da veruje ponovo? - pitao je Džef Fienrika sasvim tiho.
- Na kraju će obrazložiti, ne brini.
Frau Roza Vindiš je želela da osnuje uzgajivačnicu konja na imanju, sa Gasthofom za
austrijske i nemačke goste, čijabi glav-na atrakcija bilo svakodnevno jahanje. Bila je mišljenja da
nivo usluga koji HEJED co. pruža ne može ni da se približi merilima zapadne Evrope. Uskoro se
ispostavilo da ni njen nivo nije neki: ukus austrijski malograđanski, lcojabi se više obradovala
novim plastičnim patuljcima u bašti, nego reljefima iz devetnaestog veka, koje je Džef restaurirao
sa puno truda i dosta novca.
Njih trojica su jedva čekali da se oslobode te neprijatne žene, nije im bilo važno ni to što
je platila deset posto manje od ugo-vorene cene pozivajući se na tobože loš kvalitet radova.
- Nek joj bude! - Džef.
Henrikovim džipom napustili su gazdinstvo. Zaustavili su se kod table koja je označavala
kraj sela i složno se ispišali.
Džef i Dag su uzeli dve nedelje odmora. Otputovali su na Maltu. Henrik je uredno odlazio
u kancelariju, koja se sada sasto-jala od tri prostorije. Tu se ispričao sa sekretaricom i sa
knjigo-vođom. Pošto nije imao posla, shvatio je koliko je usamljen. Uređivao je fajl otac et
cetera. Sastavio je porodično stablo na svorn računaru i odštampao ga na štampaču firme u više
primeraka. Jedan je prikačio na zidu u svom stanu.
 Dopisaću kada budem imao šta da se dopiše, pomislio je.
Često mu se u mislima pojavljivala En, a još češće Bond (Džejms Bond). Ova dva imena
bila su tako retka da ih se i u snu mogao setiti - možda zato što ih je često sanjao. Morao je da
opomene samog sebe kako su mu osećanja postala mlaka prema En. Bonda (Džejmsa Bonda) je
bezrezervno obožavao. Poslednji put se valjda kod majke umiljavao onako kao kod ogromnog
crnog psa. Bond (Džejms Bond) ga je velikodušno trpeo i ponekad bi liznuo Henrikovo lice.
Jezik mu je bio hrapav, topao i vlažan.
Možda bi trebalo da nabavim psa... velikog.
Dok su njegova dva druga bila odsutna, njemu je postalo jasno da mu je radije potreban
dvonožan drug. Bio je siguran da ga muškarci ne zanimaju, ali nije smeo da tvrdi da ga žene
inte-resuju. Ma koliko da je postao blizak sa En, nikada nije uspeo da se stopi s njom onako kako
se to opisuje u romanima. Tako nešto još nikada nije osećao. Ili romanopisci možda lažu?
Svako svoje veče započinjao je u restoranima, a završavao u noćnom klubu, najčešće u
Zanzibaru, gde je dolazilo mnogo Engleza, zbog crnog piva na točenje. Henrik se nije opijao,
ali posle dve luigle bio bi dovoljno ošamućen da zadovoljno luene kući. Blizu je stanovao. Često
su mu dolazili u susret šetači pasa. Henrik je podjednako zagledao pse kao i žene. Većina pasa
bi mu se približila, mašući repom su ga njuškali, a on bi čučnuo dole i srećno ih gladio po leđima.
Raspitivao se o imenu psa, rasi, godini starosti, samo ako se vlasnik nije žurio. Njegova
lenja memorija odmah je pogubila te podatke, pa bi sledeći put prili-kom susreta postavio ponovo
svoja pitanja. Što je pas bio veći, time se više dopadao Henriku. U blizini je živela jedna
danska doga, ona ga je uvek oduševljavala. Sa sličnom radošću pozdra-vljao je i četiri crna
labradora za koje je već znao da su majka i njena tri sina. Štenci su imali samo sedam meseci, ali
su u rastu sustigli majku.
- Kako se beše zovu?
- Miledi, Atos, Portos, Aramis, još uvek - rekla je smeđa devojka, koja je povoce držala
sebi oko vrata, a ne na psima.
- Oprostite, ali neobična su imena.
- Niste čitali Tri musketara?
- Ja sam Amerikanac i mi ne čitamo, samo televiziju gledamo neprestano - želeo je da
se našali. Devojka se nasmešila čuvši njegov naglasak. Henrik je izvukao malu sveščicu gde je
upisi-vao nove mađarske reči koje je čuo i tu je pribeležio: - Miledi, Atos, Portos... kako beše
četvrti?
- Aramis. - Na devojčinom licu bilo je bezbroj pegica.
Henrik je progutao knedlu, a zatim upitao: - Mogu li da vas ispratim do kuće?
- Biće vam lako. Upravo u ovoj kući stanujem. Doviđence! - i devojka je uterala kroz
kapiju crne labradore. Henrik nije mogao da odvoji pogled od njenih mišićavih nogu koje je
suk-nja samo do sredine butina pokrivala.
