На обали мора, мирног и сведеног на небитну али симпатичну благу слику, део трупа сломљеног

брода вирио је из песка и подсећао на злу коб у којој се ово острво згодно подметнуло великој
групи до тада безбрижних путника што су јесенас, након буре непојамне, лупања у хриди и
опасности општег потонућа завршили на овом пустом острву, тачније, насељеном доморица, ако
би се насеобином могле назвати шугаве колибе и бамбусовим гредама извијене па чудним
лишћем прекривене заклоњенице од ветра, сунца и кише. Немајући у домороцима
цивилизацијски достојне партнере за било какву инфраструктуру спаса из ове забите средине
неслућени гости закључише да су на пустом острву и на себе предузеше све обавезе да свој живот
учине смисленим и просперитетним до оне мере до које ће судбина већ решити да их овде држи.

Било их је 30так и сви су били европског кова џентлмени, даме и јуниори сличног позива, у број се
нису рачунали преостали припадници бродске посаде, јер су њих држали за међуфазу између
блесавих острвљана и потребних вешала што по питомим градићима вредних европљана
селектују и прочишћавају ваздух од испарења канализације социјалне дивергенције. Изузетак је
капетан и два подофицира који баш и нису део племства по иманентној професионалној доколици
ама који су бар могли нечему да послуже и на острву кад је требало показати мишице и
одаламити батине, кад већ драги Бог и модерне престонице и пусте пучине једнако кити
необјашњивим будалама.

Зима је прошла у мучном привикавању на намргођену судбину, мада је зима овде само
математички појам, кише су чешће и досадније, врућине блаже и влажније, јутра мутно сивкаста а
банана је као и увек само банана. Пролеће је означило крај радова на, Боже опрости слободи да
се таквим називом олако именује, привремених кућа са припадајућим минималним нивоом
животних услова. Много је муке требало да се постигне стабилност дрвених носача из темеља и
скрши индолентна тенденција локалног живља које би радије мутаво избегавало свој удео у
мисионарској обавези путника да их тешком раду навикну. Многим батинама и сакаћењем се
нешто постигло. Довољно, никако, ама, време је било кратко и препуно обавеза. На њиховом
уздизању до неког подношљивог нивоа дресираног мајмуна радиће се и даље, уз пристојну наду
на лепу срећу да се појави неки брод па да се, ако не баш у томе и успе али бар да се са тим
оконча.

Ево и лето је а тек се ради на оквирном уставу острва са неопходним грбом и заставом, пореским
таксама, које су тренутно веома конфузне јер локални живаљ и није пројектовао новопридошлице
па је бесмислено узети му десетак за новонасталу класу владара кад је порески обвезник у
власништву једино крова од бамбуса а бамбус расте свуд наоколо. Зато је грађанска дужност да се
развој острва подупре радним сатима, бар целодневним сатима све док је радни учинак мизерно
мали. Лорд Говен је, као први планирани гувернер острва и изјавио са недостајућим прикривањем
песимизма: „Да смо, ипак, са бродоломом на дну мора завршили, до сада би, уз минорне
несклоности Нептуна и наших плућа, много више постигли“.