Sledeće večeri satima se šetao ispred njene kuće gore-dole. bili je sreo, uzalud. Treće
večeri odlučio je da će sve dotle staja-ti ispred kapije dok se ne pojavi. Posle deset minuta
devojka je sišla sa svojim psima. - Nas čekate?
- Otkud znate?
- Videla sam kroz prozor.
Henrik se predstavio. Zvala se Marija Zente. Njena sitna ruka odlučno je stisnula
Henrikovu. On ju je upitao mogu li se sresti namerno. Marija se zamislila. - Težak slučaj.
- Zbog nekog?
 - Da. - Pokazala je na pse. - Zbog njih. - Objasnila je da ih ne može ostaviti nasamo na
duže vreme jer bi štenci rasturili stan.
Prešli su na ti. Henrik je predložio da pođu na izlet krajem nedelje, negde pored Dunava.
Marija se nećkala, toliko pasa previše je za jedan auto. Henrik je bio uporan. U džip „čirokf
će stati bez problema.
Pošli su u Sentandreju. Devojka je prostrla stare peškire na zadnje sedište i na komandu
,,hop!“ tu naredila labradore, koji su se poslušno i smestili. Henrik je video u retrovizoru kako
s blagom dosadom razgledaju predele, kao gospođe u Medison aveniji kroz prozore limuzina.
Marija je za sebe kazala da je ,,krparka“, tkala je i šila tepihe, zavese, jastučnice prema
sopstvenoj zamisli. Nedavno je diplo-mirala na Fakultetu primenjenih umetnosti. U
Hodmezevašarhelju je rođena, odatle je došla u Budimpeštu kada su je primili na studije. Sada
pati na ruševinama jedne ozbiljne veze. Miledi je u stvari pas njenog bivšeg dečka Jožefa,
međutim, pas se tolilco vezalo za nju da su se posle raskida dogovorili da Miledi ostane kod nje.
Jožef je slculptor metala. Živeli su u njegovom ateljeu. A Marija može da ostane u njemu sve dok
ne stvori sop-stveni dom i ne obezbedi dovoljno novca za samostalan život. Tako su se
dogovorili. Jožef se privremeno smestio kod majke. Čim se iselio iz Marijinog života, Miledi je
ostala bremenita na obali Dunava. Osamoro štenadi je donela na svet od nepoznatog oca, kojeg je
Marija samo izdaleka videla. Činilo joj se da je vučjak bio u pitanju. Kad je za to Jožef saznao,
kao da se uvre-dio na Miledi, jer je od tada ne posećuje. Štenci su izgledali kao mali pacovi.
Petoro su odneli prijatelji, dok su trojica ostala uz majku. - Ne smetaju mi. Prirasli su mi uz srce.
- Razumljivo. - Henrik je navratu osetio topao dah četvoro pasa.
Do Bekašmeđera su stigli kada su počeli problemi. Aramis je počeo da povraća, glavu i
vrat su mu obuzeli grčevi.
- Uf, uf- Marija. - Stani, počeo je da povraća.
Međutim, Henrik nije mogao dovoljno brzo da se izvuče iz
saobraćaja. Aramis je sadržinu želuca ispraznio na sedište i na pod, a nešto i na Henrikova
leđa. Marija se izvinjavala i papirnatim maramicama pokušala je da to počisti. Kako su produ-žili
put, i Portos je počeo da se napreže. I tako redom. Psi su povraćali uporno, jedan za drugim, a u
džipu ,,čiroki“ zavladao je kiseli miris sadržina creva. Marija je očajnički smirivala pse, molila ih,
vikala na njih, oni su je samo gledali, a u tamnim očima kao da se ista misao pokazivala: -
Oprosti, ali moramo da se pokorimo naređenju prirode.
Devojka bi se rado vratila natrag, ali je Henrik rekao da bi bilo šteta pokvariti dan. -
Uostalom, po mom mišljenju, već su povratili sve što su mogli.
U Sentandreji, a zatim i u Višegradu su se pokazali kao prava atrakcija sa četiri crna psa.
Henrik se ponašao kao njihov vlasnik. Do deset uveče su se vratili kući. Životinje su zaspale
na zadnjem sedištu.
- Hvalati na svemu - Marija. - Sačekaj me, dolazim odmah, samo da odvedem gore
stado, a onda ćemo očistiti auto.
- Pusti... sutra ću ja to sam srediti. Ali se zato vrati... barem na jedan sat.
Psi su do zore ostali sami zaključani u ateljeu, izgrizli su sve što im je došlo pod zube.
Henrik je dopratio Mariju. Kada je videla ratno poprište, ovom prilikom se nije mnogo
uzbudila. - Ionako je bilo vreme za veliko spremanje.
Henrik je ostao. Kada su se Džef i Dag vratili, Mariju je predstavio kao: - Moja buduća.
- Zaista? - Marija.
- Ne razumem - rekao je Džef, pomislio Dag. Henrik je ponovio na engleskom: -
Myfiance.
- Jesi li siguran? - Marija.
 - Čestitam! - rekao je Dag, Džef je klimao glavom.
Marija mu je kasnije prigovorila da bi i nju za mišljenje morao da pita.
- Pa, izvini... Šta ti misliš?
- Nemoj tako da brzaš stvari. Prvo da se upoznamo.
- Ali, ja te već poznajem!
Marija je odmahivala glavom. - Mnoge stvari ne znaš o meni. Važne stvari.
- Onda i to reci.
- Ne može se to tako reći. Samo polako i redom. U odgovarajućim trenucima.
Henrik se pomirio sa tim da mora da čeka.
Draga Gremi,
Moj život je bez promene dobar. HEJED co. se i dalje razvi-ja, ali sada ti neću o
tomepisati. Već o tome da osećam da mi je možda ovde MESTO, zauvek.
Sreo sam nekog, jednu devojku, i ako od mene zavisi, mi ćemo se i venčati. Voleo bih da
je upoznaš. Da li bi mogla da mi dođeš ponovo? Poslaću ti avionsku kartu!
Baka ga je odmah nazvala telefonom. - Doći ću, ali sačekaj-mo malo s tim. Nemoj tako
brzo. Prvo se dobro upoznajte.
- I ona mi je to rekla
- Pametna devojka.
Tih dana Marija gotovo da nije imala slobodnog vremena. Izrađivala je neke zidne
tapiserije. Jedno osiguravajuće društvo poručio je četiri komada kod nje. Od rane zore krivila se
nad tkačnicom, samo je pravila pauzu kada je šetala pse. Ako je Hen-rik želeo da je vidi, tada je
rnogao da joj se pridruži. Spustili su se do Dunavskog šetališta, sledili su pse i na svakom koraku
se izvinjavali starijim prolaznicima.
- Reci mi da li veruješ u reinkarnaciju? - Marija.
Henrik nije znao šta da odgovori. Još nikada nije sebi postavio to pitanje, tako da nije
raspolagao odgovorom. U ranom detinj-stvu odlazio je u crkvu, baka je želela da postane čestiti
američki protestant, ali kao da oko njega niko nije ozbiljno shvatao Boga, tako je i on mislio da je
vera samo isprazna ceremonija i kad god je mogao, izbegavao je crkvu, kao i školske izviđačke
izlete.
Reinkarnacija je za Mariju bila središte pogleda na svet. Smrt je istovremeno i rođenje,
govorila je. Posle propadanja tela duša otprilike sto pedeset godina luta različitim putanjama koji
mu služe da se očisti i samo posle toga može započeti sledeći život.
Ko se prethodno rodi kao muškarac, verovatno će postati žena. I obrnuto.
Za Henrika, mogućnost da posle smrti njegova duša ide na repetu u drugo biće bilo je
nešto novo, uzbudljivo i privlačno, ali, uprkos tome, teško je mogao da poveruje u to.
- Ne moraš da poveruješ - Marija. - Kada sazriš za to, biće ti toliko prirodno kao to da
je nebo plavo.
Henrik se tome nije nadao, mada je čeznuo za tim. U daljim razgovorima saznao je da
devojka uglavnom sledi mišljenje nemačkog filozofa, Rudolfa Štajnera, koji je postao poznat
na početku stoleća. - Duhovni vidovnjak je bio. Postoje ljudi koji raspolažu sposobnošću da vide
nelce uzvišenije stvari, to jest oni vide i ono što ostali ne mogu. Kažu da ta sposobnost može
biti urođena, ali se postiže i samoobrazovanjem. U današnje vreme više je aktuelno ovo drugo.
Današnji čovek je izgubio sposob-nost viđenja iznutra. Postoje takozvani duhovni čulni
organi. ali oni ne funkcionišu sami od sebe, već samo ukoliko ih raz-vijemo. Imam obimnu
literaturu o tome, ako te zanima, mogu da ti je pozajmim.
Obimna literatura uglavnom je bila na nemačkom jeziku. Henrik nijedan strani jezik nije
govorio. Mađarski i engleski bili su njegovi maternji (očevni) jezici.
 Viđenje duhom ili samoobrazovanje: nepoznate imperije. Toli-ko su neverovatni kao i
reinkarnacija, istovremeno i privlačni.
Ispostavilo se da Marija izvanredno govori engleski, nemač-ki i francuski, međutim,
naučila je i nešto danskog. Strastveno voli operu, zbog toga je i naučila italijanski jezik.
Zaista je još ne poznajem, pomislio je Henrik.
- Zašto nisi studirao na nekom fakultetu? - Marija.
- Umesto toga došao sam ovde. Ovo je moj fakultet.
- Aha. Nisi imao dovoljno hrabrosti da studiraš?
- To nisam rekao.
- Ali je negde i to tačno, zar ne?
Henrik je razmišljao neko vreme, a zatim je i sam uvideo. - Kako si znala?
- To je tipično za Ribe.
- Ribe?
- Prema astrologiji, ti si rođen u znaku Riba, zar ne?
Henrik nije znao. Marija ga je upitala kada se rodio, a kada je čula datum klimnula je
glavom: - Da, Riba.
Marija je bila upućena u izradu horoskopa. Od svoje bake je to naučila. Godinama je
svima sa kojima je došla u vezu pravi-la horoskope, i dao je svoj pristanak za to.
- Tražiš moj pristanak?
- Naravno. To je jedna veoma intimna stvar, može da se otkri-je i mnogo takvih stvari,
čemu se nativus... dotična osoba možda ne bi radovala. Ili se ne bi radovao tome što ja upravo
otkrivam to. Znači... mogu da uradim tvoj?
- Da.
- U koliko sati i minuta si se rodio? Treba mi to zbog ascendenta.
- Pojma nemam.
Nazvao je Gremi telefonom, međutim, ni ona nije znala. - U to vreme tvoja majka i ja
nismo govorile.
- Niste govorile?
- Tako je. Znaš, nismo bili oduševljeni kada se ona udala za tvogoca... naprotiv.
- I zašto mi to nikada nisi rekla?
- Zar si pitao?
- Kako sam mogao da pitam nešto o čemu nisam imao pojma?
Sa druge strane linije nastao je muk, a zatim tiho plakanje.
Henrik je promenio temu. - Ne pitaš me ništa o Mariji?
- Kako mogu da se raspitujem o nekom o kome ne znam ništa?
Oboje su uvređeno spustili slušalice.
Marija je rekla da ascendent može da ustanovi samo na osno-vu tačnog mesta, dana, sata i
minuta rođenja, ali je čula i o takvim astrolozima koji na neki način mogu sve izračunati
na osnovu važnih događaja iz života neke osobe. Jednom takvom astrologu poslala je pismo u
Segedin. Napisala je kada je Henri-kova majka umrla, kad mu je nestao otac, kada je stigao u
Mađar-sku i kada su se njih dvoje upoznali. Odgovorom (koštao je deset hiljada forinti) nije bila
zadovoljna. - Po njemu, tvoj podznak je Ovan, međutim, ja ne vidim u tebi ništa od Ovna. Oni su
toli-ko vatreni da se zapali kuća oko njih i stalno idu glavom kroza zid. Mada, možda si ipak
Ovan, samo su planete zauzele takav položaj u dvanaest kuća da je tvoj podznak manje
karakteristi-čan za tebe od tvog Sunca ili od Riba.
- Onda, da li je to za mene dobro ili loše?
- Tako nešto ne mogu ti reći. Koliko te zanima to?
 - Mnogo.
Marija je klimnula glavom. Započela je detaljno objašnjenje. Nije mogla da gata iz
zvezda, samo je izvodila zaključke o lič-nim osobinama, znači, o nekim osnovnim sposobnosti sa
koji-ma čovek može da započne što ga je volja, i što može. Smatrala je da horoskop može da
utiče na sudbinu najviše dvadeset i pet posto, sve ostalo zavisi od gena, od porodičnog nasleđa,
odvas-pitanja i samoobrazovanja. U svakom slučaju, osobe rođene u znaku Riba teže prepoznaju
granicu između sebe i sveta. Često su usamljene. To je dvanaesti znak, koji da je one najsloženije
i najprefinjenije ličnosti. One najčešće poseduju neki umetnički dar, možda i sposobnost, mnogi
su muzičari. - Često su skloni gojaznosti... na tebi se još ne vide znaci toga. Znaš li ko je
bio Enriko Karuzo?
- Ne.
- Operski pevač svetskoga glasa. Najbolji tenor svih vreme-na. I on je rođen u znaku
Riba. Zatim Elizabet Tejlor. Ili Zoran. Čuo si za njega?
- Ne.
- Mađarski rok pevač. Zatim, čekaj malo. Šeron Stoun, za nju si sigurno čuo.
- Otkud ti znaš za sve te ljude?
- Pogledam u časopisima. Mogu da ih prepoznam i prema crtama lica. Pogotovo
Škorpije, Device i Blizance.
Henrik je sebi pribeležio Dejn Rudjar: TheAstrology ofPeso-nality, nazivknjige, koju je
video na njenoj polici. Na engleskom je i dalje brže čitao nego na mađarskom. Odgonetanje
poruka zvezda za njega je bilo nešto u šta se sa zebnjom upuštao, sve-jedno, sumnja ga nije
napuštala. Može li se tvrditi da karakter čoveka zavisi i od toga kada i gde se rodio? Pa... ne.
Istovreme-no je dokazana činjenica da se plima i oseka okeana prilagođava-ju Mesečevim
kretanjima, i ciklusu žena takođe, mada je Mesec jedna od najmanjih planeta. Smemo li onda
tvrditi da nebeska tela nemaju nikakav uticaj na nas, ljude? Pa... ne.
Trudio se da nauči redosled znakova: Ovan, Bik, Blizanci, Rak... Ovde se uvek zbunjiva,
morao je da pogleda papir da bi mogao da nastavi: Lav, Devica, Vaga, Škorpija... Ponovo mu
je bila potrebna pomoć: Strelac, Jarac, Vodolija, Ribe. Smatrao je nemogućim da njegov mozak
ne može da primi ni tih dvana-est kratkih reči, karnoli vremenski period koji se odnosi na
te znake. Zavideo je Mariji, čija memorija je bila kao gvožđe, što je devojka jednom videla, čula
ili iskusila, to joj se zauvekureza-lo u pamćenje. Pre skulptora metalom ona je bila zaljubljena
u mladića iz Danske, i njemu za ljubav naučila je danski, praktič-no za dve nedelje, spisak retkih
glagola još visi na vratima toale-ta. Henrik ni u obogaćivanju svog fonda reči mađarskog
jezika nije napredovao onako kako je želeo.
- Ako ti toliko smeta loše pamćenje, zašto ga onda ne razvi-jaš? - Marija. - Čovek može
sve da usavrši na sebi, to je samo stvar volje.
Henrik se držao njenih savete, prvo je niz brojeva, a zatim i niz reči učio napamet. Zaista
je mogao da oseti neko poboljšanje.
Marija se nije uselila kod njega, niti je Henriku dozvolila da se on smesti kod nje u
ateljeu. - To je rđav omen.
- Amen?
- Omen. Loš znak. Mislim da je grčka reč. Ili latinska.
- Ali več smo se upoznali!
- Ne dovoljno. Ja o tebi ne znam čak ni šta ti je najvažnije u životu.
- Ti.
- Ne glupiraj se. Ozbiljno!
- Ovakva pitanja samo si ti u stanju da postaviš. I onda se čovek odmah oseća kao mali
glupi dečko iz obdaništa.
- Dečko iz obdaništa bi znao odgovor na nivou svog uzra-sta. Razmisli malo.
Na kraju sam smislio: najvažnije je da čovek bude srećan. Na šta će ona: Koji čovek?
Kažem: Ja. Na šta će ona: Sebičan stav, ali u redu. Šta tije potrebno da budeš srećan?
Ovoje opet jedno pravo Marijino pitanje. Naveo sam: Novac, zatim zdravlje, sigurno
porodično uporište, uglavnom to. A tebii
Uozbiljila se. Jer se mi ni u čemo ne slažemo. Sve što samja naveo, ona smatra da su to
malograđanski kliše-ideali. Jer novac ne može da usreći. Zar i sam ne vidim koliko nesrećnih
bogataša ima. A zdravljeje nešto kao vazduh, od toga čovek ne može osetih sreću, dok može da
diše skoro je i ne primećuje. Ona ne bi mogla ovde navesti ni sigurno porodično uporište, jer
čovek u krajnoj liniji samo na sebe može da računa.
Prema njenom shvatanju, za sreću nisu potrelme ovakve stvari, već misaone, kao, na
primer, potretmi su čvrst i dosledan moral, zatim znanje, snaga volje, istrajnost. 1 velika sreća.
Žaojojje što ja ni toliko nisam uspeo da naučini, teško da bi mogla da se uda za mene.
Kada mi je sve to rekla u oči, otišao sam kući. Plakao sam. Znao sam da u tome ima neke
istine. Ali znao sam i to daja nju lioću, toliko koliko samo mogu nekog želeti. Vratio sam se.
Bez zastoja sam trčao do petog sprata, da zakucam na vrata ateljea, reči u meni bile su spremne.
- Ako nisam naučio dovoljno, nauči me, ako nisam savršen, voli me! - govorio je
Henrik uzbuđeno i ubrzano crnim vrati-ma od kovanog gvožđa koja su se otvarala.
Marija ga je pustila unutra.
- Sad me dovoljno pozuaješ za to da...? - pitao je Henrik uz doručak.
- Možda da. Ali ti mene ne poznaješ dovoljno. Stalno me ide-alizuješ, mada sam ja
puna i prepuna loših osobina.
- Na primer?
- Preterana samouverenost. Čvrstavera daja moram svakog da podučavam. Pravim se
važna svojim znanjem. Loše plani-ram svoje vreme. Ali, kao što znaš, ja sam Vodolija, i ne
mogu ni biti praktična.
Henrik je voleo i Marijine greške, mada su ga ponekad nervi-rale. Mogao je da iskusi da
su Marijine loše osobine iste one koje su i njene vrline. Samouverenost je dobrodošla kada je
trebalo nešto službeno završiti. Što se pravi važna svojim znanjem, nije bez pokrića. A njena
osobina da voli svakog da podučava Henri-ku je mnogo pomogla u njegovom neznanju. Dok je
nedostatak praktičnosti išao podruku sa čistotom njene duše.
Razmišljajući tim tragom došao je do zaključka: naše gre-ške verovatno su istovremeno i
naše vrline. I samog sebe posta-vio je pod lupu. Dosta je spor. (Temeljit je i uporan.) Nedostaje
mu samopouzdanje. (Skroman je i oprezan.) Nije dovoljno obrazovan. (Željan je znanja.)
Memorija mu je užasna. (Brzo oprašta.)
Osećao je da je njegova veza sa Marijom sve čvršća, bez obzi-ra što ga ona i dalje nije
puštala suviše blizu k sebi. Najviše ga je bolelo to što je ona od četiri noći dve želela da provede
sama u ateljeu. Tih dana je Henrik sav tužan odlazio kući. Već i od spo-mena venčanja devojčine
oči su varničile: - Ne. Još ne.
Henrik ju je jednom u krevetu pitao: - Aki bi ostala trudna, da li bi se tada udala za mene?
- Tek tada ne bih.
- Oh, my... Ja ovo ne razumem!
- To je bar jednostavno. Da smo u braku i rodi nam se dete, onda bi se ti borio sa mnom
da mi ga oduzmeš ako se razvede-mo. Ako pak nismo u braku, ne možeš mi ništa.
- Ali zašto bih ja bilo šta radio protiv tebe?
- U tvom slučaju je to još čupavije, moglo bi se desiti da ti padne na pamet, da se vratiš
u Ameriku i povedeš dete...
- Jaoj, Marija, ti tako čudno vidiš stvari!
- Samo realno. Sada je to teško zamisliti, ali moje drugarice su se već sve razvele.
Svojim očima sam gledala kako se ljudi u tim situacijama potpuno promene i odbace svoj ljudski
oblik.
- Ali pogledaj i one dobre strane braka, sigurnost, to da će imetak biti zajednički, a u
slučaju razvoda, prema mađarskom zakonu, polovina svega je tvoja!
- Već sam ti rekla da ja nisam materijalista.
Henrik je imao osećaj da će mu glava eksplodirati kao pre-naduvani balon. Ko je još ovo
čuo? Sve devojlce čeznu da posta-nu žene, jedini izuzetak je baš ona kojom njega veže sudbina.
Pretpostavio je da bi sada uzalud iznosio razne argumente, o njenu čeličnu volju sve bi se to
odbilo. Nema druge, mora da je prihvati kakva jeste.
Marija je sa takvom lakoćom rodila moga sina kao da je celog života to vežbala. Konrad
Čilagje 14. aprila 1996. godine došao na svet, s težinom od dva i po kilograma i dužinom od 48
centi-metara. Lekar u bolnici smatrao je da bi bilo dobro malogKonra-da staviti u inkubator na
neko vreme. Marija na to nije pristala. Bilaje u pravu.
Mali Konradje brzo napredovao iposle deset dana mogli smo daga odnesemo kući.
Dotleje i Gremi lepo stigla. Srećno je grlila svoje praunuče i kroz suze priznala da se nije nadala
da će i to doživeti.
Obavestili smo i Marijine roditelje, međutim, oni nisu dosli. I oni se Ijute na Mariju kao
ija što se nismo venčali. Mada seja više i ne Ijutim, pomirio sam se sa činjenicom da s njom ništa
ne ide uobičajeno. Jedinoje tetka Eržika, njena baka, doputovala iz Hodmezevašarhelja.
Gremijejoš bila kod nas. Mislio sam da će se lepo slagati, međutim, izbegavale su jedna drugu
kao neprijatelji. Tetka Eržikaje neprestano isčitavala horoskop mogsina (Ovan, sa Bikom u
podznaku, sa dobrim svetlosnim uglovima), možda je više vremena posvetila tome nego
Konradu.
Tada su već stanovali u predgrađu u nedovršenoj porodičnoj kući. Marija je dobila mesto
za radnu sobu u potkrovlju, u prize-mlju je bila Henrikova radna soba, međutim, sve je to za
sada postojalo samo u planovima. Radnici iz HEJED co. su trebali da završe radove, međutim,
firma je imala toliko narudžbina da su se ovi radovi stalno odlagali. Henrik je u dnevnoj sobi
u prizemlju sam sagradio kamin od prirodnog kamena. Kamin je bila verna kopija onog u
Eninom potkrovlju. Mislio je da žarač, lopaticu i hvataljku neće moći nabaviti u Mađarskoj,
međutim, zinuo je kada je sve to mogao da kupi na buvljaku. Jedan predu-zimač je samo taj
pribor proizvodio.
Nije mario što se završila grejna sezona, u večernjim satima rado je ložio vatru u kaminu.
Pokazivao je Mariji kako odžak dobro vuče. Satima je mogao da gleda kako vatra guta cepani-ce.
Kakav srećan kraj, pretvoriti se u svetlost i toplotu, pomi-slio je.
Psi su zavladali baštom, iskopali su i sažvakali biljke. Mariju to nije brinulo. - Sredićemo
kada budemo imali vremena.
Vremena, međutim, još veoma dugo nisu imali. Pridošli im je oduzimao sve vreme.
Henrik je zanemario i HEJED co., ali Džef i Dag se nisu bunili. Radije su govorili: - Kada mi
dobije-mo dete, takođe ćemo prestati da radimo!
Marija je želela da se mali Konrad krsti. Henriku to nije bilo jasno. - Ali ti si ta koja se
stalno nešto buni protiv crkve!
- Svejedno mu pripada voda za krštenje.
- Čemu to služi?
- Čemu služi pranje zuba?
 Henrik se i u ovoj jalovoj raspravi predao. Međutim, držao se svoje želje da Džef ili Dag
budu kršteni kumovi detetu. Mari-ja nije imala ništa protiv. - Koji da bude?
- Neka odluče sami.
- Obojica! - Džef.
Moj sinje dobio dva kuma u liku mojih prijatelja ipartnera. Za kumu smo pozvali Marijinu
prijateljicu iz detinjstva, Olgu.
Poslovanjefirme nije sepogoršalo dokje moje glavno zaposle-nje bila uloga oca. Naprotiv!
Dagje nanjušio da u državnoj kast postoji novac do kojeg sepreko konkursa može doći, a
namenjenje za renoviranje starih zamkova. Imali smo sreće na tom planu.
U ovom trenutku u Erdelju radimo na pet mesta. Nikada nisam mogao ni da sanjam da se
novac može zaraditi i takvim poslovi-ma u kojima čovek uživa. Tragom naših poslova, preporodi
se pro-šlost u drvetu, kamenu i sve to trajno ostaje.
Daleke United States za mene postaju sve bleđa uspomena. Ponekad imam osećaj kao da
sam sanjao sve one godine, znači, praktično čitavo moje detinjstvo i ranu mladost. Sada sam već
ube-đen da ću ostati ovde da živim sve dok mi to Bog, Sudbina, sreća, nebo, sve zvezde, ili...
dozvoljavaju. Ovde mi se rodio sin, kada dođe vreme, neka me i sahrani ovde, na zemlji mojih
predaka.
Konradu je majka dala nadimak Zvekan, a otac Koni. Kon-rad je zaista podsećao na
malog zeku, pogotovo njegovo žmir-kanje. Nogice su mu se u slovo O krivile, za vreme menjanje
pelena radosno se ritao u vazduhu, neumorno kao neka igrač-ka na baterije.
Pre je počeo da se okreće, puzi i govori no što su to stručne knjige predvidele. Henrika je
uhvatila neobuzdana želja da sve to ovekoveči. Fotografisao je, snimao video kamerom i
pravio audio-snimke. Zatim, beležio je u fajlu „otac et cetera". Odatle se zna da je prva
sastavljena rečenica njegovog sina glasila: - Idemo napjed-natjag! - misleći na pokrete dečijih
kolica.
Dete je ubrzo očaralo svoje roditelje. Sa godinu i po dana ponovio je ispričanu priču, i to
tako da se sećao i najsitnijih deta-lja. Nekoliko puta pročitanu mu pesmicu napamet je
ponavljao iznova i iznova, naravno bez greške. I brojevi su mu se zadržava-li u glavi, isto kao i
reči. Nije na mene, pomislio je Henrik.
Konrad je i u obdaništu izazivao divljenje. Zagonetke je najbr-že rešavao, a bio je spretan
sa igricama u lcojima se nešto trebalo slagati. Bio je jedino dete u obdaništu koje nije imalo
problema sa dugmadima i pertlama. Na priredbama Konrad je recitovao najdužu pesmicu na
otvaranju i pevao solo. Na zidovima obda-ništa njegovi crteži bili su najbrojniji.
Još nije imao tri godine kada su ga zatekli u prizemlju kuće. Sedeo je pred očevim
uključenim kompjuterom i pritiskao dugmad.
- Šta to radiš? - Henrik.
- Ctam.
I zaista je bio u jednom programu za crteže. Na monitoru su se već pojavili okviri
četvorougaone kuće.
- Imate computer u obdaništu? - Henrik je sa engleskim naglaskom izgovorio.
- Mislim nema.
- Ali onda... otkud ti znaš ovo?
- I ti znaš!
Roditelji su jedva mogli da poveruju: Konrad je lepo u tiši-ni pratio kako treba da se
uključi računar, i da mu nije prvi put da se sam zabavlja njime. Kada je Henrik o tome ponosno
pri-čao Džefu i Dagu, Džef je klimnuo glavom: - Čim mališa završi obdanište, zapošljavam ga u
firmi.
 Četvrtastu kuću je mali Konrad još mnogo puta nacrtao i sve više je ličila na neko
utvrđenje.
- Šta je ovo? - Henrik.
- Tojanj za stanovanje.
- Šta?
- Tojanj za stanovanje! Tu su stanovalji pjošli ljudi.
- Gde si video takvu kuću?
Konrad je kažiprst stavio na čelo.
Džef i Dag su u pravu, pomislio je Henrik, ovo dete biće gra-đevinski inženjer.
Tog leta, kada je ušao u četvrtu godinu, Konrad je bez ičije pomoći naučio velika slova.
Od majke je dobio mali spomenar sa katancem. Na prvoj stranici je napisao, crvenom, zelenom
i plavom bojom:
TATA GRADI MAMA PRAVI TEPIHE A JA PIŠEM.
Ova tri reda njegovi roditelji su godinama ponavljali u krugu prijatelja.
Na nalepnicu omota spomenara kasnije je napisao: KNJIGA OČEVA
- Kako to misliš Knjiga očeva? - Henrik.
- Pa, knjiga! - Konrad. - Knjiga očeva.
- Ali zašto?
- Tako! Kao što je tebi Otac et cetera.
Henrik je zinuo. - I to si otkrio?
- U računaru je.
- Pročitao si?
- Bože, oče... ja samo velika slova znam da čitam!
- OK.
Henrik se nije setio da se pritiskom na dugme u računaru sva slova u tekstu mogu
pretvoriti u velika.
Marija je u to vreme živela u čaroliji pomračenja Sunca koje se približavalo. Pročitala je
sve na tu temu, što god joj je došlo do ruku. Čvrsto je odlučila da putuje za Šiofok, jer, prema
pred-viđanjima astronoma, odande će se videti najčistije. - Ako ovu priliku propustimo, sledeća
će biti tek 2018, što mi nećemo doživeti.
Konrad će doživeti, i osetio je neku zebnju oko srca.
Marija je imala osećaj da su velik događaji na pomolu. Poziva-la se na Nostradamusa,
lcoji je i ovaj događaj predvideo. Henrik nije mogao nikako da shvati kako može da se pročita
predviđa-nje pomračenje Sunca iz četiri kratka reda kralja proroka, čije redove je Marija lično
prevela.
Sedmi mesec 1999.
S neba će sići Veliki Kralj Mongola.
Ovaj strahovito Veliki Vođa će imati reč,
Pre no što Mars dobije snagu.
Već je i njega obuzela mistična jeza: šta će biti ako zaista krenu neka neobična dešavanja
jedanaestog avgusta? Nabavio je tamne naočare koje su naučnici odobrili i iznajmio je kuću sa
baštom na nedelju dana u Šiofoku.
Dan uoči pomračenja Sunca nastao je veliki zastoj na auto-putu prema Balatonu.
Automobili su se jedva pomerali. Ludilo. Psi su teško podnosili put, zavijali su, curela im je
pljuvačka, ali nisu imali šta da povrate jer nisu dobili večeru pre puta. Konrad je među njima
sedeo pozadi. Istrajno ih je gladio i brisao im njuške vlažnom krpom.
- Ako sutra bude oblačno vreme, ja ću poludeti - gunđao je Henrik.
 Međutim, zora ih je probudila bleštavim providnim zracima. Obilato su doručkovali, a
onda seli na verandu da ne bi nešto propustili. Henrik sa debljom beležnicom, dok Konrad sa
Knjigom očeva i drvenim bojicama. Psi su se divljački jurili po travnjaku.
Konradje crtao. Henrik je virio u detetov crtež. Napapiru je bio crtež sa nepostojećim
predelima, sa strmim proplankom, pri-zorom krvave borbe, sa pet-šest sunaca na nebu, koja su
mogli biti i usijano đule iz topova.
Ispod crteža tri reči ispisane crvenom bojom.
PEĆINA SAT POČINJE
- Zašto si sve ovo ispisao? - Henrik.
- Zato.
Marija je zabrinuto gledala u Sunce. - Zar ne bi trebalo da stavimo naočare za sunce?
- Još je rano.
Uznemirenost pasa se pojačala. Osećaju da se nešto vanred-no događa, pomislili su sve
troje.
Nebeski prizor trajao je od 11,24 do 12,46 sati.
Henrik se trudio da tačno pribeleži ono što je video. Nije ni slutio da je njegov predak,
Kornelije Čilag, učinio isto, doduše, on iz sećanja, kao starac, pokušao je da prizove uspomene
koje je kao dete doživeo. One rečenice ne može više niko da čita, uni-štene su zauvek.
Cigani ćerpičari uposleni na mom imanju raspredali su da za vreme pomračenja Sunca
jedna ogromna ptica frig leti u vazduhu i pokriva krilima Sunce. Mokraća te ptice je štetna i rosa
koja donosi kugu. Zato treba prikriti bunare za vreme pomračenja. Da li je to sujeverje u šta lako
poveruje neznalica? Ili je možda ipak istina? Kada bih to znao, napisao bih ovde.
I sam sam bio velika neznalica u to vreme i ne sluteći koje čudc je započelo. Za naglo
nastalo pomračenje mislio sam da je rano pomračenje toga dana. Pojava je promenila boju
oblaka, čineći ih tamnozelenim, i ceopredeo. Osećao sam i naglo zahlađenje. Kako se mrak
zgušnjavao, tako je nemir ptica i buba rastao; letele su nekontrolisano, poneke su uginule i padale
na zemlju. Pas koji je bio uz mene bolno je zavijao. Uplašio sam se na smrt.
Dok je i poslednja ivica Sunca potpuno pocrnela, naglo su zasijale zvezde koje se samo
noću mogu videti na nebu. Do tog trenutka mogu se setiti, kasnije sam izgubio svest. Misleći da
mi je došao kraj, da je kraj i ovom svetu. Mada je moja istorija tek tada započela.
Od drugih sam kasnije čuo kakvu veličanstvenu magiju sam propustio: oko Sunca se
stvorio vatreni prsten kao sveta Glorija. Srećni mogu biti oni na čijem nebu Gospod stvori takav
veličanstven sjaj.
Kada je i to prošlo, kažu, velikom brzinom počelo je da sviće, drugi put toga dana.
Zastrašeni Ijudi i životinje su se radovali, zahvaljujući se novorođenoj svetlosti.
(1997-2000)